Pages

04 September 2010

CLDS, siromaštvo i recesija

Posle studije koja se bavi reformama penzionog sistem, CLDS je sada izdao i elaborat o strategiji smanjenja siromaštva u vremenu krize (autori Gordana Matković, Boško Mijatović i Marina Petrović). Imajući u vidu istorijat mojih neslaganja sa njima, čitalac će možda pomisliti da sam želeo opet da nađen neki povod za kritiku. Ne, potpuno obratno, "želeo sam da verujem" da ću u novom tekstu naći odbacivanje kejnzijanske paradigme, državnog tutorstva nad pojedincem i tezu da je slobodno tržište jedini mehanizam prevazilaženja siromaštva. Nažalost, ništa od toga; uz neke dosta bledunjave retoričke ograde i nekoliko manjih ispada free market frazeologije, cela studija je u znaku prihvatanja kejznijanizma, države blagostanja i zalaganja da se socijal-demokratski pristup eliminaciji siromaštva zapravo pojača.

Da bih što pre stigao do poente, preskočio sam tabele i statistike, i empirijske nalaze koliko je u Srbiji siromašnih između toliko i toliko godina, koliko je porastao ili opao procenat u odnosu na prethodnu godinu, šta kažu siromašni u anketama kako izlaze na kraj itd, i odmah prešao na odeljak "preporuke". Pretpostavio sam i sam da stanje nije sjajno i da u globalnoj recesiji koja je pogodila i Srbiju siromašnih ima verovatno više nego pre, i da im je verovatno lošije nego pre, kad nije bilo recesije i krize (ne kažem da su te analize same po sebi besmislene, ali meni za ovu svrhu nisu bile od primarnog interesa).

I evo šta sam našao. Najpre, u preporukama se izražava zabrinutost što zbog velike zaduženosti i loše budžetske situacije srpska vlada nije u stanju da više interveniše u borbi sa recesijom. I konstatuje se da je zbog toga Vlada bila prinuđena da kao glavnu meru zamrzne plate u javnom sektoru i penzije, što ima i svoje dobre i svoje loše efekte:

Ovo se, sa jedne strane, svakako mora oceniti kao pozitivno, imajući u vidu preveliku javnu potrošnju. S druge strane, međutim, ovaj paket mera će se svakako odraziti na stanje na tržištu rada u narednom periodu. Moguće je naravno da se državna administracija pre svega fokusira na ubrzano slanje u penziju svih onih koji su ispunili uslove za penzionisanje ili će ih ispuniti nakon korišćenja prava po osnovu nezaposlenosti. U tom slučaju smanjenje zaposlenosti koje će nastati kao posledica ovakvog poteza vlade delovaće u pravcu daljeg povećanja broja i udela neaktivnog stanovništva.


Dakle, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru je dobro jer smanjuje javnu potrošnju, ali loše jer kvari statistiku nezaposlenosti. S druge strane, ako autori prihvataju da je fiskalni stimulus first-best rešenje (kao što na više mesta sugerišu) onda je zamrzavanje plata u javnom sektoru direktno i načelno pogrešno, jer Vlada mora da povećava potrošnju, tj agregatnu tražnju u recesiji, a ne da je smanjuje (bez obzira na deficit).

Sledeća tačka koju autori razmatraju je kako smanjena felksibilnost tržišta rada u Srbiji utiče na siromaštvo:

Fleksibilnost tržišta radne snage u Srbiji je niska, pogotovo u formalnom sektoru i to se veoma jasno manifestovalo tokom krize. Imajući u vidu smanjene opcije vlade da reaguje merama kenzijanske politike u vreme krize, moguće je čak oceniti da je kratkoročno posmatrano nefleksibilnost tržišta radne snage delovala pozitivno, ublažavajući na prvi mah negativne posledice smanjenja društvenog proizvoda. Iako vreme krize nije pogodno za radikalne promene radnog zakonodavstva, ne treba zaboraviti da nefleksibilno tržište radne snage onemogućava restrukturiranje privrede i na dugi rok predstavlja prepreku za ekonomski rast.


Drugim rečima, kad već vlada nema para da sprovede pravu stvar - kejzijasnki “fiskalni stimulus” onda je bar dobro što je Zakon o radu toliko restriktivan da otežava otpuštanje, čime se statistike zaposlenosti, makar privremeno, popravljaju. Ali, omdah zatim sledi, u istom dahu, sugestija da bi trebalo učiniti tržište rada flesksibilnijim, što izgleda da podrazumeva suprotnu teoriju, da su rigidnosti loše za zaposlenost, ali ne daju nikakav teorijski argument za to.

Najplauzibilnije tumačenje bi verovatno bilo da oni smatraju da je rigidnost tržišta rada loša generalno ali dobra u recesiji, međutim to je direktno suprotno glavnom Kejnzovom argumentu, na koji se oni inače oslanjaju; naime, slagali se mi s Kejnzom ili ne, njegova teorija 1936 je bila da je državna intervencija u recesiji neophodna upravo zato što tržišta nisu fleksibilna, zbog "silazne rigidnosti" cena i plata. Da su tržišta dovoljno fleksibilna (a posebno tržište rada), nikakva intervencija ne bi ni bila potrebna, ali je problem što ona to nisu. Naši autori izgleda veruju u suprotno: da rigidnosti trišta rada pre pomažu a ne odmažu ublažavanju recesije.

Zatim ide još jedan lament što vlada ne može da učini više da pomogne radnicima, ali i zanimljivo propratno razmišljanje:

Program aktivnih mera na tržištu rada u Srbiji je skroman, prevashodno iz fiskalnih razloga. Možda je to dobro zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek dobar trenutak da se ispitaju sve opcije.


Dakle, možda je i dobro što nema para za kejnzijanske intervencije jer one obično i ne daju dobre rezultate, ali kad je kriza već tu, što ne pokušati. Možda ovaj put upali. (Meni izgleda kao da autori nisu mogli da se međusobno dogovore da li su kejnzijanske mere dobre ili loše, pa su morali da ostave ovako nekonzistentan argument, da treba eksperimentisati sa nečim što se nije pokazalo u praksi. Istu čudnu dihotomiju nalazimo i na strani 36 gde se kaže da "glavna mera koja bi mogla da potpomogne održanje zaposlenosti ili, bar, da ublaži njen pad nalazi se u oblasti fiskalne politike. Naime, budžet Srbije je počeo da ostvaruje sve veće deficite, što je prihvatao i Međunarodni monetarni fond. Na taj kejnzijanski način se pokušavala održati tražnja u nacionalnoj ekonomiji, uzdrmanoj padom izvozne tražnje i tražnje stanovništva". Ali se odmah dodaje da vlada Srbije nije mnogo učinila po pitanju kejznijanske politike i da je to dobro (osim ako nije loše): "Možda je uzdržanost dobra zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek pravi trenutak da se ispitaju sve opcije, makar znatno povećanje profesionalne obuke."

Kad pogledmao zaključni deo sa preporukama, vidimo da su te "opcije" koje bi možda trebalo ispitati (uprkos njihove "načelne neefikasnosti") zapravo standardni, udžbenički kejnzijanski recepti za borbu protiv recesije, ne ništa novo, originalno, a najmanje "eksperimentalno":

I u Srbiji je moguće razmotriti povećanje komponente javnih radova u okviru programa aktivnih mera na tržištu rada. Ako iz budžetskih razloga nije moguće da se ova sredstva povećaju, onda je moguće da se prestrukturiraju, kako bi u većoj meri bili usmerena ka siromašnijim slojevima stanovništva i to ka područjima koja su najviše pogođena krizom.


Javni radovi! Dragulj u kruni kejnzijanizma. Idealno bi, kako vidimo, bilo da sredstva za ovu svrhu mogu da se povećaju, ali pošto je para malo, onda barem preusmeriti na centralnu Srbiju, u najsiromašnija i ruralna područja, tj “redizajnirati” programe javnih radova koji danas pokrivaju sve one koji ostaju bez posla.

Gde su javni radovi, tu su i subvencije i meki krediti:

Isti principi redizajniranja bi mogli da se primene i na neke druge programe aktivnih mera na tržištu rada. Pitanje je, međutim, koliko uopšte mere kao subvencije i povoljni krediti mogu da imaju pozitivne efekte na kretanje zaposlenosti, a posebno ko su „dobitnici“ ovih budžetskih prelivanja. U celini bi bilo neophodno detaljno istražiti efekte i efikasnosti dosadašnjih mera i u skladu sa nalazima predložiti njihove izmene.


Dakle, “povoljni” krediti (tj državni krediti o trošku poreskog obveznika) i subvencije možda smanjuju nezaposlenost a možda i ne, trebalo bi ispitati, pa ako se pokaže da smanjuju prihvatiti. U protivnom odbaciti. "Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti". :)

Gde su javni radovi i meki krediti, tu je i klasična socijalna pomoć koju, naravno, takođe treba povećati, što su autori odavno tražili od vlade i "ukazivali", ali se ona eto tek sad sa novim zakonom setila da to uradi:

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojeće korisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnije slojeve koji do sada nisu bili uključeni u sistem podrške. Procenjuje se da će povećanje obuhvata siromašnih domaćinstava iznositi gotovo 40%.


Dodaje se da će troškovi ovog povećanja biti znatni, ali "ne i nepodnošljivi" s obzirom da Srbija manje izdvaja od mnogih drugih zemalja, i Svetska Banka je odobrila taj pristup (ista ona Svetska Banka koja je rekla da je privatizacija penzionog sistema štetna).

Da sumiram: idealno bi bilo da može neki ozbiljan fiskalni stimulus da se nabudži, kao u Americi. Ali, pošto para za to nema dovoljno, onda treba krpiti ovo koliko se može sa istim politikama. Preporuke su: javni radovi, meki krediti i subvencije (ako se pokaže da su korisni), povećanje socijalne pomoći, i na kraju – poboljšanje statistike.

Ukratko, primenjivati, u granicama finansijskih mogućnosti države, sve kejnzijanske mere, koje inače "najčešće ne daju dobre rezultate" i pojačati socijal-demokratski pristup borbi protiv siromaštva.

9 comments:

VladimirV said...

Koji pristup za smanjenje siromastva treba sprovoditi u Srbiji? Mozda onaj Regan-Tacer pristup ili onaj latinoamericko-cileanski pristup?

VladimirV said...

A i aktivne mere na trzistu rada i javni radovi nisu drzavna potrosnja nego investicije - ulaganje u infrastrukturu i ljudski kapital - i mogu samo da povecaju fleksibilnost trzista rada a ne da smanje.

VladimirV said...

Ili mozda treba sprovoditi pristup preporuka Wasingtonskog konsensusa i sok-terapije kao u centralnoj i istocnoj Evropi pocetkom 90-ih za smanjenje siromastva?

Pavle Mihajlović said...

@VladimirV,

Javni radovi jesu državna potrošnja, jer ti posmatraš samo izlaz ne i ulaz. Da bi bilo uopšte para za javne radove prvo mora da se prikupi porez (ili da se eventualno on prebaci na buduće generacije dugom), a zbog čistog gubitka od uvođenja poreza i misalokacije resursa, često, skoro uvek, efekat tih "investicija" all in all bude negativan.

Ivan Jankovic said...

"Koji pristup za smanjenje siromastva treba sprovoditi u Srbiji? Mozda onaj Regan-Tacer pristup ili onaj latinoamericko-cileanski pristup?"

Upravo taj.

"Ili mozda treba sprovoditi pristup preporuka Wasingtonskog konsensusa i sok-terapije kao u centralnoj i istocnoj Evropi pocetkom 90-ih za smanjenje siromastva?"

Upravo taj.

"A i aktivne mere na trzistu rada i javni radovi nisu drzavna potrosnja nego investicije - ulaganje u infrastrukturu i ljudski kapital - i mogu samo da povecaju fleksibilnost trzista rada a ne da smanje."

Onda ih povecajmo 20 puta, i trziste ce biti 20 puta fleksibilnije.

Brut said...

Sad samo još čekamo Putnika, da nam objasni da je Ivan kvaran i da izmišlja, a možda i nije pročitao elaborat...

Dobro si ih očenuo. CLDS će istorija pamtiti kao karikaturu liberalnog instituta, koji je ideju liberalizma prodao za sitne državne novce. Ja ne znam ni za jedan zakon koji su oni predlagali da nije bio kejnzijanski i etatistički. Od onog antimonopolskog, pa do ovog sad. Smit bi se postideo, ali od nečeg mora da se živi. Tako je bilo i pod komunistima, tako je i sad. Isti elaborati, od istih ljudi, za naizgled različite naručioce, ali sa istom svrhom.

tiki said...

Ivan je u pravu , ipak ja bih volio Danu za premijera sa velikim ovlaštenjima.
brute
orijentiranost željama kupca je glavni motiv tržišne filozofije.
ljudi prodaju šta se plaća

perica said...

Ako siromaštvo shvatamo relativno, uvek će biti siromašnih, jer uvek će biti imućnijih i manje imućnih, izuzev ako dođe do nasilne uravnilovke. I kada bi najbogatiji zarađivali milion evra a najsiromašniji 100.000, pri ovim cenama, opet bi neko mogao da kaže - moj prihod je samo 10% od njegovog, on je 10x bogatiji a ja 10x siromašniji. Ali to uopšte nije siromaštvo, zar ne? Znači relativna definicija siromaštva je beskorisna.
Međutim, ako siromaštvo pogledamo apsolutno, onda više nema siromašnih u Srbiji, tehnologija je eliminisala apsolutno siromaštvo u Srbiji. Šta je siromaštvo ako ne glad i golotinja?
U Srbiji se ne može biti biološki gladan, jer se za 1 evro dnevno može biološki dovoljno jesti. Tokom 99.99% vremena svog postojanja primerci ljudske vrste su bili gladni, jeli su jednom u tri dana. Sada to više nije slučaj, čak ni u Srbiji. Dalje, onaj ko je neobučen treba samo da prošeta pored kontejnera i naći će dovoljno odeće i obuće da se obuče - besplatno. Ako se treba skućiti, to ništa ne košta, savremena tehnološka civilizacija odbacuje dovoljno ambalaže da se napravi sklonište - besplatno.
Siromaštvo u Srbiji nije problem jer ljudi ne umiru od gladi i zime - tek takve situacije opravdale bi nasilno oduzimanje imovine bogatijih, jer je očuvanje života starije pravo nego svojina. Pošto životi nisu ugroženi - tzv. "socijalna davanja" su obična državna pljačka.

VladimirV said...

Ivan Jankovic,
a kakve rezultate su dali takvi pristupi u smanjenu siromastva? Ne bas najbolje.
A i kamo srece da drzavni rashodi idu mnogo vise u javne radove/infrastrukutu i u aktivne programe na trzistu rada a mnogo manje u drzavnu administraciju, bez moderne infrastrukture i bez ljudskog kapitala Srbija nece nikad biti bogata, razvijena i srecna zemlja.