Pages

21 September 2010

Kamenje u hleb

Dinkić nastavlja da insistira da je potrošnja lek za izlaz iz krize. Ovaj kejnzijanski mehanizam funkcioniše tako što potrošnja povećava proizvodnju, koja onda stvara sredstva za dodatnu potrošnju i tako smo u pozitivnom ciklusu veće potrošnje i veće proizvodnje.
Adam Smith je pisao "ono što je mudro u vođenju porodice teško da može biti pogrešno u upravljanju kraljevstvom". Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši. To što ljudi kad je kriza štede je po njima "paradoks štednje", jer prolongira krizu zbog nedovoljne potrošnje.

Ova tvrdnja ima neke unutrašnje logike, zato je mnogima tako primamljiva. Sa druge strane, to je očigledan perpetum mobile -- potrošnja povećava proizvodnju, koja onda povećava potrošnju. Suviše lako da bi bilo istinito. Mises je tu ideju zvao pretvaranje kamenja u hleb, po biblijskoj priči.

Osnova greške i istovremeno ove prividne logičnosti je u tome što se pretpostavlja da je proizvodnja krajnji cilj, dok je potrošnja sredstvo za postizanje tog cilja. Fokus na proizvodnju ili na bruto društveni proizvod kao na krajnji cilj ekonomije navodi i mnoge učene ekonomiste da prihvate kejnzijanski mehanizam. Merenje standarda proizvodnjom je toliko opšteprihvaćeno (što je u redu, u nedostatku boljih mera), da se zaboravlja da je cilj ekonomije, odnosno raznih individualnih akcija od kojih se ona sastoji, zadovoljenje ličnih preferencija, dok su proizvodnja i zaposlenost samo sredstva potrebna da se to postigne.

Pošto je logika izvrnuta, čak i ako se prihvati da se sredstvo treba podsticati ciljem, rezultati izostanu. Uzročno posledična veza potrošnje i proizvodnje u obrnutom smeru može funkcionisati samo privremeno i ograničeno. Proizvodnja se može veštački podstaći povećanjem agregatne tražnje, ali povećanje će biti kratkotrajno. Ono što će ostati trajno je javni dug nastao iz nagomilanih budžetskih deficita. Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda. Povećanje tražnje to nije, jer čim se stimulus iscrpi ekonomija će se vratiti na prethodni nivo. (To je jako dobro testirano u Americi u protekle dve godine).

I ovo bi se moglo nekako prihvatiti ako bi se tvrdilo da, pošto je sada velika kriza, potrebno je hitno, makar i tako kratkotrajno, stimulisati ekonomiju. Ali u tom slučaju treba znati da ovakav tražnjom generisani stimulus nije prosto prelivanje iz budućnosti u sadašnjost već i neto gubitak. Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja. Država se na tržištu kapitala pojavljuje kao dodatni igrač na strani tražnje, što poskupljuje kapital ostalima i neke potencijalne investicije se zbog toga ne ostvare. Potrošnja možda stimuliše, ali zato istovremeno državno zaduživanje destimuliše.

Dalje, u maloj i relativno otvorenoj ekonomiji domaća tražnja se deli sa inostranstvom. Od podsticaja tražnje otprilike polovina će podstaći domaću proizvodnju, druga polovina će podstaći uvoz i tako besplatno stimulisati susedne ekonomije. O tome i ostalim razlozima protiv kejnzijanske politike u Srbiji sam već pisao.

22 comments:

MMiillaann said...

Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda...jedna od najvažnijih lekcija,koju bi svi trebalo da nauče već jednom. A da i suprotan proces od ovog genijalnog Krugmanovog modela nije dobar pogledajte Švajcarsku. Tamo država štedi sad kad je kriza(budžetski suficit),a trošila je kad je bila ekspanzija (budžetski deficit),međutim i to dovodi do neželjenih posledica. Franak jača u odnosu na druge valute,tako da to u kombinaciji sa realnim padom tražnje zbog svetske ekonomske krize,proizvodi njihovim firmama gubitak,jer gube i na prometu a i same cene moraju da koriguju,zbog jačanja franka. Pošto je očigledno da se u dogledno vreme niko neće uspeti otarasiti mešanja države u ekonomiju,jedini način pobeći iz takve situacije je okrenuti se tržištima u razvoju(BRIK+Turska),al opet realno gledano oni su navikli na mnogo niže cene od npr cena švajcarskih proizvoda.Ne kukaju Ameri na juan za džabe,jer njima dužnička kriza kuca na vrata,a jedini način koji oni vide da pobegnu je da milijardu i po Kineza počnu da troše(mada oni iz nekog svog razloga veruju da će kad juan ojača Kinezi početi da troše baš američke proizvode u šta nisam baš ubeđen)

Harberger said...

"...Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja."

Drzava ce istisnuti Peru, Miku, Ziku i Lazu ako oni zele da investiraju. Ali Kejns tvrdi da je duboka recesija gurnula ekonomiju u zamku likvidnosti, i da pomenuta cetvorica investitora ne zele da ulazu svoj novac, tako da drzava nema koga da istisne sa trzista.

Inace se slazem sa Vasom analizom.

Slaviša Tasić said...

MMillaann,

U suštini ako vlada ne uradi ništa deluju automatski stabilizatori zbog kojih fiskalna politika sama od sebe postane ekspanzivnija (manji prikupljeni porezi zbog manje prodaje i manjih plata, veća socijalna davanja zbog nezaposlenosti). Da se u vreme krize vodi naknadno restriktivna fiskalna politika potreban je poseban napor... I ne bih preporučio, osim ako zemlja nije baš na ivici dužničke krize a troši kao Grčka.

Harberger,

Tačno, samo Srbija nikako nije u zamci likvidnosti, pogledaj kolike su kamate. Pitanje je ko je uopšte ikada u zamci likvidnosti, to je omiljeno stanje kejnzijanaca jer onda ekonomski zakoni ne važe, pa se zato uvek žure da proglase zamku i kad je nema.

Harberger said...

Slažem se sa Vama u potpunosti.

Ivan Jankovic said...

"Da se u vreme krize vodi naknadno restriktivna fiskalna politika potreban je poseban napor... I ne bih preporučio, osim ako zemlja nije baš na ivici dužničke krize a troši kao Grčka."

Ali to je upravo ono sto radi ne samo Grcka, nego u nekoj meri i Irska, Britanija, Nemacka. Smanjuju drzavnu potrosnju. Britanija treba da smanji 120 milijardi, sto je velika suma.

Ne vidim zasto ne bi vodio restriktivnu fiskalnu politiku u sred krize, ako vec nacelno ne verujes u kejnzijanski recept stimulisanja traznje. Tj zasto bi, kako si ti lepo rekao, ekonomski zakoni bili suspendovani tokom krize?

Slaviša Tasić said...

A zašto bi vodio restriktivnu fiskalnu politiku usred krize? Restriktivna fiskalna politika ne znači smanjenje poreza ili državne potrošnje, nego budžetski suficit. Bez obzira na nivo potrošnje i poreza, bilo to na 20 ili na 55% učešća budžeta u GDP. Ekspanzivna politika se u vreme krize dogodi bez menjanja pravila igre, deficit stvaraju automatski stabilizatori, kao što u vreme buma stvaraju suficit. Osim ako ti ne misliš da poreske stope treba stalno menjati, pa da se u vreme buma smanjuju a u vreme recesije povećavaju.

Harberger said...

Slavisa, restriktivna fiskalna politika jeste povecanje poreza ili kresanje javne potrosnje, ne znaci automatski budzetski suficit.

Slaviša Tasić said...

Svejedno, ne menja poentu, da je smer fiskalne politike stvar nezavisna od nivoa poreza i potrošnje.

Mada mi se ne sviđa ni taj relativizam sa definicijama koji je uzeo maha. Ako se ima deficit od 10% pa se smanji na 8%, sad i to treba da se zove restriktivnom. Pa kao Grčka sada vodi restriktivnu fiskalnu politiku a ustvari se i dalje zadužuje.

Ivan Jankovic said...

Sve zavisi od definicije. Krugman, De Long i ostali americki kriticari evropskog pristupa ne kukaju zbog suficita (ne znam ko danas ima budzetski suficit) nego zbog uravnotezavanja. Sto se plase velikog deficita. To je ona stara pesmica da je Herbert Huver skrivio Veliku Depresiju jer je balansirao budzet.

U Americi je 1921-1922 bila takozvana "zaboravljena Depresija". Zaboravljena zato sto je Harding (uprkos Huverovom insistiranju na stimulacijama, koji je tada bio skretar trezora) smanjio potrosnju drzave za pola i poreze u skladu sa tim. I recesija koja je u prvih godinu dana bila gora od prvih godinu dana Velike Depresije je prosla za sest meseci i pocele Roaring Twenties. Kakvu je politiku po tebi 1921-22 vodio Harding, "restriktivnu", "ekspanzivnu", ili nesto trece? Ja se slazem sa bilo kojim terminom koji predlozis. Poenta je jedino da iz tvoje sopstvene kritike ideje suspendovanja ekonomskih zakona u recesiji sledi da je smanjenje poreza i potrosnje dobra ideja, u krizi ili van krize.

Slaviša Tasić said...

Harding je smanjio i poreze i potrošnju, znači promenio pravila igre. To je nezavisno od vrste fiskalne politike, to je jednostavno smanjenje učešća države u budžetu. Ako smanjiš poreze 30% a potrošnju za 25% to i dalje znači da vodiš ekspanzivnu fp, bez obzira što si povukao državu iz ekonomije. Ili ako ne diraš potrošnju a podigneš poreze to je restriktivna fp. Smanjenje-povećanje države je druga dimenzija, Harding je to uradio, a ne vodio makroekonomsku politiku.

perica said...

Slaviša,
u svom neznanju, ja sam mislio da je određivanje poreskih stopa deo fiskalne politike. Wikipedija o makroekonomiji:
"Fiskalna se politika sastoji od porezne politike i politike javnih rashoda. U razdoblju prekomjerne ekspanzije kada prijeti inflacija primijenit će se kontrakcijska (restriktivna) fiskalna politika, a u razdoblju depresije ekspanzivna. Prva će se sastojati u povećanju poreza i smanjenju javnih rashoda, dok će se druga satojati u smanjenju poreza i porastu javnih rashoda."

perica said...

Tako kažu kejnzijanci. A u stvari, fiskalna politika treba da bude - smanjenje poreza i smanjenje javnih rashoda, tj. smanjenje (restrikcija) državnog uplitanja u ekonomiju.

perica said...

Uvek i svuda.

Slaviša Tasić said...

"u svom neznanju, ja sam mislio da je određivanje poreskih stopa deo fiskalne politike."

To niko nije sporio. However, manje poreske stope NE znače restriktivnu fiskalnu politiku. Niti ekspanzivnu. Smer fiskalne politike nije ista dimenzija kao i nivo poreza-potrošnje.

Znači Kuba ili SSSR, sa 90% poreza u GDP mogu imati restriktivnu politiku ako je im potrošnja 89%, ili ekspanzivnu ako im je potrošnja 91%. Hong Kong, sa 10% poreza isto može imati restriktivnu fiskalnu politiku ako je potrošnja 9% ili ekspanzivnu ako je potrošnja 11%. To su prosto različite stvari. Nije toliko komplikovano da bih morao tri puta da pišem.

Ivan Jankovic said...

Slavisa,

to sto ti kazes bi znacilo da je balansiranje budzeta umereno restriktivna"fiskalna politika" (jer bi pravljenje suficita bilo jos "restriktivnije"). Ali, kejnzijanci vec balansiranje budzeta smatraju ekstremno restriktivnim.

No, i ako prihvatimo tvoju definiciju, nije jasno zasto bi "restriktivna" politika u smislu stvaranja suficita bila losija u krizi nego van krize. To je bila moja inicijalna poenta. To (suficit) je valjda lose po definiciji, jer govori da vlada putem poreza uzima narodu vise para nego sto treba, bez obzira da li to radi u recesiji ili u ekspanziji.

Slaviša Tasić said...

Zato što prilikom krize fiskalna politika prirodno postane ekspanzivnija zbog automatskih stabilizatora. To znači da je restriktivna fiskalna politika prilikom krize dvostruko restriktivna, potrebno je prvo neutralisati pad prihoda, pa onda još i dodatno prikupiti da bi se smanjila restriktivnost (a potrošnja se kreće u suprotnom smeru, još teže je smanjiti je tokom krize jer se beneficije više koriste). Dok u dobrim godinama fp postane restriktivna i da se ne mrdne prstom ( npr. Klinton krajem 90-ih), jer prihodi sami od sebe rastu.

Ivan Jankovic said...

Sta je onda sporno u Obaminom stimulusu? Gde je on pogresio? U obimu stimulusa?

Jasno je da politika mora da bude "neutralisanje pada prihoda" samo je nejasno zasto bi bolji nacin da se to uradi bilo novo zaduzivanje, a ne smanjenje rashoda.

Ono oko Hardinga je vec retoricka razlika. Svaki kejnzijanac ce reci da je smanjivanje drzavne potrosnje tokom recesije pogubna restriktivna fiskalna politika, a ne "promena pravila igre". To sto Harding nije znao da govori prozu, ne znaci da je govorio poeziju citavog zivota.:)

Slaviša Tasić said...

Obamin stimulus nije ekspanzivna fp nastala automatski zbog krize, nego osmišljena mera ekspanzije, masovno povećanje potrošnje. A tražnja nije neutralna na rast, što ti izgleda predlažeš, ona ga podstiče a problemi su drugačine prirode -- što je to privremeno; što nije neto benefit kao što oni mise nego neto trošak, koji se plaća u budućnosti; što od dva načina ekspanizije bolje je smanjenje poreza kao Reagan ili Kennedy a oni više vole povećanje potrošnje; takođe i ovo što sam pisao u postu. To su problemi, a ne što je fiskalna politika neutralna na rast. Slično i monetarna politika podstakne rast, nije to sporno nego posledice toga.

"Svaki kejnzijanac ce reci da je smanjivanje drzavne potrosnje tokom recesije pogubna restriktivna fiskalna politika, a ne "promena pravila igre"."

Ovo bi bilo zanimljivo videti, ako bi tako rekli onda je to čisto ideološki (ne iz kejnzijanske nego iz socijalističke ideologije). Jer u kejnzijanskoj teoriji nema ništa što kaže da je u krizi veća državna potrošnja bolja od manje. Bitno je samo da se na krizu reaguje deficitom, bez obzira koliki je udeo budžeta u GDP.

Ivan Jankovic said...

Slavisa, iz posta: "Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši."

Ja sam ovo "trosi" iz poslednje recenice shvatio kao "povecava potrosnju". Ne znam kako bi se drukcije moglo tumaciti. Ja se ne bih slozio da kejnzijanci misle da je svejedno dal ces smanjiti poreze ili povecati potrosnju: znamo koliko oni insistiraju da je multiplikator veci sa "investicijama" nego sa smanjenjem poreza.

S druge strane, mozda teorijski nije nuzno povecavati potrosnju iz kejnzijanske vizure (iako ja mislim da ce vecina njih reci da zbog multiplikatora jeste), ali smanjivati potrosnju, uz proporcionalno smanjivanje poreza svakako mora da se kvalifikuje kao "restriktivna" politika, kakva god bila motivacija ili teorijsko razumevanje ekonomske politike onog koji to radi.

Slaviša Tasić said...

"ali smanjivati potrosnju, uz proporcionalno smanjivanje poreza svakako mora da se kvalifikuje kao "restriktivna" politika"

Restriktivna politika u nekom drugom smislu, u smislu smanjivanja države, ali makroekonomski to nije restriktivna fiskalna politika.

Harberger said...

Kako je makroekonomski multiplikator javne potrosnje (1/(1-b)) veci od poreskog makro multiplikatora (b/(1-b)), onda ce smanjenje javne potrosnje u uslovima nedovoljne zaposlenosti imati jace efekte na GDP od procentualno jednakog smanjenja poreza, izazivajuci pomeranje IS krive ulevo i kontrakcije GDP-a. Sto, ako se pozivamo na makroekonomiju, jeste restrktivna fiskalna politika.

Slaviša Tasić said...

Haberger,

prvo to "Kako je makroekonomski multiplikator javne potrosnje (1/(1-b)) veci od poreskog makro multiplikatora (b/(1-b))" ne može tako. Jeste da još stoji u udžbenicima tipa Razvoj ekonomske misli na EF, ali multiplikator javne potrošnje je jako sporna ideja. Recimo prošle godine je Obamin ekonomski tim predvideo da će biti značajan, a Robert Barro je pravio neke svoje procene i odgovorio im da je u prošlosti bio manji od jedan (znači umanjuje GDP). Znači ni u najboljem slučaju ne možemo tek tako polaziti od toga da je multiplikator javne potrošnje veći od smanjenja poreza. A u gorem slučaju taj multiplikator je čista mitologija.

Drugo, ne znam zašto to uopšte ima veze, jer smer fiskalne politike se ne meri njenim efektom na GDP. Fiskalna politika je restriktivna ili ekspanzivna sama po sebi, čisto računovodstveno kao plus ili minus na budžetskom računu, bez obzira kako to utiče na GDP.