Ekonomski programi

NIN je u pravu:

гледано по економским програмима, ... две могуће варијанте за састав владе су: СРС – ДСС – СПС и ДС – ДСС – СПС – мањине са мањинском подршком Г17 плус или без ње.

Tačno, ekonomski programi DS-a i DSS-a bliže su programu SPS-a nego programu LDP-a. Ako ekonomski programi budu igrali neku ulogu u pravljenju postizbornih koalicija, DS-G17 koalicija će se lakše složiti sa Mrkonjićem nego sa LDP-om. Neka razmišljaju zašto je to tako.

Tajkun

Kad smo već kod tajkuna, zanimljivo je kako je od neutralne to postala pežorativna reč. Grafiti po Beogradu kažu "Đilas tajkun" sa namerom da ocrne čoveka.

Ovde je opis reči tajkun na srpskoj Vikipediji: "Bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac; magnat". Ništa uvredljivo, tajkun je po rečniku ustvari kompliment.

Isto to znači i na engleskom, odakle je tajkun preko hrvatskog došao u srpski jezik.

Kako tajkun sada odjednom znači nešto kao kriminalac? U antikapitalističkom raspoloženju svako bogatstvo je mala neprijatnost, pa je to možda jedan razlog. Drugi je verovatno to što je do nedavno bilo jako teško steći neko veće bogatstvo legalnim (ili bolje legitimnim) putem.

Tadić o tajkunima

U Pressu:

To znači da neće moći da se bogate koristeći monopolski položaj, neće moći u bescenje da kupuju građevinsko zemljište i moraće da razviju svoju društvenu i socijalnu svest, kako bi bili mnogo prisutniji kada su u pitanju društveno korisna i humanitarna pitanja.

Ne znam na osnovu čega predsednik tvrdi da će tajkuni morati da razviju svoju društvenu i socijalnu svest (btw, koja je razlika između "društvene svesti" i "socijalne svesti"?). Takva vrsta obaveze nije nametnuta ni Ustavom ni bilo kojim zakonom. Ako želi da im uzme više para, neka promeni zakon i poveća porez na profit.

Ovakvu izjavu bih, da sam tajkun, smatrao iznuđivanjem, u smislu - "ako počnete da dajete više para za sigurne kuće, bolnice i škole, neće niko da vas dira". Koja je onda svrha niskog poreza na profit, od 10%, ako poslovni ljudi moraju da daju još, iako to nigde ne piše?

Ostatak intervjua je ok.

Interventan uvoz ulja

Ne trebaju nam radikali da nas vrate u 1990-e, to su već uradili ekonomski eksperti DS-a:

Ulje će se prodavati po ceni od 95 dinara po litru, a kupovina će biti ograničena kako bi se omogućilo svim potrošačima da se snabdeju. Tako će svaki kupac u "Tempu" moći da nabavi do šest litara, u supermarketima "Maksija" do četiri litra, a u prodavnicama"Mini Maksija" do dva litra.

Recept za nestašicu su kontrola cena i restrikcije uvoza koje sprovodi Vlada Srbije. Onda da bi ispravila posledice toga, država se upušta u dalje akcije kao što su "interventan uvoz" i kontrolisanje ko koliko litara kupuje. Kad jednom počnete da se petljate u ekonomiju to izaziva dodatne intervencije da bi se sprečile posledice ovih prvih i tako u nedogled.

Usput, evo odgovorne izjave ministara pojoprivrede i trgovine od pre mesec dana da ulja ima dovoljno.

Plaćaju RTS mada nisu svi bolesni

Dosta puta sam se raspravljao o razlozima za uvođenje RTS pretplate. Sada kada malo razmislim shvatam da još nijedan sagovornik nije propustio priliku da pomene BBC. Ako oni plaćaju mora da je dobro. Ni Aleksandar Tijanić nije izuzetak. I on pominje BBC u svom objašnjenju koje se može naći na RTS sajtu. Ipak, kreativni Aleksandar Tijanić dodaje interesantno, iako pogrešno, poređenje da bi objasnio zašto je pretplata neophodna. Kao što građani plaćaju doprinos za zdravstvo mada nisu svi bolesni, kao što se plaća za puteve a nemate automobil, kao što se plaća za vojsku iako nismo u ratu.

Građani plaćaju zdravstveno osiguranje da bi u slučaju bolesti mogli da dobiju neophodnu negu. Zdravstveno osiguranje bi takođe trebalo da bude dobrovoljno a tamo gde je usluga najbolja i jeste. RTS primorava građane da plate usluge koje mnogi ne žele. Bolja metafora od zdravstvenog osiguranja bi bila obavezna pretplata na stihove Marine Tucaković.

Puteve u Srbiji više plaćaju oni koji imaju automobil, preko akcize na gorivo i takse za puteve prilikom registracije automobila. Uz to, čak i ljudi koji nemaju automobil imaju koristi od puteva. RTS plaćaju svi jednako iako je mnogima apsolutno nepotreban.

Tijanić je u pravu kada kaže da se vojska plaća iako nema rata. I policija se plaća ako nema kriminala, kao i sudije iako nema suđenja. Ali mala razlika je to što ove usluge ne može da ponudi i privatni sektor, jer države uglavnom drže monopol na primenu sile i sprovođenje zakona. Na našu sreću savremene države uglavnom ne drže monopol nad širenjem informacija i kulture. Privatni sektor tako čini RTS suvišnim u poslu informisanja i kulturnog uzdizanja.

Yon Goicoechea

Yon Goicoechea, studentski lider iz Venecuele, je dobitnik ovogodišnje Milton Friedman nagrade za širenje sloboda koju dodeljuje Cato institut svake druge godine. Najmlađi dobitnik nagrade do sada (23 godine) je dobio priznanje zbog svog doprinosa neuspehu referenduma kojim je Hugo Chavez želeo da proširi svoja ovlašćenja i uvede neograničeni broj predsedničkih mandata, o čemu smo već pisali.

Yon Goicoechea, osim što je bogatiji za 500,000 dolara, se sada nalazi u probranom društvu dobitnika Milton Friedman nagrade sa Peter Bauerom, Hernando de Sotom i Mart Laarom. Čestitamo!

Nije fer!

P.J. O'Rourke među par saveta koje je dao omladincima pominje i da zaborave na jednakost.

We all get confused about the contradictory messages that life and politics send.

Life sends the message, "I'd better not be poor. I'd better get rich. I'd better make more money than other people." Meanwhile, politics sends us the message, "Some people make more money than others. Some are rich while others are poor. We'd better close that 'income disparity gap.' It's not fair!"

Well, I am here to advocate for unfairness. I've got a 10-year-old at home. She's always saying, "That's not fair." When she says this, I say, "Honey, you're cute. That's not fair. Your family is pretty well off. That's not fair. You were born in America. That's not fair. Darling, you had better pray to God that things don't start getting fair for you." What we need is more income, even if it means a bigger income disparity gap.

Šta rade visoki porezi

Za praznike sam bio u Švedskoj, u poseti mojoj babi koja tamo živi već skoro 40 godina. Naravno, mnogo stvari je zanimljivo u Švedskoj, ali mi je pažnju posebno privukla pojava krstarenja. Naime, iz Štokholma svakog dana na krstarenje kreće nekoliko ogromnih brodova (sa po 11-12 spratova), koji vode hiljade ljudi na krstarenje do ostrva Oland. Na pitanje "Šta ima na tom Olandu?", dobio sam odgovor "Ništa, obično tamo niko i ne izađe sa broda." Zašto onda toliki ljudi tamo idu?

Odgovor je - da bi se napijali i da bi švercovali alkohol nazad u Švedsku. Naime, alkohol se u Švedskoj prodaje samo u posebnim radnjama, Systembolaget, po zaista visokim cenama. Visoke su cene i cigareta i ostalih vrsta duvana poput "snusa" koji Šveđani koriste. Pošto je Oland zvanično teritorija Finske, krstarenje se smatra međunarodnim, pa su i alkohol i duvan "tax free" na brodu. Brodom šeta gomila pijanih ljudi, a poznanica koja je radila kao medicinska sestra kaže da zimi, kada brod pristane u luku, desetine ljudi slomi noge kada pijani izađu na zaleđene ulice.

Pored motiva opijanja, dobar deo ljudi ide na krstarenje da bi kupio i u Štokholm doneo alkohol i cigarete za preprodaju. Bio sam zaista iznenađen organizovanošću svega toga, a i upoznao sam neke naše ljude, uglavnom penzionere, koji se time bave. Naime, penzioneri uglavnom imaju potpuno besplatno krstarenje, a i generalno nemaju pametnija posla, tako da ima naših penzionera u Švedskoj koji i po deset puta mesečno idu na krstarenje. Na brodu kupe malo "snusa", cigara a, ako dovoljno para potroše, dobiju i besplatnu flašu viskija. Kada dođu na kopno, čeka ih "šef", obično Sirijac, koji na licu mesta preuzima robu i plaća sve što treba. Ako ne kupe više nego što je dozvoljeno, zarade po oko 30-40 evra po putu.

Koji su krajnji efekti visokih poreza i restriktivne politike prema alkoholu i duvanu?

1. umesto da se ljudi napijaju u svojim kućama, napijaju se na brodu pa, umesto da pijani legnu u krevet, šetaju po štokholmskim ulicama kada izlađu sa broda
2. veliki broj penzionera, uglavnom emigranata, su šverceri pa samim tim i kriminalci
3. poreska evazija je velika, mnogi ljudi nalaze načine da dođu do tax free alkohola i duvana
4. stvorena je mafija
5. brodovlasnici su srećni

Domaćinski za Stari Grad

Nije mi jasno kako se svih ovih godina održala praksa da opštine izdaju ekskluzivne lokale i stanove budzašto. Kada su već opštinski budžeti tako mali zašto opština ne bi naplaćivala tržišne cene za svoje nepokretnosti ili, još bolje, ih prodala?

To mi je palo na pamet pošto sam naišao na cenovnik poslovnog prostora opštine Stari Grad. Tako ispada da se prodavnica od 50 kvadrata u Knez mihajlovoj plaća opštini svega 500 evra. Skoro je prodat jedan lokal u tom kraju za 15.000 evra po kvadratu. Nema logike ni da stranke za svoje salonske stanove od po 100 kvadrata u centru plaćaju svega 200 evra. O umetnicima koji za atelje od 50 kvadrata u najstrožem centru plaćaju po 2.000 dinara da i ne govorimo.

Propisani postupak za dodelu pati od istog problema kao i Zakon o privatizaciji. Nekada i bolja novčana ponuda nije dovoljna već Komisija može da donese odluku i na osnovu delatnosti, planova za adaptaciju i omiljene boje jednog od članova komisije. "Jeste da ste ponudili deset puta više novca, ali opštini je na ovom mestu daleko neophodniji frizerski salon nego pekara". Nisam imao prilike da sarađujem sa Poslovnim prostorom ali ne želim ni da budem previše naivan pa da verujem da ljudi sa ulice dobijaju prostor po super povoljnim uslovima.

U svakom slučaju je tužno što taj resurs, stanovi i lokali u opštinskom vlasništvu, kada već postoji (a ne mora) nije bolje iskorišćen. Da naplaćuju tržišne cene možda ne bi morali da naplaćuju takse građanima za opštinske usluge ili možda da vrate novac građanima koji žive u toj opštini. Sve je bolje nego da prijateljima i zaslužnima poklanjaju desetine hiljada evra.

Kako ograničiti javnu potrošnju?

Ako je teško smanjiti javnu potrošnju da li bi bar mogli da ograničimo njen rast? Postoji nekoliko načina, mada je većina daleko od sjajnih:

Predsednički delimični veto - U SAD je u kratkom periodu postojao ovakav sistem za vreme Clintonove administracije. Line-item veto je dozvoljavao predsedniku da poništi deo zakona odnosno da bira troškove koje će brisati iz zakona pre nego što ga potpiše. Tim metodom je Clinton pokušao da se obračuna sa pork barrel potrošnjom, i u roku od 2 godine je to pravo koristio 11 puta. Nažalost, veliki konzervativac Rudy Gulliani, je tužio Clintona vrhovnom sudu koji je ukinuo ovo ovlašćenje. Sumnjam da bi delimični veto dao rezultate u Srbiji ali ne može ni da škodi. Bar bi imali vrabca u ruci. Verovatno bi kod nas bila popularnija opcija u kojoj bi predsednik mogao da doda troškove izglasanom budžetu nego da ih briše ali ne treba im davati ideje.

Delimično smanjenje troškova - Alternativa delimičnom vetu je pravo predsednika da delimično smanji određene izdatke i takav zakon (budžet) potpiše. Ovaj sistem je bar u američkim državama uspešniji jer proizvodi manje tenzija između predlagača i guvernera koji imaju ovo ovlašćenje. Kao i prethodni i ovaj sistem verovatno ne bi dao sjajne rezultate u Srbiji ali ne bi bilo šteta i da postoji.

Balansirani budžet - Zakonom (ili ustavom) propisati obavezu da skupština može da usvaja isključivo balansiran budžet, gde su prihodi jednaki rashodima. Ova mera se generalno smatra beskorisnom jer se fokusira na deficit a ne na potrošnju. Vlada bi mogla da podigne poreze da bi izbalansirala budžet. Sa druge strane teško je tačno prognozirati prihode i rashode budžeta, tako da je moguće planirati izbalansiran budžet a završiti sa deficitom. Takođe, vlade su primorane da vode neoptimalnu poresku politiku jer u slučaju ekonomske fluktuacije vlada bi morala da podiže poreze pošto bi im zaduživanje praktično bilo zabranjeno. Sve američki države osim Vermonta moraju da usvoje balansirani budžet. U Srbiji ova mera verovatno ne bi mnogo pomogla zbog mogućnosti planiranja većih prihoda.

Ograničenje visine deficita - Ustavni amandman koji ograničava visinu deficita. Slično kao i balansirani budžet ova mera verovatno ne bi dala previše uspeha jer se fokusira na deficit a ne na potrošnju. Zemlje članice EU na primer imaju ograničenje od maksimalnih 3% GDP na visinu deficita i pored toga imaju veliku potrošnju. Neke zemlje čak nekoliko godina za redom (mislim Nemačka) imaju veći deficit ali EU nema mehanizam kojim bi mogla da ih natera da smanje potrošnju. Postoje neke novčane kazne ali izgleda da ni to ne može da se naplati. U suštini kao i balansirani budžet ovo je mera koja nam u Srbiji ne treba.

Ograničiti povećanje poreza - Ustavni amandman koji propisuje da je za uvođenje novog poreza ili povećanje postojećih stopa neophodna dvotrećinska većina u parlamentu, referendum ili oboje. Ovakav amandman bi praktično sprečio povećavanje opterećenja građanima osim ako za to ne postoji apsolutna saglasnost. Ograničenje bi bilo da se ovaj amndman ne bi primenjivao u slučaju rata ili vanrednog stanja. Ova mera ograničava prihodnu stranu države i vremenom bi verovatno uticala na smanjanje sveukupne potrošnje. Uvođenjem ove mere u zemlji koja već ima visoke poreze bi verovatno dovela u pitanje smanjenje postojećih poreza. Mislim da ova mera nigde ne postoji. U Srbiji bi ova mera u nekom dužem periodu verovatno dala rezultate.

Vezati rast GDP za rast potrošnje - Ustavni amandman kojim bi se vezao rast javne potrošnje za rast GDP. Na ovaj način bi se dugoročno ograničio rast ali verovatno ne bi uticalo na smanjenje javne potrošnje. Ovakav ustavni amandman je upravo predložen u Americi od strane dva republikanska kongresmena. U slučaju rata ili dvotrećinske većine ovaj amandman se ne bi primenjivao. Ova mera verovatno ne bi bila korisna u Srbiji u ovom trenutku jer naš budžet raste manje od GDP od 2000. Đelić koristi ovu meru kao reper prihvatljivom rastu potrošnje. Iako nije idealna uvođenje ove mere takođe ne bi bilo štetno.

Ograničiti javnu potrošnju u odnosu na GDP - Ustavom ograničiti javnu potrošnju na određeni iznos GDP. Recimo, ograničiti javnu potrošnju na 25% GDP. Ova mera ne postoji nigde ali bi verovatno bila najefikasnija u smanjivanju i održavanju relativno niske javne potrošnje. Ova mera bi bila idealna i malo je verovatno da bi bila prihvaćena ukoliko propisuje relativno nisku stopu potrošnje.

Ograničiti javnu potrošnju u apsolutnom iznosu - Kada već fantaziram onda da dam i najidealniji predlog. Amandmanom propisati iznos budžeta, recimo 30 milijardi dinara (ili evra ali manje:), i indeksirati ga godišnje za stopu inflacije i rast broja stanovnika. Ova mera bi u dugoročnom periodu dovela i do smanjenja celokupne potrošnje i kao takva je idealna za Srbiju, pod uslovom da je propisani apsolutni iznos budžeta relativno nizak.

U suštini skoro nijedna od ovih mera ne garantuje smanjenje javne potrošnje. I kada bi se neke od mera primenjivale kod nas problem bi predstavljali vanbudžetski rashodi (vlada može da troši novac a da se to ne vidi u budžetu) i naravno državne firme. Njihovo poslovanje se ne vidi u budžetu ali razlika u ceni između ovih monopola i slobodno tržišne cene svakako predstavlja "porez" građanima. Nažalost, u kampanji nijedna stranka ne tvrdi da će smanjiti ili bar zaustaviti rast javne potrošnje ukoliko pobede na izborima. Kada je visoka javna potrošnja bila tema nijedna stranka nije dala konkretan predlog već su uglavnom tražili od građana da im veruju na reč. Nadam se da će im ovi predlozi dati neke ideje za ubuduće kad ih već sada ova tema ne zanima.

Ko čuva koferče?

Pogledajte snimke ljudi koji vladaju ovim svetom:

Prvi
Drugi,
Treći.

Uptade: U slučaju prvog kandidata po sredi je trik sa usporavanjem snimka. Čovek (i dalje) ne okuša alkohol, te mu se izvinjavam.:) Druga dva snimka su u redu, tj bez trikova.

Transaprentni RTS

Na RTS sajtu može da se nađe godišnji izveštaj rada javnog servisa za 2006. godinu. Kako kažu u RTS time ispunjavamo svoju obavezu o transparentnosti poslovanja i polaganja računa pred javnim mnjenjem Srbije.

RTS zaslužuje pohvalu za trud ali ne mnogo više od toga. Prvo, sada je već maj mesec 2008. a još nije dostupan izveštaj za 2007. Drugo, 90% izveštaja predstavlja hvalisanje ostvarenim rezultatima u proteklom periodu odnosno koliko je RTSu veći (rejting) od Pinka. Sa obzirom da je pretplata obavezna RTSov rejting je građanima nebitan. Treće i najvažnije, finansijski izveštaj je veoma škrt. Prikazana prihodna strana je prilično dobra, pa tako saznajemo da je RTS u 2006. dobio 50 miliona evra od pretplate (najviše se plaća u Beogradu 72% a najmanje u Nišu 28%), 22 miliona od reklama i 12 miliona iz budžeta. Problem je kod prikazivanja rashoda. Izveštaj samo prikazuje generalnu strukturu rashoda, da je na zaposlene potrošeno 37% na proizvodnju programa 35% i slično. Od finansijskih detalja još je dostupna i generalna struktura troškova proizvodnje programa, na primer da je udeo proizvodnje sopstvenog programa 35%, sporta 32%, filmova 23% i slično.

Ono što bi ovaj izveštaj učinilo korisnijim su detaljnije informacije. Detaljniji uvid u rashode za zaposlene (ukupno plate, bonusi, socijalno, porez i slično), koliko ljudi radi u administraciji, održavanju, tehnici, koliko kamermana, montažera, uvid u iznos zarada rukovodstva RTS (izvršni i upravni organi), pa recimo spisak ljudi sa 10 najvećih zarada u RTS, i slično. Onda koliko je potrešno po programu. Koliko košta dnevnik a koliko Bela lađa, pa pojedinačni troškovi u proizvodnji ovih emisija. Koliko je plaćen prenos koje utakmice i koliko je plaćen svaki strani film ili serija. Detaljniji rashodi po jedinicima RTS. Koliko se troši na Radio 2, koliko po kom programu a koliko u PGP RTSu. Koliko je novca potrošeno na proizvodnju, marketing i honorare za svako od 150 muzičkih izdanja koje je ova kuća proizvela u toku godine. Koliko je potrošeno na održavanje, krečenje, kupovinu sredstava za održavanje, koliko na usluge koju pružaju stalni saradnici, koliko autorskih honorara je isplaćeno i još mnogo toga. Ne bi bilo loše da u izveštaj u radu uključe i preporuke revizora, ako ne i ceo izveštaj. Kada poreski obveznici već plaćaju reviziju Deloitteu možda bi mogli da vide i rezultate.

Kao i državni budžet i budžet RTS je krajnje netransparentan i beskoristan za ozbiljniju analizu. Pozdravljam pokušaj rukovodstva RTS da položi račun građanima, ali bi takođe bilo lepo kada bi tom poslu pristupili makar malo ozbiljnije. Na kraju krajeva svi ti dodatni podaci već postoje i samo ih treba uključiti u izveštaj.

Gostovanja

Ja, jedan od ekonomskih doktrinara LDP, gostujem večeras na RTS 1 u emisiji Oko od 18 30 i sutra, 1 maja, na televiziji B 92 info u 20 h. Tema i jedne i druge emisije je socijalna politika, zapošljavanje, uloga sindikata itd. Dakle, ako imate vremena za malo socijalne neosetljivosti prema proletarijatu i prezrenima na svetu, gledajte. U debati učestvuju i predstavnici SPS, DS i DSS, kako gde.

Još malo o deficitima

Unapred se izvinjavam na nešto dužem postu.

Liberali obično tvrde da je spoljnotrgovinski deficit manje-više irelevantan, ali da je budžetski deficit (i, posledično, javni dug) veoma opasan. Sa druge strane, "intervencionisti" vide u spoljnotrgovinskom deficitu veliku pretnju, a u budžetskom deficitu ne vide nužno problem, posebno ako je budžet "razvojni".

Ja mislim (naravno) da su liberali u pravu, ali iz pogrešnih razloga. Jednostavno, smatram da su i bilansi razmene sa inostranstvom i bilansi države, ovakvi kakvi su, prilično besmisleni. Zašto?

Što se razmene sa inostranstvom tiče, problem je što tu nema objektivno utvrdivih kategorija. Recimo, ako LaFarge izveze cement u Mađarsku, to se smatra izvozom. Ali, ako neko od tog cementa napravi zgradu, pa Mađar kupi tu zgradu, to se onda smatra kapitalnim prilivom (direktnom stranom investicijom). Zašto se prodaja cementa, stakla, cigala i peska "u rinfuzu" smatra izvozom, a prodaja svega toga pomešanog na nekom placu (u formi zgrade) se smatra "kapitalnim prilivom"? Drugi primer su takozvani "doradni poslovi" - firma uveze skrojene kapute i dugmad, pa onda zašije dugmad i izveze gotove kapute. Jedan način obračuna ove transakcije je "zašivanje dugmadi" smatrati uslugom, pa ovo tretirati "izvozom usluge". Drugi način je povećati uvoz robe za vrednost polugotovih kaputa i dugmadi, a povećati izvoz za vrednost gotovih kaputa. Odluka o načinu "knjiženja" je potpuno arbitrarna, a efekti na bilanse potpuno različiti.

Arbitrarne odluke posebno utiču na strukturu uvoza, koja posebno plaši neke naše ekonomiste. Tako kažu da nam je struktura uvoza veoma loša, jer ima previše potrošnih dobara. Ali, "potrošno dobro" je izuzetno arbitrarna kategorija. Da li su automobili potrošno dobro? Da, često, ali kada ih uveze zastupnik, pa proda Coca-Coli za njihove ljude na terenu, onda su oni osnovno sredstvo. Zaista, mnogo uvozne robe može da se smatra i "potrošnim dobrom" i "repromaterijalom/osnovnim sredstvom" - energenti, poljoprivredni proizvodi, automobili, kompjuteri i tako dalje.

Važno je skrenuti pažnju da ovo jesu tehnička pitanja, ali sa ozbiljnim političkim posledicama. Ako bi neko obračunavao kupovinu zgrada u Srbiji u izvoz, videlo bi se da je spoljnotrgovinski deficit mnogo manji nego što se misli, samo što nismo izvozili materijal, nego gotove proizvode. Izvozom se ne smatra ni kada US Steel Srbija uzme kredit u inostranstvu, pa kupi cigle na domaćem tržištu. Takva transakcija se smatra "povećanjem zaduživanja u inostranstvu". A, ako kupi uvozne cigle, to se smatra "uvozom", iako je novac za kupovinu došao od spolja. Znači, kupovina stranih cigli stranim parama se smatra dvostrukim "zlom" - i uvozom i zaduženjem u inostranstvu, iako NIKO od građana Srbije nije ni dotaknut ovom transakcijom.

Situacija sa budžetskim deficitom i javnim dugom je još gora. Recimo, država Srbija ne računa dug koji ima prema meni i svim drugim građanima koji uplaćuju penzijsko osiguranje u javni dug. Sasvim je jasno da će država nama morati da isplaćuje neke penzije jednog dana, to znamo mi, to znaju oni. To se u pravu zove "dug". Ali, niko nigde ne vodi nikakvu evidenciju, niti se to uzima u obzir kada država odlučuje da se dodatno zaduži. A taj dug je daleko veći od bilo kog drugog duga i njegova sadašnja vrednost se meri desetinama milijardi evra.

Državni budžet kakav danas postoji nije "budžet" u pravom, računovodstvenom smislu, već pre neka vrsta cash-flow bilansa, koji pokazuje novčane prilive i odlive, ali ne prihode i rashode u suštinskom smislu. Recimo, ne postoji stavka "amortizacija zgrada i opreme", prosto zato što niko ni ne zna šta sve od imovine država poseduje (ovo nije rečeno tek tako, zaista ne postoji jedinstveni popis državne imovine).

Dodatne arbitrarne odluke posebno pokazuju koliko je budžet sumnjiva kategorija. Ako usluge naplate putarine pruža sektor u Ministarstvu infrastrukture, onda su njihove plate deo budžeta. Ako, jednostavnim administrativnim aktom, sektor ministarstva postane javno preduzeće, odjednom se to više ne smatra javnom potrošnjom, iako se suštinski ništa nije promenilo - isti ljudi, koji rade po nalogu istih ljudi, rade potpuno istu stvar, za istu platu. Malo složeniji primer je sledeći - država želi da pomogne osobama sa invaliditetom. Umesto da im isplaćuje pomoć iz budžeta, država odluči da naredi firmama da zaposle osobe sa invaliditetom. Sve je "off the books", budžet nije ni taknut, porezi nisu povećani, kao ni javna potrošnja.

Sve ovo ne znači da je "beleženje" ekonomskih odnosa sa inostranstvom i budžetskih prihoda i rashoda potpuno besmisleno, već samo znači da treba biti svestan svih nedostataka. Na primer, komponente platnog deficita (robe, usluge, kapital) uglavnom nemaju smisla, jer se razvrstavanje transakcija po kategorijama obavlja na osnovu potpuno arbitrarno utvrđenih kriterijuma. Ali, "platni bilans", kao takav, nam ipak nešto govori. Što se budžeta tiče, on je veoma koristan za ministra finansija, jer mu omogućava da ima neku kontrolu nad delom troškova javnog sektora, ali ne i za bilo koga drugog.

Koga zanima dokaz svega što sam rekao, makar ovog dela koji se odnosi na fiskalnu politiku, neka pogleda tekst "On the General Relativity of Fiscal Language", koji su napisali Green i Kotlikoff, sa Harvarda. Iz zaključka: "Like time and distance, standard fiscal measures, including deficits, taxes, and transfer payments, depend on one’s reference point/reporting procedure/language/labels. As such, they too represent numbers in search of concepts that provide the illusion of meaning where none exists. Economists must accept this fact and acknowledge that much of what they have been writing and saying about fiscal policy has been an exercise in linguistics, not economics." Možda će vam trebati doktorat iz matematike da shvatite dokaz, ali ja im verujem da su proverili jednačine.

Deo koji jesam shvatio: "The private sector and the government are no different from a couple living under community property law. They jointly own everything and jointly determine how to spend it. Whether the government says a) “It’s all mine, but I’ll let you (the private sector) have some.” b) “It’s all yours, but I’ll take whatever I’d like.” or c) “It’s partly mine and partly yours, but I’ll determine how much of mine to give you and how much of yours to keep.” does not make an iota of economic difference."

Ako je neko zainteresovan

Udruženje TRANSFUSE i College of Europe su raspisali konkurs za "Leadership Development Programme". Deluje zanimljivo - dve nedelje u Berlinu i jedna u Briselu i Brižu.

Spasiti planetu od spasilaca

Danas je svetski Dan planete, posvećen ove godine - a čemu bi - "borbi protiv klimatskih promena". Ono što je pre 20-ak godina započelo kao ekscentrična ideja grupice ekoloških fanatika i nekoliko naučnika željnih publiciteta, danas je već preraslo u ozbiljno kolektivno ludilo. Stotine hiljada neobrazovanih i poluobaveštenih osoba, željnih priča o kraju civilizacije i još željnijih priča o krivici čoveka za istu (stari religiozni poriv za verovanje u smak sveta), svakodnevno kupuju ekološke sijalice, kola na biogoriva, računaju carbon footprint... Stavi štedljivu sijalicu, vozi se javnim prevozom, stavi solarnu ploču, vozi bicikl, ili nemoj da voziš, ako veruješ da je tvoja brža smrt u interesu planete itd. Ništa nije više IN, i dokaz da si "misleće" i "aktivističko" biće, nego ako ugasiš sijalicu iz protesta kad ti ekološki talibani kažu da treba! Svaki polupismeni moron iz sveta muzike, sporta, šoubiznisa, od Madone, preko Bonoa, do Nil Janga, Roberta Redforda i Barbare Strejsend, poziva nas da spasemo planetu tako što ćemo da prihvatimo franjevački kult siromaštva i štedljivosti. Al Gor koji ne izlazi iz privatnog aviona i ima kuću koja troši 20 puta više struje od američkog proseka stalno poziva na štednju energije. Ne postoji politički korektnija stvar na svetu od "biti zelen". S druge strane, ni profiteri ne gube vreme: Stotine firmi za karbonsko računodvodstvo i alternativnu energiju koje koriste politiku da bi zaradile velike pare, iznikle su u međuvremenu kao pečurke posle kiše. Stotine lobija koji žive od panike, neverovatan broj eksperata, naučnika i ngo-a čije karijere zavise od održanja ludačke psihoze klimatskog smaka sveta - sve je to na okupu, sve to složno zapomaže da spasimo majku planetu koja samo što nije propala.

To što globalnog zagrevanja u poslednjih 10 godina zapravo nema, što ne postoje nikakvi naučni dokazi da je čovek dominantno odgovoran za zagrevanje koje se događalo do 1998, a još manje dokaza da će bilo kakvo zagrevanje u 21 veku biti štetno i veće od 1 stepena Celzijusa, a tek najmanje dokaza da je globalno zagrevanje do sada donelo bilo kakvu štetu, već naprotiv veliku korist, to sve nema nikakavog uticaja na naše današnje "slavljenike". Niti ćete išta od toga čuti na medijima. Ekološka litanija, kako kaže Bjorn Lomborg, propoved da je stanje planete grozno i da će biti sve gore, uopšte nema nikakve veze sa nekim racionalnim argumentom. To je religiozna, apokaliptička propoved koju nikakve činjenice ne mogu pokolebati. Ona poziva na kult siromaštva kao na jedino spasenje, u stilu svih radikalnih, fundamentalističkih religioznih sekti, od Franje Asiškog, preko pavoslavnih zilota, do muslimanskih talibana. Apriorna odluka da se osudi civilizacija u ime "netaknute prirode" je osnova svega, a šta god da se smisli u tu svrhu - jednako je dobro: globalno zagrevanje, globalno zahlađenje, bogatstvo, siromaštvo, demografska eksplozija, DDT, seča šuma, svejedno. U poslednjih 30 ili 40 godina svedoci smo najvećeg u istoriji prevazilaženja siromaštva, i naporedo sa tim najvećeg poboljšanja ekoloških uslova života. Ljudi žive duže, komfornije i bolje nego ikad u istoriji; voda za piće i hrana su čistiji i dostupniji nego ikada u zabeleženoj istoriji; zagađenje životne sredine je po svim kriterijumima danas manje nego pre 30 godina. Ali, to ništa ne impresionira ekološke talibane - oni nastavljaju sa tehnofobičarskom litanijom kako živimo u kataklizmičnom vremenu, da je Strašni Sud blizu, a verni će biti pomilovani ako ugase sijalicu, ili ne voze kola...

Ako od bilo koga Majci Planeti treba spas, onda je to od njenih "spasilaca". Ti njeni spasioci su recimo lansirali kampanju subvencionisanja proizvodnje biogoriva, koja je za posledicu imala preorijentaciju velikog dela poljoprivrede sa proizvodnje hrane na goriva, a što je dovelo do velikog skoka cena hrane i velikog uništavanja životne sredine, recimo kroz krčenje šuma i ispošćavanje zemlje višegodišnjim sejanjem istih kultura. U siromašnim zemljama se već javljaju prvi neredi zbog skupe hrane. Ali, naravno, spasioci se "bore" za siromašne, jer će oni najviše patiti od globalnog zagrevanja, kad jednog dana nivo mora poraste 15 metara, a uragani unište sve pred sobom. To što će u međuvremenu ti koje treba "spasiti" od globalnog zagrevanja pomreti od gladi, nema nikakvog uticaja na spasioce. Osim blagoslova proizvodnje biogoriva, oni žele da siromašnima ograniče i emisije CO2, tj pristup energiji, i tako ih od takozvanih rizika klimatskih promena dodatno zaštite glađu i bedom.

Zaista, jedino čemu se vredi pomoliti na dan planete jeste da bude spasena od sopstvenih spasilaca...

Predviđanje

Stari vic o ekonomistima kaže da je Bog izmislio ekonomiju kako bi meteorolozi izgledali precizni u svojim predviđanjima.

Međutim, taj ko je to izmislio vic, nije zaista sakupio podatke o meteorološkim predviđanjima. Na našu sreću, izvesni J.D. Eggleston je upravo to uradio - pratio je prognoze vremena na četiri TV stanice u Misuriju, kao i prognozu koju je davao National Oceanic and Atmospheric Administration i uradio analizu dobijenih podataka. Analizu je poslao Stephenu Dubneru i ovaj je to objavio na Freakonomics blogu.

Dakle, šta kažu rezultati? Jednostavno, predviđanja meteorologa su prilično loša. Što se temperature tiče, prosečna greška iznosi nešto više od jednog stepena Celzijusa za prognozu sutrašnjeg vremena i čak tri stepena za prognozu temperature za sedam dana. Što se prognoze padavina tiče, za sutrašnji dan su u oko 85% slučajeva pogađali da (ne)će padati kiša. Međutim, uzimajući u obzir da u Misuriju u 86,3% dana ne pada kiša, konstantna prognoza "sutra neće padati kiša" bi bila preciznija od prognoze koju su neki meteorolozi davali.

Nešu za premijera!

Kažu neki od komentatora nove kolumne Nebojše Katića (a ostali ne kažu baš to, ali bi im svakako bilo drago da se to desi).

Ih, gde bi nam kraj onda bio.... Visoki porezi, carine i javna potrošnja, smanjen uvoz, smanjen broj privatnih automobila, podsticanje gužvanja u GSP-u, investicije u saobraćajnu i energetsku infrastrukturu (ali iz domaćih izvora, pošto ako su izvori strani, onda na tenderu mogu da učestvuju i jeftiniji stranci, pa da nam pokvare ceo koncept). Sve u svemu, raj.

Zabrinjavajući trendovi

GlobeScan je uradio anketu u 18 zemalja o stavovima povodom slobodnog tržišta. Date su dve konstatacije, sa kojima su učesnici u anketi izražavali svoje (ne)slaganje: "Sistem slobodnog preduzetništva i privreda zasnovana na slobodnom tržištu je najbolji sistem, na kojem treba zasnivati budućnost čovečanstva" i "Sistem slobodnog preduzetništva i privreda zasnovana na slobodnom tržištu najbolje funkcionišu u interesu društva kada su praćeni snažnim državnim regulisanjem".

Problem nije u tome što je podrška slobodnom tržištu niska, već u tome što opada. Na slici je dat procenat ljudi koji se "Snažno slažu" i "Delimično slažu" sa prvom izjavom. Posebno treba obratiti pažnju na činjenicu da su u 5 najliberalnijih zemalja, po odgovoru na prvo pitanje, pored SAD, tu i Kina, Filipini, Indija i Kenija. Na začelju su Turska, Francuska, Rusija i Čile.

Šumpeter

Kada bi neko sproveo akademsku anketu sa pitanjem ko je najveći austrijski ekonomista, šanse su da pobednik ne bi bio ni Ludvig von Mizes ni Fridrih fon Hajek kao što to poklonici austrijske škole ekonomije priželjkuju, već Jozef Alojz Šumpeter.

Ostatak mog teksta o Šumpeteru je na Katalaksiji.

Da li neko može da mi razjasni?

Izvesni John Paulson je zaradio prošle godine 3,7 milijardi dolara tako što se kladio da će tržište subprime kredita pretrpeti gubitke. Mene zanima kako je to tehnički odradio. Kako možeš na berzi da zaradiš na gubitku?

Meni je jasan jedan mehanizam. Recimo da na berzi postoje samo dve firme, jedna koja pravi kišobrane i druga koja pravi suncobrane. Ako ostali misle da će sutra da pada kiša, a ti misliš da će da bude sunčano, pa stvarno bude sunčano, možeš da zaradiš pare. Da li je to Paulson uradio? Da li je on kupovao akcije čija je cena visoko negativno korelisana sa cenama nekretnina? Iz teksta koji sam linkovao, ali i iz nekih drugih koje sam čitao, čini mi se da se nije to desilo. Ali, šta je onda uradio?

Pitanje je naravno nešto generalnije - kako neko, ko zna da će nešto loše da se desi, može tu informaciju da unovči? Jasno mi je da ta informacija može da mu pomogne da ne pretrpi gubitak, ali kako može da zaradi?

Zavisnost

Klasični liberalni argument za legalizaciju droga je individualna odgovornost, vera u pojedinca i njegovu sposobnost rasuđivanja. Ovo naravno slabo pomaže, jer se zabrane širom sveta opravdavaju kontraargumentom da droge stvaraju zavisnost, a kad jednom postanete zavisni od neke supstance onda navodno više nemate slobodnu volju. Ja bih rekao da čak i onda imate slobodnu volju, samo vam je redosled preferencija malo promenjen.

Šta kažu podaci? Izgleda da opojne droge ne stvaraju baš toliko zavisnosti kao što se obično misli. Ustvari su u istom redu veličina sa opasnošću od stvraranja zavisnosti od alkohola, a daleko bezopasnije od duvana. Jedno novo istraživanje, čiji se detalji mogu naći ovde, pokazuje verovatnoću stvaranja zavisnosti u roku od dve godine od početka uzimanja supstance. Za alkohol to je 3.2%, za marihuanu 5.8%, krek kokain 9.2%, heroin 13.4%. Čak i kod najtežih droga, relativno mali broj ljudi koji odluči da ih proba ili ih neko vreme uzima, na kraju postane ovisnik.

Treba reći da je ovo istraživanje američkog ministrastva zdravlja koje se i samo bori protiv droga, ne neke NVO koja promoviše legalizaciju.

Svinjarija

Kanadska vlada će stočarima platiti 50 miliona dolara da nekomercijalno zakolju 150,000 svinja. Logika je da će to smanjiti ukupno svinjsko krdo za 10%, takvim smanjenjem ponude porašće cene, što će onda ovu granu stočarstva dići na noge. Briljantno.

Država dakle koristi pare poreskih obveznika da uništi krdo svinja (samo jedan deo će biti upotrebljen za dobrotvorne svrhe i životinjsku hranu), sa ciljem da tim istim poreskim obveznicima podigne cene koje plaćaju. I to se onda zove podrška domaćoj industriji.

Leposavić

A mi bi ih lepo podelili po pet zdravstvu i prosveti, kaže neki državni službenik iz Leposavića objašnjavajući šta bi on uradio sa stanovima u koji su se "bespravno" uselili građani, a koji su sagrađeni novcem poreskih obveznika. Bar ovih problema ne bi imali da država ne gradi stanove.

Predlog MIP-u

Ja živim već duže vremena u inostranstvu i mislim da osoblje naših ambasada generalno izlazi u susret našim građanima. Država se ponekad trudi čak i previše kao što je bio slučaj slanja aviona da pokupi turiste u Turskoj kada privatna agencija nije ispoštovala svoje ugovore, ali sistemski i dalje radimo po sovjetskom principu gde je pasoš biblija.

Mislim da bi MIP mogao da bude od veće pomoći građanima Srbije koji dosta putuju. Nažalost, za mnogo zemalja gde putujemo je potrebna viza što se još neko vreme neće menjati. Ukoliko tražite vizu u ambasadama drugih zemalja u inostranstvu često pasoši moraju da se šalju u zemlje koje pokrivaju Srbiju. Tako, na primer, ako aplicirate za južnoafričku vizu u Angoli vaš pasoš mora da se šalje u Atinu na viziranje. Ta procedura traje nedeljama što je često predug period na koji možete da se odreknete jedinog dokumenta. Primera naravno ima dosta. Rešenje bi bilo da se izdaju duplikati pasoša kao što se radi u Americi i Engleskoj a verovatno i u mnogim drugim zemljama. Duplikati bi bili korisni i svim ljudima koji putuju u Izrael. Ako imate izraelski pečat u pasošu uglavnom vam neće biti dozvoljen ulaz u arapske zemlje, sa izuzetkom Egipta i Jordana.

U suštini ovo zaista ne bi pomoglo velikom broju ljudi iz Srbije ali bi malom broju građana koji dosta putuju zaista bilo korisno. Razumem strah naših vlasti da se duplikati mogu zloupotrebiti ali sa novim pasošima to ne bi trebalo da bude problem.

Štrajk

Štrajk koji je pozvala opozicija u Zimbabveu nije uspeo. Ljudi koji rade za par desetina dolara mesečno su se uplašili da ne izgube posao. Sa druge strane možda pozivanje na štrajk i nije najbolja ideja u zemlji gde je većina permanentno u štrajku, odnosno gde je nezaposlenost 80%.

Mene je uvek impresioniralo kako ljudi ne žele da rizikuju da izgube poslove koje u suštini i nemaju (odnosno za koje nisu plaćeni). Pored ljudi u Zimbabveu i mi smo sjajan primer. Tokom devedesetih kada su plate bile očajno male većina ljudi ipak nije napuštala državni sektor. Ako su i radili nešto privatno to je isključivo bilo posle radnog vremena. Takođe, u Gazi i Zapadnoj obali, zaposleni uopšte nisu primali plate po nekoliko meseci, možda i godinu dana. Ni kod njih nije bilo masovnog napuštanja posla. Slaviša se u poslednje vreme bavi psihologijom pa bi možda mogao da objasni u čemu je problem. Zašto ljudi pristaju da rade bez nadoknade? Da li nada stvarno umire poslednja? Ili manjak lidera, da je 10% ljudi napustilo posao da li bi ih ostali sledili?

Apsurdi

Izbori utiču na stabilnost dinara, kaže guverner Jelašić. Tačno - ali imam neka pitanja:

1) Da li je onda za izvoznike dobro da pobede Radikali? Šta o tome misle ekonomisti koji nam odavno govore da je dinar ionako precenjen?

2) Da li Dinkić, Đelić i svi ostali ministri i ekonomisti koji tvrde da je "platnobilansni deficit najveći ekonomski problem Srbije", takođe treba da glasaju za Radikale? Jer ne samo da bi pad dinara povećao izvoz, nego bi se zbog smanjenog priliva stranog kapitala smanjio i uvoz. Eto rešenja za najopasniji problem.

Poreski praznici

Dan poreskog oslobođenja se u Americi ove godine slavi 23. aprila. Ovaj praznik obeležava poslednji dan u godini kada američki građani rade za poreze (uključuje i federalne i lokalne poreze) i počinju da rade za sebe. Ove godine Amerikanci slave taj praznik tri dana ranije nego 2007. Čestitamo praznik poreskim obveznicama u Americi a našim poreskim obveznicima želimo da ga što pre proslavimo.

Nažalost mi ćemo po svoj prilici morati da sačekamo još par meseci da otvorimo šampanjac. Prošle godine smo obeležili ovaj dan 7. juna, a izgleda da ni ove nećemo to učiniti ništa ranije.

Titanik

Slobodan Antonić je napisao sjajan tekst u politici. Antonić kaže da su političari iz DSS-a neiskreni kada zagovaraju evropsku politiku. Naime, oni bi trebalo da kažu kako bi reagovali kada bi iz EU dobili odgovor (napismeno) da se Kosovo više ne smatra delom Srbije. Pošto je to jedini odgovor koji bi EU mogao da ponudi onda bi bilo fer da Koštunica kaže da je alternativa odustajanje od EU. Ovo, po Antoniću i ne bi bio kraj sveta jer ima života i van EU. Slažem se nije kraj sveta, ali me nekako ne privlači perspektiva koju taj meksički scenario nudi.

Antonić pominje i da je DS neiskren jer smatra da će na kraju ipak odustati od Kosova, što svakako nije novost. Ne samo što nam je to poznato nego to glasači DS i očekuju. Što pre DS promeni svoju kosovsku politiku to bolje. Ja se nadam da će do toga doći posle izbora.

Ipak, ostaje utisak da je Antonićev tekst nedovršen. Sledeći njegovu logiku ispada da je LDP najprincipijelniji jer su već odustali od Kosova i bezuslovno se okrenuli EU, ali za to nažalost nije bilo mesta u tekstu jer su tema bile skrivene istine, ne i očigledne. Konačno, drago mi je da je i ovaj autor počeo stidljivo da kritikuje DSS. Očekujem da će toga biti sve više jer niko ne sedi mirno na brodu koji tone.

O Pašiću sve najlepše

Kao što smo već primetili Koštunica vodi politiku iz perspektive pisca udžbenika srpske istorije. Evo kako Ivan Marović misli da će Koštunicu taj udžbenik opisivati:

"Vojislav Koštunica, srpski političar s kraja XX i početka XXI veka. Bio neuspešan u politici, dok igrom slučaja nije postao kandidat na izborima protiv Miloševića 2000. na kojima je pobedio, a potom se neuspešno bavio politikom tokom naredne decenije. Na kraju oboren s vlasti, a stranka koju je predvodio od početka se ugasila. Ime stranke nije ostalo zabeleženo."

Realnost

Konzervativac je liberal kojeg je stvarnost odžeparila, rekao je Irving Kristol. Liberal on koristi u američkom smislu, što praktično znači levi liberal ili socijaldemokrata.

Evo vesti koja se pojavila ovih dana: 33-godišnja Italijanka Giuseppina Pasqualino koja je krenula na autostopersku turneju da promoviše svetski mir, obučena kao mlada na venčanju i noseći cveće, pronađena je mrtva u Turskoj, ubijena posle silovanja.

To podseća na drugi slučaj, dosta stariji ali ubedljiviji, čiji detalji se mogu naći ovde: Jednog dana 1969. godine policija u Montrealu je stupila u štrajk. U roku od dva sata od početka štrajka opljačkana je prva banka. Krenula je masovna krađa po pradavnicama, zbog čega su ih vlasnici brzo zatvorili, što se onda pretvorilo u lomljavu izloga i otvorenu pljačku. Napadani su hoteli i restorani, taksisti iz jednog udruženja su eksplozivnim napravama napali drugo jer je imalo monopol na vožnje do aerodroma. Do kraja dana načinjena je materijalna šteta od današnjih 11 miliona dolara, opljačkano je 6 banaka, ubijen jedan pokrajinski policajac, sve dok uveče na ulice nije izvedena vojska da zaustavi haos. U Kanadi.

Kada mislite velike misli o kapitalizmu, socijalizmu, svetskom miru, spoljnoj politici, anarhzmu i tako dalje, uvek treba krenuti od ljudske prirode. Ako imate iluzija o tome, svaki sledeći zaključak će biti pogrešan. Od toga da vas niko na putu kroz Tursku neće dirati, do zabluda u ekonomiji ili politici. I pogrešne ekonomske ideje kao što su na primer "država u ekonomiji može odrediti strateške sektore i podržati ih" ili "vanstranački stručnjak može dobro upravljati državnim preduzećem" se na kraju krajeva mogu svesti na pogrešne predstave o nama samima.

2. amandman

Ovu priču sam dobio u jednom od onih "send to all" mejlova i nisam proveravao podatke. Mislim da je priča indikativna i zanimljiva:

U SAD ima 700,000 doktora
Godišnje ima 120,000 nesrećnih slučajeva sa smrtnim ishodom
Nesrećni slučajevi sa smrtnim ishodom po doktoru iznose 0.171

U SAD ima 80 miliona komada oružja
Godišnje ima 1,500 nesrećnih slučajeva sa smrtnim ishodom
Nesrećni slučajevi sa smrtnim ishodom po vlasniku oružja iznose 0.000188

Naravoučenije: Doktori su 9,000 puta opasniji od oružja. Zabranimo doktore pre nego što stvari izmaknu kontroli.

Just in time management

Policija jako efikasno hapsi lekare koji rade po privatnim bolnicama. Još da uhapse nekoga iz državne službe pa da im čovek stvarno skine kapu. Ali lekari i ministarstvo se tamo još nisu dogovorili da li je dozvoljeno kritikovati mudro rukovodstvo bolnice, dok je krivična odgovornost lekara stvar teorijske rasprave.

Blogovi

Ovde: Bush, Putin, McCain, Hugo Chavez, Hillary, Obama, Sarkozi, Bono i mnogi drugi. Moj omiljeni za sada je Bena Bernankea.

Svi su naravno lažni.

Interesantno

Student iz Cincinnatija traži da univerziteti dozvole da studenti nose oružje da bi se zaštitili od potencijalnih ubica. Ja mislim da je glupo dozvoliti studentima da nose oružje i drago mi je što u Americi univerziteti, koji su uglavnom privatni, imaju prava da donose tu vrstu odluka.

Ekonomski program Johna McCaina

Još da nađemo DSS i SPS-ov ekonomski program pa da odradimo jednu uporednu analizu. Do tada, evo su najvažniji delovi ekonomskog programa Johna McCaina:

Smanjenje cena - kroz privremeno ukidanje poreza na benzin i privremenu obustavu kupovine državnih rezervi nafte (manja potražnja znači nižu cenu benzina). Sviđa mi se što populizam u Americi podrazumeva smanjenje državnih prihoda. Kod nas se cene smanjuju predsedničkim dekretima i zabranom izvoza.
Smanjenje poreza - Ukidanje alternativnog minimalnog poreza koji plaća srednja klasa čime bi svaka porodica uštedela oko 2,700 dolara. Najavljuje i dupliranje otpisa (tax exemption) za svako dete sa 3,500 na 7,000 i smanjenje poreza na imovinu. Takođe najavljuje zadržavanje relativno niskih poreza na dividende i na kapitalnu dobit (Buš je samo privremeno smanjio ove poreze). Konačno, dozvolio bi da se amortizacija obračuna u celom iznosu u godini u kojoj je oprema nabavljena.
Teže povećati porez - McCain se zalaže da za povećanje poreza bude potrebna većina od tri petine u kongresu.
Ukinuti porez - na internet i na korišćenje mobilnih telefona.
Veto za earmarks - neće potpisati nijedan zakon gde postoje skriveni troškovi ili povlastice pojedinim kompanijama što je inače prilično sraman (ako ne skup) problem američke federalne potrošnje.
Reforme - reformisanje penzionog sistema, balansiranje budžeta, kontrolisanje troškova zdravstva deregulacijom.
Manje carine - smanjiće carine i vancarinske barijere
Stambeni krediti - otprilike ko god ne može da otplati kredit bi dobio refinansiranje na 30 godina sa fiksnom kamatnom stopom. Ovaj kredit bi garantovala država. Nije jasno šta se dešava ako dođe do defoltiranja i po novim uslovima. Nažalost ova mera će itekako koštati poreske obveznike. Takođe, McCain najavljuje hapšenja ljudi (hoštaplera) iz kreditne industrije koji su prekršili zakon. Malo me podseća na Tomu i reviziju privatizacije.
Studentski krediti - obećava da neće biti nestašice studentskih kredita, država je tu da bude lender of last resort. Ne treba gubiti vreme, odmah uvesti državne fakultete.

Po meni su samo poslednje dve tačke loše, što zaista nije strašno. Jako je važno da se "obavezao" da neće povećavati porez pošto mu je to bila glavna zamerka. Samo je još LDP-ov program bolji od njegovog.

Dvadeset mera, jedna po jedna

Ovih dvadeset mera koje je za ekonomiju smislila koalicija DS-G17 je toliko pogrešno i kontraproduktivno da zaslužuju da ih jednu po jednu polako do izbora disektujemo. Nadam se da će mi se kolege priključiti. Kada posmatram ekonomsku politiku u poslednjih osam godina meni je najveća dilema da li najveći broj tih mera koje smisle proističe iz koristoljublja (uključujući tu ne samo materijalno profitiranje nego i motiv da se prikupe glasovi) ili iz prostog neznanja. Meni se čini da naši političari kao kreatori ekonomske politike, često ekonomisti, magistri ili doktori nauka sa Ekonomskog fakulteta, ne razumeju neke osnovne principe u ekonomiji. Često izmisle nešto što je za ekonomiju čist gubitak, a da ni oni sami ne dobiju ništa od toga. Tako mi izgleda i iz ovih 20 tačaka.

Evo uzmimo slučajan uzorak, tačku 7: Sva nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva imaće obezbeđenu sigurnost, kroz podršku od 50.000 dinara godišnje.

Suma nije velika, ali šta ova mera u principu ekonomski znači? Da se poljoprivrednim gazdinstvima daje podsticaj da budu nekomercijalna. Ako su ti ljudi siromašni, onda treba da dobiju socijalnu pomoć. To bi bilo potpuno u redu. Ali ova mera je direktno ohrabrivanje jedne nekomercijalne aktivnosti. A ohrabrivanje nekomercijalne aktivnosti je samo drugi izraz za ohrabrivanje pravljenja ekonomske štete. To je kao da država plaća nekome da lomi prozore.

Plate poslanika u Evropi

Evo grafika. Vode Italijani, verovatno zbog kvaliteta.

Dvadeset mera

Mlađan Dinkić je predstavio ekonomski program koalicije "Za evropsku Srbiju". Boga mi, imaju dosta ideja kako će sve da potroše naše pare. Od 20 predloženih mera, 14 predstavljaju povećanje javne potrošnje kroz uvođenje novih programa. I tu zaista ima para za sve - i za poljoprivrednike i za inovatore i za investitore i za učenike i za studente (ali samo za one dobre) i za trudnice.

Od ostalih 6 mera, 5 se navodno odnosi na smanjenje poreza. Kažem navodno, jer je jedna od stavki u okviru smanjenja poreza i "uvođenje progresivne skale za naplatu godišnjeg poreza na dohodak imućnijih građana". Pod jedan, to već postoji. Pod dva, besmisleno je to staviti pod stavku "smanjenje poreza". Pozdravljam sledeće stvari - smanjenje carina na automobile i smanjenje poreza na promet stanova i automobila na 1%. Tačka 20 je takođe dobra.

Kako može ova koalicija da napravi ekonomski program, a da u njemu ni ne pomene budućnost javnih preduzeća, članstvo u Svetskoj trgovinskog organizaciji, reformu penzijskog sistema, ili reformu finansiranja zdravstva, meni stvarno nije jasno.

Sve u svemu, treba da ih bude sramota. Ako koalicija DS-G17 ne može da smisli ništa pametnije od ovoga, počinjem da se manje pribojavam rezultata izbora.

M.K. suvi genije

Znamo već neko vreme da Kurir često prenosi neproverene informacije, kao na primer u jučerašnjem broju da su beogradski reperi pobegli od Ane Nikolić. Danas prenose podjednako neubedljive zaključke sa okruglog stola o ekonomskim alternativama Srbije organizovanog od strane Centra za geostrateška istraživanja (nikad čuo).

Naš stari prijatelj, Mlađen Kovačević, tom prilikom je izjavio da nije tačno da se prosečan dohodak po glavi stanovnika nekoliko puta uvećao i čak nazvao ekonomske ministre iz prethodnih vlada lažnim ekonomistima i neznalicama. Naime, brilijantni Kovačević tvrdi da se od 2000. do 2006. BDP povećao samo za 46 procenata. Pre će biti da je Kovačević neznalica. BDP je u dolarima rastao više zbog realne apresiacije dinara. Kako je dinar u proteklih osam godina jačao tako se i naš BDP u dolarima povećavao, znači daleko više od 46%. Ovo nije baš najidealniji indikator ali da bi proverili ove cifre uporedite plate u dolarima 2000. i danas.

Kovačevićev kolega po genijalnosti, prof. dr Jovan Dušanić, rekao je da je stanje srpske privrede teže nego 2000. jer se država dodatno zadužila u inostranstvu. Ko god bi menjao 2008. za 2000. neka izvoli. Meni se čini da je dug kao procenat BDP-a niži sada nego 2000. Sigurno Marko ima neke brojke.

Okrugli sto bi bio skroz tužan da nije bilo profesora Danijela Cvijetičanina koji je preporučio da država treba da oslobodi privredu tutorstva. Ko se ne seća profesor Cvijetičanin je mislim do 2004. bio aktivan u DSS i spremio tada najliberalniji ekonomski program, u međuvremenu se povukao iz politike, ali je ostao glas razuma.

Ubij glasnika koji nosi dobre vesti

Znate da postoji ta priča o tome da niko ne voli da donosi loše vesti jer postoji opasnost da ga ubiju. Međutim, očigledno se od onda nešto debelo promenilo jer danas ako pričaš katastrofične priče ljudi te vole i cene, a ako kažeš "pa i nije tako loše" rizikuješ da budeš prezren.

Recimo, kakvi bi bili komentari na izjavu "Ekonomska situacija u Srbiji je verovatno bolja nego ikada u istoriji"? A na izjavu "Nikad nije bilo gore nego sada"? Sve dok kukaš kako nikad nije bilo gore, na sigurnom si.

Slično se desilo pre nekog vremena desilo kada je Vlada izašla sa novim podacima iz Ankete o životnom standardu u Srbiji. Anketa je pokazala da je procenat ekstremno siromašnih opao od 2002. do 2007. sa oko 10% na oko 6,5%. U stvari, broj 6,5% nije tačan, jer je u međuvremenu promenjena metodologija. Da je zadržana stara metodologija, broj bi bio oko 5%, što znači da se broj siromašnih prepolovio. Međutim, pogledajte komentare. Ljudi "znaju" da taj broj nije tačan i da u Srbiji živi mnogo više siromašnih.

O čemu se tu radi? Ja moram da priznam da ne znam. Čini mi se da ljudi jednostavno vole kukanje i narikanje, ne vidim drugo obrazloženje. Da je anketa pokazala da je u Srbiji 95% siromašnih, možda bi onda čitaoci Politike bili zadovoljni. Posebno je iritantno to što sam potpuno ubeđen da nijedan od komentatora ne spada u grupu siromašnih.

Ja u ovo ne verujem

Blic prenosi sledeće:

Ministar finansija Mirko Cvetković izjavio je danas da je delegacija Srbije u Vašingtonu od predstavnika Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda zatražila da se više angažuju i ulože više sredstava u Srbiju.

Ja to ne verujem. Zašto? Prvo, zato što ljudi koji su u Vladinoj delegaciji dobro znaju čemu služe pare MMF-a. Drugo, što se Svetske banke tiče, ti isti ljudi znaju da ne mogu da potroše ni ono što je do sada ugovoreno, niti mogu uopšte da ratifikuju u Skupštini nove ugovore. Meni se čini da je ovo novinar prosto izmislio.

Politička kafa

McDonalds, koji se nedavno upustio u biznis sa kafom, sada ima sajt za svoju "nesnobovsku kafu". Podrazumeva se da kad kažu "snobovska" misle Startbucks. Demokrate u Starbucks, Republikanci u McCafe.

Drug Bob k'o Drug Slob

Situacija u Zimbabveu jako podseća na Srbiju iz septembra 2000. Održani su izbori pre dve nedelje ali izborna komisija i dalje odbija da saopšti rezultate glasanja. Ako se ne varam saopštili su preliminarne rezultate na osnovu 80% obrađenih glasačkih listića gde je vodio lider opozicije Morgan Tsvangirai i onda su obustavili saopštenja. Opozicija je proglasila pobedu u prvom krugu izbora sa 50.3% osvojenih glasova otprilike koliko je dobio i Koštunica. Slično kao i u Srbiji opozicija najavljuje generalni štrajk.

Sa druge strane Robert Mugabe, od milošte Kamarad Bob, izgleda ne namerava da prizna rezultate izbora. Njegova stranka je tražila prebrojavanje glasova, dok je policija uhapsila nekoliko radnika izborne komisije zbog ne brojanja glasova vladajuće partije. Vrhovni sud je danas odlučio da izborna komisija ne mora da saopšti rezultate izbora tako da se odiseja nastavlja. Srpski scenario nas uči da će Drug Bob predložiti drugi krug ali da opozicija to neće prihvatiti. Ostaje nam da se nadamo da će i u Zimbaveu uskoro doći do mirne predaje vlasti, mada po svoj prilici izgleda da će kod njih neizvesnost potrajati malo duže.

Ugledajmo se na Iran

Alex Tarrabok kaže da je Iran jedina zemlja gde možete legalno da prodate bubreg. Samim tim Iran je postao i jedina zemlja u kojoj nema nestašice bubrega. Na prvi pogled ne radi se o potpuno tržišnom modelu jer bubreg može da se proda samo jednom neprofitnom udruženju i sve pacijente plaća država fiksnom sumom od 1,200 dolara i besplatnim zdravstvenim osiguranjem. Sa druge strane, humanitarne organizacije i primaoci takođe mogu novčano da pomognu donatore, što verovatno povećava efikasnost celog sistema. Izgleda da sistem funkcioniše i nema razloga da se o njegovoj primeni ne razmisli i u Srbiji.

Na prvi pogled ovo možda zvuči morbidno ali ako ste upoznati sa situacijom u Srbiji gde preko 1,500 pacijenata čeka transplataciju bubrega a godišnje se izvede njih dvadesetak postaje jasno da je u pitanju krajnje humana praksa. Sa trenutnim sistemom većina bubrežnih bolesnika nikada i ne dočeka transplataciju i umire na dijalizi. Postojanje tržišta organa za većinu ovih ljudi je pitanje života ili smrti. Tržište znači život.

Keep it movin’

Slavišin post Znanje-imanje podsetio me na nedavnu vest. Evropski komesar za nauku, Janez Potočnik najavio je kampanju za promociju "pete slobode“ – slobode (kretanja) znanja. „Stare“ četiri slobode - slobodno kretanje roba, usluga, ljudi i kapitala u okviru EU – smatra se da su već slobodno-protočna na evrounijskom tržištu. Koliko je zaista to tako, posebna je priča. Meni je sada višestruko zanimljiv ovaj „peti element.“

Prvo, šta to „znanje“ čini novim elementom periodnog sistema evrounijske slobode? Znanje ne postoji po sebi. Ono može da se otelovi u robi, usluzi, ljudima i kapitalu. U svakoj od četiri postojeće „slobode“. Čak i u akademskom smislu znanje postoji kao roba (naučni tekst), usluga (podučavanje), čovek (naučnik) ili kapital (patent).

Drugo, recept je preuzet iz obrazovne sfere. Princip „mobilnosti studenata i nastavanika“ nekako je uvek imao više političku nego obrazovnu dimenziju u prvom planu („izgradnja evropske dimenzije obrazovanja“ itd.)

„Sloboda kretanja znanja“ za EU upravu znači da treba olakšati i podstaći kretanje naučnika po EU, kako bi EU postala knowledge society, i naravno, sve u skladu sa Lisabonskom agendom izgradnje najkonkurentnije privrede...Problem je što se „znanje“ koristi kao sinonim za „inovaciju“. Zatim, nije problem što EU ulaže duplo manje u R&D od SAD, već o efektima uloženog.

Evo nekih zanimljivih zapažanja iz dokumenta koji su pravili ljudi koji znaju kako se od znanja pravi imanje (The Innovation Manifesto). Prvo, obrazovanje i istraživanje nisu ista stvar i evropsko „univerzalno pravo na obrazovanje“ ima loš uticaj na razvoj istraživanja, posebno onih koja donose inovacije. Zatim, evropski univerziteti su homogeni i prosečni, umesto da se targetiraju najbolji ako se već ulažu državna sredstva:

As you all know, in Europe we have just the opposite system. Every institution believes or tries to convince its politicians that it is above average – which is a bit difficult to understand for a mathematician: everybody is above average?

Sporazum sa Rusijom

Novinar Politike pita da li je sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom najbolja stvar koju je Slobodan Milošević uradio za Srbiju. Verovatno jeste. Svaki sporazum o slobodnoj trgovini je dobar. Međutim sporazum se ne odnosi na sve proizvode. Nisam uspeo da nađem tekst sporazuma ali na sajtu SIEPA kažu da se lista proizvoda na koji se ovaj sporazum ne odnosi menja svake godine. Taman razvijete posao i onda vam se proizvod nađe na listi. Nije idealno, ali bolje išta nego ništa.

Robija zbog riže

Filipinska vlada hapsi trgovce i preti im doživotnom robijom ukoliko gomilaju pirinač. Još nisu objasnili šta je gomilanje, pa su neki trgovci skroz prekinuli otkup. Naime, vlada subvencioniše pirinač, ali kako su cene u svetu počele da rastu ovo je postala skupa praksa. Da bi povećali ponudu pirinča zabranili su gomilanje. Sada trgovci koji uvoze pirinač i čuvaju ga za sezonu kada je ponuda manja, moraju da prodaju svoje zalihe. Rezultat ove politike će verovatno biti nestašice i dugački redovi za subvencionisani pirinač, dok će cena pirinča na crnom tržištu ukalkulisati i rizik od dugogodišnje robije. Recept za stvaranje nestašice je uvek isti, subvencionisanje i kontrola cena.

Jeffrey Sachs i rast stanovništva

Jeffrey Sachs, čovek koga su neki ranije optuživali za "neoliberalizam" postao je u međuvremenu veliki socijalista i još veći spasilac planete od propasti koju donosi civilizacija.

U svojoj novoj knjizi "Common Wealth" tvrdi da se ne sme dozvoliti da broj stanovnika preraste 8 milijardi do 2050. godine, da bi se to dodatno stanovništvo moglo "bezbedno apsorbovati". Tužno je kad profesor ekonomije sa Harvarda 2008. godine nije u stanju da smisli ništa pametnije od širenja maltuzijanskih strahova, i ništa pametnije od paranoje "eksplozije stanovništva" iz 1960-ih godina.

Kao i uvek briljantni Donald Boudreaux, pokazuje da Sachsova ideja o 8 milijardi ljudi počiva na nerazumevanju toga kako promene tehnologije i društvenih ustanova menjaju ekonomske ishode, i štede resurse. Sa sadašnjim nivoom tehnologije i produktivnosti, 8 milijardi ljudi ne bi svakako mogli da žive sa sadašnjim standardom života, a u mnogim krajevima bi došlo i do umiranja od gladi. Ali, zašto pretpostavljamo da će tehnološka efikasnost 2050. godine biti na nivou iz 2008? Ko je 1960. godine mogao da pretpostavi da će danas skoro svaka kuća imati personalni računar, a mnoge i po više njih, da će medicina toliko napredovati, da će tehnologije koje štede energiju toliko napredovati itd? Po analogiji, iako ne možemo predvideti šta će se tačno desiti do 2050, ako opstane sadašnji sistem pretežno slobodne tržišne privrede, i maksimalne slobode tehnološkog inoviranja i komercijalne primene tih inovacija, pouzdano znamo da će doći do velikog napretka standarda života za sve, ako što je to bilo uvek do sada u prethodna dva veka. Kako Sachs zna da će 2008. godine "optimalan" broj stanovnika biti 8 milijardi, a ne recimo 7 ili 9 milijardi? On mora da zna tačan budući razvoj tehnologije i tačnu buduću evoluciju ustanova u svetu da bi to mogao da predvidi. A ako to može da predvidi onda je on ravan Bogu.

BBC

Najnoviji u nizu skandala vezanih za BBC.

Priča je sledeća. Novinar, pozivajući se na šefa Svetske meteorološke organizacije i druge naučnike, napiše na vebsajtu BBC-ja da "temperatura nije porasla od 1998 do danas, i da to neke navodi da sumnjaju u teoriji o globalnom zagrevanju". Ali, odmah dobije pismo od nekog ekološkog aktiviste (zapravo aktivistkinje), koji traži da promeni priču jer naglašavanjem kako nema globalnog zagrevanja ide na ruku skepticima. Novinar prvo odbija, a onda, posle pretnje da će drugarica aktivistkinja angažovati i svoje ostale drugare i povesti kampanju protiv novinara koja će ga " prikazati u negativnom svetlu", on pristaje, i menja tekst. I tako, umesto citirane rečenice da temperatura nije porasla i da neki stoga sumnjaju u zvaničnu verziju, na sajtu BBC-ja je stajalo da će se zagrevanje nastaviti i uskoro prevazići rekordnu 1998 godinu, kao posledica stakleničkog zagrevanja od strane čoveka!

Prosto tako, bez notiranja da je tekst zapravo promenjen, tj apdejtovan. Novinar je pod pritiskom eko-frikova potpuno promenio priču, a onda pokušao da sakrije ovu brljotinu, tako što nije promenio sat i minut u kome je tekst objavljen na njegovom zaglavlju. Ispalo je da su u jednom istom trenutku na sajtu BBC objavljena dva različita teksta pod istim naslovom!. Ali, email prepiska novinara "Rogera" i eko-aktivistkinje "Joe" je nekakao procurela u javnost i eto, pokušaj zataškavanja cenzure je propao, te smo dobili još jednu sliku o dičnom BBC-ju. Koji je naravno odbio da komentariše "incident".

Zamislite da neki novinar promeni priču pod pritiskom Big Oil lobija, ili nekog konzervativnog think-tanka. Kakva bi tu halabuka nastala!

Pada mi na pamet jedna od najstarijih priča o cenzuri na BBC. Vinston Čerčil nije mogao 1930-ih godina da se uopšte pojavi na BBC jer su ga smatrali "ratnim huškačem". Sada ekološki fanatici uređuju internet sajt kuće, i cenzurišu vesti koje im se ne sviđaju, uz saglasnost uredništva. Divni plodovi javnog vlasništva nad medijima komunikacije.