Domaćinski za Stari Grad

Nije mi jasno kako se svih ovih godina održala praksa da opštine izdaju ekskluzivne lokale i stanove budzašto. Kada su već opštinski budžeti tako mali zašto opština ne bi naplaćivala tržišne cene za svoje nepokretnosti ili, još bolje, ih prodala?

To mi je palo na pamet pošto sam naišao na cenovnik poslovnog prostora opštine Stari Grad. Tako ispada da se prodavnica od 50 kvadrata u Knez mihajlovoj plaća opštini svega 500 evra. Skoro je prodat jedan lokal u tom kraju za 15.000 evra po kvadratu. Nema logike ni da stranke za svoje salonske stanove od po 100 kvadrata u centru plaćaju svega 200 evra. O umetnicima koji za atelje od 50 kvadrata u najstrožem centru plaćaju po 2.000 dinara da i ne govorimo.

Propisani postupak za dodelu pati od istog problema kao i Zakon o privatizaciji. Nekada i bolja novčana ponuda nije dovoljna već Komisija može da donese odluku i na osnovu delatnosti, planova za adaptaciju i omiljene boje jednog od članova komisije. "Jeste da ste ponudili deset puta više novca, ali opštini je na ovom mestu daleko neophodniji frizerski salon nego pekara". Nisam imao prilike da sarađujem sa Poslovnim prostorom ali ne želim ni da budem previše naivan pa da verujem da ljudi sa ulice dobijaju prostor po super povoljnim uslovima.

U svakom slučaju je tužno što taj resurs, stanovi i lokali u opštinskom vlasništvu, kada već postoji (a ne mora) nije bolje iskorišćen. Da naplaćuju tržišne cene možda ne bi morali da naplaćuju takse građanima za opštinske usluge ili možda da vrate novac građanima koji žive u toj opštini. Sve je bolje nego da prijateljima i zaslužnima poklanjaju desetine hiljada evra.