Vizne olakšice

Nemačka do daljnjeg ne prima zahteve za vize. Da li je to samo zato što je prostor demoliran, pa nemaju fizički gde da prime zahteve, ili je to promena politike videćemo u toku dana, nadam se.

PS. Izgleda da se ipak radi "samo" o tome što je prostor demoliran.

Doba Miltona Fridmana

Greg Mankiw upućuje na novi tekst Andreia Schleifera (o kome smo ranije pisali ovde), a koji se zove "The Age of Milton Friedman".

Ideja teksta je da predstavi osnovna kretanja u svetu od 1980. godine do danas, a Schleifer ovaj period naziva dobom Miltona Friedmana jer je tada veliki broj država širom sveta počeo da sprovodi mere koje je još od 50-ih i 60-ih zastupao Friedman.

U tekstu daje mnogo dokaza da je svet danas mnogo bolje mesto za život nego 1980. godine, po bilo kom pokazatelju da posmatrate. Takođe, a što je posebno bitno, to je tako u praktično svakom regionu, osim u podsaharskoj Africi. Dakle, celi regioni Istočne i Jugoistočne Azije, Latinske Amerike, Istočne Evrope su danas bogatiji, mortalitet među decom je niži, život je duži, ljudi su obrazovaniji, inflacija znatno niža, a porezi i carine takođe.

Ja se nadam da nismo došli do kraja "doba Miltona Fridmana". Neka potraje barem još ovoliko.

Kosovo je Srbija

Veliko događanje naroda završilo se scenama koje čak pre liče na Bejrut nego Beograd 1980-ih. Dakle, što bi rekli stari, socijalistički konobari - "šta smo ovde imali"?

Bilans: 150 povređenih osoba u Urgentnom centru, spaljena američka ambasada u kojoj je pronađeno ugljenisano telo jednog demonstranta, demolirane hrvatska, turska i belgijska ambasada, spaljen još jedan McDonalds i polupan otprilike ceo grad, od Londona do Kalemdgdana, uključujući i strane i domaće firme i prodavnice, odakle su razbojinici nosili sve, od patika i jakni do bokseva cigareta i parfema, premlaćeni razni strani novinari uključujući i ruske...

Istovremeno, američka ambasada je gorela pola sata pre nego što je došla policija i vatrogasci. Policija očigledno nije imala naređenje da aktivno rasturi divljanja razbojnika. Što meni samo govori da je ovo nasilje ne samo inspirisano od strane ministara, već i aktivno tolerisano. Ako tome dodamo da je po rečima ministra Samardžića miniranje i paljenje kontrolnih punkova na Kosovu prethodnih dana bilo "u skladu sa politikom Vlade Srbije", što će, da se ne lažmo, reći da ga je ista i organizovala (nemojte me ubeđivati da Marko Jakšić i Milan Ivanović išta rade na svoju ruku) "ugođaj" je potpun.

Jučerašnji miting na kojem su glavne zvezde bili Ivana Žigon i Nemanja Kusturica ne treba ni spominjati. Osim možda naknadne tragikomičnosti cele slike u kojoj je Koštunica valjda zamislio da će rastužiti neodlučne države koje se dvoume da li da priznaju Kosovo, slikom stotina hiljada Srba koji mirno protestuju i pale sveće u skrušenosti, da kažu: "bogati, stvarno nije u redu da ovo radimo". Sve što će neodlučni u svetu sad reći jeste: ovo su potpuni ludaci, nije ni čudo što niko ne želi s njima da živi u istoj državi. Savet bezbednosti je već osudio "napad rulje na američku ambasadu" i zatražio od srpskih vlasti da "poštuje svoje međunarodne obaveze zaštite diplomatskih objekata". Čak i Solana iz "prijateljske" Španije je osudio neke političare u Beogradu zbog njihovih izjava. Super reklama za Srbiju.

Implikacije po politiku u Srbiji: e, to me sad živo zanima, u kojem će smeru ići. Kako je neko duhovito primetio, ponašanje gradskih vlasti DS koje su jutros počistile haos sa beogradskih ulica koji su iza sebe sinoć ostavili patrioti, dobro odslikava generalnu poziciju DS-a u srpskoj politici. Oni samo čiste smeće koje DSS napravi, i umanjuju štetu objašnjavajući okolo kako ovaj ili onaj ludak s kojim sede u Vladi, nije mislio ovo ili ono, recimo da mi podržavamo miniranje i paljenje na Kosovu, ili da baš mislimo da je demokratija u razbijanju Beograda, itd. Dokle će to moći da traje ja ne znam. Očigledno je da je u ovoj zemlji uz saglasnost DS-a i Borisa Tadića sprovodene neka vrsta državnog udara: Tomislav Nikolić koga je mislim Gligorov duhovito opisao kao "kopredsednika" juče na mitingu je promovisan u neku vrstu paralelnog ili možda jedinog predsednika. Koštunica i njegovi ministri rade sve suprotno od onog što minsitri iz DS-a pričaju da treba raditi, uključujući i otvorenu podršku divljaštvima i razbojništvima, na Kosovu i u Beogradu. Ko zapravo vlada u ovoj zemlji? Ko je predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost? Ima li Tadić još nešto da kaže o stanju u Srbiji, osim molbe razbojnicima da se malo uzdrže? Da li se Tadićevo LJIGAVO I BESKIČMENJAČKO (ovo je upućeno onima koji su me kritikovali zbog tih izraza) aminovanje i pokrivanje ludila i besprizornosti, a zarad fotelja i upravnih odbora, proteže i dalje od odustajanja od EU, do granica građanskog rata ili bar vanrednog stanja? Ima li tu negde crvene linije?

Znate šta - ja se bojim da nema crvene linije. Ovo će prestati kad Koštunica i Nikolić reše da uvedu vanredno stanje i pohapse izdajnike i rasture defetističke medije, ili kad reše da formiraju novu Vladu (sa ili bez izbora, svejedno), opet sa sličnom ili malo modifikovanom agendom. Tadiću će samo biti saopšteno da njegovi ministri više nisu tu gde su bili do juče. I tako je pravedno da bude.

A što se tiče Kosova, mislim da je implikacija poslednjih nekoliko dana sledeća: to više nije na dnevnom redu - problem je sada Srbija.

Marks o Kosovu

Neverovatno je koliko pređeni obrazovni put utiče na to kako vidimo svet. Kao i Slaviši, meni je takođe proleteo Marksov „18. brimer“ ovih dana. Recidivi.

Ima zgodnih aforističnih delova iz "18. brimera". Na primer, poučna je ona sentenca koja kaže da se naciji i ženi nikada ne prašta momenat nesmotrenosti kada je prvi nasilnik koji je naišao uspeo da ih obeščasti...

Imam jednu vratolomnu paralelu bonapartističkih momenata istorije Francuske i srpskog slučaja. Za razliku od Slavišinog modela, moja priča počinje nešto ranije.

Ulogu Napoleona I igrao bi Tito. Napravio je jaku državu, aparat i sistem koji je ustrojio celo područje uprave, omogućio je „sankilotima“ i raznim sužnjima da nešto urade od svojih života (sociolozi bi rekli omogućena je „vertikalna mobilnost“). Bio je relativno uspešan u ustanovljenju revolucionarnih tekovina. Bio je demokratski despot sa podrškom naroda. Imao je ekstra uspešnu spoljnu politiku (mislim da u ovome Tito šiba Napoleona).

(Radi dramskog efekta preskačemo Restauraciju nakon Napoleona i Drugu republiku)

Sloba je bio Napoleon III. Maligan a tragikomičan. Neki francuski Koraks iz 1870. prikazao ga je kako tužno čeka da napusti dvor:




Čak je i Marks 1852. godine, samo godinu dana nakon državnog udara, u njemu video pajaca koji je počeo da „svoju komediju shvata kao svetsku istoriju“... Bio je The Wannabe Napoleon, zato Marks datum dolaska Napoleona III označava kao "18.brimer" - datum kada je "pravi" Napoleon I napravio državni udar 1799. Dakle, tragikomičan lik. Forsirao diskurs „obnove i izgradnje“. Upadao u megalomanske i neracionalne projekte (Osmanova rekonstrukcija Pariza). Omogućio uspon tajkuna. Bio katastrofalan u spoljnoj politici. Sve je radio naopako u proceni snaga na međunarodnoj sceni. Gubio ratove. Još gori demagog od svog starijeg istoimenog rođaka. Koristio demokratsku zavesu izbora i odobravanja neukog naroda kao opravdanje za svoju politiku.

Gde smo sada mi? Nakon Sedana, izgubljenog francusko-pruskog rata i upokojenog Napoleona III, mi smo u nekoj Trećoj republici. Jedino što je naš gubitak Alzasa i Lorene došao 8 godina kasnije. Ko je kriv za gubitak? Malo slatki piglet sa gornje slike, malo rastuća nastajuća nemačka nacija koja je imala pretenzije da proširi svoje "teritorijalno telo", iako je oblast bila pod francuskom suverenošću vekovima. I konačno, uticao je odnos snaga i preferencije ostalih posmatrača i "dobronamernih" arbitara...

Nadam se da smo bar preskočili fazu Pariske komune. Ili je to bilo sinoć?

Nakon očaja i mirenja sa porazom, doći će nestabilne vlade, smenjivaće se rojalisti, radikali, oportunisti. Biće i opasnih demagoga (Boulanger) koji hvataju na sentiš bolnih rana koje je zadao Bizmark Francuskoj i pozivaju na rat. Biće korupcijskih skandala.

Uprkos svemu, stvari će ipak ići nabolje. Nastupiće čak i Belle époque...

Bajka se završava tako što su Alzas i Lorena vraćeni Francuskoj...mislim čak dva puta.

Pouka je da istorija nije ni tragedija ni komedija. Više liči na sitcom. Trajne su samo prave vrednosti: Osmanov Pariz, podzemna stanica kod Vuka i Delta City.

Ko je u pravu?

Potpredsednik Vlade, pre četiri meseca: "Ne vidim kakve veze vraćanje dugova ima sa suverenitetom. To, očigledno, govore oni koji ne poznaju međunarodne finansije."

Ministar finansija, ovih dana: "Prestankom da plaća kosovski dug Srbija bi priznala da je Kosovo nezavisno."

Mitinzi

Jedino mi pada na pamet ona Marksova: Istorija se ponavlja -- prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Original se odnosio na Napoleona i onda Napoleona III.

Ipak nema razlike

Evo je i Ivana Žigon sa istom pesmom po stoti put...

Ipak ima razlike

Danas nisam išao na posao, ostao sam u Požarevcu. Rekoh, da izbegnem gužvu, a mogu baš i da radim od kuće.

Loš potez. Miting mi je organizovan bukvalno ispod prozora, tačno u podne. Tome je prethodilo 2 sata patriotskih pesama, koje su puštali na razglasu. I nekoliko, za mene, smešnih trenutaka. Recimo, dok je išla pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala", jedan čovek, koji je iza mene kupovao burek, uz osmeh reče - "Ma kakvi mala, veća nego ikad!".

Elem, bilo je jedva sto ljudi, nijedno preduzeće nije organizovano poslalo ljude. Čak ni zaposleni u opštini nisu morali da dođu (a na vlasti su SPS, Radikali i Karić), a ni decu iz škola nisu dovukli. Sve u svemu, bleda senka onoga od pre 20-ak godina. Ni zastava, ni klicanja, ni poziva na genocid i obračun sa političkim protivnicima. Vrlo, vrlo mlako.

Šta više, gradonačelnik (iz SPS-a) je samo tri puta pomenuo "Kosovo ravno" (tim rečima), jednom-dvaput da je to "srce Srbije" i čak dva puta Evropsku budućnost Srbije.

BiH i KiM

Miroslav Lajčak kaže:

"Ustav BiH ne predviđa mogućnost referenduma, i bilo kakva priča o tome je, jednostavno, protivustavna." Interesantno, priča o referendumu je protivustavna. Moguće je da je štetna i opasna, ali ako je protivustavna, onda taj ustav treba menjati. Osim ako i traženje da se ustav promeni takođe nije protivustavno. A verovatno jeste.

A i ovo je zanimljivo:

"Pozivanje na Povelju UN nema uporišta: pravo na samoopredeljenje ne znači pravo na otcepljenje, kako to neki žele da tumače", rekao je Lajčak.

Ja sam mislio da su nam pre neki dan lepo objasnili da je raspad Jugoslavije specifičan slučaj i da se tu Povelja UN može malo fleksibilnije tumačiti. Takođe, ako sam dobro shvatio, bitni su i "realno stanje na terenu" i "želja naroda" i "mogućnost nasilja ako se zadrži status quo" Dodatno, rekli su da su dodatne specifičnosti "istorija nasilja" i to što je intervenisao NATO i što je teritorija pod međunarodnom upravom već godinama.

Ja i dalje ne vidim nikakvu razliku. A čak sebe ni ne smatram nacionalistom.

Škole sutra ne rade

Izgleda da škole neće raditi zbog mitinga.

To me podseća na jedno od mojih prvih političkih iskustava. Naime, `89. godine, pošto sam krenuo u peti razred, na jednom času istorije počne nastavnica da nam objašnjava kako je danas istorijski dan, kako imamo sreće što imamo tako pametnog i sposobnog čoveka na čelu države, kako će sve biti mnogo bolje nego danas. Nakon toga nas izvede u školsko dvorište (gde je već bilo 100-200 đaka), podele nam zastave, neke slike (više se ni ne sećam, valjda Miloševićeve), direktor održi prigodan govor. Bilo je i povika "Kosovo je Srbija", ali su to uglavnom vikali osmaci, koji su znali šta se dešava.

Posle toga smo imali fizičko, pa je nas nekoliko počelo da priča o tome šta se uopšte dešava, pošto nikome nije bilo jasno šta znači reč "Amandman" i šta je to "Ustav" i zašto je toliko bitno što su "doneti amandmani na ustav" i kakve to veze uopšte ima sa nama. Jedan moj drug, kome je ćale bio nastavnik odbrane i zaštite nam je rekao da je čuo da će "biti rata". Nama bilo smešno.

I danas kada sretnem na ulici tu nastavnicu istorije, bude mi muka.

Moj predlog strategije

Mi ovde najčešće kritikujemo Vladu i Predsednika zbog raznih stvari, a u poslednje vreme najviše zbog Kosova.

Ja sada želim da budem "konstruktivan", kako se to lepo kaže, tj da predložim šta bi konkretno trebalo uraditi sada da bi srpski nacionalni interes u najbližoj mogućoj budućnosti bio što je moguće više zaštićen. Da budem precizniji, ovo što ću predložiti, po mom sudu je trebalo uraditi mnogo ranije, ali još uvek nije kasno.

Srbija treba da napravi trgovinu sa Zapadom oko Kosova. Dakle, jednostavan quid pro quo - mi ćemo postepeno smirivati situaciju, i u neko dogledno vreme priznati Kosovo, a vi ćete ZAUZVRAT odmah ponuditi SAA na potpisivanje, obećati status kanidata do 2010 godine, a punopravno članstvo Srbije u EU najkasnije do 2012. Pri svemu tome, Mladića ćemo prolongirati Ad Calendam Grekas, najmanje do sticanja statusa kandidata. Možemo se složiti oko kompromisa da Mladić eventualno bude uslov za potpuno priključenje Uniji."

Naravno, ovo ne mora da bude srpskoj javnosti saopšteno ovako direktno i brutalno (shvatiće već sama između redova), već se može neko vreme nastaviti sa praznom pričom o borbi za Kosovo, ne radeći naranvo ništa i postepeno pripremajući teren za priznanje koje će ionako morati da usledi kad-tad, a istovremeno sav akcenat staviti na "evropsku budućnost" (ovaj put izlglednu i sigurnu, a ne maglovitu, što će dramatično oslabiti uticaj radikalskih, dss-ovskih i sličnih popovanja protiv Zapada) .

Da li je ovo realno? Mislim da je potpuno realno. Naravno, teško je verovati da bi Srbija mogla da ispuni baš sve kriterijume EU do 2012. Ali, očigledno da ih nisu ispunile ni Bugarska ni Rumunija, pa su ipak primljene (a Srbija u mnogim stvarima uopšte ne zaostaje za njima, čak bi se reklo da ekonomski bolje stoji). Upravo u tome i jeste stvar - učinimo da i Srbija bude primljena iz političkih razloga, a ne zato što će ispuniti sve kriterijume.

Ovo je moguće, i to iz najmanje tri nezavisna razloga: Srbija, kako je spomenuto, stoji ekonomski bolje od Bugarske i Rumunije koje su članice EU, tako tu nema nekog problema. Sve dodatne bolne reforme poput završetka privatizacije, deregulacije i otvaranja tržišta koje bi se ovako otezale 10 ili 15 godina, sada će moći i morati da se obave za dve ili tri godine, a sve sa vrlo uverljivim opravdanjem narodu da to mora tako zbog svetle evropske budućnosti, koja ovaj put ne dolazi tamo, nekad, negde, možda za 15 godina, nego SIGURNO ZA 4 GODINE. Osim toga, sama EU je već više puta govorila da su "administrativni" i drugi kapaciteti Srbije dosta visoki, i da kad se uklone političke prepreke ona može da napreduje ka integracijama vrlo brzo. E, pa uklonimo onda političke prepreke, mudrom državničkom politikom, tj trgovinom Kosovom I treće, postoji nesumnjiva i snažna politička volja na Zapadu da se ovako nešto napravi: svi iz EU stalno ponavljaju da treba Srbiji dati neku šargarepu, i postoji dosta velika griža savesti zbog toga što se kažnjavaju "demokratske vlasti" zbog grešaka Miloševića. E, pa što to ne iskoristiti? Ubeđen sam da bi vodeće zemlje Zapada, na čelu sa Amerikom, jedva dočekale da naprave ovakav potpuno neprincipijelni i vanredni aranžman sa Srbijom, i da bi to imalo najširu podršku kao garancija stabilizacije Blakana, jer imate glavnu zemlju na svojoj strani. Svaki dan čujemo bar po jedan poziv od nekog visokog zapadnog političara da se Srbiji mora pružiti šansa. E, pa lepo, pružite je onda - naši uslovi su krajnje razumni. Potrebno je samo da se neko iz Srbije seti, pa to i zatraži.

Jedino mislim da se braći Rusima ovakav aranžman nikako ne bi dopao. Oni bi izgubili bilo kakav značaj u srpskoj spoljnoj politici. Srbiji više ne bi bile potrebne njihove medveđe usluge. Ali, ne bi se dopao ni Koštunici koji zapravo ne želi u EU, već da vodi Kosovski boj za "međunarodno pravo i pravdu" sa anglosaksonskim Atihristom. Što praktično znači da od cele stvari nema ništa.

Dakle, cena Tadićeve politike "I Kosovo i Evropa", tj njegove gluposti ili kukavičluka (svejedno šta od ta dva) zbog kojih je nesposoban da pokrene politiku sličnu onoj koju sam predložio, tačno odgovara razlici između Srbije u EU 2012, i Srbije evropskog slepog creva-ruske gubernije-rupe na tepihu itd, koja se bavi sama sobom u narednim decenijama (čuli ste sinoć Samardžića, on misli da se ovakva "borba" za Kosovo s ruskom podrškom nastavi narednih 10 ili 15 godina najmanje).

Da parafraziram Buchanana - "your choice, your cost".

Pozivi na bojkot, strane investicije, naknada štete

Prethodnih dana (a toga će verovatno tek biti) smo mogli da primetimo pozive na bojkot proizvoda i usluga firmi iz država koje priznaju nezavisnost Kosova. Iako ja lično ne mislim da će se uprava McDonaldsa u Americi, a naročito američka vlada, posebno potresti što će promet u McDonaldsu u Beogradu pasti za 5-10%, mislim da je taj poziv legitiman, sve dok se fizički ne blokira ulaz ili izlaz iz objekta i sve dok se radi o potpuno privatnoj inicijativi. Takve stvari su potpuno normalne na Zapadu i mislim da to nije nešto što liberali treba da osporavaju. Svako (osim državnih organa) treba da ima pravo da pozove na bojkot čega god hoće i da mirno protestvuje ispred tih objekata.

Međutim, moguće je da ima oblasti u kojima poziv na bojkot može da dovede do značajnijeg pada prihoda (recimo, u mobilnoj telefoniji). I tu se vidi sva lepota stranih investicija. Nasuprot široko rasprostranjenom stavu da strana investicija u Srbiji znači da sada stranci imaju uticaja na srpsku politiku, situacija je upravo obrnuta - mi sada imamo njihovog "taoca" i možemo da utičemo na njihovu politiku. Koliko i kako možemo da utičemo je drugo pitanje, a zavisi od mnogo faktora od kojih je najvažniji uticaj te firme na politiku u stranoj zemlji.

Sa druge strane, razbijanje izloga i demoliranje lokala su krivična dela i policija bi morala da pohapsi odgovorne. Jedino pitanje koje se tu postavlja je da li država treba da iz budžeta obešteti one koji su pretrpeli štetu u protestima. Mislim da postoje dobri argumenti i za i protiv. Sa jedne strane, prozori su razbijeni zbog nedovoljne aktivnosti policije, pa država treba da nadoknadi štetu. Sa druge strane, kada su meni obili razbili prozor na kolima kako bi ukrali radio, ja sam opet mogao da tvrdim da je to zato što policija nije dobro radila svoj posao, ali sam ipak morao da se obratim svom osiguravajućem društvu za naknadu štete. Sve u svemu, sklon sam da zaključim da država nema obavezu da nadoknadi štetu (jer štetu nije svojim činjenjem naneo neki državni službenik), ali da bi, sve jedno, bilo lepo da Srbija plati popravku oštećenih lokala i ambasada. Naravno, policija bi morala i da uklanja sve fizičke blokade stranih firmi (odnosno, sasvim precizno, domaćih firmi u stranom vlasništvu), ako ih bude bilo.

Moram i za kraj da napomenem da je zaista dobro što Vlada nije odlučila da uvede trgovinski embargo prema Kosovu. Takva mera bi bila glupa, nesprovodiva i štetna za Srbiju i Srbe na Kosovu.

Namere i posledice

Izgleda da se politika ovde meri po namerama, a ne po rezultatima. Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, svi su imali najbolje namere po svojim nacionalističkim merilima. Ali kakvi su im rezultati? Za vreme Miloševića egzodus Srba iz Krajine, za vreme Miloševića i Šešelja faktički gubitak Kosova, za vreme Koštunice i Tadića i formalni gubitak Kosova i propuštanje da se dođe do nekog srednjeg rešenja. Naravno da je ovo rešenje sa Kosovom sada nepravedno, isto kao što je bio i egzodus iz 1995. ili bombardovanje iz 1999. Ali to je zato šta sva mudrost srpske diplomatije stane u basnu o ovnovima na brvnu. Scenario je svaki put isti: Srbija traži više nego što joj pripada, odbija da pravi ustupke, i na kraju zbog toga izgubi sve.

Interesantno je da Đorđe Vukadinović juče u Politici počinje tekst sa "Svi smo znali da će se to dogoditi". Ako ste znali, zašto se niste ponašali kao da ste znali? Zašto niste predložili rešenje koje je bilo bolje od sadašnjeg, a opet dovoljno dobro za Albance i EU da se jednostrana nezavisnost predupredi?

Rešenje koje smo recimo mi na ovom blogu predlagali je bila podela Kosova. To je bilo potkrepljeno argumentima kao što su stav međunarodne zajednice, važnost EU procesa za budućnost Srbije, ekonomski pragmatizam, prihvatanje činjenice da Srbi i Albanci uglavnom ne vole da žive zajedno, kao i suočavanje sa nekim istorijskim zabludama, prećutkivanjima ili lažima o Kosovu kojima nas je naša sopstvena državna propaganda decenijama izlagala. Onda smo u komentarima optuživani da smo antisrbi, izdajnici i plaćenici. (Inače upravo suprotno je slučaj, jer ovakvim istupima ne samo da ne dobijamo ništa, nego uglavnom diskvalifikujemo sebe učešća u isplativim državnim projektima).

Pre samo tri meseca podela Kosova je bila realna opcija. Predsednik, premijer, ministri, analitičari su propustili da to predlože iako su znali ili morali znati da će u slučaju tog propusta uslediti jednostrano proglašenje nezavisnosti. Svaka strategija se formuliše u odnosu na ponašanje protivnika. Ako smo znali da će Albanci ako sve ostalo propadne na kraju sami proglasiti nezavisnost i da će EU, SAD i ostali to prihvatiti, zašto nismo formulisali predlog koji Albanci i EU ne bi mogli da odbiju?

Zato se, što se Srbije tiče, ovo mora posmatrati kao skandalozan poraz naše diplomatije. I neko mora preuzeti odgovornost. Ako premijer ne podnese ostavku hoće li barem neko od njegovih savetnika dobiti otkaz? Ministar za Kosovo i Metohiju? Hoće li neki kolumnista javno priznati grešku? Možda su oni svi patriote, ali njihova politika je izdajnička. Tako govore rezultati.

Sačekajte još samo malo

Politika piše:

Profesor Ratko Jankov, pomoćnik ministra nauke, rekao je da se višetomni rečnik srpskog jezika pravi već 50 godina i da se u njegovoj izradi stiglo do pola.

Nacionalizacija u Engleskoj

Država je potpuno finansijski nesposobna. Ne bih im dao ni kasicu prasicu da mi čuvaju.

Kaže jedan ljuti akcionar Northern Rock banke, koju je vlada UK ni manje ni više nego nacionalizovala. Banka je blizu bankrota, ali bilo je i privantih ponuda za otkup koje je država odlučila da ignoriše.

Kosovo - najbogatija država na svetu

Ili bar tako kaže Politika. Ne baš tim rečima, ali ako je vrednost imovine na koju polaže pravo Srbija 220 milijardi dolara, kolika je tek vrednost svega na šta Srbija ne polaže pravo?

Podsećam da prihod od privatizacije u Srbiji, od 2001. do danas, iznosi ispod 10 milijardi dolara, a da su optimističke procene vrednosti svih javnih preduzeća oko 25 milijardi. A Srbija je četiri puta veća od Kosova i građani su ovde bar dva do tri puta bogatiji. Odakle im 220 milijardi, stvarno mi nije jasno... Da nisu greškom uneli onu nulu na kraju? Mada, i to bi bilo previše.

Nekoliko pitanja

1. Ako neka EU država ne prizna Kosovo, da li Kosovo može da pregovara o pristupanju EU? Da li to što neka država nije priznala Kosovo znači da pasoš Kosova tamo ne važi, odnosno da građani Kosova ne mogu tamo da odu? Šta ako neko sa Kosova dobije francusku Šengen vizu sa kojom uđe u Španiju, koja ne priznaje taj pasoš? Da li je tamo legalno ili ne?

2. Koliko ja vidim, na Kosovu će u narednim godinama biti tri vlasti - UNMIK, EULEX i lokalna vlada. Mi jedva izlazimo na kraj sa jednom, Bosni je još teže sa dve, a zamislite tek tri. Da ne pominjem srpsku upravu na severu. Da li sam u pravu da sve tri vlasti imaju neku vlast, ali da se ne zna baš tačno ko šta radi?

3. Šta će se desiti u Bosni kada i oni budu morali da priznaju nezavisnost Kosova ako žele u EU? I onako je sve na staklenim nogama, samo im još treba rasprava o tome.

4. Kako ubediti 50% građana Srbije da nam je EU prijatelj?

5. Kako donošenje relativno drastične mere može da se tumači kao "stabilizacija regiona", u odnosu na održanje relativno mirnog statusa quo?

Argentinski scenario

Izjavu prof. Mlađena Kovačevića da Srbiju čeka argentinski scenario, koja je u medijima privukla dosta pažnje, treba uzeti sa rezervom iz dva razloga: 1) profesor ne zna šta se događa u Srbiji i 2) profesor ne zna šta se dogodilo u Argentini.

Njegov najveći problem je što ne shvata da uvoz nije uzrok, nego posledica viška u kapitalnom bilansu. Srbija ima trgovinski deficit zato što ostvaruje priliv kapitala, a ne obratno. Kovačević uporno govori o finansiranju trgovinskog deficita kao da je nivo deficita nekako zadat, a onda mi naknadno nalazimo način da ga finansiramo. Ali to je naopako gledanje na platni bilans. Ako pojedinci uvoze, to je zato što imaju novca da plate taj uvoz. Ako se preduzeća zadužuju da bi uvezla, to je zato što očekuju da taj uvoz prodaju. Kad prestane priliv kapitala, smanjiće se i uvoz.

To nema veze sa argentinskim scenariom. Argentina je imala problem sa kursom, jer je država držala fiksni kurs pezosa, a na drugoj strani vodila nezavisnu monetarnu politiku. Ako imate fiksni kurs i garantujete konvertibilnost dolar-pezo kao što je radila Argentina, onda bi smeli da štampate pezo samo na osnovu priliva-odliva dolara u zemlju. Ali oni su štampali pezo i bez pokrića i onda na kraju centralna banka nije mogla više da garantuje za njega. Zato je morala da ga devalvira, a nestabilni bankarski sektor je onda pogoršao problem.

Srbija zaista nema veze sa tim. Kurs dinara je fluktuirajući, devizne rezerve velike i rastuće, državna zaduženost nije velika u odnosu na GDP ili na devizne rezerve, privatna zaduženost nije državni problem. Čak i ako bi neko hteo da kritikuje makroekonomsku politiku, teško je videti vezu sa "argentinskim scenariom".

Naše i njihovo

Posebno mi upada u oči ovaj tekst: Koliko vredi imovina Srbije na Kosovu? Nije iz Politike nego sa B92. Ideja da imovina preduzeća na Kosovu danas nekako pripada Srbiji samo pokazuje da kosovske Albance nikad nismo ni hteli da tretiramo kao ravnopravne građane, nego kao kolonizovano stanovništvo. Kao da smo "mi" tu gradili nešto za "njih". Oni nisu deo Kosova, oni nisu stvarno bili deo Srbije ni Jugoslavije, mi smo njih samo pustili da tu žive.

Uloga policije

Da li je nekome čudno što policija sinoć nikoga nije uhapsila?

Nezavisnost Kosova

Juče je u kosovskoj Skupštini proglašena nezavisnost ove bivše srpske Pokrajine od nekadašnje matične države, što je na ulicama Prištine i drugih kosovskih gradova burno proslavljeno uz pesmu i vatromete. Na srpskoj strani bilo je malo sumornije - osim bombe koja je bačena u dvorište UNMIK kancelarije u Mitrovici, bilo je demonstracija u Beogradu, Novom Sadu i nekim drugim gradovima, uglavnom neonacista i huligana koji su lomili sve pred sobom - dve ambasade, slovenačku i američku, McDonaldse u Beogradu i NS, žardinjere, semafore, automobile itd, izazvavši povređivanje preko 60 ljudi samo u Beogradu, i veliku materijalnu štetu.

Na jednoj strani, proglašenje nezavisnog Kosova, koje će vrlo brzo, već danas ili narednih nekoliko dana biti priznato od strane većine zapadnih zemalja, predstavlja konačni poraz srpskog nacionalističkog projekta 90-ih i stvaranje elementarnih preduslova da se Srbija okrene sama sebi i sopstvenim nacionalnim interesima koji je vezuju za Evropu i zapadni svet. Da li će hladan tuš sa Kosovom izazvati otrežnjenje, ili samo dati izgovor onima koji IONAKO ne žele da vode zemlju u pravcu Zapada da nastave kuda su krenuli prethodnih nekoliko meseci, još je rano za reći. Ako bih morao da tipujem, ja bih bio pesimista u tom pogledu, jer mi se čini da se pred našim očima upravo stvara jasna većina protiv EU i Zapada, a za neku nedefinisanu politiku"neutralnosti" ili okretanja Rusiji. Ovo posebno dobija na snazi ako znamo da Srbija neće moći da postane članica EU ako ne prizna Kosovo. Uspostavljanje dobrosusedskih odnosa je čak jedan od poznatih "kopenhagenških uslova" za učlanjenje.

Onima koji mogu biti frustrirani time da Srbija 2008 godine više liči na Srbiju 1998, nego na Srbiju iz 2001, preporučujem jedan raniji šaljivi post ovde, koji sada zvuči malo oporije i ozbiljnije. Zaista mislim da predlog koji je tu iznet jedino još može da radi - ko god može, nek se otcepi od Srbije dok je još vreme, dok na kraju ne ostanu Dedinje, Francuska 7, SANU, Zgrada Vlade, generalštab i RTS da se bore za srpsku stvar. Pošto glasanje na nacionalnim izborima ionako nema nikakvog uticaja na to ko će i kako da vodi politiku u ovoj zemlji, kao što smo se mogli uveriti pre dve nedelje, pa do danas.

Update: posle silne pretrage, ipak nisam uspeo da nađem rečeni post. Uglavnom, radilo se o predlogu za lančanu secesiju raznih regiona u Srbiji koji bi se odrekli politike centralne Vlade i preusmerili zahteve da se Mladić isporuči Beogradu (u bukvalno-geografskom, ne više političkom smislu). Mi u Kragujevcu, Nišu ili Užicu više ne bismo imali ništa sa tim. Ovaj put, ne bismo imali više ništa ni sa "odbranom Kosmeta i međunarodnog prava i pravde".

Manifest

Fantastičan program za libertarijansku stranku. Napisao ga je A.Vulin.

"U kapitalizmu, najvažniji su efikasnost i profit. Bilo bi veoma efikasno ukinuti parlament i izbore! Ostavimo samo vladu koju izaberu najbogatiji, zatim bi vlada izašla pred javnost sa više predloga, sačekali bismo nekoliko sati, eventualno jedan dan, da berza reaguje. U zavisnosti od njene reakcije odluka bi bila prihvaćena ili odbačena, i eto srećne zemlje! Zamislite uštedu u novcu i nervima, a i finansijeri bi mogli svoj teško i generacijama stican kapital da koriste za nove privatizacije i da prestanu da plaćaju vladine službenike i šefove partija. Umesto nervoze i žuči, sve bi se rešilo na berzi između ,,akcija petnaest najuspešnijih preduzeća”. Milioni koji nisu zaposleni u tim preduzećima, niti su im više vlasnici, trebalo bi samo da podignu glave prema gospodarima i da poslušno i pobožno potvrde ono što im poručuje berza! Zlatno pravilo kapitalizma je: izbacimo posrednika. Idealna demokratija teži ka ukidanju posrednika između vlasti i naroda. Priznajmo berzu i ukinimo besmisleno biračko pravo! Naši gospodari će nam reći šta treba da mislimo putem berze. Zašto trošimo novac i vreme na izbore, korumpirane političare i skupštinske rasprave? Preskočimo posrednika i sledimo korumpirane, kradljive, pohlepne, nezasitne gospodare berze! "

"Pozitivna konkurencija"

U srpskoj visokoškolskoj politici postoji kategorija „konkurentski fakultet“. Pokušavajući da razumem ovaj fenomen započeh onlajn pretragu. U pravilnicima koji se odnose na nastavni kadar britanskih, australijskih i drugih univerziteta, stoji da je moguće angažovanje nastavnika van univerziteta u aktivnostima koje se odnose na objavljivanje radova, unapređivanje nastave i naravno, ako to ne remeti nastavnikov primarni posao i interesima univerziteta...To je sve. Nema nigde spiska na kome bi stajali zabranjeni “konkurentski” univerziteti, npr. Oksford ili Ist Anglija. Valjda se podrazumeva da su sve ustanove u kojima profesor nije zaposlen konkurentske, po definiciji.

Moguće je da univerzitetska uprava sa Univerziteta u Bristolu misli da postoji nešto što bi se zvalo „bristolska diploma“, a na koju utiče i nastavničko ime. Ono, pak koje negde korespondira sa nastavnikovim ugledom kao eksperta, teoretičara, istraživača i konačno, pedagoga. U stvari, vrlo je logično što se univerziteti ponašaju tako da imaju ideju o "pozicionom karakteru" robe koju proizvode (diplome) – ako profesor X počne da nudi usluge na 10 lokacija po gradu, onda ta njegova usluga počne da gubi na ceni. Mora postojati neki ekskluzivitet. I to ne samo onaj snobovski. Ne deluje logično da jedan čovek može podjednako dobro držati kompletnu nastavu na tri mesta, sa potpunom posvećenošću i to u istoj školskoj godini.

Možda ne deluje logično u Bristolu, ali to lepo radi u Srbiji. Naši državno-univerzitetski nastavnici, gotovo svi kojima se ukazala šansa, rade na jednoj, dve, a bogami znam jednog trokatedarskog profesora radio širom Balkana. Naravno, nije lako. Recimo, taj profesor je imao nezgode. Dešavalo se da pobrka rasporede časova i fakultete, pa otputuje u pogrešan GRAD, a jednom je skoro odleteo u pogrešnu DRŽAVU...

Bez obzira na sve, teško je naći zamerke ovom sistemu u srpskim uslovima, budući da ekskluzivitet i kvalitet usluge podučavanja studenata nisu presudan proizvod funkcionisanja fakulteta. Još uvek dominira kredencijalizam tj. važnije da imate bilo kakvu diplomu nego brand ustanove (videli smo da čak i kragujevačka ima svoje kupce). Takođe, fakulteti se ne bore za iste studente i nema nikakve konkurencije (neki hoće jeftine studije, neki hoće brze studije, a za sve ima mesta na gomili državnih i privatnih lokacija).

Kakve su se promene dogodile nedavno? Formalno, naravno, profesori su uvek morali da traže dozvole od svojih matičnih fakulteta da bi držali nastavu na drugim fakultetima. Postoji pravilnik u kome se naširoko piše o interesima univerziteta (ni slova o zahtevu da nastavnik mora da obezbedi kvalitet nastave na primarnom fakultetu). Koliko znam, nastavnici su uglavnom dobijali dozvole da rade. Međutim, pre godinu i po dana napravljen je spisak „konkurentskih ustanova“ za Univerzitet u Beogradu. Fakultetske uprave su davale predloge za svoje oblasti i tako je nastao spisak sa gomilom fakulteta – privatnih, ali i državnih. Na njima nastavnici (na odgovarajućim fakultetima) nisu smeli da drže nastavu.

Naravno, profesori su iznervirani. Možda se sada malo više prašine diglo pošto teče akreditacija i prvi put postoji „prelazni rok“ za nastavnike. Čim se srede stvari oko dozvola za rad univerziteta, opet će se naći način da bude po starom. Jednostavno, nema izbora: tržište srpske univerzitetske nastavne radne snage je malecko i siromašno. A zatvoreno.

Zanimljivo je zapažanje člana Senata BU koji kaže:

„Ta lista je bila potpuno nelogična i ishitrena - smatra Tešić. - Mašinskom fakultetu su, recimo, bili konkurenti svi državni mašinski fakulteti u zemlji. Kako može državni fakultet da bude konkurencija? Po logici stvari, to bi trebalo da bude neki privatni fakultet. Međutim, ja na to ne gledam tako, jer je to monopolizam. Bitno je da postoji pozitivna konkurencija.“

Lepo je što neko iz uprave ne voli "monopolizam". Međutim, sve je to nekako naopačke kod profesora Tešića. Čak i ako se zanemari pleonazam „pozitivna konkurencija“, teško je shvatiti logičku nit izjave. Naime, državnim fakultetima valjda jesu konkurencija upravo državni fakulteti: bore se za istu kesu i za iste studente („kvalitetne studente“ što bi rekli profesori i one koji hoće besplatne studije – ove kategorije se delimično preklapaju). Posebno od kada niču nove katedre i programi na sve strane...Dešavalo se upravo ono što profesor Tešić ne može da zamisli - uprave su antisolidarno sprečavale profesore drže nastavu na drugim - državnim! - fakultetima. Očigledno nisu ljubitelji "pozitivne konkurencije" među državnim fakultetima. Razumljivo je zašto.

Ako je igde obrazovno tržište otkačeno od tržišta rada – onda je u Srbiji. Ali isto tako je dobar dokaz da obrazovna industrija ima svoju putanju i vrhunski dokaz da je obrazovanje konačno u Srbiji postalo - roba.

Globalno zamračenje!

E, šta sve neće da izmisle...

Nova panika je - globalno zamračenje (Global Dimming)! Neki naučnici su ustanovili da Zemlja prima sve manje i manje Sunčevih zraka, što znači da bi trebalo da bude sve hladnije. Pošto nije sve hladnije (a ni sve toplije, by the way), oni tvrde da se u stvari ovaj efekat poništava sa efektom globalnog zagrevanja. Obratite pažnju na konstrukciju - ništa se ne dešava, to mora da je zato što se dve katastrofe poništavaju!

Onda je sve super, jel tako? Pa, ne baš. Global dimming je rezultat delovanja raznih stvari koje zagađuju atmosferu (pepeo, čađ, sumpor itd.) i koje reflektuju Sunčeve zrake i tako ne dozvoljavaju Zemlji da se zagreje. Pošto je emisija tih materija u poslednjih 20-ak godina značajno smanjena, oni misle da će se pravi efekti globalnog zagrevanja tek sada videti i da se "mora nešto pod hitno uraditi!".

Citat: "Even the most pessimistic forecasts of global warming may now have to be drastically revised upwards. That means a temperature rise of 10°C by 2100 could be on the cards, giving the UK a climate like that of North Africa, and rendering many parts of the world uninhabitable. That is unless we act urgently to curb our emissions of greenhouse gases."

Ili da počnemo da pumpamo sumpor, čađ i pepeo ko ludi. Ne znam zašto im to nije palo na pamet.

Obama i trgovina

"We know that the status quo in Washington just won't do. Not this time. Not this year. We can't keep playing the same Washington game with the same Washington players and expect a different result – because it's a game that ordinary Americans are losing....It's a game where trade deals like NAFTA ship jobs overseas and force parents to compete with their teenagers to work for minimum wage at Wal-Mart. That's what happens when the American worker doesn't have a voice at the negotiating table, when leaders change their positions on trade with the politics of the moment, and that's why we need a President who will listen to Main Street – not just Wall Street; a President who will stand with workers not just when it's easy, but when it's hard.",

kaže Barak Obama, sve izgledniji demokratski kandidat na predsedničkim izborima u SAD, i ako to postane, i verovatni sledeći američki predsednik.

Sad, ova njegova izjava, u svetlu ovih naših prethodnih oporih postova i diskusija u poslednja dva-tri dana, i problema s kojima je Srbija suočena, može izgledati zaista kao neko akademsko pitanje. Ali, nije. Vrlo je važno za čitav svet, šta misli i šta govori predsednik SAD. Kao što ekonomija celog sveta drhti kad se na Wall Streetu kine (kako kaže istinit kliše), tako i intelektualni i politički krajolik najvećeg dela sveta trpi promene kada američki predsednik preduzme neku akciju ili usvoji neku filozofiju: To je prosto politička fizika.

Šta nam govori Obamin citat: ima dve mogućnosti - ili je reč o ispraznom levičarskom populizmu, ili je reč o beznadežnoj ekonomskoj nekompetenciji. Ili, čemu sam ja sklon kao zaključku - i o jednom i o drugom.

Prosto je nemoguće čak ni notirati, a kamoli raspraviti, u okvirima jednog kraćeg komentara, sve greške i zablude koje sadrži ovaj Obamin relativno kratak citat: od dogme da slobodna trgovina šteti američkom radniku, da radna mesta odlaze u inostranstvo a ovde se ne otvaraju nova, preko one da je interes akcionara i vlasnika imovine suprotstavljen interesima "običnog naroda" (stara levičarska dogma o klasnoj borbi, kao opravdanje redistribucije, koju demokratski kandidati oživljavaju u ovoj kampanji), do teze o "tobožnjoj trci ka dnu" siromašnih za minimalne nadnice itd.

Kakve posledice mogu da budu? Mislim da je ponuda na ovim američkim izborima daleko nižeg kvaliteta nego na mnogim prethodnim. Imaćemo žestoke levičare, populiste i protekcioniste sa demokratske strane (ko god to da bude) i imaćemo jednog vrlo problematičnog kandidata republikanske stranke, sa vrlo niskim kredibilitetom među tradicionalnom bazom te stranke, konzervativcima i libertarijancima; kandidata koji se protivi smanjenju poreza i podržava razne problematične oblike regulacije, uključujući agresivno smanjenje emisija CO2.

Bez obzira što na obojicu možemo imati veće ili manje prigovore, a još više na konkretne rezultate vladavine i jednog i drugog, lako se može desiti da era Billa Clintona i G.W: Busha bude upamćena kao zlatno dobra liberalnog kapitalizma. U Americi, ali i u svetu. Dovoljno je samo pomisliti šta će se dogoditi kad američki predsednik opozove NAFTA-u, ili poveća carine ili druge barijere Evropi ili Kini, a ovi onda uzvrate, pa tako u krug. Umesto sadašnje muzike sve slobodnije i bliže komunikacije i razmene u svetu, koju sada kvare svojim paranoidnim recidivima Hladnog rata samo diktatori poput Putina, začućemo opet ratne bubnjeve i dobro poznate napeve trgovinskih ratova, blokova i podela koji su najčešće samo uvod u političke konflikte, kao što znamo iz XX-og veka. A u svakom slučaju, krike bede u siromašnom trećem svetu. Za koju će ovaj put Zapad zaista i doslovno biti odgovoran.

Međunarodno pravo

Koštunica je ukazao da se ovakvo pravno nasilje nad jednom zemljom dešava prvi put u svetu.

Ova neistina je toliko puta ponavljana da smo počeli da verujemo u nju. Granice se redovno menjaju posle ratova -- to je i svrha ratova. Posle 1945. se to ređe dešava jer su i ratovi ređi, ali nije ni približno tačno da je ovo bez istorijskog presedana.

Pravno nasilje je ono što se desilo 1999. u Rambujeu. U Rambujeu je Clintonova administracija Miloševiću ponudila ugovor sa namerom da on taj ugovor ne prihvati. Bilo je jasno da takav ugovor niko na svetu ne bi prihvatio, pre svega zbog klauzule po kojoj je NATO-u trebalo da bude omogućeno kretanje po celoj teritoriji Srbije -- sasvim bespotrebne ako je cilj zaista bila zaštita Albanaca, ali neophodne ako je cilj bio osigurati da Srbija odbaci sporazum. To je bilo pravno nasilje koje je posle dovelo do bombardovanja i Kumanovskog sporazuma.

A ovo sada je samo formalizacija postojećeg stanja nastalog kumanovskom kapitulacijom. Zato argument o međunarodnom pravu neće upaliti, osim u domaće političke svrhe. Možda bi u međunarodnoj zajednici upalio pre 9 godina da na vlasti nije bio Milošević, ali o tome je trebalo misliti tada.

Tek ili čak?

Novine "24 časa" prenose istraživanje po kojem je "s postojanjem i radom investicionih fondova na srpskom tržištu upoznato tek 51% građana naše zemlje, starijih od 18 godina".

Ako je to tačno (a zaista sumnjam), onda mislim da bi boldovana reč morala da bude čak. Ako mi živimo u zemlji u kojoj više od pola ljudi zna čemu služe i šta rade investicioni fondovi, onda se uopšte ne bojim za našu budućnost. Još ako je tačno da 39% stanovništva u ruralnim područjima upoznato sa radom investicionih fondova, pa to je prosto fenomenalno!

Naravno, istina je verovatno da su brojevi debelo prenaduvani.

Tugovanka

Teofil Pančić u Vremenu je ogorčen na Borisa Tadića zato što je ovaj "punom forcom krenuo u ponižavanje vlastitih glasača", i što je "Srbija ovih dana više koštuničarsko-radikalska nego pre Tadićeve pobede". Ajde! Nije valjda da je tako?

No, i dotični Pančić i svi drugi "iznenađeni i uvređeni" glasači Borisa Tadića trebalo bi da preadresiraju ljutnju sa "nekog genija u Krunskoj i Adrićevom vencu" (kako kaže Pančić) na sebe same. Šta su očekivali? Prethodno iskustvo sa Tadićem ih ništa nije naučilo? Isti Pančić u jednom tekstu neposredno pred drugi krug izbora, sipao je drvlje i kamenje na one koji su i tada tvrdili da će se desiti ono što i on sam sad priznaje da se desilo. "kao što vidite, neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima, od namnoženih Velikih Relativizatora, partijskih šićardžija i nadmoćnih cinika, od onih koji drže da je sasvim OK i da svet propadne ako treba, samo neka se dokaže da su oni Bili U Pravu (kao da to nije oduvek jasno)...jer tako radi prava ekipa, š'a ima veze, ta nećemo se valjda dati navući na tanak led od onog dorćolskog prevaranta, sam je zakuvao pa neka sam i kusa, kakve sve to ima veze s nama, mi samo živimo ovde (to jest, oni koji žive)? "

E, pa žao mi je, drugi put razmišljajte bolje, i neka i vama po mogućstvu bude ponešto "jasno" (makar sa malim "j") pre nego što bude kasno (lepa rima...), pa će i ukupni rezultat možda biti drugačiji. Ja se slažem sa Srđom Popovićem da ovakva ničim izazvana ucveljenost Tadićevih glasača ne zaslužuje nikakvo saosećanje, niti čak razumevanje. Ako si očekivao da će Tadić da se suprotstavi Koštunici da bi ostvario ono što je obećao (EU integracije), onda živi sa tim, nemoj meni da se žališ. Što rekao pokojni Đinđić, "glupost košta, ne može to besplatno". Mali problem je jedino to što politička glupost ove vrste ima izrazito negativne eksternalije, drugim rečima što ćemo njene račune plaćati, tj iskijavati, i svi mi ostali, zajedno sa ožalošćenim glasačima Borisa Tadića.

Od siromaštva ka prosperitetu

Od nedavno se na sajtu Centra za liberalno-demokratske studije nalazi nova studija, From Poverty to Prosperity - Free Market Based Solutions (Od siromaštva do prosperiteta - rešenja zasnovana na slobodnom tržištu) koju je radilo četvoro naših članova. Između ostalih i dobitnica nagrade "Tržišno rešenje godine", Danica Popović.

Studija pokriva sledeće teme: uloga pojedinca; slobodna trgovina, rast i prosperitet; strana pomoć i prosperitet; vladavina prava, ekonomski rast i prosperitet; javne finansije i rast; socijalna pomoć.

Jedan nasumični citat iz zaključaka: "Economic growth is synonymous with the path from poverty to prosperity. It is the only way of sustainable elimination of poverty. If redistribution works at all, it works only temporarily. Individuals should be at the centre of the change from poverty to prosperity, since it is the responsibility of the individual to take care of himself/herself and the family. Accordingly, incentives should be created for each individual for the pursuit of his/her own prosperity. The most efficient incentives are those of the free market. The invisible hand of the free market creates rewards for the successful and penalties for those who are not. Everyone will use all his/her talents to achieve the best possible results at the market. That is the consequence of the basic human desire for success and the fear of failure."

Nažalost, za sada se na sajtu nalazi samo engleska verzija, a srpsku možete da očekujete uskoro.

Gulag is back

Posle kratke pauze za vreme izdajnika Jeljcina, institucija kazneno-popravnih centara sa posebnim tretmanom zatvorenika, toliko rasprostranjena za vreme druga Staljina i sovjetskih vlasti, vraća se u Rusiju u vreme Vladimira Putina, Čoveka Godine u Tajm Magazinu (to je svetlo priznanje koje su između 1937 i 1940 "rotirali" među sobom Hitler i Staljin). Da Putinovo divljenje Staljinu i SSSR nije samo teorijsko, konceptualno i geopolitičko, nego bogami i na delu sprovedeno, videti ovde.

A ovde je i jedan dokumentarni snimak koji pokazuje kako praktično funkcioniše novi Gulag u zemlji Čoveka Godine i našeg velikog prijatelja i saveznika.

Šta sad?

Naši državnici su se "dogovorili", tj Koštunica je još jednom oprostio Tadiću što ga je tukao. Biće održana sednica Vlade 14 februara, na kojoj se neće raspravljati o sporazumu sa EU, nego samo o merama povodom kosovske nezavisnosti. Posle sastanka na nepoznatom mestu kasno sinoć, kome je prethodila poseta ruskog ambasadora predsedniku Tadiću, "partneri" su se usaglasili da pitanje sporazuma sa EU "stave ad acta", kako je rekao Aleksandar Popović iz DSS, jutros u Poligrafu.

Time je Tadić konačno i neopozivo izdao 2,3 miliona ljudi koji su (ste, da budem precizan do kraja) glasali za njega da bi sprovodio politiku uključivanja u EU, uprkos bilo čemu što se dešava sa Kosovom (kako je obećavao), a ne da bi sprovodio Koštunučinu i Nikolićevu politiku samoizloacije od zapadnog sveta (kako zaista radi). Sada je potpuno jasno da je Tadić samo mali Koštuničin pion, osoba bez ikakvog integriteta i političke težine, i da je prevario glasače pričom o Evropi i zastrašivanjem radikalima, da bi dobio izbore i nastavio da bude sprovodilac prljavih poslova na uništavanju bilo kakve perspektive ove zemlje, za račun svog šefa, Vojislava Koštunice.

Nekad je bilo popularno da se Vojislav Koštunica opisuje kao "Šešelj u fraku". Mislim da niko ozbiljan to danas više ne radi. Danas se pre može reći da je Toma Nikolić "Koštunica u fraku", jer je sam Koštunica u međuvremenu postao veći radikal i antizapadnjak od samih radikala. Nažalost, ništa drugo se ne može reći ni za Borisa Tadića - beskičmenjačka, ljigava, slatkorečiva verzija Tome Nikolića, "Koštunice u fraku".

Mnogi tvrde da je Koštunica najveći problem Srbije danas. Ja mislim da greše - najveći problem Srbije danas se zove Boris Tadić. Bez DS je nemoguća normalna opcija na vlasti u Srbiji. Boris Tadić sprečava DS da postane normalna stranka, tj drži je u zagrljaju jednog iracionalnog političkog ludaka kakav je Vojislav Koštunica. Zato je billo mnogo bolje da je Toma Nikolić pobedio, jer bi to bio kraj karijere Borisa Tadića i početak preobražaja DS-a. Ovako imamo ISTE POLITIČKE POSLEDICE kao i da je Toma pobedio, samo što je Tadić na vlasti i legitimisan kao "proevropski" političar, koji međutim nastavlja da aminuje ono što Koštunica i Toma odluče.

Kako objasniti ovakvu Tadićevu ulogu? Prvo, mislim da je Tadićevo "evropejstvo" vrlo probelmatična i izvikana stvar. Ipak je on pulen svoga tate, čika-Dobrice i čika Svete, ljudi koji spadaju među najuži krug kreatora zločinačke ratne politike 90-ih. Je li Tadić nekad problematizovao njihovu politiku? Jel ih (akademike i Francusku 7) ikad prozvao zbog njihove odgovornosti za ono što se dešavalo 90-ih? Ne, "moj tata nikad nije bio nacionalista", rekao je Tadić. A "humano preseljenje" sam predložio verovatno ja, a ne njegov tatica!

Dalje, Tadić je došao na vlast pučem u Demokratskoj stranci gde je sa sobom vratio u stranku sve one koji su godinama napadali Đinđića, od kojih su mnogi imali i dosta jasan DB pedigre. On je "očistio" stranku od svih na koje je Vojislav Koštunica ukazao prstom kao na sporne. Tadićeva otvorena pozicija tada je bila "povratak stranke korenima", tj onome što je bilo pre Đinđića, koji je ubijen upravo zato što se jako zamerio onima sa kojima se Tadić u međuvremenu pomirio. Iako nemam mnogo ideoloških simpatija za Đinđića, teško je bilo prevideti da Tadić želeo da raskine sa Đinđićeveim nasleđem tačno u onim tačkama gde se ovaj zamerio tati, čika Dobrici, čika Amfilohiju i Čika Koštunici - izručenje Miloševića, i distanciranje od politike 90-ih, i bezuslovno okretanje Zapadu. Uklonio je urpavo one ljude koji su najviše smetali Costa Nostri, i koje je ona, uz Đinđića koga je ubila, proglasila za simbole svih tih zala.

Stoga, nemojmo se više čuditi bilo kakvom nepočinstvu koje Tadić napravi. "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi", govorio je Valtazar Bogišić. Današnja Demokratska stranka je politički bogalj, nastao infiltracijom nacionalista i DB-a, i paktom Borisa Tadića sa politikom 90-ih, i njenim personalnim sprovodiocima. Njena propast, odnosno propast Borisa Tadića kao političara, je conditio sine qua non svanjivanja u Srbiji. Bojim se da smo vrlo daleko od te tačke i da nas čekaju crni dani u ovoj zemlji.

Pomoć za Radikale

Negde `86. godine sam dobio domaći program "Političar" za Commodore 64, koji je generisao političke govore. Ako se dobro sećam, izabrala bi se okvirna tema i dužina teksta a onda bi program generisao govor. Bilo je manjih nekonzistentnosti, ali se sećam da je moj ćale bio zabezeknut time koliko su automatski generisani govori bili slični onoj torturi koju je preživljavao na partijskim sastancima.

Elem, slučajno sam nabasao na sličan program koji generiše radikalske govore. Sada se doduše radi o Java Scriptu, a ne o programu pisanom u Basicu, ali ideja je ista. I, koliko vidim, odlično funkcioniše. Može biti od velike pomoći radikalskim kandidatima na sledećim lokalnim izborima.

Najgori poslovni poduhvat u istoriji?

Blog Marginal Revolution daje link na možda najružniju zgradu i (po meni) jedan od najgorih poslovnih poduhvata u istoriji ljudskog roda - hotel sa 3.000 soba koji se gradi u Pjongjangu, Severna Koreja. Čak mi se da je ovo daleko gore od čuvenog brodogradilišta u Bugojnu i solane u Drvaru, koje su izmislili Nadrealisti.

Ryungyong Hotel treba da bude 22. najviša zgrada na svetu, ali ima nekoliko malih problema. Prvo, strancima je zabranjeno da putuju u Severnu Koreju, tako da stranih turista nema. Drugo, domaće stanovništvo umire od gladi, tako da nema ni domaćih turista. Svejedno, to nije sprečilo slobodarsku vlast Severne Koreje da otme novac od gladnog naroda i da ga uloži u ovu monstruoznu građevinu.

Kad to vidim, shvatim da onaj poduhvat na Crnom Vrhu nije bio uopšte tako strašan. Naš diktator je ipak bio skroman čovek.

PS: Izmišljeni Dnevnik iz 1972. godine u kojem je najavljeno otvaranje brodogradilišta u Bugojnu, možete videti ovde. (YouTube, 7 minuta)

Nismo se tome nadali

B92 javlja da je pšenica u Srbiji najskuplja u Evropi. Nisam uspeo da proverim tačnost ovog podatka, možda Marko može da pomogne. U svakom slučaju ova vest je verovatno iznenadila kreatore poljoprivredne politike. Verovatno su očekivali da su zabranom izvoza rešili problem skupe pšenice. Izgleda da su ih prevarili skladištari koji čuvaju robu dok joj ne poraste cena. TR je pozivajući se na racionalnost poslovnih ljudi to i predvideo prošlog leta ovde i ovde.

Sada eksperti predlažu interventan uvoz 200,000 tona neocarinjene pšenice kako bi se sprečio rast cene hleba. Nije mi jasno zašto ne predlažu permanentno ukidanje carine na uvoz pšenice jer bi samo tako dugoročno garantovali najpovoljnije cene hleba. Pošto je sada valjda dokazano da uredba o zabrani izvoza pšenice ne funkcioniše možda bi mogli i to da ukinu. Samo se nadam da u nekom naletu genijalnosti ne pomisle kako bi kontrola cena ili neka druga netržišna mera mogla da reši problem i jednim udarcem nanesu štetu i proizvođačima i potrošačiima.

Promo

Jedan od redovnih čitalaca bloga, koji se inače bavi proizvodnjom garderobe, poklonio nam je jedan broj majica sa logom Tržišnog rešenja. Ovom prilikom mu se zahvaljujemo. Petnaest majica bismo poklonili redovnim komentatorima. Zainteresovani komentatori mogu da mi pošalju mejl u narednih par dana da se dogovorimo oko detalja primopredaje. Za Andreja Stanimirovća, najliberalnijeg među jednakima, rezervisane su dve majice.

Poklon penzije

U Americi to zovu pork barrel spending, ili samo pork. Možda bismo i mi mogli da prihvatimo sličan termin, recimo svinjarija. To je državna potrošnja na stvari za koje ni naivni više ne veruju da su u "opštem interesu". Za običan transfer para poreskih obvezika nekoj interesnoj grupi.

Kod nas ima mnogo budžetskih svinjarija, ali u poslednje vreme problem je to što su neke od njih pretvorene u prava. Recimo talas penzija kojeg su dosetili u poslednje vreme i gradske i republička vlada -- glumcima, umetnicima, sportistima, ribolovcima, ne znam kome. To znači da ne samo što im ova vlada uplaćuje penzije, nego i svaka sledeća vlada ima obavezu da to radi. Zauvek, jer to su penzije. Čak i ako se ova politika odmah obustavi, milioneri kao Vlade Divac, anonimni amateri koji su osvajali medalje u boćanju ili istaknuti član JUL-a Dragutin Topić će dok su živi dobijati penzije od para koje se oduzimaju od svih nas.

Pošto se ovoj Vladi bliži kraj, predlažem sledećoj da to odmah ukine sa retroaktivnim važenjem. Pošto je u pitanju poklon, mislim da pravno ne bi bilo problema. Na sudu možete ostvariti pravo na poklon ako pokažete da ste zbog to obećanja uradili nešto na svoju štetu (npr. Divac prestao da igra košarku kad je saznao za penziju). Ali pošto niko od njih nije ništa uradio ni pre ni posle nego što je penzija pala s neba, slučaj je jasan -- može se ukinuti, bez nadoknade. Kao što zemlja ima pravo odbiti da plaća dugove koje je napravio diktator, tako će i sledeća vlada imati pravo da ukine ovu svinjariju od poklona.

Genije 2

Videli smo kako jedan genije ima ideju da upropasti zemlju odustajanjem od bilo kakvih EU integracija zbog Kosova. Njegov drugar je takođe kreativan. On je smislio da Srbija treba da se "bori" protiv nezavisnosti Kosova, tako što će tužiti zemlje koje priznaju kosovsku nezavisnost.

Dakle, Srbija će ubrzano "osvojiti" Evropu i ekspresno ući u EU (sve obećano u predizbornoj kampanji) tako što će 90% evropskih zemalja tužiti Sudu pravde! I istovremeno očekivati da te zemlje budu vrlo naklonjene Srbiji, i prime je po ubrzanim i povlašćenim uslovima u svoje društvo! Sapienti sat.

Ima li Kosovo cenu?

Koštunica kaže da nema, ali naravno da ima. Jer sve ima cenu, i to nije samo fraza. I ljudski život ima cenu, i u teoriji i u praksi.

To ne znači da ćete prihvatiti da vam neko plati bogatstvo da bi vas ubio, nego da svom životu na druge načine, implicitno, pripisujete neku konačnu vrednost. Recimo, u demokratiji mi zajednički odlučujemo da se odreknemo jednog dela dohotka da bi povećali opštu bezbednost života. Ali koliko? Da li smo spremni da damo 90% dohotka na otklanjanje raznih rizika? Nismo, i činjenica da nismo pokazuje da u praksi ne postupamo kao da ljudski život ima neograničenu vrednost. Isto je i sa individualnim izborom. Vrednost života se procenjuje na osnovu vrednosti koju smo spremni da damo da bi smanjili rizike. Niko ne daje svoju celu platu na povećanje lične bezbednosti. Svakodnevno se svesno izlažemo rizicima, u kući, na poslu, svaki put kada izađemo na ulicu i činjenica da to radimo pokazuje da nismo spremni da žrtvujemo baš sve da bi sačuvali život. Spremni smo da platimo malo više za automobil za koji znamo da je bezbedniji, ali ne i neograničeno više. Na osnovu ovih parametara se vrednost života utvrđuje na sudovima, prilikom raznih kompenzacija.

Na sličan način smo već pokazali da Kosovo ima cenu, juna 1999. Tada je u Srbiji gotovo postojao konsenzus da treba potpisati Kumanovski sporazum i prihvatiti uslove NATO-a. Cena Kosova je bila prestanak bombardovanja -- smanjenje rizika, smanjenje finansijskih gubitaka i prestanak neprijatnosti kao što su bili nestanci struje i vode. Sve je to načelno moguće prevesti u novčani iznos.

Kultura ne trpi konkurenciju

Redovna čitateljka bloga mi skreće pažnju na vest u kojoj se kaže da se udruženje knjižara dogovorilo da predloži Zakon o jedinstvenoj ceni knjige. Argumentacija je, naravno, da postoji nelojalna konkurencija u prodaji knjiga, jer popuste može da daje kako ko hoće.

Stvarno, na šta to liči da kupci mogu da kupe knjigu jeftinije nego što bi knjižari želeli?

Bar je neko zadovoljan radom vlade

I to izuzteno:

Izuzetno sam zadovoljan saradnjom koju imam sa Vladom Srbije. Stvarno sam im zahvalan što su stali iza ovog projekta. I njima, i svojim sponzorima - Naftnoj industriji Srbije, Ministarstvu omladine i sporta i „Telekomu Srbije".

Kaže vozač trkačkih automobila Miloš Pavlović.

Eureka

Ministar Slobodan Milosavljević i dalje smatra da zabrana izvoza nije tržišno rešenje, ali je nužno u ovom trenutku, zbog prošlogodišnje suše koja je pogodila Evropu i podigla cene žitarica.

Lepo što je konačno priznao. Izgleda da nagrada nije prošla nezapaženo.

Panorama

Ne bih da ponavljam svoje stare "analize i prognoze" srpske politike. Uglavnom ono što sam napisao ovde i ovde, izgleda nažalost kao tužna istina.

Tadić je dakle pobedio, osvojivši skoro 2, 4 miliona glasova sa porukom "da osvojimo Evropu zajednu". U izbornoj noći je sve pucalo do uveravanja da sada Koštunica neće moći da spreči potpisivanje političkog sporazuma sa EU, da je došlo do strateške promene u odnosu snaga unutar Vlade, koja će DS-u omogućiti da vodi svoju, a ne Koštuničinu politiku. Onda smo se probudili u ponedeljak, i shvatili da se ništa nije promenilo, da je Koštunica mirno blokirao potpisivanje rečenog sporazuma, da otvoreno preti koalicijom s radikalima i socijalistima, a da Tadić i njegovi nastavljaju da ga mole da ih ne ostavlja, i trude se da "nađu kormpromis". Nastavljaju i sa grčevitim uveravanjem javnosti da Vlada neće pasti i da je stabilnost najvažnija.

Dakle, kao što se i moglo predvideti, glasajući za Tadića, glasali ste za nastavak Koštuničine vlasti u Srbiji, gde se Tadić malo batrga ali na kraju ipak pristane na sve što treba. Tako je sada pristao i na odlaganje na nedoređeno vreme sporazuma sa EU. Za 10 dana će doći nezavisnost Kosova i priznanje, a onda sporazum i EU ionako neće biti važni, tada će biti potrebno da se tuže zemlje koje su ga priznale, u skladu sa Tadićevim planom, da se povlače i jure ambasadori, blokira ekonomski Kosovo u skladu sa Akcionim planom i Tadića i Koštunice. A onda će DS naravno shvatiti da je "bolje da budemo s Koštunicom u ovom teškom trenutku, nego da dođu radikali". A to što radikali ne bi imali šta da dodaju ni da oduzmu njihovoj i Koštuničinoj politici (i što već sad nemaju šta da prigovore) nema nikakve veze. Da li je reč o Tadićevoj nesposobnosti i slabosti karaktera da se suprotstavi Koštunici, ili o manipulaciji proevrospkom retorikom, da bi se zaveli glasači a onda nastavila zajednička anti-evropska politika sa DSS, iz ideoloških ili interesnih razloga, manje je važno. Važni su rezultati.

A kakvi su oni, i koliko su svi koji su glasali za Tadića zapravo namagarčeni, najbolje pokazuje kretanje Beogradske berze. U ponedeljak je indeks skočio skoro 5% za nekoliko sati. Ali, već sutradan, čim je Koštunica rekao da od potpisivanja sporazuma sa EU nema ništa, akcije su počele da padaju. Sve se dešava isto kao što bi bilo i da je Toma pobedio, osim što je Tadić dobio legitimitet prevarom na izborima. Da je izgubio, Koštunica bi radio isto, Toma bi ga podržavao kao predsednik, tužili bismo NATO i EU Sudu u Hagu kao i sada, jurili zapadne ambasadore kao što ćemo i sada, blokirali Kosovo kao što ćemo i sada, itd. Samo što DS ne bi učestovao u tome a istovremeno tvrdio da brani "evropsku" politiku, i što bi zbog poraza na izborima unutar te stranke sigurno došlo do velikih previranja i promena. Šanse da na sledećim parlamentarnim izborima dobijemo normalnu većinu bile bi znatno veće nego ovako, sa potpuno kompromitovanim DS-om na čelu "demokratskog bloka".

Update: A u pogledu onog što čeka strance, domaće izdajnike i strane plaćenike narednih nedelja i meseci, ko god da bude Vojin partner, videti ovde, ili retroaktivno ovde.

Srbija `91.

Publika se slatko smeje (YouTube, 9 minuta).

Coming Out

U Francuskoj se dešava neobičan fenomen. Neke velike "face" su počele da se "autuju" i otkrivaju svoje neobične sklonosti ka liberalizmu. Tako je nedavno E.Baladir bivši premijer (inače najliberalnije što se može zamisliti u francuskom kontekstu), rekao u medijima otprilike da je on liberal i da je jedan od retkih francuskih političara koji se tako izjašnjava, niti da ima mnogo onih koji bi to mogli da kažu za sebe...

Dobro, Baladir nije neko iznenađenje. Ali, kažu da se levičarski ekonomista Attali okrenuo tržištu (o njegovom izveštaju koji je pravio za Sarkozija, o tome kako da se podigne rast francuske ekonomije, drugom prilikom).

Vrhunac je to što je, kaže Le Monde diplomatique, večito anti-protivni filozof Bernar-Anri Levi počeo savetovati socijaliste da se okrenu tržištu i individualizmu. Le Monde diplomatique je ogorčen (mada, možda ima veze sa tim što je dotični filozof stavio u isti koš neke ljude nazvavši ih "nacistima": Čavez, Le Monde diplomatique, filozofi Derida i Žižek, Čomski, Harold Pinter i drugi "autoriteti" po Leviju jesu neprijatelji slobode).

Pitanje za post-doktore: od kojih intelektualaca i aktuelnih političara bi se u Srbiji moglo očekivati da jednoga dana javno kažu: "Mama, ja sam libertarijanac"? Baš kao što "levi" intelektualci obavezno pomenu u medijima da su "levičari". Valjda to donosi dašak produhovljenosti?

Liberalni intelektualci (osim časnih primera kandidata za TR godine) obično vode dvostruki život. Kao Miss Tocqueville...

Haustor

U jedinoj francuskoj stranci dosledno liberalne orijentacije na delu je opasna kriza. Glavni odbor partije Alternative libérale (AL) dao je kolektivnu ostavku. Uglavnom osnivači stranke (digresija: među njima je i bivši predsednik Eduar Filijas koji je u onom neslavnom pokušaju kandidovanja za predsednika države prošle godine rekao novinaru da ne vidi AL ni levo ni desno, a ako baš mora da se izjasni, to bi bilo "levo") Zašto su izašli ovi ljudi iz stranke? Nezadovoljni su načinom vođenja partije novog predsednika Orelijena Verona. Kažu da su promotivne i medijske akcije zamrle, da nije radio na pridobijanju novih finansijera stranke, da su kvalitetni ljudi napustili stranku, da je propao plan za lokalne izbore u martu 2008. godine, da je predsednik napravio "kontra-odbor" koji podzemno vodi stranku, i konačno, da je predsednik gurnuo AL udesno.

Vidimo, svega tu ima - boljševizma , bogami, ponajviše. Reklo bi se da nema ništa od te stranke, da postoji neko francusko prokletstvo od koga svaki institucionalizovani pokušaj borbe za liberalizam brzo uvene. Da li je baš tako? Rekla bih da u ovom francuskom slučaju ima više libertarijanske farbe nego manifestnih nijansi karijerizma i boljševizma koje padaju u oči. Upravo je problem identitetske krize ("kome se prikloniti") vrlo tipičan za liberalne-libertarijanske stranke.

Često se na Tržišnom rešenju vodila rasprava o tome da treba napraviti libertarijansku stranku u Srbiji (kako god se ona zvala, to bi joj bila orijentacija). Setimo se Rotbardovog napuštanja Libertarijanske stranke, dilema o libertarijancima sa "velikim L" i sa "malim L"...

Tužni francuski slučaj me podsetio da smo ovde imali rasprave o tome da bi u Srbiji trebalo napraviti libertarijansku stranku (kako god se ona zvala). Neka blogerska objašnjenja koja kažu da je to nemoguća misija, zaista deluju smisleno. Evo kako ja to vidim.

Prvo, pomisao na tehničku stranu (infrastruktura) tog poduhvata deluje obeshrabrujuće. Da iskoristim Slavišinu foru, pitanje za studente: koje interesne grupe bi po definiciji morale da podrže ovakvu stranku, a koje bi to zaista učinile po srpskoj definiciji?

Drugo, kome bi(smo) se priklonila takva stranka? Kako bi se definisala i kako bi je definisali u "javnom mnjenju"? Da li bi ikada ušla u Narodnu skupštinu? Da li bi ikada ušla u neku lokalnu skupštinu? (pitanje za postdiplomce: koja bi srpska opština najlakše postala Nju Hempšir?)

Dok se sve to ne raščivija, ostaje bolna istina da srpska partijska scena mnogo liči na francusku: mnogo degolizma, mnogo patriotizma, gde god da pogledaš...

Ko je liberalni kandidat

Komentator pita kako predsednički kandidati u SAD stoje po liberalizmu. Pre svega treba reći da je libertarijancima u Americi važan i socijalni, a ne samo ekonomski liberalizam. Toga u Evropi nema zato što je Evropa već socijalno liberalna. Ali sa jakim religijkim, a posle napada al-Kaide i jakim patriotskim osećanjima, u Americi socijalni konzervativci mogu da naprave veliku štetu.

Recimo, pitanje abortusa uvek visi u vazduhu. Sada je abortus legalan zbog odluke Vrhovnog suda iz 1973. da države ne smeju da ga zabranjuju. Vrhovni sud je trenutno konzervativan (5 konzervativnih, 4 liberalnih sudija), ali od te petorice barem jedan ne bi glasao za zabranu abortusa. Ali ako se izabere religiozno konzervativni predsednik kao što bi na primer bio Mike Huckabee (a evo snimka gde Huck telefonom razgovara sa Bogom, znači poznaje ga), onda bi on imenovao sudije koje bi konačno opovrgle legalizaciju abortusa iz 1973.

Slično je i sa patriotizmom. John McCain je izjavio da u Iraku treba ostati i 100 godina ako treba, a spoljnopolitički savetnici Rudyja Giulianija su opet neokonzervativci (recimo Norman Podhoretz, jedan od najglasnijih zagovornika napada na Iran). Zato je ta socijalna dimenzija važnija nego u Evropi. Ukupno gledano na socijalnom planu najbolji kandidat bi bio Romney. I on priča o bezbednosti ali nije agresivan, i kaže da je sada protiv abortusa, ali svi znaju da je dok je bio guverner Masačusetsa bio pro-choice.

Ekonomski, Huckabee je ponovo najgori i dobro je što je otpao. McCain je jedini kandidat koji je glasao protiv Bushovog smanjenja poreza 2001, mada sada priznaje da je pogrešio. Konzervativci ga zbog stalnog šurovanja sa Demokratama smatraju neko vrstom izdajnika -- recimo, zabrinut je za globalno zagrevanje. Giuliani, koji je takođe otpao ali može da bude potpredsednik, je bio fiskalno konzervativan kao gradonačelnik. Međutim, zameraju mu da je pre toga kao državni tužilac progonio Wall Street iz čistog populizma. Romeny, koji je biznismen, ima veoma smislenu priču o smanjenju poreza, ali je opet kao guverner Masačusetsa uveo obavezno zdravstveno osiguranje.

Tako da ispada da niko nema nedvosmislen učinak. Niko od njih nije Reagan. Pošto su sada u igri samo McCain i Romney, rekao bih da je Romney ukupno liberalniji kandidat. Ali trka za potpredsednika je otvorena, i tu se osim Giulijanija kao kandidat pojavljuje i Fred Thompson. Ja se kombinacije McCain-Giuliani pribojavam jer su opsednuti bezbednošću, što u njihovoj viziji znači ponovo neko brljanje po Bliskom istoku. Idealno bi bilo Romney-Thompson, ali Romney ima malo šanse. U tom slučaju, kad već mora McCain, onda bi bolje bilo da mu potpredsednik bude Thompson.

Što se demokrata tiče, pošto sada imaju većinu i u Kongresu, u ovom trenutku bilo bi veoma loše da bilo ko od njih pobedi. Ali kad bi morao neko od njih, onda je bolji Obama. Evo posta o tome.

I da, ovde su postovi o Ronu Paulu, najliberalnijem kandidatu ikada. Ali on nikad nije imao pravu šansu.

Sukob interesa ili prosto bahatost

Gledam malo sajt Vlade Srbije, mnogo mi je zanimljivo to što objavljuju i DS-ove i DSS-ove stavove, pa se lako vidi da imamo u stvari dve vlade. Sajt je valjda u nadležnosti Kancelarije za saradnju sa medijima koju vodi neko iz DS-a.

Elem, kliknem na biografije ministara i evo šta piše za Dragana Đilasa (na dnu strane): "Suvlasnik je kompanije Direkt Medija, vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja na teritoriji bivše SFRJ". Sve lepo transparentno.

Ali, da li je to normalno? Da zanemarimo činjenicu da to verovatno nije u skladu sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, ali da li je normalno (čak i da je zakonito) da to piše u njegovom CV-ju koji stoji na sajtu Vlade? Ima čak i na engleskom, da ljudi lepo unapred znaju kako i sa kim da rade.

Još bih i razumeo da je vlasnik fabrike koja pravi cipele, ili gume za bicikle, ali da neko bude ministar i vlasnik "vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja" i još da se time hvali, to je stvarno sramota.

Koliko Kina raste?

Stope privrednog rasta izabranih zemalja u njihovim najdinamičnijim periodima, po paritetu kupovne moći (PPP):

Japan 1950-1973: 8.2%
Južna Koreja 1962-1990: 7.6%
Tajvan 1958-1987: 7.1%

Kina 1978-2004: 6.1%

Još jednom vidimo da rast Kine nije tako spektakularan. Podaci su Martina Wolfa iz 2005, a u međuvremenu se, kao što smo pisali, ispostavilo da je zbog neažurnosti podataka Svetkse banke kineski rast po PPP od 1993. naovamo bio precenjen za nekih 40%. To znači da je i ovih 6.1% precenjeno i da je godišnji kineski rast 1978-2004 ustvari bio, ovako odoka, nekih 5%.
Ili ništa posebno.

Možda treba da skrenem pažnju i na to da male razlike u stopi rasta tokom dužih perioda naprave veliku razliku. Ako rastete po stopi od 2%, dupliraćete GDP za 35 godina. Ako rastete po stopi od 5%, dupliraćete GDP za 14 godina.

Do poslednjeg glasa

NIN nije mnogo kreativan sa naslovnim stranama.
2002: Do poslednjeg glasa
2008: Do poslednjeg glasa

Vreme je za privatizaciju.

Zaštita od nelojalne konkurencije

Frederic Bastiat nije slutio koliko će biti u pravu kada je pre 150 godina napisao satiričnu peticiju proizvođača sveća. Peticiju kojom proizvođači sveća traže od države da ih zaštiti od nelojalne konkurencije kojoj je priroda dala veliku prednost -- sunca. Proizvođači sveća misle da je sunce pogubno po industriju sveća u Francuskoj i traže od države da ovu stratešku industriju sačuva tako što će narediti da se na kućama pozatvaraju svi prozori i zavese i spreči ulaz prirodnog svetla.

Raznih "zaštita" je bilo i tada i ima ih još uvek, ali sada su počeli to da rade i bukvalno sa svećama. Prvo je pre godinu dana grupa američkih senatora predvođena Hillary Clinton tražila zaštitu domaćih proizvođača sveća od kineske i druge konkurencije i uspela da nametne carinu -- evo Ivanovog posta o tome. A sada je i EU odlučila da zaštiti svoje građane od kupovine jeftinih sveća.

Na drugoj strani, Microsoft je pre neki dan objavio ponudu za preuzimanje Yahooa. Na to se žali Google, koji je pokrenuo inicijativu da se ispita da li bi ovaj merdžer mogao ugroziti konkurenciju. Ekonomista Alex Tabarrok je sjajno primetio da je upravo to što se Google protivi najbolji dokaz da će merdžer Microsofta i Yahooa povećati konkurenciju!