"Pozitivna konkurencija"

U srpskoj visokoškolskoj politici postoji kategorija „konkurentski fakultet“. Pokušavajući da razumem ovaj fenomen započeh onlajn pretragu. U pravilnicima koji se odnose na nastavni kadar britanskih, australijskih i drugih univerziteta, stoji da je moguće angažovanje nastavnika van univerziteta u aktivnostima koje se odnose na objavljivanje radova, unapređivanje nastave i naravno, ako to ne remeti nastavnikov primarni posao i interesima univerziteta...To je sve. Nema nigde spiska na kome bi stajali zabranjeni “konkurentski” univerziteti, npr. Oksford ili Ist Anglija. Valjda se podrazumeva da su sve ustanove u kojima profesor nije zaposlen konkurentske, po definiciji.

Moguće je da univerzitetska uprava sa Univerziteta u Bristolu misli da postoji nešto što bi se zvalo „bristolska diploma“, a na koju utiče i nastavničko ime. Ono, pak koje negde korespondira sa nastavnikovim ugledom kao eksperta, teoretičara, istraživača i konačno, pedagoga. U stvari, vrlo je logično što se univerziteti ponašaju tako da imaju ideju o "pozicionom karakteru" robe koju proizvode (diplome) – ako profesor X počne da nudi usluge na 10 lokacija po gradu, onda ta njegova usluga počne da gubi na ceni. Mora postojati neki ekskluzivitet. I to ne samo onaj snobovski. Ne deluje logično da jedan čovek može podjednako dobro držati kompletnu nastavu na tri mesta, sa potpunom posvećenošću i to u istoj školskoj godini.

Možda ne deluje logično u Bristolu, ali to lepo radi u Srbiji. Naši državno-univerzitetski nastavnici, gotovo svi kojima se ukazala šansa, rade na jednoj, dve, a bogami znam jednog trokatedarskog profesora radio širom Balkana. Naravno, nije lako. Recimo, taj profesor je imao nezgode. Dešavalo se da pobrka rasporede časova i fakultete, pa otputuje u pogrešan GRAD, a jednom je skoro odleteo u pogrešnu DRŽAVU...

Bez obzira na sve, teško je naći zamerke ovom sistemu u srpskim uslovima, budući da ekskluzivitet i kvalitet usluge podučavanja studenata nisu presudan proizvod funkcionisanja fakulteta. Još uvek dominira kredencijalizam tj. važnije da imate bilo kakvu diplomu nego brand ustanove (videli smo da čak i kragujevačka ima svoje kupce). Takođe, fakulteti se ne bore za iste studente i nema nikakve konkurencije (neki hoće jeftine studije, neki hoće brze studije, a za sve ima mesta na gomili državnih i privatnih lokacija).

Kakve su se promene dogodile nedavno? Formalno, naravno, profesori su uvek morali da traže dozvole od svojih matičnih fakulteta da bi držali nastavu na drugim fakultetima. Postoji pravilnik u kome se naširoko piše o interesima univerziteta (ni slova o zahtevu da nastavnik mora da obezbedi kvalitet nastave na primarnom fakultetu). Koliko znam, nastavnici su uglavnom dobijali dozvole da rade. Međutim, pre godinu i po dana napravljen je spisak „konkurentskih ustanova“ za Univerzitet u Beogradu. Fakultetske uprave su davale predloge za svoje oblasti i tako je nastao spisak sa gomilom fakulteta – privatnih, ali i državnih. Na njima nastavnici (na odgovarajućim fakultetima) nisu smeli da drže nastavu.

Naravno, profesori su iznervirani. Možda se sada malo više prašine diglo pošto teče akreditacija i prvi put postoji „prelazni rok“ za nastavnike. Čim se srede stvari oko dozvola za rad univerziteta, opet će se naći način da bude po starom. Jednostavno, nema izbora: tržište srpske univerzitetske nastavne radne snage je malecko i siromašno. A zatvoreno.

Zanimljivo je zapažanje člana Senata BU koji kaže:

„Ta lista je bila potpuno nelogična i ishitrena - smatra Tešić. - Mašinskom fakultetu su, recimo, bili konkurenti svi državni mašinski fakulteti u zemlji. Kako može državni fakultet da bude konkurencija? Po logici stvari, to bi trebalo da bude neki privatni fakultet. Međutim, ja na to ne gledam tako, jer je to monopolizam. Bitno je da postoji pozitivna konkurencija.“

Lepo je što neko iz uprave ne voli "monopolizam". Međutim, sve je to nekako naopačke kod profesora Tešića. Čak i ako se zanemari pleonazam „pozitivna konkurencija“, teško je shvatiti logičku nit izjave. Naime, državnim fakultetima valjda jesu konkurencija upravo državni fakulteti: bore se za istu kesu i za iste studente („kvalitetne studente“ što bi rekli profesori i one koji hoće besplatne studije – ove kategorije se delimično preklapaju). Posebno od kada niču nove katedre i programi na sve strane...Dešavalo se upravo ono što profesor Tešić ne može da zamisli - uprave su antisolidarno sprečavale profesore drže nastavu na drugim - državnim! - fakultetima. Očigledno nisu ljubitelji "pozitivne konkurencije" među državnim fakultetima. Razumljivo je zašto.

Ako je igde obrazovno tržište otkačeno od tržišta rada – onda je u Srbiji. Ali isto tako je dobar dokaz da obrazovna industrija ima svoju putanju i vrhunski dokaz da je obrazovanje konačno u Srbiji postalo - roba.