Paljenje zastave

Izvesni Ratibor Trivunac je uhapšen i osuđen na 10 dana zbog paljenja američke zastave kod Palate Albanija.

U Americi ne bi mogli da ga uhapse zbog paljenja američke zastave. Tamo se to smatra javnim izražavanjem mišljenja i zaštićeno je prvim amandmanom.

Red bez standardizacije

Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, odgovara Danici Popović:

Za sve maloprodajne radnje postavljeni su uslovi kako bi se uvela standardizacija prostora za maloprodaju medicinskih sredstava. Standardizacija nije ni postojala, a mora da postoji ako hoćemo uređen sistem (naravno, hoćemo).

Naravno, hoćemo, ali sistem može sasvim lepo da bude uređen, a da uopšte ne postoji državno nametanje standarda. Recimo, banke.

Koliko ja znam, Narodna banka Srbije nikada nije propisala kako tačno ekspoziture banaka moraju da izgledaju, koliko vrata i šaltera moraju da imaju i čime pod mora da bude prekriven. A opet, kada prošetate po bankama, uglavnom je sve to lepo i čisto. I ne samo da je lepo i čisto, već deluje prilično slično. Da neko ne zna, verovatno bi pretpostavio da postoji neki propisani standard, prosto je nemoguće da su sve banke toliko slične.

Takođe, NBS nikada nije naložila bankama da moraju da imaju istaknutu standardizovanu reklamu "BANKA", ispred ekspoziture. Sa druge strane, ministar zdravlja donosi pravilnik u kojem piše (član 9, stavovi 2 i 3) sledeće (za apoteke, ali se, koliko shvatam, to odnosi i na optičarske radnje):

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је светлосно тело, чија је основа бела АЛУ плоча у облику једнакостраничног троугла. На тај облик је са две стране монтиран знак зелене боје. Преко знака су монтиране беле неонске цеви које следе линију крста и криве. Трансформатор је сакривен у телу знака, све је прекривено покривачем који је већи од основе, тако да штити неонске цеви од прегоревања. Дно је величине покривача са АЛУ беле плоче.

Знак специјализоване продавнице из става 1. овог члана је у облику једнакостраничног крста. Основа знака је бели крст оивичен зеленом дебелом непрекинутом линијом. Средина крста је подељена кривом линијом, која повезује горњи леви и спољни доњи десни крак. Линија је свуда једнаке дебљине - 28 mm; боја линије је зелена-пантоне 362 (или у процентима: 100% жута, 76% плава, 11% црна).

Nemam pojma kako sam do sada prepoznavao apoteku bez ikakvog problema! Nikada mi se nije desilo da greškom uđem u mesaru i tražim neki lek.

Čudni ustavi

Ustav Ukrajine, član 16:

...dužnost je Države da sačuva genetski pul ukrajinskog naroda.

Osnovi inflacije

Redovni čitalac šalje link za priručnik o inflaciji i ekonomiji koji će na h-alteru biti objavljivan u delovima. Evo slučajnog uzorka:

Program socijalne pomoći znači davanje stvari siromašnima. Moderne vlade osim toga imaju i programe socijalne pomoći za bogate; takva vrsta socijalne pomoći zove se subvencija.

I naočare su lek

Naši zakoni i uredbe često imaju odredbu o "bližem propisivanju uslova" za obavljanje određene delatnosti, što u praksi znači da će ili vlada doneti uredbu, ili da će ministar doneti neki pravilnik kojim će se tačno odrediti ko tačno može i pod kojim uslovima da se bavi određenom delatnošću.

Najnoviji primer su optičari, o čemu danas u Politici piše Danica Popović (koga zanimaju detalji cele rasprave, može da pogleda press clipping na sajtu Udruženja optičara i optometrista Srbije).

Između ostalog, od optičara se traži da ima garderobu. Dobro nije pravilnikom propisano i da optičar mora da kaže "Dobar dan" svakoj mušteriji.

Svaki ovakav propis se objašnjava potrebom da se zaštite potrošači. Naravno, istina je sasvim drugačija - primarna svrha ovakvih propisa je da se ograniči konkurencija.

Ništa od ukidanja viza?

Pre jedno šest meseci sam imao post na temu viza, u kojem sam izrazio skepsu prema brzom ukidanju viza. Sve mi se čini da je skepsa bila osnovana.

Koliko kapiram iz šturih vesti, osnovni problem je što srpske pasoše mogu da dobijaju Kosovari, kao i vlasnici dvojnih državljanstava iz Bosne i Crne Gore. Ali, pošto će EU izgleda da ukine vize za Crnogorce, kako može da bude problem to što bi neki Crnogorac išao u EU sa srpskim pasošem, ako već može da ide bez vize sa crnogorskim? Takođe, kako to nije bio problem za Hrvatsku, pošto ima mnogo (mnogo!) ljudi u Bosni, ali i u Srbiji, koji imaju i hrvatski pasoš?

Što se Kosova tiče, navodno je problem što bi bez viza u EU mogli da putuju građani Kosova. Tu postoje dva rešenja - neizdavanje srpskih pasoša stanovnicima Kosova ili priznavanje da oni u stvari nisu građani Srbije i da nemaju pravo na naš pasoš.

Prvo rešenje je u teoriji moguće. Moguće je toliko zakomplikovati i poskupeti proces izdavanja pasoša za one koji imaju prebivalište na Kosovu, pa da se to njima nikako ne isplati. Ali, problem je što upravo u "Mapi puta" piše da ne sme biti diskriminacije pri izdavanju putnih isprava.

Ostaje samo druga mogućnost (priznavanje da građani Kosova nisu građani Srbije), što mi govori da će vize ostati još neko vreme. Nećemo valjda sad da odustajemo, kad smo nadomak pobede!

Čerupanje Intela

Evropska komisija je razrezala rekordnu antimonopolsku kaznu Intelu od 1.45 milijarde dolara, i to na žalbu AMD-a, Intelovog konkurenta kojeg nemačka vlada s vremena na vreme uz odobrenje iste Komisije subvencioniše. Intel je očigledno na razne načine pokušavao da poveća prodaju i lako je pokazati da je štetio biznisu AMD-a, ali jako teško objasniti kako je tačno naneo štetu evropskim potrošačima. U poslednjih deset godina prosečna cena Intelovog procesora pala je za 60%, mada nisam siguran kako se to meri kada je prosečan procesor iz godine u godinu sve brži i ako se to uzme u obzir moguće je da je stvarni pad i mnogo veći.

Pogledajte kratak snimak ovog neverovatno maliciznog obraćanja Neelie Kroes, Komesara za konkurenciju i reći će nam nešto o motivima koji u praksi stoje iza "zaštite konkurencije". Kroes kaže:

"Intel je u svojim reklamama govorio da je on sponzor sutrašnjice. E, sada je postao i sponzor evropskih poreksih obveznika."

Kako se izboriti protiv gusara?

Somalijski gusari očigledno predstavljaju ozbiljan problem.

Sećam se da sam u nekoj knjizi Davida Friedmana (verovatno Laws Order) naišao na sledeći primer... U nekoj dalekoj galaksiji postoji nacija koja pljačka transportne brodove drugih nacija. Svaka od tih nacija bi mogla da krene sa vojskom i zgazi piratsku naciju, ali se nijednoj to ne isplati, posto je trošak piratstva relativno mali, a rat bi mogao da bude skup. Takođe, gusari napadaju relativno retko, tako da se ne isplati čak ni da se uz svaki transportni brod šalju vojni brodovi. Pitanje je - kako rešiti problem relativno jeftino?

Odgovor je - treba dobro naoružati mali broj transportnih brodova, ali tako da napadači ne vide naoružanje. Jer, ako vide oružje, onda će prosto propustiti taj brod i sačekati neki nenaoružani. Suština je da treba veoma povećati trošak bavljenja piratstvom. Ako pirat procenjuje da postoji šansa od 5% da će poginuti pljačkajući brod, ne verujem da će mu pasti na pamet da se time bavi.

Slično se može primeniti i na problem sa ovozemaljskim gusarima. Recimo, verovatno bi dovoljno bilo da se na 5% brodova koji prolaze pored Somalije postavi 20-ak dobro naoružanih komandosa. Trošak za firme bi bio minimalan, a korist bi mogla da bude velika. Čak, ako se sve to dobro odradi i izreklamira, niko ne bi ni morao da pogine.

Polubauk, polukruži, Polusrbijom

Bauk fašizma nadvio se nad srpsku demokratiju i preti da je potkopa i uništi. Zato je pod hitno potrebno izvršiti temeljnu obznanu narastajuće fašističke ideologije u Srbiji. Javili su se i dobrovoljci koji su prepoznali ovu opasnost. Rešenje je u donošenju još jednog zakona, dok nije odveć kasno i dok čekamo Zakon o plavim fasadama i Zakon o gradskim vrapcima.

U poplavi pohvali ludosti u srpskoj politikanskoj praksi pojavio se i gore pomenuti predlog. Obznana je besmislena iz nekoliko suštinskih razloga:

- Pravo na slobodu govora važi i za "bene" i svako može da propoveda i najgluplje ideje. Činjenica da su neke ideje glupe ne znači da ih treba zabraniti jer bi, na primer, barem pola srpske vlade moglo doći pod udar klauzula o gluposti i opasnosti po sistem.
- Istovremeno dok se diže buka zbog nekoliko ljudi sa težim premećajem ličnosti koji predstavljaju "srpski fašistički pokret", sasvim slobodno se veliča komunizam koji je u praksi bio jednako odvratan i krvožedan, a definitivno naneo i nanosi više zla Srbiji.
- Fašizam nikada nije imao ozbiljno uporište u Srbiji, osim kada je trebalo etiketirati drugačije mišljenje.
- Pitanje je i kako utvrditi ko su fašisti, osim ako se oni sami tako ne izjasne ili ne prodefiluju sa tipičnim obeležjima. Šta čini dovoljno elemenata da bi neka organizacija bila proglašena fašističkom? Da li je to koncept rukovođenja državom i korporativizam (ups!) ili možda netrpeljivost prema nekim etničkim grupama (ups!) ili samo dovoljan ad hoc utvrđen stepen opskurnosti?
- Konačno da li se zabranom onoga što je inače zabranjeno u Srbiji daje prevelika pažnja nečemu što je marginalna pojava i samim time pomaže njen razvoj?

Odgovor je takođe jasan:

- Lakše je "rešiti problem fašizma" nego rešiti neki od stvarnih problema u Srbiji.

Stoga me ne bi začudilo da osnujemo i državnu agenciju za borbu protiv fašizma, budući da SUBNOR iz objektivnog razloga osipanja kadrova ne može efikasno da radi, a proces zahteva stalnu budnost.

Odgovori na sva pitanja, od ponedeljka

PC World najavljuje da u ponedeljak zvanično počinje sa radom internet sajt Wolfram Alpha, za koji autori kažu da predstavlja prvi "computational knowledge engine". Teško je ukratko objasniti o čemu se radi, ali otprilike se radi o nekoj mešavini pretraživača, baze podataka i softvera za prikazivanje podataka.

Kratak film o tome šta možete da očekujete od WA možete videti ovde. Deluje vrlo zanimljivo.

Baltički tigrovi

Su se pritajili. Stope pada GDP u prvom kvartalu, na godišnjem nivou:

Litvanija: 12%
Estonija: 15.6%
Letonija: 18%

Ako oporavak i počne, Economist predviđa stope pada od 10-12% za 2009. Jedva nešto bolje stoje Rusija i Ukrajina, a Srbija, u poređenju sa njima, vrlo dobro.

Mr. Big Shot

Ovo je veliko skretanje sa teme bloga, ali ako ste pratili NBA playoff i ako znate šta je Chauncey Billups u poslednjih nekoliko meseci uradio za Denver Nuggetse u igračkom, organizacionom i psihološkom smislu, morate pročitati ovu priču. Malo je duža i na engleskom je, ali do kraja ćete saznati zašto Billups nikad ne zakucava, zašto je zvao tajmaut na svojoj prvoj utakmici u Nuggetsima, zašto njegov otac još uvek radi noćnu smenu u prodavnici, zašto Carmelo Anthony od nedavno nosi odelo i još mnogo toga... Fenomenalan članak.

Država kao razbojnička banda

U moru loših poteza aktuelne vlade, po svojoj nedotupavnosti se izdvaja ideja da se porezi i doprinosi na autorske honorare povećaju sa 33,6 na 50,6 procenata za zaposlene i sa 48,3 na 76,8 procenata za nezaposlene.

Ovako nešto ne bi predložio ni ispodprosečan student ekonomije, a verovatno ni bilo ko sa elementarnom zdravorazumskom logikom. Imajući u vidu da su časovi ekonomije ipak potrebni srpskoj vladi, a posebno samozvanim laueratima za Nobelovu nagradu ovim postom ih podsećam da:

- Povećanje poreske stope iznad optimalne veličine dovodi do pada ukupnih poreskih prihoda, kako zbog bega u sivu ekonomiju, tako i zbog destimulisanja ljudi da rade.
- Povećanje poreza će dodatno poskupeti radnu snagu i samim time povećati nezaposlenost.To će još više smanjiti prikupljene poreze.
- Ako se državnom batinom odgovori na prirodnu težnju ljudi da ne finansiraju razbojničke bande, onda će nosioci batine imati sve uslove da se okušaju u igri korupcije. Kada se jednom napravi dobra korupciona shema, utaja poreza će postati rutinska, a novac će završiti u privatnim džepovima državnih službenika.
- Nekako mi se čini da će ovo samo produbiti krizu, ili će barem kriza biti produbljena za one koji veruju ovakvoj vladi i pravima koje je ona emitovala.

Prva šansa za otpuštanje

Izlazak iz krize u Srbiji pomovći će i program “Prva šansa“, koji podrazumeva finansiranje zapošljavanja 15.000 pripravnika bez radnog iskustva. Država će dati novac za plate tim radnicima u neto visini od 20.000 dinara, dok na poslodavcima ostaje samo obaveza plaćanja poreza, objašnjava direktror Nacionalne službe za zapošljavanje, Vladimir Ilić.

Može i Vladimir Iljič. Da li ovaj čovek stvarno misli da se tako postiže nešto? Koliko pripravnika ovako bude zapošljeno, toliko će drugih, starijih radnika biti otpušteno. I to će novozaposleni biti plaćani iz budžeta, što je u efektu jednako povećanju državne administracije, a biće otpušteni ljudi koji su svoju platu zarađivali.

Potreban je poseban talenat i dugogodišnja praksa u državnoj službi da bi se smislila mera koja je istovremeno ekonomski negativna i socijalno nepravedna.

Domaća poljoprivreda

Često se u Srbiji govori o tome da je divlja lberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Pod "divljom liberalizacijom" različiti ljudi podrazumevaju različite stvari, ali se obično misli na smanjivanje carina i da je država sve prepustila tržištu. Jedan od razumnijih argumenata koji se koristi je da naši poljoprivrednici prosto ne mogu da se ravnopravno takmiče sa proizvođačima iz EU koji dobijaju značajne državne subvencije.

Međutim, postoji nekoliko problema u ovoj priči. Prvo i osnovno, naši poljoprivrednici ne plaćaju NIKAKVE poreze na dohodak, za razliku od svih ostalih građana. Drugo, naši proizvođači dobijaju relativno velike direktne subvencije, a još su pored toga i dalje debelo zaštićeni carinama i prelevmanima od inostrane konkurencije. Prosečna carinska stopa za bitne proizvode (sve sa prelevmanom i sezonskom carinom u nekim slučajevima) je preko 40%, a u nekim slučajevima i preko 60%. Zato kod nas u maloprodaji skoro da nema stranih prehrambenih proizvoda. Dakle, država poljoprivrednicima i dalje veoma mnogo pomaže. Nema govora o nekoj "divljoj liberalizaciji", već se radi o nešto liberalnijoj i pametnijoj agrarnoj politici od one koju je vodio Milošević.

Moje mišljenje je da, ako negde problem sa životnim standardom poljoprivrednika postoji (a i ja mislim da postoji) on svakako nije u uvozu proizvoda iz EU po dampinškim cenama. Još jednom - praktično svi bitni poljoprivredni i srodni proizvodi (meso i suhomesnati proizvodi, sokovi, pivo, cigarete, mleko i mlečni proizvodi, žitarice, voće i povrće, šećer, ulje) su dominantno domaći sa dominantno domaćim učešćem sirovina.

To jasno pokazuju i statistički podaci. Jedine kategorije poljoprivrednih proizvoda u kojima znatno više uvozimo nego što izvozimo su riba (pošto more nemamo), kafa, čajevi i začini (očigledno), duvan i proizvodi od duvana (ali je deficit od oko 40 miliona evra zanemarljiv u odnosu na domaću potrošnju). Uvoz voća i povrća jeste relativno visok (oko 330 miliona dolara), ali su tu dominantne stavke banane, limun, narandže i ostalo što ne rađa kod nas.

Dakle, teško je tvrditi da je ovako ograničena liberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Slutim, mada nisam siguran u to, da je problem u nečem sasvim drugom - i dalje se previše ljudi u Srbiji bavi poljoprivredom. Čini se da poljoprivreda u Srbiji često jeste profitabilna, ali kada se taj profit podeli na ogroman broj ljudi, samo mali broj njih živi relativno dobro. Dalje subvencionisanje poljoprivrede samo znači davanje podsticaja ljudima da ostanu na selu i da nastave da se bave najtežim poslovima. Treba te ljude da ohrabrimo da pređu u grad, da nađu neki posao koji ne zahteva celodnevno stajanje na suncu i kiši. Biće nam zahvalni i oni, a naročito njihova deca.

Koliko nas koji živimo u gradu proklinje dedu ili pradedu zato što se pre 50 godina preselio u grad? Ja ne znam nikoga.

Ne veruj vlastima ni kad darove nose

Blic:
Sahan Dosova iz Kazahstana preminula je u 131. godini kada se okliznula u kupatilu novog stana koji su joj vlasti poklonile zbog duboke starosti.

Ovo već nije smešno

Videli smo kako predsednik Amerike ima smisla za humor. Ipak, njegova politika izgleda sve manje i manje smešno i zabavno kako vreme prolazi. Pre pokazuje opasne autoritarne pretenzije.

Najnoviji dokaz je situacija sa bankrotstvom Krajslera. 30 aprila je počela procedura bankrotstva ove firme po glavi 11 američkog zakona. Ali, stvar je izvedena tako da je adminsitracija naterala vlasnike obeveznica Krajslera i druge investitore da prihvate ogromno smanjenje obaveza firme prema njima kao uslov uspešnog završetka posla. Među kreditorima su bile velike investicione banke koje su ranije dobile pare od vlade kao deo bailouta. One nisu bile problem, vlada njih ionako drži u šaci. Drugi investitori koji su se bunili a nisu dobili prethodno zajam od vlade bili su zaplašeni direktnim i eksplicitnim pretnjama ljudi iz Bele kuće. Na kraju su svi pristali na umanjenje isplate. Hedž fondovi, investicione banke i drugi "prioritetni kreditori" su dobili samo 30% vrednosti, dok su sindikati dobili oko 50%, što je direktno kršenje zakona o bankrotstvu koji nalaže prioritet "primarnih kreditora", koji se prvi namiruju iz stečajne mase.

I voila, proces se privodi kraju i većinski vlasnik firme će postati sindikat Krajslera, United Autoworkers Union, najveći finansijer Obamine kampanje! Ne znam za vas, ali meni to nedololjivo liči na vrlo flagrantnu zloupotrebu vlasti i konflikt interesa, odnosno na klasičan quid pro quo. Ne izgleda uopšte smešno. Pokušavam da zamislim šta bi se desilo da je zli G.W Buš pretio malim investitorima neke firme i oteo im 70% para koje im kompanija duguje a onda predao kompaniju u ruke svojim drugarima u Haliburtonu ili nekoj drugoj teksaškoj naftaškoj firmi. Bilo bi (s pravom) proglašeno za gangsteraj koji potpuno ruši vladavinu prava. E, pa meni se čini da je ovo što radi Obamina administracija u pogledu Detriota prilično čist gangsteraj, koji više pristaje kolumbijskoj mafiji nego američkoj vladi.

RTS - servis nepismene Srbije

Moji stavovi o RTS su manje-više poznati. U jesen 2005. godine sam s ponosom organizovao i sproveo jedinu koliko-toliko ozbiljnu akciju protiv obavezne TV pretplate. Moji stavovi koji su tada izneti ne mogu se hiperlinkovati pa dajem tekst u celini:

Odluka da od oktobra sva domaćinstva Srbiji moraju da plaćaju uslugu koju nisu tražili, posebno u situaciji kada postoje desetine TV i radio stanica koje besplatno pružaju sličnu uslugu nije ništa drugo nego otimačina. Ona je direktno favorizovanje državnog vlasništva u odnosu na privatno i nametanje stavova manjine većini građana. Ovi stavovi vladi su manje-više jasni (budući da se dokazala kao dosledan neprijatelj slobodnog tržišta), pa se odluka teži zamagliti kroz vaspitnu i nacionalnu retoriku i potrebu objektivnog informisanja.
Nažalost, svi ovi argumenti su „carevo novo odelo“. Prosečan potrošač danas za 300 dinara može dobiti ponudu od preko 50 kanala koji nude sve sadržaje: od informativnog programa, zabave, kulturne, naučno-obrazovnih emisija, pa zaključno sa kanalima koji su posvećeni najužim oblastima. Od tih kanala, preko 30 su na srpskom ili hrvatskom jeziku, ili su titlovani na te jezike. Većina njih daje vesti, i na njima se mogu čuti i stavovi koji nisu rado viđeni na državnoj televiziji.
Kako je jasno da argument informacija nije dovoljno dobar poteže se vaspitanje i kultura: drugim rečima neko treba da prosveti Srbiju, a to će učiniti vlast koja je postala čuvena po progonu medija, fizičkim napadima na novinare i prkonjenju pred svetom. Ostaje pitanje kako radio difuzna agencija namerava da natera stanovništvo da se prosveti - osim ako ne misli, ili da zatvori TV stanice koje „upropaštavaju“ narod, ili da natera građane Srbije da gledaju RTS. Ostaje gorak ukus da se građani Srbije proglašavaju zaostalim jer ne žele da konzumiraju ono što im nudi kvazi elita.
Ako je program RTS zaista toliko poboljšan, najbolje bi bilo da se skrembluje i da građani na dobrovoljnoj osnovi plaćaju pretplatu. Ako je program toliko dobar njega bi verovatno rado gledala većina građana. To naravno podrazumeva da prestane i bilo kakvo budžetsko finansiranje teško shvatljivih rashoda.
Ako se ne pruži odlučan otpor konačan rezultat će biti da će siromašni koji su najviše podržavali populističke ideje platiti ceh. Za samo godinu dana pretplatom će od građana biti konfiskovano najmanje 120 miliona evra, za nešto što im besplatno nude brojne druge TV stanice. Za nešto manje od 50 evra kolika je godišnja pretplata moguće je priključiti se na kablovsku televiziju bilo gde u gradskim sredinama, nabaviti kvalitetne antene i pojačivače ili plaćati rate za kupovinu satelitske antene.
Na građanima Srbije je da odluče da li će ćutati na novi namet ili će se pobuniti jer nije reč samo o otimačini novca, nego i o negiranju zdravog razuma većeg dela nacije.


Vreme je pokazalo da sam bio u pravu i moje mišljenje deli većina nacije koja ne želi da baca pare na gluposti. Međutim, danas imam još nekoliko pitanja:

- Da li je moguće da u ijednom Dnevniku bude manje od 10-ak flagrantno pogrešnih akcentovanja. Da li je to doprinos RTS opismenjavanju nacije?
- Da li je moguće da ijedan Dnevnik prođe bez idiotskih izveštaja sa sela u stilu romantičara 19. veka koji nemaju ikakve veze sa realnošću?
- Da li svi dopisnici moraju odražavati lokalni kraj tako što pokazuju da ne znaju književni srpski jezik?
- Da li je moguće da se u Dnevniku do iznemoglosti ne hvali aktuelna vlada, bilo Koštuničina, bilo ova formalno Cvetkovićeva?
- Kada će krenuti taj školski i naučni program, osim ako "48 sati svadba" nije sociološka studija?
- Da li su razna sela i babe koje se češljaju umetnički programi?
- Da li je moguće da sportski komentatori nekada ne iskažu antizapadnjaštvo, prezir prema SAD, teoriju svetske zavere i elementarno nepoznavanje sporta koji komentarišu?
- Da li je moguće da se ovaj RTS iz 2009. godine ni u čemu ne razlikuje od onoga koji je spaljen 2000. godine, osim u idolu kojeg hvali?

Zbog svega gore pomenutog nije pitanje treba li nam ovakav ili onakav javni servis budući da isti postoji u većini zemalja EU, već zašto se RTS ne privatizuje ili ukine?

Šta je tu nelogično?

Politika objavljuje tekst pod naslovom "Svinjetina poskupljuje mimo logike". U tekstu piše da je najavljeno poskupljenje svinjetine posledica zabranjenog uvoza.

Nije mi jasno šta im tu nije logično. Država zabrani uvoz, smanji se konkurencija, cene porastu. Sve je savršeno logično.

Čak, da sam ciničan, rekao bih da je uvoz zabranjen upravo zato da bi cene skočile i da sve to nema nikakve, ama baš nikakve, veze sa svinjskim gripom. Ali, nisam ciničan, jer znam da naša ministarstva nikada ne bi dozvolila da lični interesi nekih (poljo)privrednika budu važniji od interesa velike većine građana Srbije.

Zašto su svi nezadovoljni kad je svet tako sjajan

Odgovara komičar Louis CK (iz Lucky Louiea, jednog od najboljih sit comova koje sam gledao):

Now we live in an amazing, amazing world, and it's wasted on the crappiest generation of spoiled idiots.

Obama kao komičar

Dobar je, samo to mogu da kažem.

Citat: U proteklih 100 dana Demokratska stranka je veoma porasla. Doveli smo novu energiju i nova, sveža lica, poput Arlena Spectera... Sekretarka Clinton zaslužuje pohvale za to, jer je pozvala Spectera i rekla mu "Arlen, znaš kako ja kažem - ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži." Što me dovodi do još jedne stvari koja se promenila u poslednjih 100 dana - moj odnos sa Hilari. Bili smo rivali tokom kampanje, ali sada smo veoma bliski. Na primer, čim se vratila iz Meksika prišla mi je, zagrlila me, poljubila i rekla da treba što pre tamo da odem.

Kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji

Miloš Mileusnić, moj dugogodišnji poznanik,izneo je svoja razmišljanja na ovu temu

U ovoj zemlji kao da niko ne vidi koliko je visoko školstvo zapravo jedan veliki i gorući problem Srbije. Velike pare poreskih obveznika se troše na finasiranje visokog školstva a da je pri tome to visoko školstvo potpuno neefikasno u proizvođenju kadrova čim im je za tako nešto u proseku potrebno skoro 8 godina, ne uzimajući u obzir one koji na kraju i ne diplomiraju. Grubo gledano, državni fakulteti su gubitaši kao i Zastava u koju država upumpava silan kapital i održava stanje as-is umesto da se suoči sa problemima. No šteta od neefikasnih fakulteta je mnogo veća od neefikasne Zastave. Umesto da imamo armiju mladih i školovanih ljudi sa 23-24 godine, koji bi počeli svojim radom da doprinose društvu, pokreću male biznise i sl. mi dobijamo armiju umornih studenata u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama koji tek tada, kad završe svoje školovanje ili potpuno dignu ruke od njega, gledaju šta dalje da rade sa svojim životom.

Mučenje terorista

Komičar Jon Stewart izjavio je u emisiji da je Truman zbog bacanja atomskih bombi bio ratni zločinac, samo da bi se par dana kasnije izvinio pred gledalištem i povukao reč. Isti Jon Stewart pripada grupi mainstream liberala koji Busha rutinski nazivaju ratnim zločincem i ne prestaje da lamentira zbog tehnika mučenja koje je njegova administracija primenjivala nad teroristima. Da je Bush ratni zločinac a Truman nije je generalni stav liberalnog mainstrema, ali teško je videti kako ove dve tvrdnje idu zajedno.

Najbolje objašnjenje stavova o mučenju sam skoro video kod Cassa Sunteina, profesora nekada sa Chicaga i sada Harvarda, kojeg je Obama nominovao za šefa glavne regulatorne agencije u izvršnoj vlasti. Kod stavova o mučenju radi se o moralnoj intuiciji, ne o razumnom argumentu. Zato što osećaju odvranost prema mučenju, ljudi su instinktivno protiv, ne razmišljajući o mogućim posledicama. Postoje veliki izgledi da mučenje nekoliko terorista spašava živote mnogo nevinih ljudi. Ali ljudi o takvim stvarima po pravilu ne razmišljaju u smislu troškova i koristi, nego se, jednostavnije za njih, vode najbližim moralnim intuicijama. I tako u želji da zauzmu ispravan moralni stav, oni postignu moralno neželjen efekat kao što je podizanje verovatnoće za stradanje nevinih civila.

Bolje objašnjenje za ovaj efekat je trgovina organima ili krvlju. Zato što je ljudima odvratno da se ljudski organi ili krv kupuju i prodaju kao na pijaci, većina je automatski protiv. Kada bi razmislili o posledicama, relativno lako bi uvideli bi da tržište organa spasava mnogo života, dok zabrana trgovine njima bukvalno ubija ljude. Ali malo nas uopšte dođe do razmatranja troškova i koristi u rasuđivanju o ovim stvarima, jer nas snažne moralne intuicije zaustave pre toga i odrede nam stav.

Stvar je složena, jer su takve intuicije u najvećem broju slučajeva jako korisne. Mi najčešće na osnovu njih, a ne na osnovu računanja troškova i koristi odlučujemo da ne ubijamo ili krademo, da poštujemo dogovor, svojinu, da budemo fer, itd. Ali u nekom broju slučajeva nas neke od njih sprečavaju da realno sagledamo troškove i koristi i navode na pogrešan put, kada iz moralnih razloga postižemo efekat koji sami moralno ne opravdavamo. U proseku je dobro imati čvrste moralne principe, ali još bolje je ponekad trezveno razmisliti o posledicama tih principa.

Slučajnost?

Hajek je bio gluv na levo uvo, a Marks na desno.

(Izvor.)

The beautiful tree

Nedavno je izašla knjiga The beautiful tree o bumu „privatnih škola“ kojima hrle najsiromašniji građani Indije, Nigerije, Kenije, Gane, svojevoljno odvajajući petinu mesečnih prihoda za školovanje dece u "privatnim" (kako ih naziva Tooley, ali reč je o nepriznatim školama). I to pored živih državnih i besplatnih škola. Autor knjige je James Tooley, profesor obrazovne politike na Univerzitetu u Newcastleu. On je angažovan u E.G.West centru koji baštini ideje Edwina Georga Westa, jednog od teoretičara i praktičara koji su proučavali i zalagali se za „ne-državne“ modalitete obrazovanja. Njegove ideje pripadaju paradigmi school choice-a (u širem smislu podrazumeva vaučerizaciju, uvođenje poreskih kredita itd.)

Knjiga The beautiful tree je lepa za čitanje i više liči na antropološku nego na policy studiju. Preporučujem za čitanje, makar ovo jedno dostupno poglavlje. Knjiga je zasnovana na oslanja na građi koju je Tooley već prezentovao ranije i uglavnom se oslanja na postojeći empirijski materijal (posebno od kraja devedesetih do danas).

Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? Objektivno, državne škole imaju mnogo veći potencijal za dobar rad. One imaju bolje infrastrukturne uslove, dok male privatne škole obično rade u bednim uslovima. Nastavničke plate su skoro četiri puta manje u "crnim školicama", budući da ovi nastavnici nisu u sindikatima, nemaju licencu i naravno, nemaju ni teorijske šanse da se zaposle u državnim školama. Dalje, finansijska sredstva su dostupna državi iz mnogih izvora, npr. strana pomoć za obrazovanje zemljama u razvoju udvostručena je od 1999. do 2003, a očekuje se (i traži) dalje povećanje. Država ima „moć prisile“ budući da je obrazovanje obavezno. Država takođe ima „moć primame“, budući da je obrazovanje besplatno. Konačno, i najvažnije, u državnim školama rade sindikalizovani nastavnici, sa kojima država može lepo socijalno-partnerski da pregovara o strateškim i aktuelnim pitanjima u obrazovanju. Dakle, akteri u državnoj upravi Makokoa ili Hyderabada imaju dve naizgled nesalomive poluge: moć i novac. No mehanizam ne radi.

Osnovna teza je da siromašni napuštaju državne škole koje su, doduše besplatne, ali one ne čine ono što se, npr. proklamuje (i zdušno finansira) u Dakarskom planu akcije. Prvo, u državnim školama vlada hronični apsentizam, tj. polovina nastavnika u proseku ne dolazi na posao. Drugo, mali broj nastavnika pokriva one koji ne rade, a ni motivacija im nije bogzna kakva. Konačni ishod je da su efekti obrazovanja nezadovoljavajući, što je Tooley dokazao u u prethodnim studijama gde su primenjeni testovi znanja za decu iz raznih tipova škola u navedenim zemljama.

Tooley je razotkrio mnoge predrasude: da siromašni ne idu u privatne škole, da siromašnima pripada da idu u loše škole, da siromašni ne mare za dobre škole i da siromašni neće da plate za školovanje. Pored toga, stvarno je neverovatan Toolijev entuzijazam kada govori o ovom fenomenu. Međutim, postoji još nešto u ovoj priči što nagoveštava reklama CATO-a za ovu knjigu. Na sajtu se kaže da je Tooley pronašao konačno „čarobnu formulu“ za kojom traga svetska zajednica promotera „obrazovanja za sve“, od Bono-U2 do UNESCO-a. Ovo govori još nešto osim pohvale Tooleyijevom razotkrivanju obrazovnih mitova i borbi za slobodu izbora u obrazovanju (za šta je njegov učitelj E.G.West dobio nagradu svojevremeno). O tome u sledećem postu...

Šta ako "istina" pobedi?

2010. godine ceo svet se pokajao zbog odluke o priznanju Kosova. SAD i EU, kao i mnoge zemlje širom sveta posle su izvinjenje Srbiji zbog onoga što su učinili u momentu kratkovidog sagledavanja situacije na Kosovu. Potvrđeno je da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i Albanci su prihvatili Srbiju kao svoju državu.

Šta bi čekalo Srbiju ako „istina“ i „poštovanje međunarodnog prava“ konačno pobede i Kosovo ostane deo Srbije.
Albanci koji čine petinu stanovništva Srbije imali bi najmanje 40 poslanika u parlamentu Srbije, sa tendencijom uvećavanja. Konsekventno, nijedna buduća vlada Srbije ne bi se mogla sastaviti bez partija i lica koja se u Srbiji nazivaju teroristima i ratnim zločincima. Međutim, tu nije kraj neugodnostima za prosečnog ksenofibičnog glasača – albanska grupacija bi po pravilu davala ili ministra finansija ili ministra odbrane, budući da su to funkcije o kojima bi se moralo odlučivati na nivou Srbije. Ako bi Kosovo imalo isključive ingerencije u svim oblastima i ne bi bilo tela Srbije u kojima bi bili sedili predstavnici Albanaca, onda bi Kosovo po svemu bilo nezavisno.
Kada je reč o Vojsci Srbije, moguće su dve opcije – jedna da se naslednik OVK, KZK prizna za deo srpskog sistema odbrane i da se sa njim tesno sarađuje, uz mogućnost uspostavljanja zajedničke komande ili da se sačini jedinstvena vojska u kojoj bi vrlo verovatno gotovo trećina vojnika bili Albanci.
Albanci koji čine 20% stanovništva morali bi dobiti i status konstitutivnog naroda sa proporcionalnom zastupljenošću u svim organima Srbije koji imaju ingerencije na Kosovu. Ovo podrazumeva i jezičku ravnopravnost, pa bi na teritoriji Srbije albanski morao biti službeni jezik.
Kosovo kao najnerazvijeniji deo Srbije dobijalo bi najviše sredstava namenjenih razvoju nerazvijenih regija. To praktično znači da bi se novac iz Beograda i drugih razvijenih mesta u Srbiji više prelivao ka Kosovu, a ne kao do sada u neke opštine u istočnoj i južnoj Srbiji.
Srbija bi bila obavezna i da nadoknadi štetu koju je načinila svojim građanima 1999. godine i da obešteti porodice žrtava. Naravno, ovo je verovatno čeka u svakom slučaju.
Ako je Kosovo deo Srbije, Albanci ne bi imali ikakve smetnje da kupuju zemlju i druge nekretnine širom Srbije i da se slobodno naseljavaju. To znači da bi u budućnost, područja uz granicu sa Kosovom uskoro imala bitno drugačiju etničku sliku.
Srbija bi sporije ušla u EU, jer bi trebalo mnogo vremena da se Kosovo pripremi za buduće članstvo u EU. U ovom momentu na Kosovu ne funkcioniše najveći deo institucija koje postoje u evropskim zemljama.
Problemi sa ulaskom na „belu šengensku listu“ bi ostali, jer je dobar deo dosadašnjih problema Srbije uzrokovan činjenicom na Albanci sa Kosova imaju srpske pasoše i da se smatraju građanima Srbije.
Ovo je samo malo deo problema koji bio očekivali Srbiju ukoliko „istina pobedi“. Za birače koji ne dele ljude na Srbe i Albance dobar deo navedenih problema ne bi bio problem, ali nažalost oni kod oba naroda danas čine mali procenat.

Blagodeti sindikalizma

U ovom trenutku poreski obveznik Kalifornije plaća oko 10 miliona dolara godišnje za oko 160 nastavnika u javnim školama da - ne rade ništa! Ovi nastavnici su suspendovani zbog raznih prekršaja i proglašeni privremeno nepodobnim za nastavu. Ali, pošto je reč o visoko-sindikalizovanoj delatnosti, nije tek tako lako otpustiti zaposlenog. Najveći deo njih vodi višegodišnje sudske sporove, i za to vreme prima punu platu kao da radi! Recimo, jedan je pod sporom od 2002 godine i dobija godišnje 68 000 dolara plus beneficije, a apsolutno ništa ne radi!

Zamislite samo kako će Amerika procvetati kad se putem novog, orvelovski naslovljenog, zakona o "slobodnom izboru zaposlenih", sindikalizam proširi još mnogo više.

Kriza Richarda Posnera

U tekstu pod naslovom "Kriza kapitalizma" Richard Posner objašnjava kako je labava monetarna politika američke centralne banke dovela do kreditnog sloma, i to naziva "krizom kapitalizma". Meni više zvuči kao kriza Posnerovog logičkog zaključivanja...

Začin na celu tu budalaštinu o "krizi kapitalizma" predstavlja majka svih levičarskih budalaština, priča o deregulaciji finansijskih tržišta kao ključnom preduslovu krize. Naime, nije samo problem u centralnoj banci, nego u spoju njenih inflatornih grešaka sa deregulacijom. Ali, da ludilo bude potpunije, Posner pod kobnom deregulacijom ne misli samo na ukidanje Glass Steagalovog zakona, već pogledajte na šta:

"Before deregulation banks were forbidden to pay interest on demand deposits. This gave them a cheap source of capital, which enabled them to make money even on low-risk short-term loans. Competition between banks was discouraged by limits on the issuance of bank charters and by (in some states) not permitting banks to establish branch offices. And nonbank finance companies (such as broker-dealers, money-market funds and hedge funds) did not offer close substitutes for regulated banking services."

Zdrav bankarski sistem po Posneru tako podrazumeva administrativno ograničenje konkurencije među bankama, zabranu plaćanja kamata na neoročene depozite i zakonsku zabranu otvaranja filijala u raznim delovima zemlje! Samo nam nije objasnio zašto su stotine američkih banaka propale tokom Velike depresije i tokom Savings and Loans debakla sa svim ovim ograničenjima na snazi, dok u Kanadi nije propala ni jedna ni tokom Velike Depresije ni posle, bez ijednog od tih ograničenja? A istovremeno nikad nije postojala ni zabrana povezivanja različitih aktivnosti unutar banke koju je sadržavao voljeni Glass-Steagalov zakon (naprotiv sve kanadske banke su tradicionalno "finansijski supermarketi" koji ujedinjuju investiciono, komercijalno bankarstvo, osiguranje i mnoge druge stvari).

Nije baš tako jednostavno

Dušan Telesković u današnjoj Politici kaže da bi država češće morala da postavlja pitanje "Odakle ti pare?" Kaže da je to jednostavno uraditi - vidiš kako neko živi, proveriš koliki je prihod prijavio za prošlu godinu, pa ako se proceni da prijavljeni prihod ne omogućava takav život, to znači da je taj neko utajio porez.

Međutim, sve to ni izbliza nije tako jednostavno, jer uopšte nema razloga da se tvrdi da prihodi na nivou godine moraju da budu veći od rashoda. Naime, rashodi mogu da budu daleko veći od prihoda, ako trošiš na teret prethodnih godina (ako trošiš ušteđevinu) ili na teret budućih godina (ako si uzeo kredit koji ćeš otplaćivati u budućnosti).

To što neko ima platu 500 evra, a živi u stanu čiji zakup košta 5.000 evra, jeste indicija, ali svakako ne i dokaz utaje poreza, jer možda troši pare koje je zaradio pre 20 godina. A tome je veoma teško ući u trag.

Liberatarijanska zurka: poziv II

Dakle sve je poznato. Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis

Ko ne moze tacno u 20h nije bitno, nek stigne kad može, prostor je zakupljen cele večeri.

Novine "Finance"

Pišu da "Delta ostvaruje 15% srpskog BDP-a".

Ajde da je to objavio Kurir, ili Pravda, pa da još i razumem. Ali, da takvu nebulozu objavi list koji se zove Finance, e to već nije normalno.

Prvo, Delta zapošljava oko 20.000 radnika. Da li zaista iko misli da 1% ukupno zaposlenih (od oko 2 miliona zaposlenih u Srbiji) može da proizvede 15% BDP-a?

Drugo, pretpostavljam da se radi o tome što Delta možda ima prihod koji je tu negde oko 15% srpkog BDP-a. Ali, prihod firme i bruto dodata vrednost nisu ni približno ista stvar. Najočiglednije, ako Delta auto proda jedan Fiat Punto Grande, sve pare idu u prihod, ali u BDP ide samo mali deo. Čak, nema veze sa time da li je proizvod iz inostranstva. Ako Delta u Maxiju proda kesu Smokija, cela cena ide u prihod Delte, ali u BDP ide samo razlika u ceni koju je Delta ostvarila kao mera njene dodate vrednosti.

Bolje Aca Lukas nego Mišković

Boško Mijatović ima dobar tekst u Politici danas u kome se zalaže za stečaj (i posledično privatizaciju) fudbalskog kluba Crvena zvezda. Kao Partizanovca, ovakav Boškov predlog me veoma plaši.

Dve najčešće primedbe na predlog da sportske klubove treba privatizovati su "ko zna ko će da ih kupi" i "ugasiće klub, srušiti stadion i napraviti stanove i tržni centar". Probaću da odgovorim na ove primedbe.

Što se tiče novog kupca, pravi odgovor je - klub će kupiti onaj ko ponudi najviše para, što znači onaj ko najviše vrednuje to što kupuje. To ne znači da će klub kupiti najbolji mogući kupac, nego samo da će ga kupiti najbolji zainteresovani kupac. A više od toga se ne možemo nadati. Da li će to biti Mišković? Čisto sumnjam, ali svakako nije nemoguće. Međutim, ono što je ključno je da se tender dobro pripremi i da bude sasvim jasno šta se tačno prodaje. Imovinski odnosi su u Srbiji često veoma, veoma nejasni, naročito kada se radi o nekim "egzotičnim" pravnim oblicima, poput sportskih klubova.

Da li će kupac da ugasi klub? Kada to kaže neki Zvezdaš, ja se odmah nasmejem, pošto to znači da, i pored sve priče oko toga kako je "Zvezda najveći srpski brend", niko u to duboko ne veruje. Da li možete uopšte da zamislite da neko kupi Nike, ili Coca Colu, onda ih ugasi i počne da u njihovim fabrikama pravi gumene čizme ili šolje za kafu? Ako je nešto "jak" brend, niko nije lud da ga plati, a onda da ga ugasi. Osim ako nešto baš i nije tako jak brend kao što se misli.

Da li treba srušiti stadion? Moj odgovor je "verovatno da, ali ne nužno Zvezdin". Ako mogu Inter i Milan, Roma i Lacio, Juventus i Torino da igraju na istim stadionima, zašto su Partizanu i Zvezdi potrebni odvojeni stadioni? Jedna opcija je da Grad Beograd preuzme oba stadiona, jedan sruši i zemljište proda, a da drugi izdaje Zvezdi, Partizanu i kome god još želi. Ako Zvezda i/ili Partizan požele svoj stadion, neka ga naprave.

Mene je, kao Partizanovca, strah od toga da Zvezda dobije privatnog vlasnika. Konkurencija između privatne Zvezde i ovakvog Partizana bi onda zaista bila neravnopravna. Možda je ipak bolje da se agonija Zvezde nastavi, makar još koju sezonu. Treba ipak dati šansu i Aci Lukasu. Možda baš u njemu čuči nezapamćeni potencijal za menadžment, finansije i prepoznavanje mladih talenata.

Tržišno rešenje na engleskom!

Ne mogu da verujem.... Jeste tarzanski engleski, ali i nije toliko loše.

Oportunitetni trošak "borbe protiv korupcije"

U raspravi na jednom od prethodnih postova o finansiranju stranaka došlo je do neslaganja između mene i Marka. Da ne bih prepričavao navešću u celini i moj argument zašto ne treba gubiti vreme u borbi protiv korupcije i njegov kontra-argument zašto to nije gubljenje vremena:

Janković: Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.

Problem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regularno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.

Paunović: Ivane,

Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)

Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci..

Jedino čega sam se setio u međuvremenu što bi ovu raspravu moglo da dalje pogura jeste jedan tekst Borisa Begovića iz časopisa Prizma (nisam uspeo da lociram arhivu sa tim časopisom nigde, tako da ne mogu da dam link. UPDATE, evo linka). Moj argument je zapravo varijanta Begovićevog argumenta iz tog teksta, samo što mislim da moja varijanta ima više praktičnog smisla. Begović, naime, u tom tekstu dokazuje da se ne treba previše baviti pitanjima "suočavanja s prošlošću" i ratnim zločinima jer to angažuje ljudske i materijalne resurse za manje važnu upotrebu, a odvlači od ključne, a to je - ekonomska tranzicija.

Naravno, nije lako videti kakav bi to doprinos raspravi o ekonomskim reformama mogle da daju Nataša Kandić i Sonja Biserko, ali načelno argument može da stoji. Barem teorijski, on i stoji. Ali, u slučaju problema korupcije, Begovićev argument je mnogo jači - tu imamo posla sa jednim istim ljudima koji troše svoje vreme, znanje i intelektualnu energiju na uzaludan i bespredmetan posao "smanjenja korupcije" umesto da se posvete "smanjenju državnog uplitanja u ekonomiju". Borci protiv korupcije su ekonomisti i pravnici koji bi mogli da se bave produktivnijim stvarima. Kao što bi vrhunski ekonomisti koji se u okviru antimonopolskih komisija bave kontrolom horizontalnih integracija bili mnogo socijalno produktivniji da se u okviru privatnih konsultantskih firmi bave sprovođenjem tih integracija na tržištu. Njihovo delovanje u svojstvu državnih birokrata ima jasan oportunitetni trošak propuštenog blagostanja koje bi postojalo kada bi oni radili u privatnom sektoru.

U nešem slučaju, reč je o oportunitetnom trošku propuštenih eseja, studija ili medijskih nastupa gde bi se zagovaralo smanjenje uloge države u privredi. Zamislite da profesor Milić Milovanović ne sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije, nego u nekom timu savetnika koji treba da osmisle i javno propagiraju kako smanjiti državnu potrošnju i regulativu. Intelektualni kapital tog čoveka bi tada bio višestruko bolje upotrebljen. Ili da čak samo objavljuje komentare u politici gde bi se zalagao za minimalnu državu. Ili evo, kad smo već kod Begovića i CLDS, još boljeg primera: oni su se zalagali za spoljno-trgovinsku liberalizaciju, ukidanje uvozno-izvoznih dozvola, kvota i kontinegenta, te smanjenje carina. To je delimično i sprovedeno za vreme Labusove savezne vlade što je dovelo do drastičnog smanjenja korupcije na carini. Da Labus nije hteo da liberalizuje tada, da li bi Begovićevo, ili bilo čije, sedenje u nekakvom "Savetu za borbu protiv korupcije na carini", smišljajući načine kako da se smanje zloupotrebe pri dodeli uvozno-izvoznih dozvola i određivanju kvota, imalo ikakvog smisla? Za mene, odgovor je očigledan.

Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe.

Opet koncesija

Pre jedno dve godine sam imao par postova na temu koncesije (pogledajte ovde i ovde). Moj zaključak je bio da je Ugovor o koncesiji dobar za Srbiju i da mi nije uopšte jasno zašto tadašnja vlada nedeljama nije htela da ga objavi.

Sada smo došli u situaciju da se cela stvar potpuno raspala i da nesuđeni koncesionar tuži Srbiju za 70-ak miliona evra. Šta se uopšte dogodilo?

Po mom mišljenju, dogodilo se to da je ugovor bio ISUVIŠE dobar za Srbiju i da zato nijedna banka nije htela to da finansira. Prosto, koncesionar je ugovorom na sebe preuzeo sve bitne rizike, uključujući i rizik niskog intenziteta saobraćaja, što se bankama očigledno učinilo neozbiljnim i previše rizičnim. Pošto koncesionar nije mogao da obezbedi finansiranje, došlo je do raskida ugovora a sada i do tužbe. Ko je u pravu, zaista ne znam. Slutim da je koncesionar pristao na sve što je naša strana tada tražila, u očekivanju da će kasnije moći da podmiti koga treba da se ugovor naknadno izmeni.

Koncesija je jednostavno veoma, veoma komplikovana stvar, gde je pravilna raspodela rizika između dve strane od suštinske važnosti. Ponašanje vlade, ali i histerično ponašanje dela tadašnje opozicije i javnosti oko celog ovog posla mi sugeriše da Srbija još uvek nije spremna za ovakav oblik izgradnje infrastrukture, što je šteta.

Finansiranje stranaka i sloboda govora

Zanimljiv film CATO instituta o načinu na koji ograničavanje finansiranja stranaka dovodi do ograničavanja slobode govora (mislim da je ovo prvi put da "embedujemo" film).

Argumentacija je sledeća. Pretpostavimo da se ograniči ukupni budžet za reklamiranje stranaka u kampanji. Nakon toga, svakako da možemo da očekujemo da će onda biznismeni i ko god ima para, a veoma je zainteresovan za rezultat izbora, pokretati svoje kampanje, bilo direktno "Glasajte za Peru" ili "Mladi treba da glasaju", čime se indirektno utiče na izbore. Ako želimo potpuno "čistu politiku", to sve treba da bude zabranjeno, jer ako je dozvoljeno time se suštinski izigravaju pravila.

Zamislite sada da, umesto TV kampanje, neki biznismen "kupi" 50 analitičara da stalno po novinama hvale nekog političara. Jel i to treba da bude zabranjeno? Pa, da, jer je i to izigravanje pravila. A šta ako neki analitičar iskreno veruje da treba da hvali nekog političara? Pa, moramo i njemu to da zabranimo, jer otkud znamo da ga nije podmitio neki tajkun. Sa druge strane, čak i ako znamo da ga nije niko podmitio, njegovo agitovanje u štampi možemo smatrati doprinosom nečijoj kampanji samo što je, umesto da pošalje pare, napisao članak u novinama. Pošto su sve predviđene pare već potrošene na spotove, ovo nije dozvoljeno.

Šta ako neki književnik u svojoj knjizi napada političara koji je kandidat za predsednika? Pa, pošto je književnik plaćen za pisanje knjige, i to bi moralo da se zabrani, jer bi moglo da se smatra da izdavač (ili ko god isplaćuje honorar) na taj način utiče u kampanji. Isto se odnosi i na crtanje karikatura.

Dakle, ako ozbiljno želite da ograničite uticaj para na politiku, to MORA da ide preko ograničavanja slobode govora. Ne može drugačije.

Naravno, postoji i drugi način - da ograničite uticaj politike na pare.

Libertarijanska žurka

Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis.

Kako izgleda 1000 milijardi dolara?

Pogledajte ovde.

Ne valja kad je dobrovoljno

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama je predloženo napuštanje obaveznog članstva u Privrednoj komori i mogućnost osnivanja paralelnih komora.

Mislim da se radi o odličnom predlogu, budući da trenutno PKS ima svojevrsni monopol bez ikakve realne potrebe. Pretežno se radi o organizaciji koja parazitira na domaćoj privredi.

Ali, izgleda da su penzioneri i socijalisti oštro protiv toga rešenja. Jedini argument koji su uspeli da artikulišu je - pa tako smo radili prethodnih 150 godina, nema razloga da se sad to menja.

Kakve to ima veze?

Funkcioner Lige socijaldemokrata Vojvodine kaže za Politiku:

Zbog svojih specifičnosti i istorijskih tekovina Vojvodina je autonomna pokrajina u Republici Srbiji i, ukoliko pričamo o regionalizaciji, možemo isključivo da govorimo o asimetričnom modelu. To bi podrazumevalo da nijedna oblast koja će dobiti status regiona ne može da bude izjednačena sa AP Vojvodinom.

Moram da priznam da ne razumem kakve to veze ima. Zašto bi se Vojvođani našli ugroženim ako bi sutra Šumadija, Istočna ili Južna Srbija, dobili iste nadležnosti kao Vojvodina?

Nekoliko dobrih videa

Prvo, Patri Friedman o ideji Seasteadinga (ovde je stari post na tu temu, a ovde sajt Seasteding Institutea).

Drugo, Patrijev otac David o novoj knjizi Future Imperfect (ceo tekst knjige, koja je zaista odlična se nalazi na Davidovom sajtu ovde).

Treće, prezentacija Alexa Tabarroka na TED conferences.

Titovi liberali

Jedna od najčudnijih karakteristika srpske političke scene je da veliki broj onih koji sebe nazivaju liberalima korene traže u liku i delu Titovih "disidenata", bez problema ističu da je Titov režim bio progresivan i rado se sećaju "lepih" vremena. U poslednje vreme rasprava o liku i delu "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" se iznova razbuktala, a među njegovim braniocima su istaknuti "evropejci", "liberali" i različiti "progresivci". Moje mišljenje je da je ovo velika šteta, jer je traženje korena liberalizma u jednom zločinačkom režimu najbolji put u diskreditaciju liberalizma, barem zbog pet stvari.

Prvo, Brozov pokret je došao na vlast nakon okupacije Srbije od strane SSSR. Svakome ko se iole oseća demokratom i građaninom neke zemlje dolazak na vlast iz šume uz pomoć okupatora je stvar koja izaziva gađenje.

Drugo, i pre dolaska na vlast partizanski pokret je izvršio više masovnih zločina tamo gde je imao prilike da pokaže kako bi komunizam izgledao u praksi, od Užičke Republike, preko levih skretanja, pa do prilježnog žrtvovanja građana Srbije u ime komunističkih sabotaža i diverzija minornih efekata.

Treće, po dolasku na vlast partizani su u crno zavili veliki broj gradova u Srbiji, pobili i/ili proterali cvet inteligencije i elite u Srbiji i unišili sve što je imalo veze sa pokretačkom snagom svakog društva - privatnim preduzetništvom.

Četvrto, dolazak na vlast praćen je temeljnom pljačkom privatne imovine, gde je ista imovina dobrim delom podeljena između bandita sa nadužim stažom.

Peto, ukinute su temeljne ljudske slobode, kao što je pravo na pravično suđenje, sloboda govora, ispovedanje vere...

Spisak je naravno mnogo duži i svakom ko deli vrednosti tržišnih demokratija teško je pronaći izvore inspiracije za bilo šta progresivno, a još manje liberalno u partizanskom pokretu i Titovom režimu. Pitanje koje se postavlja je otkuda ova perverzna naklonost prema titotizmu. Postoji nekoliko razloga:

Prvo, biti veliki ili malo manji disident u Titovo vreme značilo je mogućnost da se lepo i ugodno živi bez ikakve odgovornosti. U današnje vreme odgovornost za sopstvene postupke ipak postoji, a novac se ne dobija isključivo iz budžeta.

Drugo, veliki broj ovakvih "liberala" i branilaca ljudskih para su svoje detinjstvo i dobar deo života proveli živeći u tuđim kućama i jedući iz tuđih kašika i viljuški. Niko nije odgovoran zbog postupaka svojih roditelja, ali je u najmanju ruku nepristojno opravdavati i braniti takve postupke.

Treće, čak i ovakvo slabašno tržište koje funkcioniše bez velikog dela institucija koje su normalne u tržišnim privredama svelo je sredstva namenjena različitim intelektulacima, umetnicima, sportistima, društvenim kritičarima i drugim grupama poznatim po rent-seekingu na nivo koji je prilično blizak nivou tražnje za njihovim uslugama. Socijalizam je bio velikodušniji prema njihovom angažmanu, pa otuda žal za lakim životom.

Četvrto, zarekao bih se da mnogi glasnogovornici demokratije ne žele da se dosijei u Srbiji ikada otvore za javnost.

Moje mišljenje je da jedan održivi liberalni pokret u Srbiji ne može da koketira sa "vrednostima" Brozovog režima jer tamo nema ičega što je blisko liberalnim vrednostima. Moje mišljenje je i da istorija Srbije ima primera ljudi koji su zastupali liberalne ili pretežno liberalne ideje u srpskoj istoriji 20. veka i da su nepravedno satanizovani i skrajnuti iz zvanične istorije. Bez traženja istinskih temelja liberalizma na tlu Srbije, liberalne partije u Srbiji će biti lažne ili će liberalizam izgledati kao još jedna od ideja koja se pokušava nasilno nakalemiti u Srbiji.

Balint Pastor

Poslanik Saveza vojvođanskih Mađara ima svoj web site. Vrlo zanimljivo, ima čak i blog.

Ako imate bilo kakvo pitanje, možete da mu ga postavite ovde. Koliko vidim, prilično je ažuran u odgovaranju.

Spasavanje ugroženih vrsta

Danas piše:

Uvodi se krivično delo ubistva sudije, tužioca, advokata, policajca, ali i novinara, profesora, lekara, a pooštrava se kazna za ubistvo najviših predstavnika vlasti - predsednika države, predsednika parlamenta, premijera, predsednika Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog suda i republičkog javnog tužioca.

Kao posao od javnog značaja smatra se obavljanje profesije ili dužnosti koja ima povećani rizik za vlastitu sigurnost, a odnosi se sudije, tužioce, advokate, veštake i policajce, ali i novinare na dužnosti, lekare, profesore, taksiste, vozače u gradskom prevozu. Za ubistvo osoba koje se bave poslovima od javnog značaja zaprećena je kazna od 10, 30 ili 40 godina zatvora. Najviša kazna predviđena je i za ubistvo najviših predstavnika vlasti.

Neki su definitivno jednakiji od ostalih. Ko mi je kriv kad se ne bavim nečim opasnim... Na primer, profesurom.

Baš me zanima obrazloženje za posebnu zaštitu vozača u gradskom saobraćaju u odnosu na kolege koje voze u međugradskom saobraćaju.

Španski model privatizacije

Prošle nedelje je neko iz uprave zvezde pozvao Ceptera da uloži veliki novac u klub a između redova je moglo da se pročita da mu nude mesto predsednika kluba. Cepter im je samo ponovio: Ne pada mi na pamet da na „Marakanu" dolazim kao predsednik, pa da ne znam u šta ulažem novac. Mogu da dođem kao vlasnik, kada bude donet zakon, ili eventualno kao generalni sponzor. Povrh toga sada im je održao i ECON 101 lekciju: Sistem svačije i ničije je odavno prevaziđen. To je u stvari ničije.

Ministar policije

Pre svega, moram da konstatujem da Ivica Dačić za mene predstavlja jedno od najprijatnijih iznenađenja u ovoj vladi. Dakle, ne kažem da sam nešto ekstremno zadovoljan time šta i kako radi, već da je, kao ministar, bolji nego što sam očekivao. Takođe, mora se priznati da SPS nije mnogo "zastranjivao" u svom levičarenju. Da li je to zato što su odustali od nekih ideja, ili zato što se ostatak vlade približio njihovim idejama, ne znam.

E sad, da pređemo na intervju u Politici, u kojem Dačić govori o mnogo toga, ali je meni par stvari upalo u oko.

Prvo, vezano za svetsku ekonomsku krizu, Dačić kaže "Ovo je krah neoliberalnog koncepta kapitalizma. Odgovor na svetsku ekonomsku krizu jeste veća uloga države". Naravno da se ja sa time ne slažem, ali nije to poenta. Poenta je u sledećem - ako Dačić već smatra da odgovor na krizu mora da bude veća uloga države, zašto onda podržava ovu vladu? Ova vlada nije na krizu reagovala povećanjem uloge države, ni apsolutno, a posebno u poređenju sa nekim drugim državama. Zašto on nije insistirao na povećanju poreza i dodatnom regulisanju banaka, ili za šta god misli da se treba dodatno regulisati?

Drugo, vezano za policiju, Dačić kaže da oni nemaju dovoljno ljudi, sredstava i svega ostalog. To je, verujem, tačno. Ali, da li on ne shvata da je policija u takvu situaciju dovedena UPRAVO zbog "veće uloge države" u svemu ostalom? Kada bi država prestala da se bavi raznoraznim stvarima kojima ni ne treba da se bavi, bilo bi daleko više para za one stvari kojima država mora da se bavi (policija, pravosuđe, vojska).

Treća bitna stvar su plate u državnoj upravi. Dačić kaže da policija ima ozbiljnih problema u popunjavanju ljudstva u Beogradu, pa ljudi moraju da putuju svaki dan na posao iz drugih krajeva Srbije. Meni to sugeriše da bi plate u državnom sektoru morale da u određenoj meri zavise od lokalnih troškova života. Koliko ja znam, to je standardna praksa u mnogim zemljama, a značilo bi da lekar u Medveđi ima nižu platu od lekara u Beogradu, zato što su neki troškovi života (na primer, stanovanje) daleko viši u Beogradu. Možda bi još bolje bilo prosto decentralizovati policiju i prepustiti određivanje plate lokalnim vlastima u skladu sa uslovima na lokalnom tržištu radne snage.

Četvrta stvar koja mi se učinila zanimljivom je izjava da je "pucanj u policajca - pucanj u državu". Mnoge zemlje imaju slične odredbe u zakonu, po kojima su policajci i druga "službena lica" zaštićenija od ostalih, u smislu da se napad na njih strožije kažnjava nego na neka druga, "obična lica". Ne znam konkretne odredbe našeg Krivičnog zakona, ali sam prilično siguran da i kod nas nešto slično postoji, tako da ne znam na šta tačno Dačić misli. Možda misli da će u buduće, ne samo sud posebno kažnjavati napade na policajce, već da će i sama policija davati prioritet tim slučajevima u odnosu na ostale.

Meni se to ne sviđa, mada mislim da mi je jasna argumentacija. Jednostavno, ne vidim zašto bi život policajca ili političara bio vredniji od života vozača ili lekara. Čak i da zanemarimo da takva zakonska odredba verovatno nije u duhu člana 21. stav 1. Ustava koji kaže "Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki", meni se čini da je to duboko nemoralno.

Nebeski narod

Kratka analiza avio tržišta nam kaže da je krajem juna cena povratne karta redovnim letom na relaciji Budimpešta-Krf 123 evra. U istom periodu cena povratne karte na relaciji Beograd-Krf je 240 evra, ali čarter letom.

U međuvremenu neke kompanije su primetile da bi itekako mogle da organizuju čarter letove na relaciji Beograd-Krf, a i na gotovo svim ostalim, za mnogo manje od 240 evra. Međutim, gospodin Radisav Stanković ima objašnjenje zašto Srbijanci moraju da plaćaju barem dva puta više nego sav ostali normalan svet.

Neverovatno je da neko od nas traži da mu dovedemo sto hiljada turista, ali nam pri tom postavlja uslove. Ne mogu da shvatim kako je moguće da nam Turci i Egipćani određuju čijim avionima ćemo kod njih na more. To nigde u svetu nije zabeleženo. Znači, hoće od nas da im pošaljemo turiste, ali isključivo preko njihovih avio-kompanija. Na to nijedna zemlja ne bi pristala.

Ovo smo čuli već mnogo puta, more demagoških gluposti. Novost je da su turisti stoka koju neko šalje. Druga novost je priznanje da je konkurencija = nema Jata. Svi znamo zašto. Do tada je naš nacionalni aerodrom u Temišvaru, osim ako ne niste soj turista mazohista.

Koreni

Morate znati da je svet ostario i da više nije u svojoj staroj snazi. On postaje svedok sopstvenog propadanja. Nestaju kiše i toplota sunca; zalihe metala su gotovo iscrpljene; muškarac pregalac ne uspeva na poljima, mornar na morima, vojnik u logoru, nema poštenja na tržištu, pravde u sudovima, sloge u prijateljstvu, veštine u umetnosti, discipline u moralu. Ova rečenica se čuje svuda u svetu, da će sve što ima početak doći do svog kraja, da će ono što je dostiglo zrelost ostariti, da će jaki oslabiti, da će veliki postati mali, a da će posle slabljenja i skupljanja doći do raspadanja.

Ovo nije prilog novijoj istoriji mračnjaštva, autor ove "umne" analize predvideo je još u 3. veku ono što danas pre(d)viđaju ljubitelji novih totalitarnih ideja. Nikako da im se ostvari.

Finansiranje stranaka

Lazar je pre neki dan imao dobar post o finansiranju stranaka kojem je usledila zanimljiva rasprava, a danas je u Politici izašao intervju sa profesorom Zoranom Stoiljkovićem na istu temu.

Očigledno je da mnogi ljudi misle da je finansiranje stranaka ključno pitanje u borbi protiv korupcije. Nekako deluje očigledno - stranci trebaju pare za kampanju i finansiranje određenog broja plata, biznismeni im daju pare, a onda kada stranka dođe na vlast, odužuje se biznismenima (ili ih zadužuje za naredne izbore, svejedno).

Lično, ja ne verujem u ovu priču. Ne kažem da toga nema, samo kažem da mislim da je to minoran deo ukupne korupcije. Suština je u podsticajima - koji tačno podsticaj ima neki državni službenik da od nekoga uzme pare "za stranku"? Mislim, ako već može od nekoga da uzme neke pare, zašto bi ih uzeo za stranku, a ne za sebe? Izlaže se velikom riziku, a za uzvrat ne dobija praktično ništa - pare odlaze u stranku za plaćanje bilborda i plate sekretarica opštinskih odbora, a sve to samo marginalno utiče na verovatnoću da će on zadržati svoju poziciju.

Da budem jasan, to ne znači da stranke nemaju veze sa korupcijom već da stranačke finansije nemaju previše veze sa korupcijom. To što neko da pare potpredsedniku neke stranke lično da mu ovaj završi neki posao sa državnim službenikom koji je član te stranke neće se nikada ni videti u stranačkim finansijskim izveštajima.

Međutim, mislim da je glavni argument za tvrdnju da finansiranje stranaka nije ključno za borbu protiv korupcije sledeći - sadašnja pravila finansiranja stranaka su postavili političari, a ne tajkuni. Ja prosto ne mogu da nađem nijedan iole racionalan razlog za tvrdnju da su političari tako postavili sistem da sada moraju da moljakaju biznismene za pare za kampanju. Mislim, nisu valjda bili toliko glupi, kada su donosili Zakon o finansiranju stranaka, da su ga napravili tako da sada biznismeni mogu da ih ucenjuju i drže u šaci.

O tajnim memorandumima Bušove administracije

(Napomena: izvinjavam se unapred zbog jako dugačkog posta, ali reč je neznatno izmenjenoj verziji komentara koji sam poslao na Peščanik, ali nije objavljen zbog njihove politike da ne dozvoljavaju direktne polemike na sajtu).

U kometaru gospodina Vuka Boškovića na Peščaniku „Change you cannot Believe in“ dato je dosta informacija o sveže objavljenim memorandumima Bušovog ministarstva pravde koji se tiču mučenja zatvorenika u bazi Gvantanamo. Ipak, u skladu sa poznatom američkom izrekom „correct but untrue“, njegov tekst pravi kolaž tačnih ili uglavnom tačnih podataka, ali tako upakovanih da daju krajnje neobjektivnu i nekompletnu sliku stvarnosti. Veliki deo ključnih detalja za razumevanje celokupne slike koji ovi memorandumi sadrže je prećutan a istaknuti samo oni koji se uklapaju u politički narativ o zlom, terorističkom Bušovom režimu, a ponovljene su kao nesporna istina i neke poznate i davno opovrgnute izmišljotine.

Glavni deo teksta je posevećen lamentiranju nad Obaminom nespremnošću da „Buša i njegove ljude stavi na sud“, uz nadu da će se to možda ipak desiti u budućnosti. Ipak, faktograska osnova za ta ubeđenja i stavove koja izriče g. Bošković je vrlo tanka. On recimo, citirajući autore memoranduma, nabraja naširoko sve tehnike mučenja koje su bile dozvoljene bez objašnjavanja konteksta, i stvarajući time utisak da je bila reč o široko, rutinski i masovno primenjivanim merama torture nad zatvorenicima. Ipak, to je potpuno pogrešno. Kad pogledate iste te memorandume koje Bošković citira, videćete da su „oštre tehnike“ ispitivanja, poput famoznog voterbourdinga i sličnih, primenjivane samo u izuzetnim okolnostima, kada su zvaničnici imali osnovanu sumnju da zatvorenik poseduje korisnu informaciju koja može razotkriti planirani napad i spasiti hiljade nedužnih života, i kad sve regularne tehnike ispitivanja nisu dale rezultata. Toliko komentarisani voterbording je primenjen samo u tri slučaja (!), od toga kod dvojice najistaknutijih Al Kaidinih terorista Kalila Šeika Muhameda i Abu Al Zubadije. Bošković spominje njihova imena i nekoliko instrukcija iz memaranduma u vezi tehnika njihovog mučenja, ali nam ne objašnjava ko su ta dvojica, zašto su mučeni, pod kakvim okolnostima i kakve su posledice toga bile. Kalil Šeikh Muhamed je mastermind 11 septembra, glavni organizator terorističkih napada na Njujork i Vašington. Operativci CIA-e su imali vrlo kredibilne indicije da on ima informacije o pripremama „drugog talasa“ terorističkih napada na SAD gde bi pripadnici azijskog ogranka Al Kaide oteli avione izned Pacifika, i zakucali se u neimonovane zgrade u Los Anđelesu, kao i podatke da je on lično isplanirao te napade. Na sva pitanja islednika o tim napadima KSM je ponavljao „videćete uskoro“ i „Alah je veliki“. Kada je uz dozovlu vlasti (i znanje kako republikanskih tako i demokoratskih političara!) primenjen voterbourding, KSM je otkrio sve detalje plana, imena operativaca Al Kaide, vreme napada i avione koje su planirali da otmu. Zahvaljujući informacijama koje su dobijene od njega „mučenjem“, razbijena je zavera za napad na Los Anđeles koji bi odneo, da se dogodio, hiljade nevinih života. Zahvaljujući istim informacijama, teroristička mreža Al Kaide u Aziji koja je planirala napade je potpuno razbijena. U memorandumu Stivena Bredberija iz 2005 koji Bošković navodi samo kad on nabraja („razotkriva“) tehnike mučenja stoji i sledeća poruka operativcima CIA (koju Bošković naravno ne navodi): „Obavestili ste nas da je ispitivanje KSM, kada su primenjene napredne tehnike, vodilo otkrivanju njegove zavere za drugi talas napada, gde bi se otetim avionom srušila...zgrada u Los Anđelesu..hvatanju Hambalija...i zatvaranju Gurabi ćelije Al Kaide koja je trebalo da izvrši drugi talas napada“. U istom izveštaju Bredberija se kaže da je „napredno ispitivanje“ samo KSM i Al Zubadije dovelo „do najmanje 6000 obaveštajnih podataka o Al Kaidi, oko polovine ukupnih podataka koje je CIA tokom 2004 prikupila o ovoj organizaciji“, što je presudno doprinelo da se ovoj organizaciji zada udarac od koga se zapravo nikada nije oporavila. Biši direktor CIA- George Tennet, direktor CIA- koga je postavio Klinton je rekao da su informacije dobijene voterbourdingom vredele "više nego što su CIA, FBI i NSA bili u stanju zajedno da prikupe". Dakle, mučenja su bila vrlo ograničena, fokusirana na nekoliko najokorelijih zlikovaca Al Kaide, bila su pažljivo nadzirana i preduzeta samo u krajnjoj nuždi (uz znanje kako administracije tako i dvostranačke grupe kongresmena), kada je na osnovu obaveštajnih podataka postojala direktna opasnost od katastrofalnih terorističkih napada, a islednicima nije stajala na raspolaganju nikakva druga metoda. I teroristima nisu nanesene nikakve vidljive fizičke povrede, samo su bili zastrašeni i lažno alarmirani da će im se nešto strašno dogoditi.

Bošković nabraja detaljno sve tehnike mučenja, pri tom ponavljajući i neke odavno opovrgnnute izmišljotine kao navodne „informacije“ iz izveštaja. Recimo međunarodni Crveni krst je pre nekoliko godina objavio da se zatvorenici u Gvantanamu muče tako što im se glava udara u zid! Pri tome, kako se kasnije saznalo, jedini izvor za ovu „informaciju“ su bili KSM i Al Zubadija lično! Bošković, sledeći CK i medije koji su tu „informaciju“ vrlo rado preuzeli i nastavili da „spinuju“, nabraja među tehnnike „mučenja“ i „udaranje osobe u zid i imobilisanje glave prilikom ispitivanja“. Pri čitanju novootkrivenih memoranduma, međutim, vidi se da je zapravo bila reč o lažnom zidu od mekog sintetičkog materijala o koji je ispitanikova glava „udarana“ što je proizvodilo zvuk (škripu) koji je često bio nepodnošljiv za ispitanika (a ne bol, ili ne daj bože fizičke povrede), a imobilizacija glave je koriščena upravo da bi se isključila mogućnost povrede vrata pri cimanju! Deluje skoro bizarno i nadrealistički – „tortura“ čiji je cilj da ne povredi onog koga „torturiše“ (preduzimajući mere da se to spreči), nego samo da ga škripom psihički izludi ili iznervira da kaže „dosta“, „reći ću vam šta tražite“ (naime, "koji moji drugari i kada planiraju da pobiju hiljade nevinih ljudi u vašoj zemlji"). Svejedno, Bošković ostavlja čitaoca u uverenju da su zatvorenicima u Gvantanamu rutinski razbijane glave o zid.

A šta tek reći za sledeće tehnike „mučenja“: „manipulisanja ishranom (zamena normalne hrane tečnom što pojačava rezultate uskraćivanja spavanja), potpune obnaženosti individue, intezivnog skretanja pažnje... stavljanja individue u ograničen prostor u kojem je onemogućeno kretanje, držanja osobe u uspravnom položaju bez pomeranja (izaziva zamor mišića)”. Zaista, ima li kraja inkvizitorskoj krvoločnosti američke vlade koja jadne teroriste sa samo par hiljada nevinih duš a na duši i sa preciznim hitnim planovima za još toliko, “obnažuje”, “daje tečnu umesto čvrste hrane”, “zamara im mišiće” i “intenzivno skreće pažnju”. To zaista zavređuje novi Nirnberg.

Predsednik Obama je dao suvislo obrazloženje da bi pokretanje krivičnog procesa protiv onih koji su u takvim uslovima naređivali i sprovodili “napredne tehnike” ispitivanja značilo politizaciju. I zaista, optužbe za “torturu” koje su levičarski mediji, aktivisti i političari (uključujući i sadašnjeg predsednika u to vreme) često ponavljali prehodnih godinu ili dve najčešće nisu imali nikakve veze sa činjenicama, često ni sa pravnim ni ustavnim statusom zatvorenika, nego jedino sa propagandnim ratom protiv Bušove administracije. Predsednik razume da ako bi popustio pred pritiscima radikalno levičarskih elemenata u svojoj stranci i pokrenuo krivične postupke protiv ljudi u Bušovoj amdinistraciji, to bi otvorilo Pandorinu kutiju – možda višegodišnje procese koji bi ličili, kako je Karl Rove napisao ,na "neku latinoameričku banana republiku gde hunta pukovnika koji su pučem došli na vlast sudi svojim prethodnicima zbog političkih razlika". Međutim, ima još većih komplikacija – u bilo kakvoj istrazi bi isplivalo mnogo “prljavog veša” pri čemu mnogi demokratski političari takođe ne bi bili zaštićeni, pošto su mnogi ljudi u Kongresu znali za prakse u Gvantanamu. Recimo, predsednica Kongresa Nensi Pelosi, jedan od lidera ekstremno levog krila demokrata koja je danas posebno glasna u zahtevima za krivično gonjenje ljudi iz Bušove adminsitracije, sve vreme je znala za torturu, bila je, kao deo odabrane dvostranačke grupe parlamentaraca, redovno obaveštavana od CIA-e o svemu, i ona je čak izražavala sumnju da tehnike ispitivanja nisu dovoljno radikalne ni oštre u iznuđivanju priznanja od terorista! A u sebi je otkrila "borca protiv torture" tek kad je rejting g. Buša dramatično opao i kad se ispostavilo da se napadima na njega zbog "torture" mogu steći lepi politički poeni. Ista stvar važi i za uticajnu demokratsku senatorku iz Kalifornije Diane Feinstein koja je sada takođe vrlo glasna u zahtevima da se sudi Bušovim ljudima, a koja je svojevremeno vrlo entuzijastično podržavala sve napredne tehnike, uključujući i zloglasni "voterbording". Takvih primera ima koliko hoćete i oni govore o ogromnoj hipokriziji i odsustvu bilo kakvog kredibiliteta da se kritikuje Bušova adminsitracija, ali i o velikoj opasnosti koja bi se nadvila nad mnoge demokrate ako se krene u lov na veštice.

Predsednik Obama je, svestan svega toga, postupio vrlo lukavo. S jedne strane, da zadovolji radikalno levo krilo svoje partije, obelodanio je četiri memoranduma koji se uglavnom bave opisivanjem tehnika mučenja (što je još jednom podstaklo "bes" protiv Buša), a samo manjim delom kontekstom, tj informacijama koje su time dobijene (što bi verovanto podstaklo razumevanje za Buša, a što nije dobro). On time želi da još jednom iskoristi javni resantiman protiv Buša za svoje političke svrhe, a da ipak ne uzme vruć krompir krivičnog lova na Bušove veštice u ruke, jer bi to moglo da se njemu i njegovoj stranci jako obije o glavu. S druge strane, da bi stvar koliko je god moguće ostavio u magli, on nije objavio druge memorandume koji se mnogo detaljnije bave obaveštajnim podacima koji su dobijeni ispitivanjem zatvorenika u Gvantanamu, recimo čuveni “memorandum o efikasnosti” (iako je bivši potpredsednik Čejni tražio upravo to) koji sadrži sve detalje o informacijama dobijenim putem ovakvih ispitivanja i njihovim efektima na borbu sa Al Kaidom i sprečavanje drugih napada, a na koji (izveštaj) objavljeni memorandumi više puta ukazuju. Nije teško ni pogoditi zašto. U tom izveštaju ima svakako mnogo više detalja poput onog o sprečavanju napada na Los Anđeles, i verovatno još šokantnijih i “nezgodnijih” primera uspeha u sprečavanju napada i borbi protiv Al Kaide, koji bi dodatno pokazali koliko je optužba protiv Bušove administracije za torturu bila prenaduvana i u osnovi pogrešna, i koliko su u svetlu spasenih života i borbe s terorizmom, te mere bile učinkovite. Po novim ispitivanjima Galupa 71% Amerikanaca smatra da bi torturu trebalo primenjivati na teroristima ako postoji osnovana sumnja da se time mogu sprečiti teroristički napadi. Nije baš lako (ni popularno, što je Obamin veći problem) pogledati u oči tim građanima Amerike i reći da ti osuđuješ ispitivanja terorista koja su dovela do spasavanja hiljada nevinih života i praktičnog razbijanja ili dramatičnog unazađivanja najopasnije terorističke mreže na svetu. Mnogo je lakše pričati o “moralnoj šteti” koju je “tortura” u Gvantanamu nanela Americi, selektivno objavljujući tajne dokumente, i na tome graditi svoj imidž “dobrog momka”.

Da se razumemo, neko može reži da je tortura načelno neprihvatljiva, makar i po cenu da Library Tower u Los Angelesu bude srušen i svi u u njemu pobijeni. Ali, besmisleno je govoriti da tortura “nije efikasna”.