Odlučno i neslobodno

Srbija po ko zna koji put protiv slobode govora, naravno selektivno. Za paljenje Kurana 1-8 godina u mogućnosti, za silovanje maloletnice 3 godine (posle 7 godina sudskog procesa)u praksi. Za mržnju protiv gej populacije sa vrlo izvesnim akcijama koje mogu ugroziti tu grupu cinično ćutanje, za mržnju prema muslimanima skakutanje troskocima državnih organa. To je što se tiče prava i presuda koje se donose poslednjih dana.
Međutim, moje je pitanje u čemu se ovde ogleda izazivanje verske i nacionalne netrpeljivosti. Mržnja kao takva nije zabranjena, u Srbiji veliki deo populacije mrzi SAD, Albance, Hrvate, Bošnjake.... belosvetu zaveru itd...Ovaj anonimus, koji okači svoj performans na Fejsbuk teško da će pokrenuti kritičnu masu koja bi mogla da učini nešto što bi zaista ugrozilo versku grupu koja se mrzi ovim činom. Opasnosti po muslimane nema, ovde je reč o idiotu koji prezentuje svoje statvove i to je to jer je jedino te relevantno. Ako mu uskratite slobodu govora, on umesto retarda postaje mučenik, a muslimani umesto grupe kojoj ne fali ništa posebno u Srbiji i koja ne ugrožava Srbiju ni na kakav poseban način, ovim postaju grupa koju će početi da mrzucka mnogo veći broj ljudi koji prema njima imaju distancu. Nema logike, nema učinka. Slobode govora posebno.

Nastavak

Ipak ima sudija koji su razumniji od Eliota NEsa za visokotehnološki kriminal.

Stepeni zavere

Na Fejsbuku vidim zanimljivu diskusiju o globalnom zagrevanju, koja se vodi između Ivana Marovića, poznatog Otporaša sa jedne strane i nekoliko redovnih čitalaca TR sa druge.

Ivan, inače izuzetno zanimljiv čovek i jedan od mojih omiljenih sagovornika iako ga vrlo retko srećem, tvrdi otpilike sledeće. Većina naučnika (IPCC i drugi) misli da je globalno zagrevanje pre svega antropogeno. To je samo po sebi dokaz da su oni u pravu, jer u suprotnom to bi značilo da lažu i da su svi oni u nekoj zaveri. Ali kad bi bili u zaveri, svaki od tih naučnika bi mogao lako profitirati i postati heroj iznošenjem istine. Ovo je paralelno ekonomskom objašnjenju neodrživosti kartela -- nemoguće je da kartel sa većim brojem učesnika dugoročnije opstane, jer ako kartel drži cene veštački visoko, onda svaki pojedinačni član kartela može enormno da profitira tako što lepo izađe iz kartela, spusti svoju cenu i onda svi kupci pohrle kod njega. Pošto pretnja da bilo koji član kartela to uradi stalno postoji, karteli su neodrživi. I to je u suštini tačno, osim ako kartel ne kreira sama država. Ova mogućnost, prema Ivanu, znači da svako ko negira ispravnost nalaza većina klimatologa, ustvari veruje u neodrživu teoriju zavere, u zaveru velikog broja ljudi u dosta dugom roku.

Samo, nisam siguran da u klimatskim debatama paralela sa kartelima stoji. Prvo, u ovoj stvari raspored troškova i koristi nije isti kao kod teorijskog kartela. Naprotiv, kako sada stoje stvari sa pristupima fondovima ali i društvenom statusu i priznanjima, mnogo se više isplati biti deo kartela (ili klimatske "zavere") nego izaći iz njega. Na bilo kom nivou, od najnižih asistenata-istraživača do direktora prestižnih institucija, poslovi, fondovi, grantovi, pozivi na konferencije su pristupniji pripadnicima kartela. Izlaskom iz kartela dobijate priznanje u blogosferi, možda poziciju u nekom od malobrojnih skeptičnih think-tankova, ali sve u svemu verovatnije je da i finansijksi i statusno budete na gubitku.

Ali ovo je samo čisto ekonomsko objašnjenje fenomena, ono ovde nije ni približno dovoljno. Ne radi se ovde jednostavno o racionalnim odlukama da se pripada zaveri ili da se ne pripada. Ovo je oblast gde mišljenja, vrednosti i ideologija igraju veliku ulogu i u takvim stvarima između iskrenosti i zavere postoji barem pedesetak nijansi sivog. I svi smo negde u toj sivoj zoni.

Jedan koncept poznat u kognitivnoj psihologiji je "motivisano rezonovanje". Klimatolog koji profitira, novčano ili statusno, od panike globalnog zagrevanja, će mnogo lakše povervati u stvar koja mu donosi korist. On nije zaverenik, njegova uverenost je iskrena, ali ga koristi koje od toga uzgred ima nesvesno navode na takav stav. Eksperimentalno je više puta pokazano da se ovo kod ljudi dešava.

Motivisano rezonovanje je polu-cinično objašnjenje greški i zabluda, jer tu nekakva lična korist ipak postoji, makar mi ne bili svesni da nam to utiče na stav. Možete imati i nevinije, očišćeno od svih interesa objašnjenje. Moguće je da postoji "spirala samoubeđivanja". Dajte studentu da zastupa neki slučajno odabrani stav i student će, bez ikakvog skrivenog interesa, u procesu nalaženja argumenata u prilog tom stavu sam sebe ubediti da to jeste tako. Aktivira se pristrasnost ka argumentima koji potvrđuju ono što hoćemo da kažemo ili ono što već mislimo, a slepilo prema dokazima ili argumentima koji naš postojeći zaključak odbaciju. Svi smo, čak i bez skrivenih interesa, podložni ovoj spirali ubeđivanja.

Ulogu možda igra i treća stvar, takozvana "falsifikacija preferencija". To je koncept jednog političkog ekonomiste vrlo sličan Ketmanu Česlava Miloša -- mi možda sami sebe ubedimo da stvarno verujemo u neke stvari u koje je u datoj okolini dozvoljeno ili preporučeno verovati. Kad se jednom prava istina razotkrije onda i sami vidimo da nismo stvarno verovali u prethodnu zvaničnu istinu. Ali dok se to ne dogodi, iz nedostatka hrabrosti ili otvorenosti uma, mi se pridržavamo zvanične, preporučene istine. Opet nije u pitanju svesna i namerna laž. Naučnici su možda i više podložni ovome, posebno što tu postoji element pripadnosti grupi i grupnog mišljenja. Ja na primer verujem da su ekonomisti u nekoj vrsti falsifikacije preferencija. Kolektivno se pretvaraju da je cela disciplina važnija nego što jeste, da je naučna i tehnička, da tu ima neke tajne ekspertize -- dok je istina da dobro informisani novinar, prethodno dobro upoznat sa nekoliko ključnih ekonomskih principa, može više reći o relevantnim ekonomskim stvarima nego harvardski profesor.

Ovo su samo neke mogućnosti i neki međustepeni između iskrenosti i zavere. Formiranje uverenja, kod pojedinca a zatim i u grupi ili široj zajednici, je beskrajno komplikovana stvar i ne morate verovati u klasičnu zaveru klimatologa da biste mislili da većina nije u pravu. Između zavere i zablude ne postoji oštra linija podele.

Amerika bira (III)

Superoluja je učinila svoje pa imamo dva dana kuliranja od izborne kampanje. Kako bilo ostalo je još ponešto da se kaže o izborima pre prelaska na teren prognoziranja rezultata. Moje pitanje za danas glasi da li znate ko je Reince Priebus, a ko njemu ravna Sharon Day? Ili da li znate ko je Debbie Wasserman Schultz? Da budem iskren, nisam ni ja znao do pre neki dan, ali to su vođe dve najveće partije u SAD. Pandani, našem Aleksandru Vučiću i Borisu Tadiću. Međutim, ima to i nekog smisla jer ove dve partije su uglavnom manje ili više na vlasti. Onda bi se reklo da oni dođu kao naši javnosti slabo vidljivi, a ipak moćni, predsednici izvršnih odbora u strankama. Međutim, dublje su razlike. Amerika je odista zemlja narodne demokratije. Pred svake predsedničke izbore u partijama se održavaju partijski izbori u kojima, zamislite, učestvuje značajno više od jednog kandidata koji iznose prilično oprečne programe. Na primer, na stranačkim izborima za predsedničkog kandidata republikanaca videli smo različite tipove političara - pobednika Romnija koji je ubedio većinu u stranci da on ima najbolje šanse da pobedi Obamu, čak i za čajdžije pomalo ektremnog Pola, koji je sad ostao do kraja u trci, vrlo konzervativnog Santoruma, blagoglagoljivog Gingriča, dok su neki kandidati otpali prilično rano, kao Kejn, Bekmanova, Peri... Dakle, to bi bilo kao da se u svim opštinskim odborima u Srbiji održe partijski izbori u DS u kojima se kandidati bore za određen broj glasova koji svaki od tih odbora ima, a da su u trci Tadić, Đilas, Živković, Čeda, Prokopijević, Vujačić, Jeremić, Gavrilović, Koštunica jerbo se stranka nije cepala nego jačala kroz demokratske procese. To je ono što naš svet ne vidi - da i republikanci i demokrate imaju vrlo konkurentne izbore unutar stranaka koje imaju najrazličitije frakcije. Razlika između Romnija i Pola je veća nego između Romnija i Obame. Razlika republikanaca koji vole veliku vladu i čajdžija je veća nego razlika prosečnog republikanca i demokrate koji teže centru. Razlike su prisutne i u pitanjima vere i njenog ispoljavanja, spoljnoj politici, gotovo svemu. Postoje i stvari koji su amalgam i razlozi zašto pod jednim krovom žive verski fanatici i tržišni ekstremisti. Meni, kao nekome ko deli čajdžijske vrednosti, ali i dobar deo agende demokrata kada je reč o ličnim slobodama, malo je teško da slušam Romnija i Rajana kako tupe o abortusu, ali se pod znakom slona nalazi više vrednosti na kojima je sazdana najveća slobodna država na svetu, nego kod onih koji imaju magarca na amblemu. Barem se meni tako čini. Unutrašnji izbori pokazuju baš mnogo toga. Između ostalog da su republikanci imali bolji izbor kandidata sa stanovišta jednog evropskog klasičnog liberala na ovim izborima nego 2008. godine.
Šta nam donosi kandidatura Mita Romnija jer me drugi kandidat slabo zanima. Moja prva impresija je da Romni ima šansu da pobedi jednog ubeđenog levičara i da poštedi SAD još četiri godine "more of the same". Ostali kandidati nisu imali bolje šanse. Pol nije ozbiljan kandidat, barem u 2012. godini. Gingriča bi lakše gađali, Santorum je previše konzervativan. Romni nije idealan, nije ni previše liberalan za moje stavove, ali ima tu prednost - može da pobedi i sedam dana pred izbore pobedi se nadam, koliko je moguće u nerešenoj izbornoj trci. Ja lično ne verujem u to da je dobro da pobedi neko sa željom da Ameriku menja da liči na Evropu, da bi se videlo kako su, ustvari, republikanci daleko od ideala Regana ili nekih ranijih predsednika i da će to proizvesti nekog boljeg kandidata republikanaca 2016. godine, a javno mnenje gurnuti u tom pravcu. Može to da se desi, ali i ne mora. Sa Romnijem je izvesno da će se obamomanija zaustaviti, dobar deo toga ponišititi i Amerika usmeriti u relativno pristojnom pravcu za nekoga ko voli ekonomske slobode. Neće on biti Regan, ali neće biti beli Obama. Kao neko ko je baš voleo i pratio uspehe čajdžija, kao što su senzacionalne pobede na nekim od izbora za senat 2010. godine, mogu isto da kažem da su sami krivi što nisu našli kandidata koji ima šanse da pobedi. Možda budu imali više uspeha 2016. ili 2020. godine i bilo bi dobro da bude tako.
Jedna od stvari koja bi me posebno radovalo ako pobedi Romni je što bi domaći ljubitelji Obame konačno prestali da mu se aktivno dive i da još sebe projektuju u taj koš, iako mu ruku na srce nisu ni do kolena (po kvalitetima, ne po demagogiji). Takođe, i oni koji povezuju domaći liberalizam i Obamu (u Americi se liberalima zovu socijalisti i socijal-demokrate, dok se pod firmom kozervativaca nalaze liberali evropskog tipa i konzervativci) bi mogli da malo razmisle o tuposti takvog pristupa. I naravno, naš ekonomski polusvet bi prestao da priča budalaštine kako se sada i u Americi vode politike slične onima u Srbiji. Meni dosta. Go R&R.

Država blagostanja u Americi

Postoje dve škola mišljenja u vezi razloga za bujanje države blagostanja. Prva kaže da je to posledica delovanja dobronamernih ali neobaveštenih ljudi koji vide društvene probleme i žele da ih reše putem države, ali zbog svog ekonomskog neznanja i levičarske ideologizovanosti proizvode suprotne efekte i zapravo pojačavaju probleme. Druga škola, kojoj ja pripadam, misli da je država blagostanja sistem socijalne kontrole koja uopšte nema za cilj da reši pitanje siromaštva nego da drži populaciju zavisnom od države i pod njenom kontrolom od kolevke pa do groba.

Evo najnovije ilustracije za moju školu mišljenja. U 2011 godini u Americi je samo na razne programe socijalne pomoći, koji NE uključuju konvencionalne sisteme penzionog i zdravstvenog osiguranja, potrošeno preko 60 000 dolara po siromašnoj porodici. Linija siromaštva je negde oko 20 000 dolara po domaćinstvu. U ovom trenutku ti izdaci za  direktnu socijalu čine 21% federalnog budžeta. Naravno, najveći deo para nikad ne stigne do siromašnih, nego ga potroši birokratija koja administrira te programe.

Jednostavno pitanje: ako je država blagostanja zaista samo nevešt ali dobronameran pokušaj iskorenjivanja siromaštva - zašto se onda ne podeli siromašnima keš u mnogo manjem iznosu od ovog a koji se sada troši? Umesto da troši 60 000 dolara na birokrate, država bi mogla da troši 10 000 ili 15 000 na siromašne. Zar je moguće da se niko od "dobronamernih" i "neobaveštenih" reformatora i humanista nije dosetio toga? Naravno da svi ovo znaju, ali se sistem nikad neće promeniti zato što cilj programa socijalne pomoći nije pomoć siromašnima nego jačanje države, politička kontrola stanovništva i kupovina glasova.

Obrazovanje i ekonomski rast

Kao što par postova unazad pomenuh, uzročna veza između ulaganja u obrazovanje i ekonomskog rasta ne postoji, ili u najmanju ruku nije dokumentovana. Econlog danas ima jasan post o tome, uz ovaj grafik. Na X osi je povećanje godina obrazovanja u zemlji, na Y je promena u stopi njenog ekonomskog rasta, mereno tokom 40 godina. Korelacije uglavnom nema -- ili ako i postoji, onda je blago negativna.

U isto vreme, u Washington Postu izašao je članak koji kaže da je Meksiko u prethodnim godinama školovao veliki broj inženjera, koji sada, na opšte iznenađenje, nemaju posla. Izgleda da nisu inženjeri ono što donosi ekonomski progres, nego je obrnuto -- ekonomski rast, kako god to čudo nastajalo, stvara potrebu za inženjerima. 

Obrazovanje -- kao i strane direktne investicije, izvoz, mala i srednja preduzeća i druge trenutno popularne razvojne ideje -- su vrsta opštijeg fenomena poznatog kao kargo kult. Tokom II svetskog rata, američki avioni koristili su neka zabačena pacifička ostrva kao privremene baze i aerodrome. Na ostrvima su živela primitivna plemena, kojima su piloti koju su sletali donosili razne sitnice, hranu, oruđa i drugu robu ili kargo. Kad se rat jednom završio, vojnici otišli i avioni prestali da dolaze, domoroci su se pitali kako se privlače ti avioni koji su im donosili tako lepe poklone. Da bi ih privukli, domoroci su počeli da rade ono što su videli da su vojnici na aerodromima prethodno radili. Od drveta su napravili nešto što je ličilo na kontrolne tornjeve, na komunikaciona sredstva, slušalice i mikrofone i onda oponašali vojnike i davali nekakve signale u nebo. 

U suštini ovakvog kargo kulta je to što domoroci nisu shvatili uzročnost. Primetili su površinsku vezu između kontrolnih tornjeva, mahanja zastavama i spuštanja aviona sa robom -- ali nisu shvatili da je pravi uzrok sletanja aviona nešto sasvim drugo, da su avioni tu zbog rata koji se na nekoj drugoj strani vodi. 

Danas su mnogi koji sebe smatraju sofistifikovanim poznavaocima materije ustavri samo žrtve modernih kargo kultova. Koncentrišu se na površinske manifestacije ekonomskih pojava, ne shvatajući da su uzročno-posledične veze nešto sasvim drugo, daleko od njihovih očiju. Resursi tako budu usmereni na ono što su samo manifestacije ili posledice ekonomskog rasta -- na obrazovanje, na strane investicije, izvoz, biznis inkubatore -- dok se pravi uzroci i pokretači razvoja ne prepoznaju, zanemaruju ili aktivno sputavaju.

Grozan ja

Dirljivo i emotivno obraćanje u kome se ističe da je stanje koje je izvesni on ostavio u jednom sektoru takvo da je neophodno sa politike "nikada nećete imati izbor između državnog i privatnog zdravstva" preći na čisto centralno planiranje, odnosno da umesto da se bave pitanjima finansija, generalni direktori treba da se bave operativnim menadžmentom.

Naravučenije, ako idete u neki od tih objekata ponesite i WC papir sa sobom, za svaki slučaj. Sve ostalo se podrazumeva.

Predlog Zakona o novom Petru Petroviću

Narodnoj skupštini Republike Stradije,

uvažavajući inhernetne specifičnosti koje su dovele do problema Petra Petrovića, tradiciju zakona koji imaju slike fizičkih lica i izvode iz registra pravnih lica, dajemo predlog da se usvoji Zakon o Novom Petru Petroviću.

Član 1.
Ovim zakonom se ističe da je nemoguće na novog Petra Petrovića primeniti zakone koji regulišu prava i obaveze ostalih građana, kao što su Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o porodici i drugi pravni akti. Ovim zakonom se ističe da se Novi Petar Petrović ne može posmatrati kao čedo ustava nego čedo stabilnosti obućarstva u Srbiji.

Član 2
Iako se Petar Petrović, zajedno sa kolegom Markom Markovićem zvanim Metalac godinama lažno predstavljao kao obućar, iako nema završen zanat, niti potebna znanja i opremu, pa su shodno tome mnogi koji su poverili obuću ostali bez iste, a drugi nose obuću koju nisu platili, Petar Petrović će se posmatrati kao obućar, a ne kao prevarant.

Član 3.

Građani Stradije će pokriti neto dugove Petra Petrovića i Petar Petrović će biti deo familije šurnaje Marka Markovića Metalca.

Član 4.

Petar Petrović neće objaviti ko je sve finansirao njegov obućarski rad, a posebno neće objaviti da od njega cipele potražuju izvesni Vlada, Vojvoda koji je blizak prijatelj Marku Markovicu poznatijem kao Metalac, i mnogo opšti.. koje su deo Vojvodinog društva.

Član 5

Republika Stradija će možda isplati, a možda i neće, onima koju imaju obuću koja je od obične štavljene kože od domaćih životinja, odnosno od skaja ili sinetitčkih materijala.

Američki izbori, Donald Trump

Nadam se da Saša ne zamera što umećem ovu diskusiju u njegovu za srpske čitaoce vrlo korisnu seriju postova American Politics 101.

Ja volim da pratim određene "marginalne" pojave na američkoj sceni. To mi se čini zabavnijim i instruktivnijim od analiza da li će tamni Obama sa Havaja da pobedi, ili svetli Obama iz Masačusetsa, bez ikakve razlike po bilo koga. Jedna od tih "marginalnih" stvari je takozvana teorija zavere oko Obaminog rođenja, i raznih drugih nejasnih okolnosti njegovog života.

Donald Trump je danas izbacio vrlo interesantan video u kome nudi da uplati 5 miliona dolara u bilo koju dobrotovornu organizaciju koja Obama odredi, pod uslovom da ovaj objavi sve svoje transkripte i aplikacije sa koledža, kao i aplikaciju za pasoš.

Reakcije medija i komentatora koji ne prate "birterske" teme je bila iznenađenje i čak podsmevanje: Trump je juče ceo dan najavljivao veliko saopštenje koje će dramatično da se odrazi na Obaminu kampanju. Odmah su se pojavile spekulacije da je on došao do nekih dokumenata o razvodu Obame i Mišel do koga je navodno skoro došlo u jednom trenutku, da ima dokaze o Obaminom korišćenju droge i slično. Sada se pojavljuje konačno u javnosti, ali nema nikakvih spektakularnih vesti, samo nudi pare za sirotišta ako Obama objavi podatke o svom školovanju i pasošu: Trump ludak, Trump komedijaš, Trump samo hoće publicitet - ko bi još nudio tolike pare za takvu glupost, osim ako mu cilj nije da bude u centru pažnje po svaku cenu.

Naravno, Trump jeste i komedijaš i osoba željna publiciteta, ali ovde postoji jedna mnogo dublja dimenzija stvari koju kritičari ne razumeju: objavljivanje Obaminih školskih transkripata, podataka o školarinama koje je dobio i o aplikaciji za pasoš mogu da budu fatalni po njega. Oni koji se podsmevaju Trumpu nisu dovoljno informisani. Najpre, pre nekoliko meseci se pojavio podatak da je Obamina izdavačka kuća koja je štampala njegovu prvu memoarsku knjigu (koju je većim delom napisao Bill Ayers) u zvaničnoj brošuri kojom predstavlja Obamu kao autora pisala je da je on rođen u Keniji i odrastao u Indoneziji! Taj podatak je zvanično ostao sve do 2007, dok Obama nije krenuo u predsedničku kampanju i shvatio da bi to moglo da bude opasno. Objašnjenje koje su dali Obamin agent i njegova kampanja je naravno smešno: da je podatak o kenijskom rođenju stajao tu "greškom" skoro 15 godina i da Obama to nije primetio. Ali, za "konzervativne" idiote je i to bilo dovoljno.

Naravno - i tu dolazimo do veze sa transkriptima i školarinama - to ne znači da je Obama zaista rođen u Keniji. Mnogo verovatnije je da je on smatrao za njegovu opštu i političku promociju mnogo korisnijim da fingira kako je rođen u Keniji i odrastao u Indoneziji, ne bi li time sebi dao nedostajući multikulti šmek. Da je priznao da je rođen i odrastao na Havajima (superluksuznoj turističkoj destinaciji), odgajen u belačkoj porodici više srednje klase, išao u najbolje privatne škole isključivo sa belom decom, to ne bi bilo dovoljno seksi za jednog istaknutog predstavnika afroameričke zajednice sa političkim pretenzijama. Štaviše, vrlo je izgledno da je Obama tokom svojih godina na Harvardu i Kolumbiji aplicirao za školarinu kao strani student. Svedok koji je boravio u kuči Bil Ayersa je izjvaio da su mu tokom 1980 otac i majka Bil Ejersa predstavili Obamu kao "stranog studenta" kome oni pomažu. I to je glavna caka sa transkriptima sa koledža: ne toliko da su Obamine ocene i skorovi na standardizovanim testovima verovatno ne mnogo impresivni, već pre svega fakat da bi ti transkripti pokazali da je on dobijao školarinu kao "strani student". Zamislite naslov u novinama "predsednik Amerike se na koledžu predstavljao kao stranac da bi unapredio svoju karijeru".

Stvar sa pasošem je takođe vrlo zanimljiva i ima vrlo iznijansiranu pozadinu koja ima veze sa (falsifikovanim) sertifikatom rođenja: Trump traži dokumente o apliciranju za pasoš iz sledećeg razloga: Obamina majka se udala za indonežanskog državljanina kad je Obama bio klinac i odvela ga da živi tamo. Po svemu sudeći, Obamin očuh ga je usvojio, što je po tadašnjim indonežanskim zakonima značilo da se on mora odreći američkog državljanstva i primiti indonežansko. Postoje podaci da je Obama čak putovao u Pakistan sa indonežanskim pasošem. No, najvažnija stvar je da ukoliko je ovo tačno, Obama je morao da aplicira za američki pasoš po povratku u Ameriku, što bi dokazalo da on ne ispunjava uslove da bude predsednik jer se u jednom trenutku bio odrekao svog američkog državljanstva. I druga stvar, ukoliko je zaista Obama bio usvojen, po havajskim zakonima njegovo ime bi moralo u sertifikatu rođenja da bude promenjeno, tj dodato prezime njegovog očuha. Dakle, dokumenti o datumu apliciranja za pasoš bi direktno dokazali ono što je i ovako prilično jasno, naime da je takozvani sertifikat rođenja koji je Obama pokazao, i na kome nema očuhovog prezimena, falsifikat. I da je on čak lagao o svom zvaničnom imenu u sertifikatu rođenja!

Eto, to su razlozi zašto Trump nudi pare sirotištima za ove naoko besmislene dokumente. Naravno, ne očekujte nikakvu podršku tome od strane glupe partije, jer je njima važnije da održe integritet političkog sistema i privid respektabilnosti funkcije predsednika, nego da saznaju istinu ili čak da njihov čovek pobedi.

Petoletka

Vlada Srbije u četvrtak bi trebalo da usvojiti Strategiju obrazovanja čiji je cilj da se do 2020. poveća procenat visokoobrazovanih sa 6,5 na 40 odsto! U strategiji barem onom delu koji je do sada poznat javnosti, niko nije pojasnio kako je to moguće ostvariti. Za sada je samo zacrtan cilj da bi najmanje 38,5 odsto građana Srbije starosti između 30 i 34 godine 2020. godine trebalo da ima fakultetsku diplomu. 

Pravo pitanje nije "kako", pravo pitanje je "zašto?".  Komunistička planska privreda je propala jer se ispostavilo da centralni planeri ne mogu da isplaniraju ni koliko je kutija šibica jednom gradu potrebno u toku meseca. Otkud im sada ideja da umeju da isplaniraju koliko će visoko školovanih ljudi zemlji biti potrebno za deset godina?

Ako je ideja što više to bolje -- to dokazano ne funkcioniše. Obrazovanje nije u uzročno-posledičnoj vezi sa ekonomskim rastom. Lično obrazovanje jeste u vezi sa ličnim dohotkom: u proseku, imaćete veću platu ako imate više škole. Ali za zemlje u celini to ne važi. Na nivou zemlje, povećano ulaganje u obrazovanje se ne pretače u ekonomski boljitak. Tako pokazuju sistematske studija efekata ulaganja, mada ćete lakomislene primere tipa "zemlja X je uložila ovoliko i evo bogata je" naći na svakom koraku.

Tačno je i to da bogatije zemlje u proseku imaju viši nivo obrazovanja. Ali obrazovanje tu ne igra ulogu investicije već ulogu luksuzne robe. Bogatije zemlje imaju više obrazovanja jer više obrazovanja mogu da priušte. Nije im obrazovanje donelo bogatstvo već im je bogatstvo donelo obrazovanje.

Strategije tipa X% visoko obrazovanih do Y godine su intelektualni pandan Staljinovih miliona tona čelika. Rani komunisti su mislili da teške industrije nikad dosta, današnjim modernim evropskim planerima fetiš je obrazovanje. Nema veze što sadašnje planiranje visokog obrazovanja očigledno ne radi, što je u Srbiji nezaposlenost najveća i u oštroj evropskoj konkurenciji, što struktura izgleda da je užasno pogrešna kad zemlja školuje inženjere i lekare koji onda sede nezaposleni ili odlaze u inostranstvo. Važno je da se postigne ciljani procenat. Napred!

Amerika bira (2)

Pre prelaska na teren dnevne politike, potrebno je malo više reći o izborima za zakonodavnu vlast u SAD koji su po strani kada je reč o medijskom izveštavanju u svetu, a u Srbiji se gotovo i ne primete. Amerikanci pored izvršne vlasti oličene u predsedniku i potpredsedniku, biraju i zakonodavnu vlast svake druge godine. Kako je ideal američke demokratije da se zakoni donose sporo i kvalitetno, a ne da se štancaju brzo i loše kao što je slučaj u Srbiji, njihovi parlamentarni izbori su osmišljeni da ih sačuvaju od brzih diskontinuiteta. Donji dom, nešto kao naša nekadašnja veća građana, se bira svake dve godine i ima ukupno 435 poslanika. Poslanici se biraju u izbornim jedinicama koje imaju nešto preko 720 hiljada stanovnika u proseku, po većinskom jednokružnom sistemu. U sadašnjem donjem domu prevlađuju republikanci, a sve su šanse da će tako biti i posle ovih izbora. Republikanci imaju nešto manju podršku nego pre dve godine kada su na krilima borbe protiv Obaminih politika odneli dosta ubedljivu pobedu za američke prilike. Interesantno je napomenuti da je praksa prekrajanja izbornih jedinica u skladu sa potrebama većine potpuno legalna i legitimna u SAD, što onome ko ima većinu daje određen vetar u leđa. Ta praksa gerimenderinga postoji od kada je i izbora. Suština je da se izborne jedinice skroje tako da glasači protivnika budu većina u što je manje jedinica, da u njima pobede što je moguće ubedljivije, a da pozicija pobedi u većem broju jedinica sa malom razlikom. Na primer, ako neka teritorija ima četiri jedinice gde u po dve pobeđuju demokrate i republikanci sa po 10% razlike, poenta je da se jedinice prekroje tako da demokrate u jednoj trijumfuju sa recimo, 20% razlike, a da republikanci dobiju u tri sa po 6%. Naravno, ovo je veliko kockanje ako je poziciji rejting u padu.
Kada je reč o Senatu, u njemu ima sto članova koji se biraju na mandat od šest godina, po dva iz svake države. Svake dve godine bira se trećina Senata. Stoga su promene većine moguće svaki put, ali one se najčešće dešavaju postepeno. U sadašnjem Senatu demokrate imaju većinu 53:47 (formalno imaju 52 i jednog nezavisnog poslanika koji je po svemu fan demokratskih politika). Na ovim izborima trka je uglavnom u plavim državama i za sada su demokrate u nešto boljoj poziciji da sačuvaju tanku većinu, mada nije nemoguće ni da republikanci uzmu isto tako tanku većinu od dva poslanika. Postoji 5 bojišta gde će se rešiti izbori i republikancima za većinu treba pobeda u 4 države, sa tri nema većine (o tome ću isto pisati ako se desi), a demokratama je potrebna pobeda u dve od četiri poravnate utrke. Interesantno je da za razliku od Srbije koja teži da se volja sa nivoa republike preslika do sastava upravnih odbora seoskih domova kulture, birači u SAD veoma gledaju ko su kandidati imenom i prezimenom. U Floridi je Romni najverovatnije prelomio izbore u svoju korist, ali će demokrata po svemu sudeći predstavljati Floridu u Senatu. Slično je u Misuriju, gde Romni vodi ubedljivo, a isto tako ubedljivo gubi republikansku kandidat za Senat. Postoje i drugačiji primeri, na primer u Masačusetsu i Konektiketu se vodi ogorčena borba za Senat, a u obe države Obama prilično glatko pobeđuje.
Za razliku od Srbije gde je podela vlasti itekako zaživela, a trenutno je oličena u podeli na aleksandrovsku, ivičnu i mlađansku vlast (u prethodnom sazivu aleksandrovska vlast je bila borisovska), SAD su se odlučile da vlast podele na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Predsednik je suštinski nemoćan da bitno menja stvari u skladu sa svojim željama i agendom ukoliko nema većinu u oba doma Kongresa. Stoga je Obama bio nemoćan predsednik od 2010. godine, što ga je sputalo da uvede još poneku novinu poput Obamakera. Predsednik koji nema podršku oba doma kongresa je pre pravilo nego izuzetak u SAD, što pogoduje stvaranju društvene kohezije i dijalogu predstavnika različitih političkih opcija. Kako su poslanici zaista odgovorni svojim biračima, male su šanse da će neko od njih ići na kanabe kod Romnija ili Obame, po svoju pamet i stav. Levo smetalo u štabu predsednika ne može ni da pomisli da deli lekcije poslanicima, što svakako nije slučaj u Srbiji. Skupština u kojoj se usklađuju interesi regiona, bez da u njoj sede predstavnici ujedinjenih regiona SAD, stvara plodno tle za različite vrste lobiranja, političke trgovine, ali u krajnjoj instanci, uz povremene dogovore koji su čiste "svinjarije" ili "guranje balvana", odluke Kongresa su rezultat nekakvog društvenog konsenzusa. Ne postoji način da niži činovnik administracije ofrlje prevede neki zakon, isti prosledi u Kongres bez da se o njemu diskutuje, a da glasanje bude puka formalnost. Ali tu dolazimo do ključne treće epizode uvoda u glasanje, karaktera američke narodne demokratije kako je ista često pežorativno opisivana od strane evropskih elitista.

Poslovno okruženje

Novo Doing Business rangiranje Svetske banke.

Amerika bira (1)

Ostale su još dve sedmice do izbora u SAD. Amerikanci će birati predsednika, trećinu Senata, celokupan Predstavnički dom i ponekog guvernera. Kako sam ove izbore pratio malo više nego većina novinara i analitičara u Srbiji (za razliku od Srbije imam za koga da navijam, moje srodne političke duše imaju mnogo veći uticaj nego iste u Srbiji, a uz to su američki izbori bitni za, pa recimo, ceo svet) javila mi se potreba da se malo bavim pisanjem o samim izborima. Srpski mediji pišu jako površno, navijaju uglavnom za jednog kandidata kada intenzivno ne mrze obojicu i iz njihovih tekstova ni najintuitivniji ljudi ne mogu ukapirati kako izborni proces uopšte protiče - i s formalno-pravne strane (način izbora) i što se tiče šansi kandidata (političke ankete su ozbiljan biznis u SAD, tržište je prilično razvijeno i trka se može pratiti gotovo u realnom vremenu uz uvek prisutna ograničenja uzorkovanja). Što se tiče vox populi Srbije, komentari su retki, ali isto tako i retko glupi.
Kako bilo, srpska javnost zna da Amerikanci biraju između dva kandidata koji ništa neće doneti dobro Srbiji, izbora i nema jer nikako da se javi treća politička partija na tržištu gde jedna partija zastupa interese Vol Strita i krupnog kapitala, a druga, od kako se aktuelni predsednik izlizao i sveo na parolu "I dalje nada", je ipak malo draža jer je Obama inspirisao naše ljubitelje praznih parola i ideje da će se mirne duši moći reći da je i Amerika krenula putem Evrope i da nezadrživo propada, kao uostalom i poslednjih 60 godina. Tu i tamo dobijemo loše prevode agencijskih vesti, uglavnom ko je pobedio u debatama, ali i to je jako loše, čak i bez navijanja, reč je o jadnom ošljarenju.
Elem, zna se da kada je reč o izvršnoj federalnoj vlasti narod SAD bira između Obame i Bajdena na jednoj strani i Romnija i Rajana na drugoj. U ovom postu neću o samim razlikama i šansama obeju strana, nego o načinu izbora. Mnogo puta se čulo u Srbiji da je američki sistem nepravedan jer se može desiti da predsednik postane neko ko je dobio ukupno manje glasova. To se i desilo pre 12 godina, kada je Buš-43 dobio gotovo pola miliona glasova manje, ali većinu elektorskih glasova. Pre toga bejaše to slučaj u nekoj davnoj istoriji u vreme kada je Amerika imala sadašnji ustav, a Srbija bila autonomija u okviru otomanske države. Međutim, ne treba tu neka posebna pamet da se shvati. Kao što ime kaže, Sjedinjene Američke Države su složena država, što bi mi rekli, federacija (sa elementima konfederacije u teoriji). Stoga svaka država ima određen ponder u izboru predsednika, to jest, u zavisnosti od broja stanovnika svaka zemlja ima određen broj glasova (od 1 do 53) plus svaka država ima 2 glasa nezavisno od veličine. U praksi to znači da najmanje države poput Vermonta i Severne Dakote i još nekoliko država imaju tri glasa, dok najveće, poput Kalifornije i Teksasa imaju 55, odnosno 38 glasova. Povrh saveznih država i Vašington D.C. ima tri glasa. Predsednički kandidati se, ustvari, ne bore za to da dobiju više glasova od konkurenata na teritoriji SAD (inače, u Americi su izbori za predsednika i Kongres po većinskom jednokružnom principu), već da dobiju većinu glasova u što je moguće više država. Naravno, bolje je dobiti većinu u Kaliforniji ili Njujorku, nego u Delaveru ili Rod Ajlandu, ako ste demokrata, odnosno u Teksasu ili Džordžiji, nego u Ajovi ili Južnoj Dakoti ako ste republikanac. Sve u svemu, sve države zajedno imaju 538 elektorskih glasova, a predsednik je onaj koji dobije 270 ili više glasova. Kako sam već pomenuo, jednokružni većinski sistem je pravilo, pa onaj ko dobije više glasova u nekoj državi dobija sve elektorske glasove te zemlje, bez obzira koliko ubedljivo pobedio. Nema razlike da li ste pobedili za 1 promil ili 15%, pobednik uzima sve elektorske glasove jedne države. Teorijski, moguće je pobediti u desetak najvećih država i izgubiti sve ostale i postati predsednik, ali to je ipak samo teorija.
Kada se sa ove teorije pređe na praksu, dolazi se do situacije na terenu. Neke od država su crvene (republikanske), a neke plave (demokrate) i tu gotovo i da nema kampanje. Demokrate u Jutu ne treba da idu jer ako im se posreći dobiće malo više od 25% glasova. Ni Republikanci ne treba da idu na Havaje jer tu redovno gube sa barem 20% glasova razlike. Dakle, bitka je oko onih država koje nisu ni tvrdo demokratske ni tvrdo republikanske i gde se većinsko raspoloženje menja. Na ovim izborima to je u startu bilo 10-12 država. U zavisnosti od procena javnog mnenja, sada je konsenzus da se bitka vodi samo oko šest država gde i dve sedmice pre izbora nema znakova da je jedna strana u prednosti većoj od 1-2%. Naravno, ne odustaje se ni tamo gde je razlika 2-5% jer je to blizu margine dve statističke greške, što broj "bojišta" gde još ima nade/straha povećava za još 4-5 država. Dakle, u ovoj trci izbori će se rešiti u Ohaju, Viskonsinu, Nju Hempširu, Ajovi, Nevadi i Virdžiniji. Kandidati se nadaju/strahuju da može biti promena u Floridi, Koloradu, Severnoj Karolini, Pensilvaniji, Minesoti, Mičigenu i Konektiketu. Ali o tome ću više u narednom postu.
Teoretski, može se desiti da rezultat bude nerešen, a onda u tom slučaju predsednika od postojećih kandidata bira Predstavnički dom, a potpredsednika bira Senat. Ni tu matematika nije baš jednostavna, ali ako se desi da bude nerešeno pisaću o tome detaljnije. Takođe, interesantno je da u mnogim državama elektori, koji su lica koje partije biraju po principu lojalnosti, nisu formalno-pravno u obavezi da glasaju u skladu sa rezultatima izbora. Primeri da je neko bio veroloman elektor postoje, ali to su bili izuzeci koji nisu uticali na suštinsko nepodudaranje glasanja elektora u odnosu na ono kako bi oni trebali glasati na osnovu rezultata izbora. Međutim, ako bi rezultat bio tesan, recimo teorijskih 269:269 (koji se mogu desiti na ovim izborima uz solidnu verovatnoću), lobiranje za verolomstvo bi moglo biti neobično snažno i predstavljati pravi test jednog starog i funkcionišućeg demokratskog sistema. Ali da ne naklapam, jer se sećam bolesne radosti u Srbiji kada se izborni proces u SAD 2000. godine malo otegao.

Knjiga, Sajam, naslov

Sajam knjiga počinje ali moja knjiga još uvek nije spremna. Nema potrebe, hoću da kažem, da idete na Sajam.

Međutim, u međuvremenu smo dobili naslov knjige: "Svetska ekonomska kriza: dileme i rešenja". Ovde u komentarima je po raspisanom konkursu za naslov bilo dosta kreativnih rešenja, ali na kraju sam prihvatio predlog urednika iskusnog u ovim stvarima.

Nagrada za najbolji predlog ipak ostaje -- pobednik konkursa je Saša Stamenković, koji je imao najveći broj predloga, od kojih su neki bili vrlo bliski konačnom naslovu. Saša, javite mi se na email da nekako dostavimo potpisani primerak knjige. 

Nobelovac za ekonomiju nije ekonomista

Shapley:

Ja sebe smatram matematičarem. Nikad u životu nisam položio ni jedan ekonomski predmet.

Prošle godine smo imali nobelovce koji nisu znali jednu rečenicu da proslove o ekonomskoj krizi, o njenim uzrocima i posledicama. Tražili su da im daju parametre pa da izračunaju. Sad imamo jednog koji tvrdi da je matematičar i iskreno je začuđen otkud njemu nagrada. Imali smo više godina psihologe Nobelovce koji tvrde da su u laboratoriji i eksperimentima otkrili ovo ili ono o ljudskim preferencijama. Pitam se šta je sledeće - Nobelovac za ekonomiju koji će da se bavi uticajem joge i transcendentalne meditacije na agregatnu tražnju? Ili neki lekar koji će da da doprinos razumevanju fiziologije potrošnje - koji deo mozga upravlja ekonomskim ponašanjem? 

U tekstu koji sam linkovao imate predvidive pohvalne komentare, a najbolji je jedan koji tvrdi da je ova nagrada važna jer postoje "problemi koje tržište ne može da reši" pa se moraju iznalaziti ovakva indirektna teorijska rešenja. Jedino je zaboravio da doda da problemi koje Shapley i Roth "rešavaju" tržište ne može da reši samo zato što je zabranjeno, tj ukinuto državnim dekretom (npr.tržište bubrega).

Stručna javnost i kurs

Vrlo je jednostavno. NBS je malo usporila proizvodnju dinara, povećala referentnu kamatu nekoliko puta uzastopno i dinar je počeo da jača.

Pre dva meseca pričalo se da dinar pada nezaustavljvo, jer zavisi od realnih faktora i konkurentnosti privrede, a sada je odjenom počeo da raste. Nisu srpski preduzetnici izmislili internet i povećali konkurentnost, već je jedina promena u odnosu na stanje od pre dva meseca bilo zatezanje monetarne politike od strane NBS. Ako do sada nije bilo, trebalo bi da makar na osnovu ove epizode bude očigledno ko kontroliše kurs dinara i kako se to radi.

Ali nije -- stručnjaci i dalje udaraju na sve strane.

"NBS nema magičnu polugu, i Jorgovanka Tabaković ne može da bude magični guverner koji se bori protiv vetrenjača", kaže Goran Pitić. 

Naprotiv, NBS upravo ima magičnu polugu! Ako cela srpska ekonomija sutra propadne u rupu, a NBS obustavi štampanje ili čak smanji ponudu dinara, dinar će jačati.

Nekonkurentnost privrede je stvar loša po sebi i ona je glavi razlog što jedna zemlja ima nizak životni standard. Ali nekonkurentnost nema nikakve veze sa nominalnim veličinama kao što je devizni kurs.

Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora, kaže za RTS da je NBS pre dva dana počela da kupuje devize na tržištu, prvi put posle nekoliko meseci, i istakao da je to doprinelo stabilizaciji kursa. 

Privrednike bi trebalo izuzeti iz kritika ali razjašnjenja radi: kad NBS kupuje devize ona ustvari slabi dinar. Uzročnost je ovde obrnuta -- nije dinar ojačao jer NBS kupuje devize, već NBS kupuje devize jer misli da je sada dinar prejak. A ojačao je zbog restriktivnije monetarne politike i povećanja referentne kamatne stope.

Nebojša Savić, koji je predložen za predsednika Saveta NBS, smatra da se kurs stabilizovao na nivou ponude i tražnje, ali dodaje da je to stabilizacija u kratkom roku. Savić ističe da je ključni problem nekonkurentnost naše privrede i što što nemamo dovoljno deviznog priliva. 

"Dok god budemo imali problema sa deviznim prilivom, imaćemo dugoročni problem sa kursom", navodi Savić. 

U kontekstu kursa, devizni priliv ima značenja samo relativno prema "prilivu" dinara iz topčiderske štamparije. Ako je priliv deviza nula, a priliv dinara takođe nula, onda promene kursa neće biti. "Nema dovoljno priliva deviza" je beznačajna tvrdnja. Šta je to "dovoljan" priliv? Dovoljan za šta, u odnosu na šta?

Odgovor je, "dovoljan" u odnosu na priliv dinara iz NBS. Dok priliv deviza nije pod našom direktnom kontrolom, priliv dinara jeste. Koliki god da je priliv deviza iz inostranstva, problem nije u tome, problem je što je priliv dinara iz NBS stalno nešto veći.

Pas pojeo globalno zagrevanje n-ti nastavak

Jedan od glavnih problema sa kojim se religija globalnog zagrevanja-klimatskim promena poslednjih godina suočava je odbijanje Majke Prirode da sarađuje. Naime, po svim podacima koje imamo od 1997 ili 1998 nije bilo nikakvog zagrevanja - trend je praktično ravan nuli.

Pre nekoliko dana došla je krucijalna potvrda: Univerzitet East Anglia koji kompilira najcitiraniji temperaturni indeks na svetu, koji koriste i UN i SMO i svi drugi, takozvani HadCrut, izdao je najnoviju verziju svojih podataka koji pokrivaju period sve do avgusta 2012. I podaci kažu da nema nikakvog zagrevanja već 16 godina!



Ovo predstavlja problem jer svi klimatski modeli koje IPCC koristi kao oruđa širenja panike imaju projektovanu dekadnu stopu globalnog zagrevanja od oko 0.2 stepena C. U realnosti mi već 16 godina nemamo nikakvog zagrevanja. Kako pomiriti to sa prognozama koje kažu da je u istom periodu globalna temperatura trebalo da poraste više od 0.3 stepena?

Naravno, najjednostavniji okamovski odgovor, koji preferiraju neki od najboljih klimatologa na svetu poput Richarda Lindzena ili Roya Spencera jeste da mi nemamo pojma šta uzrokuje cikluse zagrevanja i zahlađenja, i da su modeli zasnovani na tome da je CO2 glavni uzrok puko, i ne mnogo plauzibilno, nagađanje. Naravno, to ne znači da CO2 nije staklenički glas, i da ceteris paribus porast njegove koncentracije neće voditi zagrevanju. Problem je što Majka Priroda ne zna za ceteris paribus! Kad koncentracija CO2 poraste to može izazvati porast temperature, ali se istovremeno menja i hiljadu drugih parametara i uročnih veza koje niko ne razume. Recimo, zašto se globalna oblačnost menja, i kako se tačno formiraju oblaci? Niko ne ume da objasni do kraja niti proces nastanka oblaka, a još manje uzroke multidekadnih varijacija oblačnosti! I kao šlag na tortu - povećanje oblačnog pokrivača za samo 2% bilo bi dovoljno da neutrališe celokupno stakleničko zagrevanja od početka Industrijske revolucije do danas. A najmodernije satelitsko merenje oblačnog pokrova ima grešku merenja koja je veća od te magnitude! Eto, tolike su otprilike razmere ljudskog neznanja o klimi.

U skladu sa ovim, odsustvo zagrevanja u periodu od 16 godina samo znači da CO2 ne igra važnu ulogu u klimatskim procesima koji kontrolišu temperaturu. Šta god da je kontroliše, očigledno je mnogo jače od CO2. A šta kontroliše globalnu temperaturu? Kratak i jedino ozbiljan odgovor je - nemamo pojma (tu mislim i na one koji stalno šire teorije o sunčevom uticaju, i to je jednako spekulatinvo i nedokazano kao i CO2).

Ali, naravno, ovakav jednostavan i banalan odgovor bi ugrozio dve stvari istovremeno: prvo, desetine i stotine miliona dolara grantova za istraživanja uticaja klimatskih promena i načina da se njihov efekat smanji. Ako se cela teorija na kojoj se sve to zasniva (CO2 uzrok) odbaci, zakonodavci će biti mnogo skeptičniji u produžavanju finansijske bonance za klimatologe, meteorologe, i još više, za hiljade parazita u ekološkim, političkim naukama i sličnima koji se šlepaju uz ove, ne bi li i oni izvukli koju crkavicu.

I drugo, jedan od definišućih političkih projekata modernog doba, najjači adut koji su zagovornici socijalizma i centralnog planira preko globalnih institucija izmislili u zadnjih 30 godina bi pao u vodu. Setimo se kako je Žak Širak rekao da je Kjoto proktol koristan čak i ako nema opasnosti od globalnog zagrevanja jer predstavlja začetak svetske vlade. Ako se javno prizna da je cela ta teorija kaput, kao što je svakome danas jasno da jeste, ovim "snagama" svetskog mira i demokratije se nameće veliki trošak izanalaženja i propagairanja nove katastrofe i novog problema koja zahteva isto globalno rešenje (naime, centralizaciju vlasti, i globalnu regulativu proizvodnje i potrošnje energije kao glavnu polugu kontrole svetske ekonomije). Decenije rada na ovom projektu, na svim tim dogovorima, sporazumima, protokolima o smanjenju emisija itd bi pale u vodu.

Zato ne očekujte uskoro priznanje da nema globalnog zagrevanja (kao što podaci kažu da ga nema). Očekujte pre nove i nove izgovore, poput onog da ovo nije dovoljno dug period vremena (iako su isti ljudi pre koju godinu tvrdili da je 15 godina dovoljan period sa testiranje klimatskih modela). Ili nove pokušaje štelovanja podataka, što takođe ne treba isključiti. Iskustva sa tim su bogata.

Nobelovci 2012.

Za ekonomiju to su Alvin Roth i Lloyd Shapley, uglavnom za takozvani dizajn tržišta. Ovo je, koliko mogu da pronađem, jedini put da smo pomenuli jednog od njih.

U suštini radi se o nalaženju načina da neka neobična tržišta rade bolje i kažu da su njihova teorijska razmišljanja imala dosta uticaja na praksu. Na primer, Roth je dizajnirao sistem koji optimizuje doniranje bubrega. Bubreg ustvari nije lako donirati jer dobrovoljni donator često nije kompatibilan sa željenim primaocem, najčešće članom porodice. Roth je predložio, a bolnice prihvatile, centralizovani sistem razmene, gde se veći broj donatora i primaoca skupi pa se onda pronađu kompatibilni parovi.

Ovo i nije ekonomija u klasičnom smislu već više neka biznis konsultacija, ali i to se računa. Takođe, kod velikog broja ovakvih tržišta koje treba nekim dizajnom poboljšati, na prvom mestu treba postaviti pitanje zašto ona ne rade dobro. U Iranu donacije organa savršeno rade -- zato što je tržište organa, njihova kupoprodaja, dozvoljena. Možda reč "tržište" u ovim stvarima zvuči ružno, ali činjenica je da kada se tržištu bubrega dozvoli da postoji time se spašava veći broj ljudskih života. Tako da je u ovom slučaju Rothovo rešenje samo drugo najbolje. To bi bilo nešto nalik nagradi za optimizaciju centralnog planiranja -- možda planiranje tim metodom jeste bolje, ali centralni problem je ipak u samom postojanju planske ekonomije.

PS: Sad vidim da je Ivan u isto vreme napisao post o istoj stvari -- ali ne preklapaju se, pa produžite dole.

Nobel za "ekonomski inžinjering"

Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju su Alvin E. Roth sa Harvarda i Lloyd S. Shapley sa Univerziteta Kalifornija. Oni su nagrađeni za svoj doprinos "dizajniranju" efikasnog tržišta. preciznije oni su koristili teoriju igara (Shapley) i laboratorijske eksperimente (Roth) da bi odgovorili na pitanje pod kojim uslovima će tržišni agenti uvek naći odgovarajućeg partnera za trgovinu, a ne nekog suboptimalnog (optimal matching).

Moram da priznam da je prvi put čujem za ovu dvojicu, ali teorija igara i laboratorijski eksperimenti da bi se tržišna koordinacija učinila "optimalnnom" ne obećavaju. Čini mi se da je to još gore od korišćenja teorije igara da bi se analizirala industrijske organizacija ili aktivnosti centralne banke, A najmanje obećava obrazloženje Nobelovog komiteta:

Even though these two researchers worked independently of one another, the combination of Shapley's basic theory and Roth's empirical investigations, experiments and practical design has generated a flourishing field of research and improved the performance of many markets. This year's prize is awarded for an outstanding example of economic engineering.

Letimičnim pregledom Rothovih radova vidim da se on uglavnom bavi praktičnim problemima kako dizajnirati neki algoritam da se optimalno povežu recimo davaoci bubrega sa recipijentima, aplikanti za koledž sa koledžima, i slično, dakle da "naučno" reši problem tržišne koordinacije. Shapley je čist matematičar, čak i po formalnom obrazovanju, a lista njegovih "doprinosa" ekonomskoj teoriji je dugačka, a najviše obećavaju "multi-person utility and authority distribution theory" i  primena teorije igara na "dugoročnu konkurenciju".

Dakle, sa Nobelom ninšta novo: nagrada matematičarima koji imaju svoje originalne ideje kako eksperti mogu da učine tržište efikasnijim.

Degutantna zamena teza

Danas smo dobili teoriju da Srbiju u EU ne puštaju oni koji su činili zločine nad Srbima, a da je Srbija svojim antifašizmom zaslužila da bude deo EU.

Srbija nije deo EU jer ona mora da prođe kroz sve faze i isupuni sve uslove koji su važili za druge zemlje koje su postale članice 2004. i 2007. godine, plus uslove koji važe samo za Zapadni Balkan, a tiču se toga da izgradimo elementarno civilizovane odnose sa svojim susedima jer će nam oni to biti i u EU. EU u svoje članstvo neće primiti nijednu državu čija se državna politika temelji na fašizmu, pa tako naš antifašizam jeste nešto što je potreban, ali ni izbliza dovoljan uslov. Premijer uvek zaboravlja da kaže da je EU ponešto bazirana i na antikomunizmu.

Ako je do gubitka populacije u Drugom svetskom ratu, EU bi primila Rusiju u svoje članstvo, a Poljska bi član postala već 1989. godine. Ako je do ljudi koji su pobijeni u unakrsnom divljaštvu nacista i partizana, degutantno je njihovu ničim željenu žrtvu prinositi na oltar današnjih propalih politika. Ako ćemo o Prvom svetskom ratu, upravo pod vođstvom Miloševića, mi smo uspeli da 80-ak godina kasnije izgubimo i Prvi svetski rat i oba Balkanska rata. Zahvaljujući takvom vođstvu uspeli smo da budemo jedina država u Evropi od 1945. godine kojoj je oduzeto pravo da upravlja svojom teritorijom i to je potvrđeno u UN kao nepobitna činjenica. Upravo svojom šibicarskom politikom prema AP KiM kao našoj perionici para, brisanjem Albanaca kao naših građana i neuspevanjem da definišemo šta mi uopšte hoćemo sa KiM, uspeli smo da od AP KiM napravimo Kosovo sa nestajućom fusnotom. Upravo je žalosno da je Srbija, koja je dala jedan uglavnom antifašistički pokret i jedan antitotalitarni i prozapadni pokret, 1990-ih usvojila vrednosti koje su u svemu suprotne vrednostima EU i što ih se nije u potpunosti oslobodila poslednjih 12 godina.

Žao je meni što to uvek kažem, posebno kada se vratim iz EU ili SAD, ali Srbija se sada, kao i svake od prethodnih godina, uvek i bez greške, nalazila tačno tamo gde treba da bude u integracionim procesima. Žalosno je i kako se odnosimo prema našim stradalnicima, kao i prema našim herojima, jer ih se setimo samo kada treba da peremo ruke od ružne sadašnjosti. O drugim narodima imaćemo pravo da pričamo kada se neki naš političar pokloni senima naših građana koje smo sahranjivali po tajnim masovnim grobnicima širom Srbije pre 13 godina, da ne idem dalje u prošlost.

Nobel za Barosa i Van Rompuja

Nobelov komitet je odlučio valjda da još uvek nije dotakao dno sa svojim dodelama nagrada za "mir". Posle čitave galerije terorista i diktatora, ili višegodišnje izborne kampanje protiv George Busha i republikanaca (Al Gora i IPCC koji su spasavali planetu od ugljen-dioksida i time svetski mir, ili Obame čiji se doprinos miru ogledao u tome da drži lepe govore, pod pretpostavkom da je tu telepromter) ove godine su odlučili da nagrade Evropsku Uniju! Ni manje ni više nego za "unapređenje mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava" Kada sam jutros pročitao ovu vest mislio sam da je neka podmetačina: dao Bog ima ih toliko, koliko prekjuče su javili da je umro Kemal Monteno, koji se onda sav zbunjen javio iz kola na putu Beograd-Zagreb da objasni da je živ i da se vraća kući iz Beograda gde je proveo dan dogovarajući se oko detalja skorašnjeg koncerta. Ili ona slatka igrarija prošle godine sa Kalemarom i njegovim nesuđenim Nobelom za književnost. Mislio sam da je i ovo slična izmišljotina.

Ali, ne, vest je stvarna. Ako je verovati rezonovanju Nobelovog komiteta, da nije bilo zajednice za ugalj i čeli, i protekcionističke sheme da se francusko tržište otvori za nemačke proizvode a nemački poreski obveznik zauzvrat finansira bankrotiranu francusku poljoprivredu, izbio bi treći svetski rat u Evropi. Adenauer i Erhard bi napravili Četvrti Rajh i krenuli odmah na topla mora (ne bi čekali Kola i Genšera i raspad Jugoslavije :)). Bau, bau. Dalje, reći da Evropska Unija unapređuje demokratiju je toliko orvelovski da izaziva osećaj mučnine: organizacija kojom upravlja klika neizabranih birokrata čiji sopstveni revizor godinama odbija da potpiše budžet zbog nezamislive korupcije, u kojoj se o najvažnijim zakonskim pitanjima, od procenta masti u jogurtu do regulacije ugljen dioksida, odlučuje direktivama istih neizabranih birokrata; organizacija koja prosto poništi rezultate referenduma ili izbora koji joj se ne sviđaju, poput recimo irskog, francuskog ili holandskog referenduma koji su jednostavno ignorisani, ili gomile južnoevropskih marionetskih vlada kojima upravljaju namesnici Evropske komisije i zapadnih banaka kojima njihove zemlje duguju?! To je njihov doprinos "unapređenju demokratije i ljudskih prava".

Da se ne lažemo, ovo je nagrada za Barosa, von Rompuja i ekipu koji se nalaze u završnoj fazi priprema za kreiranje evropske super-države, i koji su sada u maloj neprilici zbog ekonomskog kolapsa u Evropi, i narod polako počinje da se okreće protiv njihovog vrlog novog sveta, i njihove "demokratije i pomirenja". Zato Nobelov komitet pokušava da tu rastočenu crvotočnu šklopociju "evropskih integracija" održi nekako sa glavom iznad vode ovom smehotresnom nagradom. Ali, mislim da su efekti još gori nego sa Obamom: mogu da izazovu jedino podsmeh (ili nevericu).

Mislim da je sada ključno pitanje šta će da urade sa parama koje dobiju na ime nagrade? Ja predlažem da ih ulože u povećanje zarada loše plaćenih birokrata u Briselu.

Rat protiv droge

Vrlo ilustrativan grafikon: plava linija pokazuje stopu zavisnosti u SAD, dok zelena linija pokazuje godišnji trošak rata protiv droge.

 

Dobra vest iz Slovenije

Bernard Brščič imenovan je na mesto državnog sekretara u kabinetu premijera za rad i socijalna pitanja.

Ako niste čuli za njega, Bernard je beskompromisno tržišni ekonomista, austrijske orijentacije. Ovde ili ovde možete videti šta misli o EU, evru ili o državnom monopolskom novcu uopšte. Ne znam da je neko sa takvim stavovima bio na visokoj državnoj funkciji, pa još negde od Bohm-Bawerka.

Ne samo to -- još pre desetak godina, kada smo proveli nekoliko dana na jednom seminaru, mene je zapanjilo njegovo poznavanje ne samo ekonomije, već i istorije, umetnosti, politike i valjda svega čega smo se dotakli. Nedavno je bio u Beogradu na konferenciji u čast Stiva Pejovića i ponovo sam mogao da se uverim u isto. 

Biće vrlo interesantno videti kako će se sada snaći. Njegovi ekonomski kredencijali su bez mrlje, ali praktična politika nameće ozbiljna ograničenja. Srećno. 

Krugmanova knjiga

Dušan Pavlović ima prikaz:

Ne znam šta domaći ljubitelji Krugmanovih ideja misle o njegovoj argumentaciji kojom brani javnu potrošnju, ali rekao bih da su prilikom Krugmanove nedavne posete Srbiji svi prećutali činjenicu da problem privrede Srbije nije psihološki, već strukturalni. Domaća privreda je nekonkurentna, jer nema šta da ponudi domaćem i svetskom tržištu. Problem konkurentnosti privrede Srbije ne može da se reši još većom potrošnjom, kursnim prilagođavanjem ili drugim fiskalnim ili monetarnim merama, već reformom privredne strukture koja, umesto na mitu o velikim stranim investitorima koji će doći iz daleka, doneti velike pare i rešiti sve naše probleme, počiva na malom preduzetniku koji može da pokrene i ugasi preduzeće u roku od pola sata, a da ga to malo košta. Jedina državna aktivnost u tom slučaju treba da bude unapređenje poslovnog okruženja i sprečavanje rasipanja javnih para.

Zeleni biznis se isplati

Imovinsko stanje Ala Gora 2001. godine: 2 miliona dolara.

Imovinsko stanje danas: 100 miliona dolara. 

Izvor prihoda: ulaganja u zelenu energiju.

Viva la Catalunya Libra

Prošlog meseca u Barseloni su održane ogromne demonstracije za nezavinsost od Španije na kojima je učestvovalo oko 1.5 miliona ljudi, a katalonski premijer je najavio vanredne izbore za novembar koji bi bili i neoficijelni referendum o nezavinosti. Kako se i moglo očekivati, imperator u Madridu (skupa i levičari i desničari) su to panično osudili i zabranili, ali pitanje je koliko to uoopšte ima efekta. U ovom trenutku preko polovina stanovnika Katalanije se izjašnjava za nezavisnost i vrlo je izgledno da bi referendum mogao da prođe. Po Barseloni se se na sve strane nalaze poruke "Katalonija, nova nezavisna država".

Razlog ovog novog uspona separatizma u Kataloniji nije tipični etnički nacionalizam već više veze ima sa ekonomijom. Katalonija je najbogatija provincija u Španiji, i u skladu sa principima socijalne pravde i solidarnosti mora da plaća više i do izvesne mere izdržava siromašnije provincije. Situacija slična onoj na Severu Italije, i pokretu za nezavinost koji je tokom 1990ih tamo postojao. Tokom ove krize mnogim ljudima u Kataloniji je prekipelo više da plaćaju dvostruko, i žele da se odvoje od Španije: koalicija za nezavisnost uključuje tradicionalne separatiste koji čine možda manje od 30% stanovništva, ali i preduzetničku i srednju klasu koji su motivisani ekonomskim razlozima.

U svakom slučaju vrlo zdrav i ohrabrujući razvoj događaja. Samo neka se nastavi u istom smeru i drugde: recimo, Škotska je već najavila za 2014 referendum o nezavinosti, u Belgiji je stvar na ivici već godinama i oni praktično imaju dve odvojene države. Iz istih, ekonomskih, tj fiskalnih razloga., Nešto slabiji ali ipak vidan anti-centralistički pokret je i u Bavarskoj, koja je najbogatija nemačka provincija. Bitno je da i kada ne dođe do potpune nezavisnosti, sukobi oko nje vode dubljoj decentralizaciji i predstavljaju kontrabalans briselskoj težnji ka stvaranju evropske superdržave. Ne treba ni naglašavati da su čuvari progresa i demokratije poput New York Timesa i Economista vrlo alarmirani ovim bezobrazlukom u Kataloniji, a zabrinuti i zbog razvoja u drugim krajevima Evrope. I treba.

Umesto mlaćenja prazne slame o "evropskim integracijama" i ljudi u Srbiji bi trebalo da se ugledaju na napredne ljude u Evropi, poput Katalonaca, Škota, Flamanaca, Bavaraca i ostalih i krenu u dez-integraciju ove monstruoznosti od države, ne bi li kreirali više konkurentskog pritiska na političare i kvalitetnije institucije. Ja mislim da je Vojvodina idealan kandidat: kao nezavisna država stajala bi mnogo bolje nego ovako zajedno sa Srbijom - imala bi dohodak blizu hrvatskom i ne bi bila tretirana kao fiskalna krava muzara. I Sandžak može da ide ako misle da im se isplati. Ja mislim da bi Kragujevac kao centar nezavisne Šumadije ili Niš kao centar južne Srbije bili strašna konkurencija Beogradu. Samo naša primitivna totalitaristička i nacionalistička svest koja se formirala pod uticajem hobsovskog viđenja države kao teritorijalne imperije može da strahuje od kulturnih i ekonomskih gubitaka kojima bi vodilo teritorijalno rasparčavanje Srbije, kao i bilo koje druge "zemlje". Evo šta je veliki nemački liberal i njihov najveći pisac svih vremena Johan Vofgang Gete govorio 1832 godine o Nemačkoj. Trebalo bi da imamo u vidu to kad razmišljamo o državi i društvu u 21 veku:

I do not fear that Germany will not be united; our excellent streets and future railroads will do their own. Germany is united in her patriotism and opposition to external enemies. She is united, because the German Taler and Groschen have the same value throughout the entire Empire, and because my suitcase can pass through all thirty-six states without being opened. It is united, because the municipal travel documents of a resident of Weimar are accepted everywhere on a par with the passports of the citizens of her mighty foreign neighbors. With regard to the German states, there is no longer any talk of domestic and foreign lands. Further, Germany is united in the areas of weights and measures, trade and migration, and a hundred similar things which I neither can nor wish to mention….One is mistaken, however, if one thinks that Germany's unity should be expressed in the form of one large capital city, and that this great city might benefit the masses in the same way that it might benefit the development of a few outstanding individuals…Think about cities such as Dresden, Munich, Stuttgart, Kassel, Braunschweig, Hanover, and similar ones; think about the energy that these cities represent; think about the effect they have on neighboring provinces, and ask yourself, if all of this would exist if such cities had not been the residences of princes for a long time…Frankfurt, Bremen, Hamburg, Luebeck are large and brilliant, and their impact on the prosperity of Germany is incalculable. Yet, would they remain what they are if they were to lose their independence and be incorporated as provincial cities into one great German Empire? I have reason to doubt this

A evo kako je stvar video njegov zemljak Adolf Hitler sto godina kasnije u svom delu "Moja borba":

The National Socialists would totally eliminate states' rights altogether: Since for us the state as such is only a form, but the essential is its content, the nation, the people, it is clear that everything else must be subordinated to its sovereign interests. In particular we cannot grant to any individual state within the nation and the state representing it state sovereignty and sovereignty in point of political power

Nije li uznemirujuće koliko ljudi danas deli Hitlerovu filozofiju države umesto Geteove?

Visoke kamate?

U medijima se govori o navodno visokim kamatama na depozite i dinarsku štednju. NBS je upozorila banke da ne dižu kamate, drugi pišu da su kamate na dinarske depozite "najveće u regionu".

Ali kad se pogleda kolike su te kamate, vidi se da su one ustvari vrlo niske. Nominalna kamatna stopa ne znači ništa -- treba videti kakva je realna kamata, koja se dobija kada se nominalna umanji za stopu inflacije.

Ako se gledaju realne kamate, one su na depozite po viđenju duboko negativne. Držanjem dinara u banci vi godišnje gubite, u zavisnosti od tačnih iznosa nominalne kamate i inflacije, nekih 6-10% vašeg depozita. Kamate na oročenu štednju su nešto više ali ne i posebno visoke. Opet u zavisnosti od kretanja kursa i inflacije, moguće je da i neke od njih budu realno negativne. 

Kompleks niže vrednosti

Novi Cato

Posle višemesečnog sukoba braće Koch i menadžmenta, sukobljene strane su napravile kompromis. Ed Crane, koji je osnovao institut i vodio ga 36 godina, napušta poziciju predsednika. Novi predsednik je John Allison. Posle ove prilično neprijatne epizode, ja se nadam da će Cato Institut biti uspešan u promovisanju ideja slobode. 

Pavle v. Paul

Pavle Mihajlović, u Dnevniku i na blogu, objašnjava imenjaku Krugamnu:

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. 

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina.

Dinar, potcenjen ili precenjen?

Paul Krugman kaže da je dinar precenjen, Diana Dragutinović da je potcenjen. Ko je u pravu?

Nema pouzdanog merila za to, niti ima konsenzusa šta to uopšte znači.

Na Krugmanovoj strani su sledeći argumenti. NBS je u poslednje vreme dosta intervenisala na jačanju dinara. Kad bi se dinar ostavio slobodnom tržištu, kada NBS ne bi intervenisala, dinar bi bio slabiji nego što je sada.

Na Dianinoj strani bi mogla da bude činjenica da i pored toga što je NBS uvek intervenisala, devizne rezerve su čitavu deceniju rasle. To znači da je NBS neto otkupljivala devize za dinar i time godinama doprinosila slabljenju dinara. Da NBS to nije radila, dinar bi bio mnogo jači. Međutim i to se u poslednjih par godina promenilo, devizne rezerve su prestale da rastu, a ove godine i padaju. Gledajući ovaj kriterijum u 2012, dinar jeste precenjen -- pao je, ali je trebalo da padne još više.

Kao dokaz da je dinar potcenjen, Diana navodi razlike u kretanju inflacije i kretanju kursa -- naime, dinar je prema evru pao više nego što je bila dinarska inflacija. To nije baš pouzdan način gledanja na stvari. Prvo, to najviše zavisi od izbora početne godine -- nemamo razloga da verujemo da je u baznoj godini dinar bio na ravnotežnom nivou. Možda je u baznoj godini (NBS u izveštaju uzima 2010.) bio daleko precenjen, a sada je samo malo manje precenjen. Drugo, zašto NBS meri dinar prema evru?  Evrozona je najznačajniji ali nije jedini trgovinski partner. Ko kaže da evro ima ravnotežnu vrednost? Moguće je da je i sam evro precenjen prema drugim valutama -- i ako se pogledaju pariteti cena izgleda da u poslednje vreme jeste bilo tako.

Bolje od poređenja kretanja cena i kursa je poređenja nivoa cena po zemljama. Pa ako je u Srbiji u proseku skuplje nego u inostranstvu dinar je precenjen, ako je jeftinije dinar je potcenjen. Prema tom pokazatelju dinar je tradicionalno potcenjen u odnosu na evro ili dolar. Statistike kažu da su cene u Srbiji niže (možda se ne čini tako, ali pored robe široke potrošnje tu treba uključiti i cene raznih usluga, koje su dosta niže). Ni ovaj pokazatelj nije pouzdan i sve je to dosta arbitrarno -- treba odabrati uporedivu korpu proizvoda, neki proizvodi su striktno domaći, postoji problem sa uslugama i sa proizvodima kojima se ne trguje pa je pitanje zašto bi one bile neka odrednica kursa, itd. Ali eto po tom kriterijumu, dinar je potcenjen.

Meni su tržišni kriterijumi (koji idu u prilog Krugmanu i trenutnoj precenjenosti) bliži od statističkih metoda (koje idu u prilog Diani i potcenjenosti dinara). Kretanje deviznih rezervi i intervencije NBS na jačanju dinara su znak da bi dinar danas trebalo da vredi malo manje.

Inače, sve to i nema previše veze -- samo postojanje dinara kao navodno plivajuće valute je mnogo veći problem od njegove trenutne vrednosti.

Obama v. Romney

Komentari su otvoreni, a moje mišljenje je ovakvo. Ne sećam se da sam video ovakvu dominaciju jednog predsedničkog kandidata nad drugim u debati. Obama je izgledao malo umorno, ali pravu razliku napravio je Romney svojim izvanrednim izdanjem. Izgleda kao da su ga ranije republikanske debate malo kočile, da je tamo uvek bio u grču i izgledao pomalo kao uljez zbog nedovoljnih konzervativnih kredencijala. Sada kad je osigurao tu podršku videli smo novog Romneyja. Posebno je bio impresivan balans između jasnoće u porukama sa jedne strane i poznavanja i navođenja detalja pojedinih mera i politika sa druge.

Primeri su njegove diskusije detalja poreskih politika i velikog poreskog opterećenja ili Dodd-Frank finansijske regulacije -- gde se jasno vidi da dobro zna o čemu govori, ali je istovremeno sve to rečeno putem razumljivih brojki, primera iz prakse i priča konkretnih ljudi i firmi koje imaju probleme povezane sa ovim regulacijama. 

Obama se sa druge strane držao generalnih ideoloških poruka, bio nesiguran u detaljima i sve to radio uz zamuckivanje i čišćenje grla -- sve što on inače radi samo se se u samostalnim intervjuima ne primećuje toliko. Ali pored ovako artikulisanog i elokventnog Romneyja, to je izgledalo jako loše. 

Trka je ovim postala mnogo zanimljivija, i kao što je neko od ko-blogera primetio na Twitteru, na Intrade kladionici je Obama odmah nakon debate pao sa 79% na 66% šansi za reizbor.

Preporučujem celu debatu, jer na Youtubeu ne vidim baš dobre isečke -- ovo je jedan highlights, ali i tu su neki bolji delovi propušteni. Za one sa najmanje vremena, ovo je dvominutni sažetak u tajvanskoj crtanoj verziji.

Paralelni intervju

Čitalac Miloš nam preko Twittera predlaže da odgovorimo na pitanja koja su Krugmanu postavljena u Pressu. Evo da probam.

Da li je za jednu zemlju gori bankrot ili konstantna dužnička kriza?
Zavisi od zemlje, ali bankrot ponekad može da bude i bolje rešenje. Za Grčku je verovatno bilo bolje da je odmah bankrotirala nego da se godinama, možda i decenijama izvlači iz dužničke krize.

Deo EU zagovara oštru štednju. Smeju li takvu politiku da prihvate male nacionalne ekonomije, koje inače imaju nizak BDP i minimalan rast ili čak pad proizvodnje?
Male nacionalne ekonomije ne samo da smeju nego moraju da prihvate takvu politiku. One nemaju drugog izbora. Kod velikih ekonomija, bar u teoriji, potrošnja može da podstakne proizvodnju. Za male, to čak ni u kejnzijanskoj teoriji nije moguće, jer će potrošnja srazmerno više podstaći uvoz.

Koliko se u periodu krize smatraju opravdanim različiti vidovi državnih subvencija i zaštite domaće proizvodnje? Posebno ako su usmereni ka podsticanju izvoza?
Na ovo pitanje je čak i Krugman odgovorio sa "To može da bude problematično." Naši ekonomski novinari su u proseku levo od Krugmana. U Krugmanovim udžbenicima postoje lepi grafici koji objašnjavaju kako su i zaštita domaćeg tržišta i subvencionisanje izvoza izuzetno štetne politike.

Da li se recept stimulisanja potrošnje koji vi predlažete može primeniti na mikronivou, u porodici ili manjoj firmi?
Ako mene pitate ne može se primeniti ni na makro nivou, ali što se više ide prema mikro nivou to je apsurdnost ovakve politike vidljivija.

Šta mislite o MMF-u? Da li pomažu ili odmažu državama s kojima su sklopili aranžman?
U jednom smislu MMF pomaže državama jer im daje kredite jeftinije nego što bi inače mogli da dobiju, a sa druge strane ih donekle disciplinuje. Međutim, kad se pogleda šira slika, MMF tako stvara moralni hazard -- pomaže neodgovorne vlade i omogućava im da ne plate punu cenu svojih prethodnih odluka, čime na dugi rok ustvari pogoršava njihovu disciplinu.

Da li je potrebno da EU osnuje evropsku rejting agenciju, s obzirom na to da su sve tri rejting kuće koje vedre i oblače svetom finansija američke? 
Opet, čak i Krugman kaže da se mora razlikovati privatno i javno i da ne dolazi u obzir osnivanje evropske državne rejting agencije. Takođe, ni kod postojećih agancija uopšte nije važno "čije" su, gde su im kancelarije ili odakle su im vlasnici, pa nema potrebe o njima govoriti kao američkim, kao da one na neki način rade protiv Evrope. Međutim, najvažnije je reći da te agencije vedre i oblače samo zato što su im države, putem bazelskih regulacija, dale moć da vedre i oblače. To nisu firme koje na tržišnom principu nude svoju uslugu, već imaju privilegiju da se njihov rejting upotrebljava u regulatorne svrhe, što ih ustvari čini delom međunarodnog regulatornog sistema.

Ustavni sud - Đilas 2:0

Kao što smo i očekivali Ustavni sud je kao neustavnu ocenio odluku Grada Beograda da odrasle osobe smeju svoje pare namenjene potrošnji alkohola posle 22h ostavljati samo ugostiteljskim objektima.

Kao i kod odbacivanja kartela u koji je Grad Beograda uterao taksiste, moje je pitanje kada će da se vrate pare onima koji su sve uz svetla kamera kažnjavani samo zato što nisu hteli da poštuju nešto što je još ranije u Novom Sadu ocenjeno kao neustavno.

Titov pionir

Priznajem da ovakvog premijera nikada nismo imali, a siguran sam da nećemo ni imati. U moru izjava koje su konfuzne, logički i materijalno netačne, štetne, pre primerene opozicionom demagogu nego premijeru, nametnula mi se današnja, gde premijer kaže:

Kao što neki smatraju da ne smeju da se osporavaju prava kada je reč o njihovoj seksualnoj orijentaciji, tako niko ne sme i nema prava da izvrgava ruglu verska osećanja drugih - naglasio je Dačić.

Prema njegovim rečima, Srbija ne sme biti poligon sa takozvanim pravom na slobodno mišljenje kojim se izaziva nezadovoljstvo ljudi, jer u tom slučaju to nije pravo na slobodno mišljenje, već direktna provokacija koja može da destabilizuje odnose u jednoj zemlji ili čitavom regionu.

Sloboda govora postoji ili ne postoji. Ova izložba ni na koji način ne ometa vernike u ispoljavanju vere. Po njegovoj definiciji, ako ja kažem da su siromašni ponajviše krivi za svoj položaj, ja izvrgavam ruglu jednu grupu i udaram im na njihova tanana sirotinjska osećanja. Prema ovome stavu, crkvu je zabranjeno kritikovati, a ateisti i uopšte drugi nehrišćani/nemuslimani nemaju pravo da promovišu svoje poglede na svet. Stoga bih ponovio tri laka recepta iza kojih bi trebalo da stoji ozbiljna država:

1. Kome se ne sviđa izložba, ne ide na izložbu.
2. Kome se ne sviđaju gej veze, ne ulazi u gej veze.
3. Kome se ne sviđa parada, ne ode na paradu.

Ko hoće silom da drugima brani sve ovo, ide u bajbok.

Za razliku od "Srpskog filma" o kome su svi znali sve iako ga nisu gledali, ovde su novovernici barem imali prilike da vide izložbu na netu. Za razliku od primitivaca koji su demonstrirali povodom karikatura Muhameda, prosečni Srbi ni po čemu u praksi ne pokazuju, a kamoli praktikuju, svoje hrišćanstvo. A, autor filma koji prikazuje islam iz jedne malo drugačije perspektive nije uhapšen zbog vređanja verskih osećanja muslimana širom sveta nego zbog nekih mnogo zemaljskijih stvari koje sa filmom nemaju ikakve veze.

Krugmanovi recepti 2

Press danas objavljuje intervju sa Polom Krugmanom pod naslovom Bolna tačka Srbije nije javni dug već konkurentnost.

A, evo šta je izvesni ekonomista Pol Krugman (pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, doduše) napisao 1994. godine u eseju Mit o konkurentnosti (The Myth of Competitiveness):

So why are people apparently so anxious to define economic problems as issues of international competition? The competitive metaphor--the image of countries competing with one another in world markets in the same way that corporations do--derives much of its attractiveness from its seeming comprehensibility. Tell a group of businessmen that a country is like a corporation writ large, and you give them the comfort of feeling that they already understand the basics. Try to tell them about economic concepts like comparative advantage, and you are asking them to learn something new. It should not be surprising if many prefer a doctrine that offers the gain of apparent sophistication without the pain of hard thinking. The rhetoric of competitiveness has become so prevalent, however, for three deeper reasons.

First, competitive images are exciting, and thrills sell tickets. The subtitle of Lester Thurow's bestseller, Head to Head, is "The Coming Economic Battle Among Japan, Europe, and America"; the jacket proclaims that the "decisive war of the century is being waged right now . . . and we may have already decided to lose." Suppose the subtitle had described the real situation: "The coming struggle in which each big economy will succeed or fail based on its own efforts, pretty much independently of how well the others do." Would Thurow have sold a tenth as many books?

Second, the idea that U.S. economic difficulties hinge crucially on our failures in international competition makes those difficulties seem easier to solve. The productivity of the average American worker is determined by a complex array of factors, most of them out of reach of any likely government policy. So if you accept the reality that our "competitive" problem is really a domestic productivity problem pure and simple, you are unlikely to be optimistic about any dramatic turnaround. But if you can convince yourself that the problem is really one of failures in international competition--that imports are pushing workers out of high-wage jobs, or that subsidized foreign competition is driving the United States out of the high value-added sectors--then the answers to economic malaise may seem to you to involve simple things like subsidizing high technology and being tough on Japan.

Finally, many of the world's leaders have found the competitive metaphor extremely useful as a political device. The rhetoric of competitiveness turns out to provide a good way either to justify hard choices or to avoid them. For example, the well-received presentation of Bill Clinton's initial economic program in February 1993 showed the usefulness of competitive rhetoric as a motivation for tough policies. Clinton used this language when he proposed a set of painful spending cuts and tax increases to reduce the federal deficit. Why? The real reasons for cutting the deficit are disappointingly undramatic: the deficit siphons off funds that might otherwise have been productively invested, and thereby exerts a steady if small drag on U.S. economic growth. But Clinton was able instead to offer a stirring patriotic appeal, calling on the nation to act now in order to make the economy competitive in the global market--with the implication that dire economic consequences would follow if we do not. S

ome economists think that this sort of political payoff justifies the emphasis on competitiveness. They argue that although the rhetoric that portrays world trade as a high-stakes competition is false, it is a noble lie that helps our leaders persuade the public to do what needs to be done. But I believe that this indulgent view is not only deeply cynical but harmful.

Krugmanovi recepti

Krugman je -- pretpostavljam za nešto u blizini stotinak hiljada dolara, jer je čak i pre nego što je u poslednjih nekoliko godina postao globalna medijska zvezda dobijao po 40-50 hiljada za predavanja -- rekao dve stvari: 1) država treba da troši; 2) dinar treba još da padne.

Obe stvari je rekao potpuno napamet. Da je bar onako usput pogledao neke osnovne podatke, pročitao par članaka o Srbiji ili bar neki blog post ne verujem da bi tako nešto mogao ozbiljno da kaže.

Što se potrošnje tiče, Srbija je mala ekonomija sa velikim učešćem uvoza i u takvoj ekonomiji recept potrošnje ne dolazi u obzir, ni prema samim kejnzijancima. Svaka državna potrošnja stimuliše ekonomije okolnih zemalja, dok račun ostaje Srbiji. I u Krugmanovom udžbeniku jasno je da je to tako, jer za male i otvorene ekonomije važe drugačija pravila.

Što se kursa tiče, u Srbiji je 2/3 šire novčane mase u evrima i glavno merilo vrednosti je evro. Svaki pad dinara se odmah odražava na cene i zato stvarne depresijacije nema -- kako padne dinar tako porastu cene i Srbija je opet jednako (ne)konkurentna prema inostranstvu. Ni neki drugi osnovni uslovi koji devalvaciju čine funkcionalnom nisu ispunjeni -- opet, ni prema samim zagovornicima devalvacije, ni prema Krugmanovom udžbeniku.

Štaviše, dve preporuke su međusobno nekonzistentne. Naime, državna potrošnja je i za kejnzijance potrebna samo onda kada je ekonomija u "zamci likvidnosti" -- kad su kamate na nuli, pa monetarna politika navodno nije moguća. Srbija, naravno, nije ni u kakvoj zamci likvidnosti niti sa dinarom to može da bude. Zato, ako Krugman tvrdi da ekonomiji treba stimulus i istovremeno da dinar treba da devalvira, najbolji način za to je ekspanzivna monetarna politika. U okviru svoje teorije, Krugman je trebalo Jorgovanki, koja je bila u prvom redu, da kaže da je zemlji potrebno štampanje para. Pošto zamke likvidnosti nema onda je monetarni stimulus bolji od fiskalnog, a sa štampanjem para bi se istovremeno dobila i željena devalvacija. Otkud državna potrošnja sada tu? Zašto?

To što je Krugman u Beogradu rekao, dakle, ni u okvirima njegove sopstvene teorije nema nikakvog smisla. Ali mislim da ga to i ne interesuje previše, jer sudeći po njegovom blogu najinteresantnija stvar danas mu je bila neka statua u hotelu.

Pogled sa planete Zemlje

Gledajući preporuke nobelovca Krugmana, setio sam se pisma koje je pre deset godina Keneth Rogoff poslao nobelovcu Stiglitzu:

Let's look at Stiglitzian prescriptions for helping a distressed emerging market debtor, the ideas you put forth as superior to existing practice. Governments typically come to the IMF for financial assistance when they are having trouble finding buyers for their debt and when the value of their money is falling. The Stiglitzian prescription is to raise the profile of fiscal deficits, that is, to issue more debt and to print more money. You seem to believe that if a distressed government issues more currency, its citizens will suddenly think it more valuable. You seem to believe that when investors are no longer willing to hold a government's debt, all that needs to be done is to increase the supply and it will sell like hot cakes. We at the IMF—no, make that we on the Planet Earth—have considerable experience suggesting otherwise. We earthlings have found that when a country in fiscal distress tries to escape by printing more money, inflation rises, often uncontrollably. Uncontrolled inflation strangles growth, hurting the entire populace but, especially the indigent. The laws of economics may be different in your part of the gamma quadrant, but around here we find that when an almost bankrupt government fails to credibly constrain the time profile of its fiscal deficits, things generally get worse instead of better.