Moje razumevanje potencijalnog "američkog bankrota"

Nekoliko ljudi me je poslednjih dana pitalo za potencijalni američki bankrot. Ti ljudi su obični ljudi koji žive u Srbiji i koji su prilično uplašeni. Prenosim otprilike šta sam im rekao, ne toliko zbog toga što vas to možda zanima, već zato što mene zanima da me neko ispravi, ako grešim.

Ukratko, moje mišljenje je da, čak i ukoliko ne dođe do povećanja limita na dug, SAD ne može tehnički da bankrotira.

Prvo, šta treba da se desi da bi Amerika formalno bankrotirala? Po mom shvatanju, država je formalno bankrotirala samo ako više ne može da servisira javni dug, odnosno ako ne može da otplaćuje rate koje podrazumevaju otplatu glavnice i kamate. Dakle, ukoliko država Amerika ne isplaćuje plate federalnim radnicima to, koliko ja razumem, tehnički nije bankrot.

Drugo, ako je bankrot samo nemogućnost da se servisira javni dug, da li Amerika može da otplaćuje glavnicu i kamatu? Glavnicu sigurno može iz novog zaduživanja, jer to ne povećava ukupan obim duga, već se on samo refinansira. Problem je sa kamatom, jer bi novo zaduživanje za otplatu kamate povećalo javni dug.

Ali, Amerika može da finansira otplatu kamate iz redovnih poreskih prihoda. Ukupna otplata kamate na javni dug u 2011. godini iznosi oko 1.4% BDP, a ukupni federalni prihodi iznose oko 14.6% BDP, što znači da imaju sasvim dovoljno para da redovno otplaćuju kamatu. Takođe, ako ja dobro tumačim stav 4. iz 14. amandmana američkog Ustava, otplata kamate ima apsolutni prioritet u odnosu na sve druge rashode.

Takođe, bitno je spomenuti da isplata penzija ne može da bude ugrožena, šta god pričao Obama. Radi se o tome da je dug federalne vlade prema Social Security-ju deo javnog duga. Dakle, ako se vlada zaduži na tržištu da bi isplatila penzije, to uvećava jedan dug (prema kupcima bondova), ali smanjuje drugi (prema SS fondu), tako da ne dolazi do povećanja ukupnog duga.

Dakle, penzioneri i kreditori su, koliko ja vidim, potpuno zaštićeni.

Da li grešim i gde?

Ustavne garancije kojima se ništa ne garantuje

Pogledajte sjajnu analizu hrvatskog Ustava na blogu Usporedbe. Praktično ista analiza (samo sa pozivanjem na druge članove) se odnosi i na srpski Ustav. 

Tržišno rešenje se isplatilo stostruko

Zahvaljujući predanom pisanju blogera Tržišnog rešenja ove godine se očekuje barem 200 miliona dolara investicija u Srbiji. I to poreske obveznike Srbije neće koštati ni dinara. Odakle mi to?

Umem i ja da kažem da smo zaslužni za nešto samo jer se to nešto dogodilo. Doduše Tržišno rešenje nema perpetum mobile u svom vlasništvu tako da ne može već pomenuto stostruko da pride višestruko multiplikuje za samo nekoliko godina kroz subvencije za zapošljavanje. Niko nije savršen.

Kako rešiti problem rastućih troškova penzija?

Live faster, die younger!

Doktrine norveškog kasapina

Bilo je već dosta izveštaja i prepirki o tome šta je prava ideološka orijentacija Andresa Breivika koji je pre neki dan pobio 90 ljudi u Oslu. Prvi izveštaji su ga opisivali kao "ekstremnog desničara" i "hrišćanskog fundamentalistu", da bi kasnije prevladala teorija da je reč o "nacionalisti i anti-islamisti". Na neki način, sve ove odredbe su tačne, ali bez mnogo značaja. Naime, reč je očiglednom ludaku (ko drugi bi verovao da može ostvariti neki cilj ubijanjem 90 tinejdržera), a takvi ljudi se ne odlikuju najčešće velikm konzistentnošću mišljenja i jasnim principima.

Ovaj je bio opsednut islamom i navodnom islamskom opasnošću, i verovao je da osniva organizaciju novih vitezova Templara koji će da brane Evropu i hrišćanski svet od islama. Bio je istovremeno i mason, podržavao Izrael, i mrzeo "kulturni marksizam" (koji se, na bliži pogled svodi na podršku imigraciji Mulsimana na Zapad). Takođe citirao je i neke libertarijanske autore, recimo Mizesa i Hajeka, i čak jednog koga lično poznajem, Pera Bylunda koga sam sreo ovog leta u Americi).

Sve ove podatke možete naći u njegovom programskom manifestu od preko 1500 strana koji je dostupan na internetu, i koji se sastoji od kombinacije njegovih "misli i maksima" i revolucionarnih strategema, kao i ogromne količine plagijata i citiranog materijala. I tu ima bukvalno svega i svačega. Zabavno je recimo da citira naveliko velikog stručnjaka za islamsku opasnost i borca za srpsku stvar Srđu Trifkovića. Ali, ništa manje Andrića i Jovana Cvijića, čije spise i knjige on tumači kao dokaz islamske opasnosti po hrišćanstvo. Ali, tu ljubav norveškog kasapina prema svemu srpskom tek počinje - u odeljku gde raspravlja sa svojim drugovima o revolucionarnoj taktici, kaže kako je ideal najbolje organizovane vojno-terorističke grupe Srpska Dobrovoljačka Garda sa njenim komandantom Željkom Ražnatovićem Arkanom. Piše dalje kako ga je napad Zapada 1999 na Srbiju probudio i pokazao mu svu opasnost koju islam prestavlja.

Ipak u celoj toj ogromnoj kupusari koju sam tek ovlaš pregledao meni je najzabavnija njegova "ekonomska doktrina". Ispada da je naš "ekstremni desničar" koga su mnogi komentatori već počeli da porede sa Tea Party aktivistima u ekonomiji zapravo težak levičar koji ponavlja propagandu evropskih medija i intelektualaca protiv Amerike, kapitalizma itd. Pogledajte samo nekoliko izvoda iz njegovih ekonomskih "naučavanja":

"Decrease global consummation through implementing protectionist policies. The future cultural conservative European Federation (Europe w/Russia, US, Canada, Australia, NZ will introduce significantly higher import taxes which will significantly give European producers the profitability they need to re-build their industries and to remain economically sustainable."

"All globalist companies will be nationalised (a minimum of 50,1% ownership must be redistributed to EF governments hands (combined) at any given time, for their respective countries). Investors with majority control who refuse this re nationalisation process will have their respective corporation expelled from the European Federation monetary zone".

"Phase out diesel/benzin vehicles (and thus end our dependency on Muslim oil) and focus on commercialising electric cars/battery cells. This will be a lot more significant problem in the US due to their decentralised infrastructure but much easier in Europe."

"Studies have indicated that as a conflict progresses and develops (civil war etc) and the masses flock to gold this development contributes to a downturn in national economies.

"Great Britain and Scandinavia, which left the gold standard in 1931, recovered much earlier than France and Belgium, which remained on gold much longer. Countries such as China, which had a silver standard, almost avoided the depression entirely. The connection between leaving the gold standard as a strong predictor of that country's severity of its depression and the length of time of its recovery has been shown to be consistent for dozens of countries, including developing countries."

"...a welfare state will work perfectly well intertwined with capitalistic doctrines as long as the country is monocultural/the social cohesion level is at an acceptable level. A welfare state would never work in the US due to the lack of social cohesion, because they have large minority groups who are allowed parallel cultures, norms and ethics."

"Blindly opposing welfare is an American neo-Con doctrine and has nothing to do with nationalism. There are certain aspects of modern civilisation and common decency which require degrees of state welfare. It is the way it is legislated and managed which is crucial."

"...the US model is an extreme variant, almost resembling a pure laissez faire model. 83 percent of all U.S. stocks are now in the hands of 1 percent of the people. 66 percent of the income growth between 2001 and 2007 went to the top 1% of all Americans. The top 10 percent of Americans now earn around 50 percent of the national income"

"While capitalistic principles should be protected, it should be somewhat regulated so that it benefits other members of the tribe (Scandinavian light model)."

Dakle, "ektremni desničar" koji veruje u protekcionizam, državu blagostanja skandinavskog tipa a ne američki divlji kapitalizam, zatim u potpunu nacionalizaciju svih korporacija, papirni novac i centralnu banku, kritikuje američki "laiisez faire" (veruje norveškim medijima da tako šta stvarno postoji i da su "neokonovi" glavni promoteri tog lese fera) te traži ekološke investicija i napuštanje fosilnih goriva. :) Više mi liči na nekog kolumnistu Nove srpske političke misli, nego na bilo kakvog, a najmanje "ekstremnog" desničara.

Otkud negativan odnos prema slobodnom tržištu

Postoji jedno fundamentalno nerazumevanje privatizacije. Njoj se postavlja u zadatak da kreira nova radna mesta, to se čuje u mnogim kritikama. Privatizacija, prema  udžbenicima, smanjuje broj radnih mesta, ali povećava efikasnost. Nova radna mesta treba da kreiraju grinfild investicije. A kod nas nije bilo grinfilda koji bi apsorbovao nezaposlenost nastalu u procesu privatizacije.

Odnos prema privatizaciji tumačim i time što smo jedna od retkih zemalja čije stanovništvo nije preživelo sve nedaće komunizma pa da je posle toga krenulo u izgradnju slobodnog tržišta. I to je težak proces, ali ljudi koji su preživeli komunizam nisu više želeli da se vrate u taj sistem. Kod nas je do raspada zemlje došlo zbog nacionalizama, a ne zbog bankrota komunizma. Zbog toga jedan dobar broj ljudi i dalje sanja ona vremena pa sve ono što je izvedeno iz slobodnog tržišta doživljava kao negativno.

U svakoj zemlji koja ima slobodno tržište, na pijadestalu je preduzetnik. Dakle, preduzetnik je pozitivna ličnost u svim zemljama tržišne ekonomije...

Osim u Srbiji?

...Osim u Srbiji i to je vrlo čudno. To nam, u stvari, smeta da ljudi koji žele da se bave preduzetništvom ne dobijaju odgovarajuću socijalnu satisfakciju za to.

Iz intervjua Mirka Cvetkovića za Novi Magazin.

Osnovne funkcije države

Jedan od dobrih argumenata za povlačenje države iz stvari poput nauke, poljoprivrede, privrede i recimo kulture je što se tako zanemaruju osnovne funkcije države. Jednostavno, ako se država bavi svim i svačim, stradaju borba protiv kriminala, vojska, sudovi, javni registri i slične stvari koje privatni sektor veoma teško može da pruži.

Za sve to je Srbija sjajan primer. Policija radi u veoma lošim uslovima, nose stare čizme i uniforme, da ne govorim o opremljenosti kriminalističkih laboratorija. Drug koji radi u pravosuđu mi kaže da se dešava da zakasne sa presudama jer nemaju para da kupe toner za štampač na kojem se štampaju presude. Zatvori su prenatrpani. O stvarnom stanju u vojsci nema (razumljivo) javnih podataka, ali iz svega što čujem i njihova opremljenost je relativno loša.

Verovatno najbolji primer je haos oko izdavanja novih dokumenata. Nesumnjivo, deo problema se krije u lošoj organizaciji posla i ide Dačiću na dušu, ali je i prilično očigledno da se zaista radi i o nedostatku fizičkih kapaciteta i ljudskih resursa da se posao odradi kako treba.

Srbija je banana zemlja upravo iz tih razloga. Ozbiljna država može da ima loše školstvo, male plate i visok procenat siromašnih. Ali, u ozbiljnoj državi je nezamislivo da se staje u red u sred noći da bi se izvadila nužna dokumenta i/ili registrovao auto.

Šta čeka Andersa Breivika?

Pogledajte članak iz 2009. godine o norveškim zatvorima.

Par komentara

1. Navodna afera oko "visoke prostitucije" pokazuje sav besmisao zabrane. Vrlo je očigledno da se ovde ne radi o nekoj prisilnoj prostituciji, već da su obe strane vrlo zainteresovane da do transakcije dođe. Zašto je onda prostitucija zabranjena? Mencken je definisao puritanizam kao "veliki strah da se neko, negde, dobro zabavlja". Ja stvarno ne vidim o čemu drugom može da se radi.

2. Malo se podigla frka oko novog Zakona o finansiranju stranaka. Recimo, u intervjuu za Blic, Vladimir Goati kaže: "Pustiti partije da same odlučuju o tome koliki će deo budžeta uzeti za finansiranje isto je kao i pustiti hroničnog alkoholičara u radnju sa pićima da uzme koliko hoće". I to je sasvim tačno. Ali, to je ugrađeno u sistem finansiranja stranaka iz budžeta. Dakle, ako ćemo da finansiramo stranke i kampanje iz budžeta, onda mora parlament (čitaj - stranke) da donose odluku o iznosu. Ko drugi? Ja upravo zato i mislim da bi bolje bilo i da nema državnog finansiranja stranaka.

3. Intervju sa Tomom Nikolićem je vrlo zanimljiv. Ispade da je bio prinuđen na štrajk glađu jer je želeo da se narod mirno raziđe. Treba neko da ga pita što je uopšte pravio miting i mesecima ga najavljivao i palio raju ako nije imao exit strategiju. Ne zanima me previše u ovom kontekstu, ali ga zamišljam na mestu premijera. Jedan od zanimljiivijih pitanja i odgovora:

Oponenti vam zameraju da nemate ideje. Otkrijte nam koje ćete prve poteze povući ako dođete na vlast, kako biste podigli životni standard?
- Prvi potez je da se poljoprivreda i energetika u roku od nekoliko meseci postave kao stubovi oslonca Srbije. A drugi su velike investicije u Srbiji koje dogovaram sa velikim i moćnim državama.

Primetićete da nije odgovorio na pitanje. "Postavljanje poljoprivrede i energetike za stubove oslonca Srbije" nije mera, već cilj. KAKO će to da uradi, nije rekao. A ove "velike investicije" su prosto smešne - koja to velika i moćna država pregovara sa opozicijom, a ne sa vlašću, o velikim investicijama?

Nije mi jasno ni kako planira da "odmah smeni Tijanića". Tijanića bira UO RTS, a njih postavlja Savet RRA, čije članove bira parlament. Kako će onda da smeni Tijanića - može samo da zapreti članovima Saveta RRA da će da ih Parlament razreši, ako ne smene UO RTS, ukoliko odbiju da smeni direktora? Dići će se buka odavde do Brisela.

4. Bio sam na nekom skupu o poljoprivrednoj politici. Najupečatljivija mi je bila sledeća stvar. Jedan od učesnika je pitao pitanja vezano za zaštitu od grada - tipa da li treba država da izdvaja više para i slično. Jedan drugi učesnik (koji ima puno međunarodnog iskustva) je rekao "Da li vi znate da se proitvgradne rakete koriste samo u Srbiji i Bosni i nigde drugde na svetu?" Ko god je obišao Zapadnu Evropu i video njihove voćnjake, zna kako se oni bore protiv grada - nad voćnjacima su raširene mreže koje služe za zaštitu voća od grada. Tamo je zaštita od grada privatno, a ne javno dobro. Malo mi je delovalo sumnjivo da baš toliko bacamo pare (mada apsolutno nemam razloga da sumnjam u čoveka koji je to rekao), pa sam pogledao po internetu. Ako guglujete anti hail rockets, prvi link je na firmu Poliester Priboj. Ako guglujete hail protection, praktično dobijate samo mreže, niko uopšte ne spominje rakete. Sve to govori u prilog tezi da mi iz godine u godinu bacamo milione evra na sisteme koje praktično niko u svetu ne koristi.

Krediti u švajcarskim francima

Pošto su zbog jačanja CHF sada rate ovih kredita mnogo veće, banke nude besplatnu konverziju u evre. Mislim da bi to bila jako loša stvar za dužnike.

Za devizne kurseve važi da su najmanje predvidiva ekonomska veličina. Niko ne može kredibilno predviđati njihovo kretanje. Sa tom ogradom u vidu, mislim da ima nekih razloga da švajcarski franak sada prestane da raste i polako krene nadole.

Ako se pogledaju pariteti kupovne moći, franak je precenjen za 40-50% u odnosu na dolar i evro. Pariteti kupovne moći kažu gde bi kurs dugoročno trebalo da bude.

To ne znači i da će se brzo tamo vratiti, jer kursevi dosta dugo mogu ostati precenjeni ili potcenjeni gledano po ovoj meri. Ali CHF do sada nije bio toliko precenjen u odnosu na druge valute, već je tek nedavno porastao (za razliku od nekih drugih valuta, skandinavskih na primer, koje su stalno tako precenjene). Ako pogledate sliku kretanja kursa franka prema evru, vidi se da franak obično teži da bude na nešto nižem nivou od sadašnjeg. Nije franak pre dve godine bio vanredno nizak, nego je sada vanredno visok.

Takođe, franak u poslednje vreme nije porastao zbog nekih strukturnih i ekonomskih razloga koji bi ga mogli ostaviti na stalno visokom nivou, nego zbog globalnih neizvesnosti. Porastao je iz istog razloga iz kojih je porasla cena zlata. Ostale glavne valute su postale sumnjive što zbog monetarnih ekspanzija (dolar i funta), što zbog kriza i javnih dugova (evro i jen), što je zlato i franak, kao i uvek u uslovima kriza, učinilo primamljivijim.

Sada ako predviđate apokalipsu ostatku sveta, možete tvrditi da će franak i dalje rasti. Ali mislim da nema razloga za to. Fed je prestao sa monetarnom ekspanzijom, nije izazvao inflaciju niti veća inflaciona očekivanja i ovih dana počinje polako da povlači novac. I EU je sa grčkim bankrotom od pre dva dana polako počela da rešava problem.

Ako je to tačno i franak počne da pada u odnosu na evro, onda ćete ako sada konvertuje u evro biti na dvostrukom gubitku. Da biste konverzijom po sadašnjem kursu dobili, potrebno je da franak ne samo ne padne, nego nastavi da raste. Ali mislim da je to malo verovatno. Štaviše, da NBS to nije zabranila, preporučio bih da se sada zadužite u francima.

O uvozu

Uvozimo sve:

Samo smo za prva četiri meseca 2010, uvezili oko 9.500 tona krompira, 4.300 tona paradajza, 1.000 tona paprike, više od 18.000 tona jabuka i 800 tona jagoda.

Kad se ovako nešto pročita, pada na pamet da zemlja nema dovoljno ovih proizvoda pa ih zato uvozi. U stvarnosti, većinu ovih proizvoda Srbija takođe i izvozi.

Na pojavu da se ista roba uvozi i izvozi su u jednom trenutku ekonomisti gledali kao anomaliju - zašto bi zemlja to radila? Ali pošto je svaki napredak ekonomije napredak u subjektivizmu, shvatili su da to itekako ima smisla ako se posmatraju želje pojedinaca, kupaca. Između zemalja redovno postoji uvoz i izvoz istih proizvoda jer ljudi vole širi izbor iste robe. Kad se i obična voda za piće masovno izvozi i uvozi, onda to govori da je sama različitost izbora, čak i kod tako jednostavnih proizvoda kao što je voda, neto vrednost.

Zato Srbija uvozi i izvozi jedne iste proizvode. Kada uvozi krompir to nije zato što ga ne proizvodi dovoljno, nego zato što potrošači, domaći i strani, iz nekog razloga jako cene različitost krompira.

Ako je Srbija neto izvoznik hrane da li to znači da je u proizvodnji hrane bolja od drugih zemalja? Ne, to znači da je u proizvodnji hrane bolja nego u proizvodnji drugih stvari. Čak i ako je dosta loša u proizvodnji hrane u odnosu na druge zemlje, može biti njen neto izvoznik u druge zemlje. Nivo konkurentnosti ne određuje vašu poziciju u izvozu ili uvozu.

To objašnjava postojeću situaciju: Srbija je manje konkurentna u proizvodnji hrane od zemalja EU, ali je neto izvoznik hrane, uključujući i u zemlje EU. I to je ekonomski sasvim normalna situacija.

Što ne znači da nivo konkurentnosti (što je ustvari samo produktivnost), nije važan. Naprotiv, vrlo je važan jer on određuje nivo životnog standarda u zemlji - ali to nema nikakve veze sa izvoznim suficitom ili deficitom.

I told you so

They will give the sense of every article of the constitution, that may from time to time come before them. And in their decisions they will not confine themselves to any fixed or established rules, but will determine, according to what appears to them, the reason and spirit of the constitution. The opinions of the supreme court, whatever they may be, will have the force of law; because there is no power provided in the constitution, that can correct their errors, or controul their adjudications. From this court there is no appeal.

The judicial power will operate to effect, in the most certain, but yet silent and imperceptible manner, what is evidently the tendency of the constitution: — I mean, an entire subversion of the legislative, executive and judicial powers of the individual states. Every adjudication of the supreme court, on any question that may arise upon the nature and extent of the general government, will affect the limits of the state jurisdiction. In proportion as the former enlarge the exercise of their powers, will that of the latter be restricted.

That the judicial power of the United States, will lean strongly in favour of the general government, and will give such an explanation to the constitution, as will favour an extension of its jurisdiction, is very evident from a variety of considerations.

Ako mislite da je ovo rekao neki "konzervtivac" 20 ili 21 veka, žaleći se na "aktivističke liberalne sudije", grešiite: Pisac je Robert Yates, alias Brutus u anti-federalistu broj 11, objavljenom 31 januara 1788 godine kao argument protiv usvajanja Ustava! Nije da čovek nije upozorio...

O američkom Ustavu

Proučavajući dosta američku istoriju u poslednjih godinu-dve došao sam do zaključka da je svaki nacionalizam zasnovan na istim stvarima: na fiktivnim istorijskim mitovima čija je funkcija da ideološke prekoncepcije sadašnjih vladajućih krugova održe i pojačaju. Jedna od najbezočnijih istorijskih lagarija američke nacionalne mitomanije je tvrdnja da su se gomila božanstava koji hodaju zemljom i Platonovih filozofa-kraljeva zvanih Očevi utemeljivači sastali u Filadelfiji u sparno leto 1787 da sastave najsavršeniji dokument slobode koji je ikada napravljen, i zahvaljujući kome je Amerika najslobodnije društvo na svetu i danas - američki Ustav.

Naravno, ovo je čist mit. Prosta istorijska istina je da je bilo sve suprotno od ove kič bajke o herojskim "očevima utemeljivačima". Prvo, Amerika je u trenutku lansiranja filadelfijske kampanje već imala svoj Ustav, zvani Articles of Confederation, koji je bio daleko, daleko superiorniji od dokumenta koji je sastavljen u Filadelfiji. Ali je imao jednu fatalnu "manu" - kreirao je vrlo slabu, gotovo nepostojeću centralnu vladu, i svu moć, uključujući i nezavisnost ostavio državama- bivšim kolonijama. Ovo se nije dopadalo rastućoj "nacionalnoj" Jenki eliti na Severu, koja je zagovarala jaku i "energičnu" federalnu vladu (kada je dobio Hamiltonovo pismo u Parizu, gde se tada nalazio, u kome se govorilo o potrebi energične vlade Jefferson se zgranuo - ima li išta gore od "energične vlade"?). I ta elita, predvođena "velikanima" Alexandrom Hamiltonom i Jamesom Madisonom je skovala pakleni plan: da sazovu ustavnu konvenciju koju će da predstave kao samo malo amandmansko modifikovanje Articles, ali na kojoj će da usvoje potpuno novi Ustav koji bi stvorio jaku i "energičnu" centralnu vladu i ukinuo postojeći federalni sistem.

Konvencija u Filadelfiji jula 1787 predstavljala je pokušaj državnog udara koji nije uspeo, odnosno koji je uspeo samo ograničeno. Pošto su na prevaru izmamili delegate iz većine država na Konvenciju (sa lažnim obećanjem da će se razgovarati samo o amandmanima na Articles of Confederation) nacionalisti su uradili sledeću stvar. Predložili su Georgea Washingtona sa predsedavajućeg, koji je izglasan (ko bi glasao protiv?), zatim na njegov predlog odlučili da zasedanje bude tajno, i tražili od svih da polože zakletvu da neće pričati o sadržaju celog skupa nikada i nikome. Decenijama posle Filadelfijske konvencije se nije znalo o njenom sadržaju skoro ništa, sve dok jedan od učesnika, protivnik novog Ustava i "anti-federalista" Luter Martin nije objavio svoje detaljne beleške iz kojih se moglo videti sve.

Ove beleške kao i kasnija svedočenja nekih drugih protivnika Ustava nam jasno pokazuju zašto je zasedanje moralo da bude tajno. Odmah po početku, James Madison i Hamilton su izneli plan kako bi trebalo da izgleda budući američki Ustav. Obratite pažnju šta su dični heroji slobode i "očevi utemeljivači" bili pripremili za američki narod. James Madison je predstavio takozvani "virdžinijski plan" koji su koncipirali on i nekolicina njegovih ko-konspiratora iz Virdžinije poput Georgea Nicholasa i Johna Marshalla. Po tom planu trebalo je ukinuti postojeću konfederalanu vladu i stvoriti centralizovanu "nacionalnu" vladu: Federalni Kongres je trebalo da bude jednodomni, bez Senata, da ima moć da donosi zakone kakve god želi i pravo veta na bilo koji zakon koji donesu države, predsednik je imao pravo da izvrši vojnu invaziju neposlušnih država, Vrhovni sud opštu ingerenciju u svim slučajevima. Hamilton nije bio zadovoljan ni ovim: on je predlagao doživotnog predsednika, doživotne guvernere koje niko ne bi birao nego bi ih postavljao doživotni predsednik, te potpuno pravno ukidanje država i njihovo pretvaranje u administrativne okruge. Kada je Konvencija na kraju odbila njegov predlog da se ukinu države on je održao govor na kraju kojeg je uvređeno rekao da on nikada neće podržati takav Ustav, i napustio Konvenciju. Pitam se koliko američkih studenata prava i politike je ikad čulo za ove podatke?

Naravno, kad su ove sramne ideje iznete delegatima u Fildelfiji nastao je potpuni haos. Većina su sa besom i indignacijom to odbili. Madison je uporno pokušavao da tokom Konvencije progura što više svojih ideja (posebno mu je za srce bio prirastao federalni veto na zakone država) ali bez uspeha. Konačni dokument koji je usvojen bio je kormpromis u kome je najveći deo inicijalnog dizajna onih koji su sazvali Konvenciju bio odbačen. Kongres i Vrhovni sud su dobili vrlo ograničene i precizno određene, delegirane nadležnosti. Ništa od širokog mandata, ili prava veta na zakone država. Kongres je dobio dva doma od kojih Senat ima po dva predstavnika svake države, i taj član Ustava se nikad ne može promeniti amandmanskim putem, čime se centralna valda čini mnogo manje "efikasnom" i "energičnom". Štaviše ni to nije bilo dovoljno, jer su takozvani antifederalisti (u stvari pravi federalisti) tražili da se doda još jedan broj ustavnih amandmana koji će dodatno da ograniče federalnu vladu, kao uslov za ratifikaciju. I ti amandmani, njih deset ukupno, će biti dodati narednih godina, od kojih su najznačajniji prvi i deseti: prvi zabranjuje Kongresu da donosi bilo kakve zakone koji bi ograničavali slobodu vere, slobodu štampe ili govora, dok deseti, koga je Jefferson nazvao "ugaonim kamenom Ustava" kaže da sve nadležnosti koje nisu Ustavom delegirane federalnoj vladi pripadaju državama. Naravno, pošto je reč o kompromisu i nacionalisti su dobili nešto - pravo Kongresa da razrezuje poreze i prebacivanje vojske u nadležnost centralne vlade, kao i pravo Kongresa da reguliše trgovinu (što je tada imalo ograničeno značenje, pravo da ukida proizvoljne međudržavne barijere trgovini, recimo carine koje bi Masačusets uveo Virdžiniji).

Stoga, pravi heroji Amerike nisu "očevi utemeljivači" mudri zakonodavci koji su narodu "podarili juhahaha", nego opstrukcionisti "anti-federalisti" kako ih zvanična režimska istoriografija posprdno naziva; hrabri Amerikanci koji su se usprotivili zaveri iz Filadelfije i sprečili da etatistička elita predvođena Madisonom, Marchalom, Hamiltonom i Jayom nametne svoju volju. Ovi heroji slobode ostaju zapravo jedini pravi očevi utemeljivači svega najboljeg što postoji u današnjoj Americi, iako ćete njihova imena retko čuti, osim kao predmet sprdnje i prezira. Ja ih ovde ponavljam: George Mason, Patrick Henry, Richard Henry Lee, Robert Yates, John Taylor, George Clinton, i naravno pre svih, čovek koji se u vreme filadelfijske urote nalazio u Parizu a koji je pravi utemeljivač liberalizma u Americi - Thomas Jefferson. Najveći klasični liberali, i najekstrmeniji zagovornici slobode pojedinca u Americi bili su zapravo protivnici filadelfijskog Ustava!

Miša Brkić o grčkoj krizi

Lep autorski članak koji vredi pročitati. Još povrh svega naziva stvari pravim imenom.

Neshvatljiva anamolija

Prolaze već meseci kako narod Sirije želi da vidi leđa Bašaru el-Asadu, isti upotrebljava na veliko vojsku i vatreno oružje prema demonstrantima, a komentari u Srbiji su mlaki. To je velika nepravda, posebno ako se ima u vidu popularnost pukovnika Gadafija, Ahmadinedžada i iranske demokratije, kao i nama uvek prijateljskih egzotičnih parija različitih tipova. Stoga smatram da je neophodno da naši spoljnopolitički analitičari malo porade na prezentovanju lepote Bašarovog režima. Osim par kratkih novinskih epizoda u kome je narod u Siriji srećan, siromašan i naravno čuo za Srbiju, sve je to tanko i neuverljivo.

El-Asadi takođe otelovljuju iste vrednosti koje promovišu već navedeni likovi kao što su dolazak na vlast iz šume (ili nekog sličnog habitata), povremeno demokratsko ubijanje većih grupa sopstvenih građana, kao i torture na malo, vladavinu sile i povremeno loše odnose sa SAD. Takođe imaju i nešto nafte koju naravno hoće da im otmu SAD. Čak su i rešili problem "Posle el-Asada, el-Asad" na elegantan način.

Stoga još jednom upućujem apel da ako nije moguće da naši vrhunski izveštavači sa terena u prijateljskoj VSNLADŽ ponude slične izveštaje iz Sirije da se nađe neko ko bi u najmanju ruku donosio barem upola patriotiske vesti iz Sirije.

Kris Novoselić

Postavio sam juče sliku "najpoznatijeg hrvatskog libertarijanca" i pitao o kome se radi.  Možda ova slika više pomogne.

Kao što su dva komentatora već nagovestila, radi se o bivšem basisti i jednom od osnivača Nirvane, Krisu Novoseliću. Ako ga niste prepoznali, nije ni čudo, prošlo je 17 godina od kako Nirvana ne postoji, a 20 godina od kada je izašao album "Nevermind".

Možda je fraza "hrvatski libertarijanac" malo prejaka. Čovek je Amerikanac (hrvatskog porekla), a i veza sa libertarijanizmom je relativno slaba - govorio je na nekim libertarijanskim konvencijama i podržao Rona Paula na izborima za predsednika 2008. godine. Inače je Demokrata.

Očigledno se radi o izuzetno zanimljivoj ličnosti. Nakon raspada Nirvane, promenio je nekoliko bendova, postao politički bloger (a nedavno i prestao da piše jer je upisao koledž), malo je falilo da se kandiduje za zamenika guvernera države Vašington, a radi i kao aktivista po pitanju demokratizacije pri organizaciji Fair Vote. Koliko sam mogao da vidim, jedna od glavnih stvari za koju se zalažu je prelazak na proporcionalni sistem glasanja koji bi razbio duopol Demokrata i Republikanaca, kao i za ukidanje elektora i prelazak na direktne izbore za predsednika SAD. Evo kako, u jednom od postova na svom blogu, objašnjava ove stavove:

I mean, people want this supposed change but they still vote for one of the entrenched parties in Washington DC?

This reminds me of being a 16-year-old living in Yugoslavia. There were only two television channels available--both controlled by the state. Now don't get me wrong, my adolescent mind thought the broadcast of the unedited version of Last Tango in Paris was great, but there were nights when the choice was between two bad programs. That meant it was time to pick up a book or listen to my new Bijelo Dugme cassette.

Bankrot Grčke

Grčka, sa druge strane, jeste bankrotirala. Najnoviji EU dogovor od sinoć po prvi put podrazumeva ne samo pomoć ostalih članica i MMF-a, nego i odricanje privatnog sektora od dela duga.

Zemlja bankrotira na spoljni dug kada odluči da više ne vraća taj dug u celosti. Bankrot nikada ne znači obustavu celog duga, nego njegovo restrukturiranje. Umesto da vratite ceo dug, vi sa kreditorima sklopite dogovor da vratite na primer 70%, uz promenjene ročnosti i kamate. To se zove bankrot.

Grčki dogovor podrazumeva upravo to, ali sa jednom dodatnom opcijom koja omogućava da se to ne zove bankrot. Naime, bankama je ponuđeno da izaberu jednu od 4 opcije. Prva opcija je da ne urade ništa i nastave da drže svoj grčki dug kao i do sada.

Ostale 3 opcije daju upravo ono što se u slučaju bankrota radi -- menjaju iznose, kamate i ročnosti duga (možete izabrati manji iznos ali bržu otplatu i kamatu i slično). Takođe, ako izaberete jednu od ove tri, cela EU postaje garantor vašeg duga.

Očigledan cilj dogovora je bio da banke ne izaberu prvu, nego jednu od tri preostale opcije. To je onda ravno bankrotu, ali zbog samog postojanja prve opcije kaže se da banke nisu bile prinuđene da bilo šta urade, što znači da se to ne može zvati bankrotom. Formalno, Grčka nije obustavila dug, nego je zajedno sa EU ponudila druge opcije i banke su umesto rizika izabrale te druge opcije.

Sadašnja neto vrednost tri opcije je svim sigurno veća od vrednosti prve, od sadašnje cene grčkog duga, tako da će malo ko propustiti da konvertuje dug. Suštinski, to je bankrot Grčke.

Bankrot Politike

Svakog jutra pogledam srpske vesti i vidim da se Americi sprema apokaliptični bankrot. Već nekoliko dana Politika piše, a B92 prenosi naslove da se "Nad SAD nadvila senka bankrota", da se "Vol Strit sprema za najgore" i da "Amerika može završiti kao Zambija".

Amerika je najbogatija, Zambija jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Bankrotom država prestaje da plaća dug, ali zemlja ne osiromašuje. Naprotiv, bankrot zemlje je odličan način da se otarasite dugova i političari ga koriste da bi podigli, a ne spustili životni standard stanovništva.

Ali to i nema nikakve veze, jer kao što smo rekli, u Americi se uopšte ne radi o ekonomskom bankrotu. Radi se o domaćoj političkoj nesuglasici, da li se treba dalje zadužiti ili ne. U slučaju da Amerika odluči da se još zaduži, i dalje će plaćati najmanju kamatnu stopu na svetu. Banke obično ne daju novac nekome ko je pred bankrotom, bilo da se radi o pojedincu, firmi ili zemlji, a ako i odluče da mu daju, onda taj rizik debelo naplate visokom kamatom. Na američke obveznice trenutno se plaća kamata koja je jako blizu nuli.

Politika kaže i da se "Vol Strit sprema za najgore", ali to se po ponašanju Vol Strita ne vidi. Cene američkih obveznica i dalje nisu pale, odnosno njihovi prinosi, koji odražavaju rizik nevraćanja duga nisu porasli. Prinosi koji su na SAD obveznice i dalje ispod 1%, su u slučaju evropskih zemalja kojima preti bankrot redovno iznad 10%, kod Irske su bili preko 20%, kod Grčke 35%.

Osiguranje američkog duga, credit default swaps, takođe se prodaje po niskim cenama. Osiguranje SAD duga je i danas jeftinije od britanskg ili nemačkog, koje se smatraju sigurnim i solventnim evropskim zemljama, a da ne govorimo o španskom, irskom ili grčkom.

Tržište dakle nedvosmisleno govori da nema spremanja za najgore, niti čak vanredne zabrinutosti. Poenta je da, čak i ako politički dogovor ne uspe, vlasnici duga nisu toliko zainteresovani za sledeću kamatu (koju će im tehnički bankrot možda uskratiti), koliko za dugoročnu sigurnost duga. A koliko god da se SAD poslednjih godina bespotrebno zadužila, ta sigurnost se još uvek ne dovodi u pitanje.

Ali najviše me u domaćim vestima zbunio deo o rejting agencijama - Politika piše da je Moody's rekao "da bi rejting SAD mogao biti srozan sa AAA na B+". Pošto to nisam video po stranim vestima, pomislio sam da sam nešto važno propustio ili da se možda noćas nešto strašno dogodilo. Snižavanje američkog rejtinga na B bi stvarno gurnulo ceo svet u haos, iz regulatornh razloga. Svi koji drže američke obveznice morali bi ih prodati da bi zadovoljili regulatorna pravila udela prvoklasnih obveznica, a kad svi u isto vreme prodaju isti aset, kupca je teško naći, što onda dalje obezvređuje ove obveznice i gura sve u bankrot mnogo gori od onih iz 2008. Osim toga, ko još snižava rejting zemlji koju tržište (vidi iznad) i dalje smatra najsigurnijom na svetu? Naravno, to uopšte nije slučaj. Prava vest glasi da su iz rejting agencija rekli da će, ako SAD propusti da plati dolazeću kamatu na neke obveznice, spustiti rejting tih obveznica. To je velika razlika, jer kao prvo, tehnički bankrot, ako se dogodi, samo znači da se moraju izabrati prioriteti, između recimo plaćanja vojske i kamata. A drugo, ako se i izabere da se ne plate kamate, to ne znači gubitak rejtinga zemlje, nego rejtinga tih određenih obveznica, što je mnogo manji problem.

Svejedno, izveštavanje Politike je užasno pristrasno i potpuno u neskladu i sa tržišnim signalima i sa vestima iz sveta. Mnogo bi bolje bilo da samo prepisuju vesti iz svetskih medija nego što šalju svoje dopisnike da bi onda plasirali maliciozne dezinformacije.

Moskva, 1990.

Na ovo se može gledati i kao razrešenje kuhinjske debate koju su vodili Nikson i Hruščov prilikom jednog susreta. Hruščov je pokazao Niksonu tone čelika i kubike drveta koju je sovjetska planska privreda uspela da proizvede, dok je Nikson zauzvrat pokazao Hruščovu najnoviju američku kuhinju. Usledila je debata, gde je Nikson tvrdio da je kapitalizam dobar jer proizvodi ono što ljudi traže, dok je Hruščov tvrdio da je planska privreda superiorna jer proizvodi ono što je strateški važno i da samo takva bazna proizvodnja, a ne nekakve kuhinjske naprave, može biti osnova realnog ekonomskog rasta.

Hruščovljeva teorija zvuči razumno, zvučala je tada razumno i mnogim zapadnim ekonomistima, kao i sada mnogima koji i dalje zastupaju srodne ideje o realnoj proizvodnji i poljoprivredi kao jedinim pravim osnovama ekonomskog blagostanja. Ali ispostavilo se da je bila pogrešna.

A Nikson, koji je inače bio ekonomska štetočina i ostao zapamćen po pokušaju da administrativnom kontrolom cena smanji inflaciju, time je dao i jedan od najboljih argumenata u odbrani kapitalizma. Kapitalizam i slobodna razmena nisu dobri zato što daju najveće stope rasta fizičke proizvodnje - mada je i to slučaj - nego zato što je to sistem u kojem ljudi jedni drugima obezbeđuju da imaju tačno ono što hoće. Snimak govori.

Ko je najpoznatiji hrvatski libertarijanac?

Predlažem tipa sa slike. Ne očekujem da ga iko prepozna, ali očekujem da je makar 95% čitalaca čulo za njega. Ne u ovom kontekstu, doduše.

O kome se radi? Odgovor suta.

Sad mi je jasno zašto bi svi političari da asfaltiraju puteve

Tržišna privreda

***
Vlada Srbije usvojila je danas Uredbu po kojoj će maksimalna cena vekne hleba "sava" T- 500 ubuduće biti 45,97 dinara.

Prethodnom uredbom Vlade maksimalna cena vekne hleba iznosila je 54,22 dinara.

Najnovijom izmenom hleb je pojeftinio 15 odsto.

Ova odluka proistekla je iz realno tržišno ustanovljenih odnosa pariteta cena pšenice-brašna-hleba T - 500.

Uredba stupa na snagu po objavljivanju u Službenom glasniku.

***

Možda ipak nisam zatucani i nepismeni antinaučni kreten jer ne mislim da je globalno zagrevanje ozbiljan problem

Iz rezimea članka "The Tragedy of the Risk-Perception Commons: Culture Conflict, Rationality Conflict, and Climate Change":

Uobičajeno objašnjenje za kontroverzu oko klimatskih promena često naglašava neke prepreke u tome kako javnost razume problem: ograničeno poznavanje nauke, nesposobnost običnih građana da procene tehničke informacije i rezultujuće široko rasprostranjeno korišćenje loših heuristika kako bi se procenio rizik. Velika anketa građana SAD (N=1540) je našla malo podrške za ovu tvrdnju. Ukupno posmatrano, ljudi koji dobro poznaju nauku su bili malo manje, a ne više, spremni da vide klimatske promene kao ozbiljnu pretnju u odnosu na ljude koji se slabo razumeju u nauku.  

Dakle, možda grešim, ali sam u dobrom društvu.

Tim Harford na TED-u

Pogledajte vrlo zanimljiv nastup Tima Harforda pod nazivom "Trial, Error and the God Complex".

Osoba sa invaliditetom

Švedska državna služba za zapošljavanje je odlučila da "zavisnost od hevi metala" prizna za invaliditet. To znači da je zavisnik od hevi metala em zaštićen od diskriminacije (ne smeš da ga ne zaposliš samo zato što je ceo istetoviran, ne dolazi na posao kada ima neki dobar koncert, i pušta glasnu muziku), em ima pravo na finansijsku nadoknadu.

"I signed a form saying: 'Roger feels compelled to show his heavy metal style. This puts him in a difficult situation on the labour market. Therefore he needs extra financial help'. So now I can turn up at a job interview dressed in my normal clothes and just hand the interviewers this piece of paper," he said.

The manager at his new workplace allows him to go to concerts as long as he makes up for lost time at a later point. He is also allowed to dress as he likes and listen to heavy metal while washing up. 

Svaki publicitet je dobar publicitet

- Budimo realni i priznajmo da većina tih životinja apsolutno ništa ne radi, već po ceo dan samo leži i jede. Slažem se da za te radne navike treba kriviti sistem vrednosti koji je vladao u godinama iza nas, ali to će biti slab argument pred novim vlasnicima – smatra Ludovik Kralj, analitičar Libertarijanskog kluba.

Eto Libeka u Njuzu. Čestitamo!

Sila od države

Ozbiljna država se lako prepoznaje, bila ona nemačkog, američkog ili estonskog tipa. Neozbiljna banana država se prepoznaje po stvarima kao što je nemogućnost uručenja sudskog poziva osobi koja je u kućnom pritvoru na adresi na koju joj je upućen poziv.

Kako li na ovo gledaju investitori koji dolaze u Srbiju, u svetlu mogućnosti izvršenja ugovornih obaveza kada druga ili druge strane to odbijaju?

Njih to, naravno, uopšte ne zanima sve dok je Novak ATP No.1, vaterpolisti gaze/dave protivnike, a nosioci vlasti fejsbuče, voze kombajne i objašnjavaju kako su svi biznismeni koji ih ne vole fuj.

Konsenzus sindikata i poslodavaca o privatizaciji javnih preduzeća

Prvo, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata, Ranka Savić:

Да би то функционисало заиста онако како то у јавности жели да представи премијер, сва јавна предузећа би требало приватизовати. Све друго је прича за народ, јер добро звучи, поготово пред изборе, истиче Савић.

Zatim, predsednik Unije poslodavaca Srbije, Nebojša Atanacković:

Без приватизације јавног сектора, нема деполитизације избора менаџера. То само добро звучи за народ, закључује Атанацковић. 

Privatna policija

Jedna od (mnogih) stvari koja me je iznenadila kada sam 2002. godine stigao u Filadelfiju na Master studije je bila ta sto je univerzitet imao svoju policiju.

Ne deluje toliko iznenađujuće, možete da pretpostavite da se suštinski radi o obezbeđenju univerziteta, koji je zaduženo za univerzitetske zgrade i površine. Ali, ne, ne radi se samo o tome. Radi se o tome da je grad Filadelfija prenela ovlašćenje na univerzitetsku policiju da može da obavlja policijske dužnosti i na svim gradskim površinama, kao i u blokovima koji se graniče sa univerzitetom. Dakle, univerzitetska policija je mogla da uhapsi nekoga ko je nešto ukrao iz privatne prodavnice koja nema nikakve veze sa univerzitetom. Zašto su grad i univerzitet to uradili?

Što se univerziteta tiče, oni su shvatili da gube studente i profesore zbog kriminala, budući da se univerzitet nalazi na samoj granici Zapadne Filadelfije, u kojoj je kriminal bio veoma ozibljan problem. Jednostavno, ako naplaćuješ 30 hiljada dolara za godišnju školarinu, moraš da ponudiš studentima elementarnu bezbednost. Takođe, ni profesori nisu bili oduševljeni time da im deca odrastaju u tom kraju. Univerizet je shvatio da nema čemu dobrom da se nada od gradskih vlasti pa su im rekli - "ajde vi lepo pustite nas da se borimo sa kriminalom i nasilnicima u ovih 30 blokova, inače ćemo mi da odselimo univerzitet negde u predgrađe". Grad se uplašio i rekao "dobro, može" (jer je univerzitet najveći privatni poslodavac u gradu). Ja ne znam detalje tog dogovora, kako su tačno podelili nadležnost, ali je sve to dobro funkcionisalo.

Univerzitet je onda otišao i korak dalje tako što je otkupio zemljište i kuće pored univerizeta, napravio dobru osnovnu školu i rekao profesorima - "evo, sad imate bezbedan komšiluk, dobru školu za vašu decu, izvolite i kupite kuće". Cena kuća je toliko porasla da se cela investicija u školu i policiju isplatila univerzitetu. Ne moram da pominjem da se radi o privatnom univerzitetu.

Zanimljivo je da to što rade univerziteti (UPenn nije jedini dobar univerzitet koji se nalazi u problematičnom kraju grada, Columbia ima možda još i veći problem), rade i razne druge organizacije. Često se vlasnici radnji i preduzeća udruže i angažuju "privatne policajce" da patroliraju komšilukom. Na sajtu VoxEU je izašao dobar članak na temu kakvi su efekti takvih organizacija na kriminal u Los Angelesu.

Warfare-welfare ludilo in nuce

Never forget, never forget, and I think it’s very important for Democrats especially to remember this, that if Hitler had not come along, Franklin Roosevelt would have left office in 1941 with an unemployment rate in excess of 15 percent and an economic recovery strategy that had basically failed.

kaže Larry Summers. Divan čovek, taj Hitler. Ja mislim da je jedini problem sa Osamom Bin Ladenom što nije imao dovoljno kapaciteta za rat na širokoj skali, nego je srušio tek nekoliko zgrada i isposlovao jedan ipak ograničeni rat u Avganistanu. Treba dati Al Kaidi više oružja da spasi američku ekonomiju ko što je Hitler spasao u vreme Ruzvelta.

P.S. Bivši Summersov šef ima još bolju, mada manje pompeznu ideju kako da se ekonomija izvuče iz čabra: masovno farbanje krovova u belo.

Zbunjivanje za naše dobro

Blic piše:

Svi maloprodajni objekati u narednom periodu moraju da budu razvrstani po odgovarajućim vrstama, odnosno formatima. Od toga će direktnu korist imati potrošači, jer će svaka radnja imati odgovarajuću nalepnicu, pa kupci neće moći da dođu u zabludu da kupuju u radnjama s niskom maržom.

Budalaština, al ajde, ima i glupljih stvari. I onda, rekoh hajde da pročitam tekst do kraja, da vidim baš kako će te kategorije da se zovu... Kad ono:

  

Nespecijalizovane: hipermarket, supermareket, supereta, minimarket, diskontna prodavnica, klasična prodavnica s pretežno prehrambenim asortimanom, robna kuća  

Specijalizovane prodavnice: prodavnice voća i povrća, ribarnice, pekare 

Posebni trgovinski formati: trgovinski centar, keš end keri

Kakve sve ovo veze ima sa maržom??? Da li "klasična prodavnica s pretežno prehrambenim asortimanom" ima niže ili više marže od "prodavnice voća i povrća" ili od "minimarketa"? Nemam pojma...

Utisci iz Crne Gore

Upravo sam se vratio iz Crne Gore, pa rekoh da iznesem par utisaka. Da ponovim, radi se o utiscima, nemam nikakve podatke.

1. Čini mi se da se neki napredak zaista vidi. Za razliku od ranijih odlazaka (a idem u Kotor, u proseku, jednom godišnje na 5-10 dana), kada se video napredak kao posledica pretežno privatnih investicija (šta znam, mnogo lepši kafići i prodavnice - dobar primer je Kamelija u Kotoru, mnogo novih stambenih objekata), sada sam video napredak u putnoj infrastrukturi. Do Kotora sam stigao novim putem, od Pljevalja do Risna, koji ide preko Šavnika i Žabljaka. Dve nove deonice su odlične, mada su ograničenja brzine nenormalno niska. Ima jedna loša deonica, ali pretpostavljam da bi tu izgradnja novog puta bila preskupa U povratku, išao sam putem kojim takođe nikada nisam ranije išao, od Bijelog Polja do Novog Pazara, preko Berana i Rožaja. Očekivao sam uzan put i loš asfalt, a dobio put sasvim solidne širine i odličnog kvaliteta asfalta, skoro bez saobraćaja.

Dakle, putevi deluju odlično, naročito imajući u vidu težak teren i relativno mali obim saobraćaja i gustinu stanovništva. Čak, možda bi moglo da se tvrdi da su putevi i suviše dobri. Da budem potpuno fer pa da napomenem da ni put kroz Srbiju (Rožaje-Novi Pazar-Kraljevo-Kragujevac-Batočina) nije bio previše loš. Asfalt jeste lošiji nego u Crnoj Gori, ali nije ništa strašno, naročito imajući u vidu da juče popodne nije bilo žive duše na putu.

2. Što se privatnog sektora tiče, deluje mi da praktično ništa osim usluga ne radi. Čuo sam na vestima za 2-3 štrajka, slično kao u Srbiji - propale privatizacije, zaostale plate, takve stvari. Prilično je jasno da ono malo teške industrije što je CG imala (brodogradilišta, aluminijum, železara, mašine) verovatno nema nikakvu budućnost. Zanimljivo je da ima oko 30.000 nezaposlenih, ali dosta sezonskih radnika su Srbijanci.

Meni se čini da Crna Gora neće moći samo da se u potpunosti oslanja na turizam - sezona je kratka, teško je za 3-4 meseca zaraditi dovoljno para da se od toga živi godinu dana. Takođe, mnogo ljudi je lako došlo do dosta para, prodajući imovinu, i sada je teško naterati sebe da radiš za par stotina evra. Sve u svemu, Crna Gora na srednji rok verovatno ima bolju ekonomsku perspektivu nego Srbija, imaju još mnogo prirodnih resursa uz obalu koje ne koriste dovoljno efikasno. Kada kažem "na srednji rok", mislim da relativno lako u narednih 5-10 godina mogu da dostignu nivo recimo Grčke, dakle da veliki deo građana vodi jedan relativno lagodan i dobar život bez previše napora makar 6 meseci godišnje. Za više od toga mislim da će biti teško, jer bi to zahtevalo diversifikaciju privrede, a to mi ne deluje previše realno. Kada kažem "diversfikacija privrede", ne mislim nužno na reindustrijalizaciju, već i na razvoj usluga koje nisu direktno vezane za turizam. Jednostavno, treba od nečega da se živi i preko zime.

3. Što se politike tiče, moram da priznam da mi uopšte nije jasno zašto vlast dalje produbljuje procep koji postoji između tzv. Srba i tzv. Crnogoraca u Crnoj Gori (kao da iko tu zaista vidi dva posebna naroda). Poslednji takav potez je zakon kojim se neka imovina vraća porodici Petrovića, a koji počinje poput "nakon aneksije od strane Srbije 1918. godine". Ja ne znam šta se tada stvarno desilo, ali pobogu, prošlo je skoro 100 godina. Kakvu svrhu ta konstatacija u Zakonu može da ima, osim da nekoga iritira ili da nekome pošalje neku poruku? Kome i kakvu poruku, ne znam, ali znam da to ne treba Crnoj Gori.

Njima treba jedno 10 godina mira i stabilanosti, da turisti dolaze, investitori prave hotele, stanove i marine (možda i negde neku fabriku), a da država pravi puteve, vodovode i kanalizaciju, sredi kulturno-istorijske spomenike, sredi poslovni ambijent i nekako uvede zemlju u EU. Jedina prednost koju CG ima u odnosu na uži region (BiH, Srbija, Kosovo, Makedonija) je to što nema politički kamen od 100 tona oko vrata. Nema potrebe da ga sama sebi stavlja. Od pitanja jezika i crkve su napravljena prvoklasna politička pitanja, a to ne može nikako na dobro da izađe.

4. Stabilnost u regionu je veoma bitna za Crnu Goru, verovatno čak i bitnija nego za ostale zemlje. Turisti su osetljivi na loše vesti, a teško je njima objasniti da je Crna Gora izolovana od regiona.

5. Čini mi se da ima više stranaca nego ranije (pod strancima ne podrazumevam goste iz Srbije i Bosne). Ima dosta Rusa, ali sam ove godine na nekoliko mesta čuo i "američki".

Srbija - lider u siromaštvu

Pročitajte intervju jednog od moja dva omiljena domaća krupna biznismena. Jedino što on ovo govori gotovo u prazno, oni koji bi ga poslušali su u velikoj manjini.

O američkom Ustavu

Proučavajući dosta američku istoriju u poslednjih godinu-dve došao sam do zaključka da je svaki nacionalizam zasnovan na istim stvarima: na fiktivnim istorijskim mitovima čija je funkcija da ideološke prekoncepcije sadašnjih vladajućih krugova održi i pojača. Jedna od najbezočnijih istorijskih lagarija američke nacionalne mitomanije je tvrdnja da su se gomila božanstava koji hodaju zemljom i Platonovih filozofa-kraljeva zvanih Očevi utemeljivači sastali u Filadelfiji u sparno leto 1787 da sastave najsavršeniji dokument slobode koji je ikada napravljen, i zahvaljujući kome je Amerika najslobodnije društvo na svetu i danas - američki Ustav.

Naravno, ovo je čist mit. Prosta istorijska istina je da je bilo sve suprotno od ove kič bajke o herojskim "očevima utemeljivačima". Prvo, Amerika je u trenutku lansiranja kampanje za novi Ustav već imala svoj Ustav, zvani Articles of Confederation, koji je bio daleko, daleko superiorniji od dokumenta koji je sastavljen u Filadelfiji. Ali je imao jednu fatalnu "manu" - kreirao je vrlo slabu, gotovo nepostojeću centralnu vladu, i svu moć, uključujući i nezavisnost ostavio državama- bivšim kolonijama. Ovo se nije dopadalo rastućoj "nacionalnoj" Jenki eliti na Severu, koja je zagovarala jaku i "energičnu" federalnu vladu (kada je dobio Hamiltonovo pismo u Parizu, gde se tada nalazio, u kome se govorilo o potrebi energične vlade Jefferson se zgranuo - ima li išta gore od "energične vlade"?). I ta elita, predvođena "velikanima" Alexandrom Hamiltonom i Jamesom Madisonom je skovala pakleni plan: da sazovu ustavnu konvenciju koju će da predstave kao samo malo amandmansko modifikovanje Articles, ali na kojoj će da usvoje potpuno novi Ustav koji bi stvorio jaku i "energičnu" centralnu vladu i ukinuo postojeći federalni sistem.

Konvencija u Filadelfiji jula 1787 predstavljala je pokušaj državnog udara koji nije uspeo, odnosno koji je uspeo samo ograničeno. Pošto su na prevaru izmamili delegate iz većine država na Konvenciju (sa lažnim obećanjem da će se razgovarati samo o amandmanima na Articles of Confederation) nacionalisti su uradili sledeću stvar. Predložili su Georgea Washingtona sa predsedavajućeg, koji je izglasan (ko bi glasao protiv?), zatim na njegov predlog odlučili da zasedanje bude tajno, i tražili od svih da polože zakletvu da neće pričati o sadržaju celog skupa nikada i nikome. Decenijama posle Filadelfijske konvencije se nije znalo o njenom sadržaju skoro ništa, sve dok jedan od učesnika, protivnik novog Ustava i "anti-federalista" Luter Martin nije objavio svoje detaljne beleške iz kojih se moglo videti sve.

Ove beleške kao i kasnija svedočenja nekih drugih protivnika Ustava nam jasno pokazuju zašto je zasedanje moralo da bude tajno. Odmah po početku, James Madison i Hamilton su izneli plan kako bi trebalo da izgleda budući američki Ustav. Obratite pažnju šta su dični heroji slobode i "očevi utemeljivači" bili pripremili za američki narod. James Madison je predstavio takozvani "virdžinijski plan" koji su koncipirali on i nekolicina njegovih ko-konspiratora iz Virdžinije poput Georgea Nicholasa i Johna Marshalla. Po tom planu trebalo je ukinuti postojeću konfederalanu vladu i stvoriti centralizovanu "nacionalnu" vladu: Federalni Kongres je trebalo da bude jednodomni, bez Senata, da ima moć da donosi zakone kakve god želi i pravo veta na bilo koji zakon koji donesu države, predsednik je imao pravo da izvrši vojnu invaziju neposlušnih država, Vrhovni sud opštu ingerenciju u svim slučajevima. Hamilton nije bio zadovoljan ni ovim: on je predlagao doživotnog predsednika, doživotne guvernere koje niko ne bi birao nego bi ih postavljao doživotni predsednik, te potpuno pravno ukidanje država i pretvaranje u administrativne okruge. Kada je Konvencija na kraju odbila njegov predlog da se ukinu države on je održao govor na kraju kojeg je uvređeno rekao da on nikada neće podržati takav Ustav, i napustio Konvenciju. Pitam se koliko američkih studenata prava i politike je ikad čulo za ove podatke?

Naravno, kad su ove sramne ideje iznete delegatima u Fildelfiji nastao je potpuni haos. Većina su sa besom i indignacijom to odbili. Madison je uporno pokušavao da tokom Konvencije progura što više svojih ideja (posebno mu je za srce bio prirastao federalni veto na zakone država) ali bez uspeha. Konačni dokument koji je usvojen bio je kormpromis u kome je najveći deo inicijalnog dizajna onih koji su sazvali Konvenciju bio odbačen. Kongres i Vrhovni sud su dobili vrlo ograničene i precizno određene, delegirane nadležnosti. Ništa od širokog mandata, ili prava veta na zakone država. Kongres je dobio dva doma od kojih Senat ima po dva predstavnika svake države, i taj član Ustava se nikad ne može promeniti amandmanskim putem, čime se centralna valda čini mnogo manje "efikasnom" i "energičnom". Štaviše ni to nije bilo dovoljno, jer su takozvani antifederalisti (u stvari pravi federalisti) tražili da se doda još jedan broj ustavnih amandmana koji će dodatno da ograniče federalnu vladu, kao uslov za ratifikaciju. I ti amandmani, njih deset ukupno, će biti dodati narednih godina, od kojih su najznačajniji prvi i deseti: prvi zabranjuje Kongresu da donosi bilo kakve zakone koji bi ograničavali slobodu vere, slobodu štampe ili govora, dok deseti, koga je Jefferson nazvao "ugaonim kamenom Ustava" kaže da sve nadležnosti koje nisu Ustavom delegirane federalnoj vladi pripadaju državama. Naravno, pošto je reč o kompromisu i nacionalisti su dobili nešto - pravo Kongresa da razrezuje poreze i prebacivanje vojske u nadležnost centralne vlade, kao i pravo Kongresa da reguliše trgovinu (što je tada imalo ograničeno značenje, pravo da ukida proizvoljne međudržavne barijere trgovini, recimo carine koje bi Masačusets uveo Virdžiniji).

Stoga, pravi heroji Amerike nisu "očevi utemeljivači" mudri zakonodavci koji su narodi "podarili juhahaha", nego "anti-federalisti" kako ih zvanična režimska istoriografija posprdno naziva; hrabri Amerikanci koji su se usprotivili zaveri iz Filadelfije i sprečili da etatistička elita predvođena Madisonom, Marchalom, Hamiltonom i Jayom nametne svoju volju. Ovi heroji slobode ostaju zapravo jedini pravi očevi utemeljivači najboljeg što postoji u današnjoj Americi, iako ćete njihova imena retko čuti, osim kao predmet sprdnje i prezira. Ja ih ovde ponavljam: George Mason, Patrick Henry, Richard Henry Lee, Robert Yates, John Taylor, Melanchton Smith, i naravno pre svih, čovek koji se u vreme filadelfijske urote nalazio u Parizu a koji je pravi utemeljivač liberalizma u Americi - Thomas Jefferson.

Ko je vlasnik Feda?

Da, piše se Fed, a ne FED. Nije akronim nego skraćenica, Federalne rezerve, od milošte Fed.

Ko je vlasnik? Moram da priznam da su me na ovaj komantar podstakli teoretičari zavere, koji u vezi sa krizom bankrotstva SAD pišu da razni Rotšildi i Rokafeleri, kao vlasnici Feda, mogu štampati bezvredne dolare da bi zarađivali za sebe i vladali svetom. Obično izbegavam da se uvlačim u takve priče, ali pošto u ovoj ima i zrnca istine što se tiče vlasništva Feda, pravim izuzetak.

Ali prvo, šta se to dešava sa današnjim teoretičarima zavere? Čitaju li oni vesti? Rotšildi i Rokafeleri su priča iz 19. veka. Danas se ostaci tih familija jedva lupom mogu naći po Forbesovim listama 500 najbogatijih ljudi sveta. Da sada ne tražim podatke, ali moja procena je da mlađani Mark Zuckerberg može odmah kupiti svu imovinu svih članova obe ove familije. Vremena su se promenila, najbogatiji na svetu su neki sasvim drugi ljudi. Sve se nadam da ću naići na neku teoriju koja uključuje nekog iz Silikonske doline, ili recimo Warren Buffeta, Karlosa Slima ili nekog ruskog milijardera, ali od toga ništa jer teoretičari zavere i dalje recikliraju priče iz pretprošlog veka.

Što se tiče Feda, istina je da je to samo formalno privatna institucija. Vlasništvo podrazumeva nekoliko osnovnih prava: pravo da se imovinom raspolaže, da se njome upravlja, da se od nje ubire profit, da se ona otuđi ili uništi. Ako ste vlasnik akcija firme, onda imate pravo da učestvujete u izboru njenog rukovodstva, da dobijate dividendu, kao i da akcije te firme prodate ili kupite još istih.

Sistem Federalnih rezervi je organizovan tako da su sve banke koje se nalaze u federalnom bankarskom sistemu SAD njegovi delimični vlasnici. Pri tome, banke nemaju pravo da biraju -- ako hoće da se bave bankarstvom na federalnom nivou (alternativno mogu biti i mala banka u okviru države), moraju kupiti udeo u sistemu. Svaka centralna banka, kao i svaka banka, ima određeni kapital (mnogo manji od ukupne aktive kojom se meri veličina banke) i taj kapital ima vlasnika. Tako su vlasnici Feda sve američke banke proporcionalno svojoj veličini.

Ceo sistem Feda je podeljen na 12 podcentralnih banaka, tako da banke tehnički taj udeo imaju u svojoj regionalnoj Fed banci. Za svoje vlasništvo one dobijaju fiksnu dividendu (od mislim 4%). To je više nalik kamatnoj stopi, obeštećenju za zarobljeni kapital, nego profitu. Sav pravi profit Feda, emisiona dobit monopola na novac, odlazi u državni budžet.

Kakva prava odlučivanja imaju banke? Ako pogledate imenovanje guvernera Feda, vidite da njih postavlja država -- ne samo Bernankea, nego Savet od 7 guvernera koji upravljaju Fedom. Imenuje ih predsednik SAD, a njihov izbor potvrđuje ili odbacuje Senat.

Za monetarnu politiku SAD, osim saveta guvernera, zaduženo je još jedno telo, Open Market Committee. Ovaj komitet sastavljen je od istih 7 guvernera i još 5 od ukupno 12 direktora regionalnih banaka iz sistema Feda. Direktore ovih banaka biraju banke članice regionalnih Fedova. Jedino tu postoje elementi privatnog odlučivanja, ali je uticaj toga vrlo neznatan. Prvo, i kod imenovanja ovih lokalnih direktora politika neformalno igra važnu ulogu. Drugo, čak i ako bi banke uspele da proguraju svoje kandidate protivno volji države, to još uvek čini samo 5 članova Komiteta i 7 guvernera ih može preglasati. I opet, taj Komitet je jedino nadležan za određivanje kamatne stope, dok se za sve ostalo pita Savet guvernera.

Da sumiram, vlasništvo Feda je razvodnjeno na sve banke članice; banke to ne biraju nego moraju držati određeni procenat kapitala Feda i taj svoj udeo one ne mogu menjati, kupovati ili prodavati; nemaju skoro nikakav uticaj na upravljanje Fedom; i rezidualni profit Feda odlazi državni budžet.

Ako je jasno da je pravi vlasnik Feda vlada SAD, zašto je ovako organizovan? Sve starije centralne banke su počele kao privatne institucije, kojima su onda date monopolske privilegije i državne dužnosti, da bi na kraju bile nacionalizovane. Tek se u novijim režimima, od posle II svetskog rata centralne banke osnivaju kao državne. Kako kod SAD nikada nije bilo velike promene sistema, to se nikad nije dogodilo. Nije ni bilo potrebe, jer je Fed od početka do današnjeg dana suštisnki državna centralna banka kao i svaka druga.

Neokon voli Garyja Johnsona ali ne i Rona Paula

Profesor Gregory Hilton, veliki zaljubljenik u Georgea W. Busha, pravi poređenje između jedina dva prava libertarijanska kandidata na američkim izborima Rona Paula i Garyja Johnsona, i dolazi do zaključka da je Johnson mnogo bolji. Evo nekih od glavnih razloga za to:

Federal Reserve. Johnson supports for the Federal Reserve which Paul wants to abolish. In April, the Governor told Judge Andrew Napolitano it was not necessary to end the Federal Reserve, and the focus should instead be on balancing the budget. Johnson has since copied some of Paul’s anti-Fed rhetoric. However, as of today, he is still saying the Fed should not be abolished. He wants it to focus on price stability.

Budget. Johnson advocates a 43% cut in the federal budget and supports the GOP’s Ryan plan to cut the deficit by $6.2 trillion over a decade. Johnson says it is a good start, but Paul voted with the Democrats to kill the Ryan plan because he advocates larger reductions.

Cabinet. Johnson would not abolish cabinet departments for Agriculture and Commerce. He would abolish the Departments of Education and HUD. Paul would abolish all of them as well as the CIA, Labor and the Department of Homeland Security.

Gold Standard: Paul has written four books advocating a return to the gold standard. Johnson has issued one twitter message which vaguely promises to link the dollar to gold.

Foreign Policy. Johnson supports interventions for humanitarian purposes and to prevent genocide. He was in favor of the U.S. role in Bosnia and Kosovo, which Paul opposed.

Foreing Policy. Paul wants to end America’s collective security system. Johnson says “If there’s a clear genocide somewhere, don’t we really want to positively impact that kind of a situation? Isn’t that what we’re all about? Isn’t that what we’ve always been about?” Paul’s policy is non-intervention everywhere, no matter how compelling the cause.

War on Drugs: They both want to end the Drug War. Johnson, 58, has admitted smoking marijuana since he left the Governorship in 2002. Paul, 75, would allow all dangerous drugs to be legal if that policy was approved by a state government.

Mislim da nema bolje indikacije ko je pravi libertarijanski kandidat od toga koga od njih neokon etatista smatra većim i gorim "ekstremistom". Dakle, gori od njih hoće da uništi sva sjajna dostignuća progresivne ere, Njudila i "Velikog društva", od centralne banke, preko prohibicije svihh droga, slavnog sistema "kolektivne bezbednsoti" preojektovanog od Vilsona i Ruzvelta, i dve trećine federalne vlade! Sve oko čega postoji konsenzus između levih i desnih kolektivista u Americi. Da uništi "sve što smo postigli" u 20 veku. Da, baš tako.

Imidž

Njuz:

Investitorima su parametri poput makroekonomske i političke stabilnosti, valutnih rizika, komplikovanih procedura za dobijanje dokumentacije ili korupcija od sekundarne vežnosti. Njih zanima isključivo kako se kotiraju teniseri određene zemlje na ATP i WTA listama i na osnovu toga donose odluku gde će investirati svoj kapital – kaže naš izvor iz Ministarstva spoljnih poslova.

Hoće li Amerika bankrotirati?

Politika i B92 pišu da je rizik sve veći.

Prvo, nijedna zemlja ne mora da bankrotira. Vlade proglašavaju bankrot jer to hoće, kada procene da im je ekonomski ili politički profitabilnije da to urade.

Mora li Grčka da bankrotira? Ona sa sadašnjom ekonomijom sigurno ne može da vrati dugove na uobičajen način. Ali sve suverene zemlje danas imaju toliko državne imovine da to mnogostruko prevazilazi sva njihova dugovanja. Grčka lako može prodati zemlju, zgrade, Akropolj ili ostrva i izaći iz dužničke krize. Problem je što Grci to neće. Bankrotstvo pojedinca i firme podrazumeva da ukupan iznos dugovanja prevazilazi iznos imovine, ali kod zemalja to nije slučaj. Zemlje bankrotiraju zato što neće da prodaju svoju imovinu, a za razliku od pojedinaca ili firmi, na međunarodnom nivou nema sudskog izvršitelja da ih primora da to urade.

Amerika je u još boljoj poziciji od ostalih zemalja jer ima dolar i dug denominovan u dolaru. Za vraćanje dugova SAD uvek može štampati novac. To malo smanjuje vrednost duga, jer dolar u tom slučaju manje vredi, ali se izbegava bankrot. To znaju poverioci i zato su tako sigurni u svoj ulog u američki dug -- znaju da se može desiti da dolar donekle padne, ali da je skoro nemoguće da izgube glavnicu.

Kad je to rečeno, sadašnja američka kriza sa bankrotom je poseban slučaj. Iako je poslednja administracija povećala deficite i dugove (videti post ispod zašto), ovde se ne radi o ekonomskim problemima nego o političkom. Republikanci, koje su glasači na prethodnim kongresnim izborima disciplinovali, odbijaju da prihvate povećanje poreza ili dozvole dalje zaduživanje da bi se finansirale tekuće obaveze i traže da vlada umesto toga smanji potrošnju. Pošto ni oni u Kongresu ni Obama u Beloj kući ne popuštaju, moguće je da već od avgusta SAD neće moći da izmire neke obaveze, što je, tehnički gledano, bankrot.

Ali da to nije pravi bankrot govori i paradoks da su američki poverioci u ovom sukobu na strani Republikanaca koji ne popuštaju ni po cenu bankrota. Ako posedujete američke obveznice, sve što vam se može desiti u slučaju ovakvog bankrota je da ne dobijete na vreme polugodišnju kamatu koja ide na taj dug. Ali to u poređenju sa rizikom da se izgubi glavnica nije nikakav gubitak i zato vam je od toga mnogo važnija dugoročna fiskalna odgovornost, jer znate da će, ako ovako nastavi sa trošenjem, SAD na kraju možda i stvarno bankrotirati ili bar morati da štampa dolare koji će vam devalvirati dug.

Prvi pokazatelj dužničke krize je da kamate na taj dug, odnosno popusti kojima se dug prodaje, porastu. To se sada uopšte ne dešava sa američkim obveznicama, što znači da su vlasnici duga sasvim mirni. Tako je ovaj mogući tehnički bankrot, odnosno nepopuštanje fiskalno odgovorne struje, ustvari dobra vest za SAD i njihove poverioce.

Rezultati fiskalnog stimulusa u SAD

Ovo je iz poslednjeg izveštaja predsednika SAD:

Pomoću procena efekata ekonomskih multiplikatora, što je uobičajen način da se procene efekti zakonodavstva, stimulus je dodao ili spasao nešto manje od 2.4 miliona radnih mesta - privatnih ili državnih - uz trošak od 666 milijardi dolara.

Šta iz ovoga vidimo?

1. Prvo treba reći da je ovo račun samih predsednikovih ekonomista, koji su i dizajnirali stimulus. Ako je pristrasan, pristrasan je u korist stimulusa.

2. Obamina administracija još uvek koristi "dodao ili spasao" frazu kada govori o efektu stimulusa na radna mesta. Pošto stimulus ustvari nije uopšte povećao neto zapošljavanje, ovi ekonomisti rade sa pretpostavkom da bi u nedostatku ovog stimulusa veliki broj radnih bio izgubljen u nastavku krize. Onda se ta radna mesta, koja bi po veoma slobodnoj pretpostavci bila izgubljena a nisu, računaju kao navodno spašena uz pomoć stimulusa.

3. Izveštaj računa i privatna i državna javna mesta. U zemljama sa manje visoke nauke a više zdravog razuma, kreiranje državnih radnih mesta se zove udomljavanjem partijskih službenika i ne računa u povoljne efekte državne politike.

4. I konačno, uz sve to, ako se iznos stimulusa podeli sa brojem ovako stvorenih, pravih i pretpostavljenih, stvorenih i "sačuvanih", privatnih i državnih, radnih mesta, dobija se čitavih $278.000 potrošenih po radnom mestu. Za te pare su mogli da dovedu Fiat Ferari. Ili još bolje, da kupe po jedan svakom radniku koji je dobio ili sačuvao radno mesto u privatnoj ili državnoj službi.

Da li je ovo kraj kejnzijanizma? Da li ovi rezultati obeshrabruju kejnzijance? Ne. Prema Krugmanu, De Longu i drugima, sve ovo se dešava jer stimulus nije bio dovoljno veliki. Sa još većim stimulusom rezultati bi nekako bili potpuno drugačiji. Krugman je, po receptu nepokolebljivih komunista posle pada Berlinskog zida, nedavno napisao da kejnzijanizam nije uspeo jer nikada nije ni pokušan.

Miljenik srpskih medija, 2

Da pogledamo šta dalje kaže Stiglitz. Preskačemo nekoliko rečenica i dolazimo do ove:

Naprotiv, vaskrsla desničarska ekonomska nauka, inspirisana, kao i obično, ideologijom i uskim interesima, ponovo preti globalnoj ekonomiji - ili bar ekonomijama Evrope i Amerike, gde ovakve ideje još cvetaju.

Ove ideje cvetaju u ekonomijama Evrope i Amerike -- dakle u najrazvijenijim delu planete. I šta kaže Stiglitz, da bi umesto njih Evropa i Amerika trebalo da usvoje ideje afričkih i azijskih ekonomista? Naprotiv, nekoliko azijskih i par afričkih zemalja je usvojilo zapadne ideje, od pravne države do tržišne ekonomije i one koje su najdalje odmakle u njihovom usvajanju su i ekonomski najbolje prošle.

Tvrdnje jednog Nobelovca dakle padaju i na najplićem nivou analize -- ako su Evropa i Amerika ekonomski najrazvijenije, valjda to znači da su njihove ideje, posebno njihove ideje iz prethodnog perioda bile dobre. Ekonomija je i nastala kao nauka na zapadu da bi se objasnio taj ekonomski uspeh Zapada koji do nedavno nije postojao nigde drugde na svetu.

Ovo zvuči kao da su zapadni ekonomisti sve sami tržišni ekstremisti, a ustvari je ekonomska nauka veoma levičarski orijentisana. To se lako vidi, recimo, u anketama o političkoj pripadnosti ekonomista. Ubedljiva većina, nekih 3/4 ekonomista (istraživanja su razna, ali rekao bih da je to prosek), pripada levičarskim strankama, ali i pored toga ovi ekonomisti vide očigledno -- o nekim postulatima, kao što su prednosti privatne svojine ili slobodne trgovine, pristojan svet jednostavno više ne raspravlja.

U istoj rečenici Stiglitz nam kaže da je "desničarska ekonomska nauka inspirisana ideologijom i uskim interesima". Ako se nešto definiše kao "desničarska ekonomska nauka", onda je ona po definiciji ideološka. Problem je što je onda i Stiglitzova "levičarska ekonomska nauka" jednako ideološka. Jedino bi neutralna bila "neutralna ekonomska nauka", ali ko može odlučiti šta je neutralno?

Ideologija je u ekonomiji i društvenim naukama uopšte, neizbežna. Ekonomisti su se dugo složno pretvarali da je njihova nauka vrednosno neutralna. U tome su se slagali svi od Misesa i Friedmana na jednoj strani do Samuelsona na drugoj. Ali do danas se pokazalo da je to vrlo teško. Pokazalo se da empirijski nije moguće ništa od važnosti utvrditi. Današnji makroekonomisti se ne slažu ni kod nekih osnovnih pitanja za koja bi pomislili da bi do danas bila rešena -- na primer, da li je smanjenje poreza ili povećanje državne potrošnje bolje za kratkoročni ekonomski rast. To je zato što je empirijsko testiranje nemoguće (mada obe strane, svi osim Austrijanaca, tvrde da je moguće, ali uporno dobijaju suprotstavljene rezultate.)

Problemi tu samo počinju. Fundamentalnije, i sami koncepti kojima se operiše nisu i ne mogu biti neutralni. Uzmimo samo jedan osnovni koncept, GDP po stanovniku. Merenje GDP-a znači agregiranje raznih podataka, čime se narušava pretpostavka individualnosti. Dalje, GDP kao mera je orijentisana na troškove, ne na blagostanje i kao takva ona je pristrasna prema "proizvodnji". Otuda apsurdi kao što su zabluda razbijenog prozora, gde analitičari pogledaju podatke GDP-a posle zemljotresa, vide da je porastao i zaključe da je zemljotres bio dobra stvar. Ideologija se dakle krije čak i u ovim najosnovnijim konceptima i merama. Ili kao što je Hajek objasnio, iza svakog "podatka" krije se teorija. Ako merite progres neke zemlje kilometrima pruga, vi mislite da ste dali jedan neutralan podatak o progresu zemlje, a ustvari ste izneli teoriju da su kilometri pruga važan faktor blagostanja. U društvenim naukama podaci nisu neutralni, već postoje samo u kontekstu teorije. Na kojoj god strani bili i koliko god vam se to ne svidelo, ideologija je u društvenim naukama neizbežna.

Kako stoje stvari sa "uskim interesima" kojima su lesefer ekonomisti navodno inspirisani? Tu je već sasvim očigledno da je stvar potpuno obrnuta -- ekonomisti koji hoće materijalnu zaradu moraju se po svaku cenu kloniti tržišnih ideja. Najveći benefaktor ekonomista je uvek država. Ekonomska nauka, pisao je Mises, je proizvod intervencionizma. Ekonomisti nisu potrebni tržišnoj ekonomiji, potrebni su intervencionizmu, da smišljaju mere i dizajniraju regulacije. Država zapošljava ekonomiste direktno, u ministarstvima, kao savetnike, u centralnim bankama, na univerzitetima i institutima ili im indirektno daje grantove za istraživanje i nauku. Američki Fed zapošljava na stotine ekonomista u svojim "istraživačkim" odeljenjima i time kupuje njihovu privrženost. Šta mislite kakve ekonomiste država traži, one koji su uvek spremni da predlože nove državne mere ili one koji će predložiti ukidanje ministarstva koje ih je angažovalo? Dešava se i obratno, ali retki su političari poput Reagana i Thatcher koji će pitati Friedmana i Hayeka šta da se radi.

Osim države tu su međunarodne institucije, MMF, Svetska banka, UN, OECD i drugi. Ni tu tržišno orijentisani ekonomisti ne prolaze bolje. Za razliku od Stiglitza koji je u istoj instituciji napredovao, Bill Easterly je otpušten iz Svetske banke jer se usudio da kaže da strana pomoć nije bila efikasna u pospešivanju ekonomskog razvoja, posebno onda kad je dodeljivana diktatorima. Ali to je bilo bolje i za njega i za svet, jer je onda počeo javno da govori i piše o propasti ovih politika.

Da li tržišni ekonomisti, ako već ne profitiraju kod državnih i međudržavnih institucija, dobijaju nešto od privatnih korporacija? Korporacije ne vole slobodno tržište. Velike firme, u bilo kojoj zemlji, kada jednom uspostave pozicije su protiv stalnog takmičenja sa novim rivalima. Umesto toga, lakše im je da budu važna, strateška firma, prevelika da propadne, zaštićena od konkurencije iz zemlje ili inostranstva. Pogledajte strukturu američkih političkih donacija (američkih zato što su javne, u Srbiji su tajne). Silikonska dolina i finansijske korporacije daju Demokratama ili mejnstrim Republikancima, a svakako ne Randu ili Ronu Paulu. To je sasvim racionalno, jer predsednik Paul ne bi delio bailoute ni bankama ni proizvođačima automobila. Zato su ubedljivo najvažniji izvor finansiranja Paula, kao i libertarijanskih organizacija poput Cato ili Mises instituta, veliki broj malih donacija prikupljenih putem interneta.

Miljenik srpskih medija

Kao što je Ivan pre neki dan u komentarima primetio, prva i druga Srbija su ustvari veoma bliske jedna drugoj. Na sajtovima i Peščanika i NSPM se pre neki dan pojavio isti dijalog Slavoja Žižeka i Juliana Asangea, a sada se na sajtovima i Vidovdana i Danasa nalazi novi tekst Josepha Stiglitza. Da ne bi bilo da među njima nema nikakve razlike, tekst u Danasu je preveden sa engleskog, a tekst na Vidovdanu sa ruskog prevoda engleskog originala.

Joseph Stiglitz je nekada, dok je bio daleko od očiju javnosti, bio pristojan ekonomista. U ranim radovima je čak često navodio Hayeka kao inspiraciju za svoju formalizovanu teoriju o nesavršenim informacijama. Ali u jednom trenutku je otkrio da mu medijska pažnja prija i počev od svoje knjige o globalizaciji nezadrživo krenuo nadole. Danas on piše pamflete koji su toliko nakrcani ili neistinama ili poluistinama ili nekim ovlašnim ocenama prikazanim kao činjenice, da ih je jako teško kritikovati. U svakoj rečenici se suočite sa nebulozom koju treba iz korena ispravljati i onda vam kritika oduzme dosta vremena i prostora. Zato ću ovo morati da uradim u nastavcima.

Pogledajmo samo prvu rečenicu Stiglitzovog teksta:

"Pre samo nekoliko godina moćna ideologija - vera u slobodno i nesputano tržište - dovela je svet na ivicu propasti."

Ovo smo već mnogo puta čuli i mnogo puta demantovali. Kriza je izbila na raskršću dva najregulisanija ekonomska sektora, nekretnina i bankarstva. Relevantne deregulacije ovih sektora u godinama pre krize nije bilo, a relevantne dodatne regulacije jeste (ključno, "recourse rule" iz 2002. godine, više o tome ovde i ovde -- uzroke krize zaista nije lako shvatiti ako ne sagledate sve regulatorne detalje.) Koliko god puta da smo čuli priču o deregulaciji i krizi, još uvek nismo videli na koju deregulaciju se misli i kako je tačno ona povezana sa krizom. Takve stvari prolaze u novinskim pamfletima za širu publiku, ali ne prolaze više ni na nivou specijalizovnih blogova.

Povezano sa ovim, kao što Peter Boettke često primećuje, Stiglitz se stalno pravi da je ekonomski autsajder. Kao da svetom, akademijom i politikom već dugo vlada ta moćna libertarijanska ideologija, a Stiglitz je nekakav disident koji sa strane upozorava, ali ga niko ne sluša. U stvarnosti, teško je naći ekonomistu koji je više u samom srcu mejnstrima od Stiglitza. On je držao sve moguće pozicije i dobio sve moguće nagrade -- akademske pozicije na univerzitetima Ivy Lige, bio je glavni ekonomista Svetske banke, ekonomski savetnik predsednika SAD i dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Stiglitz je slika i prilika današnje ekonomije, intervencionističke i u akademiji i u politici. Evo kako, sa druge strane, prolaze čak i najveći libertarijanski ekonomisti -- Mises je bio neplaćeni profesor, praktično volontirao na NYU, veliki Rothbard se smucao po drugorazrednim školama, Hayeka su nekako primili u Čikago, ali na katedri za sociologiju. Situacija je slična i danas, osim što je dosta njih uspelo da se sakupi na George Mason univerzitetu (koji se bori da bude rangiran u top 50), a jedina politička pozicija kojoj bi se ovi ekonomisti mogli nadati bila bi u kabinetu predsednika Rona Paula. To su autsajderi, Stiglitz je mejnstrim.

Ali da vidimo na šta je to sve vreme upozoravao Stiglitz dok su libertarijanci vladali svetom. Da li je u godinama pre krize govorio o opasnostima deregulacije? To bi bilo teško, jer bi ga tada neko pitao da kaže na koju deregulaciju misli da bi znali o čemu govori. Ne, u godinama pre krize Stiglitz je pisao da je sistem finansiranja kupovine nekretnina putem državnih firmi Fannie Mae i Freddie Mac odlična stvar. Danas znamo da je kriza najvećim delom izbila upravo zbog prevelikih rizika koji su ove firme stvorile ili preuzele. Stigliz je bio plaćeni savetnik Fannie Maea i evo šta je 2002. godine, posle elaborisane stručne analize napisao o stanju dve ključne državne firme:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

Studija je u međuvremenu uklonjena sa sajtova Stiglitza i koautora i kasnijeg Obaminog šefa budžetske kancelarije Petera Orszaga, ali internet je i dalje može naći. Eto šta su regulatori govorili pre krize: Fannie i Freddie su bezbedni, sve ide po planu.

I to je samo prva rečenica Stiglizovog teksta. Da vidimo šta kaže druga:

"deregulisani kapitalizam američkog tipa doneo je veće materijalno blagostanje samo najbogatijima u najbogatijoj zemlji sveta"

Deregulacija i preraspodela dohotka su različite stvari, ali je očigledna neistina da je kapitalizam blagostanje doneo samo najbogatijima. Doneo je blagostanje celom svetu, svakome ko danas koristi mobilni telefon ili kompjuter, stvari koje su se pre samo deset godina računale u luksuz. Ali to Stiglitzu nije važno, njegova ideologija ljubomore računa samo "relativno" bogatsvto i po njoj je jednakost u siromaštvu bolja od nejednakosti u blagostanju. Ali o Stiglitzu i nejednakosti sam skoro pisao.

Toliko za sada, nastaviću večeras.