Moskva, 1990.

Na ovo se može gledati i kao razrešenje kuhinjske debate koju su vodili Nikson i Hruščov prilikom jednog susreta. Hruščov je pokazao Niksonu tone čelika i kubike drveta koju je sovjetska planska privreda uspela da proizvede, dok je Nikson zauzvrat pokazao Hruščovu najnoviju američku kuhinju. Usledila je debata, gde je Nikson tvrdio da je kapitalizam dobar jer proizvodi ono što ljudi traže, dok je Hruščov tvrdio da je planska privreda superiorna jer proizvodi ono što je strateški važno i da samo takva bazna proizvodnja, a ne nekakve kuhinjske naprave, može biti osnova realnog ekonomskog rasta.

Hruščovljeva teorija zvuči razumno, zvučala je tada razumno i mnogim zapadnim ekonomistima, kao i sada mnogima koji i dalje zastupaju srodne ideje o realnoj proizvodnji i poljoprivredi kao jedinim pravim osnovama ekonomskog blagostanja. Ali ispostavilo se da je bila pogrešna.

A Nikson, koji je inače bio ekonomska štetočina i ostao zapamćen po pokušaju da administrativnom kontrolom cena smanji inflaciju, time je dao i jedan od najboljih argumenata u odbrani kapitalizma. Kapitalizam i slobodna razmena nisu dobri zato što daju najveće stope rasta fizičke proizvodnje - mada je i to slučaj - nego zato što je to sistem u kojem ljudi jedni drugima obezbeđuju da imaju tačno ono što hoće. Snimak govori.