Miljenik srpskih medija, 2

Da pogledamo šta dalje kaže Stiglitz. Preskačemo nekoliko rečenica i dolazimo do ove:

Naprotiv, vaskrsla desničarska ekonomska nauka, inspirisana, kao i obično, ideologijom i uskim interesima, ponovo preti globalnoj ekonomiji - ili bar ekonomijama Evrope i Amerike, gde ovakve ideje još cvetaju.

Ove ideje cvetaju u ekonomijama Evrope i Amerike -- dakle u najrazvijenijim delu planete. I šta kaže Stiglitz, da bi umesto njih Evropa i Amerika trebalo da usvoje ideje afričkih i azijskih ekonomista? Naprotiv, nekoliko azijskih i par afričkih zemalja je usvojilo zapadne ideje, od pravne države do tržišne ekonomije i one koje su najdalje odmakle u njihovom usvajanju su i ekonomski najbolje prošle.

Tvrdnje jednog Nobelovca dakle padaju i na najplićem nivou analize -- ako su Evropa i Amerika ekonomski najrazvijenije, valjda to znači da su njihove ideje, posebno njihove ideje iz prethodnog perioda bile dobre. Ekonomija je i nastala kao nauka na zapadu da bi se objasnio taj ekonomski uspeh Zapada koji do nedavno nije postojao nigde drugde na svetu.

Ovo zvuči kao da su zapadni ekonomisti sve sami tržišni ekstremisti, a ustvari je ekonomska nauka veoma levičarski orijentisana. To se lako vidi, recimo, u anketama o političkoj pripadnosti ekonomista. Ubedljiva većina, nekih 3/4 ekonomista (istraživanja su razna, ali rekao bih da je to prosek), pripada levičarskim strankama, ali i pored toga ovi ekonomisti vide očigledno -- o nekim postulatima, kao što su prednosti privatne svojine ili slobodne trgovine, pristojan svet jednostavno više ne raspravlja.

U istoj rečenici Stiglitz nam kaže da je "desničarska ekonomska nauka inspirisana ideologijom i uskim interesima". Ako se nešto definiše kao "desničarska ekonomska nauka", onda je ona po definiciji ideološka. Problem je što je onda i Stiglitzova "levičarska ekonomska nauka" jednako ideološka. Jedino bi neutralna bila "neutralna ekonomska nauka", ali ko može odlučiti šta je neutralno?

Ideologija je u ekonomiji i društvenim naukama uopšte, neizbežna. Ekonomisti su se dugo složno pretvarali da je njihova nauka vrednosno neutralna. U tome su se slagali svi od Misesa i Friedmana na jednoj strani do Samuelsona na drugoj. Ali do danas se pokazalo da je to vrlo teško. Pokazalo se da empirijski nije moguće ništa od važnosti utvrditi. Današnji makroekonomisti se ne slažu ni kod nekih osnovnih pitanja za koja bi pomislili da bi do danas bila rešena -- na primer, da li je smanjenje poreza ili povećanje državne potrošnje bolje za kratkoročni ekonomski rast. To je zato što je empirijsko testiranje nemoguće (mada obe strane, svi osim Austrijanaca, tvrde da je moguće, ali uporno dobijaju suprotstavljene rezultate.)

Problemi tu samo počinju. Fundamentalnije, i sami koncepti kojima se operiše nisu i ne mogu biti neutralni. Uzmimo samo jedan osnovni koncept, GDP po stanovniku. Merenje GDP-a znači agregiranje raznih podataka, čime se narušava pretpostavka individualnosti. Dalje, GDP kao mera je orijentisana na troškove, ne na blagostanje i kao takva ona je pristrasna prema "proizvodnji". Otuda apsurdi kao što su zabluda razbijenog prozora, gde analitičari pogledaju podatke GDP-a posle zemljotresa, vide da je porastao i zaključe da je zemljotres bio dobra stvar. Ideologija se dakle krije čak i u ovim najosnovnijim konceptima i merama. Ili kao što je Hajek objasnio, iza svakog "podatka" krije se teorija. Ako merite progres neke zemlje kilometrima pruga, vi mislite da ste dali jedan neutralan podatak o progresu zemlje, a ustvari ste izneli teoriju da su kilometri pruga važan faktor blagostanja. U društvenim naukama podaci nisu neutralni, već postoje samo u kontekstu teorije. Na kojoj god strani bili i koliko god vam se to ne svidelo, ideologija je u društvenim naukama neizbežna.

Kako stoje stvari sa "uskim interesima" kojima su lesefer ekonomisti navodno inspirisani? Tu je već sasvim očigledno da je stvar potpuno obrnuta -- ekonomisti koji hoće materijalnu zaradu moraju se po svaku cenu kloniti tržišnih ideja. Najveći benefaktor ekonomista je uvek država. Ekonomska nauka, pisao je Mises, je proizvod intervencionizma. Ekonomisti nisu potrebni tržišnoj ekonomiji, potrebni su intervencionizmu, da smišljaju mere i dizajniraju regulacije. Država zapošljava ekonomiste direktno, u ministarstvima, kao savetnike, u centralnim bankama, na univerzitetima i institutima ili im indirektno daje grantove za istraživanje i nauku. Američki Fed zapošljava na stotine ekonomista u svojim "istraživačkim" odeljenjima i time kupuje njihovu privrženost. Šta mislite kakve ekonomiste država traži, one koji su uvek spremni da predlože nove državne mere ili one koji će predložiti ukidanje ministarstva koje ih je angažovalo? Dešava se i obratno, ali retki su političari poput Reagana i Thatcher koji će pitati Friedmana i Hayeka šta da se radi.

Osim države tu su međunarodne institucije, MMF, Svetska banka, UN, OECD i drugi. Ni tu tržišno orijentisani ekonomisti ne prolaze bolje. Za razliku od Stiglitza koji je u istoj instituciji napredovao, Bill Easterly je otpušten iz Svetske banke jer se usudio da kaže da strana pomoć nije bila efikasna u pospešivanju ekonomskog razvoja, posebno onda kad je dodeljivana diktatorima. Ali to je bilo bolje i za njega i za svet, jer je onda počeo javno da govori i piše o propasti ovih politika.

Da li tržišni ekonomisti, ako već ne profitiraju kod državnih i međudržavnih institucija, dobijaju nešto od privatnih korporacija? Korporacije ne vole slobodno tržište. Velike firme, u bilo kojoj zemlji, kada jednom uspostave pozicije su protiv stalnog takmičenja sa novim rivalima. Umesto toga, lakše im je da budu važna, strateška firma, prevelika da propadne, zaštićena od konkurencije iz zemlje ili inostranstva. Pogledajte strukturu američkih političkih donacija (američkih zato što su javne, u Srbiji su tajne). Silikonska dolina i finansijske korporacije daju Demokratama ili mejnstrim Republikancima, a svakako ne Randu ili Ronu Paulu. To je sasvim racionalno, jer predsednik Paul ne bi delio bailoute ni bankama ni proizvođačima automobila. Zato su ubedljivo najvažniji izvor finansiranja Paula, kao i libertarijanskih organizacija poput Cato ili Mises instituta, veliki broj malih donacija prikupljenih putem interneta.