Proučavajući dosta američku istoriju u poslednjih godinu-dve došao sam do zaključka da je svaki nacionalizam zasnovan na istim stvarima: na fiktivnim istorijskim mitovima čija je funkcija da ideološke prekoncepcije sadašnjih vladajućih krugova održe i pojačaju. Jedna od najbezočnijih istorijskih lagarija američke nacionalne mitomanije je tvrdnja da su se gomila božanstava koji hodaju zemljom i Platonovih filozofa-kraljeva zvanih Očevi utemeljivači sastali u Filadelfiji u sparno leto 1787 da sastave najsavršeniji dokument slobode koji je ikada napravljen, i zahvaljujući kome je Amerika najslobodnije društvo na svetu i danas - američki Ustav.
Naravno, ovo je čist mit. Prosta istorijska istina je da je bilo sve suprotno od ove kič bajke o herojskim "očevima utemeljivačima". Prvo, Amerika je u trenutku lansiranja filadelfijske kampanje već imala svoj Ustav, zvani Articles of Confederation, koji je bio daleko, daleko superiorniji od dokumenta koji je sastavljen u Filadelfiji. Ali je imao jednu fatalnu "manu" - kreirao je vrlo slabu, gotovo nepostojeću centralnu vladu, i svu moć, uključujući i nezavisnost ostavio državama- bivšim kolonijama. Ovo se nije dopadalo rastućoj "nacionalnoj" Jenki eliti na Severu, koja je zagovarala jaku i "energičnu" federalnu vladu (kada je dobio Hamiltonovo pismo u Parizu, gde se tada nalazio, u kome se govorilo o potrebi energične vlade Jefferson se zgranuo - ima li išta gore od "energične vlade"?). I ta elita, predvođena "velikanima" Alexandrom Hamiltonom i Jamesom Madisonom je skovala pakleni plan: da sazovu ustavnu konvenciju koju će da predstave kao samo malo amandmansko modifikovanje Articles, ali na kojoj će da usvoje potpuno novi Ustav koji bi stvorio jaku i "energičnu" centralnu vladu i ukinuo postojeći federalni sistem.
Konvencija u Filadelfiji jula 1787 predstavljala je pokušaj državnog udara koji nije uspeo, odnosno koji je uspeo samo ograničeno. Pošto su na prevaru izmamili delegate iz većine država na Konvenciju (sa lažnim obećanjem da će se razgovarati samo o amandmanima na Articles of Confederation) nacionalisti su uradili sledeću stvar. Predložili su Georgea Washingtona sa predsedavajućeg, koji je izglasan (ko bi glasao protiv?), zatim na njegov predlog odlučili da zasedanje bude tajno, i tražili od svih da polože zakletvu da neće pričati o sadržaju celog skupa nikada i nikome. Decenijama posle Filadelfijske konvencije se nije znalo o njenom sadržaju skoro ništa, sve dok jedan od učesnika, protivnik novog Ustava i "anti-federalista" Luter Martin nije objavio svoje detaljne beleške iz kojih se moglo videti sve.
Ove beleške kao i kasnija svedočenja nekih drugih protivnika Ustava nam jasno pokazuju zašto je zasedanje moralo da bude tajno. Odmah po početku, James Madison i Hamilton su izneli plan kako bi trebalo da izgleda budući američki Ustav. Obratite pažnju šta su dični heroji slobode i "očevi utemeljivači" bili pripremili za američki narod. James Madison je predstavio takozvani "virdžinijski plan" koji su koncipirali on i nekolicina njegovih ko-konspiratora iz Virdžinije poput Georgea Nicholasa i Johna Marshalla. Po tom planu trebalo je ukinuti postojeću konfederalanu vladu i stvoriti centralizovanu "nacionalnu" vladu: Federalni Kongres je trebalo da bude jednodomni, bez Senata, da ima moć da donosi zakone kakve god želi i pravo veta na bilo koji zakon koji donesu države, predsednik je imao pravo da izvrši vojnu invaziju neposlušnih država, Vrhovni sud opštu ingerenciju u svim slučajevima. Hamilton nije bio zadovoljan ni ovim: on je predlagao doživotnog predsednika, doživotne guvernere koje niko ne bi birao nego bi ih postavljao doživotni predsednik, te potpuno pravno ukidanje država i njihovo pretvaranje u administrativne okruge. Kada je Konvencija na kraju odbila njegov predlog da se ukinu države on je održao govor na kraju kojeg je uvređeno rekao da on nikada neće podržati takav Ustav, i napustio Konvenciju. Pitam se koliko američkih studenata prava i politike je ikad čulo za ove podatke?
Naravno, kad su ove sramne ideje iznete delegatima u Fildelfiji nastao je potpuni haos. Većina su sa besom i indignacijom to odbili. Madison je uporno pokušavao da tokom Konvencije progura što više svojih ideja (posebno mu je za srce bio prirastao federalni veto na zakone država) ali bez uspeha. Konačni dokument koji je usvojen bio je kormpromis u kome je najveći deo inicijalnog dizajna onih koji su sazvali Konvenciju bio odbačen. Kongres i Vrhovni sud su dobili vrlo ograničene i precizno određene, delegirane nadležnosti. Ništa od širokog mandata, ili prava veta na zakone država. Kongres je dobio dva doma od kojih Senat ima po dva predstavnika svake države, i taj član Ustava se nikad ne može promeniti amandmanskim putem, čime se centralna valda čini mnogo manje "efikasnom" i "energičnom". Štaviše ni to nije bilo dovoljno, jer su takozvani antifederalisti (u stvari pravi federalisti) tražili da se doda još jedan broj ustavnih amandmana koji će dodatno da ograniče federalnu vladu, kao uslov za ratifikaciju. I ti amandmani, njih deset ukupno, će biti dodati narednih godina, od kojih su najznačajniji prvi i deseti: prvi zabranjuje Kongresu da donosi bilo kakve zakone koji bi ograničavali slobodu vere, slobodu štampe ili govora, dok deseti, koga je Jefferson nazvao "ugaonim kamenom Ustava" kaže da sve nadležnosti koje nisu Ustavom delegirane federalnoj vladi pripadaju državama. Naravno, pošto je reč o kompromisu i nacionalisti su dobili nešto - pravo Kongresa da razrezuje poreze i prebacivanje vojske u nadležnost centralne vlade, kao i pravo Kongresa da reguliše trgovinu (što je tada imalo ograničeno značenje, pravo da ukida proizvoljne međudržavne barijere trgovini, recimo carine koje bi Masačusets uveo Virdžiniji).
Stoga, pravi heroji Amerike nisu "očevi utemeljivači" mudri zakonodavci koji su narodu "podarili juhahaha", nego opstrukcionisti "anti-federalisti" kako ih zvanična režimska istoriografija posprdno naziva; hrabri Amerikanci koji su se usprotivili zaveri iz Filadelfije i sprečili da etatistička elita predvođena Madisonom, Marchalom, Hamiltonom i Jayom nametne svoju volju. Ovi heroji slobode ostaju zapravo jedini pravi očevi utemeljivači svega najboljeg što postoji u današnjoj Americi, iako ćete njihova imena retko čuti, osim kao predmet sprdnje i prezira. Ja ih ovde ponavljam: George Mason, Patrick Henry, Richard Henry Lee, Robert Yates, John Taylor, George Clinton, i naravno pre svih, čovek koji se u vreme filadelfijske urote nalazio u Parizu a koji je pravi utemeljivač liberalizma u Americi - Thomas Jefferson. Najveći klasični liberali, i najekstrmeniji zagovornici slobode pojedinca u Americi bili su zapravo protivnici filadelfijskog Ustava!
11 comments:
Ovo što pišeš nije neka velika tajna. Sukobi između federalista i antifederalista su dobro poznata tema, o kojoj američki studenti povijesti i ustavnog prava čuju mnogo na predavanjima. (Pogledaj npr. predmet o američkom ratu za nezavisnost na stranicama Yalea - 23. predavanje sadržava manje-više cijelu priču koju si iznio.)
Ako te zanima razbijanje malo jačih mitova, probaj čitati američke lojaliste, koji su za razliku od antifederalista danas stvarno sasvim zaboravljeni. Na primjer, kritika američke Deklaracije nezavisnosti Thomasa Hutchinsona je vrlo interesantna. ("Upon my first reading it, I thought there would have been more policy in leaving the World altogether ignorant of the motives of the Rebellion, than in offering such false and frivolous reasons in support of it...") Peter Oliver je još jedan vrlo zanimljiv lojalistički autor.
Naravno, sve te rasprave o 18. stoljeću imaju vrlo malo veze s današnjim američkim ustavom i ustavnim pravom. Izvorni ustav je doživio kolaps 1861. i nije se nikad sasvim oporavio, a u 20. stoljeću je kreativno reinterpretiran u nešto od čega bi se i federalistima i antifederalistima digla kosa na glavi. Možda i najveći mit od svih u američkoj politici je da kojekakve ideološki motivirane izmišljotine federalnih sudaca iz zadnjih 40-50 godina imaju nekakve veze s tekstom ustava i njegovim prijašnjim tumačenjem. (O kreativnim interpretacijama iz Rooseveltovog doba da i ne govorim, samo tih pitanja se javne kontroverze u današnjim medijima puno manje dotiču.)
(Inače, "Articles of Confederation" se prevodi kao "Članci o konfederaciji". Mislim da nema potrebe to ostavljati na engleskom - izgleda ružno, posebno kad se još moraš petljati s padežima.)
Vladimire,
ne kazem da su sukobi federalsita i antifederalista tajna, nego da je interpretacija tog sukoba dovedena do skoro potpunog izvrtanja istorije. Madison i Hamilton se smatraju herojima konstitucioanlizma, dok se anrifederalisti otpisuju kao "men of little faith". Nacices potpuno slganje o njima medju konzervativcima i liberalima.
Hvala puno za linkove ka lojalistima i Yale predavanjima pogledacu obavezno.
Primedba o ustavnim interpretacijama je takodje tacna: originalni Ustav je doziveo krah 1861, konacno 1937, posle cega se slobodno moze reci da vlada bezakonje (Lino Graglia naziva sadasnji americki sistem iranskom dzamahirijom u kojoj sudije Vrhovnog suda vladaju kao ajatolasi ali posto nemaju religiozni autoritet moraju da se prave kako "interpretiraju Ustav", dok u stvari namecu zakone i javne politike dekretom).
Иване, хвала за занимљиву историјску причу а Владимиру за подсећање на лојалисте којих није био мали број (успут, сећам се да је де Токвил помињао једну већу групу лојалиста која је отишла у планине и тамо се чак помешала са Индијанцима).
Иначе, наш превод назива првог устава САД ("Чланови конфедерације") има и занимљиво двосмислено значење - articles/members.
Vladimire,
cim sam cuo da profsorka sa Yalea prica isto sto i ja o Ustavu, odmah sam se namrstio; Yale, kazes? Zasto nisam cuo za nju? Stavise, zasto je na Yaleu, ako misli to sto kazes?
Naravno da ne misli. Rec je o tipicnoj profesorki sa Ivy League fakulteta. Zivot nije bas toliko pun inznenadjenja, najmanje pozitivnih. Ako pogledas taj video, jasno je da ona podrzava nacionalisticku teoriju do balcaka. Kaze recimo da bi virdzinijski plan zamenio vladavinu drzava "vladavinom naroda". Preko veto moci federalne vlade prelazi u sekundi, samo procitavsi Randolphovu formulaciju. Nikakve implikacije, nista. Da ne govorim o komicnom gaga objasnjenju da je sve bilo tajno da bi ljudi slobodno debatovali. Ne objasnjava zasto su morali da poloze zakletvu da nikom nece reci. Ako bi to pitanje postavila (ili makar rekla studentima da je bilo zakletve) nego bi mogao mozda pomisliti da je to bila neka zavera i da su ljudi tamo okupljeni bili zaverenici koji hoce da sakriju od naroda uzurpaciju i tiraniju koju mu pripremaju.
Ivane Jankoviću,
"uzurpaciju i tiraniju"
Tako i "naše" stranke funkcionišu, palo im nasleđe od kp.
Biranje predstavnika za niže nivoe je javno, dižu se ruke, a stranačke skupštine su tajne."naše" stranke funkcionišu, palo im nasleđe od kp.
Biranje predstavnika za niže nivoe je javno, dižu se ruke, a stranačke skupštine su tajne.
Naravno, nisam mislio da današnji profesori hvale i podržavaju antifederaliste. Ali kad razmislim o onima koje sam čitao, rekao bih ipak da ne predstavljaju takve karikature kakve mi se učinilo da im ti pripisuješ. Recimo, kad pogledam ova predavanja s Yalea, čini mi se da bi netko tko ih sluša bez predrasuda dobio ispravan dojam da je put prema ustavu bio pun političkih natezanja i malverzacija, a nipošto nekakav uzvišeni sastanak mudrih filozofa-kraljeva. Uostalom, i ta profesorica, koliko god da su joj simpatije na strani nacionalista, kaže prilično eksplicitno: "[T]he new nation backed its way into a stronger central government, one decision at a time... aided of course by some really strong nationalists in the background trying to push things in that direction, like Madison, Hamilton, Washington..."
E sad, da su antifederalisti pobijedili i da je Amerika ostala pod nekakvim labavim savezom nezavisnih država, teško je reći kako bi to završilo. Simpatizeri antifederalista koji maštaju o nekakvoj izgubljenoj prilici za libertarijansku konfederaciju obično pretpostavljaju da bi se u toj situaciji pojedine države uspješno oduprle unutrašnjim nemirima, da europske velesile (posebno Britanija) ne bi razbile i pokorile taj labavi savez, da ne bi došlo do oružanih sukoba između država itd. Naravno, pitanje je da li bi i najgori scenariji takvih vrsta bili tako loši, kad uzmemo u obzir da je američki ustav u roku od 70 godina doživio najužasniji mogući krah (a neki bi dodali: možda i kad razmotrimo ulogu Amerike u svijetu nakon toga).
Kako onda objasniti pristanak državnih predstavnika konvencije i kasniju ratifikaciju? I ako je filadelfijska konvencija bila sazvana na prevaru, ustav su države morale kasnije odvojeno da ratifikuju. A i na samoj konvenciji su bili predstavnici država, kako je bilo moguće progurati nešto što niko nije hteo kroz konvenciju i ratifikaciju?
Slavisa,
Ustav je ratifikovan vrlo tesno. U nekoliko drzava je bila u pitanje bukvalno dva ili tri glasa na skupovima od nekoliko stotina ljudi. U Virdziniji, najvecoj i najznacajnijoj drzavi citave unije, Ustav je izglasan tek kada su Randolph, Nichoas i Madison eksplicitno obecali, i to uneto u zapisnik, da ce Virdzinija imati pravo da "bude izuzeta" iz primene bilo kog zakona koji ona smatra protivustavnnim (Madison i Jefferson su se pozivali na virdzinijsku ratifikacionu debatu kad su izneli doktrinu nulifikacije 1798). Takodje secesija kao krajnje resenje se spominje u nekoliko ratifikacionih dokumenata, npr Njujork, Delaver, Pensilvanija i Rod Ajlend. Uprkos svim tim garancijama mnogi su i dalje (s pravom) bili skepticni, i Ustav je jedva izglasan.
Vladimire,
postoji knjiga pod naslovom "Collective action under the Articles of Confederation". Objavila ju je neka konvencionalna profesorka ekonomije. Ona je analizirala placanje poreza, tj rekvizicija pod Kongresom pre donosenja Ustava i pokusavala da uporedi to sa onim sto predvidja teorija javnih dobara. Teorija je da ako ne postoji centralna vlada sa poreskim monopolom, problem "kolektivne akcije" tj free ridinga ce spreciti da se prikupe sredstva. Teorija predvidja da skoro nista od poreza za potrebe rata pod Articles of Confederation ne bi trebalo da se prikupi pod datim rezimom. Ipak, analizirajuci originalna dokumenta ona zakljucuje da je oko 55% prezuetih proeskih obaveza bilo ispunjeno. To je neuporedivo vise nego sto teorija dozvoljava. Ona je sokirana, i posto je nespremna da dovede u pitanje teoriju (ne dao Bog), ona iznalazi neka potpuno sumanuta kvazi-ekonomska objasnjenja zasto su kolonije placale iako profesor Samuleson tvrdi da ne bi smele da placaju.
Ali, poenta je da citava prica o neefikasnosti starog sistema koju su gurali federalisti bila mit. Sistem je bio efikasan, ali nije davao veliku moc eliti koja je bila zedna moci. I to je sva prica.
I jos nesto, Bill of rights. To su federalisti u pocetku zestoko odbijali kao nepotrebno. Tek kad je obecano da ce se izglasati Bill of Rights, mnogi koji su bili skepticni pristali su da glasaju. Filadelfijski Ustav uopste nije predvidjao Bill of Rights, a najmanje nesto poput desetog amandmana, i nikad ne bi bio izglasan, ali nikad, bez takvog amandmana.
Ja ne mislim da bi u slučaju neke stvarne vanjske opasnosti (npr. rat s Britanijom) "free-riding" bio problem. Uostalom, za vrijeme samog rata za nezavisnost, provizorni kongres je funkcionirao dovoljno dobro da dobije rat. Puno veća opasnost je bila od radikalnih elemenata unutar pojedinih država koji su prijetili da revoluciju odvedu istim putem kojim revolucije obično i pođu, a i od mogućnosti sukoba između država. Nemoj zaboraviti da je jedan od glavnih razloga zbog kojih su federalisti dobili široku podršku za projekt snažne centralne vlade bio Shayev ustanak u Massachusettsu i strah od radikalizma koji je on izazvao.
Što se tiče Deklaracije prava (Bill of Rights) u federalnom ustavu, ne vidim uopće što su antifederalisti dobili time. Koliko je meni poznati, ti amandmani nisu nikad odigrali nikakvu važnu ulogu u ograničavanju federalne vlade. Dapače, u zadnjih osamdesetak godina (a posebno od šezdesetih godina nadalje), Vrhovni sud je bez ikakve logičke osnove i presedana izmislio teoriju da se neki njihovi dijelovi odnose i na države, a ne samo na federalnu vladu. (I to samo neki dijelovi koji su im se sviđali iz ideoloških razloga, naravno protumačeni na vrlo kreativne načine.) Tako da su na kraju ti amandmani postali samo još jedno oruđe u rukama federalne vlade za uništavanje preostalog suvereniteta država i lokalne samouprave.
Da i ne spominjem da je ta Deklaracija prava na kraju rezultirala onim negativnim posljedicama protiv kojih je 9. amandman trebao biti brana. (A budimo realni - suludo je bilo očekivati da će jedna takva apstraktna i neodređena rečenica biti adekvatna za tu svrhu, što se uostalom može reći i o najvećem dijelu drugih amandmana.)
U tom pogledu, proročke riječi nisu izrekli antifederalisti, već upravo najžešći federalist - Hamilton:
I go further, and affirm that bills of rights... are not only unnecessary in the proposed constitution, but would even be dangerous. They would contain various exceptions to powers which are not granted; and on this very account, would afford a colourable pretext to claim more than were granted. For why declare that things shall not be done which there is no power to do?
[...]
What signifies a declaration that "the liberty of the press shall be inviolably preserved?" What is the liberty of the press? Who can give it any definition which would not leave the utmost latitude for evasion? I hold it to be impracticable; and from this, I infer, that its security, whatever fine declarations may be inserted in any constitution respecting it, must altogether depend on public opinion, and on the general spirit of the people and of the government. And here, after all, as intimated upon another occasion, must we seek for the only solid basis of all our rights.
Post a Comment