Da, piše se Fed, a ne FED. Nije akronim nego skraćenica, Federalne rezerve, od milošte Fed.
Ko je vlasnik? Moram da priznam da su me na ovaj komantar podstakli teoretičari zavere, koji u vezi sa krizom bankrotstva SAD pišu da razni Rotšildi i Rokafeleri, kao vlasnici Feda, mogu štampati bezvredne dolare da bi zarađivali za sebe i vladali svetom. Obično izbegavam da se uvlačim u takve priče, ali pošto u ovoj ima i zrnca istine što se tiče vlasništva Feda, pravim izuzetak.
Ali prvo, šta se to dešava sa današnjim teoretičarima zavere? Čitaju li oni vesti? Rotšildi i Rokafeleri su priča iz 19. veka. Danas se ostaci tih familija jedva lupom mogu naći po Forbesovim listama 500 najbogatijih ljudi sveta. Da sada ne tražim podatke, ali moja procena je da mlađani Mark Zuckerberg može odmah kupiti svu imovinu svih članova obe ove familije. Vremena su se promenila, najbogatiji na svetu su neki sasvim drugi ljudi. Sve se nadam da ću naići na neku teoriju koja uključuje nekog iz Silikonske doline, ili recimo Warren Buffeta, Karlosa Slima ili nekog ruskog milijardera, ali od toga ništa jer teoretičari zavere i dalje recikliraju priče iz pretprošlog veka.
Što se tiče Feda, istina je da je to samo formalno privatna institucija. Vlasništvo podrazumeva nekoliko osnovnih prava: pravo da se imovinom raspolaže, da se njome upravlja, da se od nje ubire profit, da se ona otuđi ili uništi. Ako ste vlasnik akcija firme, onda imate pravo da učestvujete u izboru njenog rukovodstva, da dobijate dividendu, kao i da akcije te firme prodate ili kupite još istih.
Sistem Federalnih rezervi je organizovan tako da su sve banke koje se nalaze u federalnom bankarskom sistemu SAD njegovi delimični vlasnici. Pri tome, banke nemaju pravo da biraju -- ako hoće da se bave bankarstvom na federalnom nivou (alternativno mogu biti i mala banka u okviru države), moraju kupiti udeo u sistemu. Svaka centralna banka, kao i svaka banka, ima određeni kapital (mnogo manji od ukupne aktive kojom se meri veličina banke) i taj kapital ima vlasnika. Tako su vlasnici Feda sve američke banke proporcionalno svojoj veličini.
Ceo sistem Feda je podeljen na 12 podcentralnih banaka, tako da banke tehnički taj udeo imaju u svojoj regionalnoj Fed banci. Za svoje vlasništvo one dobijaju fiksnu dividendu (od mislim 4%). To je više nalik kamatnoj stopi, obeštećenju za zarobljeni kapital, nego profitu. Sav pravi profit Feda, emisiona dobit monopola na novac, odlazi u državni budžet.
Kakva prava odlučivanja imaju banke? Ako pogledate imenovanje guvernera Feda, vidite da njih postavlja država -- ne samo Bernankea, nego Savet od 7 guvernera koji upravljaju Fedom. Imenuje ih predsednik SAD, a njihov izbor potvrđuje ili odbacuje Senat.
Za monetarnu politiku SAD, osim saveta guvernera, zaduženo je još jedno telo, Open Market Committee. Ovaj komitet sastavljen je od istih 7 guvernera i još 5 od ukupno 12 direktora regionalnih banaka iz sistema Feda. Direktore ovih banaka biraju banke članice regionalnih Fedova. Jedino tu postoje elementi privatnog odlučivanja, ali je uticaj toga vrlo neznatan. Prvo, i kod imenovanja ovih lokalnih direktora politika neformalno igra važnu ulogu. Drugo, čak i ako bi banke uspele da proguraju svoje kandidate protivno volji države, to još uvek čini samo 5 članova Komiteta i 7 guvernera ih može preglasati. I opet, taj Komitet je jedino nadležan za određivanje kamatne stope, dok se za sve ostalo pita Savet guvernera.
Da sumiram, vlasništvo Feda je razvodnjeno na sve banke članice; banke to ne biraju nego moraju držati određeni procenat kapitala Feda i taj svoj udeo one ne mogu menjati, kupovati ili prodavati; nemaju skoro nikakav uticaj na upravljanje Fedom; i rezidualni profit Feda odlazi državni budžet.
Ako je jasno da je pravi vlasnik Feda vlada SAD, zašto je ovako organizovan? Sve starije centralne banke su počele kao privatne institucije, kojima su onda date monopolske privilegije i državne dužnosti, da bi na kraju bile nacionalizovane. Tek se u novijim režimima, od posle II svetskog rata centralne banke osnivaju kao državne. Kako kod SAD nikada nije bilo velike promene sistema, to se nikad nije dogodilo. Nije ni bilo potrebe, jer je Fed od početka do današnjeg dana suštisnki državna centralna banka kao i svaka druga.
2 comments:
Kad analiziras onaj cuveni zaverenicki sastanak na Jekyl Islandu gde je zakon o Fedu zapravo i bio napisan, vidis da je ovo za toboznji "privatni" karakter Feda bilo fasada od pocetka. Tamo, na tom sastanku gde su bili politicari zajedno sa najvecim glavesinama banaka, neko je predlozio da se lepo formira direktno centralna banka u drzavnom vlasnistvu, ali je onda zakljuceno da bi to lose odjeknulo u javnosti i da je bolje napraviti taj privid "decentralizacije" sa privatnim regionalnim bankama itd, dok bi naravno u stvartnosti sve funkcionisalo kao klasicni drzavni monopol.
Slaviša Tasić:
"...Danas se ostaci tih familija jedva lupom mogu naći po Forbesovim listama 500 najbogatijih ljudi sveta...".
Čemu ta tobožnja naivnost, g-dine Tasiću?
Bilo ko da je vlasnik Fed-a, da li Vi zaista mislite da se imena i vrednost bogatstva pravih vladara ovoga sveta nalaze na Forbesovoj listi 500 najbogatijih ljudi sveta?
Još od kad je 1694. godine osnovana prva privatna banka u svetu Engleska Banka (Bank of England), koja je dobila pravo da legalno pravi novac, države su počele da se kreditno zadužuju, dakle kod privatnih banaka, uz ogromne kamate (uzgred, najveće privatne banke su iz demagoških razloga nosile nacionalne nazive, a taj manir nije izašao iz mode do danas...). Imena najvećih deoničara te banke nikada nisu obelodanjena.
Da li zaista mislite da su važnija imena (Rotšildi i Rokfeleri ili Warren Buffet, Karlos Slim itd)od prirode vlasništva i mehanizama na kojima funkcioniše neka finansijska institucija, kakva je i Fed?
Post a Comment