ZNIUS 3

Danas nas podseti Gospodin Vučić zašto sigurno ne treba investirati u Srbiju. Kako treba da se desi čudo ravno prolasku Shalke 04 u finale Lige šampiona, da SNS ne bude ključni faktor nove vlasti, onda je težina još veća. Nažalost na primeru stavova o Telekomu koji su populistički i isprazni vidi se da će sadašnja većina izgubiti od stranke koja nema ikakav program i koja to posebno ne krije (što ne znači da sadašnja većina ima ikakav smislen program). Međutim, ako neko nema šta bolje da ponudi osim udaranja u zurle o našem najvećem blagu i smešnoj ceni, to nam vrlo direktno najavljuje kako SNS misli da vodi privredu Srbije. Voleo bih da nisam u pravu, ali čini mi se da će biti baš kao u stripovima o našim političarima, radiće sve isto kao BT, samo još bolje. Malo se uzdam u one koji su uspeli dobrim savetima i obuhvatnim treninzima da od nosača zarđalih kašika naprave prominentne Evropejce, ali mi zdrav razum govori da se dlaka da promeniti ali ćud jako teško.

Hayek v. Keynes 2

I prvi deo ako niste videli.

ZNIUS 2

Kakve veze imaju džukci lutalice i investiranje u Srbiju? Imaju i te kakve!

Danas me je prvo zvao novinar Blica da pita da li je uobičajna praksa da se investitori raspituju o broju sunčanih dana i izgledima zemljotresa. Elem meni na prvu loptu pade na pamet da broj sunačnih dana utiče na troškove rasvete i grejanja, a da izgledi zemljotresa utiču na troškove gradnje i osiguranja.

E sad, šta jedan pametan investitor može da zaključi o zemlji u kojoj su od hordi polupismenih fundamentalista koji za sebe bez nekog jasnog razloga tvrde da su pravoslavci u praksi jedino gore horde džukaca koje ordinaraju po svim urbanim i suburbanim celinama, ako u toj zemlji nema seruma protiv besnila ni za lek ili barem u pola zemlje. Može da zaključi ono što svi znamo da je Srbija postala prava pravcijata banana država. Govore nam džukele koje treba staviti na grb Beograda i drugih gradova Srbije, jer su one uz rupe na ulicama prepoznatljiv znak raspoznavanja kojim se ne mogu podičiti evropske metropole i varošice, da naša javna uprava ne zna da reši ni banalne probleme, a pretenduje da reši mnoge druge probleme u rekordnom roku. U suštini, ovakvo nerešavanje svekolikog problema džukela govori o omnipotentnom mlaćenju prazne slame na veliko i nesposbnosti i za male stvari.

E sada se na to se nadovezuje naša nesposbnost da upravljamo besnilom. Nismo mi U.K. da nas more čuva od te bolesti, ali nismo ni Ruanda u vreme rata pa da Ce-Ce muve ordiniraju u društvu sa malaričnim komarcima. Umesto da se vektori besnila sitemski vakcinišu pa da slučajevi ove bolesti kod životinja budu kuriozitet, to kod nas nije slučaj. Nije istina da besne životinje retko dođu do naseljenih mesta. Na to se sve nastavlja temeljan razlog zašto smo baninizovani - na očiglednu nebrigu za zdravlje stanovništva Srbije koja je posledica nemara, odgovara se u terminima lažne efikasnosti komunističkog zdravstvenog sistema. Istovremeno, samo je pretprošle zime taj isti sistem potrošio za vakcine protiv nepostojeće pretnje par desetina hiljada puta više novca. A sada se plaše da će da nagrnu građani željni da se pelcuju protiv besnila iz čistog seirenja nad problemima zdravstva.

Kada jedan investitor shvati kako se rešavaju neki problemi koji su u zemljama odakle čekamo investicije deo priče o tome kako se nekada teško živelo, onda se lako izvuku zaključci. Dužkele su nam tu pred nosom, a katastrofalni zemljotresi su gotovo nemogući u Srbiji.

Hayek i Barcelona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba republikanaca i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.

Zašto ne treba investirati u Srbiju? (ZNIUS)

U Srbiji je prisutno jedno razmišljanje, koje je kao i mnoga druga lišeno elementarne kritičnosti. Ono je otprilike u stilu da Srbija ne zaslužuje da bude tu gde jeste i da je splet nekih (naravno nepravednih) okolnosti učinio da živimo mnogo gore nego što zaista zaslužuje svekoliki srpski narod. Uz ovo razmišljanje ide podsećanje na neko imaginarno zlatno doba i isticanje nekih naših potencijala koje nikako da uvidi ostatak sveta, odnosno projiciranje individualnih uspeha na naciju, a potom povratno projektovanje uzvišene nacije na mediokritetskog pojedinca.

Moja teza je potpuno suprotna i glasi da se Srbija nalazi tačno gde treba, ako ne i na nešto boljoj poziciji jer zbog svog mesta na repu Evrope ne može baš u potpunosti biti prepuštena ingenioznosti političkih elita koje ispunjavaju želje svojih, hajde da ne lepimo ružne epitete, birača. Nije poenta ovog posta u tome da se istakne da je naša vlast, a bogme i opozicija u stvari autentičan izraz želja građana Srbije i da isti ne zaslužuju ni za promil bolje političare. Moja želja je da to dokažem tako što ću do kraja ove godine naći barem 150 primera zašto u Srbiju ne treba investirati, odnosno zašto ne treba očekivati porast produktivnosti i samim time porast standarda. Kako je stepen gubitka elementarnog ekonomskog razuma sve veći mislim da to neće biti neki naročit posao, ali je ovo jedan lep okvir.

Dakle ZNIUS1 - Sindikat Knjaza Miloša

Hrabri sindikalci koje ne možete otpustiti i da vam kidnapuju celo rukovodstvo fabrike ističu da oni ne pristaju na to da u KM postoji tehnološki višak. E sad, ko bi normalna investirao u zemlju gde vam sindikat objašnjava šta je tehnološki višak, zašto ste u gubicima (inače uglavnom zbog programa finansiranja kupovine, kola, kuća, bele tehnike i drugih trajnih i netrajnih dobara, uglavnom za one koji ne da su bili tehnički, nego potpuni višak). To je onaj sindikat koji štrajkuje jer su im primanja u proseku samo 2 puta veća od republičkog, a jedno 3-4 puta od opštinskog proseka, a svi znamo da za trakom i o logistici ne rade suvi genijalci. E sada zamislite ko bi investirao u neku srpsku firmu sa ovakvim sindikatom ako može da ode u zemlje gde vlasništvo znači vlasnička prava, a ne da kada kupiš fabriku ustvari dobiješ pola vlasništva jer i dalje moraš da se ponašaš kao u vreme samoupravljanja?

Nove svinjarije

Stižu nam izmene & dopune Zakona o drumskom saobraćaju. Kome se čita ima na sajtu skupštine.

Mene kopka jedna misterija, otkuda tolika prilježnost koja liči na fenomen panamomanije (kako ga krstiše vlasnik Virgin Airlines-a pre nekih 30 i kusur godina) koja bi se mogla nazvati beotaksimanija. Kako to da se na taksi prevozu svako malo gazi Ustav RS i potrošači, prvo kroz ograničenje broja taksista kroz neke studije koje nemaju blage veze sa zdravim razumom, da bi vrhunac stigao kroz određivanje najniže cene po kojoj se sme obavljati taksi prevoz? Pa šta su oni, socijalni slučajevi, pandani najnižoj ceni rada? I od kada isto košta taksirati u Mercedesu i u drndavcu od 2-3 hiljade EUR na plin.

Ako prenebregnemo ovo silovanje konkurentskog tržišta kroz institucionalizovanje kartelskih cena na nivou, opštine, grada i NJ.K.V. od Taksija - Grada Beograda, onda se granica nikako ne bi mogla postaviti gde je sada u Beogradu, nego lepo na nivou, recimo, koji postoji u Novom Sadu ili Užicu. Samo što onda to ne bi imalo efekta o kojem maštaju neki koji bi da lepo žive, a malo rade. Nadam se da će naša Komisija za nepopularne & nepodobne kapitaliste primeniti iste aršine, ako im je kartelski lebac odveć pitanje standarda vox populi, jer se kroz ovu odluku nastoji sistematski oteti potrošački višak koji danas postoji upravo zbog mehanizma cenovne konkurencije.


Naravno, mene i dalje kopka pitanje s početka teksta? Smehotresno je jer ispada da su neviđeno moćni oni koji tvrde da su oni koji voze jeftinije uglavnom secikese. A i da su potrošači lišeni svake pameti, pa ne znaju osnovne matematičke operacije i obavezno se preračunaju kod popusta, što je bila teza pre godinu ili dve.

Kinesko čudo, japanske "izgubljene dekade" i američka "duga depresija"

Ja ne samo da se slažem sa prethodnom Slavišinom procenom da Kinu čeka veliki ekonomski kolaps u neposrednoj budućnosti; ja štaviše, verujem da je i ovaj takozvani dosadašnji "bum bez presedana" bio značajnim delom naduvan i prividan. Jedini osnov da se veruje u priče o enormnom ekonomskom rastu su podaci o nominalnom GDPju i rastu novčane mase koji odlično koreliraju međusobno. Ali, nas zanima porast realnog bogatstva, ne nominalnnog – mangintuda koju bolje, mada ne savršeno, odražava kretanje realnog GDP-ja. Po većini procena i taj realni GDP je rastao vrtoglavo u Kini. Ja sam gotovo siguran da su te procene pogeršne, i to ne primarno zbog falisfikovanja podataka od strane kineske vlade. Neke skorašnje analize su, naime, pokazale da je preračunavanje pariteta kupovne moći u kineskom slučaju bilo pogrešno: po nalazima Svetske banke naprimer, standardne kalkulacije PPP su izostavljale sela i uvrštavale samo 11 vodećih gradova. Kad se korekcija prema paritetu ispravno izvrši uključivanjem siromašnijih krajeva, stvarni rast kineske privrede je gotovo upola manji od onog kojim se redovno barata (treba imati u vidu da su sve te korekcije uvek barem donekle proizvoljne i neprecizne). Ako je ovo tačno, a ja sam prilično sklon da verujem da jeste, kinesko privredno čudo, bar jednim delom se pokazuje samo kao makroekonomski privid. Veo statistike.

Obrnuta situacija je u Japanu. Tamo makroekonomski velovi prekrivaju stvarni napredak. Koliko god ekonomisti pevali hvalospeve Kini, toliko sažaljevaju jadni Japan i njegove dve "izgubljene dekade". Jedina osnova za to su podaci koji kažu da japanski nominalni GDP stagnirao prethodne dve dekade, zajedno sa novčanom masom (pošast "deflacije" koju treba izbeći po svaku cenu). Pokojni Milton Friedman je tvrdio da japanska vlada mora da štampa što više para ne bi li prekinula "deflatornu spiralu". "Eksperti" su saglasni da je Japan u čabru.

Ali kad se osvrnemo na stvarnu ekonomsku situaciju u Japanu sve katastrofičke priče postaju prilično sumnjive. Japan se zapravo odlično razvija, siromaštvo tamo ne raste, u odnosu na Tokijo ili Osaku Njujork i Čikago su selendre. Robe su zbog jakog jena u Japanu generalno jeftinije nego na Zapadu, običan čovek danas poseduje luksuze o kojima je mogao samo da sanja pre 20 godina. Posetilac koji bi došao u Japan posle 20 godina ne bi mogao da prepozna to mesto. Tamošnje stanovništvo je u proseku vrlo zadovoljno ekonomskom situacijom. Kako je to moguće ako Japan stagnira sve vreme?

Kad pogledate podatke o rastu stvarnog GDPja u Japanu vidite kako je moguće – realni GDP je rastao po stopi koja je u proseku bila nešto viša od stopa rasta evropskih zemalja a jedva nešto malo niža od one u SAD (koje su u tom periodu za standarde razvijenih zemalja imale vrlo dobar ekonomski rast). Kad poredimo sa Nemačkom i Francuskom recimo, japanski realni GDP je danas nepromenjen u odnosu na to gde je bio 1990-e godine. U odnosu na američki jedva je nešto niži. Jedina bitna razlika između Japana i ostalih visokorazvijenih zemalja je u tome što je porast novčane mase u Japanu bio znatno niži nego drugde, što je dalo znatno niže stope rasta nominalnog GDP-ja. Jednostavno, japanska centralna banka je usporila sa štampanjem para negde od početka 1990-ih. Ali je to malo šta promenilo u realnim terminima. Realni dohodak per capita se skoro duplirao između 1990e i 2010. Čudne neke "izgubljene dekade".

Ovo me podseća na jednu drugu jednako poznatu i jednako neslavnu epizodu iz ekonomske istorije. Naime, ekonomisti su dugo verovali da je period od 1873-1898 bio period takozvane "duge depresije" u Americi, period permanente stagnacije izazvane "nefleksibilnim" monetarnim režimom zlatnog standarda. Pogađate, jedini razlog za takvo uverenje je opet bilo to što su cene tokom ovog perioda padale i rast nominalnog GDP-ja bio vrlo nizak. Ipak, to je bio period neviđenog tehnološkog progresa i ekonomskog buma: telegraf i interkontinentalna železnica su dramatično snizili transportne troškove, čitav niz novih tehnološki naprednih industrija se pojavio koje su destkovale troškove i cene roba široke potrošnje, podižući neslućeno standard stanovništva. To je period od 25 godina najvećeg porasta proizvodnje u američkoj istoriji, udruženog sa najvećim padom cena u američkoj istoriji. To je era Standard Oila, Carnegie Steelea, period u kome stanovništvo stalno i dramatično raste, ljudi se sele u gradove, životni vek, broj kalorija i svi drugi pokazatelji blagostanja dramatično rastu. Ipak, ekonomisti su sve do skoro verovali da je to bila prva Velika Depresija, izazvana baukom deflacije.

Danas naravno znamo (str.154-169) da je to budalaština, i čak i Friedman i Shwartz u svojoj Monetarnoj istoriji tvrde da su 1880e i 1890e bile najproduktvnije decenije u američkoj istoriji. Jedini razlog što je iko ikada bio zabrinut zbog "duge depresije" je što je ekonomska profesija odabrala da veruje Friedmanu teorertičaru, a ne Friedmanu istoričaru: Friedmanu koji uči da je monetarna stabilnost uslov ekonomskog rasta, a ne Freidmanu koji izveštava da je period velike monetarne "nestabilnosti" u 19 veku bio period najvećeg rasta. Danas više nema nikakve sumnje da je tradicionalna vera u "dugu depresiju" bila čist mit. Mislim da slična revizija bajke o japanskim "izgubljenim dekadama" sledi uskoro. Naravno, teško da će ta revizija pokazati da je period 1990-2010 bio najproduktvniji u japanskoj istoriji, ali će svakako pokazati da je bio jedan sasvim pristojan i uspešan period, ako izuzmemo neke nerazumne politike poput permanentnog Nju Dila i velikog zaduživanja. Ali, Japan nije po njima izuzetan u odnosu na druge razvijene zemlje, nego je deo opšteg trenda.

Da bismo razumeli zašto Kina nije takvo čudo kako ekonomisti kažu, i zašto Japan nije takva katastrofa kao što oni kažu, treba da gledamo kroz veo makroekonomskog privida, kroz veo Friedmanove teorije o "monetarnoj stabilizaciji". Treba da sledimo Hajeka a ne Friedmana u razumevanju šta je to ekonomski rast i finansijska stabilnost i kako se oni postižu, a kako ugrožavaju. Hajek je svojevremeno rekao "glavna razlika između mene i Friedmana je u tome što on misli da je monetarna politika osnova svega, a ja ne verujem da se njome išta korisno može postići". Možemo dodati tome, razlika je i u tome da li verujete u magiju makroekonomskih agregata koje treba napumpati po svaku cenu (ukljućujući i štampanje para) ili u logiku stvarnih mikro-procesa koji sami kreiraju bogatstvo, i koje bilo kakva "makroekonomska politika" može samo da omete.

Konzervativizam u Srbiji

Šta je to? Miša Đurković piše o "Orbanovoj konzervativnoj revoluciji" u Mađarskoj:

Vođeni načelom državnog razloga, kao prioritetni cilj su postavili izvlačenje iz dužničkog ropstva pa se čak ozbiljno priprema nacionalizacija privatnih penzionih fondova kojom bi se oko deset milijardi evra upotrebilo za vraćanje dugova i pokretanje domaće privrede.

Donet je takođe paket mera kojima su uvedeni dodatni porezi na banke i osiguravajuća društva, a zabranjeni su krediti sa deviznom klauzulom i upotreba finansijskih derivata!

Takva ekonomska politika se dopada srpskim konzervativcima, što je skupa sa nacionalnom politikom užasno blizu nacional-socijalizmu.

Da li se Đurković pogrešno samoidentifikuje? Kao ideologija konzervativizam nema fiksirano značenje i ako se sledi popularna tradicija, u Srbiji su njegovi legitimni predstavnici Miša Đurković, Slobodan Antonić i ekipa. Ali moguće je naći i tragove druge, građanske konzervativne tradicije, mada pitanje je da li je tih nekoliko beogradskih fin de siecle ekonomista u koje današnji liberali vole da se zakunu dovoljno da bi se nešto nazvalo tradicijom.

Ulaganje u obrazovanje

I rezultati. Linija koja raste je ulaganje SAD po đaku, kontrolisano za inflaciju. Ravna linija su rezultati standardizovanih testova.

Planet Money

Pored Econtalka kojeg smo više puta pominjali, još jedan dobar ekonomski podcast je Planet Money. Posebno je zanimljiva poslednja epizoda o tržištu narkotika, čiji je gost bio Freeway Rick Ross, nekada vodeći narko diler u Los Angelesu. Rossova priča je veoma nalik onome što se vidi u fenomenalnoj seriji Žica o kojoj je Marko pisao. Jedna od stvari koju čujemo je da su sitni narko dileri zaista začuđujuće malo plaćeni i pored ogromne sume koju njihovi šefovi okreću (o čemu je, osim Žice govorio i Freakonomics).

Mene je posebno iznenadilo što Ross kaže da je na vrhuncu svoje moći praktično plaćao reket lokalnim gangovima. Sada, ako ste gledali Žicu nije vam promakao lik Omara, čije je glavno zanimanje pljačkaš narko dilera. Likovi u seriji su navodno bazirani na stvarnim, ali mi je kad sam gledao bilo veoma sumnjivo da baš tako nešto postoji. Rick Ross međutim kaže da ne samo da ih pljačkaju nego i kidnapuju i traže otkup, pa da bi to predupredio on ih je preventivno plaćao. To je potpuno drugačija slika od recimo Zemunskog klana, koji je i trgovao drogom i sam kidnapovao ljude.

U svakom slučaju poslušajte ovu i druge epizode sa Planet Money.

Sledeća ekonomska kriza

Kada kineska ekonomija sledeće godine eksplodira nema sumnje da će se prst upreti u rastući neoliberalizam. Ali u stvarnosti, Kina je klasičan primer austrijske teorije recesija, na kvadrat. Država drži niske kamatne stope i veštački podstiče investicije kao nikada niko do sada. Da se to veštački održava sada je već vidljivo i običnim prolaznicima -- pored novosagrađenih gradova u kojima niko ne živi, kažu da se niko ne vozi ni novim hipermodernim vozovima i brzim prugama koje se i dalje grade.

Ovo je poslednja faza. Inflacija je već došla, a kad centralna banka počne da zaustavlja inflaciju -- a počela je, samo još uvek ne oštro -- uslediće slom.

O metodologiji društvenih nauka

Košarkaši i njihovi treneri obično veruju da kada nekom šut ide, onda ide -- treba mu dodavati loptu jer tog dana ne može da promaši. Psiholozi Gilovich i Tversky su hteli da provere tu hipotezu, pa su analizirali nizove pogođenih i promašenih šuteva u košarci, na nekoliko uzoraka, uključujući timove i pojedinačne igrače. Zaključili su da je "vruća ruka" mit. Kada se pogledaju brojke, nema pokazatelja da posle ubačenog šuta slede drugi pogoci. Umesto toga, slučajni niz od nekoliko pogodaka se interpretira kao neka pravilnost, pa se na osnovu toga misli da će uslediti još pogodaka. Ali brojke kažu da se to u stvarnosti ne dešava.

Većina košarkaša i stručnjaka misli potpuno drugačije. Saša Đorđević, koji i sam zna ponešto o šuterskim serijama, kaže: "dođe utakmica na kojoj prosto eksplodiraš... to je zaista neka vrsta transa jer ti koš izgleda kao kada, ma kao bazen, i ne možeš da promašiš".

Pitanje je ko greši? Ili lažu brojke, jer postoji nešto što statistika ne obuhvata -- ili su košarkaši pod iluzijom, pa im se samo čini da postoje šuterske serije.

Dalje pitanje je i šta je bolji metod društvenih nauka. Kako bolje doći do istine -- analizirati neutralne podatke ili pitati ljude sa intimnim poznavanjem neke stvari šta misle?

Nejednakost u Americi

Joe Stiglitz, preveden na Peščaniku, ponavlja staru srceparajuću priču o nejednakosti u Americi. U toj zemlji na najbogatijih 1% stanovništva odlazi četvrtina nacionalnog dohotka i 40% ukupnog bogatstva.

Za početak, u osnovi svake ovakve tvrdnje je logička iluzija. Kada čujemo takav podatak, mi normalno pomislimo na nekih konkretnih 1% ljudi. Ali podaci se mere kontinualno i tih 1% su ustvari svake godine neki drugi ljudi. Pavle Mihajlović prenosi Russa Robertsa koji objašnjava: "Neki koji su danas u najbogatijih 1% pre 25 godina nisu ni postojali kao deo radne snage. LeBron James. Sergej Brin. Mark Zuckerberg." Štaviše, oni koji se nađu u tih 1 ili 5% na vrhu se zbog dinamične ekonomije i preduzetničke kulture u Americi menjaju brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Jedni bankrotiraju, drugi se obogate.

Isto je i za siromašne. Najsiromašnijih 20% nisu isti ljudi koji godinama tavore u mestu -- po pravilu u tih najsiromašnijih 20% spadaju mladi, novozaposleni i novi imigranti. Kada pogledate iste podatke pet godina kasnije, većina njih se pomerila nagore na lestvici, ali podaci opet pokazuju "najsiromašnijih 20%" koji i dalje nemaju ništa -- samo što su to sada neki drugi ljudi, po pravilu tek ušli na tržište radne snage.

Drugo, u Americi se kod merenja dohotka obično uzimaju podaci za domaćinstva (households), osim ako nije izričito rečeno drugačije. Kod ovakvih merenja trik je u tome da je veličina siromašne porodice vremenom opala. Kada se kaže da je udeo dohotka koji ide najsiromašnijim porodicama opao tokom poslednjih par decenija, to je dobrim delom i zbog toga što je veličina prosečne porodice kod najsiromašnijih slojeva opala. Kod bogatijih nema neke razlike.

Treće, nejednakosti uvek porastu prilikom velikih tehnoloških promena. Tehnološke promene koriste svima, ali ne svima jednako i ne svima odmah. Posle industrijske revolucije dobijemo Rotšilde i Rokafelere, a vremenom profitiramo svi. Posle internet revolucije dobili smo Gejtsove, Zukerberge, ali i mnogo manjih internet milionera koji ulaze u ove statistike. Nema nikakave društvene nepravde u tome što neki pametni i preduzimljivi ljudi poslednjih par decenija izmišljaju gadžete i softver. Naprotiv, od toga dobijamo svi, ali najpreduzimljiviji i oni koji najviše rizikuju dobili su više. Slično, nejednakost raste i u Indiji i Kini gde strane kompanije investiraju i zapošljavaju ljude, ali ne mogu zaposliti odmah sve.

Četvrto, sama preraspodela dohotka je veća u Americi nego u skoro bilo kojoj zemlji na svetu. Dobro ste pročitali -- preraspodela dohotka je veća u Americi nego u Evropi i drugim razvijenim zemljama, iako je tačno da je veća i nejednakost. Stvar je u tome što je početna nejednakost u Americi još veća, zbog inovativne ekonomije i drugih karakteristika zemlje, pa ni ogromna preraspodela to ne može da poravna. To je zemlja u kojoj sa jedne strane imate nove internet magnate, Holivud, velike finansijske i tržne centre kao Njujork i Čikago i multinacionalne kompanije kao Amazon, Coca Cola ili Nike, a sa druge imate priliv imigranata iz Meksika, Kine i ostatka sveta, koji stalno dolaze zemlju i počinju od nule. Velika nejednakost u takvoj ekonomiji je prirodna i postoji u samom početku. Poreski sistem pegla te nejednakosti više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, ali one i dalje postoje.

Podaci u tabeli sa gornjeg linka o preraspodeli su za poreske stope na dohodak i pokazuju koliko su stope za bogatije u Americi veće nego u drugim zemljama. Ali još jedna važna stvar koju tabela ne pominje je da porez na dohodak čini većinu ubranog poreza u Americi, dok je porez na promet mali (razlikuje se po državama, negde je nula, a ide najviše do 8-9%). Sa druge strane, u Evropi je prikupljeni porez na dohodak manji, a stopa PDV-a je i po 20-25%. Kakve veze ima ovo sa preraspodelom? Porez na promet i PDV su regresivni -- oni najviše pogađaju siromašnije, koji najveći udeo svog dohotka troše na hranu i drugu potrošnu robu. Visoki PDV u Evropi čine njene ukupne poreske sisteme manje progresivnim nego što izgleda. A oslanjanje na porez na dohodak i mali ili nepostojeći porez na promet čine američki poreski sistem još progresivnijim.

Peto, ako u nekoj zemlji na svetu nema smisla govoriti o nejednakosti i obespravljenosti to su SAD. Pogledajte šta se dobija kada u Google images otkucate "poverty": slike pokazju šta je pravo siromaštvo. Ljudi širom sveta i dalje masovno umiru od gladi i lako izlečivih bolesti. Ako ste politički liberal, kao što je Stiglitz, ili barem ako niste ekstremni nacionalista, da li je preraspodela koju hoćete preraspodela prema već dovoljno privilegovanim Amerikancima? Na slikama ćete primetiti među izgladnelom afričkom decom i skupinu dobro obučenih i uhranjenih Amerikanaca, koja protestuje pred Kongresom -- ta slika usred svih ovih slika umiruće afričke dece sumira sav apsurd preraspodele dohotka unutar jedne već bogate zemlje. Jeffrey Sachs je miljama ispred Stiglitza, Krugmana, Roberta Franka i ostalih preraspodeljivača unutar Amerike -- on zagovara pomoć afričkoj deci sa slika; oni zagovaraju pomoć Amerikancima sa slike, koji ili žive u Vašingtonu ili su imali para da doputuju na protest.

Apsurd postoji zato što su oni koji zagovaraju preraspodelu navodni politički liberali. Kad takvu preraspodelu zagovara nacista, njegov stav je ako ništa drugo konzistentan -- treba pomoći samo svojoj etničkoj grupi ili naciji a zaboraviti ostale. Ali da bi stav levičara iz bogatih zemalja imao logičkog smisla, oni moraju da se odluče -- ili će proglasiti sopstvenu naciju višom rasom i zagovarati preraspodelu unutar zemlje, ili će se zvati političkim liberalima i zaboraviti na blagu nejednakost unutar zemlje i svu ekonomsku preraspodelu usmeriti ka stvarno siromašnima u svetu, lečiti pravu ekonomsku nejednakost bez obzira na nacionalnu pripadnost. Sve ostalo je logički neodrživo. Ovo je često ponavljana primedba liberalima levičarima, na koju još nisam čuo nikakav odgovor.

Mora da mnogo jedemo

Strah me hvata od mera koje najavljuju premijer i resorni ministar da se spreči da "hrana bude generator inflacije". Ali, nije to poenta teksta. Poenta je sledeća - ako je globalno poskupljenje hrane glavni problem, zbog kojeg u Srbiji navodno imamo visoku inflaciju, kako to da ostale zemlje nemaju te probleme? Nije valjda da je samo Srbija izložena tom "svetskom tržištu"?

U Crnoj Gori inflacija 2%, u Bosni 3,1%, u Bugarskoj 5,6%, Hrvatskoj 2,2%, a u Srbiji 14,1%. Mora da je zato što mnogo jedemo, pa je kod nas ponder za hranu veći nego kod neuhranjenih Crnogoraca, Bosanaca, Bugara i Hrvata.

Kad sledeći put budete pisali Ustav...

DSS je podneo krivičnu prijavu protiv premijera i bivše ministarke finansija jer su "donošenjem budžeta 2009. i 2010. kao i 2011. godine prekršili Zakon o finansiranju lokalne samouprave". Lepo su me nasmejali...

Prvo, samim zakonom nisu propisane nikakve kazne za kršenje, a drugo, i mnogo važnije, nisu premijer i ministarka finansija "doneli budžet", već je budžet donela Narodna skupština. A Narodna skupština polaže račune samo narodu na izborima i, eventualno, Ustavnom sudu. Pošto Ustav nema nikakve relevantne odredbe, lokalne samouprave mogu da se slikaju.

Elem, lepo bi bilo da se, ako se o sledećem Ustavu bude razmišljalo malo duže od 10 dana (a možda, ko zna, bude i neke javne rasprave), pokrene i pitanje ubacivanja nekih od odredaba Zakona o finansiranju lokalne samouprave i u sam Ustav. Mislim da finansiranje lokalnih samouprava definitivno treba da bude Ustavom zaštićeno.

Razvojna "banka"?

Premijer Srbije Mirko Cvetković najavio je da će razvojna banka biti osnovana u septembru ili oktobru. Ona, prema njegovim rečima, neće biti deo bankarskog sistema jer neće biti profitabilna institucija i neće prikupljati depozite.

Ali ako finansijska institucija ne prikuplja depozite onda ona i nije banka. Banke postoje da bi prikupljale depozite i iz njih davale kredite. Sav smisao njihovog postojanja je povezivanje depozitora i štediša na jednoj strani i ulagača na drugoj. Ako ova razvojna banka to ne radi već samo troši budžetski novac, bilo da je on prikupljen porezima, stranim kreditima ili donacijama, onda ona nije banka nego agencija za odlučivanje o ulaganju budžetskog novca.

Razlika nije samo semantička, jer u tom slučaju ne samo da se ne treba zvati bankom, nego ne bi trebalo da postoji kao nezavisna agencija odvojena od vlade i parlamenta. Takvu instituciju uopšte ne bi smeli da vode neizabrani stručnjaci, što se u javnosti priželjkuje i predstavlja kao idealan primer razvojne banke. Naprotiv, kao najobičnija stavka budžeta, ona bi morala da bude stavljena pod političku kontrolu. O budžetskoj potrošnji ne mogu odlučivati neizabrani stručnjaci, nego je predlaže vlada i usvaja parlament.

45%

Pisao sam već nekoliko puta o limitu od 45% na učešće javnog duga u BDP-u. Ukoliko se Telekom ne proda, ja praktično ne vidim kako će ovaj limit moći da opstane duže od nekih 12 meseci. Naime, krajem marta je taj udeo bio 39,8%, a predviđeni deficit za ovu godinu je 4,1%. Dakle, samo po osnovu deficita dug mora da se poveća na makar 43%, ako ne i celih 44%.

Ali, u javni dug ne ulaze samo direktne obaveze države, već i indirektne obaveze, odnosno krediti odobreni javnim preduzećima (eventualno i nekim lokalnim samoupravama), uz garanciju države. Treba biti svestan da usvojeni budžet predviđa oko 3 milijarde evra (312 mlrd dinara) garancija za ovu godinu (član 3 Zakona o budžetu). Ako bi se sve to realizovalo, javni dug bi otišao daleko preko 50% BDP-a.

Međutim, treba takođe znati i da se ti planovi o zaduživanju uvek nerealno prave, tako da nema nikakve šanse da se sve to realizuje. Ali, sve jedno, dovoljno je da se planirane garancije realizuju sa 10% ili 20%, pa smo probili zakonom predviđenih 45%. Kako to može da se izbegne?

Najočiglednije - da se proda Telekom, pa da se te pare (3,4,5% BDP) iskoriste za prevremnu otplatu dugova, za finansiranje deficita, ili za finansiranje projekata za koje je bilo planirano zaduživanje. Alternativa je da dinar ojača (što se i dešava poslednjih meseci), pa da tako učešće duga u BDP opadne. Treća mogućnost je da ekonomski rast bude visok, ali tek od toga nema ništa.

Sve u svemu, moram da priznam da mi nije jasno zašto je uopšte limit postavljen na 45%. Taj zakon nije usvojen pre 10 godina, već pre jedno 6 meseci, kada je bilo otprilike jasno koliki će biti deficit ove godine. Verovatno se smatralo da je prodaja Telekoma izvesna, nemam drugo objašnjenje.

Premijerski

Na istom skupu na kojem je čovek koji je zabranio izvoz pšenice rekao da je bitno da ne dozvolimo zatvaranje tržišta, i premijer je imao svojih pet minuta:

"On je na skupu o zaštiti konkurencije podsetio da je cena osnovne vrste hleba već pod kontrolom, kao i da postoji dogovor države i šećerana o ceni te namirnice"

Da li stvarno misli da to što je država sela sa šećeranama i dogovorila cenu šećera, treba da spominje na skupu posvećenom zaštiti konkurencije?

Ovde je unos na Wikipediji za pojam "price fixing", a ovde je Zakon o zaštiti konkurencije (pogledati član 10, stav 2, tačku 1).

Nova forma psihološkog rata protiv Rusije

Ruska država i vaskoliko rusko nacionalno biće suočavaju se sa novim i do sada najopasnijim neprijateljima. Nije da su ikad, osim možda jednog kratkog perioda pod Jeljcinom, bili bez brojnih neprijatelja, ali ovaj najnoviji ešalon agresora je bez presedena.

Reč je, naime, o gmailu, skypeu i hotmailu. Ruska služba bezbednosti KGB (pardon FSB) je preko svog šefa javno izjavila da bi ove đavolje instrumente špijunaže, subverzije i podrivanja ruskog nacionalnog bića trebalo - potpuno zabraniti. Jer predstavljaju "bezbednosnu pretnju" (vidi pod "Bliski Istok", hahaha, ovo je bio nizak udarac)

Predsednik Medvedev, koji se izgleda i sam polako pretvara u pravog Rusofoba i izdajnika, nije pokazao interes za ovu genijalnu ideju drugova NKVDovaca; on je, štaviše, osudio ovakvu njihovu izjavu kao "prekoračenje ovlašćenja" i rekao da nikakve zabrane, niti čak samo ograničenja interneta u Rusiji neće biti.

Ali, gle, gle iznenađenja i šoka, ko je to nama podržao zabranu gmaila i skypea - pogodili ste, premijer Putin, istinski patriota, srpski prijatelj ponosan na to što nikad u životu nije poslao email. Njegov portparol je rekao da je pozicija KGBa (pardon FSBa) "razumna, imajući u vidu njene zadatke". (pretpostavljam da nije potreban veliki skok imaginacije da zamislimo da pandur nije sam smislio ovu genijalnu ideju i svojeručno izašao da priča medijima o njoj, nego da mu je premijer to rekao da uradi).

Da, zaista, ova ideja "službe bezbednosti" može biti "razumna". Posebno ako joj je zadatak da spreči neprijatelje naroda da sprovode i kooordiniraju svoje antiruske aktivnosti, poput protesta, demonstracija, organizovanja političkih grupa itd. Pre 30 godina (ah to zlatno doba, zanavek izgubljeno, avaj!) su špijuni i doušnici bili dovoljni za te svrhe. Sad više nisu. Treba ukinuti internet.

Kikiriki za majmune

Bitno je da ne dozvolimo bilo kakav oblik zatvaranja tržišta, njegovog ograničavanja, distorzije i bilo koje druge zloupotrebe dominantnog položaja.

Reče to mrtav 'ladan Dušan Petrović i na njegovu sreću zemlja se nije otvorila i progutala ga zbog onoga što je rekao. Ja se osećam kao jedna obična majmumčina, a neki i gore od toga.

Ne znaju majke šta je dobro za njihovu decu

Jedna škola u Čikagu je zabranila deci da donose hranu od kuće za užinu. Direktorka kaže da deca od kuće često donose nezdravu hranu, poput kokakole i čipsa. Sa druge strane, škola im navodno nudi vrlo zdravu hranu.

Ako vam nije već očigledno, radi se o državnoj školi.

Meni je kao roditelju bitno da mi se deca zdravo hrane. Ali mi nije SAMO to bitno - bitno mi je i da uživaju u hrani, da jedu šta vole i da budu srećni. Direktorki škole su takve trivijalnosti očigledno nebitne.

Dobra ili loša vest?

Press prenosi nalaze istraživanja po kojem je prosečna vrednost mita u zdravstvu porasla sa 169 na 255 evra od oktobra 2009. godine. Press je ovo okarakterisao kao lošu stvar, ali to nije tako.

Naime, viša "cena" korupcije upravo znači da su hapšenja u zdravstvu (i možda neke druge mere) u prethodnih par godina imala efekta i da se lekari sada više plaše da traže mito, odnosno da je oportunitetni trošak korupcije porastao.

U izvesnom smislu, praćenje "cene" korupcije je za borbu protiv korupcije isto kao praćenje cene droge za borbu protiv droge - povećanje cene znači da akcija države ima efekta.

Pravo pitanje je šta se dešava sa "količinom" korupcije, odnosno da li se smanjio broj ljudi koji pozitivno odgovara na pitanje "Da li ste u prethodnih godinu dana platili mito nekome u zdravstvenom sistemu?". To je broj koji želimo da smanjimo, a ne iznos prosečnog mita.

Zanimljiva korelacija

Veoma zanimljiv naslov danas u Politici - "Inflacija meri poverenje u guvernera".

Da vidimo grafikon:

Plava linija pokazuje ostvarenu međugodišnju inflaciju, a žute linije pokazuju cilj koji targetira Narodna banka, kao i donju i gornju granicu.

Mali podsetnik - Jelašić je ostavku podneo marta prošle godine, a novog guvernera smo dobili u julu. 

Budućnost Rusije i Indije

Skrećem pažnju na dva zanimljiva članka.

Prvo, članak o budućnosti Indije (na koji sam naleteo na novom domaćem blogu na engleskom Rising Asia, koji preporučujem svima koje zanima Azija i šta se tamo dešava).

Drugo, članak Vladimira Inozemceva o stanju u Rusiji, pod zanimljivim naslovom "Objašnjenje neofeudalizma". Članak sadrži brojne vrlo zanimljive ideje i opservacije o stanju u savremenoj Rusiji. Između ostalog, tvrdi da sadašnji sistem vrlo liči na stanje kakvo je postojalo pre 1917. godine, "slabi plaćaju danak na gore, a jaki pružaju zaštitu na dole". Da ne prepričavam previše, obavezno pročitajte.

Jeftina energija

Naleteo sam na dva zanimljiva članka koja se bave proizvodnjom relativno jeftine energije.

1. O proizvodnji prirodnog gasa iz škriljaca (mislim da se tako na srpskom kaže "shale gas"), koji je dostigao 25% ukupne proizvodnje prirodnog gasa u SAD, a uz to drži cenu na ispod 50% cene od pre par godina, iako je cena nafte znatno porasla.

2. Indijska Tata Grupa je angažovala Daniela Noceru, profesora sa MIT, da razvije panel koji bi suštinski radio na principu fotosinteze i proizvodio struju iz obične vode. Navodno, iz jednog galona vode bi moglo da se dobije struje koliko potroši prosečna kuća za jedan dan.

Da li će ograničenje cene hleba dovesti do nestašice?

Vezano za post od pre neki dan, dobio sam dva mejla od ljudi koji me ubeđuju da je cena hleba limitirana na nivou koji garantuje da neće biti nestašice. Možda su i u pravu, ne znam. Ali, znam da ako ne dođe do  nestašica, to onda znači da ograničenje cene hleba nema nikakvog efekta.

Radi se o tome da postoje dve vrste ograničenja cena, nazovimo ih relevantno i irelevantno. Relevantno ograničenje je ono kod kojeg je cena maksimirana na nivou ispod tržišne, a irelevantno je ono kod kojeg je cena maksimirana na nivou iznad tržišne (recimo, kada bi cenu hleba ograničili na 1000 dinara, jasno bi bilo da ograničenje postoji, ali da je ono potpuno irelevantno).

E sad, ako je ograničenje relevantno, to onda znači da nestašice mora da bude. Jednostavno, tržišna cena je ona cena koja izjednačuje traženu sa ponuđenom količinom, pa ako je ograničenje cene ispod tog nivoa, tražiće se više nego što se ponudi - znači nestašica.

Ali, ako nestašice nema, to onda znači da je ograničenje cene potpuno irelevantno.

LDP o Kubi

Najava projekcije zanimljivog dokumentarca o političkoj represiji na Kubi pod naslovom Unuci kubanske revolucije u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Za one koji su u Beogradu i imaju vremena, mogu da skoknu tamo. Posle projekcije je tribina koju organizuje LDP i među govornicima je i jedan stalni komentator sa Tržišnog Rešenja, ako se ne varam. :)

Vreme je da se kupi džak brašna

Vlada limitirala cenu hleba. Kazna za one koji se usude da prodaju hleb po višoj ceni - do dva miliona dinara.

Milosavljeviću i Dragine, vratite se, sve vam je oprošteno!