Heh, pa jasno je da učinak đaka na testovima ima više veze sa stanjem u društvu, porodici, ličnim afinitetima učenika i samim testom, nego opremljenošću škole.
To da li škola ima projektor, sopstvenu radio stanicu, ili pak đaci moraju da donose sunđer od kuće, ne odlučuje ni najmanje hoće li neko od prisutnih slušati na času...
Evo link do integralnog Kulsonovog izveštaja. Čini mi se da čitanje ovog izveštaja donekle pomaže da grafik gore ne bude samo Roršarhova mrlja za komentarisanje.
Nisam uspeo da iščačkam na sajtu DC OSP ovu cifru od $7.000 godišnjih troškova, ali je maksimalna stipendija koju nude za OCP $7.500 po učeniku. Koliko onda zaista koštaju škole u koje ta deca idu, to nisam našao. Moje dete ide u privatnu školu (Hutchesons' Grammar u Glazgovu u Škotskoj) koja košta (neto bez produženog boravka, ručkova itd) oko £8.000 godišnje, tj. oko $13.000. Privatne škole u UK (bar ove što nešto vrede) imaju status zadužbine koji im daje poreske olakšice - ali zato one moraju da daju nazad određene stvari (stipendije određenom broju siromašnih đaka) - tako da računam da od poreskih para koje dajem za obrazovanje ne dobijam uglavnom ništa nazad. Cifra od $13.000 je, opet, manje od pola potrošnje u US državnim školama, a Hutchie je odlično opremljen - pa se pitam kakva je uopšte struktura tih $28.000 i da ovo poređenje $28.000 prema $7.000 nije malo neadekvatno i prenaduvano (tj. da se ne uzima ista metodologija za računanje ovih cena).
Što se tiče generalno ovih trendova u odnosu na rezultate (kojima se samo može verovati na reč - npr. nemam ideju šta bi značilo povećati prosečni rezultat na testu 20% - da li to znači 101% tačnih odgovora - karikiram ali nadam se da je jasno šta hoću da kažem - da ne pominjem pitanje stalnosti kriterijuma testiranja i slično), pitam se kako je moguće da pored sve sile analitičara koji se bave ovom temom ovakav trend može da opstaje 40 godina - nemoguće mi je da se neko posle 40 godina prvi put setio da kaže da "vozimo u pogrešnom pravcu, vidite ovaj trend".
Uzgred, živo me zanima šta su Željkine primedbe na Robinsonove "teze" - čovek nije po zanimanju psiholog, koliko vidim, tako da tu može da bude raznog šodera - ali je predavanje krajnje intrigantno, iako bez konkretnih "recepata" šta dalje.
A sta spada u ulaganje u obrazovanje u ovoj racunici? Mozda se vise ulagalo u kvalitet nizih razreda osnovnih skola (education je prilicno hot topic u drustvenim istrazivanjima u Americi i uglavnom se fokusiraju na nesto mladje). A mozda je grafikon rezultat ulaganja u fakultete, valjda privuci sve one doktorante i postdoktorante iz celog sveta. A mozda su jednostavno novije "kohorte" ucenika slabije nego ranije. Zanimljiva ilustracija, ali tek toliko da te dublje zainteresuje za temu, jer je nemoguce izvuci neke svrsishodne zakljucke.
"Može na moj email (vucko{at}acm.org) objašnjenje zašto mi niste pustili sinoć onaj poduži komentar?"
Mora da je bila neka greška u procesu, jer mi i ne možemo da ne puštamo komentare, možemo samo da ih brišemo kad se već pojave. Ali pojavljuju se automatski, takav nam je seting.
gresi skoro u svemu. osnovna greska je u njegovom razumevanju kreativnosti. za njega je kreativnost nesto prirodno, sto postoji u detetu i nije vezano za sadrzaje a skola to sputava. a zapravo mozak prirodno tezi da minizuje razmisljanje (koje je nepozdano, naporno i sporo) i sustini svede sto veci broj mentalnih operacija na percepciju (koja je brza, laka i pouzdana). i to nema nikakve veze sa skolom, nego je takav proces ucenja - automatizacija misljenja i njegovo svodjenje na pamcenje. zbog toga i ova njegova prica o divergentnom misljenju ne stoji - kresanje divergentnog misljenja je nuzno i prirodno, i takodje nema nikakve veze sa skolom. naucnik koji ima bolje divergentno misljenje ce verovatno biti bolji od naucnika koji ga nema, ali to je sve ceteris paribus - iz toga ne sledi da je dete koje je nekriticno prema svojim idejama izgubilo kreativnost, jer nikad nije ni imalo. takodje nije tacna ni ova njegova istorija skole i pedagogije. ispade da se on maltene prvi setio ovih ideja, iako one u nastavnom kontekstu postoje, primenjuju se i napustaju vec skoro sto godina a inace postoje jos mnogo duze. njegova slika skole je totalna karikatura koja postoji samo u drustvu mrtvih pesnika. itd itd. koga zanima analiza skole u svetlu pedesetak godina psiholoskih istrazivanja treba da pogleda "why students don't like school" od willinghama.
ono sto je u pravu da skoro niko nije zadovoljan skolom i da svi svuda reformisu, ali to nije zato sto smo u nekoj specijalnoj situaciji, sto je obrazovanje gore nego sto je bilo ili sto niko nikad nije primenio njegove ideje, nego sto je skoro svuda obrazovanje drzavna stvar, pa je malo ko zadovoljan cak i tamo gde su rezultati testova i sl. dobri.
Da, to sam sad shvatio kad mi je ovo pitanje prošlo bez moderacije, izvinjavam se - nego sinoć je sve lepo izgledalo i prijavilo da će poruka možda malo kasniti (pa sam, kad je zaista i "zakasnila", pomislio da je u pitanju pre-moderacija) - a bilo mi je žao, pošto sam proveo možda sat vremena u pripremi - pronašao i linkovao integralni Kulsonov izveštaj, komentarisao OSP cifre na sajtu u odnosu na detalje u izveštaju i moje iskustvo sa cenom školarine za mog sina (manje od pola US godišnje cifre za odličnu školu ovde u Glazgovu) itd - sad me malo mrzi da to opet sastavljam, izvinjavam se.
E da - i ja sam zainteresovan da čujem Željkin komentar - ovaj tip nije psiholog i pretpostavljam da šamara u detaljima, ali je provokativan upravo u kontekstu potencijala da se kroz pametniju regulaciju i potencijal privatnog školstva (i predškolskih ustanova) neke od ovih ideja realizuju (ako išta vrede), dok država svakako može da obezbeđuje neku "baznu" varijantu svega toga. Drugim rečima, meni se čini da su plaćene privatne škole odličan poligon za inovacije i "odgovorno eksperimentisanje" - pošto reputacijom (koja znači ostajanje u poslu) garantuju za kvalitet.
Ja ne vidim nikakvu bitnost u bilo kakvim pokušajima merenja obrazovanja đaka osnovnih i srednjih škola. Jedina mera koja je za društvo bitna je kasniji učinak tih mladih ljudi na tržištu,nebitno sa kojim stepenom spreme krenu da rade.
Naravno bitna su takmičenja u pojedinim predmetima,jer omogućuju da deca dodatno se zainteresuju i obrazuju u oblastima koja ona prirodno prihvate kao najmilije,ali recimo da će među svom ovom decom jednog dana biti dosta uspešnih i sportista i umetnika,zašto su njihovi SAT skorovi bitni ne razumem. Uopšte prilikom pokušaja statističke analize velikih grupa ljudi mnogi parametri se ne uzimaju u obzir,već se porede npr USA i npr Moldavija a jasno je da niti su sistemi obrazovanja isti,niti još mnogi drugi parametri.
Ono što odokativno smatram da se u praksi pokazalo najbolje jeste srednjoškolski sistemi Nemačke,Austrije i Švajcarske( da li neke druge zemlje koriste ne znam,znam npr da Italija to sad uvodi). Ukratko kod njih se ili opredeljuješ za gimnaziju ili stručnu školu. Gimnazije su im slične našim,mada mnogo liberalnije u izboru predmeta,a stručne škole skoro bez teorije gotovo isključivo praksa,valjda imaju il dana nedeljno teorije prve godine posle toga samo 1 dan nedeljno teorije sve ostalo je praksa i plaćeni su za to. Stepen razvijenosti privreda,pogotovo industrije u ovim zemljama pokazuje to. Često se a priori uzima da je stručnost visoko obrazovanih kadrova potencijal razvoja neke zemlje,mada i u najrazvijenijim zemljama veću količinu radne snage čine ljudi sa nižom spremom, visoko obrazovane uvek možeš dovesti van zemlje ako je ponuda slaba
Da li neko ima na raspolaganju informacije o strukturi troškova u tih $28.000 godišnje i u tih $7.000 godišnje u DC OSP, da se vidi gde su glavne razlike?
Takođe, da li neko ima drugih primera u US, osim DC OSP?
I odgovor (najznačajniji deo trenda) je, koliko vidim, na ovoj stranici.
* For public schools, the number of pupils per teacher—that is, the pupil/teacher ratio —declined from 22.3 in 1970 to 17.9 in 1985. After 1985, the public school pupil/teacher ratio continued to decline, reaching 17.2 in 1989. After a period of relative stability during the late 1980s through the mid-1990s, the ratio declined from 17.3 in 1995 to 16.0 in 2000. Decreases have continued since then, and the public school pupil/teacher ratio was 15.5 in 2007. By comparison, the pupil/teacher ratio for private schools was 13.0 in 2007. The average class size in 2007–08 was 20.0 pupils for public elementary schools and 23.4 pupils for public secondary schools.
* The number of public school teachers has risen faster than the number of public school students over the past 10 years, resulting in declines in the pupil/teacher ratio (table 64). In the fall of 2009, there were a projected 15.3 public school pupils per teacher, compared with 16.1 public school pupils per teacher 10 years earlier.
Primetite da i pored značajnog pada broja đaka po nastavniku, privatne škole i dalje imaju manji broj đaka po nastavniku.
Sad se postavlja pitanje kako je Kulson sastavio ove svoje statistike i šta je "tajna" DC OSP programa - 30 đaka po nastavniku?
Čudno je što ovde piše da je potrošnja oko $10k, a ne $28k kao što kaže Kulson - iako je trend sličan.
Dalje, u poslednjih bar 20 godina (od kada se vodi statistika) oko 70% tih troškova ide u plate i druga lična primanja zaposlenih (ako nisam nešto pobrkao). Ovde se vidi rast "ostalih ličnih primanja", gde je jedna od rastućih stavki izgleda zdravstveno osiguranje (ne zapamtih link, izvinite).
Ovde piše da je tekuća potrošnja oko $10k uprosečeno. Kulson kaže da je u District of Columbia zvanična cifra $15k, ali je koriguje do $28k raznim neuračunatim troškovima kao što su kapitalni troškovi (u fusnoti na kraju izveštaja, koja pokazuje na ovaj excel dokument sa detaljima).
U poslednjih 20 godina (od kada je data statistika) manje-više stabilno oko 70% tih troškova ide u plate i druga lična primanja zaposlenih (uključujući i "capital outlay" i ostale cifre sa dna). Vidi se rast "ostalih ličnih primanja" na račun plata, gde je jedna od rastućih stavki, izgleda, zdravstveno osiguranje (ne zapamtih link, izvinite).
I jedan od odgovora (izvor značajnog dela trenda) je, koliko vidim, na ovoj stranici.
* For public schools, the number of pupils per teacher—that is, the pupil/teacher ratio —declined from 22.3 in 1970 to 17.9 in 1985. After 1985, the public school pupil/teacher ratio continued to decline, reaching 17.2 in 1989. After a period of relative stability during the late 1980s through the mid-1990s, the ratio declined from 17.3 in 1995 to 16.0 in 2000. Decreases have continued since then, and the public school pupil/teacher ratio was 15.5 in 2007. By comparison, the pupil/teacher ratio for private schools was 13.0 in 2007. The average class size in 2007–08 was 20.0 pupils for public elementary schools and 23.4 pupils for public secondary schools.
* The number of public school teachers has risen faster than the number of public school students over the past 10 years, resulting in declines in the pupil/teacher ratio (table 64). In the fall of 2009, there were a projected 15.3 public school pupils per teacher, compared with 16.1 public school pupils per teacher 10 years earlier.
Primetite da i pored značajnog pada broja đaka po nastavniku, privatne škole i dalje imaju manji broj đaka po nastavniku. Takođe, ne radi se o padu nataliteta, jer je broj đaka rastao od 1985. na ovamo (detalji na ovoj stranici).
Sad se postavlja pitanje šta je "tajna" četiri puta jeftinijeg DC OSP programa (ako su plate i druga primanja nastavnika 70% troškova školstva)?
23 comments:
Heh, pa jasno je da učinak đaka na testovima ima više veze sa stanjem u društvu, porodici, ličnim afinitetima učenika i samim testom, nego opremljenošću škole.
To da li škola ima projektor, sopstvenu radio stanicu, ili pak đaci moraju da donose sunđer od kuće, ne odlučuje ni najmanje hoće li neko od prisutnih slušati na času...
Ovo ste verovatno videli - Ken Robinson o obrazovanju
Dajte ministru za infrastrukturu, drugu Mrkonjicu, sve pare ovoga sveta i pogledajte rezultate. Rezultata nema.
Zakljucak:
Ulaganje u ministarstvo infrastrukture nema nikakvog efekta na rezultate.
"Ovo ste verovatno videli - Ken Robinson o obrazovanju"
zaista paznje vredan koncentrat zabluda i dezinformacija.
"zaista paznje vredan koncentrat zabluda i dezinformacija."
Za nas koji nismo psiholozi i edukatori, molim te pojasni...
Evo link do integralnog Kulsonovog izveštaja. Čini mi se da čitanje ovog izveštaja donekle pomaže da grafik gore ne bude samo Roršarhova mrlja za komentarisanje.
Nisam uspeo da iščačkam na sajtu DC OSP ovu cifru od $7.000 godišnjih troškova, ali je maksimalna stipendija koju nude za OCP $7.500 po učeniku. Koliko onda zaista koštaju škole u koje ta deca idu, to nisam našao. Moje dete ide u privatnu školu (Hutchesons' Grammar u Glazgovu u Škotskoj) koja košta (neto bez produženog boravka, ručkova itd) oko £8.000 godišnje, tj. oko $13.000. Privatne škole u UK (bar ove što nešto vrede) imaju status zadužbine koji im daje poreske olakšice - ali zato one moraju da daju nazad određene stvari (stipendije određenom broju siromašnih đaka) - tako da računam da od poreskih para koje dajem za obrazovanje ne dobijam uglavnom ništa nazad. Cifra od $13.000 je, opet, manje od pola potrošnje u US državnim školama, a Hutchie je odlično opremljen - pa se pitam kakva je uopšte struktura tih $28.000 i da ovo poređenje $28.000 prema $7.000 nije malo neadekvatno i prenaduvano (tj. da se ne uzima ista metodologija za računanje ovih cena).
Što se tiče generalno ovih trendova u odnosu na rezultate (kojima se samo može verovati na reč - npr. nemam ideju šta bi značilo povećati prosečni rezultat na testu 20% - da li to znači 101% tačnih odgovora - karikiram ali nadam se da je jasno šta hoću da kažem - da ne pominjem pitanje stalnosti kriterijuma testiranja i slično), pitam se kako je moguće da pored sve sile analitičara koji se bave ovom temom ovakav trend može da opstaje 40 godina - nemoguće mi je da se neko posle 40 godina prvi put setio da kaže da "vozimo u pogrešnom pravcu, vidite ovaj trend".
Uzgred, živo me zanima šta su Željkine primedbe na Robinsonove "teze" - čovek nije po zanimanju psiholog, koliko vidim, tako da tu može da bude raznog šodera - ali je predavanje krajnje intrigantno, iako bez konkretnih "recepata" šta dalje.
A sta spada u ulaganje u obrazovanje u ovoj racunici? Mozda se vise ulagalo u kvalitet nizih razreda osnovnih skola (education je prilicno hot topic u drustvenim istrazivanjima u Americi i uglavnom se fokusiraju na nesto mladje). A mozda je grafikon rezultat ulaganja u fakultete, valjda privuci sve one doktorante i postdoktorante iz celog sveta. A mozda su jednostavno novije "kohorte" ucenika slabije nego ranije. Zanimljiva ilustracija, ali tek toliko da te dublje zainteresuje za temu, jer je nemoguce izvuci neke svrsishodne zakljucke.
Osnovno i srednje (to je k-12 na vrhu grafika.)
Zaista, Željka, molim te pojasni malo gde greši Ken Robinson - dva puta sam pregledao video i nije mi jasno.
Ups... pretpostavka o pre-moderaciji izgleda nije tačna, izvin'te
"Može na moj email (vucko{at}acm.org) objašnjenje zašto mi niste pustili sinoć onaj poduži komentar?"
Mora da je bila neka greška u procesu, jer mi i ne možemo da ne puštamo komentare, možemo samo da ih brišemo kad se već pojave. Ali pojavljuju se automatski, takav nam je seting.
gresi skoro u svemu. osnovna greska je u njegovom razumevanju kreativnosti. za njega je kreativnost nesto prirodno, sto postoji u detetu i nije vezano za sadrzaje a skola to sputava. a zapravo mozak prirodno tezi da minizuje razmisljanje (koje je nepozdano, naporno i sporo) i sustini svede sto veci broj mentalnih operacija na percepciju (koja je brza, laka i pouzdana). i to nema nikakve veze sa skolom, nego je takav proces ucenja - automatizacija misljenja i njegovo svodjenje na pamcenje. zbog toga i ova njegova prica o divergentnom misljenju ne stoji - kresanje divergentnog misljenja je nuzno i prirodno, i takodje nema nikakve veze sa skolom. naucnik koji ima bolje divergentno misljenje ce verovatno biti bolji od naucnika koji ga nema, ali to je sve ceteris paribus - iz toga ne sledi da je dete koje je nekriticno prema svojim idejama izgubilo kreativnost, jer nikad nije ni imalo. takodje nije tacna ni ova njegova istorija skole i pedagogije. ispade da se on maltene prvi setio ovih ideja, iako one u nastavnom kontekstu postoje, primenjuju se i napustaju vec skoro sto godina a inace postoje jos mnogo duze. njegova slika skole je totalna karikatura koja postoji samo u drustvu mrtvih pesnika. itd itd. koga zanima analiza skole u svetlu pedesetak godina psiholoskih istrazivanja treba da pogleda "why students don't like school" od willinghama.
ono sto je u pravu da skoro niko nije zadovoljan skolom i da svi svuda reformisu, ali to nije zato sto smo u nekoj specijalnoj situaciji, sto je obrazovanje gore nego sto je bilo ili sto niko nikad nije primenio njegove ideje, nego sto je skoro svuda obrazovanje drzavna stvar, pa je malo ko zadovoljan cak i tamo gde su rezultati testova i sl. dobri.
Da, to sam sad shvatio kad mi je ovo pitanje prošlo bez moderacije, izvinjavam se - nego sinoć je sve lepo izgledalo i prijavilo da će poruka možda malo kasniti (pa sam, kad je zaista i "zakasnila", pomislio da je u pitanju pre-moderacija) - a bilo mi je žao, pošto sam proveo možda sat vremena u pripremi - pronašao i linkovao integralni Kulsonov izveštaj, komentarisao OSP cifre na sajtu u odnosu na detalje u izveštaju i moje iskustvo sa cenom školarine za mog sina (manje od pola US godišnje cifre za odličnu školu ovde u Glazgovu) itd - sad me malo mrzi da to opet sastavljam, izvinjavam se.
E da - i ja sam zainteresovan da čujem Željkin komentar - ovaj tip nije psiholog i pretpostavljam da šamara u detaljima, ali je provokativan upravo u kontekstu potencijala da se kroz pametniju regulaciju i potencijal privatnog školstva (i predškolskih ustanova) neke od ovih ideja realizuju (ako išta vrede), dok država svakako može da obezbeđuje neku "baznu" varijantu svega toga. Drugim rečima, meni se čini da su plaćene privatne škole odličan poligon za inovacije i "odgovorno eksperimentisanje" - pošto reputacijom (koja znači ostajanje u poslu) garantuju za kvalitet.
(hvala Željka :-) )
Ja ne vidim nikakvu bitnost u bilo kakvim pokušajima merenja obrazovanja đaka osnovnih i srednjih škola. Jedina mera koja je za društvo bitna je kasniji učinak tih mladih ljudi na tržištu,nebitno sa kojim stepenom spreme krenu da rade.
Naravno bitna su takmičenja u pojedinim predmetima,jer omogućuju da deca dodatno se zainteresuju i obrazuju u oblastima koja ona prirodno prihvate kao najmilije,ali recimo da će među svom ovom decom jednog dana biti dosta uspešnih i sportista i umetnika,zašto su njihovi SAT skorovi bitni ne razumem. Uopšte prilikom pokušaja statističke analize velikih grupa ljudi mnogi parametri se ne uzimaju u obzir,već se porede npr USA i npr Moldavija a jasno je da niti su sistemi obrazovanja isti,niti još mnogi drugi parametri.
Ono što odokativno smatram da se u praksi pokazalo najbolje jeste srednjoškolski sistemi Nemačke,Austrije i Švajcarske( da li neke druge zemlje koriste ne znam,znam npr da Italija to sad uvodi). Ukratko kod njih se ili opredeljuješ za gimnaziju ili stručnu školu. Gimnazije su im slične našim,mada mnogo liberalnije u izboru predmeta,a stručne škole skoro bez teorije gotovo isključivo praksa,valjda imaju il dana nedeljno teorije prve godine posle toga samo 1 dan nedeljno teorije sve ostalo je praksa i plaćeni su za to. Stepen razvijenosti privreda,pogotovo industrije u ovim zemljama pokazuje to. Često se a priori uzima da je stručnost visoko obrazovanih kadrova potencijal razvoja neke zemlje,mada i u najrazvijenijim zemljama veću količinu radne snage čine ljudi sa nižom spremom, visoko obrazovane uvek možeš dovesti van zemlje ako je ponuda slaba
Da li neko ima na raspolaganju informacije o strukturi troškova u tih $28.000 godišnje i u tih $7.000 godišnje u DC OSP, da se vidi gde su glavne razlike?
Takođe, da li neko ima drugih primera u US, osim DC OSP?
off topic totalno
http://www.pokernewsdaily.com/i-dont-understand-the-online-poker-crackdown-18863/
I odgovor (najznačajniji deo trenda) je, koliko vidim, na ovoj stranici.
* For public schools, the number of pupils per teacher—that is, the pupil/teacher ratio —declined from 22.3 in 1970 to 17.9 in 1985. After 1985, the public school pupil/teacher ratio continued to decline, reaching 17.2 in 1989. After a period of relative stability during the late 1980s through the mid-1990s, the ratio declined from 17.3 in 1995 to 16.0 in 2000. Decreases have continued since then, and the public school pupil/teacher ratio was 15.5 in 2007. By comparison, the pupil/teacher ratio for private schools was 13.0 in 2007. The average class size in 2007–08 was 20.0 pupils for public elementary schools and 23.4 pupils for public secondary schools.
* The number of public school teachers has risen faster than the number of public school students over the past 10 years, resulting in declines in the pupil/teacher ratio (table 64). In the fall of 2009, there were a projected 15.3 public school pupils per teacher, compared with 16.1 public school pupils per teacher 10 years earlier.
Primetite da i pored značajnog pada broja đaka po nastavniku, privatne škole i dalje imaju manji broj đaka po nastavniku.
Sad se postavlja pitanje kako je Kulson sastavio ove svoje statistike i šta je "tajna" DC OSP programa - 30 đaka po nastavniku?
Evo i malo analize - uz pomoć Gugla, majke istraživačkog novinarstva :-)
U.S. Department of Education, Institute of Education Sciences - National Centre For Education Statistics
Total expenditures for public elementary and secondary education, by function and subfunction: Selected years, 1990-91 through 2006-07
Total and current expenditures per pupil in public elementary and secondary schools: Selected years, 1919-20 through 2006-07
Čudno je što ovde piše da je potrošnja oko $10k, a ne $28k kao što kaže Kulson - iako je trend sličan.
Dalje, u poslednjih bar 20 godina (od kada se vodi statistika) oko 70% tih troškova ide u plate i druga lična primanja zaposlenih (ako nisam nešto pobrkao). Ovde se vidi rast "ostalih ličnih primanja", gde je jedna od rastućih stavki izgleda zdravstveno osiguranje (ne zapamtih link, izvinite).
Evo i malo analize - uz pomoć Gugla, majke istraživačkog novinarstva :-)
U.S. Department of Education, Institute of Education Sciences - National Centre For Education Statistics
Total expenditures for public elementary and secondary education, by function and subfunction: Selected years, 1990-91 through 2006-07
Total and current expenditures per pupil in public elementary and secondary schools: Selected years, 1919-20 through 2006-07
Evo i malo analize - uz pomoć Gugla, majke istraživačkog novinarstva ;)
Referenca je Kulsonov izveštaj, iz koga je ova slika gore.
Total and current expenditures per pupil in public elementary and secondary schools: Selected years, 1919-20 through 2006-07
Ovde piše da je tekuća potrošnja oko $10k uprosečeno. Kulson kaže da je u District of Columbia zvanična cifra $15k, ali je koriguje do $28k raznim neuračunatim troškovima kao što su kapitalni troškovi (u fusnoti na kraju izveštaja, koja pokazuje na ovaj excel dokument sa detaljima).
Total expenditures for public elementary and secondary education, by function and subfunction: Selected years, 1990-91 through 2006-07
U poslednjih 20 godina (od kada je data statistika) manje-više stabilno oko 70% tih troškova ide u plate i druga lična primanja zaposlenih (uključujući i "capital outlay" i ostale cifre sa dna). Vidi se rast "ostalih ličnih primanja" na račun plata, gde je jedna od rastućih stavki, izgleda, zdravstveno osiguranje (ne zapamtih link, izvinite).
I jedan od odgovora (izvor značajnog dela trenda) je, koliko vidim, na ovoj stranici.
* For public schools, the number of pupils per teacher—that is, the pupil/teacher ratio —declined from 22.3 in 1970 to 17.9 in 1985. After 1985, the public school pupil/teacher ratio continued to decline, reaching 17.2 in 1989. After a period of relative stability during the late 1980s through the mid-1990s, the ratio declined from 17.3 in 1995 to 16.0 in 2000. Decreases have continued since then, and the public school pupil/teacher ratio was 15.5 in 2007. By comparison, the pupil/teacher ratio for private schools was 13.0 in 2007. The average class size in 2007–08 was 20.0 pupils for public elementary schools and 23.4 pupils for public secondary schools.
* The number of public school teachers has risen faster than the number of public school students over the past 10 years, resulting in declines in the pupil/teacher ratio (table 64). In the fall of 2009, there were a projected 15.3 public school pupils per teacher, compared with 16.1 public school pupils per teacher 10 years earlier.
Primetite da i pored značajnog pada broja đaka po nastavniku, privatne škole i dalje imaju manji broj đaka po nastavniku. Takođe, ne radi se o padu nataliteta, jer je broj đaka rastao od 1985. na ovamo (detalji na ovoj stranici).
Sad se postavlja pitanje šta je "tajna" četiri puta jeftinijeg DC OSP programa (ako su plate i druga primanja nastavnika 70% troškova školstva)?
Još jedan interesantan klip - ovaj put sa TED-a - evo jednog nastavnika iz državne škole: John Hunter on the World Peace Game
Post a Comment