Kakve veze imaju džukci lutalice i investiranje u Srbiju? Imaju i te kakve!
Danas me je prvo zvao novinar Blica da pita da li je uobičajna praksa da se investitori raspituju o broju sunčanih dana i izgledima zemljotresa. Elem meni na prvu loptu pade na pamet da broj sunačnih dana utiče na troškove rasvete i grejanja, a da izgledi zemljotresa utiču na troškove gradnje i osiguranja.
E sad, šta jedan pametan investitor može da zaključi o zemlji u kojoj su od hordi polupismenih fundamentalista koji za sebe bez nekog jasnog razloga tvrde da su pravoslavci u praksi jedino gore horde džukaca koje ordinaraju po svim urbanim i suburbanim celinama, ako u toj zemlji nema seruma protiv besnila ni za lek ili barem u pola zemlje. Može da zaključi ono što svi znamo da je Srbija postala prava pravcijata banana država. Govore nam džukele koje treba staviti na grb Beograda i drugih gradova Srbije, jer su one uz rupe na ulicama prepoznatljiv znak raspoznavanja kojim se ne mogu podičiti evropske metropole i varošice, da naša javna uprava ne zna da reši ni banalne probleme, a pretenduje da reši mnoge druge probleme u rekordnom roku. U suštini, ovakvo nerešavanje svekolikog problema džukela govori o omnipotentnom mlaćenju prazne slame na veliko i nesposbnosti i za male stvari.
E sada se na to se nadovezuje naša nesposbnost da upravljamo besnilom. Nismo mi U.K. da nas more čuva od te bolesti, ali nismo ni Ruanda u vreme rata pa da Ce-Ce muve ordiniraju u društvu sa malaričnim komarcima. Umesto da se vektori besnila sitemski vakcinišu pa da slučajevi ove bolesti kod životinja budu kuriozitet, to kod nas nije slučaj. Nije istina da besne životinje retko dođu do naseljenih mesta. Na to se sve nastavlja temeljan razlog zašto smo baninizovani - na očiglednu nebrigu za zdravlje stanovništva Srbije koja je posledica nemara, odgovara se u terminima lažne efikasnosti komunističkog zdravstvenog sistema. Istovremeno, samo je pretprošle zime taj isti sistem potrošio za vakcine protiv nepostojeće pretnje par desetina hiljada puta više novca. A sada se plaše da će da nagrnu građani željni da se pelcuju protiv besnila iz čistog seirenja nad problemima zdravstva.
Kada jedan investitor shvati kako se rešavaju neki problemi koji su u zemljama odakle čekamo investicije deo priče o tome kako se nekada teško živelo, onda se lako izvuku zaključci. Dužkele su nam tu pred nosom, a katastrofalni zemljotresi su gotovo nemogući u Srbiji.
5 comments:
Zaštita od zaraznih bolesti (doduše u njih ubrajam i grip, ali to sad nije bitno) je, u krajnjoj liniji, jedna od najlegitimnijih državnih funkcija, poput držanja vojske i odbrane od spoljnjeg neprijatelja. Nikako je ne treba brkati s drugim delovima zdravstvenog sistema, koji bi u slobodnom društvu i u uslovima minimalne države bili što delimično što potpuno privatizovani. Zato je strašnije što država nema spremnih seruma protiv besnila (ne vakcina, jer vakcina protiv besnila ne postoji). To je kao kad bi došli teroristi, a PT jedinica nema municije. Ako samo jedan od sedam izujedanih u Kuršumliji, daleko bilo, umre od besnila, to će biti gore od sto fatalnih infarkta koje su možda izazvali dugi redovi u čekaonicama bolnica ili činjenica da se stogramski aspirinčići ne daju na recept. To će biti fatalni neuspeh države ne tamo gde ona može ali i ne mora da deluje, nego tamo gde mora, tamo gde je njena osnovna, izvorna funkcija - da štiti život i bezbednost, uz osnovna ljudska prava i slobode i imovinu građana.
E, možeš misliti, par ljudi izujedano, i to je odmah vest. Fatalni neuspeh. Svašta. U saobraćaju ginu ljudi svaki dan, ne samo kod nas nego i po kulturnom svetu iz koga dolaze investitori, pa nisam primetio da se neko uzbuđuje, a naročito na ovom blogu.
A za jednu pojavu besnila u nekoliko godina vidim odmah se zagovaraju kojekakva konačna rešenja kerećeg problema.
Srećom, pas nije bio besan. A šta bi bilo da jeste bio?
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=04&dd=28&nav_category=12&nav_id=508991
i dalje ostaje pitanje kako to da je u bg jedno n-puta vise sansi da vas izujedaju dzukele u odnosu na bilo bilo koju drugu prestonicu EU-25.
Isterali su svoje džukele ovde.
Šalu na stranu, životinje su zaštićene, građani ne smeju da sami rešavaju problem sa psima-lutalicama, a ukoliko pokušaju, kazne su visoke a opet, ukoliko te pas ujede, tu je obeštećenje. Gradske vlasti su preuzele obavezu, a nisu baš dorasli zadatku. Znači, jedna devijantna situacija.
Post a Comment