Penzioneri kao uticajni farmeri

Boško Mijatović u Politici nudi podatke o povećanju penzija od 2000. do danas uzimajući u obzir inflaciju. Penzije su u ovom periodu realno povećane 188.4 procenata. Mijatović tvrdi da stoga nije tačno da se o penzionerima do sada nije vodilo računa kao što PUPS tvrdi. Penzionerima dakle nije gore nego što im je bilo. Kao što je Marko već pisao, nije im gore ni u poređenju sa drugim zemljama.

Mijatović pravilno tvrdi da penzioneri od imidža socijalno ugroženih građana mogu da završe sa imidžom efikasne lobi grupe koja traži za svoje članove veliki deo zajedničkih primanja bez obzira na posledice po ostale građane. Kako su sejali takvi će im biti i rezultati. Nije nemoguće da na narednim, a možda i prevremenim izborima neka od stranaka uslovi formiranje vlade upravo drastičnim smanjenjem penzija. Sada je pravi trenutak da koriguju svoje nerealne zahteve.

A šta bi oni uradili, II

Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула (hapšenje Karadžića). ... Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници.

Kako ove dve tvrdnje mogu da idu zajedno u istom pasosu? Odgovoran za zločine, a žao nam je što ga hapse?

Mogu, ako se primeni princip relativnog morala o kojem smo skoro pisali. Trik je da se pokaže da ima još gorih od njega:

Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином...

To je od Slobodana Antonića. Po principu relativnog morala koji dominira kod patriotskih analitičara, u redu je uraditi bilo šta, sve dok neko drugi radi to isto ili gore. Ne hapsimo naše, jer oni ne bi uhapsili njihove. Karadžić je u redu, jer je Orić gori.

Izjava nedelje i potpuno novi koncept na jednom mestu

Otvaranje novih radnih mesta je ključ rešenja problema nezaposlenosti - Vladimir Ilić.

A sada nešto potpuno drugačije:

On je najavio i potpuno novi koncept javnih radova u 2009. godini u koji će biti uključeni teško zapošljive kategorije (stariji od 50 godina, osobe sa invaliditetom i oni koji žive na nedovoljno razvijenim područjima gde nema otvaranja novih radnih mesta).

Tuga jednog Miška

Strani prevoznici u Srbiji ne mogu da obavljaju usluge domaćeg prevoza. Mogu ali uz posebnu dozvolu i samo ako privredna komora potvrdi da u Srbiji niko drugi to ne može da uradi. Esnaf domaćih autoprevoznika štiti zakon (član 7). Zato naše esnaflije ne mogu da žalim kada se bune što im je hrvatska vlada kontramerom ukinula jedan broj dozvola.

Naravno špediteri traže krivca na pogrešnom mestu. Oni su naveli da je nekolicina funkcionera iz Ministarstva za infrastrukturu omogućilo „Zagrebtransu" da nezakonito posluje u Srbiji, što je rezultaralo neprimerenom reakcijom hrvatskog ministarstva. Nisu im dozvole za prevoz u hrvatskoj ukinute jer je ministarstvo za infrastrukturu omogućilo hrvatskom prevozniku da vozi u Srbiji već upravo jer im je to bilo zabranjeno. Zašto je strancima domaći prevoz zabranjen je podjednako dobro pitanje i za srpsku vladu i za domaće prevoznike. Ta mera jedino ima za cilj da građanima Srbije učini prevoz skupljim. Pošto su monopoli trenutno popularna tema možda bi i ovo ograničenje slobodne trgovine trebalo da se stavi na tapet.

Šešelj liberal, pre deset godina

Sinoć sam, na sugestiju prijatelja, odgledao duel Šešelj-Đinđić (snimak na Youtubeu), iz maja 1998. godine, koji je snimljen par meseci nakon što su radikali ušli u Vladu sa koalicijom SPS-JUL. Moj utisak je da je po svim pitanjima (osim "nacionalnih") Šešelj ideološki bio daleko liberalniji nego Đinđić. Tri stvari se posebno ističu.

Prvo, privatizacija. Šešelj je napao Đinđića zbog toga što su 1994. godine demokrate podržale predlog socijalista da se donese zakon kojim se poništava privatizacija koja je odrađena po zakonu iz vremena Ante Markovića. Dok je Đinđić koristio današnje radikalske argumente ("neki su za šaku dinara kupili fabrike koje je ovaj narod godinama gradio"), Šešelj je koristio prilično liberalne argumente tipa "sve jedno, zakon ne sme da važi retroaktivno", "ako je nešto jeftino prodato, kriv je prodavac, a ne kupac", a bukvalno je rekao da je "i najgora privatizacija bolja od društvene svojine" i "da je sve privatizovano početkom devedesetih, ekonomska situacija bi danas bila mnogo bolja".

Drugo, visoko obrazovanje. Počela je priča o nekom tadašnjem dogovoru vlasti sa Albancima na Kosovu da im se dozvoli da osnivaju privatne univerzitete. Đinđić je to napao iz izuzetno etatističkog ugla, argumentima tipa "država mora prvo da odobri te programe", "to će se pretvoriti u buvlju pijacu" i "u svakoj normalnoj državi država propisuje nastavne programe", na šta je Šešelj otprilike rekao "to su gluposti, država treba da propiše uslove za osnivanje fakulteta u smislu broja profesora, ali program određuju sami, to se zove autonomija univerziteta" i, za mene sasvim porazno, jer to nisam čuo od 5. oktobra na ovamo, "država ne može da od fakulteta napravi dobar fakultet, može samo da ga upropasti", kao i "kvalitet fakulteta na kraju krajeva se određuje na tržištu radne snage".

Treće, priča o devalvaciji. Đinđić je prilično populistički napao Šešelja zato što je, na predlog Savezne vlade, Narodna banka devalvirala kurs dinara. Argument je otprilike bio "to sve ide na teret sirotinje, ako ste već morali da devalvirate, devalvacija je morala da bude praćena i odgovarajućim socijalnim programom", na šta je Šešelj rekao "mi, srpski radikali, se uvek zalažemo da kurs dinara bude tržišni, ne treba država da veštački održava kurs".

Sve ukupno, bio sam prilično iznenađen, jer sam se uglavnom slagao sa time što Šešelj priča. Sve dok nisu došli do Kosova i "zavere stranih sila".

Naravno, ovde se radi "samo" o rečima. Šta god Šešelj govorio, Vlada u kojoj je on sedeo će ostati upamćena kao jedna od najgorih i "najdiktatorskijih", kako zbog Kosova i političkih ubistava, tako i zbog stvari za koje su direktno radikali krivi, poput Zakona o obrazovanju i Zakona o informisanju. Sa druge strane, Đinđićeva Vlada će verovatno ostati upamćena kao prilično liberalna.

Relativna cena nafte

Relativna prema ukupnom dohotku ili u procentima GDP-ja (američkog, ali slika nije bitno drugačija na svetskom nivou). Prava cena nafte dugoročno opada.

Mora od nečega da se živi

Ivan je već prokomentarisao hapšenje Karadžića. Ja sam malo pretražio internet i našao sam sajt Karadžićeve "firme" (Psy Help Energy - Human Quantum Energy). Za ime firme sam saznao iz ovog teksta (pogledati sliku sa vizit-kartom).

Preko sajta se može kupiti nekoliko "pomoćnih rekvizita", poput "Velbing četvorostruke spirale", "L antene", ili "Krstolike kompozicije najmanjeg velbinga".

A činjenica da je Karadžić držao predavanja o zdravom životu je zaista sjajna. Prvo je prošle godine u Smederevu održao predavanje na temu "Odnos tihovanja i meditacije", a letos je održao predavanje na Adi, na "Trećem festivalu zdravog života" na temu "Kako negovati sopstvene energije". Glavni sponzor festivala je bilo Javno preduzeće Ada Ciganlija.

Sloboda veroispovesti

Italijanski Vrhovni sud je pre nekoliko dana presudio da "pušenje i posedovanje marihuane ne predstavlja krivično delo, već religiozni čin, ukoliko je osoba rastafarijanske veroispovesti".

Sjajno. Nisam se tome nadao od Italijana.

Karadžić uhapšen

Jedan od dvojice najtraženijih haških optuženika, Radovan Karadžić uhapšen je sinoć u Beogradu. Po rečima tužioca Vladimira Vukčevića i ministra Rasima Ljajića, on je potpuno normalno živeo na teritoriji opštine Novi Beograd, gde je radio u jednoj privatnoj lekarskoj ordinaciji i bavio se alternativnom medicinom. Vizuelno je toliko promenio identitet da ga ni poslodavci ni stanodavci nisu prepoznavali.

Mislim da je ovo jedan od najsnažnijih signala itnegriteta i ozbiljnosti ove države posle 5. oktobra. Ova stvar je učinila više za srpski nacionalni interes od svih "patriotskih" parada, gestova, povlačenja ambasadora, retorike itd. Iznad svega, ovo je trijumf pravde i satisfakcija za žrtve.

Srednji glasač i američki izbori

Teorema srednjeg glasača predviđa da na dvostračankim izborima kandidati imaju motiv da se približavaju glasaču koji je na sredini. Recimo, svi koji su desno od McCaina će ionako glasati za McCaina da bi sprečili pobedu Obame. Slično i za Obamu, sa leve strane. Teorija predviđa da će se oba kandidata neminovno pomerati prema sredini, dok ne postanu skoro isti.

Ova teorija ponekad radi, ali ne i uvek. Radila je kod predsedničkih izbora u Srbiji. U drugom krugu između Tome i Tadića niste mogli razabrati ko je ko: Tadić je branio Kosovo, a Toma je postao veliki EU entuzijazista.

Čini mi se u ovim američkim izborima do sada nije tako, bar ne za McCaina. Ja sam očekivao da se McCain, koji je već i bio dosta u centru, pomera dalje ulevo, a Obama na desno. Obama to donekle i radi, recimo upravo sada se setio da poseti trupe u Iraku i Avganistanu i vidi stanje na terenu. Ali McCain je prijatno iznenađenje, jer se ustvari pomera udesno. Kod spoljne politike i ne može desnije nego što je bio, ali u ekonomiji je predstavio programe smanjenja poreza i tržišnije verzije zdravstvenog osiguranja. (Plus detalji kao što su pozdravljanje Heller odluke za nošenje oružja, ili osuda odluke o habeas corpus za ratne zarobljenike, itd.)

Razlog je u tome što McCain ima problem sa republikanskom bazom. Kad je Bush dobijao izbore protiv Gorea i Kerryja, strategija koju je Karl Rove osmislio za njega je bilo upravo to, mobilisanje baze. Teorema srednjeg glasača naime zaboravlja da za glasače postoji i treća opcija – ne izaći na izbore. U zemlji gde je izlaznost tipično oko 50%, ta opcija je značajna. Bush nije dobio izbore udvaranjem centru, nego mobilisanjem desnice. Ima indicija da McCain radi to isto. Što je odlična stvar, samo kad bi još i radila.

Hiperinflacija

Zimbabve je odštampao novčanicu od 100 milijardi dolara, ali to još uvek nije rekord. Za one koji se ne sećaju SR Jugoslavija je 1993. imala 500 milijardi dinara, što je najveća suma na jednoj novčanici svih vremena. Mugabe je sada vrlo blizu ali videćemo da li će nas i dostići.

Čini mi se da u svetu nije dovoljno pažnje posvećeno srpsko-crnogorskoj hiperinflaciji iz 1993, kad se ima u vidu da je ona, po različitim kriterijumima (dužina trajanja, godišnja inflacija, mesečna inflacija) ili najveća ili u tri najveće hiperinflacije svih vremena. Najčešće se čuje o nemačkoj hiperinflaciji iz 1923., iako ta inflacija nije čak ni u rangu sa najvećima.

Razlog je možda u tome što su Nemci bukvalno nosili novac u torbama pa je to onda izgledalo strašno, dok se Milošević dosetio ne samo štampanja sve većih i većih novčanica, nego i famoznih denominacija – povremenih skraćivanja nula na novčanicama tako da bi milion dinara od sutra postalo jedan dinara, milijardu bilo preštampano u hiljadu, itd. Zimbabve to još nije radio, tako da i ovih 100 milijardi nije ni blizu onome što smo imali 1993.

Bolje smrt nego trgovina

Verovatno ne postoji nijedna državna zabrana koja je ubila više ljudi i nanela više patnje bolesnima, od zabrane trgovine ljudskim organima.

Organima i krvlju je zabranjena trgovina iz jednog dobrog i jednog lošeg razloga. Loš razlog je "ako se dozvoli trgovina, ljudi koji su u bezizlaznoj situaciji će prodavati svoje organe". Dakle, nekome ko ima jednu jedinu opciju pomažemo tako što mu tu jedinu opciju oduzimamo? Potpuno besmisleno. Naravno, postoji i dobar argument koji kaže - "ako bi se dozvolila prodaja krvi i organa, dominirali bi organi i krv niskog kvaliteta".

Ali, postoji i jedan predlog koji zaobilazi oba ova problema - prodaja organa preminulih ljudi. Prvo treba shvatiti da se svakog dana sahranjuju ili spaljuju stotine i hiljade relativno zdravih organa, koji bi nekome mogli da spasu, ili značajno unaprede život. Umesto što se na ljude apeluje da zaveštaju svoje organe, mogla bi da se uradi jedna od dve stvari. Prva opcija je da se ljudima dozvoli da testamentom ostave prava naslednicima da prodaju njihove organe, tipa "zaveštavam srce i jetru ćerki, a bubrege i pankreas sinu, da ih prodaju ili poklone kome god žele". Druga opcija je da se omoguće ugovori tipa: "u slučaju moje smrti, sve svoje organe zaveštavam firmi XX, a ona mi za uzvrat odmah isplaćuje iznos od Y dinara". Cena bi u drugom slučaju bila znatno niža i to bi reflektovalo neizvesnost da li će jednog dana organi biti u prihvatljivom stanju.

Realnost je da ljudi umiru ili žive zaista jadne živote zato što nema dovoljno organa. Realnost je i da je efikasnost apelovanja na savest ljudi veoma ograničena. Zašto se ne bi dozvolila trgovina organima u slučajevima u kojima su jedine opcije "baciti organ" i "spasiti nekome život" meni zaista nije jasno.

Investiciona prilika

New York Times ima tekst o tome da su se u Brazilu pojavili investicioni fondovi koji otkupljuju ugovore mladih fudbalera i zarađuju na transferima. Mehanizam je da fond otkupi ugovore velikog broja mladih igrača, koje onda pozajmi brazilskim klubovima. Ako igrač postane dobar, pa ode u Evropu, fond uzme dobar deo para od transfera. Prinosi su, navodno, preko 30% godišnje.

Kod nas se slična pojava nazivala "fudbalskom mafijom".

PDV za spas Srbije

Ministarka finansija kaže: Moraju se, takođe, promeniti zakoni o porezu na kapitalnu dobit i prenos apsolutnih prava. U zemljama sa nerazvijenim finansijskim tržištem obično i ne postoje ovakvi porezi, dok u Srbiji postoje i visoki su. Ja sam pristalica ideje da se oni ukinu. I ja sam!

U tom slučaju ne verujem da će biti očekivanih prihoda od povećanja progresivnosti poreza na dohodak pa bi mogli i od toga da odustanu. Po meni je najpošteniji fiksni iznos poreza. Recimo da svaki građanin da godišnje 500 evra državi. Na kraju krajeva svi dobijamo iste usluge pa bi mogli isto i da platimo. Naravno, ova ideja je neprimenjiva. Druga najbolja opcija mi je PDV. Svako plaća tačno onoliko koliko troši. Sviđa mi se činjenica da ljudima nudi kakav takav izbor. Odnosno svojom potrošnjom bi sami sebi određivali poresku stopu. Ko neće mnogo da plaća ne mora mnogo da troši. Naplata poreza bi bila mnogo jednostavnija i jeftinija jer treba kontrolisati samo firme ne i pojedince.

Budžet najviše prihoduje od PDV i akciza. Od njih se ove godine očekuje prihod od 5,3 milijardi evra dok su ukupni planirani rashodi budžeta 8,2 milijarde evra, odnosno 65 odsto ukupnih rashoda. I da svi ostali porezi budu ukinuti u državnoj kasi bi ostalo mnogo novca samo od PDV i akciza. Naplata bi se sigurno i povećala da građani nisu opterećeni drugim nametima. Poreski sistem zasnovan samo na PDV i akcizama - ne zvuči loše.

Promocija kroz nagradne igre

Ivan Stanković ima interesantan tekst u Biznisu o organizovanju nagradnih igara za promociju proizvoda. Nudi lepu analizu i ostavlja čitaocima da zaključe da li je organizovanje nagradnih igara dobra ili loša ideja. On, čini mi se, veruje da to nije sjajna strategija. Meni logika kaže da je verovatno dobra čim je toliko preduzeća u Srbiji koristi, mada moguće je da sam potcenio ljudsku glupost.

Kada kavijar postane popara

Alex Tabarrok ima interesantan post o štednji. Naime, on tvrdi da preko 40 odsto ljudi u Americi previše štedi. Problem je što svi očekujemo da ćemo doživeti duboku starost pa na osnovu toga pravimo ambiciozne planove. Pogotovu ako oba partnera štede. Tabarrok je objasnio da ne želi da štedi za budućeg muža svoje žene. Dodatni problem je što stariji ljudi obično manje troše. Manje se kreću, manje izlaze a manje troše i na impresioniranje potencijalnih partnera. Pored toga u Americi mnoge troškove u određenom trenutku preuzima država putem Medicare i Medicaid programa. Otprilike štedimo kao da ćemo sa devedeset godina imati isti životni stil kao danas. A ako ih i doživimo - nećemo. Kome god je baka pravila poparu za doručak zna o čemu Tabarrok priča.

Kažem mi a mislim na Amerikance. Kod nas taj problem verovatno nije toliko izražen jer je i dalje primaran pay as you go sistem i jer imamo mnogo više ljudi koji zarađuju relativno malo pa i ne mogu da štede. Sa druge strane, dosta ljudi i kod nas štedi na primer kupovinom dodatnih stanova koji im možda nikada neće trebati. Investiranjem u budućnost se ustvari lišavamo života danas. Kao što se islamski fundamentalisti ili mučenici uzdržavaju od alkohola i seksa da bi posle ubistva-samoubistva otišli u raj i pili alkohol i praktikovali seks. Tako da ako potrošite previše novca namenjenog za depozit za stan ovog vikenda ne očajavajte. Možda ste dugoročno sebi učinili uslugu.

Državni stanovi

Oliver Dulić najavljuje izgradnju državnih stanova za siromašne. Država će za početak izgraditi tri do pet hiljada stanova i onda ih izdavati za 50 do 70 evra mesečno. Ako kvadrat izgranje košta 325 evra, kako kaže Dulić, a prosečan stan ima 50 kvadrata onda će ova investicija građane koštati i do 80 miliona evra ove godine. Šlag naravno predstavlja otvaranje Nacionalne agencije za stanovanje i lokalnih agencija koje će voditi brigu o ovim stanovima.

Već smo ranije pisali o izgradnji stanova za siromašne u Beogradu i tada smo primetili par problema, pa nema potrebe da se ponavljamo. Osnivanje agencije sa druge strane zaslužuje posebnu pažnju. Na pet hiljada stanova ova agencija će prikupljati 3,6 miliona evra rente godišnje. To je pod uslovom da svi plaćaju na vreme, a pitanje je zašto bi? Koji političar sme da izbacuje siromašne građane na ulicu? Sa druge strane, agencije nisu besplatne. Nije nemoguće da troškovi njenog rada pojedu veći deo od prikupljene rente. O korupciji prilikom dodele stanova da i ne govorimo.

Ako je već neophodno da se pomogne siromašnima zašto se to ne bi uradilo malo pametnije. Umesto izgradnje stanova država može da daje keš (ili vaučere) za iznajmljivanje stanova. Pet hiljada porodica po 100 evra mesečno je 6 miliona evra godišnje. Mislim da je to bolja alternativa od 80 miliona evra za izgradnju i prikupljanja rente. Država se ne bi bavila izgradnjom što i nije njen posao, ne bi morala da osniva agenciju a i konkursi za vaučere bi verujem bili jednostavniji od konkursa za dodelu stana. Konačno, država ne bi morala nikoga da izbacuje zbog neplaćene kirije niti da vodi računa o održavanju zgrada što svakako košta.

Rat i mir

Kad neko kaže da je za "mir i saradnju među narodima", odmah možete biti sigurni da je taj za kolektivizam, socijalizam i svetsku vladu, i smatra rat najboljim oruđem ostvarenja kolektivističkih ciljeva.

Karnegijeva fondacija za međunarodni mir je jedna od tih organizacija na čijem zvaničnom sajtu piše da je njen cilj "promocija saradnje među narodima i aktivnog angažmana SAD u inostranstvu". Sličnu agendu imaju i mnoge druge američke fondacije poput Rokfelerove ili Fordove.

Međutim, u jeku makartizma u Americi 1953, obrazovana je kongresna komisija koji je trebalo da istraži delovanje velikih neprofitnih fondacija, njihov uticaj na američku politiku i promene u sistemu obrazovanja. Pod rukovodstvom Carol Reece, i operativnim upravljanjem Normana Doda Komisija je došla do zapanjujućih zaključaka: neprofitne fondacije služe kao oruđa nametanja kolektivizma američkom narodu i postepenog preoblikovanja političkog i ekonomskog sistema od ustavnog poretka ka socijalizmu.

Priča o Karnegijevoj fondaciji je posebno šokantna i pokazuje posebno jasno suštinsku vezu između socijalizma i rata. Iz zapisnika Komisije Reecove sačinjenih na osnovu internih dokumenata same Fondacije se vidi da ova organizacija za "međunarodni mir" od osnivanja 1908 pa do 1914 godine nije radila ništa drugo do pokušavala da ugura Ameriku u neki rat kao sredstvo transformacije američkog društva ka kolektivizmu. Šefovi ove fondacije su u svojim brojnim diskusijama došli do zaključka da nema efikasnijeg načina da se celokupan socijalni život i politički sistem jedne nacije preoblikuju ka kolektivizmu od rata. U jeku I Svetskog rata Karnegijeva fondacija šalje šokantni telegram predsedniku Vilsonu u kome od njega traži da se rat ne "završi prebrzo", a da proces prelaska na kolektivizam ne bude obavljen. Zanimljivo je primetiti da je većina progresivnih intelektualaca prve polovine XX veka aktivno učestovala u ovom poduhvatu promene intelektualne i političke paradigme u Americi, od tradicionalnog individualizma i liberalizma ka kolektivizmu i zapravo fašizmu. Vilijem Džejms, osnivač pragmatizma, pisao je podržavajući ceo pokret da je "Americi potreban moralni ekvivalent rata", dakle kolektivistička mobilizacija i brainwashing kakvi su mogući samo u ratu. Džejms Djui, njegov sledbenik i veliki "reformator obrazovanja" pisao je o tome kako je sa individualizmom završeno i kako dolazi vreme da socijalni inženjeri upravljaju celokupnim društvom, gde će pojedinac morati da se utopi u kolektivni um.

Posle I svetskog rata fondacije su glavninu energije usmerile na konsolidaciju kolektivizma osnaženog ratom, kroz "reformu" obrazovanja, gde je poseban akcenat bio stavljen na formiranje nove istoriografske škole koja će učiti da je celokupna prethodna istorija Amerike bila pogrešna, i da propoveda "progresivno" viđenje te istorije. Današnje Udruženje istoričara Amerike je nastalo posle I svetskog rata od jezgra od 20 mladih "progresivaca" koji su bili finansirani i postavljeni na vodeća mesta na Univerzitetima od strane Karnegiejve i Gugenhajmove fondacije. Ovo je urađeno pošto su svi ostali tadašnji istoričari odbili ponudu da učestvuju u ponovnom pisanju istorije Amerike u ključu kolektivizma. Posle 20 ili 30 godina niko osim kolektivista nije ni preostao na većini univerziteta. Karnegijeva fondacija je uložila 400 000$ u rad koji je kulminirao pisanjem sedmotomne studije američke istorije, čija se suština, sažeta u sedmom tomu, ogleda u tvrđenju da "budućnost pripada kolektivizmu, administriranom sa karakterističnom američkom efikasnošću".

Norman Dodd, šef osoblja Komisije Reecove, svedoči o neverovatnom susretu u Njujorku sa šefom Fordove fondacije koja dodatno pokazuje do koje mere su američke fondacije bile i ostale posvećene promociji kolektivizma i socijalizma. Čuvši da Kongres istražuje njihovo delovanje, šef Fordove fondacije Gaither je pozvao Dodad u svoju centralu u Njujorku. Evo kako se Norman Dodd seća tog razgovora: "Rowan Gaither was, at that time, president of the Ford Foundation. Mr. Gaither had sent for me when I found it convenient to be in New York, asked me to call upon him at his office, which I did. Upon arrival, after a few amenities, Mr. Gaither said: “Mr. Dodd, we've asked you to come up here today because we thought that possibly, off the record, you would tell us why the Congress is interested in the activities of foundations such as ourselves?” Before I could think of how I would reply to that statement, Mr. Gaither then went on voluntarily and said:
“Mr. Dodd, all of us who have a hand in the making of policies here have had experience either with the OSS during the war or the European Economic Administration after the war. We've had experience operating under directives, and these directives emanate and did emanate from the White House. Now, we still operate under just such directives. Would you like to know what the substance of these directives is?”
I said, “Mr. Gaither, I’d like very much to know,” whereupon he made this statement to me: “Mr. Dodd, we are here operate in response to similar directives, the substance of which is that we shall use our grant-making power so to alter life in the United States that it can be comfortably merged with the Soviet Union.”

Mali Satana i progresivci

Izrael je juče izvršio razmenu jednog poznatog libanskog zatvorenika za tela dvojice svojih vojnika koje su kidnapovali teroristi Hezbolaha pre dve godine. U Izraelu je sada dan žalosti.

Međutim, kada čitate vesti vodećih zapadnih medija nećete saznati mnogo ko je taj libanski zatvorenik. U tekstu koji potpisuje Asociated Press on se ne spominje, samo se sugeriše da je to verovatno neki politički zatvorenik, jer u "izraeslkim zatvorima ima oko 10 000 palestinksih zatvorenika, što je za njih vrlo emocionalno pitanje". Da, zaista emocionalno pitanje. U tekstu AFP u kome se opširno prenosi atmosfera slavlja u Libanu zbog oslobođenja ovog zatovrenika, izdašno citira njegopva majka i rođaci koji nisu mogli da sačekaju da ga vide, njegovi sugrađani koji ga nazivaju herojem, govori se o ratu pre 2 godine gde je "poginlo 160 Izraelaca uglavnom vojnika i 1200 Arapa uglavnom civila" (čitaj: Izrael teroriše narod, Hezbolah se herojski bori s moćnom armadom)i tek u jednoj kratkoj, šturoj rečenici pred sam kraj tog hvalospeva uzgred se napominje da je osuđeni imao 17 godina (zabludeli klinac!) kad je osuđen za trostruko ubistvo u Izraelu. Bez iakkvih detalja koji su inače toliko dragi zapadnim novinarima.

Međutim, čovek koji je pušten iz zatvora je niko drugi Samir Kuntar, poznat po tome što je u izraelskom zatvoru ležao na doživotnoj robiji zbog bestijalnog ubistva porodice Haran u gradu Naharija 1979, pri čemu je najpre upucao u leđa Danija Harana a onda ga zadavio na očigled četvoorgodišnje ćerke, kojoj je onda razbio glavu kundakom puške. Taj čovek je sada oslobođen, i dočekan je kao heroj u rodnom Libanu, a i na palestinskim teritorijama; "umereni" predsednik Abas je organizovao miting dobrodošlice Kuntaru u Ramali i poslao mu sa Malte, gde je u zvaničnoj poseti, pozdravni telegram! Zvaničnik Fataha i Abasov savetnik Abdel Rahman nazvao je Kuntara "velikim borcem". Zaista, veliki borac sa herojskim delima iza sebe!

Od mržnje arapskih ekstremista prema Izraelu samo je veća mržnja zapadne Inteligentsiae i medija prema Americi, i Izraelu kao njenom proxy-ju na Bliskom Istoku. Veliki Satana i Mali Satana...

P.S. Kao dodatak prethodnom pasusu, evo kako New York Times pod naslovom "U Libanu očekuju heroja u zamenu za izraelske vojnike" opisuje našeg heroja: "Perhaps Israel's most reviled prisoner, Samir Kuntar, will return to a hero's welcome when he crosses into Lebanon this week, 29 years after he left its shores in a rubber dinghy to kidnap Israelis from the coastal town of Nahariya.

That raid went horribly wrong, leaving five people dead, a community terrorized and a nation traumatized. Two Israeli children and their father were among those killed." Čik neka čitalac pogodi ko je koga ubio, zašto i kako, kada je operacija kidnapovanja jevrejskih civila "krenula naopako".

Siromaštvo, nejednakost i Hajekova teorema

Jedna od debata koje su dominirale u prvoj polovini ove decenije u teoriji ekonomskog razvoja bilo je pitanje uticaja ekonomske globalizacije na siromaštvo i nejednakost u svetu.

Spor koji je ovde ranije spominjan između Sala-I-Martina i Milanovića ostao je kao neka paradigma svih sličnih sporova: zagovornici globalizacije su navodili podatke ili procene o smanjenju siromaštva i nejednakosti u poslednjih 30 godina kao dokaz da je globalizacija koristila najsiromašnijima, dok su kritičari tražili podatke koji govore suprotno da bi dokazali da je ista bila štetna.

Ipak, kao i obično u ekonomskoj teoriji, suočeni smo sa onim što je zovem "Hajekova teorema" - "nije problem da prikupimo dovoljno podataka da bismo testirali teorije, nego da smislimo dovoljno teorija da bismo objasnili podatke koje već imamo". Nije problem da li je ili nije recimo "globalno siromaštvo" poraslo i čija kalkulacija PPP dohotka je preciznija, nego šta konkretno znači "globalno siromaštvo" ili još bolje "globalna nejednakost" i koliko su kao kategorije pogodne za bilo kakvu analizu efekata globalizacije. Zaista, da pretpostavimo da nema spora oko empirijskih činjenica, da recimo Milanović i svi drugi levičari priznaju da su globalno siromaštvo i nejednakost drastično opali sa globalizacijom - šta bi to tačno značilo/dokazivalo o uticaju globalizacije na ove fenomene? Ili kad bi se nesumnjivo dokazalo da jesu porasli? Kakve bi to implikacije imalo po "atribuciju" kapitalizmu tj. globalizaciji takvog stanja stvari?

Da bi bilo jasnije na šta mislim, pretpostavimo da podsaharska Afrika beleži ekonomsku stagnaciju i porast stope ekstremnog siromaštva poslednjih decenija (kao što beleži). Istovremeno, kontinent je skoro potpuno isključen iz tokova globalizacije svetske privrede i zakočen u jednom primitivnom socijalističkom sistemu i diktaturama. No, sve to se dešava u eri globalizacije u drugim krajevima sveta. U kakvom je odnosu afričko siromaštvo sa globalizacijom? Teško je reći. Zašto onda koristimo siromaštvo ui Africi kao argument, tj inkorporiramo ga u baze podataka "svetskog siromaštva" koje onda koristimo za "atribuciju" siromaštva (ili nejednakosti) kapitalizmu?

Druge zemlje, poput Kine, Indije, azijskih tigrova ili istočnoevropskih zemalja snažno napreduju a uključene su u globalizaciju. Očigledno, ona njima ne smeta. Takođe, od zemalja koje su snažno privržene ekonomskoj globalizaciji nejednakost u nekima raste, u nekima opada, a u nekima stagnira. Kakve zaključke iz ovoga možemo izvesti? Očigledno, siromaštvo opada sa globalizacijom, jer da nije tako očekivali bismo da Estonija, Poljska, Singapur ili Indija postaju sve siroamšniji, a Severna Koreja, Kuba ili Zimbabve sve bogatiji, što belodano nije slučaj. Moguće je i da neki drugi faktor osim globalizacije vodi ovako divergentnim rezultatima, tj da nije globalizacija uzrok bogatstva. Ali, ona svakako nije uzrok siromaštva. A za nejednakost je mnogo komplikvanije dati makar i ovako uopšteno objašnjenje - nije jasno zašto bi stepen nejednakosti rastao recimo u Kini a ne i u Mađarskoj.

Dakle, vraćamo se staroj austrijskoj poenti o besmislu statistike, i ekonomske analize koja barata agregatima i prosecima, pa i one koja agregira i uprosečuje "svetsko siromaštvo". Ono što nam treba je uzročno-posledično objašnjenje veze između tipa institucionalnog poretka i određenih ekonomskih rezultata koji iz toga slede, a ne nejasne prosečne magnitude i još nejasnija njihova atribucija globaliazciji, kapitalizmu, tržištu itd. Činjenica da je Afrika siromašna u eri globalizacije je analitički potpuno bezvredna, ako ne specifikujemo institucionalno okruženje u kome postoji i produkuje se to siromaštvo. Tek kad vidimo kakav je sistem, stepen vladavine prava, porezi, spoljnotrgovinski režim itd u zemljama koje su siromašne možemo da donosimo bilo kakve zaključke o uzrocima i posledicama. Još je besmislenije praviti statističke podatke o svetskom siromaštvu i iz njih izvoditi bilo kakve zaključke iste vrste.

Ergo, teorija, a ne podaci...

Srpska Maggie

Jedan od preduslova za pravljenje koalicije sa SPS i PUPS je bio i povećanje penzija. Ministarka finansija sada taj detalj dovodi u pitanje. Sa punim pravom. Tvrdi da neće finansirati penzije prihodima od privatizacije već da će taj novac ulagati u infrastrukturu i u reformu penzionog sistema. Neće prodavati stan da bi otišla na letovanje. Ne kaže ni da je moguće povećati penzije ako se povećaju redovni prihodi jer kaže da do 2010. nije moguće povećati akcize na duvan. U isto vreme tvrdi da želi da smanji akcize na naftu da bi pomogla u obuzdavanju inflacije. Ne pada joj na pamet ni da se zadužuje u inostranstvu za isplatu penzija a planirano domaće zaduživanje ne bi moglo da pokrije troškove povećanja penzija. Drugim rečima, ništa od značajnog povećanja penzija. Ipak, Rasim Ljajić je danas najavio povećanje od 10 odsto za septembar. Pošto je po sredi političko a ne tehničko pitanje, moguće je da će Ministarka Dragutinović biti u vladi kraće od njenih kolega. Ja joj iskreno želim pun mandat.

Precenjeni dinar

Nebojša Katić kaže:

Проблеми српске економије неће се решити снижавањем пореза или царина, а буџет ће се изложити додатним искушењима. Ако нешто треба смањити, онда би то морала бити вредност динара у односу на евро. Не постоји ниједна мера пореске политике која може неутралисати негативне последице либерализације капиталних токова и прецењеног динара.

Ako je dinar precenjen, kako onda objašnjava to što je mesečni izvoz porastao sa oko 300 miliona, na više od milijardu dolara za samo tri i po godine?

Na kraju krajeva, najbolji pokazatelj toga da li je dinar precenjen ili potcenjen je kretanje deviznih rezervi. Ako se devizne rezerve povećavaju, teško je tvrditi da su toliki ljudi budale jer prodaju evre kako bi kupili preskupe dinare. A, evo kretanja deviznih rezervi od 1.1.2000. do danas:

Jeste, jedan deo rasta obe serije se može pripisati padu dolara, ali devizne rezerve su skočile sa par stotina miliona na skoro 16 milijardi dolara. Sve u svemu, da je dinar precenjen, ljudi bi ga prodavali i kupovali evro, a ne bi se dešavalo obrnuto.

Kada rezerve budu padale jedno 6 meseci, onda ima smisla govoriti o prejakom dinaru.

Na početku beše marama

Više puta smo pričali o političkom sistemu u Turskoj. Koliko sam ja shvatio, Slaviša i Marko veruju da je u redu da se vojskom ograničava demokratija odnosno da se nameće sekularizam. Ja kažem nameće oni bi verovatno rekli brani, ali svi otprilike znamo šta to znači. Uglavnom politička situacija u Turskoj je sada jako interesantna. U toku je proces pred ustavnim sudom koji će verovatno rezultirati zabranom vladajuće islamske partije (sama osvojila 49% na prošlim izborima) zbog narušavanja sekularnog opredeljenja države. Realno je očekivati da će oni odmah formirati novu stranku (možda više frakcija) ali će predsedniku i premijeru Turske kao i mnogim istaknutim članovima biti zabranjeno bavljenje politikom na neko vreme. Verovatni rezultat će biti novi vanredni izbori na jesen.

Izgleda da je prirodan sled stvari da se prvo zabrani nošenje marama na univerzitetima da bi se zatim menjala vlada sudskim dekretom. Koji je rezultat vojničke kontrole vlade u Turskoj? Neizvesnost. Ustvari jedino je izvesno da imaju puč na deset godina. Trenutna vlada ima podršku građana i ostvaruje fantastične ekonomske rezultate ali to nažalost nije dovoljno ubedljivo grupi oficira koji glume čuvare svetog grala. Nemojte pogrešno da shvatite ulogu turske vojske. Ona ne brani individualne slobode već nameće kolektivnu obavezu pridržavanja sekularizma svim građanima.

Ukoliko zaista dođe do zabrane vladajuće političke partije u Turskoj to će dati opravdanje političarima u EU da prolongiraju njen prijem. Konačno, pitanje je koliko dugo će većina ljudi u Turskoj trpeti maltretiranje od strane vojske i kakav bi režim hipotetička islamska revolucija mogla da proizvode.

Poreske stope na zarade

Moj tekst o najavljenom menjanju poreskih stopa u Biznisu.

Oduzimanje starateljstva?

Već dugo vremena mi posebno idu na živce priče o tome kako je nužno što pre doneti novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju. Ajde zatvor i veće novčane kazne, ajde čak i kazna za razgovor mobilnim, ali konfiskovanje vozila, oduzimanje dece? Ej, bre Zakonom o bezbednosti u saobraćaju propisati oduzimanje starateljstva nad detetom!

Da li je profesor Vujanić normalan? Da li uopšte ima predstavu o tome sa čime se igra?

Demokratizacija pozorišta

Pošto se javno mnjenje zgražava, treba neko da stane i u odbranu Boška Ničića, gradonačelnika Zaječara koji je ukino lokalno pozorište. Ako ćemo pravo Ničić nije ukinuo pozorište, nego je prestao da ga plaća iz budžeta grada. To je, naravno za pohvalu. Ali možemo ići i dalje i reći da je Zaječar demokratizovao pozorište. Zašto bi nekoliko stranačkih funkcionera u gradskoj vlasti raspoređivalo novac po svojoj volji? Dajte narodu da odluči kako se njegov novac troši. A zaječarski narod je do sada očigledno odlučio da ne plaća glumce.

Ja mislim da je pozorište je jedna od najgorih svetih krava danas, pre svega zbog raširene prakse da se pozorište izjednačava sa kulturom ukupno. Razlog je možda to što pozorište jeste nekada bilo glavni vid zabave. Ali u međuvremenu je izmišljena štamparska presa, masovno i sve jeftinije štampanje knjiga, nastala je klasična a onda i drugi vidovi muzike, izmišljen je film, radio, nosači zvuka, televizija, internet, moda, sport. U takvoj konkurenciji normalno je da pozorištu opada uticaj. Ali ljudi pozorišta su nekako uspeli da nas ubede da su oni ovaploćenje kulture, da kultura počinje i završava se sa pozorištem. U stvarnosti je pozorište danas, i finansijski i sadržajno, jedan vrlo mali procenat aktivnosti koje se mogu svrstati u kulturu. Kada ne bi bilo državno sponzorisano, bilo bi ga tačno onoliko treba -- a to je vrlo malo.

U vreme Adama Smitha profesori su na univerzitetima držali predavanja tako što je student pri ulasku u učionicu najpre ubacio novčić u šešir. Profesor je određivo cenu i tako je svako pojedinačno predavanje bilo plaćeno tačno koliko treba. Ali to je istovremeno bio najbolji znak da to šta profesor ima da kaže, nekome vredi. Ako pozorišni glumci ne mogu to isto da urade, postavlja se pitanje opravdanosti njihovog postojanja. Adam Smith bi to shvatio kao znak da je vreme za promenu zanimanja.

Koridor 10

B92 javlja da danas počinju radovi na Koridoru 10, na deonici između Preševa i Vladičinog Hana.

Moj odnos prema srpskim autoputevima je prilično ambivalentan. Sa jedne strane, naravno da su putevi bitni. Takođe, naravno da bi bilo dobro da Srbija ima pristojne autoputeve.

Ali, sa druge strane, postavljam pitanje opravdanosti. Putem od Soluna do Beograda sam prošao u petak pre podne. Mogu samo da kažem - nigde žive duše. Autoput kroz Makedoniju je avetinjski prazan, stao sam na jedan parking na par minuta, NIKO nije prošao pored mene dok sam stajao, u sred letnje sezone. U Srbiji je situacija malo bolja, ali opet je put koji postoji sasvim dovoljan. Jeste problem kada se naiđe na kamion, ali nije problem preticanje, osim malo kroz Grdeličku klisuru.

Putem ka Sofiji nisam išao skoro, ali slutim da je slična situacija. Manje - više je isto i ka Mađarskoj. Pre par meseci sam tuda vozio i ni u jednom trenutku nisam posmislio da su tri trake malo.

Sa druge strane, po gradovima su gužve i to ne samo u Beogradu. Dakle, da se ja pitam, ja bih sredstva za infrastrukturu uložio primarno u završetak obilaznice oko Beograda, kao i u izgradnju još 2-3 mosta u Beogradu. Takođe, ne bih uopšte išao na izgradnju autoputeva punog profila (po tri trake sa obe strane, međusobno odvojene), već u izgradnju puteva sa 4 ili čak samo 3 trake. Mislim da su takvi putevi dosta jefitniji, a realno nema potrebe za punim autoputevima. Takav put bi bio sasvim dovoljan od Beograda do Požege, kao i za deonicu Kragujevac-Batočina.

Kako šarmirati ekonomiste?

Greg Manikw u editorijalu za NYT nudi osam poruka koje bi političari mogli da koriste da bi dobili glasove ekonomista. Na toj listi nema poreske ni zdravstvene politike jer oko toga ne postoji širi koncenzus. Ono oko čega se ekonomisti slažu je: Više slobodne trgovine, ukidanje poljoprivrednih subvencija, ostavljanje naftnih kompanija i špekulanata na miru, veće oporezivanje energije, kasnije penzionisanje, dovođenje više obrazovanih imigranata, dekriminalizovanje korišćenja narkotika i subvencije ekonomskom istraživanju. Ovo poslednje verovatno ni on ne uzima za ozbiljno. Osim toga ja se ne slažem jedino sa većim oporezivanjem energije. Ekonomisti se za to zalažu jer bi veća cena uticala na smanjenje potrošnje energije a to posledično na manje gužve u saobraćaju, čistiji vazduh i slično. Ja u ovom slučaju ipak biram niži porez.

Ovi predlozi se mogu koristiti i za šarmiranje ekonomista u Srbiji, naravno pod uslovom da predlažete sve suprotno.

Sindikalac

Toplica Spasojević, predsednik Crvene Zvezde, je u razgovoru za Vreme rekao kako sportske klubove ne treba privatizovati dok se o tome ne izjasni društvo. Dok ono ne odluči šta je najbolje. Toplica vidi sledeće probleme u privatizaciji: "Zato što je u svaki od velikih klubova utkan rad više generacija i teško je izmeriti koliko kome pripada. Koliki je doprinos bivših igrača i navijača. Mislim da bi pored svega društvo više trebalo da se pozabavi stanjem u sportu jer on pomaže ozdravljenju nacije, a mi smo sada svi pomalo bolesni zbog ove tranzicije koja toliko dugo traje."

Na stranu što nas sve naziva bolesnicima koje može da izleči jedino fudbalska terapija i što želi da produži tranziciju za koju kaže da predugo traje, tvrdi da privatizacija nije jednostavan proces. Toplica je kao osnovac koji je poslednjih 20 godina sedeo na ušima pa nije čuo da se privatizacija većine firmi privodi kraju i da su gotovo svi najuspešniji evropski klubovi u privatnom vlasništvu. Proces privatizacije nije previše komplikovan. Koji deo Zvezde pripada Šekularcu a koji Šaviji je manje bitno. Moguće je da će zaposleni i bivši zaposleni dobiti neki procenat od privatizacije kao što je to bio slučaj sa ostalim preduzećima. Ne vidim tu neki poseban problem jer ga i nema.

Toplicu ne brine nedostatak društvene podrške u privatizaciji ili problem u raspodeli vlasnštva kao što tvrdi. Pravi odgovor zašto se kategorički zalaže protiv privatizacije je što želi da poreski obveznici finansiraju preduzeće koje vodi. Evo kako on to slikovito objašnjava: "Kada je reč o Zvezdi i Partizanu...neophodan je svež kapital. U sadašnjim okolnostima to je teško, ali ako se žele veliki rezultati, potreban je veliki novac. Zato je potrebno da se "društvo" više uključi u čitav proces i pomogne da se problemi rešavaju." Kada Toplica kaže pomogne on ustvari misli da taj veliki novac treba da dođe iz republičkog budžeta. Jer na kraju krajeva: "za Zvezdu i Partizan, kao nacionalno vredne klubove, potrebno je naći neko specifično rešenje." Drugim rečima, nema problema da gazduje dokle god neko drugi plaća.

Nije gazda Toplica škrt ni kada su u pitanju manji klubovi. "Na primer, u Nišu koji je veliki grad trenutno nemate gotovo nijedan sportski značajan klub – savezi i grad ili Ministarstvo sporta trebalo bi da naprave analizu šta je najpotrebnije i da pomogne klubove... da pomognu Radnički, na primer, sa milion evra da bi se napravio tim." Ako bi Zvezdu i Partizan pomagao zbog ostvarenih rezultata druge klubove bi pomagao upravo zbog onih neostvarenih. Kada Toplica planira svi dobijaju. Konačno: "Ne treba gledati na privatizaciju kao na rešenje za sportske probleme." Treba gledati u poreske obveznike koji će biti dovoljno glupi da plaćaju fine plate i bonuse fudbalerima i funkcionerima Crvene Zvezde a sve u cilju očuvanja viših nacionalnih vrednosti i svetosavlja.

Teško mi je da poverujem da je ova gomila samoupravljačkih parola potekla od jednog od naših najuspešnijih privrednika. Ako je privatizacija loša za sportske klubove onda je verovatno loša i za ostala preduzeća. Ako je argumentacija Toplice Spasojevića tačna, a nije, trebalo bi da nacionalizujemo i privatne kompanije između ostalog pošto društvo još nije dalo jasan stav o tom obliku vlasničke strukture. Mogli bi upravo da počnemo sa ITM Grupom pošto njihov vlasnik očigledno uživa u samoupravnom okruženju pa mu nacionalizacija verovatno ne bi smetala.

Cena dizela

CEVES u svojoj novoj analizi kaže da su cene goriva bez poreza, u Srbiji više nego igde u Evropi. Nisam proveravao računicu, ali mi deluje kao sasvim tačna. Za mene to uopšte nije iznenađenje. U Evropi ne postoji nijedna naftna kompanija koja je na domaćem tržištu zaštićenija nego što je to NIS u Srbiji, pa je takav rezultat sasvim očekivan.

Međutim, tema ovog posta je nešto drugo - cena dizel goriva. Dizel je oduvek u Srbiji jeftiniji od benzina. Ja sam dugo mislio da je to zato što je jeftinije napraviti dizel nego benzin - nekako mi je delovalo sasvim logično. Međutim, nisam uopšte bio u pravu - benzin bi bio jeftiniji kada poreza ne bi bilo, budući da je akciza na benzin oko 36, a na naftu oko 19 dinara, a da je razlika u maloprodajnoj ceni samo 13-14 dinara. To znači da ovakvom poreskom politikom Vlada stimuliše narod da vozi dizel vozila. Imajući u vidu da dizel motori manje troše gorivo i inače, neke moje računice su govorile da se dizel motor isplati ako se vozi više od 20-ak hiljada km godišnje. Na osnovu toga sam se lično i odlučio za dizel auto, budući da prelazim oko 30 hiljada km godišnje.

Problem je u tome što dizel motori više zagađuju nego benzinci, čak i ako benzin nije bezolovni. Poreska politika naše Vlade je da se zagađivanje realno subvencioniše. Pitanje je - zašto? Odgovor je vrlo jednostavan - zbog privrede i, pre svega, poljoprivrede - kamioni, traktori, kombajni, građevinske mašine, pretežno koriste dizel, pa je to još jedan način "pomaganja domaćoj privredi". Inače, širom Evrope, dizel je nekih 10-ak posto skuplji od benzina.

Špekulanti

Dobio sam e-mail u kojem nekoliko avio kompanija poziva u kampanju protiv naftnih špekulanata. Kažu da cena nafte raste zbog špekulanata i pozivaju ljude na potpis peticije američkom Kongresu za čvršću regulaciju protiv špekulacije naftom i drugom robom. Linkuju i sajt koji to podržava.

Za početak teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle: potpisani su CEO-ovi svih najvećih američkih avio kompanija, Delta, United, American Airlines, US Airways, itd. Lakše mi je da verujem u neku zaveru, kao da na primer ustvari traže neke druge beneficije od Kongresa, a ovo je uvod u celu priču.

Teško mi je da poverujem da oni to stvarno misle, zato što su špekulanti ne samo da nisu krivi za rast cene nafte, nego ustvati obavljaju jednu vrlo korisnu aktivnost. Špekulanti kupuju kad je jeftino, a prodaju kad je skupo. Ako je cena nafte sada visoka, špekulanti će prodavati naftu koju su kupili kad je bila jeftina, a to može samo da snižava a ne povećava današnju cenu. Ako špekulanti čak i sada kupuju naftu, to mora da bude zato što očekuju da će cena još više rasti (mada tržište fjučersa ne kaže tako). Ali onda ponovo dorpinose smanjenju oscilacija u ceni, jer će je prodavadi onda kada bude još skuplja. U svakom slučaju špekulanti doprinose ravnanju cene tokom vremena. Kada je jeftino onu kupovinom podižu cenu (što je dobro, jer stvaraju zalihe za crne dane za sve nas), a onda kad je skupo te zalihe prodaju i tako snižavaju cenu.

Špekulante krive mnogi, između ostalih i Barack Obama i John McCain. Ali ako se oni dodvoravaju biračima, zašto to rade CEO-ovi avio kompanija? Ne znam šta je posredi.

Skupa hrana, ne mora da bude šansa

Dejan Jeremić iz Delta agrara, u svom tekstu Skupa hrana šansa za Srbiju, tvrdi da će hrana zbog povećane potražnje u budućnosti sigurno biti još skuplja. Naime, pošto potražnja raste zbog rasta broja stanovnika, rasta životnog standarda i korišćenja hrane u proizvodnji bio goriva, on smatra da će nesumnjivo i cena nastaviti da raste. U suštini ako bi se zadržao ovaj nivo ponude a potražnja poraste, Dejan Jeremić bi nesumnjivo bio u pravu. Ipak, njegova analiza uopšte ne dotiče buduću ponudu hrane i zbog toga njegov zaključak ne mora da bude tačan.

U osnovama mikroekonomije se uči da ukoliko postoji mogućnost dobre zarade u određenoj privrednoj grani da će više ljudi pokušati da tu zaradu ostvari. To će dovesti do veće ponude što će opet uticati na snižavanje cena. Povrh toga, razvoj tehnologije će unaprediti efikasnost proizvođača hrane pa će za 10 godina prinosi po hektaru verovatno biti veći nego što su danas. Kod nas bi i stara tehnologija kao što je navodnjavanje pomogla u ostvarivanju većih prinosa. Kada je cena hrane visoka verovatno će više proizvođača odlučiti da uloži makar u navodnjavanje. Ne treba zaboraviti ni da se u Americi farmeri plaćaju da ne rade, jer proizvode previše hrane.

Imajući sve to u vidu, ja bih rekao da je trenutno poskupljenje hrane privremenog karaktera izazvano naglim skokom potražnje. U narednim godinama, pošto ljudi počnu da reaguju na podsticaje, slobodno tržište će verovatno dovesti do snižavanja cena. Posledično investiranje u poljoprivredu, kada svi to čine, ne mora da bude tako profitabilno kao što to izgleda danas.

Happy end iluzija

Budžet je navodno opet u suficitu. To bi trebalo da nam pomogne da se osećamo bolje. Ministarstvo finansija standardno planira veće rashode i onda ispadne na kraju godine da su odradili sjajan posao. Bolje bi bilo da planiraju niže rashode pa da za taj iznos smanje poreze. Ovako, na kraju godine kada ostvare "suficit" razmišljaju na koji način da potroše pare. To je pre par godina bio slučaj sa Nacionalnim investicionim planom. Ako se novac potroši, onda to i nije suficit. Suficit bi trebalo ili da se vrati građanima ili da se prebaci u budžet za narednu godinu što bi omogućilo smanjenje poreza.

Efraim Kišon je najbolje pokazao kako funkcioniše birokratski mozak. Otprilike javna je tajna da sva ministarstva planiraju 20 procenata više rashode dok finansije planiraju 20 procenata niže. Na obostrano zadovoljstvo uvek se nađu na sredini. Takođe, normalno je očekivati da Ministarstvo finansija neće izvršiti sve isplate koje su planirane. Pošto ni ostali ministri nisu glupi oni tu razliku ukalkulišu na početku godine. Ministarstvo finansija zatim može da se hvali svojom štedljivošću dok su ostali ministri zadovoljni jer su dobili tačno onoliko koliko su i planirali. Konačno, u jednoj priči (ne sećam se kojoj) daje primer ministarstva odbrane u Izraelu, koje organizuje velike manevre i vežbe u decembru. Kada shvate koliko im je novca ostalo trude se da potroše što više da im budžeti za naredne godine ne bi bili smanjeni. Danima ne gase tenkove ne bi li potrošili što više nafte i tako ispunili kvote. Kišon je bio satiričar koji je odlično razumeo podsticaje kojima se rukovode političari. Ova priča oko neplaniranog suficita nije priča sa srećnim krajem, ali eto političari i dalje pokušavaju da nam prodaju ovu happy end iluziju.

Pitanje nafte

Nema razumnih izgleda da u budućnosti možemo pokriti rastuće potrebe za ovim nezamenjivim izvorom energije.

Tako nekako je formulisao problem William Stanley Jevons, jedan od trojice ekonomista koji su 1870-ih reformisali političku ekonomiju u modernu nauku o ekonomiji, uvođenjem koncepata subjektivne korisnosti i graničnog troška. Nezamenjivi izvor energije o kojem je govorio je ugalj, a ovde se može naći "Pitanje uglja", čitava knjiga koju je objavio tim povodom. Predvideo je rast cene uglja, a zatim i potpuno iscrpljivanje resursa.

Zvuči poznato? Da, samo je "nezamenjivi izvor energije" danas nešto drugo. A i ima ih više, iako se u poslednje vreme najčešće govori o nafti, dok je tada ugalj bio ubedljivo najvažniji pokretač industrije. Kao što sada zabrinutost Jevonsa, a i mnogih drugih pametnih ljudi iz tog doba za rezerve uglja izgleda smešno, verujem da će za nekoliko desetina godina današnja zabrinutost za rezerve nafte izgledati smešno. Ne samo zato što nafte još uvek ima više nego dovoljno u odnosu na današnje potrebe, nego što imamo razloga da verujemo da će i dalje biti otkrivani novi izvori energije i da će buduća tehnološka otkrića poboljšavati upotrebu postojećih. Sa Jevonsove tačke gledišta, stvar je jasna -- kad se potroši ugalj, nemamo gde. Razmišljajući 1866. godine, on nema ni naftu ni električnu energiju kao opcije. Ko zna šta sve mi danas nemamo kao opcije.

Subvencije

Biznis: Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Igor Brkanović izjavio je da će država ove godine uložiti oko 20 milijardi dinara za dalji razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji.

Prosto računsko pitanje je: ako 20 milijardi treba da ide u razvoj malih i srednjih preduzeća, od koga onda tu sumu treba oduzeti? Jer od nekoga mora. Mogući odgovori su:

a) Od velikih preduzeća.

b) Od drugih malih i srednjih preduzeća, onih koji nisu na spisku za subvancije.

c) Od ličnih primanja građana.

Voleo bih da znam šta bi činovnici ministarstva zaokružili i kako bi objasnili svoj rezon.

Budžetski deficit

Moj tekst o budžetskom deficitu u Biznisu.

Agencija za mlade, singapurska verzija

Singapur često pominjemo kao jednu od ekonomski najslobodnijih zemalja, ali evo i čime se njihova vlada bavi: ovo je državni sajt za druženje, upoznavanje, e-muvanje. Kažu da je krajnji cilj borba protiv bele kuge.

Klimoglavci

Čedomir Jovanović kaže da se u Srbiju uvodi polupredsednički sistem, pošto Boris Tadić ima nesumnjivi uticaj na vladu. Nije Čeda prvi koji je to primetio, mada mislim da svi greše. Nemamo mi ni predsednički ni parlamentarni a ni polupredsednički sistem. Kod nas vlada partijski sistem odnosno politbiro. Sastanci u Krunskoj su važniji od sastanaka Skupštine. Mislim da bi bilo sjajno kada neka politička partija ne bi primoravala svoje poslanike da potpisuju blanko ostavke. Bilo bi idealno da to prvo učini LDP i tako jasno demonstrira da se ta stanka zalaže za vraćanje dostojanstva parlamentu i poslanicima, koje sada pridev klimoglavci najbolje opisuje.

Izgovor da ljudi glasaju za stranke a ne za pojedince pa zbog toga treba svi unapred da podnesu ostavke ne stoji jer građani nemaju izbora osim da glasaju za stranke. Takođe, strah da će poslanici odstupiti od programa stranke je neprimeren jer ne postoje blanko ostavke stranačkih lidera u slučaju da oni odustanu od originalne platforme. Na primer, Nikolićeva ostavka bi trebalo da bude aktivirana pošto je prvo bio za poništavane SSP a kasnije za potpisivanje. Naravno bilo bi idealno da se uvede dvodomni parlament pa da barem jedan broj poslanika bude biran po većinskom sistemu, ali to je već ustavna kategorija i neće se skoro menjati.

Ali Baba i 40 razbojnika

Koliko me sećanje služi ovo je najbolji ekspoze jednog premijera. Ciljevi su jasno navedeni a sredstva nisu etatistička. Tu su ne samo završetak privatiizacije društvenih preduzeća nego i banaka u državnom vlasništvu, što se inače retko pominje, zatim poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, kao i uvođenje konkurencije u komunalne usluge i infrastrukturu. Onda ovo, stara priča ali dobro da je u prioritetima:

Predvidjeno je i ukidanje nepotrebnih propisa kojima se otežava privredni život i pojednostavljenje važećih propisa, zatim povećanje efikasnosti sudskih organa pri rešavanju privrednih sporova, kao i u sprovodjenju stečajnih procedura, ali i privatizacija državnog poljoprivrednog i gradjevinskog zemljišta.

Ja nemam sumnji u samog premijera, naročito ne posle ovog ekspozea, ali on će biti okružen grabljivicama. Cena 26 ili koliko ministara nisu njihove plate i troškovi prevoza, nego što će svako od njih doći sa novim idejama da nešto reguliše, troši ili čuva u strateškom državnom vlasništvu. Dorbo je što je osovina premijer - minisatrstvo finansija ekonomski pismena, ali videćemo kako će se izboriti sa ostalima.

Rat za smak sveta

Ovo je za mnoge (ne nažalost i za mene) sezona godišnjih odmora. Kao i na svakom zabavnom portalu, trebalo bi možda da i mi čitaocima predložimo neku letnju lektiru.

Jedan od mojih omiljenih pisaca je Mario Vargas Ljosa, o kome smo ovde već imali post sličnim povodom prošle godine. Ja sada želim da vas uputim na jednu njegovu knjigu koja jeste prevedena na srpski, ali je, iz meni nepoznatih razloga, ostala u senci njegovih najpopularnijih dela, kao što su Grad i psi, Razgovori u katedrali, Tetka Julija i piskaralo ili Pohvala pomajci. Reč je o po mom sudu njegovm remek-delu "Rat za smak sveta".

Knjiga pokriva period moderne brazilske istorije krajem XIX veka i temelji se na istinitom događaju - jednoj pobuni religioznih fanatika koja je u krvi ugušena. Od tog faktografskog kostura Ljosa pravi svojevrsni tolstojevski ep. Posle revolucije kojom je uklonjena carevina i uspostavljena republika, dolazi do pobune ekstremističkog hrišćanskog bratstva u pokrajini Baija, koji smatraju Republiku sataninim delom i smatraju da je došla era Antihrista, da je smak sveta na vidiku, čemu se mora svim silama suprotstaviti. Oni se naoružavaju i utvrđuju u gradiću Kanudosu, gde im pristižu fanatici iz svih krajeva Brazila da vode sveti rat protiv Satane. Predvodi ih fratar Antonio, sa nadimkom Savetnik, koga slepo obožavaju kao spasioca. Oni odbijaju instituciju građanskog braka, privatnu svojinu, novac, trgovinu, odbijaju da se popisuju, da plaćaju ikakav porez, decimalne mere, i sve ostale Satanine izume. Žive po svim uzusima primitivnog komunizma svojsvstvenog radikalnim hrišćanskim kultovima, zapravo kao velika feudalna hipi-komuna, sanjajući da će iz mora izaći legendarni Kralj Sebastijan iz XVI veka, sa svojom konjicom, da uništi vladavinu Antihrista.

Na drugoj strani, centralna Vlada u Riju smatra da je tu pobunu podstakla Engleska preko svojih špijuna, i šalje Vojsku predvođenu pukovnikom Moreiorom Sezarom, zvanim Kasapin (!) da uguši pobunu. Političari iz Rija su predstavljeni kao korumpirani praznoglavci koji samo ponavljaju mantre o "republici" koje koriste samo kao pokriće za uvećanje svoje moći i političku centralizaciu zemlje. Moreira Sezar je jakobinac koji misli da svi ti političari samo smetaju i da bi njega trebalo postaviti za premijera a Vojsku na mesto partija. On ima već solidan track record gušenja pobuna zbog koga je i stekao svoj nadimak. Još samo da spomenem dva vrlo zanimljiva lika: prvi je engleski radikalni socijalista, a zapravo lopov i ubica koji je pobegao iz zatvora u Barseloni, Galileo Gal (!) koji je oduševljen pobunjenicima iz Kanudosa, i veruje da su oni pravi revolucionari koji će doneti komunizam samo toga nisu svesni te treba poraditi na njihovoj marksističkoj edukaciji, smatra da se sudbina sveta i preokret ka svetskom socijalizmu rešavaju u Kanudosu, putuje tamo da bi se borio na njihovoj strani, ali strada mnogo pre nego što im se pridruži. Jedini "pozitivan" lik u celoj knjizi je Baron de Kanjabrava, predstavnik stare zemljoposedničke klase, koji skoro da otelotvorava političara iz vremena Edmunda Berka - čovek odan parlamentarnim pravilima igre, uravnotežen, obrazovan, sa dubokim gnušanjem prema političkom fanatizmu kako republikanske tako i hrišćanske verzije.

Ono što Ljosu čini toliko osobenim i retkim literarnim genijem nije okolnost da je kao "neoliberalni" kandidat učestovao na predsedničkim izborima, što podržava kapitalizam i globalizaciju i smatra da je uklanjanje Sadama bilo dobra ideja (nađite mi još jednog takvog pisca), već što se u njegovoj literaturi vidi politički mislilac danas vrlo retkog senzibiliteta. Zar nismo navikli da nam se kao veliki pisci "socijalno angažovene književnosti" podmeću ljudi koji po pravilu "razotkrivaju" zloupotrebe moćnika, naličje napretka i bogatstva, koji ustaju u odbranu "potlačenih i siromašnih", koji perpetuiraju mit o plemenitom divljaku, ili brane malog čoveka ili političkog aktivistu od vlasti? Nadasve ljudi, koji uzdižu kao plemeniti idealizam svaku vrstu fanatizma i ludila, samo ako je usmerena protiv moćnika. Koliko je samo Ljosa različit - on brani razum i političku razboritost, žigoše totalitarni impuls u ljudima, bez obzira da li potiče od vlasti ili pobunjenika i otvoreno ismeva radikalni politički "idealizam" i ideju "borbe za spas potlačenih na svetu". Čovek starog kova - ironični, konzervativni" erudita kakvi su recimo Borhes ili Ortega i Gaset. Naravno, ne treba ni sumnjati da je to, uz njegovu sklonost ka liberalizmu i globalizaciji, razlog zašto nikad nije i verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu (nije ni Borhes, uzgred budi rečeno, za raziku od recimo Markesa koji ju je dobio pre svoje 50-e godine zahvaljujući prozelitskom širenju Kastrove ideologije po Latinskoj Americi).

Knjiga bi mogla posebno biti blagotvorana onima koji se oduševljavaju raznim latinoameričkim pobunama protiv vlasti i radikalnim revolucijama i slikom Latinske Amerike koju nude "Sto godina samoće" Markesa. Ona pokazuje da se u tom domenu nažalost ništa nije promenilo u poslednjih 100 godina.

Promene u oporezivanju zarada

Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija, smatra da nije moguće dalje smanjivati porez na zarade (sa 12 na 10 procenata) bez smanjivanja potrošnje. U intervjuu Ekonomistu on predlaže da se poreska stopa poveća ali da se poveća i iznos neoporezive zarade. Šta to znači? Na taj način najniže zarade bi znatno smanjilo poresko opterećenje zaposlnih sa relativno niskim nivoom zarada (možda čak i dovelo do praktičnog oslobođavanja plaćanja poreza) i time motivisalo zapošljavanje. Ljudi sa većim zaradama bi efektivno bili oporezivani progresivno kroz primenu jedne poreske stope. Evo kako Guzijan to objašnjava:

To bi učinilo oporezivanje zarada progresivnijim i smanjilo opterećenje najnižih zarada, a prihodi budžeta ne bi bili značajnije ugroženi. Da ilustrujem sa dva primera nivoa zarada. Neka stopa poreza iznosi 20 odsto i neoporezivi deo 15.000 dinara. Zarada od 30.000 dinara bi imala efektivnu stopu od 10 odsto, dok bi zarada od 200.000 dinara imala efektivnu stopu od 18,5 odsto.

Ovo u suštini nije loš predlog. Zadržali bi samo jednu poresku stopu što bi sistem i dalje činilo prilično jednostavnim a usput bi motivisali zapošljavanje. Ja nemam ništa protiv oslobađanja građana sa najnižim primanjima od poreza, mislim da je to najbolja vrsta pomoći koju država treba da pruži. Međutim postoji jedan mogući problem sa primenom ovog predloga. Janko Guzijan je skoro najavio smanjenje poreza na kapitalnu dobit sa 20 na 10 odsto. Ukoliko zaista dođe do toga a i do uvođenja poreza na zarade od 20 odsto, ljudi sa najvećim zaradama će jednostavno prijavljivati veći deo svojih zarada kao kapitalnu dobit da bi izbegli dodatno oporezivanje. Ministarstvo finansija bi stoga trebalo da razmotri mogućnost da stopa do određenog iznosa zarade, primera radi milion dinara, iznosi 20 odsto, a da se preko toga naplaćuje niža stopa, koja bi bila jednaka stopi poreza na kapitalnu dobit ili 10 odsto. Ovo ne bi bila neka specijalna novina. Ta vrsta maksimalnog ograničenja postoji kada su u pitanju doprinosi. Iako se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje naplaćuju kroz neki procenat zarade, preko određenog iznosa zarade (recimo 200,000 dinara) doprinosi se ne naplaćuju. Sličan sistem bi trebalo da se primeni i na poreze ukoliko smanje poresku stopu na kapitalnu dobit kao što su najavili.

Pogledajte primer Hong Konga koji važi za zemlju sa najboljim poreskim sistemom. Hong Kong nema flat tax sistem već progresivno oporezivanje. Iako se smatra da je progresivno oporezivanje destimulišuće u Hong Kongu se pokazalo kao odlično rešenje za proteklih 50 godina koliko se koristi. Hong Kong ima četiri poreskih stopa u zavisnosti od primanja: 2, 8, 14 i 20 procenata, gde najniže zarade plaćaju 2 odsto a najveće 20. Da bi rešili problem izbegavanja plaćanja poreza na visoka primanja uveli su alternativnu maksimalnu poresku stopu od 16 procenata. Dakle ko god želi može da plaća ili svoju poresku stopu uz mnogobrojne i velikodušne odbitke (krediti za stan, obrazovanje, penzije i slično), ili da izabere da plaća 16% bez odbitaka. Posledica je da ljudi sa najnižim zaradama uopšte ne plaćaju porez dok najbogatiji plaćaju 16%. U suštini nije bitno da li imamo flat tax ili nemamo, važno je da poreska stopa nije preterano visoka, kao u Hong Kongu gde je najveća stopa u suštini 16% (u Americi je na primer 35%).

Kada bi gledali samo ovaj primer pomislili bi da je Srbija bolja za investicije od Hong Konga jer je kod nas trenutno najveća stopa 12 procenata. Naravno nismo toliko naivni. Kod nas sveukupno opterećenje na bruto zarade iznosi preko 60%. Građani Hong Konga ne plaćaju obavezni penzioni porez i zdravstvene doprinose. Osim toga ne plaćaju ni carine, porez na dodatu vrednost, porez na kapitalnu dobit ili štednju. Sve što plaćaju je tih maksimalnih 16 procenata.

Predlog Ministarstva finansija kao što smo rekli nije loš ali se bavi manje bitnim stvarima. Da bi se stvarno rasteretile zarade neophodno je pozabaviti se doprinosima za penzijsko i zdravstveno osiguranje a to se može postići jedino reformom ta dva sistema.

Beavis & Butt-head

U Srbiji ima mnogo ličnosti u političkom životu za koje smatram da svojim radom čine veliku štetu građanima i sa kojima se apsolutno ni u čemu ne slažem. Ipak, u većini slučajeva u pitanju su zaista pristojni ljudi sa kojima verujem da bi mogao da se privatno družim, na primer sa Đelićem ili Milosavljevićem. Sa druge strane postoji par ljudi koji kao da su mašinom za putovanje kroz vreme došli iz doba 1948. i koji osim što su štetočine sa sobom nose i ozbiljan karakterni deficit. To su recimo Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, krem Radiodifuzne agencije.

Već godinama nam objašnjavaju kako je njihova institucija nezavisna a pritom očigledno sve rade po nalogu vlasti. Kako drugačije objasniti da BK nije dobila frekvenciju a dobila je Avala? Kako objasniti da je Tijanić, koji nije ispunjavao uslove propisanog konkursa, bio sjajan kandidat za direktora RTS dok je Koštunica bio premijer a on njegov savetnik? I konačno kako drugačije objasniti da Tijanić više nije dobar kandidat, osim kao posledicu lošeg političkog rezultata Koštuničine stranke? RRA se često stavlja u poziciju moralnih patrijarha pa tako ne poštuju odluke suda, šire svoj uticaj i tamo gde ne bi trebalo da ga imaju (razvoj programa za kablovsku, satelit, internet) i konačno koriste svoj položaj da prete i ucenjuju one koji se sa njima ne slažu (Veran Matić i sada Tijanić). Teško da ćete danas u Srbiji naći još jedan ovako ljigav dvojac kao što je ovaj što vodi RRA.

Mi na Tržišnom rešenju nikada nismo verovali da RTS treba da bude javni servis i od početka smo ih zvali državna televizija. Ne samo zato što nam je bilo jasno da će političari na vlasti uticati na urednički program, već zbog toga što smatramo da nije neophodno da građani budu primorani da plaćaju za uslugu koju mogu da dobiju besplatno. Bajni argument za uvođenje "javnog servisa", da postoji program koji ljudi žele da vide a koji nije isplatljiv privatnim televizijama, će verovatno i sada odneti pobedu. Teško da će neko tražiti da se RTS privatizuje sada kada je očigledno da predstavlja ništa drugo nego samo još jednu stranačku funkciju. Diskusija će se voditi isključivo oko personalnih rešenja, da li Tijanić treba da ode sada ili malo kasnije i ko treba da ga nasledi.

RTS ne treba privatizovati samo zato da bi smanjili politički uticaj na medije jer bi taj uticaj suštinski postojao i preko privatnih televizija (CNN vs. FOX, Kurir vs. Blic). RTS treba prodati jer vođenje televizije nije državni posao, a naša država to posebno loše radi. Da se vratimo junacima ove priče, RRA takođe treba reorganizovati tako da ne kontrolišu sadržaj programa i da se eventualno bave samo tehničkim stvarima oko frekvencija ili idealno privatizacije istih. Konačno, Beavis i Butthead, nesmenjivi funkcioneri, bi trebalo da sa svojim metodama potraže sreću na smetlištu istorije (da parafraziram Brkića).

Verbalni delikt u Hrvatskoj

I Hrvatska vlada poštujući evropske standarde slobode govora hapsi ljude zbog nošenja ustaških obeležja. Sude im za verbalni delikt. U Americi, sa druge strane, sloboda govora je neprikosnovena. Čudno je kako postojanje nacionalističko socijalističkih partija ne predstavlja problem američkoj ali dovodi u pitanje samo postojanje evropskih demokratija. Kao da su Evropljani podvodljiva deca pa ih treba štititi od lošeg uticaja dok u Americi žive odrasli i odgovorni ljudi koji se ne plaše političke konkurencije pogotovu marginalnihi grupa. Konačno, evropske vlade kao da ne znaju da je zabranjeno voće uvek slađe.

Cilj opravdava sredstvo

U jednom komentaru Marko je pomenuo kako nema ništa protiv određenih ekonomskih mitova koji promovišu poželjna rešenja iz pogrešnih razloga. Ta ideja mi se svidela pa sam pokušao da nađem neke primere. Evo tri uključujući i Markov:

• Velika državna potrošnja utiče na inflaciju. Ne utiče, inflacija je monetarni fenomen, ali je u pitanju popularan argument za smanjenje državne potrošnje.
  
  
• Budžetski deficit utiče na povećanje dugoročnih kamatnih stopa. Ne utiče ali je dobar argument za smanjenje deficita. Generalno, ni deficiti nisu sami po sebi loši, ali u Srbiji gde već imamo veliku državnu potrošnju mogli bi da preživimo i bez njih.
  
  
• Evroizacija bi rešila problem lošeg trgovinskog balansa. Kurs se često krivi za nepovoljne uvozno-izvozne rezultate dok bi evroizacija eliminisala kursni rizik. Evroizaciju treba sprovesti ali ne zato da bi smanjili trgovinski deficit, jer verovatno i ne bi, već da bi uveli stabilnost u finansijski sistem Srbije.
  

Da li neko zna za još neki benevolentni mit?

Radiohead

Možda se upućeniji u muzičku scenu znali za ovo, ali ja sam tek sada čuo. Radiohead je prošle godine dozvolio besplatni downoload svog novog albuma, ili preciznije ostavio kupcima da sami odrede cenu koju će platiti makar ta cena bila i nula. Radiohead je poznat po levičarskom opredeljenju i ovaj gest se uklapa u taj pogled na svet. Očekivali su, naime, da kupci sami procene šta je fer i dobrovoljno plate pristojnu cenu. Od svakog prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Ispalo je da su se malo razočarali rezultatima, prekinuli ovaj metod i počeli da regularno prodaju CD po stalnoj ceni od 15 dolara. Nikada nisu objavili koliko su ljudi dobrovoljno plaćali za download, ali evo jedne procene na osnovu uzorka. 62% ljudi je downloadovalo album besplatno, 38% platilo makar nešto. Prosečna cena plaćena za skidanje celog albuma (uključujući i sve one koji su platili nula) je bila 2.26 dolara.

Radiohead je možda iznenađen da komunizam još jednom nije radio, ali ja sam iznenađen da je cena dostigla i ovih $2.26. Standarda ekonomija predviđa da bi prosečno plaćena cena bila ravna nuli, a sve ostalo je ustvari merilo odstupanja od normalne pretpostavke racionalnosti. Radiohead bi još i trebalo da je zadovoljan. Rekao bh da je veći deo ovih 2 i nešto dolara koji su u proseku plaćeni neka čestitka za ovakav eksperiment. Nastave li slučajno i drugi bendovi sa ovim metodom, siguran sam da će se prosečna cena približavati nuli. Ali po svemu sudeći, neće više pokušavati.

Dan nezavisnosti

Danas je jedan od najvažnijih datuma u modernoj istoriji - američki Dan nezavisnosti. Na taj dan 1776 godine u Filadelfiji je usvojena Deklaracija nezavisnosti u zgradi zvanoj Independence Hall u Filadelfiji, a 8 jula je sa obližnjeg Liberty Bell građanstvo Filadelfije pozvano na javno čitanje Deklaracije nezavisnosti. To se dogodilo u jeku američkog rata za nezavisnost i predstavlja zapravo simbol ne samo američke nezavisnosti, već i tipa političkog uređenja i filozofskih vrednosti na kojima je to uređenje zasnovano, a to je liberalni konstitucionalizam i filozofija slobode pojedinca.

Ne može se prenaglasiti značaj Deklaracije nezavisnosti za američku i svetsku istoriju. Među filozofima, najčešće se kao epohalno važna stvar, i kao najbolji izraz rečenog liberalnog karaktera američkog uređenja, uzima sledeći, početni deo Deklaracije:"We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness." To svakako jeste jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji - jedna nacija biva utemeljena na ideji neotuđivih prava POJEDINCA na život, slobodu i TRAGANJE za srećom (ne na sreću samu).

Ja spadam u one filozofe koji jako vole jedan drugi odeljak iz Deklaracije, koji pokazuje do koje mere su američki Očevi utemeljivači bili deca britanskog političkog iskustva i ideja klasičnog liberalizma, i koliko je površna i pogrešna analogija koja se često pravi između Američke i Francuske revolucije: "Prudence, indeed, will dictate that Governments long established should not be changed for light and transient causes; and accordingly all experience hath shewn that mankind are more disposed to suffer, while evils are sufferable than to right themselves by abolishing the forms to which they are accustomed. But when a long train of abuses and usurpations, pursuing invariably the same Object evinces a design to reduce them under absolute Despotism, it is their right, it is their duty, to throw off such Government, and to provide new Guards for their future security. — Such has been the patient sufferance of these Colonies; and such is now the necessity which constrains them to alter their former Systems of Government ". Dakle, pravo na revoluciju za američke Očeve utemeljivače nije pravo da se stvara novi svet u ime neke filozofske utopije, već samo nužni, neželjeni korak da se ukloni uzurpacija i tiranija i uspostavi nova vlada koja će bolje štititi ono što je bio zadatak stare - život, slobodu i pravo na traganje za srećom svojih podanika/građana. Oni znaju da ni jedna revolucija nije dobra i da se bilo koja sme preduzeti samo u krajnjoj nuždi. Koliko je to samo različito od deliričnog obećanja Novog Sveta I Novog Čoveka francuskih Jakobinaca. Osnivači Amerike su bili pod snažnim uticajem Lokove filozofije, škotskih prosvetitelja, Hačinsona, Takera, Fergusona, zatim rimskih republikanaca i liberala, Cicerona i Tit Livija, i iznad svega pod vrlo snažnim uticajem engleske Slavne Revolucije iz 1688 i Bill of Rights kao krune te revolucije iz 1689. Nije preterano reći da je za njih Revolucija bila neželjeni i iznuđeni način Restauracije starog poretka i vrednosti na kojima je utemeljen. Jedina novost je republikanizam (ali rimskog tipa, ne francuskog revolucionarnog), jer su zloupotrebe Kralja Džordža Amerikance ubedile da tragaju sa novom formom izvršne vlasti namesto monarhijske, i ideja da se ono što je u britanskoj tradiciji common law, nepisani zakon, ovde striktno zapiše u obliku Ustava, da bi se sprečile moguće zloupotrebe koje su se tako dramtaično pokazale u praksi Kralja Džordža. Ali, kad pogledate sadržaj američkog Ustava, videćete da je njegova jedina funkcija ne da "popravlja svet" već da samo obezbedi čvršće i pouzdanije garancije tradicionalnih engleskih sloboda.

Hegel je napisao jednom da je za stvar slobode dovoljno to što u sećanju ljudi može da ostane živi ideja slobode, čak i da je ceo svet pod tiranijom, jer će se nekad, neki ljudi pozvati na tu ideju i u njeno ime podići revoluciju ili reformu koja će doneti slobodu svima (zanemarite to što sam Hegel nije neki autoritet za pozivanje u ovom kontekstu). Isto tako, Amerika može biti uništena, ali ideja slobode pojedinca će ostati da živi u kolektivnom sećanju ljudi. Štaviše, to nije samo neka apstraktna ideja, već moćno siboličko, skoro religiozno, značenje nekoliko istorijskih dokumenata, ponajpre Deklaracije nezavisnosti, i više od dva veka na njima zasnovane prakse, koji pokazuju da je sloboda moguća i kao politička i životna činjenica, a ne kao samo apstraktna teorija.

To je razlog zašto ja dogmatski smatram da je anti-amerikanizam (dakle, ne samo ova ili ona primedba na trenutnu američku spoljnu ili unutrašnju politiku, već generalna antipatija prema Americi kao tipu društva i civilizacije) ravan mržnji prema slobodi.
Iz istog razloga smatram 4. juli kapitalnim istorijskim datumom i za svakog na ovom svetu ko veruje u slobodu pojedinca, a sam nije Amerikanac.

Privatni i državni monopol

Profesor Kovačević u Glasu:
Ekonomisti s pravom ističu ako mora da postoji monopol neka bude u državnom vlasništvu jer privatne kompanije nemaju obzira i forsiraju neopravdano visoke cene.

Ovo se često čuje, ali nije istina. Ekonomisti kao neefikasnost monopola ne vide to što su cene visoke, nego to što monopol stvara čist gubitak ukupno u društvu. Ako privatni monopol stvara taj gubitak na strani krive tražnje (ima manju proizvodnju a više cene, vidi linkovani grafik), državni monopol takav gubitak ima na strani ponude. U praksi to su razni nepotrebni troškovi, od sponzorstvta, preko korupcije, do neproduktivne zaposlenosti. Taj društveni trošak sigurno nije manji od troška koji bi privatni monopol po neoklasičnom modelu (kao na grafiku) stvorio.

Ali važniji od ovog, čisto statičkog neoklasičnog pogleda, je institucionalni pogled na monopol. Dok je državni monopol garantovan silom zakona, privatni monopol na slobodnom tržištu je monopol verovatno zato što je u prethodnom periodu bio najbolji u svojoj grani. A sigurno je tako u oblastima, kao u Srbiji telefonija ili nafta, koje se nikako ne mogu svrstati u "prirodne" monopole. Kao što je Šumpeter govorio, jedini način za privatni monopol da ostane monopol je da se ne ponaša kao monopol. To kod državnog monopola ne važi, on će ostati monopol bez obzira kako se ponašao, dok god to političari hoće. Privatni monopol je bolji zato što monopol kojem preti ulazak novih preduzeća mora da se ponaša tržišno -- da bude efikasan, da pazi na potrošače i na cene. A to je isto kao da i nije monopol. Možda bi stvar bila jasnija kada bi privatni monopol zvali dobrovoljni, a državni zvali zakonski monopol. Bilo bi onda zanimljivo čuti nekoga da kaže: jedina gora stvar od zakonskog monopola je dobrovoljni monopol.

Cena nafte

Kako će se kretati ne zna niko, ali najbolje predviđanje koje imamo je kretanje cena fjučersa na naftu. Po njima, u narednih 8 godina, za koliko fjučersi postoje, cena će ostati ista kao i danas, na oko $140 za barel. Uzevši u obzir ukupnu inflaciju u toku osam godina, to znači da se predviđa realno smanjenje cene nafte za oko 20%. Uzevši u obzir ukupni rast GDP-a, to znači da se predviđa i relativno pojeftinjenje nafte u odnosu na druge stvari. Nije sigurno, ali berze su najbolje predviđanje koje imamo. Analitičari koji misle suprotno mogu da kupe ove fjučerse i tako dobro naplate svoju ekspertizu.

A šta bi oni uradili?

Najgluplji argumenti su tipa: "A šta bi oni na našem mestu uradili?" Gledam ih ovih dana u slučaju sprskog košarkaša koji je u Americi gotovo ubio duplo manjeg (bukvalno, po težini) kolegu sa koledža. I neverovatno je koliko komentara brani nasilnika jednim jedinim argumentom, u različitim verzijama: "a šta bi oni uradili... i oni bi pomogli svome da pobegne... ni oni ne bi izručili svoje."

Nije mi jasno zašto ih interesuje da li bi oni (Amerikanci) izručili ili uhapsili svoje? Zašto im je to važno? Zar prva pitanja ne treba da bude šta je taj momak uradio, da li ga treba štititi i da li zaslužuje kaznu? Da stvar bude jasna, ti oni svoje itekako hapse i redovno osuđuju, ratne zločince baš kao i obične kriminalce. Ali sve i kad ne bi, zašto bi mi birali ponašanje nekog drugog ko je po pretpostavci gori od nas, za moralni putokaz?

Koji je uopšte moralni kriterijum iza ovog argumenta? Uradi im sve što i oni rade drugima? Izgleda da je tako, nije bitno šta ti radiš, ako neko drugi radi to isto ili gore. Ali da se recimo zloglasni NATO rukovodio tim kriterijumom koji se ovde promoviše, mogao je mirne duše sve da nas smesti u logor. Jer i mi smo to radili drugima. Ili i mi bismo to na njihovom mestu uradili. Na sreću to nije kriterijum u civilizovanom svetu, jer da jeste svet do sada ne bi ni opstao. Od Konfučija, preko Hrista, do Kanta, jedinstveni moralni imperativ civilizovanog sveta je upravo obratan.

Prokleto zrno

Za divno čudo do sada nismo mnogo pisali o kockanju. Slaviša je objavio jedan tekst pre par godina o tada novom Zakonu o igrama na sreću gde je kritikovao mere koje ograničavaju razvoj slobodnog tržišta kao što je ograničavanje broja kladionica i kazina. Ne direktno već kroz zahtevanje izuzetno visokih depozita koje su samo najveće kladionice i kazina mogli da priušte.

B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.

Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.

Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.