Pitanje nafte

Nema razumnih izgleda da u budućnosti možemo pokriti rastuće potrebe za ovim nezamenjivim izvorom energije.

Tako nekako je formulisao problem William Stanley Jevons, jedan od trojice ekonomista koji su 1870-ih reformisali političku ekonomiju u modernu nauku o ekonomiji, uvođenjem koncepata subjektivne korisnosti i graničnog troška. Nezamenjivi izvor energije o kojem je govorio je ugalj, a ovde se može naći "Pitanje uglja", čitava knjiga koju je objavio tim povodom. Predvideo je rast cene uglja, a zatim i potpuno iscrpljivanje resursa.

Zvuči poznato? Da, samo je "nezamenjivi izvor energije" danas nešto drugo. A i ima ih više, iako se u poslednje vreme najčešće govori o nafti, dok je tada ugalj bio ubedljivo najvažniji pokretač industrije. Kao što sada zabrinutost Jevonsa, a i mnogih drugih pametnih ljudi iz tog doba za rezerve uglja izgleda smešno, verujem da će za nekoliko desetina godina današnja zabrinutost za rezerve nafte izgledati smešno. Ne samo zato što nafte još uvek ima više nego dovoljno u odnosu na današnje potrebe, nego što imamo razloga da verujemo da će i dalje biti otkrivani novi izvori energije i da će buduća tehnološka otkrića poboljšavati upotrebu postojećih. Sa Jevonsove tačke gledišta, stvar je jasna -- kad se potroši ugalj, nemamo gde. Razmišljajući 1866. godine, on nema ni naftu ni električnu energiju kao opcije. Ko zna šta sve mi danas nemamo kao opcije.