Za divno čudo do sada nismo mnogo pisali o kockanju. Slaviša je objavio jedan tekst pre par godina o tada novom Zakonu o igrama na sreću gde je kritikovao mere koje ograničavaju razvoj slobodnog tržišta kao što je ograničavanje broja kladionica i kazina. Ne direktno već kroz zahtevanje izuzetno visokih depozita koje su samo najveće kladionice i kazina mogli da priušte.
B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.
Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.
Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.
3 comments:
Osnovna premisa na kojoj se zasniva njihov zahtev jeste da je zavisnost od kockanja bolest, odnosno da osoba koja pati od ovog oblika zavisnosti nema mogucnost izbora. Ne znam puno o ovome, ali nazovimo to psihijatrijskim poremecajem.
Posto se drzava vec bavi zdravstvenom zastitom, zahtev moze biti legitiman ako se utvrdi da postoje dovoljno efikasne metode koje ne kostaju previse i da je "obolela" populacija dovoljno brojna.
Ja ne bih tretirao odrasle ljude poput male dece kojima je dozvoljeno da prave greške a da posledice snosi neko drugi. Odrasli ljudi znaju koje su posledice pre nego li počnu da se kockaju. Tada imaju izbor (verovatno imaju i kasnije ali nije ni bitno). Ako se i pored toga "navuku" onda je to ničiji ako nije samo njihov problem. Visina troškova sa tim nema nikakve veze. Ako je jeftino, onda bi mogli i sami da plate. Očigledno neće.
Država takođe ne bi trebala da se bavi zdravstvenom zaštitom, tako da vam ni to nije posebno jak argument.
Ako država plaća odvikavanje od kockanja onda bi služeći se istom logikom mogla da plaća i odvikavanje od loše hrane, gledanja previše TVa, igranja video igrica i sličnih gluposti.
Evo jedan stari post o libertarijanskom pogledu na psihijatriju.
Da, to je stari trik, država proglasi nešto za bolest i onda slobodno može da se ponaša kao vaspitačica, tvrdeći da je ustvari doktor. U Americi demokrate imaju inicijativu da gojaznost proglase za bolest. I kad to urade moći će da nam određuju kako da se hranimo (što već donekle i rade), a izgovor će biti da država ima pravo to da radi jer nas lečenje gojaznosti sve košta iz budžeta...
Post a Comment