Alternativna istorija

Gledam u poslednje vreme seriju "Jericho" koja se dešava u istoimenom gradu u Kansasu, nakon što je u Americi ekspodiralo više od 20 nuklearki. Svi veliki gradovi su zbrisani, a sedište federalne vlade je premešteno u Columbus, Ohio. Nakon svega toga, dolazi do građanskog rata i podele Amerike, tako da sve države zapadno od Misisipija priznaju vladu u Chayenneu, Wyoming. Dobra je serija, toplo je preporučujem.

Međutim, ovi detalji iz serije su me podsetili na mapu koju sam video pre nekog vremena, a koja se zove "Balkanized North America". Mapa prikazuje kako bi Severna Amerika mogla da izgleda da im se desio proces koji zovu "balkanizacija". Ispod mape se nalazi i kratka alternativna istorija.

Mit o Putinu

Evo jedne liste stopa rasta GDP 2006. Očigledno je da su najbrže rasli izvoznici nafte -- Azerbejdžan čak 32%. Rusija, drugi svetski izvoznik nafte, je na skromnom 50-om mestu. Iznad nje su praktično svi značajniji izvoznici nafte, uključujući Čavezovu Venecuelu, Gadafijevu Libiju i čak ratom zahvaćene zemlje kao što su Čad i Sudan. Za potpunije poređenje treba izračunati udeo nafte u GDP svih ovih zemalja, ali i pogled na ovu tabelu je dovoljan da se relativizuje slika o Putinovom upravljanju ekonomijom.

Evo jednog drugog grafika koji rangira istočnoevropkse zemlje, gde se vidi da je u poslednje četiri godine Rusija rasla sporije od ostalih izvoznika nafte, Azerbejdžana i Kazahstana, a tek malo bolje od ostalih suseda koji nemaju ni kapi nafte.

Dakle, Rusija raste po stopi od 6-7% pre svega zbog gotovo desetostrukog rasta cene nafte koji se poklopio sa periodom Putinove vladavine -- od nekih $12 do današnjih $100 po barelu. U svetlu tih cena i u poređenju sa rastom ostalih zemalja izvoznika nafte, jasno je da je Rusija ustvari ispod proseka.

Razlog? Podržavljenje naftnih komanija je umanjilo njihovu efikasnost, a samovoljna vladavina i manjak nezavisnog sudstva odbijaju potencijalne ulagače. Zna se šta uspeva a šta ne uspeva u ekonomiji -- ne može Putinova Rusija biti izuzetak samo zato što se srpski političari dive njegovoj čvrstoj ruci.

Update: Sasvim slučajno, naslovna strana novog Economista ima istu temu. A i zaključak Economista je isti -- da nije bilo vrtoglavog rasta cene nafte, Putinov učinak na ekonomiju bi bio negativan. U prvom mandatu je uradio nekoliko dobrih stvari, ali onda počev od Yukos afere podržavljuje ekonomiju i povećava samovolju vlasti, pravnu nesigurnost i korupciju. Rusija raste manje nego što bi, imajući u vidu cenu nafte, trebalo. Evo glavnog teksta.

NBS priznaje

Guverner Jelašić se konačno složio sa nama:

Prema njegovim rečima ...referentna kamatna stopa je ispod stope inflacije. ... Zbog toga je, kako je istakao Jelašić, Narodna banka Srbije odlučila da poveća referentnu kamatnu stopu sa 10,75 na 11,5 odsto.

To što je referentna kamatna stopa ispod stope inflacije znači da je realna referentna kamatna stopa negativna -- to jest da je monetarna politika sve ovo vreme bila ekspanzivna.

Kao što odavno govorimo, na primer ovde, ili malo opširnije ovde. I podsećam da je referentna kamata već jednom podignuta pre dva meseca, sa 9.5%.

Eto zašto su cene rasle.

Sve ti je oprošteno

Sve mu praštam. Trošenje "suficita", državno investiranje i NIP, negovanje visokih poreza na dohodak uprkos obećanju datom u kampanji, Fond za mlade talente, kopiranje "irskog" modela, najave giljotine propisa, žičare i Staru Planinu, ignorisanje reformi u zdravstvu, Agenciju za mala i srednja preduzeća i mejl adresu dinkicinvesticioniplan@mfin.sr.gov.yu. Apsolutno sve, danas je za mene nulta godina kad je Dinkić u pitanju.

Da li zbog opšte šizofrenije oko Kosova i balansiranja DS, tek Mlađan Dinkić je u poslednje vreme glas razuma. Primer je njegova inicijativa za prestanak plaćanja kosovskog duga. Jasno mi je da taj novac ne bi bio vraćen poreskim obveznicima ali bi bar bilo sprečeno povećanje poreza. Ali to nije jedini razlog zašto mu sve praštam. Koliko god da je bio loš ministar finansija mislim da je sjajan ministar privrede. Nije mi skroz jasno zašto je tako. Zašto bi isti čovek imao intervencionistički pristup kao ministar finansija a liberalni kao ministar privrede? Možda sam naivni optimista ali verujem da Dinkić postaje iskreni liberal. Zatvorio je Fond Zastava, zalagao se za većinsku privatizaciju NIS-a kada to nije bilo popularno, jedini je zahtevao tender za NIS i obezbedio je podelu besplatnih akcija. Ne treba zaboraviti ni poljoprivredu gde je tim G17 sproveo liberalne reforme.

Sve mu praštam jer Dinkić je danas najliberalniji relevantni političar u Srbiji.

Nacionalna klasa

Najbolji srpski automobilista pozvao svoje sponzore, NIS i „Telekom", da mu finansijski pomognu da ne bi dobio otkaz u ekipi BCN. ... Naime, Pavlović je dužan da na osnovu ugovorne obaveze uplati 300.000 evra ovoj ekipi i rok za uplatu istekao je prošlog ponedeljka.- piše Press.

Najbolji srpski automobilista je toliko dobar da mora da plaća svom timu da bi vozio! Hm, koliko li je Šumaher onda plaćao da vozi u Ferariju? Ustvari budžet Nemačke.

Evo evidencije koju vodimo o ovom našem državnom auomobilisti. Neće me čuditi ako ovih dana počne malo da pominje i Kosovo...

Gasni sporazum

Pomalo smo već zaboravili da je pred predsedničke izbore potpisan pred-sporazum između Vlade Srbije i Rusije o izgradnji gasovoda i prodaji NIS-a Gaspromu. Taj ugovor je obljavljen na sajtu Vlade Srbije. Juče je potpisan još neki dodatni sporazum, ali o njegovom sadržaju još uvek ne znamo ništa.

Sporno je od početka nekoliko stvari - odredba ugovora po kojoj u kompaniji koja će upravljati gasovodom ruska strana ima 51% učešća a srpska 49%, i drugo - privilegovana prodaja NIS-a bez tendera. Na kraju, kao treća stvar, dok se ne objavi i najnoviji sporazum, mi ne znamo ništa ni o tome ko će arbitrirati u slučaju kršenja sporazuma od strane ruske strane u pogledu investicija ili ekoloških obaveza, ili pak različitog tumačenja odredbi sporazuma. Ako sudimo po analogiji sa kolonijalno-ropskim odnosom koji je do sada postojao između dve vlade, izgleda da će Rusi obavljati i ovaj zadatak.

Što se prve stvari tiče, vlasničkog udela u novoj gasnoj kompaniji, predsednik Tadić je u nastupu iskrenosti pred same izbore saopštio zašto je zapravo prepušten većinski udeo Rusima (što je neuobičajeno, jer su recimo Bugari koji su takođe napravili ugovor sa Gaspromom, obezbedili 50% učešća): on je naime prvi došao na ideju da se gradi gasovod sa Rusima, još 2004, doduše on je tada mislio da srpska strana treba da ima 50% učećšća, ali dodaje Tadić "Rusija nije tada bila ovako ekonomski u usponu kao sada, niti je tako odlučno podržavala našu politiku oko Kosova". Time je predsednik direktno na Televiziji B 92, emisija Poligraf, (22 min 10 s. snimka i dalje) priznao da je ceo aranžman sklopljen kao uzvratna usluga za rusku podršku oko Kosova, odnosno da je 51% i NIS moralo da bude dato, jer je Rusija u međuvremenu pojačala podršku Srbiji oko Kosova. Da postoji pravna država u ovoj zemljji, predsednik i premijer bi odgovarali za sklapanje štetnog ugovora, a možda i za nacionalnu veleizdaju jer energetsku sigurnost zemlje vezuju za državnu naftnu kompaniju jedne strane zemlje. Video snimak ove emisije bio bi ključni dokaz na procesu protiv predsednika.

Šta sledi iz ovih 51% Gasproma? U istom intervjuu predsednik kaže da je "politika jednako energija". Da tačno tako, i to možemo da vidimo na primeru korišćenja Gasproma prema zemljama kao što je Ukrajina. U sred zime, ili pred izbore, ispostavi se da će Gasprom zavrnuti slavine ako se ne plati dodatnih 500 miliona ili 2 milijarde ili 5 milijardi na ime odjednom nastalog "duga". Koji će biti oprošten ako pobedi na izborima onaj ko treba (neki sprski Janukovič, kojih, dao Bog ima koliko hoćete). Rusija, dakle, koristi prirodne resurse koje ima da bi širila svoje imperijalne političke ambicije kroz subvencionisanu prodaju resursa poslušnim državama i ucenjivanje neposlušnih prelaskom na tržišne (ili češće "tržišne" uslove) uslove. Da li biste volili da odluku o izborima i političkoj orijentaciji vaše vlade donosi jedna strana zemlja, i to ne bilo koja, nego Rusija Vladimira Putina i njegovih saradnika iz nereformisanog KBG?

Eto, "to je nama naša Vlada dala". I predsednik.

No, čak i da se manemo ideoloških procenjivanja ovog što se desilo - šta vama prvo padne na pamet kada neko u ime države sklopi očigledno štetan ugovor o recimo prodaji državnog preduzeća ili ulaska u veliki posao po očigledno vanrednim i nepovoljnim uslovima (kao što je onih 51% Gaspromu koje nije mogao da dobije u Bugarskoj)? Meni prvo na pamet pada korupcija. Kada srpska Vlada sklopi sporazum o izgradnji gasa, i za razliku od recimo Bugarske, ne uspe da obezbedi barem polovinu vlasništva nad zajedničkom gasnom kompanijom, onda ja zaključujem da su ugovarači posla sa srpske strane korumpirani. A ako nisu korumpirani onda su nekompetentni, što je možda još gore.

LibeK

Skoro sam slušao raspravu kako je sva omladina socijaldemokratski orijentisana. Izgleda da ipak to nije slučaj. Nedavno je registrovan Libertarijanski Klub "Libek". Svi osnivači su u srednjim dvadesetim godinama i uglavnom dolaze sa FPN, Pravnog i Ekonomskog fakulteta. Neki od ciljeva ove organizacije su da okuplja zainteresovane za oslobađanje od državnog paternalizma i razvijanje interesa za političku filozofiju libertarijanizma. LibeK će se truditi da upozna javnost sa libertarijanskim principima.

Ja sam imao prilike da upoznam neke od osnivača i impresioniran sam njihovim filozofkim veštinama. Meni filozofija nije jača strana ali pošto me razgovori sa njima podsećaju na razgovore sa Ivanom i Miss T. rekao bih da su sjajni. Sigurno je da imaju dosta znanja da prenesu drugima. Pored toga entuzijazam kojim prilaze celom projektu je za svaku pohvalu. Ja se prijavljujem za članstvo u novoj organizaciji a to preporučujem i ostalim libertarijancima.

Organizaciju vode Miloš Nikolić i Jelena Čupać. Možete ih kontaktirati putem mejla (ciju123@yahoo.com).

Big Picture

Kada je izbio incident sa Peščanikom u Aranđelovcu pre dva meseca, ja sam predvideo da to najavljuje skori raspad vladajuće koalicije, povratak jednoj vrsti Miloševićeve politike iz 1990-ih, uz samoizolaciju od Zapada i progon izdajnika, a kao direktni izraz ove promene politike predvideo izbacivanje DS i privhatanje radikala u Vladu od strane Koštunice.

Stvar koju nisam tačno predvideo tiče se Demokratske stranke. Nisam, naime, mogao da pretpostavim da će se ova neizbežna promena politike ka radikalsko-miloševićevskom izolacionizmu i (samo) destrukciji za koju je Koštunica suvereno odlučio da se ima desiti, dogoditi uz aktivno učešće i aminovanje same Demokratske stranke. I da shodno tome radikali neće ni morati da personalno uđu u vlast, da bi njihova politika trijumfovala. Boris Tadić radi odličan posao za radikale, tako da Koštunica može i da toleriše njegove ljude u Vladi.

U međuvremenu, da stvar bude zabavnija i apsurdnija, Boris Tadić je pobedio na predsedničkim izborima sa parolom " Da osvojimo Evropu zajedno", pošto je prethodno naplašio birače da ako Toma pobedi to će značiti katastrofu, samoizolaciju Srbije i njen povratak u 90-e. No, pet dana posle izbora Tadić je krenuo sam da svojski radi na tom istom povratku Srbije u 90-e, i njenoj samoizolacijji od Zapada, što aktivno, a što pokrivanjem najgorih svinjarija Koštunice i njegovih ministara, poput državno organizovanih i podsticanih paljevina i rušenja po Beogradu i Kosovu, ili političke i medijske podrške minstara istima, ili vremenski negoraničenog odustajanja od bilo kakvih EU integracija.

Najnoviji primer u seriji neopisivih blamaža i samoponiženja Demokratske stranke jeste sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost gde je trebalo da se raspravlja o odgovornosti policije što je tolerisala pomenute svinjarije, a gde nikakav zaključak nije postignut, i gde je čak, po rečima kabineta premijera "policija pohvaljena zbog načina na koji je reagovala na proteste 22 febraura" (tj što je pustila "demonstrante" da mirno spale američku i demoliraju hrvatsku ambasadu i unište širi centar grada).

Ne znam koliko još ima naivnih koji bi poverovali u izgovor da se demokrati ostajući u ovakvoj vladi zapravo žrtvuju da ne bi došli radikali. (A i što da ne dođu kad je ova politika takva da joj oni nemaju šta prigovoriti?). Meni mnogo uverljivije izgleda klasični public choice argument vlastoljublja i korupcije, nego argument plemenitog samožrtvojvanja na oltaru otadžbine. Neki u DS poput Tadića i Jeremića su naprosto osobe bez ikakvog integriteta kojima je samopromocija, slikanje i bivanje na važnim položajima jedina politika i jedina ideologija ("mama, vidi što sam važan"), a sve ostalo, uključujući i parole u kampanji, besramno i direktno laganje birača ili učešće u katastrofalnim politikama - samo sredstvo (ili cena) za ostvarenje tog cilja. Većini ministara i članova raznih upravnih odbora je bivanje u vlasti način za krađu i korupciju: ja verujem da je većina DS-ovih ministara i funkcionera naprosto toliko korumpirana da se oni strašno plaše silaska s vlasti, više nego političke kazne na narednim izborima za ovo što sada rade. Prosto, lični i usko-grupni finansijski i korupcioni dobici od bivanja u vlasti su izgleda toliki da prevazilaze bilo kakve političke ili moralne, ili čak stranačke gubitke. Dragi prijetelji, nema to nikakve veze sa patriotizmom (kad neko kaže da iz patriotizma podnosi neku REALNU žrtvu, onda možemo da mu verujemo ili ne verujemo, ali kad neko kaže da iz patriotizma mora da OSTANE NA VLASTI, onda hmm...moramo da budemo jako glupi da bismo mu verovali).

I sad, ne zamerite mi, ali sve ovo je boljа varijanta. Gore je da ljudi iz DS zaista stoje, politički i ideološki, iza ovoga što (ne) rade poslednje dve nedelje. Onda mislim da nam stvarno ne bi bilo nikakvog spasa.

Novi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije nastavlja svoju dosadašnju borbu za prava potlačenih i prevarenih. U novom izveštaju Savet analizira preuizimanje akcija Luke Beograd. Samo jednu stvar nisu naveli - ko je koga korumpirao.

Savet suštinski tvrdi da nije dobro ukrupnjavati vlasništvo nad firmama jer se tako firme povlače sa berze. Pozitivni deo analize je tačan - ukrupnjavanje skoro po definiciji znači upravo to, ali normativni deo, da je to loše, nije uopšte očigledan. Takođe, kažu da je kupac Luke Beograd stekao monopol nad građevinskim zemljištem u Beogradu. Meni ova tvrdnja deluje netačno iz više razloga, ali ne bih u to da ulazim. Takođe, Savet daje preporuke Vladi da treba da se ojačaju prava manjinskih akcionara, kao i da je ovako ugrožen interes "tržišta kapitala". Ne bih da previše kritikujem Savet, jeste ova kupovina Luke Beograd problematična, ali iz nekih drugih razloga.

Koliko ja vidim ovaj slučaj, osnovni problem je tretman građevinskog zemljišta, koje je još uvek državno. To znači da firma, koja ima zgradu od 1000 kvadrata na zemljištu od 10 hektara u centru grada, u svom bilansu stanja ima samo tu zgradu, jer na zemljištu ima samo "pravo korišćenja". Naravno, u praksi je to slično vlasništvu nad tim zemljištem, ali to "slično" nije "isto" u pravno-formalnom smislu, te se zemljište ne može naći u aktivi firme, što znači da je knjigovodstvena vrednost firme sigurno potcenjena. To u načelu ne treba da utiče na tržišnu vrednost akcija firme, ali u Srbiji ipak utiče, jer se i cena na berzi i minimalna cena za ponudu za preuzimanje zasniva na knjigovodstvenoj ceni, ako nije bilo trgovanja na Berzi, a može da ga ne bude, ako to ne želi direktor firme.

Drugi je problem vezan za urbanističko planiranje. U zavisnosti od planirane namene zemljišta (industrijsko, komercijalno, stambeno) njegova vrednost veoma varira. Tako je zaista moguće da se korumpiranjem gradskih (opštinskih) vlasti, vrednost zemljišta uveća nekoliko puta jednim potpisom. Međutim, sasvim je moguće i da grad iz potpuno opravdanih razloga promeni namenu zemljišta, tako da sama promena namene može da bude indikator, ali nikako nije dokaz za tvrdnju o korumpiranosti. Namena zemljišta se često menja i na Zapadu. Naime, stara industrijska postrojenja se često sele na periferiju, a industrijske i lučke zone postaju poslovno-stambene. Kao primer, pogledajte Diseldorf.

Ovo jeste veoma složeno pitanje, tako da i odgovor mora da bude složen. Prvo, kao i do sada, problemi se javljaju u preduzećima koja su privatizovana po starom zakonu. Zakon o privatizaciji iz 2001. godine još uvek nije doveo ni do jedne velike afere, što znači da nije u njemu problem. Ja lično ne vidim u ovom slučaju ni problem sa Zakonom o hartijama o vrednosti niti sa Zakonom o privrednim društvima. Neko je dao ponudu za preuzimanje, radnici su sačekali, druge ponude nije bilo - većina je odlučila da proda svoje akcije. Drugo, gradsko zemljište treba pod hitno privatizovati, jer bi se tek tada kroz kupovinu firme plaćala i puna cena zemljišta. O mogućim modelima, pogledajte ovde. Treće, daleko najsloženiji problem je urbanističko planiranje. O nekim mogućim (mada meni i dalje nezadovoljavajućim) rešenjima pogledajte ovde.

Karlovac, Karlobag...

Онај ко је Србин не треба у свему да се слаже с осталим Србима, али када се говори о земљи, нема дилема: сви Срби заједно у једној земљи. Почнимо да се на демократски радикалностручни било који начин боримо за земљу без босанских, без косовских Срба (ко ли смисли те изразе – јесу ли Срби из Србије „српски Срби”?). Та земља треба да буде земља Срба са Републиком Српском, са Косовом, са свим просторима на којима живе Срби и сви они који ту земљу третирају као своју.

Svi Srbi (plus dva miliona Albanaca, ali da ne gnjavimo detaljima) u jednoj državi. To piše Lazarev omiljeni naučnik, gde nego u Politici.

Ja to zovem plaćenik.

Da li je Kosovo ekonomski održivo

Najnovija tema izgleda da je da li je Kosovo ekonomski samoodrživo. Šef ekonomskog tima za KiM Nenad Popović je već objasnio da nije, a i Ekonomist magazin postavlja to pitanje na naslovnoj strani novog broja.

Prvo, ne znam šta uopšte znači to "samoodrživo". Svako je samoodrživ, čak i Severna Koreja. Pravo pitanje je na kojem nivou. A drugo, nema smisla govoriti o samoodrživosti kad su zemlje integrisane u svetsku ekonomiju. U tom smislu niko nije samoodrživ, svi su međuzavisni.

Pitanje je ustvari veoma staromodno i odnosi se na nekadašnje ideje po kojima su domaći resursi ključ razvoja. Ali ekonomisti su pokazali da bogatstvo resursima zaista nema mnogo veze sa privrednim razvojem, a da ga u situaciji kad institucije nisu stabilne, čak i sprečava. Japan, Južna Koreja i Švajcarska su bogati i bez resursa, a Zimbabve, Gabon ili Bliski Istok siromašni i pored ogromnog prirodnog bogatstva.

Pa da li je, odnosno koliko je Kosovo održivo? To zavisi od institucija koje će se tamo razviti i ja u tom pogledu nisam veliki optimista. U početku će veliki uticaj na Kosovo imati EU, čije okoštale birokratske institucije još uvek nekako održavaju EU na sadašnjem nivou, ali nisu poželjne za zemlju kojoj treba brz ekonomski rast.

Drugo, stanovništvo Kosova je mahom slabo obrazovano i nema gotovo nikakvu liberalnu tradiciju. U takvim uslovima demokratija sama po sebi nije mnogo od pomoći, jer će političari samo odgovarati na tražnju za pogrešnim politikama, kolektivističkim, socijalističkim, ekonomsko-patriotskim, protekcionističkim, itd. Onda uticaj EU i posebno IMF u ublažavanju toga može biti i poželjan, kao i činjenica da se evro već koristi. Nadam se da im neće pasti na pamet da uvode sopstvenu valutu.

Treće, postrevolucionarne države obično ne cvetaju. Kada heroji revolucije dođu na vlast, oni gledaju da svoju borbu naplate. A dobar deo naroda je tolerantan i oprašta im sve -- kako drugačije Mugabe ili braća Kastro opstaju na vlasti? A Tači i Haradinaj nemaju još ni po 40 godina.

Četvrto, plemenska organizacija je problem. Ako na individualističkom zapadu date privilegiju rođaku, to se zove nepotizam i osude vas moralno i zakonski. Na bliskom istoku, ako odbijete da date privilegiju rođaku, optuže vas da ste nečovek koji ni svom najbližem neće da pomogne. Pogledaje nasledne republike širom istoka ili kako je 19-godišnji sin nasledio Benazir Buto na čelu partije i niko u tome ne vidi problem. Srbija je negde između, ali Kosovo je bliže istoku.

Sa svetlije strane, čini mi se da Kosovo ima dve stvari: biznis orijentaciju i dobar socijalni kapital. Albanci su zainteresovani za biznis i uspešni u njemu (a ako neko ne veruje da je to i na nivou naroda bitno, neka mi objasni kako Liban ima GDP jednak portugalskom, ili kako je Italija još uvek u 10 najvećih ekonomija, ili kako kineske četvrti uspevaju). A da Albanci imaju dobar socijalni kapital znaju svi koji su živeli od Vranja nadole -- poslovne transakcije se odvijaju na reč (besa) i to je dovoljno. Studije pokazuju da je nivo međuljudskog poverenja u zemlji jako korelisan sa ekonomskim razvojem, i to je jedno od objašnjenja zašto Švedska ili Japan uspevaju. Kosovo to ima.

Ali poslednje dve stvari ipak teško mogu nadoknaditi odsustvo liberalnih institucija, kojima se na Kosovu ne treba brzo nadati.

Udri neprijatelja gde ga boli!

Na jednom od ovih spontano organizovanih događanja naroda prethodnih dana, pojavio se dosta neobičan letak pod gornjim nazivom. Njegov pun sadržaj glasi: "

Удри непријатеља тамо где га боли!

Грађани Србије,
Државе које су признале независност „Косова“ планирају да одрже три донаторске конференције за „Владу Косова“ у наредној години. Сваки динар који Срби оставе у компанијама тих држава може постати динар дат Тачију и осталим убицама српске деце. Бојкотујмо предузећа држава које признају независно „Косово“, не дозволимо да нашим новцем праве другу шиптарску државу на нашој земљи.
Не остављајте текуће рачуне и не вршите трансакције преко банака које долазе из држава које су већ признале или које најављују признање „независног Косова“.
Те банке су: Banka Intesa (Италија), Erste bank (Аустрија), Findomestic банка (Италија), Hypo Alpe Adria банка (Аустрија), Meridijan банка (Француска), NLB банка (Словенија), OTP банка (Мађарска) Procredit (Немачка), Raifaisen (Аустрија), Societe general (Француска), Unicredit (Аустрија), Volksbank (Немачка).
У Србији ради још 21 банка у које се могу пребацити текући рачуни и преко њих вршити трансакције под истим условима. Бојкотујмо и аустријски OMV, словеначки Petrol, мађарски Mol. Бојкотујмо норвешки Telenor и аустријски VIP.
Они могу силити Србију, али Србија не мора да финансира убице своје деце тако што ће оставити свој новац непријатељима“.

Patriotska organizacija Sabor Srpske Dveri u svom saopštenju objavljenom na jednom takođe patriotskom sajtu citira ovaj letak i moli guvernera NBS da pomogne svojim tumačenjem kako bi se tehnički najbolje moglo izvesti da doakamo stranim banakama u Srbiji.

Prvo čega se setim kad pročitam ovaj letak jeste stari dobri Benžamen Konstan, koji je verovao da su ratovi anahronizam jer niko normalan neće da uništava sopstvene ekonomske interese i gubi potrošače, samo zato da bi isterivao nekakve geopolitičke nacionalne "ciljeve". Svet je u XIX veku bio u naletu ekonomske globalizacije i integracije i činilo se da nikome nije u interesu da to kvari: kako kaže Konstan, svaki poginuli ruski vojnik u ratu sa Engleskom, jednako jedan potrošač manje za engleske kompanije.

A onda se setim još nečeg: na starogrčkom jeziku glagol "Katalattein", znači trgovati razmenjivati proizvode, ali istovremeno i "sprijateljiti se, tj "nekog ko je bio neprijatelj pretvoriti u prijatelja". I da starogrčki izraz "ksenos" ne znači, kako mi danas verujemo "stranac", nego "posrednik u trgovini", onaj, dakle, ko povezuje strance i pretvara ih u trgovinske partnere. I da, shodno tome, "ksenofobija" nije prevashodno mržnja prema strancima, nego mržnja prema slobodnoj trgovini, tj. miroljubivoj saradnji sa strancima. I da je slobodno tržište ne samo instrument uvećanja bogatstva, već ništa manje i širenja prijateljstva i mira.

Ovo nas vraća na naše "patriote". Tužne su razmere njihovog neznanja, ne samo njihove zatucanosti. Oni pokazuju belodano da su nacionalisti zapravo najveći neprijatelji sopstvenog naroda. Ko će imati najviše štete od bojkota stranih banaka? U tim bankama rade ljudi koji žive u Srbiji, koji imaju nekakve porodice, koji zarađuju nekakav dohodak, koji dobrim delom troše taj dohodak, kupuući proizvode opet od nekih drugih ljudi, naših Srba i drugih stanovnika Srbije, koji opet time nešto zarađuju, pa troše, ili štede opet u tim bankama... Dalje, u tim bankama štede Srbi, a ne Francuzi i Italijani. Takođe, nisu Nemci uzeli hiljade stambenih i potrošačkih kredita u tim bankama prethodnih godina nego Srbi. I ne daju te srpske filijale stranih banaka poslovne kredite firmama koje rade u Americi i zapošljavaju njihove radnike, i hrane njihove ljude, nego onima koje rade u Srbiji i zapošljavaju Srbe. Ako odbijamo da štedimo u tim bankama, hiljade naših ljudi koji su uzeli recimo stambene kredite na 10 ili 20 godina će plaćati veće kamatne stope, jer će banka biti u lošijoj finansijskoj situaciji. Hm, ne izgleda baš kao patriotski potez.

Hoće li možda ovaj bojkot obuhvatiti i kupovinu u stranim radnjama, ili kupovinu stranih proizvoda? Ja recimo kupujem skoro svaki dan u hipermarketu Idea, koji je u većinskom vlasništvu hrvatskog lanca "Konzum". Ali, kasirke koje tamo rade, i magacioneri, i devojčice koje (verovatno part-time, za džeparac) promovišu razne delikatese presrećući kupce i šarmirajući ih, svi oni govore opasno slično beogradskom govoru; ne odaju utisak da su dovedeni iz Sesvetskog Kraljevca ili Trogira da bi tu radili. Na pločicama koje nose kasirke obično piše Petrović, Jovanović i slično, a ne Vrdoljak, Dvornik ili Fancišković. Isto tako u njihovim hrvatskim policama ima čak i više Jaffe i Soko Štarka nego Kraša, svakako mnogo više Carnexa nego Gavrilovića, i svakako ne dominiraju lički nego zlatiborski i sjenički sirevi. Da ne govorim uopšte o srpskom siromašnom potrošaču koji verovatno više voli da kupi bilo šta (domaće ili strano) jeftinije u Idei, nego skuplje u radnji na ćošku. Pretpostavljam, stoga, da srpski seljak sa Zlatibora i srpska radnica iz Soko Štarka, kao i kasirka i magacioner iz Idee, ne bi imali baš mnogo razumevanja za moje obrazloženje da ja branim srpstvo i Kosovo, tako što odbijam da kupujem srpske proizvode od srpskih prodavaca u ustaškoj prodavnici na srpskoj zemlji.

Poruka - budimo optimisti. Srpski, kao i svi drugi, nacionalisti su suviše glupi da bi razumeli kako funkcioniše civilizovani svet. Oni nemaju šta da ponude običnom čoveku, osim odricanja i bede, i loše zamaskiranog državnog socijalizma. Njihova histerična ksenofobija, u izvornom grčkom smislu, je nemoćna da pobedi jer je protivna ljudskoj prirodi i zdravom razumu. Ljudi nigde u svetu ne žele bedu i samozatvaranje već bogatstvo i svet sa više mogućnosti za sebe. Hana Arent je jednom napisala: "u sistemu u kome svi lažu, onaj ko govori istinu dela politički čak i ako to ne želi". U ovom sistemu u kome skoro svi političari lažu o ključnom pitanju mesta Srbije u svetu, svi mi, običan narod, koji kupujemo u Idei, štedimo u stranim bankama, jedemo (ja ne, ali znam da mnogi vole) u Mc Donaldsu, čitamo strane knjige itd, time delujemo politički, iako nam to možda nije eksplicitna namera. Mi podrivamo fiktivni svet naših nacionalista, odnosno učvršćujemo svet međuzavisnosti, "Katallaxie", koji je njihova najveća noćna mora.

Dakle, naš kontra-proglas bi mogao da glasi: kupujte i štedite šta god hoćete i gde god hoćete, i sarađujte s kim god hoćete, s ove ili one strane bilo koje granice, samo ako smatrate da je to u vašem ličnom interesu, i da će vam najbolje pomoći da ostvarite svoje individulane ciljeve bilo koje vrste, ako njima ne ugrožavate druge. Tako ćete biti i najbolji srpski patriota.

Opasan presedan

Prvo o terminu: presedan je događaj koji se već dogodio i koji sada služi za primer. Tako da ovi koji sa svih strana govore da je Kosovo opasan presedan ustvari hoće da kažu da je nezavisnost Kosova bez presedana. Ili da može postati presedan.

A da li je bez presedana, nije sigurno. "Vekovima stvaran međunarodni poredak" za koji je zabrinut Putin, ustvari nikad nije doveo do stalnih granica, nego samo do toga da su ratovi umesto lokalnih postali nacionalni. Granice su posle tih ratova menjane, pa Kosovo u tom smislu nije izuzetak. Poslednji slučaj je bio Istočni Timor koji je pre nekoliko godina dobio nezavisnost od Indonezije. (To je svet kao i sa Kosovom podržaao i njihov lider je još i dobio Nobelovu nagradu za mir -- da je Rugova živ, nije isključeno da bi bio kandidat.)

I na kraju, da li bi presedan koji bi Istočni Timor i Kosovo napravili bio loš? Ja ne verujem mnogo u domino teoriju, ali i kad bi bila tačna, ne bih imao ništa protiv menjanja mnogih granica. Rusija bi mogla da se povuče sa dobrog dela Kavkaza, Pridnjestrovlje ili kako se zove bi se od Moldavije priključilo Rusiji, jednog dana Tibet, itd. Zašto su sadašnje granice svetinja? A da sam srpski nacionalista Kosovo me uopšte ne bi interesovalo - jer je nacionalista valjda zainteresovan za srpski narod, ne za teritorije naseljene tuđim stanovništvom - nego bih oko bacio na Republiku Srpsku. A Kosovo bih koristio kao odličan presedan.

Iz zemlje slobode i pravde

"Danas su se gradjani Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako je besnela rulja koja je svrgavala starog Miloševića.
Isti ti, fudbalski navijači.
Kako je zemlja koja je poludela od liberalnih obećanja sprovodila na onaj svet plačem zapadnu marionetu Zorana Djindjića - čoveka koji je rasturio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, koji je predao Hagu heroje srpskog otpora za apstraktnu ekonomsku pomoć i koji je za to dobio zaslužen metak"."

ovako komentariše I kanal ruske državne televizije dešavanja u Beogradu preksinoć. Ono što mene ovde brine nije činjenica da se u zemlji slobode, pravde i poštovanja međunarodnog prava našla neka medijska budala koja bi rekla ovako nešto, već činjenica da je reč o prvom programu državne televizije, koja teško da se odlikuje ikakvom uređivačkom samostalnošću. Što će reći da ovako nešto teško da bi moglo proći bez dozvole vlasti. U svakom slučaju, ako je ovo bio ispad nekog novinara, minimum koji se mogao očekivati jeste izvinjenje urednika televizije, suspenzija novinara i zvanično izvinjenje ruske vlade srpskoj.

Pošto se ništa od toga nije dogodilo, jedini zaključak koji možemo izvesti iz ovoga jeste da se ruske vlasti slažu i podržavaju ovo što je novinar rekao, kao i da se sa tim slaže i srpska vlada pošto nije uputila nikakvu zvaničnu notu ruskim kolegama.

Mislim da nije potrebno mnogo dalje komentarisati kakve su implikacije ovoga po srpsku spoljnu politiku, ali bogami i po unutrašnju. To pokazuje koji su pravi parametri bratske ljubavi između Koštunice i Putina - potpuna saglasnost o mestu Srbije u međunarodnom kontekstu, kao i tipu sistema koji treba Srbiji. Belorusija iznutra, Belorusija spolja - to je ta patriotska vizija ispod koje treba da se potpišemo. A ako ne želite da se potpišete, onda vam ne preostaje ništa drugo nego da Rusiju smatrate neprijateljskom državom.

Od intervencionizma ka socijalizmu

"Can you blame Obama and Clinton for what they are selling? I blame the electorate for being gullible enough to actually believe that the president can create sustainable, well salaried, valuable work. If this was the trick to job creation, then why dont we just nationalize all of industry and have a planned economy?

Its amazing how people will eat up a small concept, such as the government creation of jobs, and not realize the incredibly negative upshot of that idea being scaled upwards(full on socialism).",

kaže jedan komentator na blogu Cafe Hayek, komentarišući planove Hilari Klinton i Baraka Obame da "stvore" milione novih radnih mesta (poruka slična onoj koju su ovde slali Boža Đelić i Mlađan Dinkić).

Međutim, ja mislim da ovo nerazumevanje logike kako neke naoko marginalne primedbe na tržišnu privredu konsekventno i direktno vode u socijalizam, važi i za ogromnu većinu ekonomista, ne samo za političare. I ekonomisti misle da se nekim parcijalnim itnervencijama može popraviti učinak tržišta, iako niko do njih ne misli da treba uvesti potpuni socijalizam. Recimo misle da Vlada može "ispraviti greške tržišta", ali istovremeno ne misle da treba ukinuti tržište. Većina ekonomista misli da su Mizes i Hajek u pravu kad kažu da se tržište ne može ukinuti, tj da je socijalizam nemoguć jer ni jedna centralna vlast ne može imati znanje koje je potrebno da bi se koordinisale aktivnosti miliona ljudi koji slobodno dodnose odluke. To može samo tržište. Ali, onda, odjednom, kad se ispostavi, ili kad se poveruje, da ni tržište u nekim slučajevima više nije u stanju da to učini (slučajevi tzv tržišnih greški, poput eksternalija ili informacionih asimetrija), onda odjednom ista ona nesposobna Vlada, koju smo u prethodnoj rečenici ili pasusu diskvalifikovali za zadatake koje je u stanju da radi tržište, postaje misteriozno sposobna za mnogo više - za rešavanje zadataka koje ni tržište NE MOŽE da reši. "Barem neke državne intervencije su Pareto optimalne" kaže Joe Stigltz, što znači da bar u nekim slučajevima Vlada može da ispravi "greške tržišta".

Ja kažem da mi nemamo ni jedan razlog da verujemo u to, na osnovu sadašnjeg stanja ekonomske teorije. Centralno mesto mainstream ekonomske teorije zauzimaju dve potpuno oprečne i nespojive doktrine - Mizesova teorema nemogućnosti centralnog plana i teorema o Pareto optimalnosti nekih državnih intervencija. Dok se gep između njih ne prevaziđe svaka državna intervencija se ima smatrati štetočinskom. Ili se, kao druga mogućnost, mora odbaciti Mizesova teorema, i reći da je centralno planiranje ekonomski efikasnije od slobodnog tržišta. Trećega nema. Ne može postojati ta divna prestabilirana harmonija da kad tržište radi, vlada ne može, a čim tržište zakaže, eto vlade kao rešenja, budite sigurni, ali ne uvek, nego samo nekad. To deluje skoro komično.

Stoga, ne treba se mnogo čuditi što političari ne vide da zagovaranjem "otvaranja novih radnih mesta" zapravo tvrde da je socijalizam efikasniji od kapitalizma, niti glasače što nisu u stanju da to prozru. Prvo treba upitati ekonomiste zašto oni nisu u stanju da prozru da onaj ko kaže da su barem neke državne intervencije Pareto optimalne, kaže ipso facto da država ima superiornu sposobnost korišćenja informacija potrebnih za koordinisanje ekonomske aktivnosti u odnosu na tržište, odnosno prihvata socijalizam. Kad ekonomisti objasne kako oni spajaju Mizesovu teoremu i teoriju tržišne greške u jednu logičku i teorijsku celinu, onda možemo i od političara i glasača tražiti razumevanje činjenice da Vlada ne može stvoriti poslove koji su korisniji od onih koje stvara tržište. Ako su neke intervencije Pareto optimalne, i ako nikad unapred ne znamo koje su to, gde onda koncepcijski greše Obama i Hilari? Ako Vlada jednom može biti superiorna u odnosu na tržište, recimo prilikom eliminacije eksternalija ili informacionih asimetrija (ili procene budućih efekata mergera), što se sve u ekonomskoj teoriji smatra, zašto onda ne bi imala tu istu sposobnost prilikom alokacije radnih mesta ili određivanja ukupne "optimalne" strukture industrije? Recite nam ekonomisti.

Vizne olakšice

Nemačka do daljnjeg ne prima zahteve za vize. Da li je to samo zato što je prostor demoliran, pa nemaju fizički gde da prime zahteve, ili je to promena politike videćemo u toku dana, nadam se.

PS. Izgleda da se ipak radi "samo" o tome što je prostor demoliran.

Doba Miltona Fridmana

Greg Mankiw upućuje na novi tekst Andreia Schleifera (o kome smo ranije pisali ovde), a koji se zove "The Age of Milton Friedman".

Ideja teksta je da predstavi osnovna kretanja u svetu od 1980. godine do danas, a Schleifer ovaj period naziva dobom Miltona Friedmana jer je tada veliki broj država širom sveta počeo da sprovodi mere koje je još od 50-ih i 60-ih zastupao Friedman.

U tekstu daje mnogo dokaza da je svet danas mnogo bolje mesto za život nego 1980. godine, po bilo kom pokazatelju da posmatrate. Takođe, a što je posebno bitno, to je tako u praktično svakom regionu, osim u podsaharskoj Africi. Dakle, celi regioni Istočne i Jugoistočne Azije, Latinske Amerike, Istočne Evrope su danas bogatiji, mortalitet među decom je niži, život je duži, ljudi su obrazovaniji, inflacija znatno niža, a porezi i carine takođe.

Ja se nadam da nismo došli do kraja "doba Miltona Fridmana". Neka potraje barem još ovoliko.

Kosovo je Srbija

Veliko događanje naroda završilo se scenama koje čak pre liče na Bejrut nego Beograd 1980-ih. Dakle, što bi rekli stari, socijalistički konobari - "šta smo ovde imali"?

Bilans: 150 povređenih osoba u Urgentnom centru, spaljena američka ambasada u kojoj je pronađeno ugljenisano telo jednog demonstranta, demolirane hrvatska, turska i belgijska ambasada, spaljen još jedan McDonalds i polupan otprilike ceo grad, od Londona do Kalemdgdana, uključujući i strane i domaće firme i prodavnice, odakle su razbojinici nosili sve, od patika i jakni do bokseva cigareta i parfema, premlaćeni razni strani novinari uključujući i ruske...

Istovremeno, američka ambasada je gorela pola sata pre nego što je došla policija i vatrogasci. Policija očigledno nije imala naređenje da aktivno rasturi divljanja razbojnika. Što meni samo govori da je ovo nasilje ne samo inspirisano od strane ministara, već i aktivno tolerisano. Ako tome dodamo da je po rečima ministra Samardžića miniranje i paljenje kontrolnih punkova na Kosovu prethodnih dana bilo "u skladu sa politikom Vlade Srbije", što će, da se ne lažmo, reći da ga je ista i organizovala (nemojte me ubeđivati da Marko Jakšić i Milan Ivanović išta rade na svoju ruku) "ugođaj" je potpun.

Jučerašnji miting na kojem su glavne zvezde bili Ivana Žigon i Nemanja Kusturica ne treba ni spominjati. Osim možda naknadne tragikomičnosti cele slike u kojoj je Koštunica valjda zamislio da će rastužiti neodlučne države koje se dvoume da li da priznaju Kosovo, slikom stotina hiljada Srba koji mirno protestuju i pale sveće u skrušenosti, da kažu: "bogati, stvarno nije u redu da ovo radimo". Sve što će neodlučni u svetu sad reći jeste: ovo su potpuni ludaci, nije ni čudo što niko ne želi s njima da živi u istoj državi. Savet bezbednosti je već osudio "napad rulje na američku ambasadu" i zatražio od srpskih vlasti da "poštuje svoje međunarodne obaveze zaštite diplomatskih objekata". Čak i Solana iz "prijateljske" Španije je osudio neke političare u Beogradu zbog njihovih izjava. Super reklama za Srbiju.

Implikacije po politiku u Srbiji: e, to me sad živo zanima, u kojem će smeru ići. Kako je neko duhovito primetio, ponašanje gradskih vlasti DS koje su jutros počistile haos sa beogradskih ulica koji su iza sebe sinoć ostavili patrioti, dobro odslikava generalnu poziciju DS-a u srpskoj politici. Oni samo čiste smeće koje DSS napravi, i umanjuju štetu objašnjavajući okolo kako ovaj ili onaj ludak s kojim sede u Vladi, nije mislio ovo ili ono, recimo da mi podržavamo miniranje i paljenje na Kosovu, ili da baš mislimo da je demokratija u razbijanju Beograda, itd. Dokle će to moći da traje ja ne znam. Očigledno je da je u ovoj zemlji uz saglasnost DS-a i Borisa Tadića sprovodene neka vrsta državnog udara: Tomislav Nikolić koga je mislim Gligorov duhovito opisao kao "kopredsednika" juče na mitingu je promovisan u neku vrstu paralelnog ili možda jedinog predsednika. Koštunica i njegovi ministri rade sve suprotno od onog što minsitri iz DS-a pričaju da treba raditi, uključujući i otvorenu podršku divljaštvima i razbojništvima, na Kosovu i u Beogradu. Ko zapravo vlada u ovoj zemlji? Ko je predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost? Ima li Tadić još nešto da kaže o stanju u Srbiji, osim molbe razbojnicima da se malo uzdrže? Da li se Tadićevo LJIGAVO I BESKIČMENJAČKO (ovo je upućeno onima koji su me kritikovali zbog tih izraza) aminovanje i pokrivanje ludila i besprizornosti, a zarad fotelja i upravnih odbora, proteže i dalje od odustajanja od EU, do granica građanskog rata ili bar vanrednog stanja? Ima li tu negde crvene linije?

Znate šta - ja se bojim da nema crvene linije. Ovo će prestati kad Koštunica i Nikolić reše da uvedu vanredno stanje i pohapse izdajnike i rasture defetističke medije, ili kad reše da formiraju novu Vladu (sa ili bez izbora, svejedno), opet sa sličnom ili malo modifikovanom agendom. Tadiću će samo biti saopšteno da njegovi ministri više nisu tu gde su bili do juče. I tako je pravedno da bude.

A što se tiče Kosova, mislim da je implikacija poslednjih nekoliko dana sledeća: to više nije na dnevnom redu - problem je sada Srbija.

Marks o Kosovu

Neverovatno je koliko pređeni obrazovni put utiče na to kako vidimo svet. Kao i Slaviši, meni je takođe proleteo Marksov „18. brimer“ ovih dana. Recidivi.

Ima zgodnih aforističnih delova iz "18. brimera". Na primer, poučna je ona sentenca koja kaže da se naciji i ženi nikada ne prašta momenat nesmotrenosti kada je prvi nasilnik koji je naišao uspeo da ih obeščasti...

Imam jednu vratolomnu paralelu bonapartističkih momenata istorije Francuske i srpskog slučaja. Za razliku od Slavišinog modela, moja priča počinje nešto ranije.

Ulogu Napoleona I igrao bi Tito. Napravio je jaku državu, aparat i sistem koji je ustrojio celo područje uprave, omogućio je „sankilotima“ i raznim sužnjima da nešto urade od svojih života (sociolozi bi rekli omogućena je „vertikalna mobilnost“). Bio je relativno uspešan u ustanovljenju revolucionarnih tekovina. Bio je demokratski despot sa podrškom naroda. Imao je ekstra uspešnu spoljnu politiku (mislim da u ovome Tito šiba Napoleona).

(Radi dramskog efekta preskačemo Restauraciju nakon Napoleona i Drugu republiku)

Sloba je bio Napoleon III. Maligan a tragikomičan. Neki francuski Koraks iz 1870. prikazao ga je kako tužno čeka da napusti dvor:




Čak je i Marks 1852. godine, samo godinu dana nakon državnog udara, u njemu video pajaca koji je počeo da „svoju komediju shvata kao svetsku istoriju“... Bio je The Wannabe Napoleon, zato Marks datum dolaska Napoleona III označava kao "18.brimer" - datum kada je "pravi" Napoleon I napravio državni udar 1799. Dakle, tragikomičan lik. Forsirao diskurs „obnove i izgradnje“. Upadao u megalomanske i neracionalne projekte (Osmanova rekonstrukcija Pariza). Omogućio uspon tajkuna. Bio katastrofalan u spoljnoj politici. Sve je radio naopako u proceni snaga na međunarodnoj sceni. Gubio ratove. Još gori demagog od svog starijeg istoimenog rođaka. Koristio demokratsku zavesu izbora i odobravanja neukog naroda kao opravdanje za svoju politiku.

Gde smo sada mi? Nakon Sedana, izgubljenog francusko-pruskog rata i upokojenog Napoleona III, mi smo u nekoj Trećoj republici. Jedino što je naš gubitak Alzasa i Lorene došao 8 godina kasnije. Ko je kriv za gubitak? Malo slatki piglet sa gornje slike, malo rastuća nastajuća nemačka nacija koja je imala pretenzije da proširi svoje "teritorijalno telo", iako je oblast bila pod francuskom suverenošću vekovima. I konačno, uticao je odnos snaga i preferencije ostalih posmatrača i "dobronamernih" arbitara...

Nadam se da smo bar preskočili fazu Pariske komune. Ili je to bilo sinoć?

Nakon očaja i mirenja sa porazom, doći će nestabilne vlade, smenjivaće se rojalisti, radikali, oportunisti. Biće i opasnih demagoga (Boulanger) koji hvataju na sentiš bolnih rana koje je zadao Bizmark Francuskoj i pozivaju na rat. Biće korupcijskih skandala.

Uprkos svemu, stvari će ipak ići nabolje. Nastupiće čak i Belle époque...

Bajka se završava tako što su Alzas i Lorena vraćeni Francuskoj...mislim čak dva puta.

Pouka je da istorija nije ni tragedija ni komedija. Više liči na sitcom. Trajne su samo prave vrednosti: Osmanov Pariz, podzemna stanica kod Vuka i Delta City.

Ko je u pravu?

Potpredsednik Vlade, pre četiri meseca: "Ne vidim kakve veze vraćanje dugova ima sa suverenitetom. To, očigledno, govore oni koji ne poznaju međunarodne finansije."

Ministar finansija, ovih dana: "Prestankom da plaća kosovski dug Srbija bi priznala da je Kosovo nezavisno."

Mitinzi

Jedino mi pada na pamet ona Marksova: Istorija se ponavlja -- prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Original se odnosio na Napoleona i onda Napoleona III.

Ipak nema razlike

Evo je i Ivana Žigon sa istom pesmom po stoti put...

Ipak ima razlike

Danas nisam išao na posao, ostao sam u Požarevcu. Rekoh, da izbegnem gužvu, a mogu baš i da radim od kuće.

Loš potez. Miting mi je organizovan bukvalno ispod prozora, tačno u podne. Tome je prethodilo 2 sata patriotskih pesama, koje su puštali na razglasu. I nekoliko, za mene, smešnih trenutaka. Recimo, dok je išla pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala", jedan čovek, koji je iza mene kupovao burek, uz osmeh reče - "Ma kakvi mala, veća nego ikad!".

Elem, bilo je jedva sto ljudi, nijedno preduzeće nije organizovano poslalo ljude. Čak ni zaposleni u opštini nisu morali da dođu (a na vlasti su SPS, Radikali i Karić), a ni decu iz škola nisu dovukli. Sve u svemu, bleda senka onoga od pre 20-ak godina. Ni zastava, ni klicanja, ni poziva na genocid i obračun sa političkim protivnicima. Vrlo, vrlo mlako.

Šta više, gradonačelnik (iz SPS-a) je samo tri puta pomenuo "Kosovo ravno" (tim rečima), jednom-dvaput da je to "srce Srbije" i čak dva puta Evropsku budućnost Srbije.

BiH i KiM

Miroslav Lajčak kaže:

"Ustav BiH ne predviđa mogućnost referenduma, i bilo kakva priča o tome je, jednostavno, protivustavna." Interesantno, priča o referendumu je protivustavna. Moguće je da je štetna i opasna, ali ako je protivustavna, onda taj ustav treba menjati. Osim ako i traženje da se ustav promeni takođe nije protivustavno. A verovatno jeste.

A i ovo je zanimljivo:

"Pozivanje na Povelju UN nema uporišta: pravo na samoopredeljenje ne znači pravo na otcepljenje, kako to neki žele da tumače", rekao je Lajčak.

Ja sam mislio da su nam pre neki dan lepo objasnili da je raspad Jugoslavije specifičan slučaj i da se tu Povelja UN može malo fleksibilnije tumačiti. Takođe, ako sam dobro shvatio, bitni su i "realno stanje na terenu" i "želja naroda" i "mogućnost nasilja ako se zadrži status quo" Dodatno, rekli su da su dodatne specifičnosti "istorija nasilja" i to što je intervenisao NATO i što je teritorija pod međunarodnom upravom već godinama.

Ja i dalje ne vidim nikakvu razliku. A čak sebe ni ne smatram nacionalistom.

Škole sutra ne rade

Izgleda da škole neće raditi zbog mitinga.

To me podseća na jedno od mojih prvih političkih iskustava. Naime, `89. godine, pošto sam krenuo u peti razred, na jednom času istorije počne nastavnica da nam objašnjava kako je danas istorijski dan, kako imamo sreće što imamo tako pametnog i sposobnog čoveka na čelu države, kako će sve biti mnogo bolje nego danas. Nakon toga nas izvede u školsko dvorište (gde je već bilo 100-200 đaka), podele nam zastave, neke slike (više se ni ne sećam, valjda Miloševićeve), direktor održi prigodan govor. Bilo je i povika "Kosovo je Srbija", ali su to uglavnom vikali osmaci, koji su znali šta se dešava.

Posle toga smo imali fizičko, pa je nas nekoliko počelo da priča o tome šta se uopšte dešava, pošto nikome nije bilo jasno šta znači reč "Amandman" i šta je to "Ustav" i zašto je toliko bitno što su "doneti amandmani na ustav" i kakve to veze uopšte ima sa nama. Jedan moj drug, kome je ćale bio nastavnik odbrane i zaštite nam je rekao da je čuo da će "biti rata". Nama bilo smešno.

I danas kada sretnem na ulici tu nastavnicu istorije, bude mi muka.

Moj predlog strategije

Mi ovde najčešće kritikujemo Vladu i Predsednika zbog raznih stvari, a u poslednje vreme najviše zbog Kosova.

Ja sada želim da budem "konstruktivan", kako se to lepo kaže, tj da predložim šta bi konkretno trebalo uraditi sada da bi srpski nacionalni interes u najbližoj mogućoj budućnosti bio što je moguće više zaštićen. Da budem precizniji, ovo što ću predložiti, po mom sudu je trebalo uraditi mnogo ranije, ali još uvek nije kasno.

Srbija treba da napravi trgovinu sa Zapadom oko Kosova. Dakle, jednostavan quid pro quo - mi ćemo postepeno smirivati situaciju, i u neko dogledno vreme priznati Kosovo, a vi ćete ZAUZVRAT odmah ponuditi SAA na potpisivanje, obećati status kanidata do 2010 godine, a punopravno članstvo Srbije u EU najkasnije do 2012. Pri svemu tome, Mladića ćemo prolongirati Ad Calendam Grekas, najmanje do sticanja statusa kandidata. Možemo se složiti oko kompromisa da Mladić eventualno bude uslov za potpuno priključenje Uniji."

Naravno, ovo ne mora da bude srpskoj javnosti saopšteno ovako direktno i brutalno (shvatiće već sama između redova), već se može neko vreme nastaviti sa praznom pričom o borbi za Kosovo, ne radeći naranvo ništa i postepeno pripremajući teren za priznanje koje će ionako morati da usledi kad-tad, a istovremeno sav akcenat staviti na "evropsku budućnost" (ovaj put izlglednu i sigurnu, a ne maglovitu, što će dramatično oslabiti uticaj radikalskih, dss-ovskih i sličnih popovanja protiv Zapada) .

Da li je ovo realno? Mislim da je potpuno realno. Naravno, teško je verovati da bi Srbija mogla da ispuni baš sve kriterijume EU do 2012. Ali, očigledno da ih nisu ispunile ni Bugarska ni Rumunija, pa su ipak primljene (a Srbija u mnogim stvarima uopšte ne zaostaje za njima, čak bi se reklo da ekonomski bolje stoji). Upravo u tome i jeste stvar - učinimo da i Srbija bude primljena iz političkih razloga, a ne zato što će ispuniti sve kriterijume.

Ovo je moguće, i to iz najmanje tri nezavisna razloga: Srbija, kako je spomenuto, stoji ekonomski bolje od Bugarske i Rumunije koje su članice EU, tako tu nema nekog problema. Sve dodatne bolne reforme poput završetka privatizacije, deregulacije i otvaranja tržišta koje bi se ovako otezale 10 ili 15 godina, sada će moći i morati da se obave za dve ili tri godine, a sve sa vrlo uverljivim opravdanjem narodu da to mora tako zbog svetle evropske budućnosti, koja ovaj put ne dolazi tamo, nekad, negde, možda za 15 godina, nego SIGURNO ZA 4 GODINE. Osim toga, sama EU je već više puta govorila da su "administrativni" i drugi kapaciteti Srbije dosta visoki, i da kad se uklone političke prepreke ona može da napreduje ka integracijama vrlo brzo. E, pa uklonimo onda političke prepreke, mudrom državničkom politikom, tj trgovinom Kosovom I treće, postoji nesumnjiva i snažna politička volja na Zapadu da se ovako nešto napravi: svi iz EU stalno ponavljaju da treba Srbiji dati neku šargarepu, i postoji dosta velika griža savesti zbog toga što se kažnjavaju "demokratske vlasti" zbog grešaka Miloševića. E, pa što to ne iskoristiti? Ubeđen sam da bi vodeće zemlje Zapada, na čelu sa Amerikom, jedva dočekale da naprave ovakav potpuno neprincipijelni i vanredni aranžman sa Srbijom, i da bi to imalo najširu podršku kao garancija stabilizacije Blakana, jer imate glavnu zemlju na svojoj strani. Svaki dan čujemo bar po jedan poziv od nekog visokog zapadnog političara da se Srbiji mora pružiti šansa. E, pa lepo, pružite je onda - naši uslovi su krajnje razumni. Potrebno je samo da se neko iz Srbije seti, pa to i zatraži.

Jedino mislim da se braći Rusima ovakav aranžman nikako ne bi dopao. Oni bi izgubili bilo kakav značaj u srpskoj spoljnoj politici. Srbiji više ne bi bile potrebne njihove medveđe usluge. Ali, ne bi se dopao ni Koštunici koji zapravo ne želi u EU, već da vodi Kosovski boj za "međunarodno pravo i pravdu" sa anglosaksonskim Atihristom. Što praktično znači da od cele stvari nema ništa.

Dakle, cena Tadićeve politike "I Kosovo i Evropa", tj njegove gluposti ili kukavičluka (svejedno šta od ta dva) zbog kojih je nesposoban da pokrene politiku sličnu onoj koju sam predložio, tačno odgovara razlici između Srbije u EU 2012, i Srbije evropskog slepog creva-ruske gubernije-rupe na tepihu itd, koja se bavi sama sobom u narednim decenijama (čuli ste sinoć Samardžića, on misli da se ovakva "borba" za Kosovo s ruskom podrškom nastavi narednih 10 ili 15 godina najmanje).

Da parafraziram Buchanana - "your choice, your cost".

Pozivi na bojkot, strane investicije, naknada štete

Prethodnih dana (a toga će verovatno tek biti) smo mogli da primetimo pozive na bojkot proizvoda i usluga firmi iz država koje priznaju nezavisnost Kosova. Iako ja lično ne mislim da će se uprava McDonaldsa u Americi, a naročito američka vlada, posebno potresti što će promet u McDonaldsu u Beogradu pasti za 5-10%, mislim da je taj poziv legitiman, sve dok se fizički ne blokira ulaz ili izlaz iz objekta i sve dok se radi o potpuno privatnoj inicijativi. Takve stvari su potpuno normalne na Zapadu i mislim da to nije nešto što liberali treba da osporavaju. Svako (osim državnih organa) treba da ima pravo da pozove na bojkot čega god hoće i da mirno protestvuje ispred tih objekata.

Međutim, moguće je da ima oblasti u kojima poziv na bojkot može da dovede do značajnijeg pada prihoda (recimo, u mobilnoj telefoniji). I tu se vidi sva lepota stranih investicija. Nasuprot široko rasprostranjenom stavu da strana investicija u Srbiji znači da sada stranci imaju uticaja na srpsku politiku, situacija je upravo obrnuta - mi sada imamo njihovog "taoca" i možemo da utičemo na njihovu politiku. Koliko i kako možemo da utičemo je drugo pitanje, a zavisi od mnogo faktora od kojih je najvažniji uticaj te firme na politiku u stranoj zemlji.

Sa druge strane, razbijanje izloga i demoliranje lokala su krivična dela i policija bi morala da pohapsi odgovorne. Jedino pitanje koje se tu postavlja je da li država treba da iz budžeta obešteti one koji su pretrpeli štetu u protestima. Mislim da postoje dobri argumenti i za i protiv. Sa jedne strane, prozori su razbijeni zbog nedovoljne aktivnosti policije, pa država treba da nadoknadi štetu. Sa druge strane, kada su meni obili razbili prozor na kolima kako bi ukrali radio, ja sam opet mogao da tvrdim da je to zato što policija nije dobro radila svoj posao, ali sam ipak morao da se obratim svom osiguravajućem društvu za naknadu štete. Sve u svemu, sklon sam da zaključim da država nema obavezu da nadoknadi štetu (jer štetu nije svojim činjenjem naneo neki državni službenik), ali da bi, sve jedno, bilo lepo da Srbija plati popravku oštećenih lokala i ambasada. Naravno, policija bi morala i da uklanja sve fizičke blokade stranih firmi (odnosno, sasvim precizno, domaćih firmi u stranom vlasništvu), ako ih bude bilo.

Moram i za kraj da napomenem da je zaista dobro što Vlada nije odlučila da uvede trgovinski embargo prema Kosovu. Takva mera bi bila glupa, nesprovodiva i štetna za Srbiju i Srbe na Kosovu.

Namere i posledice

Izgleda da se politika ovde meri po namerama, a ne po rezultatima. Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, svi su imali najbolje namere po svojim nacionalističkim merilima. Ali kakvi su im rezultati? Za vreme Miloševića egzodus Srba iz Krajine, za vreme Miloševića i Šešelja faktički gubitak Kosova, za vreme Koštunice i Tadića i formalni gubitak Kosova i propuštanje da se dođe do nekog srednjeg rešenja. Naravno da je ovo rešenje sa Kosovom sada nepravedno, isto kao što je bio i egzodus iz 1995. ili bombardovanje iz 1999. Ali to je zato šta sva mudrost srpske diplomatije stane u basnu o ovnovima na brvnu. Scenario je svaki put isti: Srbija traži više nego što joj pripada, odbija da pravi ustupke, i na kraju zbog toga izgubi sve.

Interesantno je da Đorđe Vukadinović juče u Politici počinje tekst sa "Svi smo znali da će se to dogoditi". Ako ste znali, zašto se niste ponašali kao da ste znali? Zašto niste predložili rešenje koje je bilo bolje od sadašnjeg, a opet dovoljno dobro za Albance i EU da se jednostrana nezavisnost predupredi?

Rešenje koje smo recimo mi na ovom blogu predlagali je bila podela Kosova. To je bilo potkrepljeno argumentima kao što su stav međunarodne zajednice, važnost EU procesa za budućnost Srbije, ekonomski pragmatizam, prihvatanje činjenice da Srbi i Albanci uglavnom ne vole da žive zajedno, kao i suočavanje sa nekim istorijskim zabludama, prećutkivanjima ili lažima o Kosovu kojima nas je naša sopstvena državna propaganda decenijama izlagala. Onda smo u komentarima optuživani da smo antisrbi, izdajnici i plaćenici. (Inače upravo suprotno je slučaj, jer ovakvim istupima ne samo da ne dobijamo ništa, nego uglavnom diskvalifikujemo sebe učešća u isplativim državnim projektima).

Pre samo tri meseca podela Kosova je bila realna opcija. Predsednik, premijer, ministri, analitičari su propustili da to predlože iako su znali ili morali znati da će u slučaju tog propusta uslediti jednostrano proglašenje nezavisnosti. Svaka strategija se formuliše u odnosu na ponašanje protivnika. Ako smo znali da će Albanci ako sve ostalo propadne na kraju sami proglasiti nezavisnost i da će EU, SAD i ostali to prihvatiti, zašto nismo formulisali predlog koji Albanci i EU ne bi mogli da odbiju?

Zato se, što se Srbije tiče, ovo mora posmatrati kao skandalozan poraz naše diplomatije. I neko mora preuzeti odgovornost. Ako premijer ne podnese ostavku hoće li barem neko od njegovih savetnika dobiti otkaz? Ministar za Kosovo i Metohiju? Hoće li neki kolumnista javno priznati grešku? Možda su oni svi patriote, ali njihova politika je izdajnička. Tako govore rezultati.

Sačekajte još samo malo

Politika piše:

Profesor Ratko Jankov, pomoćnik ministra nauke, rekao je da se višetomni rečnik srpskog jezika pravi već 50 godina i da se u njegovoj izradi stiglo do pola.

Nacionalizacija u Engleskoj

Država je potpuno finansijski nesposobna. Ne bih im dao ni kasicu prasicu da mi čuvaju.

Kaže jedan ljuti akcionar Northern Rock banke, koju je vlada UK ni manje ni više nego nacionalizovala. Banka je blizu bankrota, ali bilo je i privantih ponuda za otkup koje je država odlučila da ignoriše.

Kosovo - najbogatija država na svetu

Ili bar tako kaže Politika. Ne baš tim rečima, ali ako je vrednost imovine na koju polaže pravo Srbija 220 milijardi dolara, kolika je tek vrednost svega na šta Srbija ne polaže pravo?

Podsećam da prihod od privatizacije u Srbiji, od 2001. do danas, iznosi ispod 10 milijardi dolara, a da su optimističke procene vrednosti svih javnih preduzeća oko 25 milijardi. A Srbija je četiri puta veća od Kosova i građani su ovde bar dva do tri puta bogatiji. Odakle im 220 milijardi, stvarno mi nije jasno... Da nisu greškom uneli onu nulu na kraju? Mada, i to bi bilo previše.

Nekoliko pitanja

1. Ako neka EU država ne prizna Kosovo, da li Kosovo može da pregovara o pristupanju EU? Da li to što neka država nije priznala Kosovo znači da pasoš Kosova tamo ne važi, odnosno da građani Kosova ne mogu tamo da odu? Šta ako neko sa Kosova dobije francusku Šengen vizu sa kojom uđe u Španiju, koja ne priznaje taj pasoš? Da li je tamo legalno ili ne?

2. Koliko ja vidim, na Kosovu će u narednim godinama biti tri vlasti - UNMIK, EULEX i lokalna vlada. Mi jedva izlazimo na kraj sa jednom, Bosni je još teže sa dve, a zamislite tek tri. Da ne pominjem srpsku upravu na severu. Da li sam u pravu da sve tri vlasti imaju neku vlast, ali da se ne zna baš tačno ko šta radi?

3. Šta će se desiti u Bosni kada i oni budu morali da priznaju nezavisnost Kosova ako žele u EU? I onako je sve na staklenim nogama, samo im još treba rasprava o tome.

4. Kako ubediti 50% građana Srbije da nam je EU prijatelj?

5. Kako donošenje relativno drastične mere može da se tumači kao "stabilizacija regiona", u odnosu na održanje relativno mirnog statusa quo?

Argentinski scenario

Izjavu prof. Mlađena Kovačevića da Srbiju čeka argentinski scenario, koja je u medijima privukla dosta pažnje, treba uzeti sa rezervom iz dva razloga: 1) profesor ne zna šta se događa u Srbiji i 2) profesor ne zna šta se dogodilo u Argentini.

Njegov najveći problem je što ne shvata da uvoz nije uzrok, nego posledica viška u kapitalnom bilansu. Srbija ima trgovinski deficit zato što ostvaruje priliv kapitala, a ne obratno. Kovačević uporno govori o finansiranju trgovinskog deficita kao da je nivo deficita nekako zadat, a onda mi naknadno nalazimo način da ga finansiramo. Ali to je naopako gledanje na platni bilans. Ako pojedinci uvoze, to je zato što imaju novca da plate taj uvoz. Ako se preduzeća zadužuju da bi uvezla, to je zato što očekuju da taj uvoz prodaju. Kad prestane priliv kapitala, smanjiće se i uvoz.

To nema veze sa argentinskim scenariom. Argentina je imala problem sa kursom, jer je država držala fiksni kurs pezosa, a na drugoj strani vodila nezavisnu monetarnu politiku. Ako imate fiksni kurs i garantujete konvertibilnost dolar-pezo kao što je radila Argentina, onda bi smeli da štampate pezo samo na osnovu priliva-odliva dolara u zemlju. Ali oni su štampali pezo i bez pokrića i onda na kraju centralna banka nije mogla više da garantuje za njega. Zato je morala da ga devalvira, a nestabilni bankarski sektor je onda pogoršao problem.

Srbija zaista nema veze sa tim. Kurs dinara je fluktuirajući, devizne rezerve velike i rastuće, državna zaduženost nije velika u odnosu na GDP ili na devizne rezerve, privatna zaduženost nije državni problem. Čak i ako bi neko hteo da kritikuje makroekonomsku politiku, teško je videti vezu sa "argentinskim scenariom".

Naše i njihovo

Posebno mi upada u oči ovaj tekst: Koliko vredi imovina Srbije na Kosovu? Nije iz Politike nego sa B92. Ideja da imovina preduzeća na Kosovu danas nekako pripada Srbiji samo pokazuje da kosovske Albance nikad nismo ni hteli da tretiramo kao ravnopravne građane, nego kao kolonizovano stanovništvo. Kao da smo "mi" tu gradili nešto za "njih". Oni nisu deo Kosova, oni nisu stvarno bili deo Srbije ni Jugoslavije, mi smo njih samo pustili da tu žive.

Uloga policije

Da li je nekome čudno što policija sinoć nikoga nije uhapsila?

Nezavisnost Kosova

Juče je u kosovskoj Skupštini proglašena nezavisnost ove bivše srpske Pokrajine od nekadašnje matične države, što je na ulicama Prištine i drugih kosovskih gradova burno proslavljeno uz pesmu i vatromete. Na srpskoj strani bilo je malo sumornije - osim bombe koja je bačena u dvorište UNMIK kancelarije u Mitrovici, bilo je demonstracija u Beogradu, Novom Sadu i nekim drugim gradovima, uglavnom neonacista i huligana koji su lomili sve pred sobom - dve ambasade, slovenačku i američku, McDonaldse u Beogradu i NS, žardinjere, semafore, automobile itd, izazvavši povređivanje preko 60 ljudi samo u Beogradu, i veliku materijalnu štetu.

Na jednoj strani, proglašenje nezavisnog Kosova, koje će vrlo brzo, već danas ili narednih nekoliko dana biti priznato od strane većine zapadnih zemalja, predstavlja konačni poraz srpskog nacionalističkog projekta 90-ih i stvaranje elementarnih preduslova da se Srbija okrene sama sebi i sopstvenim nacionalnim interesima koji je vezuju za Evropu i zapadni svet. Da li će hladan tuš sa Kosovom izazvati otrežnjenje, ili samo dati izgovor onima koji IONAKO ne žele da vode zemlju u pravcu Zapada da nastave kuda su krenuli prethodnih nekoliko meseci, još je rano za reći. Ako bih morao da tipujem, ja bih bio pesimista u tom pogledu, jer mi se čini da se pred našim očima upravo stvara jasna većina protiv EU i Zapada, a za neku nedefinisanu politiku"neutralnosti" ili okretanja Rusiji. Ovo posebno dobija na snazi ako znamo da Srbija neće moći da postane članica EU ako ne prizna Kosovo. Uspostavljanje dobrosusedskih odnosa je čak jedan od poznatih "kopenhagenških uslova" za učlanjenje.

Onima koji mogu biti frustrirani time da Srbija 2008 godine više liči na Srbiju 1998, nego na Srbiju iz 2001, preporučujem jedan raniji šaljivi post ovde, koji sada zvuči malo oporije i ozbiljnije. Zaista mislim da predlog koji je tu iznet jedino još može da radi - ko god može, nek se otcepi od Srbije dok je još vreme, dok na kraju ne ostanu Dedinje, Francuska 7, SANU, Zgrada Vlade, generalštab i RTS da se bore za srpsku stvar. Pošto glasanje na nacionalnim izborima ionako nema nikakvog uticaja na to ko će i kako da vodi politiku u ovoj zemlji, kao što smo se mogli uveriti pre dve nedelje, pa do danas.

Update: posle silne pretrage, ipak nisam uspeo da nađem rečeni post. Uglavnom, radilo se o predlogu za lančanu secesiju raznih regiona u Srbiji koji bi se odrekli politike centralne Vlade i preusmerili zahteve da se Mladić isporuči Beogradu (u bukvalno-geografskom, ne više političkom smislu). Mi u Kragujevcu, Nišu ili Užicu više ne bismo imali ništa sa tim. Ovaj put, ne bismo imali više ništa ni sa "odbranom Kosmeta i međunarodnog prava i pravde".

Manifest

Fantastičan program za libertarijansku stranku. Napisao ga je A.Vulin.

"U kapitalizmu, najvažniji su efikasnost i profit. Bilo bi veoma efikasno ukinuti parlament i izbore! Ostavimo samo vladu koju izaberu najbogatiji, zatim bi vlada izašla pred javnost sa više predloga, sačekali bismo nekoliko sati, eventualno jedan dan, da berza reaguje. U zavisnosti od njene reakcije odluka bi bila prihvaćena ili odbačena, i eto srećne zemlje! Zamislite uštedu u novcu i nervima, a i finansijeri bi mogli svoj teško i generacijama stican kapital da koriste za nove privatizacije i da prestanu da plaćaju vladine službenike i šefove partija. Umesto nervoze i žuči, sve bi se rešilo na berzi između ,,akcija petnaest najuspešnijih preduzeća”. Milioni koji nisu zaposleni u tim preduzećima, niti su im više vlasnici, trebalo bi samo da podignu glave prema gospodarima i da poslušno i pobožno potvrde ono što im poručuje berza! Zlatno pravilo kapitalizma je: izbacimo posrednika. Idealna demokratija teži ka ukidanju posrednika između vlasti i naroda. Priznajmo berzu i ukinimo besmisleno biračko pravo! Naši gospodari će nam reći šta treba da mislimo putem berze. Zašto trošimo novac i vreme na izbore, korumpirane političare i skupštinske rasprave? Preskočimo posrednika i sledimo korumpirane, kradljive, pohlepne, nezasitne gospodare berze! "

"Pozitivna konkurencija"

U srpskoj visokoškolskoj politici postoji kategorija „konkurentski fakultet“. Pokušavajući da razumem ovaj fenomen započeh onlajn pretragu. U pravilnicima koji se odnose na nastavni kadar britanskih, australijskih i drugih univerziteta, stoji da je moguće angažovanje nastavnika van univerziteta u aktivnostima koje se odnose na objavljivanje radova, unapređivanje nastave i naravno, ako to ne remeti nastavnikov primarni posao i interesima univerziteta...To je sve. Nema nigde spiska na kome bi stajali zabranjeni “konkurentski” univerziteti, npr. Oksford ili Ist Anglija. Valjda se podrazumeva da su sve ustanove u kojima profesor nije zaposlen konkurentske, po definiciji.

Moguće je da univerzitetska uprava sa Univerziteta u Bristolu misli da postoji nešto što bi se zvalo „bristolska diploma“, a na koju utiče i nastavničko ime. Ono, pak koje negde korespondira sa nastavnikovim ugledom kao eksperta, teoretičara, istraživača i konačno, pedagoga. U stvari, vrlo je logično što se univerziteti ponašaju tako da imaju ideju o "pozicionom karakteru" robe koju proizvode (diplome) – ako profesor X počne da nudi usluge na 10 lokacija po gradu, onda ta njegova usluga počne da gubi na ceni. Mora postojati neki ekskluzivitet. I to ne samo onaj snobovski. Ne deluje logično da jedan čovek može podjednako dobro držati kompletnu nastavu na tri mesta, sa potpunom posvećenošću i to u istoj školskoj godini.

Možda ne deluje logično u Bristolu, ali to lepo radi u Srbiji. Naši državno-univerzitetski nastavnici, gotovo svi kojima se ukazala šansa, rade na jednoj, dve, a bogami znam jednog trokatedarskog profesora radio širom Balkana. Naravno, nije lako. Recimo, taj profesor je imao nezgode. Dešavalo se da pobrka rasporede časova i fakultete, pa otputuje u pogrešan GRAD, a jednom je skoro odleteo u pogrešnu DRŽAVU...

Bez obzira na sve, teško je naći zamerke ovom sistemu u srpskim uslovima, budući da ekskluzivitet i kvalitet usluge podučavanja studenata nisu presudan proizvod funkcionisanja fakulteta. Još uvek dominira kredencijalizam tj. važnije da imate bilo kakvu diplomu nego brand ustanove (videli smo da čak i kragujevačka ima svoje kupce). Takođe, fakulteti se ne bore za iste studente i nema nikakve konkurencije (neki hoće jeftine studije, neki hoće brze studije, a za sve ima mesta na gomili državnih i privatnih lokacija).

Kakve su se promene dogodile nedavno? Formalno, naravno, profesori su uvek morali da traže dozvole od svojih matičnih fakulteta da bi držali nastavu na drugim fakultetima. Postoji pravilnik u kome se naširoko piše o interesima univerziteta (ni slova o zahtevu da nastavnik mora da obezbedi kvalitet nastave na primarnom fakultetu). Koliko znam, nastavnici su uglavnom dobijali dozvole da rade. Međutim, pre godinu i po dana napravljen je spisak „konkurentskih ustanova“ za Univerzitet u Beogradu. Fakultetske uprave su davale predloge za svoje oblasti i tako je nastao spisak sa gomilom fakulteta – privatnih, ali i državnih. Na njima nastavnici (na odgovarajućim fakultetima) nisu smeli da drže nastavu.

Naravno, profesori su iznervirani. Možda se sada malo više prašine diglo pošto teče akreditacija i prvi put postoji „prelazni rok“ za nastavnike. Čim se srede stvari oko dozvola za rad univerziteta, opet će se naći način da bude po starom. Jednostavno, nema izbora: tržište srpske univerzitetske nastavne radne snage je malecko i siromašno. A zatvoreno.

Zanimljivo je zapažanje člana Senata BU koji kaže:

„Ta lista je bila potpuno nelogična i ishitrena - smatra Tešić. - Mašinskom fakultetu su, recimo, bili konkurenti svi državni mašinski fakulteti u zemlji. Kako može državni fakultet da bude konkurencija? Po logici stvari, to bi trebalo da bude neki privatni fakultet. Međutim, ja na to ne gledam tako, jer je to monopolizam. Bitno je da postoji pozitivna konkurencija.“

Lepo je što neko iz uprave ne voli "monopolizam". Međutim, sve je to nekako naopačke kod profesora Tešića. Čak i ako se zanemari pleonazam „pozitivna konkurencija“, teško je shvatiti logičku nit izjave. Naime, državnim fakultetima valjda jesu konkurencija upravo državni fakulteti: bore se za istu kesu i za iste studente („kvalitetne studente“ što bi rekli profesori i one koji hoće besplatne studije – ove kategorije se delimično preklapaju). Posebno od kada niču nove katedre i programi na sve strane...Dešavalo se upravo ono što profesor Tešić ne može da zamisli - uprave su antisolidarno sprečavale profesore drže nastavu na drugim - državnim! - fakultetima. Očigledno nisu ljubitelji "pozitivne konkurencije" među državnim fakultetima. Razumljivo je zašto.

Ako je igde obrazovno tržište otkačeno od tržišta rada – onda je u Srbiji. Ali isto tako je dobar dokaz da obrazovna industrija ima svoju putanju i vrhunski dokaz da je obrazovanje konačno u Srbiji postalo - roba.

Globalno zamračenje!

E, šta sve neće da izmisle...

Nova panika je - globalno zamračenje (Global Dimming)! Neki naučnici su ustanovili da Zemlja prima sve manje i manje Sunčevih zraka, što znači da bi trebalo da bude sve hladnije. Pošto nije sve hladnije (a ni sve toplije, by the way), oni tvrde da se u stvari ovaj efekat poništava sa efektom globalnog zagrevanja. Obratite pažnju na konstrukciju - ništa se ne dešava, to mora da je zato što se dve katastrofe poništavaju!

Onda je sve super, jel tako? Pa, ne baš. Global dimming je rezultat delovanja raznih stvari koje zagađuju atmosferu (pepeo, čađ, sumpor itd.) i koje reflektuju Sunčeve zrake i tako ne dozvoljavaju Zemlji da se zagreje. Pošto je emisija tih materija u poslednjih 20-ak godina značajno smanjena, oni misle da će se pravi efekti globalnog zagrevanja tek sada videti i da se "mora nešto pod hitno uraditi!".

Citat: "Even the most pessimistic forecasts of global warming may now have to be drastically revised upwards. That means a temperature rise of 10°C by 2100 could be on the cards, giving the UK a climate like that of North Africa, and rendering many parts of the world uninhabitable. That is unless we act urgently to curb our emissions of greenhouse gases."

Ili da počnemo da pumpamo sumpor, čađ i pepeo ko ludi. Ne znam zašto im to nije palo na pamet.

Obama i trgovina

"We know that the status quo in Washington just won't do. Not this time. Not this year. We can't keep playing the same Washington game with the same Washington players and expect a different result – because it's a game that ordinary Americans are losing....It's a game where trade deals like NAFTA ship jobs overseas and force parents to compete with their teenagers to work for minimum wage at Wal-Mart. That's what happens when the American worker doesn't have a voice at the negotiating table, when leaders change their positions on trade with the politics of the moment, and that's why we need a President who will listen to Main Street – not just Wall Street; a President who will stand with workers not just when it's easy, but when it's hard.",

kaže Barak Obama, sve izgledniji demokratski kandidat na predsedničkim izborima u SAD, i ako to postane, i verovatni sledeći američki predsednik.

Sad, ova njegova izjava, u svetlu ovih naših prethodnih oporih postova i diskusija u poslednja dva-tri dana, i problema s kojima je Srbija suočena, može izgledati zaista kao neko akademsko pitanje. Ali, nije. Vrlo je važno za čitav svet, šta misli i šta govori predsednik SAD. Kao što ekonomija celog sveta drhti kad se na Wall Streetu kine (kako kaže istinit kliše), tako i intelektualni i politički krajolik najvećeg dela sveta trpi promene kada američki predsednik preduzme neku akciju ili usvoji neku filozofiju: To je prosto politička fizika.

Šta nam govori Obamin citat: ima dve mogućnosti - ili je reč o ispraznom levičarskom populizmu, ili je reč o beznadežnoj ekonomskoj nekompetenciji. Ili, čemu sam ja sklon kao zaključku - i o jednom i o drugom.

Prosto je nemoguće čak ni notirati, a kamoli raspraviti, u okvirima jednog kraćeg komentara, sve greške i zablude koje sadrži ovaj Obamin relativno kratak citat: od dogme da slobodna trgovina šteti američkom radniku, da radna mesta odlaze u inostranstvo a ovde se ne otvaraju nova, preko one da je interes akcionara i vlasnika imovine suprotstavljen interesima "običnog naroda" (stara levičarska dogma o klasnoj borbi, kao opravdanje redistribucije, koju demokratski kandidati oživljavaju u ovoj kampanji), do teze o "tobožnjoj trci ka dnu" siromašnih za minimalne nadnice itd.

Kakve posledice mogu da budu? Mislim da je ponuda na ovim američkim izborima daleko nižeg kvaliteta nego na mnogim prethodnim. Imaćemo žestoke levičare, populiste i protekcioniste sa demokratske strane (ko god to da bude) i imaćemo jednog vrlo problematičnog kandidata republikanske stranke, sa vrlo niskim kredibilitetom među tradicionalnom bazom te stranke, konzervativcima i libertarijancima; kandidata koji se protivi smanjenju poreza i podržava razne problematične oblike regulacije, uključujući agresivno smanjenje emisija CO2.

Bez obzira što na obojicu možemo imati veće ili manje prigovore, a još više na konkretne rezultate vladavine i jednog i drugog, lako se može desiti da era Billa Clintona i G.W: Busha bude upamćena kao zlatno dobra liberalnog kapitalizma. U Americi, ali i u svetu. Dovoljno je samo pomisliti šta će se dogoditi kad američki predsednik opozove NAFTA-u, ili poveća carine ili druge barijere Evropi ili Kini, a ovi onda uzvrate, pa tako u krug. Umesto sadašnje muzike sve slobodnije i bliže komunikacije i razmene u svetu, koju sada kvare svojim paranoidnim recidivima Hladnog rata samo diktatori poput Putina, začućemo opet ratne bubnjeve i dobro poznate napeve trgovinskih ratova, blokova i podela koji su najčešće samo uvod u političke konflikte, kao što znamo iz XX-og veka. A u svakom slučaju, krike bede u siromašnom trećem svetu. Za koju će ovaj put Zapad zaista i doslovno biti odgovoran.

Međunarodno pravo

Koštunica je ukazao da se ovakvo pravno nasilje nad jednom zemljom dešava prvi put u svetu.

Ova neistina je toliko puta ponavljana da smo počeli da verujemo u nju. Granice se redovno menjaju posle ratova -- to je i svrha ratova. Posle 1945. se to ređe dešava jer su i ratovi ređi, ali nije ni približno tačno da je ovo bez istorijskog presedana.

Pravno nasilje je ono što se desilo 1999. u Rambujeu. U Rambujeu je Clintonova administracija Miloševiću ponudila ugovor sa namerom da on taj ugovor ne prihvati. Bilo je jasno da takav ugovor niko na svetu ne bi prihvatio, pre svega zbog klauzule po kojoj je NATO-u trebalo da bude omogućeno kretanje po celoj teritoriji Srbije -- sasvim bespotrebne ako je cilj zaista bila zaštita Albanaca, ali neophodne ako je cilj bio osigurati da Srbija odbaci sporazum. To je bilo pravno nasilje koje je posle dovelo do bombardovanja i Kumanovskog sporazuma.

A ovo sada je samo formalizacija postojećeg stanja nastalog kumanovskom kapitulacijom. Zato argument o međunarodnom pravu neće upaliti, osim u domaće političke svrhe. Možda bi u međunarodnoj zajednici upalio pre 9 godina da na vlasti nije bio Milošević, ali o tome je trebalo misliti tada.

Tek ili čak?

Novine "24 časa" prenose istraživanje po kojem je "s postojanjem i radom investicionih fondova na srpskom tržištu upoznato tek 51% građana naše zemlje, starijih od 18 godina".

Ako je to tačno (a zaista sumnjam), onda mislim da bi boldovana reč morala da bude čak. Ako mi živimo u zemlji u kojoj više od pola ljudi zna čemu služe i šta rade investicioni fondovi, onda se uopšte ne bojim za našu budućnost. Još ako je tačno da 39% stanovništva u ruralnim područjima upoznato sa radom investicionih fondova, pa to je prosto fenomenalno!

Naravno, istina je verovatno da su brojevi debelo prenaduvani.

Tugovanka

Teofil Pančić u Vremenu je ogorčen na Borisa Tadića zato što je ovaj "punom forcom krenuo u ponižavanje vlastitih glasača", i što je "Srbija ovih dana više koštuničarsko-radikalska nego pre Tadićeve pobede". Ajde! Nije valjda da je tako?

No, i dotični Pančić i svi drugi "iznenađeni i uvređeni" glasači Borisa Tadića trebalo bi da preadresiraju ljutnju sa "nekog genija u Krunskoj i Adrićevom vencu" (kako kaže Pančić) na sebe same. Šta su očekivali? Prethodno iskustvo sa Tadićem ih ništa nije naučilo? Isti Pančić u jednom tekstu neposredno pred drugi krug izbora, sipao je drvlje i kamenje na one koji su i tada tvrdili da će se desiti ono što i on sam sad priznaje da se desilo. "kao što vidite, neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima, od namnoženih Velikih Relativizatora, partijskih šićardžija i nadmoćnih cinika, od onih koji drže da je sasvim OK i da svet propadne ako treba, samo neka se dokaže da su oni Bili U Pravu (kao da to nije oduvek jasno)...jer tako radi prava ekipa, š'a ima veze, ta nećemo se valjda dati navući na tanak led od onog dorćolskog prevaranta, sam je zakuvao pa neka sam i kusa, kakve sve to ima veze s nama, mi samo živimo ovde (to jest, oni koji žive)? "

E, pa žao mi je, drugi put razmišljajte bolje, i neka i vama po mogućstvu bude ponešto "jasno" (makar sa malim "j") pre nego što bude kasno (lepa rima...), pa će i ukupni rezultat možda biti drugačiji. Ja se slažem sa Srđom Popovićem da ovakva ničim izazvana ucveljenost Tadićevih glasača ne zaslužuje nikakvo saosećanje, niti čak razumevanje. Ako si očekivao da će Tadić da se suprotstavi Koštunici da bi ostvario ono što je obećao (EU integracije), onda živi sa tim, nemoj meni da se žališ. Što rekao pokojni Đinđić, "glupost košta, ne može to besplatno". Mali problem je jedino to što politička glupost ove vrste ima izrazito negativne eksternalije, drugim rečima što ćemo njene račune plaćati, tj iskijavati, i svi mi ostali, zajedno sa ožalošćenim glasačima Borisa Tadića.

Od siromaštva ka prosperitetu

Od nedavno se na sajtu Centra za liberalno-demokratske studije nalazi nova studija, From Poverty to Prosperity - Free Market Based Solutions (Od siromaštva do prosperiteta - rešenja zasnovana na slobodnom tržištu) koju je radilo četvoro naših članova. Između ostalih i dobitnica nagrade "Tržišno rešenje godine", Danica Popović.

Studija pokriva sledeće teme: uloga pojedinca; slobodna trgovina, rast i prosperitet; strana pomoć i prosperitet; vladavina prava, ekonomski rast i prosperitet; javne finansije i rast; socijalna pomoć.

Jedan nasumični citat iz zaključaka: "Economic growth is synonymous with the path from poverty to prosperity. It is the only way of sustainable elimination of poverty. If redistribution works at all, it works only temporarily. Individuals should be at the centre of the change from poverty to prosperity, since it is the responsibility of the individual to take care of himself/herself and the family. Accordingly, incentives should be created for each individual for the pursuit of his/her own prosperity. The most efficient incentives are those of the free market. The invisible hand of the free market creates rewards for the successful and penalties for those who are not. Everyone will use all his/her talents to achieve the best possible results at the market. That is the consequence of the basic human desire for success and the fear of failure."

Nažalost, za sada se na sajtu nalazi samo engleska verzija, a srpsku možete da očekujete uskoro.

Gulag is back

Posle kratke pauze za vreme izdajnika Jeljcina, institucija kazneno-popravnih centara sa posebnim tretmanom zatvorenika, toliko rasprostranjena za vreme druga Staljina i sovjetskih vlasti, vraća se u Rusiju u vreme Vladimira Putina, Čoveka Godine u Tajm Magazinu (to je svetlo priznanje koje su između 1937 i 1940 "rotirali" među sobom Hitler i Staljin). Da Putinovo divljenje Staljinu i SSSR nije samo teorijsko, konceptualno i geopolitičko, nego bogami i na delu sprovedeno, videti ovde.

A ovde je i jedan dokumentarni snimak koji pokazuje kako praktično funkcioniše novi Gulag u zemlji Čoveka Godine i našeg velikog prijatelja i saveznika.

Šta sad?

Naši državnici su se "dogovorili", tj Koštunica je još jednom oprostio Tadiću što ga je tukao. Biće održana sednica Vlade 14 februara, na kojoj se neće raspravljati o sporazumu sa EU, nego samo o merama povodom kosovske nezavisnosti. Posle sastanka na nepoznatom mestu kasno sinoć, kome je prethodila poseta ruskog ambasadora predsedniku Tadiću, "partneri" su se usaglasili da pitanje sporazuma sa EU "stave ad acta", kako je rekao Aleksandar Popović iz DSS, jutros u Poligrafu.

Time je Tadić konačno i neopozivo izdao 2,3 miliona ljudi koji su (ste, da budem precizan do kraja) glasali za njega da bi sprovodio politiku uključivanja u EU, uprkos bilo čemu što se dešava sa Kosovom (kako je obećavao), a ne da bi sprovodio Koštunučinu i Nikolićevu politiku samoizloacije od zapadnog sveta (kako zaista radi). Sada je potpuno jasno da je Tadić samo mali Koštuničin pion, osoba bez ikakvog integriteta i političke težine, i da je prevario glasače pričom o Evropi i zastrašivanjem radikalima, da bi dobio izbore i nastavio da bude sprovodilac prljavih poslova na uništavanju bilo kakve perspektive ove zemlje, za račun svog šefa, Vojislava Koštunice.

Nekad je bilo popularno da se Vojislav Koštunica opisuje kao "Šešelj u fraku". Mislim da niko ozbiljan to danas više ne radi. Danas se pre može reći da je Toma Nikolić "Koštunica u fraku", jer je sam Koštunica u međuvremenu postao veći radikal i antizapadnjak od samih radikala. Nažalost, ništa drugo se ne može reći ni za Borisa Tadića - beskičmenjačka, ljigava, slatkorečiva verzija Tome Nikolića, "Koštunice u fraku".

Mnogi tvrde da je Koštunica najveći problem Srbije danas. Ja mislim da greše - najveći problem Srbije danas se zove Boris Tadić. Bez DS je nemoguća normalna opcija na vlasti u Srbiji. Boris Tadić sprečava DS da postane normalna stranka, tj drži je u zagrljaju jednog iracionalnog političkog ludaka kakav je Vojislav Koštunica. Zato je billo mnogo bolje da je Toma Nikolić pobedio, jer bi to bio kraj karijere Borisa Tadića i početak preobražaja DS-a. Ovako imamo ISTE POLITIČKE POSLEDICE kao i da je Toma pobedio, samo što je Tadić na vlasti i legitimisan kao "proevropski" političar, koji međutim nastavlja da aminuje ono što Koštunica i Toma odluče.

Kako objasniti ovakvu Tadićevu ulogu? Prvo, mislim da je Tadićevo "evropejstvo" vrlo probelmatična i izvikana stvar. Ipak je on pulen svoga tate, čika-Dobrice i čika Svete, ljudi koji spadaju među najuži krug kreatora zločinačke ratne politike 90-ih. Je li Tadić nekad problematizovao njihovu politiku? Jel ih (akademike i Francusku 7) ikad prozvao zbog njihove odgovornosti za ono što se dešavalo 90-ih? Ne, "moj tata nikad nije bio nacionalista", rekao je Tadić. A "humano preseljenje" sam predložio verovatno ja, a ne njegov tatica!

Dalje, Tadić je došao na vlast pučem u Demokratskoj stranci gde je sa sobom vratio u stranku sve one koji su godinama napadali Đinđića, od kojih su mnogi imali i dosta jasan DB pedigre. On je "očistio" stranku od svih na koje je Vojislav Koštunica ukazao prstom kao na sporne. Tadićeva otvorena pozicija tada je bila "povratak stranke korenima", tj onome što je bilo pre Đinđića, koji je ubijen upravo zato što se jako zamerio onima sa kojima se Tadić u međuvremenu pomirio. Iako nemam mnogo ideoloških simpatija za Đinđića, teško je bilo prevideti da Tadić želeo da raskine sa Đinđićeveim nasleđem tačno u onim tačkama gde se ovaj zamerio tati, čika Dobrici, čika Amfilohiju i Čika Koštunici - izručenje Miloševića, i distanciranje od politike 90-ih, i bezuslovno okretanje Zapadu. Uklonio je urpavo one ljude koji su najviše smetali Costa Nostri, i koje je ona, uz Đinđića koga je ubila, proglasila za simbole svih tih zala.

Stoga, nemojmo se više čuditi bilo kakvom nepočinstvu koje Tadić napravi. "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi", govorio je Valtazar Bogišić. Današnja Demokratska stranka je politički bogalj, nastao infiltracijom nacionalista i DB-a, i paktom Borisa Tadića sa politikom 90-ih, i njenim personalnim sprovodiocima. Njena propast, odnosno propast Borisa Tadića kao političara, je conditio sine qua non svanjivanja u Srbiji. Bojim se da smo vrlo daleko od te tačke i da nas čekaju crni dani u ovoj zemlji.

Pomoć za Radikale

Negde `86. godine sam dobio domaći program "Političar" za Commodore 64, koji je generisao političke govore. Ako se dobro sećam, izabrala bi se okvirna tema i dužina teksta a onda bi program generisao govor. Bilo je manjih nekonzistentnosti, ali se sećam da je moj ćale bio zabezeknut time koliko su automatski generisani govori bili slični onoj torturi koju je preživljavao na partijskim sastancima.

Elem, slučajno sam nabasao na sličan program koji generiše radikalske govore. Sada se doduše radi o Java Scriptu, a ne o programu pisanom u Basicu, ali ideja je ista. I, koliko vidim, odlično funkcioniše. Može biti od velike pomoći radikalskim kandidatima na sledećim lokalnim izborima.

Najgori poslovni poduhvat u istoriji?

Blog Marginal Revolution daje link na možda najružniju zgradu i (po meni) jedan od najgorih poslovnih poduhvata u istoriji ljudskog roda - hotel sa 3.000 soba koji se gradi u Pjongjangu, Severna Koreja. Čak mi se da je ovo daleko gore od čuvenog brodogradilišta u Bugojnu i solane u Drvaru, koje su izmislili Nadrealisti.

Ryungyong Hotel treba da bude 22. najviša zgrada na svetu, ali ima nekoliko malih problema. Prvo, strancima je zabranjeno da putuju u Severnu Koreju, tako da stranih turista nema. Drugo, domaće stanovništvo umire od gladi, tako da nema ni domaćih turista. Svejedno, to nije sprečilo slobodarsku vlast Severne Koreje da otme novac od gladnog naroda i da ga uloži u ovu monstruoznu građevinu.

Kad to vidim, shvatim da onaj poduhvat na Crnom Vrhu nije bio uopšte tako strašan. Naš diktator je ipak bio skroman čovek.

PS: Izmišljeni Dnevnik iz 1972. godine u kojem je najavljeno otvaranje brodogradilišta u Bugojnu, možete videti ovde. (YouTube, 7 minuta)