Danica Popović prvi laureat nagrade Tržišno rešenje godine

Danica Popović je osvojila nagradu Tržišno rešenje za 2007. godinu. Ona je u drugom krugu sa 17 glasova pobedila Vladimira Gligorova za koga je glasalo 16 posetioca bloga. Danica Popović je osvojila novčanu nagradu od 500 američkih dolara.

Kao jedna od retkih tršišno orijentisanih ekonomista u Srbiji, Danica Popović je zastupala ideje tržišnih i individualnih sloboda. Naročito veliki doprinos predstavljaju njeni medijski nastupi i tekstovi u kojima dosledno i ubedljivo zastupa „tržišno rešenje“ za ključne aktuelne probleme srpske ekonomije.

Čestitamo Danici Popović i želimo joj da nastavi rad na širenju principa slobodnog tržišta kroz stručne, javne i edukativne aktivnosti.

Da podsetimo, nagradu Netržišno rešenje je osvojio Slobodan Milosavljević, kome ovom prilikom takođe čestitamo.

Novogodišnja

Dobijam neobične čestitke ovih dana: Srećna Nova antifašistička godina, pa Srećna Nova pacifistička, pa onda, feministička...Meni je to ok, blagdani su namenjeni visokoparnom govoru. Globalno otopljenom segmentu inače kontrolisanog iracionalnog i glupkastog...

Tako osetih potrebu da i ja vama poželim jednu dobru, berićetnu, individualističku, tržišno orijentisanu i nadasve, konzumerizmom zaraženu godinu.

Sve najbolje u 2008. godini!

Tu je i mali poklon - pesmica.

There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with free enterprise
Don’t try to make me feel guilty
I’m so tired of hearing you cry

There’s nothing wrong with making some profit
If you ask me I’ll say it’s just fine
There’s nothing wrong with wanting to live nice
I’m so tired of hearing you whine

About the revolution
Bringin’ down the rich
When was the last time you dug a ditch, baby?

If it ain’t one thing
Then it’s the other
Any cause that crosses your path
Your heart bleeds for anyone’s brother
I’ve got to tell you you’re a pain in the ass

You criticize with plenty of vigor
You rationalize everything that you do
With catchy phrases and heavy quotations
And everybody is crazy but you

You’re just a middle class, socialist brat
From a suburban family and you never really had to work
And you tell me that we’ve got to get back
To the struggling masses (whoever they are)
You talk, talk, talk about suffering and pain
Your mouth is bigger than your entire brain
What the hell do you know about suffering and pain (you dumb...)

(Repeat first verse)
(Repeat chorus)

There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
—Oingo Boingo, Capitalism (written by Danny Elfman)

Zašto je Benazir Buto ubijena

Zato što je virila kroz krov automobila. Mase su joj klicale i ona jednostavno nije mogla da izdrži da ne pomoli glavu i pozdravi ljude. Teško je tome odoleti ako ste političar, zbog toga se i bavite politikom.

Radi se o takozvanoj nekonzistentnosti u vremenu. Benazir Buto zna da je u opasnom gradu, dobro zna da joj preti ubistvo, ali kada se nađe u tako privlačnoj situaciji onda proste ne može odoleti. Prvi koji je rešio taj problem je bio Odisej. Da bi čuo pesmu sirena a ipak preživeo, naredio je da ga vežu za jarbol pre nego što brod prođe pored pevajućih sirena i ni u kom slučaju ne odvezuju, ma šta im govorio tada. Pre nego što i dođe u situaciju da odlučuje, on se odrekne slobodne volje za određeni period ili u određenoj stvari. Isti princip važi i za obezbeđenje. Štićenik, makar bio predsenik ili premijer, mora da im ustupi pravo da mu u tim stvarima naređuju. Da je Buto to uradila, nijedan profesionalac je ne bi pustio da viri kroz krov -- sigurno ne u Ravalpindiju, mesec dana nakon što je već imala jedan pokušaj atentata.

Isti princip je iza nezavisnosti centralnih banaka. Političari znaju da inflacija ne valja, ali kada dođu u situaciju da im novac treba, onda se polakome i odluče da ipak odštampaju malo. Zato se centralnoj banci garantuje nezavisnost. Izvršna vlast se tako odriče slobodne volje pre nego što i dođe u iskušenje.

O samoj Benazir, svakako nije zaslužila da bude ubijena. Veoma loša stvar za Pakistan koji ima sve ozbiljniji problem sa ekstremistima i teško je videti neki izlaz iz toga. Međutim, ne treba se zavaravati da je bila svetionik slobode i moja površna ocena je da je bila najgora od tri opcije, sadašnjeg generala Mušarafa i bivšeg premijera Navaza Šarifa. Sa vlasti je otišla zbog korupcije i krađe, govori se o milijardi dolara. Za vreme njene vlade Pakistan je bio jedna od tri zemlje koja je priznala talibansku vladu u Avganistanu, a povremeno i finansijski pomagala Talibane. Ovde je članak njene sestričine koja čak govori o umešanosti Benazir Buto u ubistvo njenog oca.

Rusi...

Danas bi trebalo da se održi hitna sednica Vlade posvećena problemu NIS-a. Po onome što do sada znamo, Koštunica i njegovi ljudi su preuzeli nekakvu obavezu ili dali obećanje da će ruskom Gaspromu dati NIS bez tendera, za 400 miliona dolara. Sada je frka u Vladi jer treba ostale ubediti da taj zakulisni dogovor aminuju po kratkom postupku. Prve procene kažu da bi cena na tenderu mogla da bude bar 5-8 puta veća. Ja nisam siguran, ali bilo bi zanimljivo proveriti zar ne? Primećujem dosta zagonetno ignorisanje ove flagrantne činjenice u većem delu srpske javnosti.

Ministar Dinkić je poslao pismo premijeru u kome kaže da bi ovo mogao da bude vrlo loš dil. Rusi ne preuzimaju nikakvu čvrstu obavezu da grade gasovod kroz Srbiju, a skladište u Banatskom Dvoru bi bilo pet puta manje nego što je predlagala Vlada Srbije. Kako izgleda DSS je jako zainteresovan da se ovaj sporazum, uprkos svemu, potpiše 18. januara kad Putin dolazi u posetu Bugarskoj (ne Srbiji...). Kao da želi po svaku cenu da ima neki pandan Božinom SAP koji će biti 28. januara.

Sudeći po informacijama u medijima, ministri Bubalo i Cvetković nisu znali ništa o dilu, Ministar Dinkić je kategorički protiv i preti da će napustiti komisiju za pregovore sa Rusima. DS nije obavešten verovatno, ali će pokušati da nađe kompromis tako da Koštunica ostvari politički ono što želi, a oni ostanu u upravnim odborima i ministarstvima. Zadovoljni su da ih Koštunica ne najuri i dovede radikale.

Ovo će biti zaista neprijatan test za Tadića: koliko je "elastičan": da li će aminovati poklanjanje NIS-a bez tendera privilegovanom ponuđaču, i to još (kao što svako može da vidi) kao protivuslugu za političko pokrivanje propale politike koja će biti prošlost i pre nego što Gasprom stigne čestito da preuzme NIS? I kako se to uklapa u priču o "konsenzusu u vladajućoj koaliciji o evropskim integracijama"?

Pravi problem sa inflacijom

Nemam utisak da vlada, novinari, pa i veliki deo stručne javnosti razumeju u čemu je problem sa inflacijom. O inflaciji se uglavnom govori u kontekstu opasnosti od njenog nekontrolisanog rasplamsavanja, kao da je to jedina loša strana inflacije. Recimo današnji naslov u Danasu glasi "Obuzdavanje probuđene inflacione aždaje".

Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.

Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.

To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.

Prelazni period

Prva priča:

Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.

Druga priča:

Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".

Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.

Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!

Danas u Beogradu...

Raskrsnica Sarajevske i Admirala Geprata, pola tri popodne. Dva starija gospodina se vraćaju sa novogodišnjeg koktela za penzionere u Železnici (bar da znamo za šta ide 100 miliona evra subvencija). Jednom je jako loše, jedva stoji. Da ne bude zabune, nije pijan, nego mu je prosto pozlilo. Drugi kaže jednoj gospođi koja prolazi "Čekamo na taksi već pola sata, umreće čovek na ulici. Prošlo ih je dvadeset, svi su puni!" Ona odgovara: "A posle kažu da ih ima previše, bitange jedne!"

Pola sata pre toga, sedeo sam na ručku sa dvoje prijatelja. Ona je zamolila konobara da pozove taksi. On kaže - "Probaću, ali da znate, poslednih nedelju dana nisam uspeo da nađem taksi."

Da mi je da znam ko je radio čuvenu studiju....

Otapanje globalnog zagrevanja

U poslednjih deset godina globalno zagrevanje se zaustavilo: manje-više po svim temperaturnim podacima, zemaljskim kao i satelitskim i radiosondažnim, globalna temperatura u poslednjih deset godina stagnira. To je samo po sebi dosta neprijatna okolnost za teoriju antropogenog globalnog zagrevanja koje predviđa manje-više konstantnu stopu zagrevanja kroz vreme.

No, problem je izgleda još veći. Po podacima Climate Research Unit, istraživačkog tima Univerziteta East Anglia koji IPCC koristi kao zvanične podatke za globalnu temperaturu, u poslednjih 30-ak godina temperatura je rasla tempom od oko 0,19 stepeni po dekadi, ili ukupno oko 0,55 stepeni do sada, a iznad kopna čak 0,26 stepeni po dekadi. Istovremeno, satelitski i radiosondažni podaci pokazuju znatno manji stepen zagrevanja atmosfere, oko 0,12 ili 0,13 stepeni po dekadi. Ovo je značajna diskrepanca, jer klimatski modeli IPCC predviđaju bez razlike veće zagrevanje u atmosferi, nego na površini, što je posebno istaknuto u tropima gde je zagrevanje troposfere 2-3 puta manje od modelskih projekcija.

Ranije se uglavnom smatralo da su defekti u merenju temperature na zemlji odgovorni za ovu dikrepancu. Recimo, urbanizacija koja povećava površine pod asfaltom i betonom stvara ostrvo toplote u velikim gradovima koji su topliji od ruralnog okruženja. Svako ko živi u Beogradu zna o čemu govorim. Lokalna promena u korišćenju zemlje se onda pogrešno očitava kao temepraturni signal stakleničkog zagrevanja, koga zapravo nema ili je mnogo manji. Druga stvar je nehomogenost podataka, odnosno činjenica da mnoge meteo-stanice imaju serije podataka koji su dobijene upotrebom različitih instrumenata, na različitim mestima, različitim tehnikama. Da ne govorimo o tome da je kompozit temperatura koje koriste IPCC i CRU takođe vrlo nehomogen, jer je tokom 80-ih godina došlo do smanjenja broja stanica za dve trećine. Ipak, IPCC u svojim izveštajima tvrdi da se svim ovim socioekonomskim faktorima može pripisati najviše 10% očitanog globalnog zagrevanja na površini Zemlje.

Ross McKitrick, profesor ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi i Pat Michaels, profesor klimatologije sa Univerziteta Virdžinije i šef klimatoloških istraživanja na Cato institutu su pokušali da testiraju ovu tvrdnju IPCC, i da odrede koliko je zapravo od rečenih 0,19 ili 0,26 stepeni po dekadi posledica genuinog globalnog zagrevanja, a koliko posledica socijalnih faktora poput rasta stanovništva, urbanizacije, pomeranja lokacija stanica itd. Oni su u svom radu koji je objavljen u prestižnom naučnom časopisu Journal of Geophyisical Research napravili kompjuterski model u kome su kombinovali podatke IPCC o temperaturi sa oficijelnim podacima o socio-ekonomskim faktorima. I pogodite šta - pronašli su statistički visoko signifikantnu korelaciju između privrednog rasta i urbanizacije na jednoj strani i porasta temeprature na drugoj. U svom radu McKitrick i Michaels zaključuju da bi POLOVINA globalnog zagrevanja od kraja 1970-ih do danas mogla da bude posledica socio-ekonomskih faktora, dakle veštačkih uticaja čoveka ne na temperaturu, nego na proces njenog merenja, a samo polovina posledica globalnnog zagrevanja. IPCC je tako pet puta potcenio uticaj ne-klimatskih faktora na porast globalne temperature.

Kada se napravi ovakva revizija i iz temperaturnih podataka različitim složenim tehnikama odstrani ili barem minimizira uticaj socioekonomskih faktora, diskrepanca između satelitskih podataka o temperaturi i onih koji se dobijaju na zemlji iščezava. Ono što smo zdravorazumski znali ranije, sada je postalo mnogo bolje dokumentovano. Očigledno je da su podaci o temperaturi koji se dobijaju na stanicama na Zemlji kontaminirani neklimatskim uticajima, poput urbanizacije, ili lošeg održavanja stanica, te se ti podaci ne mogu uzimati kao relevantni ni za opisivanje sadašnje klime, a još manje za previđanje buduće.

Zamislite da se u prestižnom naučnom časopisu pojavi rad koji dokazuje da je globalno zagrevanje duplo veće nego što smo mislili do sada! Pa mediji bi o tome brujali nedeljama i mesecima: verovanto bi izbile i neke demonstracije gde bi se tražilo od Amerike da odmah primeni Kjoto (setite se samo letošnje histerije o arktičkom ledu koji je na rekordno niskom nivou, dok je nedeljama sistematski prećutkivano da je u isto vreme led na Antarktiku bio na rekordno visokom nivou). Ovaj rad, koji naprotiv dokazuje da je zagrevanje verovatno duplo manje nego što se tvrdi, nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Jedini članak u novinama koji možete pročitati jeste u kanadskom malotiražnom Finincial Postu, kao i analize po blogovima, recimo ovde ili ovde.

New York Times, Washington Post, gde ste? Ili, Politika i Danas, gde ste?

NATO

Mnogi "proevropski" i "prozapadno" nastrojeni ljudi ovih dana protive se Rezoluciji koja je upravo juče doneta u Skupštini, i po kojoj će Srbija prekinuti integracije sa EU ako oni priznaju Kosovo, i po kojoj će Srbija da ostane van NATO. Najčešći argument prozapadnih komentatora je, čak i kad kritikuju anti-NATO odredbu, otprilike sledeći: "ni ja ne volim NATO, jer su nas oni bombardovali, ali...".

Meni to sve izgleda jeftino i kukavički. Ja volim NATO. NATO je skupina 19 liberalnih i demokratskih zemalja, vojna alijansa koja je pola veka štitila mir u svetu, koja je bila jedini mač pravde kome je iko mogao da se nada. On je sprečio da komunizam zavlada u većem delu sveta. Da nije bilo NATO-a i američkog vojnog kišobrana, Rusi bi se kupali na Atlantiku za 5 meseci, kao što su za kratko vreme osvojili Istočnu Evropu, suprotno dogovoru na Jalti da se dozvole slobodni izbori i slobodan put za svaku istočnoevropsku zemlju. Meni nikakav problem ne predstavlja članstvo Srbije u alijansi koja je štitila slobodu i pravdu u svetu 50 godina od komunističke agresije. Naprotiv - ja u tome vidim racionalan znak pripadnosti Srbije zapadnom svetu, gde su naši preci od početka XIX veka težili, kao i bezbednosnu garanciju za Srbiju uvek u budućnosti. To što naši nacionalisti i političari koji ne žele da se odreknu gubitičke Miloševićeve politike i njegove vizije mesta Srbije u svetu, ponavljaju Miloševićeve mantre iz 90-ih, i nade u Kinu, Rusiju i Indoneziju, za mene nije nikakav argument. Kao ni činjenica da je NATO bombardovao Srbiju. NATO jeste bombardovao Srbiju, ali potpredsednik srpske Vlade je pet dana pre toga rekao da "Albanaca na Kosovu neće biti", a ta Vlada odmah krenula da ih masovno ubija i raseljava uz oduzimanje ličnih karata i pasoša da ne bi nikad mogli da se vrate. Leševi civila su masovno uništavani ili razvoženi i zakopavani po Srbiji, pa smo tako posle rata otkrili hladnjaču u Dunavu punu leševa dece i žena, te masovne grobnice civila u Batajnici i Petrovom selu, gde su pokopani pobijeni Albanci sa Kosova. Dakle, Srbija treba da odbaci zločinačku politiku koja ju je dovela u sukob sa 19 vodećih demokratskih zemalja sveta, a ne da odbaci ponovo, u XXI veku, vojne i političke integracije sa tim zemljama, u ime iste propale Miloševićeve politike. To bi bilo kao da neki Nemac 1946 kaže da je okupacija nelegitimna jer su nas oni bombradovali. Mislite da Milošević nije isto što i Hitler? Samo napred, onda, u odbranu Miloševića. Dosta je nezgodno što ispada da morate dosta temeljno i sofistikovano da branite Slobu od nepoželjnih analogija sa raznim lošim ljudima, da biste argumentovali ostanak Srbije van NATO-a na osnovu činjenice bombardovanja.

Posebno je cinično kad oni koju oživljavanje politike 90-ih odobravaju i sprovode, potežu argument o "nacionalnoj nezavisnosti" i kvalifikuju svoje protivnike kao izdajnike. Tomislav Nikolić je sa mesta predsednika Skupštine Srbije izjavio da bi on voleo da Srbija bude ruska gubernija, a od izjava bezgranične ljubavi Vladimiru Putinu ne možemo živeti po ceo dan. Pri kraju je proces zaključivanja dogovora o poklonu NIS-a Rusima bez tendera, kao protivusluge za rusku političku podršku oko Kosova! Ja takve stvari smatram nacionalnom veleizdajom. Zamislite da Čedomir Jovanović kaže da bi voleo da Srbija bude 51 američka država ili da se na isti način napravi zakulisni dil sa firmom iz neke zapadne zemlje. U čemu je razlika?

Da li je Mlađen Kovačević konačno u pravu?

U tekstu u Politici profesor Kovačević pobija tezu da je kurs dinara potpuno nebitan za izvoz. Što se mene tiče, u pravu je. Tvrdnja guvernera da su izvoz i uvoz potpuno neosetljivi na kurs je prosto besmislena (a mislim da se i Slaviša sa time slaže). Kurs je cena kao i svaka druga, a tražena i prodavana količina pre svega zavisi od nje.

Međutim, postoji jedan argument za guvernerovu tvrdnju. Naime, devalvacija dinara bi verovatno dovela do inflacije (2004. i 2005. su dobar dokaz za to), što može indirektno da škodi izvoznicima. Ja lično ne verujem da bi se sva devalvacija direktno "prelila" u inflaciju, ali veliki deo svakako bi. Guverner, umesto da ulazi u te priče, treba prosto da kaže "GDP, izvoz i uvoz me apsolutno ne interesuju, moj posao je da održavam stabilnost cena".

Takođe, mislim da treba još jednom naglasiti sledeću stvar - visok izvoz i visoke strane investicije su na kratak rok suprotstavljeni ciljevi. Veliki priliv stranih investicija drži kurs niskim, što otežava izvoz. Zato mislim da je politika Vlade i NBS koja otprilike glasi "što više izvoza i što više stranih investicija" potpuno besmislena. Politika treba da bude (a efektivno verovatno i jeste) "što više stranih investicija, a izvoz će doći sam po sebi pre ili kasnije".

Šta to u stvari hoće Chomsky

Kada bi morao da bira između predsedničkih kandidata Rona Paula i Hillary Clinton, Noam Chomsky kaže da bi podržao Hillary. Dakle kada jednom u istoriji ima priliku da podrži predsedničkog kandidata koji hoće da odmah povuče sve vojne trupe iz inostranstva (pogledajte ovde naše ranije postove o Paulu), Chomsky se odlučuje za Hillary, koja je podržala rat u Iraku i čije se spoljnopolitičke ideje ne razlikuju mnogo od stavova sadašnje Bushove administracije.

Tako ovaj veliki pobornik mira i borac protiv američkog imperijalizma pokazuje pravo lice. Nije problem agresivna spoljna politika -- problem je kapitalizam. Bolje i ratoborni levičar nego miroljubivi ljubitelj slobodnog tržišta.

Taksi kartel u Beogradu

Pravi i konačni (be)smisao antimonopolskih zakona se kao na dlanu vidi na sledećem primeru.

Po nalazima Komisije za zaštitu konkurencije, taksi udruženja u Beogradu su prekršila antimonopolski zakon jer su potpisivanjem formalnog sporazuma o zajedničkim cenama prošle godine formirala kartel. 14 vodećih udruženja su po nalazima Komisije utvrdili zajedničke cene, dogovorno ukinuli popuste na vožnju po pozivu i svih drugih popusta, čime se naneli štetu konkurenciji i potrošačima, a posebno, kako kaže Komisija malim taksi udruženjima.

Nekoliko stvari je ovde čudno. Prvo, ako su udruženja formirala kartel i dogovorila cene na veštački visokom nivou, onda to itekako ide u prilog malim udružanjima van kartela - više cene i lošije usluge, poput ukidanja popusta, daju tim malim udruženjima mnogo veću cenovnu i necenovnu marginu za konkurenciju. Ne shvatam kako kartel sa visokim cenama i lošom uslugom obeshrabruje druge konkurente: pa on im zapravo šalje pozivnicu, jer im smanjuje barijere ulasku, odnosno profitabilnom poslovanju. Takav kartel je pravo dobročinstvo za firme van njega, male ili velike svejedno.

Dalje, Komisija se ne bavi time kako je zapravo kartel nastao. Gradska Vlada Beograda ograničava broj taksi vozila. Da biste ušli u posao, vi morate da dobijete dozvolu od gradske vlade, odnosno da ona proceni da je Beogradu "potrebno" još taksi vozila. Recimo da su sva postojeća taksi udruženja u Beogradu napravila zaveru kontrole cena na nerealno visokom nivou. Koliko bi dana taj kartel opstao, kad bi ulazak u posao bio slobodan?

Pre nekoliko meseci imali smo ovde post o uljarskom i pekarskom kartelu koji je formiran na insistiranje Vlade Srbije koja je primorala uljare da zajednički fiksiraju cene, a onda došla Komisija da sumnjiči proizvođače zbog kontrole cena, ne pominjući ministra Bubala koji je orkestrirao ceo kartel.

Ovaj put, sa taksijima, opet su krivi privatnici, samo nigde nema odgovornosti gradske vlade koja je omogućila kartel.

Kao i uvek, umesto da goni prave krivce i uklanja pravi uzrok monopola, delovanje vlasti, od gradskog do republičkog nivoa, birokrati u Komisiji za zaštitu konkurencije traže žrtvene jarce među firmama. A bilo bi mnogo razumnije i jednostavnije da kažu da je odluka beogradske vlade da ograniči broj taksi vozila i uvede režim izdavanja dozvola za poslovanje najveći mogući atak na konkurenciju i pravi izvor problema. Tek kad se te pogubne odluke uklone, raspešće se i kartel.

Ko ima koristi od globalnog zagrevanja? (ili priča o propovednicima i muvatorima)

Često se govori da naftaške firme imaju snažan interes da se protive redukcijama emisije stakleničkih gasova, jer će to ugroziti njihove poslovne interese. Naravno, svaka obavezujuća redukcija emisija ugljen-dioksida naprimer, smanjiće tražnju za fosilnim gorivima, pa i za naftom, i logično je da će naftaške firme biti sklone da se tome protive. Primer najveće od njih Exxon mobil je rečit, jer su oni poznati kao firma koja je dugo vremena finansirala think-tankove koji se protive teorijama o antropogenom globalnom zagrevanju (sve do ovog proleća kada su im zapretili uvođenjem vanrednih poreza i naveli da prihvate dogmu).

Međutim, ređe se analizira ko ima poslovnog interesa od smanjenja emisija stakleničkih gasova. To su firme koje se bave proizvodnjom "čistih" oblika energije, poput energije vetra, solarne ili nešto manje nuklearne. U Americi je skoro predložen zakon kojim će biti uvedena shema redukcije stakleničkih gasova tipa cap-and-trade, vrlo slična Kjotou. To znači da Vlada propiše "cap", tj gornji limit emisija, a onda podeli firmama dozvole za emisiju, a jedan deo dozvola proda na aukciji. Onda firme trguju pravima da emituju CO2 i druge stakleničke gasove. Ova shema je popularna među političarima zato što se može propagirati kao tržišni mehanizam, i sakriti činjenica da je reč o porezu na emisiju CO2. Među firmama je popularna jer omogućava onima koje su energetski efikasnije (manje emituju stakleničkih gasova po jedinici proizvoda) da profitiraju tako što će dobiti veći deo prava na emisiju koje će onda skupo preprodati drugima. Među nevladinim ekološkim grupama je popularna jer drastično usporava ekonomski rast i ostvaruje njihove fantazije o kapitalizmu koji uništava svet, i o siromaštvu i štednji kao jedinim načinima opstanka. Anti-karbon kartel u Americi se zove Climate Action Partnership, i čini ga savez vodećih ekoloških organizacija poput Environmental Defence, The Nature Conservancy, natural Resource Defence Council, Pew Center for Global Climate Change, National Wildlife Federation i drugih, kao i velikih firmi, poput Du Pont, General Electric, Duke Energy, PG&E Corporation, Ford Motor Company itd. Oni zajedno promovišu uvođenje sheme vrlo slične Kjotou. Bruce Yandle je opisao ovakve saveze slikovito kao "bootleggers and Baptist" koalicije (muvatori i propovednici). Izvorna priča potiče sa američkog Juga. Baptistička crkva je tražila da se zabrani prodaja alkohola nedeljom, iz religioznih razloga. Lokalna vlada je na kraju to i usvojila. Šverceri/muvatori su to jako lepo iskoristili: pošto je nedeljom konkurencija legalnih prodavnica alkohola bila zakonski ukinuta, oni su sjajno profitirali od toga, pošto je tražnja ostala. Iskoristili su baptiste kao "korisne idiote". Isto tako danas ngo deo Climate Action Partnership funkcioniše kao skup baptista, koji traži zabranu ili ograničenje rada firmama koje koriste fosilna goriva (iz svojih idiosinkratskih, ideoloških razloga "spasavanja planete"), dok korporativni muvatori od toga profitiraju jer se time povećava tražnja za njihovim proizvodima i širi veštački njihovo tržište.

U osnovi, mogućnost enormne zarade je tajna privlačnosti cap-and-trade regulacije za mnoge firme/muvatore u Americi i drugde. Već je izračunato u mejnstrim analizama da će efekat Kjoto protokola, kad bi ga usvojile i primenile sve zemlje sveta, uključujući i SAD, Kinu i Indiju, bio da smanji globalnu temperaturu za 0,15 stepeni do 2100 godine, što je manje od međugodišnje varijabilnosti klime, što će reći da se ta promena ne bi mogla ni primetiti! Razog da se uprkos tome forsira ova propala shema je u tome što su mnoge moćne firme, predviđajući političku promenu u pravcu cap-and-trade režima (i aktivno lobirajući za nju), već uložile ogromne milijarde u smanjenje emisije stakleničkih gasova, da bi onda kasnije, kad dobiju dragocene dozvole za emisiju, zaradile mnogo više. Računica je jasna: troškovi smanjenja emisija stakleničkih gasova na današnjem slobodnom tržištu su mnogo manji od vrednosti posedovanja dozvola za emisiju u sistemu sa ograničenjima! Recimo General Electric koji je uložio milijardu dolara u nuklerane reaktore, solarne panele i turbine na vetar planira da zaradi ogromne pare time što će besplatno dobiti veliki broj dozvola za emisiju koje će preprodati na tržištu. Du Pont planira da stekne vanredni profit od 900% na investicije smanjenja emisija stakelničkih gasova koje je učinio u prethodnoj deceniji. Alcoa, najveći proizvođač aluminijuma ide i korak dalje: za razliku od većine drugih firmi oni se ne žrtvuju danas da bi sutra zaradili više, oni očekuju da budu nagrađeni za komercijalno isplative poslove koje preduizmaju danas. Naime, proizvodnja aluminijuma oslobađa jedan staklenički gas koji ima mnogo veću radijacionu snagu od CO2. Pri reciklaži postojećeg aluminijuma taj gas se ne oslobađa. Dalje, proizvesti reciklirani aluminijum je jeftinije nego proizvesti novi. Alcoa sad traži da dobije ekstra-dozvole za emisiju zbog toga što je u prošlosti reciklirao aluminijum, tj smanjivao emisiju tog gasa. Dakle, što je sprovodio po sebe savršeno profitabilnu aktivnost. (link)

Zaključak, cap-and-trade režim je porez na ekonomiju zemlje, jer jedan obilan resurs - fosilna goriva i mogućnost njihovog sagorevanja, limitiranjem čini veštački oskudnim. Prava na emisiju političari dodeljuju politički korektnim formama koje stiču enormne profite, i proširuju uz pomoć državne intervencije tržište za svoje proizvode tako što veštački sužavaju tržište za konkurentske proizvode: Recimo pokojni ENRON je bio jedan od vodećih zagovornika Kjotoa u Americi. Razlog - on je bio glavnni snabdevač prirodnim gasom, koji je konkurent nafti.

Međutim, ne postoji samo distributivni efekat, već i alokativni gubitak blagostanja. Nije samo preraspodeljen dohodak sa naftaša na proizvođače drugih tipova energije, nego je povećana i sama cena energije. Rast cena energije je prevaljen na potrošača, kroz smanjenje nadnica, profita i ekonomskog rasta u odnosu na ono što bi bilo bez restrikcija. Ali, kao i uvek po Bastijinoj teoremi, to se ne vidi. Političari se slikaju skrivajući od naroda kakvu štetu čine, ekolozi/propovednici "spasavaju planetu" od kapitalizma, uz savezništvo s nekim od vodećih kapitalista, a rečeni kapitalisti/muvatori prebrojavaju pare koje su oteli narodu, uz pomoć prethodne dve grupe. Svi srećni. Osim čovečanstva, a posebno njegovih najsiromašnijih delova, koji podnose enormne troškove i žrtvovanja ovog prevarantskog procesa, bez ikakvog efekta po klimu.

Šverceri i vernici

Veoma lep tekst Russa Robertsa na temu kako ekonomista razmišlja o politici.

Posebno je zanimljiva priča o švercerima i vernicima (bootleggers and baptists). Poenta je u tome da kada vernici izdejstvuju zabranu točenja alkohola, od toga najveću korist imaju šverceri. Tako vernici političarima omogućavaju da biračima lakše "prodaju" štetne politike. Naravno, ovo se često dešava. Recimo, naftne kompanije ponekad finansiraju napore "zelenih" da se zabrani izgradnja nuklearki. Drugi primer je zabrana reklamiranja cigareta. Iako izgleda na prvi pogled da je to korisno "za društvo" i "za decu", najveću korist od zabrane reklamiranja imaju upravo proizvođači cigareta, iz dva razloga. Prvo, zato što država sprovodi kartelski sporazum koji je u interesu svih njih, a to je da ne bacaju pare na reklame. Drugo, zato što je time u potpunosti onemogućen ulazak na tržište novim firmama. Kako da se nova firma pojavi na tržištu i ponudi nove cigarete, ako ne sme da ih reklamira? "Kupuje se na trafici ali nisu novine" je prilično zbunjujuće.

Druga zanimljiva stvar u Robertsovom tekstu je suprotstavljanje pogleda na politiku Ralpha Nadera i Georgea Stiglera. Nader veruje da je dobra državna uprava moguća "samo ako bi pravi ljudi bili na pravom mestu". Stigler veruje da će, suočeni sa istom strukturom podsticaja, svi političari da se isto ponašaju, što implicira da je potrebna promena strukture podsticaja, a ne samo ljudi.

Ekonomski pogled na politiku mnogi ljudi smatraju ciničnim. Međutim, ja ne vidim ništa cinično u izjavi "političari su ljudi, isti kao i svi ostali". Ja zaista smatram naivnim, a boga mi i neinteligentnim, kada neko pita "zašto lepo ne sednu i ne dogovore se, pa da nam svima bude bolje?"

DSS i EU

Izgleda da je moje pesimističko predviđanje Koštuničinog potpunog raskantavanja sa DS-om i pričom o integraciji u EU bilo opravdano. DSS najavljuje da će tražiti da se u Skupštini Srbije 28. decembra potpisivanje SAP, koje bi trebalo da se odigra između dva kruga izbora 28 januara, uslovi garantovanjem ostanka Kosova u Srbiji od strane EU.

Potpuno je jasno da u situaciji kada će ogromna većina EU zemalja Kosovo priznati najverovatnije već u prvoj polovini februara, ovo ne znači nikakav taktički pritisak i kalkulaciju, već najavu fundamentalne promene spoljno-političke orijentacije Vlade. Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS, i jedan od vrlo bliskih Koštuničinih saradnika sinoć je u Utisku nedelje potpuno branio ideju da nama ostaju mnoge druge zemlje, poput, Kine, Indije, Indonezije i sličnih, i da taj Zapad i nije baš toliko važan. To je bilo direktno opravdavanje odluke da se prekine sa projektom ulaska u EU zbog Kosova.

Jedina okolnost pod kojom bi nekakvo zatezanje sa EU imalo smisla jeste da se očekuje da će se tim zatezanjem postigli bolji uslovi u daljim pregovorima sa EU, recimo njihovo odustajanje od uslova Mladić, ili nešto slično. Da se privremeno obustavi stvar, da bi se kasnije, za mesec ili dva ili tri, nastavila pod povoljnijim okolnostima. Ali, meni ovo ne izgleda kao to. Pre mi liči na "zakucavanje" pozicije odustajanja od EU kroz skupštinsku Rezlouciju, na koju onda možeš da se pozivaš kao na razlog za trajnost tog odustajanja. Mislim da prisustvujemo potencijalno najdramatičnijem koraku unazad u spoljnoj politici ove zemlje, od 5. oktobra naovamo.

Dalja implikacija ovoga po meni bi bilo da raniji DSS-ov "ulazak u rat" sa NATO nije bio stvar neke racionalne procene interesa Srbije, već emotivni izraz antizapadnjačkog raspoloženja, i još važnije, samo priprema za glavnu stvar - odustajanje od EU.

Bogatstvo naroda

Nagrada TR za netržišno rešenje godine je Bogatstvo naroda Adama Smitha. Obratite pažnju na puni naziv knjige: Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda. Ako pogledate slučajan uzorak knjiga koje se bave istom temom danas, teško da ćete naći sličan naslov. Razlika na koju mislim je to što je Adam Smith istraživao kako su neki narodi uspeli da postanu bogati. Danas tipična knjiga političke ekonomije pita zašto su neki narodi siromašni, zašto u nekim delovima sveta nije došlo do progresa.

Najvažnije što danas možemo naučiti iz Smithove knjige je već u naslovu (ne preporučujem je za čitanje inače, osim možda iz istorijske radoznalosti). Iz njega saznajemo da bogatstvo nije prirodno stanje čovečanstva i da su se pre 250 godina ljudi pitali kakvo čudo je omogućilo čitavim nacijama da postanu bogate. Danas se prećutno uzima da je visok nivo razvoja normalno stanje, a anomalija se traži kod onih koji nekako nisu uspeli da se razviju. Onda se nalaze razni krivci, od kolonijalnih sila do multinacionalnih kompanija.

Čudo tržišne ekonomije bolje ćemo razumeti ako imamo u vidu da pre ne tako davno nismo imali ništa. Čak i ako isključimo praistoriju i računamo samo od nastanka prvih civilizacija nekih 3000 godina pre Hrista do danas, ekonomski rast je izuzetna retkost. Rast per capita se pojavljuje tek u poslednjih 300-400 godina, a najveći deo od toga samo u malom delu sveta. Pre nego što kritikujemo što neko ima više a neko manje, treba razmisliti ko je zaslužan što uopšte imamo, kao zemlja ili civilizacija, to što imamo. Zaslužni su u najvećoj meri oni od kojih nam prvo pada na pamet da otimamo. "Atlas je slegao ramenima" je roman Ayn Rand u kojem preduzimljiva klasa odlučije da štrajkuje. Šta se dešava? Svet počinje da propada i ljudi shvataju značaj koji ovi preduzimljivi i riziku skolni ljudi imaju. Bogatstvo nije palo s neba nama na raspodelu, ono se stvara.

Narodni kapitalizam ili populizam?

O podeli akcija smo pričali i ranije. Mnogi srpski ekonomisti ovaj predlog tumače kao populizam (recimo, Danica Popović ovde, a ima i u "Ekonomistu" koji izlazi u ponedeljak dobra rasprava o ekonomskoj politici u sledećoj godini).

Međutim, postoji i jedan aspekt koji nije komentarisan, a koji sam pomenuo u jednom starom postu. Naime, ja verujem da je za političku održivost kapitalizma veoma dobro ako je veliki broj građana vlasnik nečega, bilo fizičke imovine, bilo akcija. Ljudi koji imaju šta da izgube neće glasati za ekstremiste, nego će pažljivo procenjivati koji će političar voditi kakvu politiku i kakvog će to efekta imati na vrednost njihove imovine. Kada bi milion ljudi u Srbiji trgovalo na berzi, mislim da bi izbor Tome Nikolića za predsednika bio skoro nemoguć, a pretnje ratom bile mnogo strožije sankcionisane. Sve u svemu, mislim da je narodni kapitalizam uglavnom pozitivna stvar, a besplatna podela akcija je korak u tom pravcu.

Drugi argument u korist podele akcija je pitanje - a ako ne to, onda šta? Većina ekonomista (a možda i ja) bi rekli - pa javna preduzeća treba da se prodaju na tenderu strateškom investitoru. Ok, ali šta onda da se uradi sa tako prikupljenim parama? Novi NIP? Smanjenje poreza, što bi podrazumevalo finansiranje tekućih rashoda jednokratnim prihodima? Čak ni prestanak zaduživanja kod Svetske banke ili EBRD-ja i EIB-a ne bi nužno bio dobra stvar, jer ti krediti imaju jednu značajnu prednost u odnosu na trošenje domaćih para - procedura javnih nabavki je mnogo bolja tako da je vrlo moguće da su ta sredstva u stvari jeftinija od domaćih, iako se na njih plaća kamata. U suštini, podela para i akcija je poklon građanima Srbije. Za razliku od drugih poklona koji su rezultat prinudne redistribucije, ovde se ne radi o tome. Te akcije neće nikome biti otete da bi bile date nama. Oni koji se zalažu da pare od privatizacije uzme država u stvari misle da će država bolje da raspolaže tim parama nego građani. Ja to ne mislim.

Treći argument u korist podele akcija je malo opštiji. Ekonomisti inače, a i mi ovde, često kritikujemo Vladu za populizam. Ali, populizam je u suštini svake demokratije. Ako populizam tumačite kao "političari rade sve što mogu da se dodvore biračima kako bi baš za njih glasali", koja je onda razlika između populizma i demokratije?

Svratište u Drinčićevoj - biznis ali socijalni

Drinčićeva...Svratište za "decu ulice"...Nema šanse da iko ko makar malo prati bilo koje medije ne zna za Drinčićevu i mesto na kome "naši mali sugrađani" mogu da se ogreju, poigraju, nešto nauče... Očigledno, Ovo ima odlično izbudžetiran i planiran marketing. Bravo za projektante.

Elem, sada nam kažu novinari Politike kako je svratište zatvoreno. I to baš sada, kada mraz steže. Pridružuje se profesionalno naoštreni potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, Dragoljub Acković:

Туга. Деца која желе установе као што је „Свратиште” немају куда да оду. Да ли је могуће да држава није могла да обезбеди квалитетнији и већи смештај? Изнајмљен је само један стан, који је постао тесан чим је захладнело. Станари су се побунили, „Свратиште” је затворено, а деца су поново на улици. Страшно је оно што се дешава ромској деци – рекао је Ацковић.

Na osnovu svega ovoga, ispada da su stanari zgrade u kojoj je svratiše bilo, bezosećajna i podtekstualno, čak rasistički bezosećajna skupina stanara, koja je onemogućila postojanje svratišta. Takođe dobijamo poruku da je država omanula da obezbedi kvadraturu koja bi zadovoljila potrebe ovakvog svratišta.

Jedino što nam novinari ne nude jesu ove poručice:
1. Novinari...O, silne pačje škole koje pohađaše...Učili su učili, od srede do petka, al' se nisu makli od lažne (u bukvalnom smislu) patetike i JOŠ UVEK nisu naučili da kliknu na sajt Fonda za socijalne inovacije i vide na dnu ROK TRAJANJA PROJEKTA.

2. Svratište u Drinčićevoj ne može da traje duže pošto nije ni planirano da traje duže. To je projekat iz domena jedne nove vrste ekonomske delatnosti, tzv. socijalnog biznisa, koji doživljava fantastičan rast poslednjih godina u Srbiji. Naravno, zahvalnost za ovaj rast dugujemo Fondu za socijalne inovacije. Oni podržavaju koncept cirkuske metodologije reforme socijalne zaštite: svi projekti uglavnom traju po godinu dana, otprilike koliko i prosečni cirkus u "našem malom gradu".

Projekat Deca ulice- program smanjenja štete u izvedbi organizacije Centar za integraciju mladih jeste upravo to što kaže da jeste: jednogodišnji cirkus za trošenje para srpskih, norveških i nekih drugih poreskih obveznika. Mislim, da li ste ikada čuli za cirkus koji je postao stacionaran? Ne biva. Udruženje Centar Za ide dalje, do neke druge uplakane dece ulice nekog drugog grada...

3. Prodavanje ideje o reformi socijalne zaštite tako što će se od njega napraviti biznis, stvarno tera suze na oči. Ako je biznis biznisa biznis, onda je jedino dobročinstvo dobročinstva dobročinstvo. A u projektima Fonda za Socijalne inovacije nema charity-ja: NGO-i rade za plate, opštinari i socijalni radnici takođe. "Održivost" projekta se boduje tako što 5 poena od 100 nosi odgovor na pitanje kakve su šanse da projekat opstane nakon završetka planiranog za njegovo izvođenje. Ali, niko ne može očekivati da profi NGO ponudi više. Njihov biznis je biznis, a ne charity. NGO-i koje prave religijske organizacije po definiciji nisu. Ne hvalim Bušov compassionate conservatism, samo racionalno argumentujem. Zašto su katoličke škole pokupile vaučerski "kajmak" u Klivlendu i privukle ogroman broj dece bez obzira na veroispovest? Dobro obrazovanje? Da, i jeftinije školovanje, pošto nisu morale da uvode dodatnu školarinu preko vrednosti vaučera.

Dakle, projekat Svratište je u stvari skroz ok. Evo, sada smo dobili medijsku priču o neodgovornoj državi, bezosećajnim građanima i to će se vrteti malčice nakon isteka projekta. To mu dođe tih 5 posto održivosti. Sasvim optimalno. Socijalni biznis, ali fer...

TR godine - rezultati prvog kruga

Danas u 12:00 je završen prvi krug glasanja za nagrade Tržišnog rešenja. Ukupno je glasalo 68 osoba. Rezultati za Tržišno rešenje 2007. su sledeći:

Pošto nijedan od kandidata za nagradu Tržišno rešenje godine nema više od 50 procenata glasova Vladimir Gligorov i Danica Popović idu u drugi krug, gde se nadmeću za novčanu nagradu u iznosu od 500 američkih dolara. Drugi krug glasanja počinje danas i traje do srede 26. decembra u 12:00. Možete glasati putem ovog linka.

Rezultati glasanja za Netržišno rešenje 2007. su malo drugačiji:

U ovoj kategoriji imamo pobednika u prvom krugu. Slobodan Milosavljević je osvojio više od 50 procenata glasova i time ostvario ubedljivu pobedu. Čestitamo ministru Milosavljeviću, njegova nagrada je knjiga Bogatstvo naroda autora Adama Smitha.

Šengen

Od danas je još devet zemalja u okviru Šengenskog sporazuma (sve koje su se priključile EU 2004. godine, sa izuzetkom Kipra). Kaže Manuel Barozo (predsednik EK) tim povodom "Živećemo i kretaćemo se u zoni koju čine 24 zemlje i bez unutrašnjih granica. To je jedinstven istorijski uspeh."

Međutim, reći da je putovanje Evropom bez granica "jedinstven istorijski uspeh" prosto nije tačno. Sve do Prvog svetskog rata pasoši praktično nisu ni postojali (a kamoli vize), odnosno svako je mogao da putuje gde god je hteo. Wikipedia kaže:

"During World War I European governments had a larger interest in preventing people with useful skills or potential manpower from leaving, and keeping out spies or other security threats, so passports were increasingly demanded at border crossings. After the war, the new controls were not removed and became standard procedure, although not without controversy. British tourists of the 1920s complained about the new annoyances, and especially about the attached photographs and physical descriptions, which led to a "nasty dehumanisation" in the words of one traveller."

Da, "nasty dehumanisation" je baš prava reč za to. Meni je omiljeni primer jedan moj drug kome se neka baba rodila u Hrvatskoj, pa je po tom osnovu mogao da izvadi hrvatski pasoš i ne treba mu viza za Zapadnu Evropu. Na osnovu kog to principa on može tamo da putuje kad god hoće, a ja moram da tražim vizu? Princip "ako ti se neki dalji rođak rodio u zemlji koja izdaje dokumenta na osnovu dalje rodbinske veze, a toj zemlji ne treba viza za EU, onda možeš da putuješ bez vize" i nije neki princip. I nema nikakve veze ni sa špijunažom, ni sa terorizmom, ni sa radom na crno.

Mane modernizacije

Običnim sijalicama je odzvonilo i u Americi. Kao i u Australiji i Velikoj Britaniji, i u Americi će u narednih desetak godina morati da zamene svoje obične sijalice onima koje troše manje energije. Razlog za uvođenje ove zabrane je zaštita životne okoline. Obične sijalice troše više energije i samim tim više zagađuju okolinu. Procenjeno je da će se time stići uslovi za zatvaranje 20-ak termoelektrana.

Jedna od takozvanih nesavršenosti tržišta su i negativne eksternalije koje razvoj privrede ima na okruženje. Po ovoj teoriji privrednici nemaju motiv da ulažu u zaštitu životne sredine jer se troškovi u vidu zagađenijeg vazduha deli na sve građane podjednako. Zato je, neki smatraju, neophodno da država uvodi mere kao što su zabrane sijalica koje troše puno struje i time nam obezbedi čistiji vazduh.

Tržište možda nema savršen odgovor za pitanje zaštite okruženja ali nema ga ni država. Pitanje je da li će doći do uštede električne energije od 40 milijardi dolara prelaskom na nove sijalice. Ljudi obično koriste više nekog proizvoda ukoliko dođe do smanjenja cene. Nije isključeno da će ljudi potrošiti ušteđenu struju na nešto drugo i time pokvariti plan administracije za čišćenje vazduha.

Ukoliko je krajnji cilj manja potrošnja struje pametnija politika od zabrane vrste sijalica bi bila povećanje poreza na ovaj proizvod. To bi momentalno uticalo na smanjenje potrošnje, ali verovatno ova politika nije popularna kao mere modernizacije. Uz to se ova zabrana i reklamira kao izvor uštede. Moderne sijalice iako skuplje traju dosta duže. Političari su već rekli građanima koliko će im ovaj zakon uštedeti novca, mada su građani i do sada imali priliku da sami uštede taj novac da su želeli.

Ovaj zakon propisuje i zabranu proizvodnje automobila koji troše više od litra na 15 km (otprilike). I za to važi ista argumentacija.

Ekonomija Zemunskog klana

Priča se o oduzimanju imovine, ali nije uopšte sigurno koliko imaju para. U Freakonomics (koju su na srpski nesrećno preveli sa Otkačena ekonomija, umesto Frikonomija), Stiv Levit je pokazao zašto dileri droge još uvek žive sa roditeljima. U papirima dilerskih gangova kojih se nekako dokopao, vidi se da je raspodela veoma neravnomerna. Ubedljivo najveći deo plena ide šefu i nekolicini vodećih u gangu, dok obični dileri rade jako opasan posao za manje para nego što bi dobijali kad bi radili u McDonaldsu. Teško je objasniti zašto je to tako, osim što možda svi ostali ostaju u gangu zbog nade da će vremenom napredovati i na kraju doći do vrha.

Kod Zemunaca mi je uvek bilo sumnjivo zašto su svi učestvovali u oružanim akcijama, čak i Kum, koji je navodno bio broj 2. Ako je Levit u pravu, sasvim je moguće da je Šiptar uzimao 90%, nešto od toga davao političarima, dok su veoma mali ostatak delili svi ostali. Što znači da sada nemaju praktično ništa.

Dug put od marže do monopola

Ima li merenje marže smisla? Ako je marža u Srbiji veća nego u drugim zemljama, to može da znači:

- da su ukupni porezi veći
- da su doprinosi veći
- da je poslovanje u zemlji skuplje zbog troškova regulacije, neuređenih institucija, nedostatka infrastrukture, itd.
- i konačno, da je profit koji ostane po isplati svih ovih troškova veći.

Ako je profit veći, to može biti:
- zato što je ulaganje u Srbiji rizičnije, što znači da je normalno očekivati veći profit
- zato što je konkurencija nekako ograničena.

Samo u poslednjem slučaju se može govoriti o monopolizaciji tržišta. U tom slučaju treba videti šta sprečava konkurenciju.

Car je rođen!

Tvrdi Time magazin dodeljujući laskavu i prilično kontraverznu titulu čoveka godine Vladimiru (Volođi) Putinu. Cane bi dodao i rođen loš. Svakome ko prati TR je jasno da ovde nemamo previše poštovanja za lik i delo predsednika Rusije. Ali otkuda poštovanje u Time magazinu?

Nagrada Ličnost godine ovog časopisa, kažu, ne predstavlja priznanje za pozitivno ostvarenje godine. Potvrda ove činjenice je i društvo prethodnih ličnosti godine u kojem su, između ostalih, Hitler i Staljin. Drugim rečima, tvrde da nije u pitanju kontest popularnosti, mada je teško osporiti uticaj na popularnost koju ovakva nagrada sa sobom nosi. Putin nije dobio nagradu zbog izgradnje demokratije već zbog uzdizanja nove (stare) supersile. Zbog ekonomskog uređenja zemlje i zbog rastućeg značaja koji Kremlj ima u međunarodnoj politici.

Time je izuzetno obazriv da u pratećem tekstu skrene pažnju na sve mane predsednika Rusije. Posebno se osvrću na smanjenje političkih sloboda poput ubistva novinara i hapšenja političkih protivnika. Time čak prepričava i popularan vic u Rusiji da bi dočarao očigledne Putinove mane. Vladimir Putin, kome se u snu ukazao Staljin, pita bivšeg predsednika za savet u vođenju zemlje. Staljin ga posavetuje da pobije sve demokrate i da okreči zidove Kremlja u plavo. Putin se zamislio pa pita "Zašto u plavo?" Staljin mu smejući se odgovara "Znao sam da nećeš da me pitaš za prvi deo."

Sa druge strane teško je osporiti Putinu da je u proteklih osam godina povratio međunarodni uticaj Rusije pa čak i poboljšao ekonomsku situaciju u zemlji. Da li je za to odgovorna isključivo veća cena sirovina na svetskom tržištu je manje bitno, ono što je važno je da je Rusija sada u boljem stanju nego što je bila kada je Putin došao na vlast. Ekonomski liberali često pominju priču o ekonomskim i političkim slobodama, odnosno kako ekonomske slobode vode političkim. Jedna od mojih omiljenih anegdota je da je ruska tranzicija neuspešna upravo zbog toga što je bilo više glasnosti od perestrojke. Odnosno, odmah su date velike političke slobode koje se pomalo i krive za ekonomske neuspehe tranzicije u Rusiji. Pravi recept je navodno prvo uvesti ekonomske slobode pa zatim lagano davati građanima i one politčke. Često su nam puna usta upseha Singapura, Hong Konga pa i Kine koje slede ovaj recept.

Meni se čini da Putin možda radi nešto slično. Guši političke slobode mnogo više nego što guši ekonosmke. Ne zaboravljam Hodrakovskog, ali generalno Putin ima mnogo veći negativan uticaj na politčare nego što ima na privrednike, sa izuzetkom par najbogatijih ljudi. Uveo je i neke dosta liberalne ekonomske mere kao što je flat tax na primer. Moja poenta je da Putin svakako zaslužuje kritiku ali u onoj meri u kojoj to zaslužuju i Singapur i Kina. Ja ne bih voleo da živim u zemlji u kojoj su ekonomske slobode pretpostavljene političkim. Sloboda da uvozim žvake mi nije važnija od slobode govora.

Putin je negativna ličnost godine. Mada, ako pogledate da su trci bili i Al Gore i Hu Đintao shvatićete da je moglo da bude i gore. Krivo mi je što tu nagradu ove godine nisu dobili monasi iz Burme koji su takođe bili u trci.

Time se još osvrće na činjenicu da Putinu nije dosta vlasti i nudi još jedan vic: Putin i Medvedev idu na ručak i Putin naručuje stejk. Kelner kaže "Odlično, a šta ćemo sa povrćem?" Putin odgovara "I povrće će stejk."

Orijentalista

Ovo je moj izbor za knjigu godine, ustvari moja omiljena knjiga godine, jer je objavljena 2005.

Nacionalni roman Azerbejdžana je Ali i Nino, Kurbana Saida. Jedini problem je bio što niko nije sa sigurnošću znao ko je Kurban Said - pseudonim koji stoji iza ukupno dve objavljene knjige. Azerbejdžanci misle da je to jedan domaći pisac, a u nacističkim arhivima (jer je knjiga prvo objavljena u Nemačkoj) piše da je to jedna nemačka baronesa.

Pisac Orijentalista Tom Reiss posle 70 godina razotkriva ovu misteriju. Neočekivano, Kurban Said je neko ko je u Evropi bio poznat kao Esad Bej, a rođen je u Azerbejdžanu kao Lev Nusimbaum.

Da stvar bude zanimljivija, Esad Bej je tokom 1930-ih bio poznati pisac političko-istorijskih knjiga na nemačkom. Objavljivao je istorije i biografije kao Esad Bej, i što sada saznajemo, dva romana kao Kurban Said. Onda je nekako pao u zaborav, ali Tom Reiss ga ponovo otkriva i pronalazi na naslovnim stranicama američkih i evropskih novina iz tog vremena.

Najvažnije, sama biografija je neverovatna. Rođen u porodici naftnih magnata, Lev je kao dečak morao da pobegne iz Bakua po dolasku Oktobarske revolucije. Posle neverovtanog putešestvija po bliskom istoku o kojem morate sami da čitete, dolazi u Evropu i nekako završava u Nemačkoj. Tamo prihvatanjem islama i uzimanjem imena Esad Bej, uspeva da kao Jevrejin za vreme nacista bude deo establišmenta u Berlinu! Nekako mu se dešavalo da bude deo najvećih istorijskih događaja: kao dečak je poznavao Staljina (dok je Staljin živeo u Bakuu, jer je Levova majka bila revolucionar), a kasnije kad je već bio literarna zvezda i Musolinija. Reiss nalazi i pismo u kojem Lav Trocki pita "Ko je taj Esad Bej?"

Što ga približava nama, mrzeo je i komuniste i naciste, a na jednom mestu Reiss kaže da je u današnjoj terminologiji, verovatno bio libertarijanac. Ovde je sajt knjige. Video sam izdanje na srpskom u Platou. Čitao sam je u februaru ili martu, tako da ovo nije trenutna impresija nego definitivan izbor za ovu godinu.

Božićna magija

Tibor Jona je napisao jako lep tekst o Božiću. Preporučujem. Ovo nema veze sa liberalizmom, mada je Tibor naš prijatelj liberal.

Neke očigledne posledice

Ovaj sajt nabraja (i linkuje) za šta su sve razni stručnjaci okrivili globalno zagrevanje: između ostalog rat, terorizam, alkoholizam kod mladih i inflaciju u Kini.
Ukupno 600 različitih stvari za sada.

Manje kontejnera?

Posle dvadedesetak meseci sam došao u Beograd i Miss me je zamolila da primetim šta se promenilo u Beogradu. Da joj ispunim želju, najviše mi upada u oči činjenica da na Starom Gradu ima manje kontejnera. Prijatelji mi kažu da haluciniram ali ja sam gotovo siguran da je tako. Ne mislim da je u pitanju neka zavera gradske čistoće. Mislim da ulice izgledaju lepše sa manje kontejnera ali mi smetaju šetnje sa kesom za đubre.

Fiskalne kase

Moj prijatelj je ovih dana otvorio jednu radnjicu tipa sve za 99 dinara. Za otvaranje radnje mu je potrebno oko 2,000 evra. Pored iznajmljivanja prostora i inventara najveći trošak mu predstavlja nabavka fiskalne kase. Skoro četvrtinu ulaganja, 450 evra, je potrošio na kasu koja je putem GPRSa povezana sa poreskom uprvom. To je za njega priličan iznos. Kaže da bi možda otvorio dve radnjice za 3,000 evra da nema tog troška.

Kada su uvođene fiskalne kase nekoliko meseci su privrednici mogli da odbiju trošak uvođenja kasa od PDV-a, međutim to više nije slučaj. Takođe, i tada je ova "subvencija" bila ograničena samo na jednu kasu, tako da to ne bi bilo od pomoći ovom mom prijatelju.

Meni se lično sviđa što naša poreska uprava ima ovako savremen sistem kontrole prihoda ali tek sada razumem koji je trošak u pitanju. U ovom konkretnom slučaju u pitanju je bar jedno radno mesto. Valjda će tehnologija uskoro pojeftiniti, pa ovaj trošak više neće biti problem.

Sram ih bilo, ove naše preduzetnike

Blic piše:
Jučerašnja javna rasprava o nacrtu strategije konkurentnosti i inovativnosti malih i srednjih preduzeća nije bila vredna truda i vremena domaćih preduzetnika, bar ako je suditi po broju prisutnih. Velika sala PKS bila je dvotrećinski prazna i vro tiha.

A i oni koji su došli su tu očigledno bili samo greškom:

Primedbe onih koji jesu bili tu uglavnom su se odnosile na poreski sistem, mada su se mogle čuti i procene da monopolske pozicije u svim privrednim oblastima koče razvoj MSP. Odgovor predstavnika Ministarstva sveo se na činjenicu da oni, iako su svesni tog problema, jednostavno nemaju ingerencije u toj oblasti, i da strategija ne treba time da se bavi.

Reakcija preduzetnika je ukratko bila "Ostavite nas na miru". Ne treba nam strategija. Smanjite poreze i pustite nas da radimo. Možda bi država bolje razumela da su im to rekli na francuskom: laissez faire.

To se dešava kada državni činovncici pokušavaju preduzetnicima da objasne šta da rade. Umislili su da oni imaju nešto smisleno o tome da im kažu i očekivali su da preduzetnicima bude interesantno da raspravljaju o nekakvoj opštoj strategiji. Preduzetnicima koji detaljno poznaju svoje oblasti, koji se svakodnevno bore da isplivaju na tržištu i koji sami snose rizik za to.

Ali da li je država nešto naučila iz ovoga? Ne, njihova reakcija je "Sram ih bilo, ovi su nezainteresovani i ne shvataju ništa. Trebaju nam bolji preduzetnici!":

Da smo u Irskoj ili Nemačkoj, na ovakvom sastanku bi se pojavilo bar 400 preduzetnika ili njihovih predstavnika, spremnih i rešenih da zastupaju svoje interese. Narednog dana bi mnogi napravili kancelariju 10 metara odavde da bi učestvovali u stvaranju strategije sve do njenog usvajanja, a ministar i ja bismo se tresli kad nas pozovu. Nadam se da taj dan nije daleko, ali za takav nivo saradnje neophodno je da ljudi shvate da želimo njihovo učešće, i da zaista mogu da utiču da stvaranje ovog plana, samo ako se malo potrude i organizuju - rekao je Brkanović, vidno razočaran malim odzivom preduzetnika.

E, to je nepravda

Novi Zakon o besplatnoj podeli akcija predviđa da će pravo na akcije javnih preduzeća imati svi oni građani Srbije koji nisu ostvarili pravo na akcije po drugim osnovama.

To praktično znači da svako ko je radio u nekoj društvenoj firmi koja je privatizovana, neće imati pravo na akcije javnih preduzeća. Šta je tu nepravedno? Pa, nepravedno je to što je bilo dosta ljudi koji su u privatizovanim firmama radili veoma kratko i, shodno Zakonu o privatizaciji, dobili veoma malo akcija. Ja poznajem nekoliko ljudi koji su dobili po dve akcije svoje firme, a čija je vrednost na berzi trenutno ispod 1000 dinara, ali, sve jedno, oni neće imati pravo na najavljene akcije javnih preduzeća.

Otvaranje dosijea

Nisam pratio skupštinsku raspravu na temu usvajanja Zakona o osnovama službi bezbednosti, pa mi je tekst Dejana Anastasijevića u Vremenu bio veoma koristan. Jedna zanimljiva stvar:

"Jedan od odbijenih amandmana odnosi se na obavezu, koja je trebalo da bude ugrađena u zakon, da se u roku od godinu dana donese nov zakon o otvaranju dosijea koje su službe vodile o građanima iz političkih razloga. Paradoksalno, na usvajanju ovog amandmana najviše je insistirao socijalista Ivica Dačić, predsednik Odbora za bezbednost, dok su stranke iz tzv. demokratskog bloka (izuzev Nove Srbije) listom bile protiv. "Nastavićemo da tražimo da se dosijei otvore, pa makar to otkrilo i neke zloupotrebe iz vremena naše vlasti", kaže Dačić za "Vreme". "Osim toga, otkriće se i ko je iz sadašnje vlasti bio saradnik službi."

Što me navodi da postavim sledeće pitanje. Zamislite ovakvu situaciju. Vaš poznanik iz srednje škole radi u BIA. Pozove vas na piće i kaže kako bi bilo lepo da vi budete saradnik Službe. Vi to odbijete. On, međutim, ode kod svog šefa i kaže: "Pristao je, ali traži 500 evra mesečno." Vas ubace u spisak špijuna, a vaš poznanik iz srednje škole uzima svakog meseca petsto evra koje stavlja u džep i piše neke izmišljene izveštaje. Objave se dosijei i vi ispadnete saradnik Službe. Da li je moguće da se to desi?

Karl Marks Amadeus

Već nekoliko Rambovih kolumni u Politici sam preskočio da komentarišem iz poštovanja prema velikom muzičaru. Međutim, količina neznanja koju demonstrira iz nedelje u nedelju me je primorala da nešto napišem. Naime, u novoj kolumni daje svoj pogled na kapitalizam u Srbiji. Taj pogled vam je možda poznat pod imenom Marksizam.

Njegov argument ide ovako nekako. Prva premisa:"Ствар је једноставна. Ако је најскромнија потрошачка корпа за просјечну четворочлану породицу око 600 евра , не рачунајући кирију за стан, онда је заправо свака плата мања од тога знак да послодавац узима разлику." Druga premisa "Кажи ми колико твоје предузеће има радника, ја ћу ти рећи колико пара негдје остаје." Zaključak: "На пример, ако има десет запослених, а плата им је по 300 евра, то значи да је закинуто сваком по 300 евра и да је са стране склоњено 3.000."

Teško je nabrojati sve greške koje je izneo u samo nekoliko rečenica, ali ću probati. Prvo, svako ko pokuša da objasni ceo ekonomski sistem počinjući sa "Stvar je jednostavna", verovatno ne kapira šta je sve implicitno pretpostavio. Drugo, Rambo je pretpostavio da svi žive od plate, a niko ne živi od penzije, socijalne pomoći, ili je prosto izdržavano lice. Treće, pojam "najskromnija potrošaka korpa" ne postoji. Ljudi imaju različite ukuse i potrebe. A, ako "najskromniju potrošačku korpu" definišemo kao "skup dobara neophodnih da se preživi", onda ona košta daleko (daleko!) manje od 600 evra. Četvrto, pretpostavlja da samo jedna osoba u porodici radi. Peto i ključno, potpuno izmišlja vezu da "najskromnija potrošačka korpa" treba da bude jednaka plati i da je sva razlika krađa. Šesto, trebalo bi da razume da postoji gomila stvari koja nije uopšte uključena u korpu - njegovi CD-ovi, na primer, ili poseta njegovim koncertima. Kakve tačno veze ima honorar koji plaća onome što cepa karte na njegovom koncertu sa potrošačkom korpom? Sedmo, ako krađe ima, onda razliku ne uzima poslodavac, nego država, putem poreza. Veliki deo potrošačke korpe uzima država kroz PDV i akcize, a to nema nikakve veze sa poslodavcem. Plate koje zaposleni primaju su umanjene za 40% zbog poreza i doprinosa, sa kojima poslodavac takođe nema veze. Sedmo, da li to što on tvrdi znači da ako 10 zaposlenih u nekoj firmi ima prosečnu platu VIŠU od 600 evra (recimo 700), da poslodavac gubi 1.000 evra svakog meseca? Osmo, Rambo pretpostavlja da kapitalista ne treba ništa da zaradi na osnovu onoga što je uložio - treba sve da podeli radnicima. Deveto i veoma bitno, Rambo pretpostavlja da nema razlike između radnika - svi su u stanju da zarade 600 evra, niko manje i niko više. Svi su podjednako vredni, pametni i sposobni.

Na kraju zaključuje: "Па онда не треба се чудити како се на Балкану лако постаје милијардер. Треба само да се трудиш да што више вриједних и наивних људи ради за тебе. Радничка свијест је далеко од озбиљног самоорганизовања. Добро дошли у капитализам. Феудализам маскиран модерном технологијом."

Veliki zaključak na osnovu potpuno pogrešne analize. Samo još da skrenem pažnju da se slažem sa drugom rečenicom u zaključku. Još samo ako bi frazu "samo da se trudiš" zamenio u "samo dobro da platiš", onda bi se potpuno slagali, ali bi onda ceo njegov tekst pao u vodu.

Poreske vesti

1) Švajcarski kanton Obwalden je na referendumu sa 90% izglasao ravnu stopu poreza na dohodak od 1.8%. To nije sve što se plaća jer poreza ima i na federalnom nivou, ali bitno je da kantoni i dalje ignorišu EU i nastavljaju međusobno takmičenje u snižavanju stopa.

2) Najniži porez na dohodak u Evropi od sada će imati Bugarska, čiji je parlament upravo odobrio jednokratnu stopu od 10%.

Srbija i EU

U sinoćnjem Utisku nedelje smo mogli da čujemo od Slobodana Antonića, između ostalog i sledeće zapažanje u pogledu odnosa Srbije i EU u nadolazećem vremenu: "Ja pretpostavljam da nama sledi jedan period gde će se ozbiljno, prvi put, razgovarati o ulasku u EU. Šta je to što ona od nas zahteva, šta mi moramo da ispunimo i koliko imamo koristi, a koliko štete od toga", kaže Antonić.

"Nezgodno je što će to biti rađeno baš u senci Kosova i senci predsedničkih izbora, ali u tom smislu, po mom mišljenju, takva vrsta diskusije je neophodna", rekao je Antonić.

U proteklih 6-7 godina samo retki liberalni ekonomisti-zakerala su davali ozbiljne argumente ove vrste, tipa da li su ekonomske koristi veće od troškova prilikom ulaska Srbije u EU. Koliko ja znam, jedini su se takvom analizom do sada javno bavili Miroslav Prokopijević i Boško Mijatović. Niko drugi od njihovih kolega se, bar koliko je meni poznato, nije ni usudio da dovede u pitanje Veliku Dogmu o "evropskim integracijama". Doduše, pre oko 6 meseci pojavio se Branko Milanović sa nekom teorijom sličnog tipa, ali to je već bilo garnirano diskretnom geopolitičkom mrzovoljom protiv Zapada, okretanjem Rusiji, Kini, Indiji i tako dalje.

Koliko je evro-idolatrija duboka imao sam prilike da se uverim lično, još pre 3-4 godine kad sam držao nekakvo predavanje o liberalizmu i EU omladini Građanskog Saveza. Ja sam tada imao mnogo tvrđi stav protiv ulaska u EU nego sada, i tvrdio sam da ni jedan valjan ekonomski razlog za taj ulazak ne postoji: subvencije i strukturni zajmovi iz evropskog budžeta iskrivljuju strukturu podsticaja za poslovanje i slabe konkurenciju, a harmonizacija ruši komparativne prednosti privrede u ekološkoj, socijalnoj ili poreskoj sferi. Kad mi je jedan od slušalaca rekao da nema ništa loše u harmonizaciji sa standardima EU jer je to jedan od najrazvijenijih delova sveta, ja sam replicirao da je loše to što ta harmonizacija vodi u stagnaciju, kao što se vidi iz primera Nemačke koja je do kraja 1960-ih bila jedna od ekonomski najliberalnijih zemalja na svetu, sa vrtoglavim privrednim rastom, a onda je došao Vili Brant i država blagostanja, dizanje poreza, regulacija, sindikati, samoupravljanje i u poslednjih 20-25 godina oni samo stagniraju. Rečeno mi je da bi bilo dobro da Srbija stagnira tako kao Nemačka. Ja sam rekao da će Srbija stagnirati ako se harmonizuje sa tim modelom, ali ne na nivou Adenauerove Nemačke iz poznih 60-ih, već na nivou Miloševićeve Srbije iz poznih 90-ih, što bi moglo predstavljati problem. Na kraju su mi omladinci rekli da sam ja ekstremista, i da moje teze idu na ruku nacionalistima koji su isto protiv Evrope.

Ovo sam ispričao, jer mi se čini da ni danas nije ništa bolja situacija u pogledu stvarne debate o racionalnosti ulaska u EU. Pro-evropsko krilo nema u osnovi da kaže ništa mimo politički korektne "propagande sreće", milijardi dolara koje će "Evropa dati Srbiji" i argumenta "kud svi Turci...", tj "pogledajmo oko sebe". Sam ja sam evoluirao u smislu da sada stavljam veću težinu na pro-kompetititivne efekte ulaska u EU, poput pristupa većem tržištu, snažnije konkurencije, stabilnije valute, manjih trgovinskih barijera itd. Nivo državne potrošnje i regulacije u Srbiji danas je ionako još veći nego u EU, a nema mnogo izgleda da će doći garnitura koja bi inokosno učinila stvar boljom nego u prosečnoj EU zemlji. No, evro-entuzijasti ne dozvoljavaju cost-benefit raspravu - ulazak u EU je za njih religijsko verovanje.

Još je beznadnija i iracionalnija stvar na drugom krilu: kolko god se Antonić usrdno nadao da će prestojeća gužva oko Kosova nešto produktivno doneti u suočavanju sa realnim troškovima i koristima EU integtracija ja mislim da na "desnom" krilu zapravo besne samo zato što zlikovci oće da nam otmu 15 posto duše. Koštunica i ljudi oko njega nisu imali nikakvu primedbu na EU pre početka kosovskih pregovora. Njihovo dodvoravanje Solani, Renu i ostalima je bilo više nego degutantno u vreme kad im se činilo da će ih ovi neograničeno podržavati protiv Đukanovića. Počeli su da se nešto pišmane oko evropskih integracija i otkrivaju Rusiju tek u poslednjih nekoliko meseci (sve je počelo pripremnom anatemom na NATO, a sad koliko vidimo pripremaju i rezoluciju protiv ulaska u EU u Skupštini uskoro). Dakle, potpuno neozbiljno i iracionalno.

Moja prognoza, za razliku od Antonićeve, nije da će biti bilo kakve stvarne i produktivne debate, već da će Srbija ili ući ili neće ući u EU, oba puta iz pogrešnih razloga. Naime i za ulazak i za ne-ulazak postoje validni argumenti, ali mi do sada nismo čuli ni jedne ni druge, a kako stvar stoji nećemo ih ni čuti.

U pripremi...

Da li vam je ovo smešno? A ovo?

Drugi krug

Do sada je za nagradu Tržišnog rešenja glasalo oko 60 ljudi. Konkurencija za nagradu Tržišno rešenje godine je prilično velika, dok Netržišno rešenje godine ne spada u kategoriju trka koje se odlučuju foto finišom.

Odlučili smo da organizujemo i drugi krug ukoliko nijedan kandidat nema više od 50 procenata glasova. Glasanje za prvi krug se zatvara u četvrtak 20. decembra u 12:00. Ukoliko bude bilo neophodno, glasanje za drugi krug će biti organizovano od 20. do 28. decembra.

Ko do sada nije iskoristio priliku da glasa, molimo vas da to učinite sada. Link za glasanje možete da nađete među ostalim linkovima za nagradu Tržišno rešenje koji su izdvojeni na desnoj strani bloga.

PS.
Rezultate prvog kruga ćemo objaviti posle sednice Saveta bezbednosti.

Odlična metafora

Znamo svi za priču o žabi koja iskače iz vrelog lonca, ali, ako je stavite u hladnu vodu koju polako grejete, onda će ostati i skuvati se. Metaforu (po ko zna koji put) da opiše stanje u Srbiji koristi Nebojša Krstić u komentaru za Politiku. Nisam pročitao njegov tekst, ali suština ovog posta i nije njegov tekst .

Suština je u tome da ukažem da priča o žabi i vrelom loncu nije istinita, već je urbana legenda, što potvrđuje izjava profesora Hutchisona sa Univerziteta Oklahome: "The legend is entirely incorrect! The 'critical thermal maxima' of many species of frogs have been determined by several investigators. In this procedure, the water in which a frog is submerged is heated gradually at about 2 degrees Fahrenheit per minute. As the temperature of the water is gradually increased, the frog will eventually become more and more active in attempts to escape the heated water. If the container size and opening allow the frog to jump out, it will do so."

Još je zanimljivija ova izjava profesora Meltona sa Harvarda: "If you put a frog in boiling water, it won't jump out. It will die. If you put it in cold water, it will jump before it gets hot -- they don't sit still for you."

Neželjene posledice

Pretpostavimo da Vlada u tamo nekoj zemlji želi da pomogne stočarima. Kako to da uradi? Pa, kaže neko u Ministarstvu poljoprivrede, najbolje tako što ćemo svakome ko ima tele da uplatimo pare, recimo 7.000 dinara po teletu, a onda ćemo još i da mu doplatimo od 30% do 80% vrednosti prodatog teleta, u zavisnosti od područja na kojem je tele uzgajano (što siromašnije područje, veća subvencija), kako bi posebno pomogli ljudima u posebno siromašnim krajevima. Kao bonus, uvešćemo i zabranu izvoza žita i kukuruza, kako bi stočna hrana bila jeftina. Jeste, to će mnogo da košta, ali smo pričali o tome sa Ministarstvom finansija i oni nisu imali nikakve primedbe. Ministar finansija je rekao - to je politička stvar, ja u to neću da se mešam.

Projekat je sa uspehom lansiran, ali stočari opet nisu zadovoljni. Ministar je u velikom problemu - dajemo im tolike pare, a oni nezadovoljni. Šta se desilo?

Pa, desilo se nekoliko stvari. Prvo i osnovno, ministar nije shvatio da je jako teško ljudima dati pare. Ako subvencionišeš proizvodnju stoke, dobar deo te subvencije će "otići" otkupljivačima i potrošačima, odnosno pašće tržišna cena stoke, tako da će neto efekat na grupu kojoj želiš da pomogneš biti mali. Drugi problem je što su iznosi subvencija po regionima (od 30 do 80%) potpuno proizvoljno i veštački utvrđeni. Ako je cena proizvodnje na Pešteru samo 20% viša nego u Vojvodini, a daješ im 50% veću subvenciju, onda će se stočari iz Vojvodine sasvim opravdano buniti.

Dublja lekcija za političare je sledeća - kad god dajete pare nekome, neko drugi će da vas mrzi. Neto efekat na glasače može vrlo lako da bude negativan. Direktna (keš) kupovina glasova je na dugi rok politički loša. Politički bolja kupovina glasova je putem izgradnje puteva, bolnica i škola, jer tada renta ostaje onima kojima je i namenjena. Izgleda da je jedino Velja naučio tu lekciju.

Za pošteniju istoriju

Beleška sa jedne posete direktoru srpske crkvene škole u Prizrenu:

I accepted his hospitality unhappily, for I felt that, so far as Prizren and its neighbourhood were concerned, the cause was lost, dead and gone — as lost as is Calais to England, and the English claim to Normandy. And the mere terror of his wife showed how completely she felt herself a stranger in an unknown land. Yet I could not but admire the imaginative nature of the Serb, who will lead a forlorn hope and face death for an idea.

Posetilac je Edith Durham, a godina je 1908.

Mnogo je priče o suočavanju sa zločinima, ali malo o suočavanju sa istorijom. Lepo je što deca u školama uče o Kosovskom boju, ali možda im treba reći i da postoji poznati putopis jedne strankinje kojoj ni 1908. godine nije bilo jasno šta Srbija traži na Kosovu.

Firme opet socijalne ustanove

G17 je smislio genijalnu stvar - da svaka firma mora da zapošljava osobe sa invaliditetom ili da državi plaća penale. Ja sam mislio da su osobe sa invaliditetom one osobe koje ne mogu da rade. Ako mogu da rade, onda valjda nisu "osobe sa invaliditetom"?

Predlažem da se ovaj program proširi. Treba svakoj firmi nametnuti obavezu i da plaća školovanje troje dece na svakih petoro zaposlenih, da plaća lečenje najmanje dcadeset osoba godišnje, da u njoj može svako da pojede koliko hoće, da firma mora da obezbedi prenoćište svakome ko to želi, kao i da gazda firme mora da opere noge putnicima namernicima. Ne bi bilo loše da se firme obavežu da će svakom zaposlenom plaćati najmanje dve hiljade evra platu, da svi zaposleni imaju najmanje 3 meseca godišnjeg odmora, a da sami mogu sebi da odrede koliko će dnevno raditi, ali nikako više od 4 sata. I naravno, moraju se kontrolisati cene proizvoda koje firma proizvodi, kako ne bi ostvarivali ekstra profit na teret kupaca. I što je najbolje, sve to ništa ne bi koštalo budžet i ne bi ugrožavalo makroekonomsku stabilnost.

I posle najavljuju "giljotinu propisa"!

Štek za krštenice

U domaćinskom stilu Voja Brajović je odlučio da poreski obveznici treba da plaćaju čuvanje arhiva Srpske pravoslavne crkve. Ali ni poreski obveznici neće ostati kratkih rukava: Crkva će, svojim autoritetom i uticajem, pomoći Arhivu Srbije u prikupljanju vredne građe iz celog sveta.

U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.

Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)

Uloga političara 2

Evo, uključujem se i ja u onu diskusiju o odnosu političara i birača. Slažem se da je Caplanova analiza odlična kritika, ili bar značajna redefinicija, konvencionalne public choice analize. Da ne postoji "politička paralela nevidljivoj ruci" znamo još iz rane teorije Buchanana i Tullocka. Ali, problem je što odsustvo "optimalnog ishoda" nije proizvod delovanja interesnih grupa već samih birača. Srednji birač, a ne neki lobi, hoće ekonomski štetne politike. Srednji birač ima ono što Caplan zove "anti-market bias".

Ali, to je tek početak problema, gde Caplan čini mi se staje. On postupa slično Marksu. Iz Marksove sopstvene teorije sledi da postoji određena dijalektika između evolucije proizvodnih snaga i revolucionarne aktivnosti avangarde, pri čemu ostaje nejasno šta je starije. Tako ni kod Caplana nije jasno da li je starija preferencija birača ili preferencija političara, i šta šta detemriniše, i na koji način. Marks rešava svoju inkonzistenciju solomonski: "u krajnjoj instanci" proizvodne snage odlučuju, dakle objektivni faktor. (Zbog toga je i sama ideja da se komunizam uvede u zemlju poput Rusije mislim s pravom kritikovana kao ne-marksistička, barem u ovom smislu). Isto po meni radi i Caplan. On kaže da u "krajnjoj instanci" birači imaju takve i takve preferencije, a političari im se prilagođavaju. U tom smislu, njegova redefinicija klasične teorije je dosta ograničena. No, kakva je evidencija za takvo gledište? Zašto bi birači u demokratiji imali anti-market bias?

Kod ovih pitanja ja se vraćam staroj, konvencionalnoj teoriji. Ne, birači nemaju antimarket bias, kao što nemaju ni pro-market bias. Mediji, intelektualci i političari imaju "biase" i oni oblikuju birače. Birači u XIX veku nisu imali anti-market bias. Kada smo došli dotle da je istaknuti poslanik Konzervativne stranke u Britaniji početkom XX veka rekao da smo "svi mi pomalo socijalisti" anti-market bias kod birača je već bio očigledan. Ali, on nije samonikla biljka nego proizvod ideja koje su filozofi i novinari zastupali jednu ili dve generacije ranije.

U tom smislu meni Hajekova teorija, s kojom se slaže i Kejnz, zvuči najrazumnije kao objašnjenje, i ona je bliža onome što je Marko označio kao moje gledište, nasuprot ostaloj trojici na Tržišnom Rešenju. Samo što Hajek ne misli da političari bukvalno ispiraju mozak biračima. Mehanizam je nešto složeniji: filozofi formulišu apstrakne ideje, a intelektualci i novinari kao "preprodavci ideja iz druge ruke" dugotrajno indoktriniraju javnost dok ova pojmove, kategorije i vrednosti njihove filozofije ne usvoji. Intelektualci, a donekle i političari deluju kao neka nevidljiva ruka koja ukuse birača prilagođava doktrini u koju oni veruju, ili koju su nasledili, a da toga i ne moraju da budu potpuno svesni. Kad postavke neke doktrine postanu opšta predrasuda koja se neupitno prihvata, proces je završen. Na to misli Kejnz kad o političarima govori kao o bukačima koji samo ponavljaju predrasude nekog "pokojnog profesora".

Prevedno na naš slučaj, ja ne mislim da srpski birač ima bilo kakvu "endogenu" antizapadnjačku predrasudu. Tu predrasudu su stvorili ili barem dramatično pojačali i etablirali intelektualci i novinari koji su u nju verovali iz "idealističkih", ideoloških razloga. Akademici mrze Zapad i Ameriku, ne srpski birač. Političari koji su pod velikim uticajem antizapadnjačkih intelektualaca koji dominiraju u Srbiji su preuzeli njihovu priču i njome zasipaju birača. U Srbiji, svi smo mi pomalo...akademici SANU...

Redistribucija

Jedan od boljih argumenta protiv redistribucije dohotka sam našao u knjizi Fair Play, Stevena Landsburga (jedno od boljih poglavlja knjige se može naći ovde). Kaže Steven:

"Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje.

Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka.

Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš."

Uloga političara

Velika sramota za društvene nauke je činjenica da mi i dalje ne znamo tačno kakva je uopšte uloga političara - da li oni kreiraju javno mnjenje (i imaju ulogu lidera) ili samo sprovode ono što narod želi u uslovima koji se egzogeno menjaju.

Ako ja dobro tumačim neke ranije postove blogera ovde, čini mi se da smo Slaviša, Lazar i ja nešto bliži stavu da političari pretežno rade ono što misle da birači žele, a Ivan je nešto bliži stavu da političari igraju bitnu ulogu u formiranju javnog mnjenja, odnosno, da banalizujem, da birači žele ono što im političari kažu.

Odgovor na ovo pitanje je prosto ključan za odgovore na mnoga konkretna pitanja. Na primer, zašto Tadić i Koštunica vode ovakvu politiku prema Kosovu? Da li zato što misle da narod to želi, ili narod to želi zato što su mu političari isprali mozak? Takođe, da li je Milošević kriv što je "zaludeo narod", ili je kriv narod što mu je nekoliko puta dao podršku na izborima? Da li je ludilo na Balkanu 90-ih proizvod političara ili su političari samo rezultat ludila koje je nekako egzogeno došlo (pad berlinskog zida, ekonomska stagnacija, izbori, uticaj novinara i "inteligencije")?

Problem je u tome što se meni lako može prigovoriti da moj stav nekako "vuče" na kolektivnu odgovornost i da u suštini abolira političare. Moj prigovor drugoj strani je da, svaljujući svu odgovornost na političare, abolira sve ostale, uključujući i birače.

Istina je verovatno negde na sredini. Političari se ponašaju uglavnom u skladu sa onim što birači žele, ali imaju određenog uticaja i na formiranje stavova birača. Pitanje onda glasi - a koliki je tačno taj uticaj?

Nobelovac

Brayan Caplan u svojoj knjizi The Myth of the Rational Voter na vrlo uprošćen način objašnjava različite pristupe u tumačenju problema demokratskih sistema.

Oni koji misle da je demokratija savršena smatraju da:
Demokratija funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Skeptici ili oni koji se slažu sa teorijom javnog izbora smatraju da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada ne radi ono što ljudi žele

Brayan Caplan smatra da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Ja sam najskloniji Caplanovom objašnjenju. Glasači rade na svoju štetu. Oni traže od vlade da sprovodi programe koji ih čine siromašnijim. Ipak ne mislim da je teorija javnog izbora izgubila smisao. Posebne interesne grupe sigurno lobiranjem utiču na donošenje određenih zakona od kojih će najveće ili jedine koristi imati samo oni koji lobiraju (pork barrel potrošnja). Ipak, kada se radi o najvećim programima kao što su zdravstveno osiguranje, obrazovanje, penzije, protekcionizam, verujem da su glasači najodgovorniji što političari implementiraju loša rešenja. Oni to rade jer glasači to od njih i očekuju. Nije nemoguće da Bryan Caplan dobije Nobelovu nagradu za ovu teoriju za nekih 20-ak godina.

Znači nisu samo korumpirane vlade problem već i glasači koji zahtevaju veću ulogu države. Menjati korumpirane vlade je teško, obrazovanje glasača je još teže. Generalno loša vest za liberalizam. Jedino dugoročno rešenje ovog problema je ustavno ograničavanje ovlašćenja države.

Kod Agostina Neta

Skoro sam bio u Angoli. Ova država ima dosta nafte i slične probleme koje imaju i ostale nerazvijene zemlje bogate prirodnim resursima. Primera radi Angola je na dnu liste političkih sloboda (not free), demokratije (151/167) ekonomskih sloboda (139/157) a i pri dnu doing business liste (167/178). Ne mogu da nađem precizne podatke o BDP-u ali izgleda da zbog nafte beleže najveći ekonomski rast u Africi (26% u 2006.) Ipak velika većina stanovništva je i dalje jako siromašna.

Luanda, glavni grad, je jako skup. Ručak bez alkohola za dve osobe košta oko 90 dolara u restoranu koji podseća na pekaru u Beogradu. Najjeftinije pivo u kafani košta oko 6 dolara. Restorani imaju preko deset dokumenata (raznih potvrda) zalepljenih na zidu iznad kase kao dokaz male regulacije. Sve u svemu ekonomska situacija nije sjajna mada posle 25 godina građanskog rata stanje je mnogo bolje nego što je bilo. A i plaže su odlične.

Jednu stvar nikako ne razumem. Nije mi jasno zašto je zabranjeno iznositi lokalnu valutu (kwanza) van zemlje. Na aerodromu policija traži da predate sve što vam je ostalo po džepovima. Mislim da ova zabrana apsolutno nema nikakve ekonomske logike. Možda da bi sprečili falsifikovanje ili spekulacije, ali mi i to zvuči neubedljivo. Da li neko ima bolju ideju?

Relevantno tržište

Problem je što kreativnim definisanjem relevantnog tržišta možete kazniti koga hoćete. Kod Deltinih prodavnica Komisija je utvrdila da je relevantno tržište ustvari usluga koju možemo zvati "supermarketi u Beogradu". Po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, Deltini objekti imaju oko 11% učešća u maloprodaji u Beogradu i oko 6% u Srbiji. Ali ako se računaju samo supermarketi, i to samo u Beogradu, dolazi se do cifre od 63% kojom operiše Komisija.

Šta je onda relevantno tržište: roba koja se kupuje ili usluga supermarketa na nekoj teritoriji? Pošto je Komisija definisala uslugu supermarketa kao tržište, to znači da se tumači da građani nekako imaju pravo da sve kupuju u jednom supermarketu. Ako kupuju hleb u pekari, meso u mesari, a ostatak u Maxiju, onda monopola nema. Ali ako odluče da sve kupe u Maxiju, onda monopola ima. Ja ne volim kada država kreira razna prava. Iz antimonopolskog zakona inače sledi da imamo pravo na robu po određenim cenama. Iz ove odluke posebno, izvedeno je da imamo pravo da sve kupujemo u jednom supermarketu.

Kome ova odluka ide na štetu ? Prvo pekarima, mesarima i ostalim specijalizovanim prodavnicama. A kao i svaka državna borba protiv monopola, nije sigurno ni da koristi građanima. Treba se zapitati zašto preduzeća uopšte idu na ukrupnjavanje. Da bi konačno ostvarile monopol? Ne, nego da bi smanjila troškove po jedinici proizvoda, da bi ostvarila ekonomiju obima. Zato su veće prodavnice i lanci jeftinije od manjih individualnih radnji. Puka je pretpostavka Komisije da se posle nekog nivoa ukrupnjavanja, određen na 40% tržišta, taj trend izokreće i supermarketi odjednom počnu da podižu cene. Ako greše, onda sprečavanje spajanja C-marketa sa Maxijem može značiti i sprečavanje sniženja nekih cena.

Iskreno mrzim svoju zemlju jer ona iskreno mrzi mene

Dobio sam danas prosleđeni mail sa ovim naslovom od jednog druga. Mail je u dnu potpisan od strane čoveka koga ne poznajem, ali tu je ceo potpis, sve sa brojem telefona, email adresom i firmom u kojoj radi.

U tom mailu on opisuje svoje iskustvo sa srpskim zdravstvenom sistemom. Suština je u tome da su njegovo bolesno dete primili u bolnicu sa majkom koja nije imala krevet na kome da spava, da su detetu lekove dali tek posle četiri sata ležanja u bolnici, kao i da naravno u bolnici nema sapuna, toalet papira ili peškira. Takođe, navodi prilično potresnu priču o majci koja nema zdravstveno osiguranje, a došla je sa modrom osmomesečnom bebom koju su hteli da izbace iz bolnice, iako bebe u Srbiji imaju zdravstveno osiguranje po defaultu.

Čovek pri kraju maila postavlja pitanje - Zašto mi plaćamo državno socijalno osiguranje? Zašto uopšte plaćamo porez?

Na osnovu toga gde i šta ovaj čovek radi, mogu da pretpostavim da mesečno plaća više od sto evra za zdravstveno osiguranje. Ako mu je i supruga zaposlena i ako ima iole pristojnu platu, njih dvoje sigurno godišnje plaćaju oko 2000 evra za državno zdravstveno osiguranje. Šta dobijaju za uzvrat? A šta bi za 2000 evra godišnje dobili u privatnoj bolnici? Pa, ako ništa drugo, a ono makar krevet, sapun i toalet papir.

Šta je to razvojni budžet?

Ministar finansija kaže da predlog budžeta za 2008. predstavlja "izbalansirani odnos socijalne i razvojne funkcije države". Šta je tačno "razvojna funkcija države", nije objasnio. Ako je mislio na ovo, bolje neka budžet bude samo socijalni.

Zanimljivo mi je i to što je Cvetković rekao da je planirana stopa rasta društvenog proizvoda 6% što je među najvećim u Evropi. Od kakve je tačno relevantnosti to što je plan naše Vlade među najvećim u Evropi?

Bilogija i energetika

Blog Future Pundit prenosi vest da je firma LS9 na putu da genetski modifikuje mikrobe da razlaganjem celuloze stvaraju dizel. Naravno, još uvek su daleko od gotovog "proizvoda", ali mi ovakva istraživanja govore da nemamo zbog čega da se brinemo i da nam ne sledi budućnost poput one prikazane u "Pobesnelom Maksu".

Zamišljam svet za 100 godina i kako se deca smeju "zatucanim ljudima sa početka 21. veka koji su brinuli da li će biti nafte", kao što su nama sada smešni svi oni koji su krajem 19. veka tvrdili da će London uskoro biti prekriven konjskom balegom.