U domaćinskom stilu Voja Brajović je odlučio da poreski obveznici treba da plaćaju čuvanje arhiva Srpske pravoslavne crkve. Ali ni poreski obveznici neće ostati kratkih rukava: Crkva će, svojim autoritetom i uticajem, pomoći Arhivu Srbije u prikupljanju vredne građe iz celog sveta.
U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.
Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)
3 comments:
Ako imate sreće da živite u centru Beograda država će vam platiti 70% fasade.
Прво,
Да се није улагао " велики новац" у заштиту оригиналних текстова на папирусу, не би имало шта ни да се дигитализује.
Друго,
Може ли ико гарантовати - а да је притом разуман и технолошки експерт за дигитализацију - да је дигитализовани докуменат дуговечан бар онолико времена као и документ на папирусу. Искуства са фотографијама у боји показују да оне бледе и губе се већ после тридесетак година.Још гора ситуација је са видео материјалом. Он бледи већ после десетак година.Логично,ово су све искуства са почетка кад су се нове технике појавиле.Сад мислимо да је дигитализација нешто најсавршеније, као што су наше деде и прадеде - а то је било само пре стотину година - појаву апарата покретних слика браће Лимијер сматрали нечим што се никад неће превазићи.О Николи Тесли и уличном осветљењу није потребно ни трошити речи.
Треће,
Чувањем оригиналног документа, чува се и истина.То обезбеђује само увид у оригиналан докуменат.Замислимо ситуацију коју Ви предлажете. Докуменат је код колекционара он свесрдно и доброчинитељски даје на увид дигитализовану верзију која може утицати на доношење одлуке.Неки матори зналац се запита како је могуће да нема баш оне речи или реченицето кад је он сигуран да је писало у оригиналу.У страху да није потпуно излапео он потражи оригинал али колекционар не жели да му покаже документ. И то са правом, јер документ је његов. Архив напротив, пошто живи од новца пореских обвезника, управо је због тога и дужан да матором зналцу или чичи да на увид документ. Лаж је откривена а истина сачувана.Доношење погрешне одлуке - избегнуто. Да ли је то мало?
Што се тиче Српске православне цркве она је баштиник врло важних докумената значајних за Србију, православље, хришћанство и односе унутар хришћанске заједнице. Како су све европске земље хришћанске, а има их и на другима континентима
то је архив Српске православне цркве важан и за познавање односа међу хришћанским земљама.Нећу писати да је Српска православна црква одржавала и одржава преписке и са другим нехришћанским црквама чиме њени документи само добијају на важности.
Четврто,
Много људи је успело да захваљујући сачуваним документима у архивима покрене поступак за рехабилитацију као невино осуђени у монтираним судским процесима после 1945 године.Очито, њима је сачувани оригинални документ вратио част.Углед нису ни губили
Такође, сачувана документа у архивама омогућила су многим људима да поднесу захтев за повраћај неправедно одузете имовине, такође после 1945 године.Да ли је то мало?
Пето,
Што се тиче новца, самом чињеницом да је Архив Србије постао богатији за хиљаде нових докумената то ће привући многобројне научне раднике и друге знатижељнике из целог света да потраже нешто од докумената којих интересују.Без обзира што су научни радници, они морају спавати, јести и по нешто попити.За то ће, као свуда у свету, морати и да плате. И ето прихода а да не говорим о фото копирању или продаји дигитализованог документа. Мора се признати да без обзира на огромну љубав научних радника према науци ипак их је тешко замислити како се пењу у звонике цркве Светог Марка и мраку пребирају по тонама папира.
Шесто,
Документи у Архиву се тематски и хронолошки обрађују, систематизују,воде под одређеним именом и презименом итд. и на тај начин чине приступачним за истраживаче.Мени је незамисливо да постоји колекционар који би сва документа чувао.Ако и постоји онда није колекционар.Колекционар је једноставно човек који бира одређена документа или предмете и од њих прави колекцију. Оно што га не интересује он неће чувати, али то не значи да су ти документи или материјали безвредни, већ за неког другог веома важни.Зато и постоје архиви.Колико је мени познато нема државе која нема архив.
Мада што се тиче Србије можда сте у праву. Да нисмо имали архиве не би нас Хаг и његов Трибунал деценију гњавио све тражећи некаква документа.При том не признајући фотокопије и дигитализован облик већ тражећи искључиво оригинале и то на папиру.
Иначе на истом месту где је објављена вест о потписивању протокола између Архива Србије и Српске православне цркве,објављена је и вест(Новости, 15.12.2007, страна број 7)и то у антерфилеу да ће г-ђа Ружица Ђинђић предати Архиву Србије сва документа као и личне забелешке свог почившег мужа др Зорана Ђинђића.Да ли је то требало сачувати у Архиву државе Србије или дозволити неком колекционару да по сопственој жељи откупи оно што њега лично интересује а остало баци? Зар г.Ђинђић није у једном периоду био председник владе државе Србије и бар само зато грађани Србије имају право да сазнају шта је записивао њихов премијер? Можда ће неки упорни истраживач нешто и открити што данас не знамо.Кад би продали Архив Србије онда таква могућност не би постојала.Зато мислим да су архиви потребни и да нису скупи за пореске обвезнике.Има других начина да се пронађу буџетске уштеде, али то је већ област где сте Ви признати експерт у земљи и иностранству.
Nisam ubeđen da kolekcionari ne bi davali dokumenta na uvid. Ne moraju to da budu kolekcionari u smislu poštanskih markica. Možda sam se pogrešno izrazio. Evo boljeg primera, Google radi na digitalizaciji hiljada knjiga koje bi učinio dostupnim svima. To je daleko od skrivanja istine.
Da nema državnog arhiva, gospođa Đinđić bi mogla da objavi sve radove pokojnog premijera. Ti radovi će sada, po Vama, ionako samo čekati pijanog istoričara iz Moldavije da slučajno otkrije istinu o životu srpskog premijera. Građanima Srbije ostaje da se nadaju da će mu za to istraživanje trebati nedelje ako ne meseci da bi što više love potrošio na ćevape.
Post a Comment