Dinkić kaže da minimalna cena za 51% NIS-a treba da bude 2mlrd. evra. To znači da ceo NIS vredi 4 mlrd. Koliko stvarno vredi NIS može reći samo aukcija ili barem tender, ali evo jedne brzopotezne analize.
Vrednost firmi se procenjuje ne u odnosu na mašine i zgrade, nego u odnosu na profit koji donose. (Koliko vredi fabrika peska u Sahari?) Profit NIS-a u prošloj godini je bio 100 miliona evra. U principu ulaganja treba da imaju istu isplativost za isti rizik. Ako je vrednost NIS-a 4 mlrd., to znači da bi ulaganje od 4 mlrd. evra u neki slučajan izbor akcija na Beogradskoj berzi ili recimo u neki investicioni fond u Srbiji, trebalo takođe da donese profit od 100 miliona. (Pretpostavka je da ulaganje u NIS ima rizik sličan drugim ulaganjima u Srbiji.) Drugim rečima, NIS vredi 4 mlrd. evra samo ako očekujete da indeks Beogradske berze raste po stopi od 2.5% godišnje. Ali ako očekujete da indeks raste po stopi od 5%, onda za ceo NIS ima smisla platiti samo 2 mlrd. evra. U suprotnom, bolje je uložiti u neki investicioni fond.
Rekao bih da su dugoročna očekivanja od Beogradske berze veća nego ovih 5% rasta, što znači da je Dinkić daleko premašio. Mislim da bi prodaja celog NIS-a za 2 mlrd. evra bila uspeh.
14 January 2008
Lobiranje za tender?
Kategorija:
Privatizacija
Jedna od najapsurdnijih stvari koje sam pročitao u posledenje vreme je da Dinkić, time što traži tender za NIS, u stvari radi za Austrijance. I tu je meni zanimljivo pitanje šta je uopšte lobiranje. Da li se lobiranjem može smatrati kada predstavnik neke firme dođe kod političara i kaže "molim vas da sve bude transparentno", a političar kaže "važi" i onda uradi sve što može da ispuni obećanje?
I ja se naravno često ne slažem sa Dinkićem, ali mi nije teško da sada kažem - čovek je sto posto u pravu i treba ga podržati. Zaista očekujem od DS-a da ne dozvoli prodaju NIS-a bez tendera. Ne toliko zbog NIS-a, koliko zbog toga što bi se stvorio opasan presedan. Sutra će tako prodavati i Telekom, EPS i sve ostalo.
I ja se naravno često ne slažem sa Dinkićem, ali mi nije teško da sada kažem - čovek je sto posto u pravu i treba ga podržati. Zaista očekujem od DS-a da ne dozvoli prodaju NIS-a bez tendera. Ne toliko zbog NIS-a, koliko zbog toga što bi se stvorio opasan presedan. Sutra će tako prodavati i Telekom, EPS i sve ostalo.
13 January 2008
Oštra olovka i izbegavanje istine
Kategorija:
EU
Božidar Đelić kaže da je naoštrio olovku da potpiše SAA. U razgovoru sa poljoprivrednicima iz Lebana je rekao i da pridruživanje Evropskoj uniji "otvara tržište" za naše proizvode. To se često čuje, ali prosto nije tačno. Tržište EU je otvoreno za proizvode iz Srbije još od 2000. godine, kada nam je EU odobrila autonomne trgovinske povlastice.
Mene zaista čudi da Radikali nisu ukazali na to da bi potpisivanje SAA značilo otvaranje srpskog tržišta i "uništavanje domaće proizvodnje". Ne znam kako to da tumačim - da li nemaju pojma o čemu se radi, ili znaju o čemu se radi, ali ne misle da bi na tome mogli da profitiraju.
Pretpostavljam da se radi o ovom prvom. Samo se nadam da neki Radikal ne čita ovaj blog.
Mene zaista čudi da Radikali nisu ukazali na to da bi potpisivanje SAA značilo otvaranje srpskog tržišta i "uništavanje domaće proizvodnje". Ne znam kako to da tumačim - da li nemaju pojma o čemu se radi, ili znaju o čemu se radi, ali ne misle da bi na tome mogli da profitiraju.
Pretpostavljam da se radi o ovom prvom. Samo se nadam da neki Radikal ne čita ovaj blog.
12 January 2008
Zaslužni pekar
Kategorija:
Regulacija
Do sada su Ministarstvo sporta i Ministarstvo kulture odlučili da pomognu sindikalcima zaslužnim za nemerljiv doprinos u razvoju svojih esnafskih delatnosti. Tako su, između ostalih, Vlade Divac i Slađana Milošević obezbedili penzije. Sada je na redu Ministarstvo nauke. Ministarka Ana Pešikan je donela Pravilnik o zaslužnom naučniku. Svake godine ovo ministarstvo (odnosno Nacionalni savet za tehnološki razvoj i nauku) će davati 10 super penzija prijateljima koji su to posebno zaslužili. Pored toga ovim genijalcima će biti dozvoljeno da rade do 120. godine života na državnoj plati, ukoliko pokažu interesovanje. Odnosno, oni neće biti u obavezi da se penzionišu kada i drugi zaposleni u državnoj službi.
Očigledno je u pitanju trend. Ko je sledeći? Zaslužni doktori, nastavnici, sudije? Možda ministar poljoprivrede nagradi zemljoradnike koji su zasadili najviše kukuruza, ministar telekomunikacija časti učenike koji su poslali najviše SMS poruka za vreme jednog časa ili gradski saobraćajni sekretar nagradi taksiste koji imaju najčistija vozila? Nije ni bitno. U pitanju je novac poreskih obveznika a ministri ionako odgovaraju strukovnim sindikatima a ne građanima koji njihove usluge koriste i, nažalost, plaćaju.
Očigledno je u pitanju trend. Ko je sledeći? Zaslužni doktori, nastavnici, sudije? Možda ministar poljoprivrede nagradi zemljoradnike koji su zasadili najviše kukuruza, ministar telekomunikacija časti učenike koji su poslali najviše SMS poruka za vreme jednog časa ili gradski saobraćajni sekretar nagradi taksiste koji imaju najčistija vozila? Nije ni bitno. U pitanju je novac poreskih obveznika a ministri ionako odgovaraju strukovnim sindikatima a ne građanima koji njihove usluge koriste i, nažalost, plaćaju.
11 January 2008
Sigurnost zaposlenja
Novine ovih dana pišu o tome da je Medium Gallup radio istraživanje na temu sigurnosti zaposlenja i da je došao do podatka da se svaki drugi zaposleni u Srbiji plaši za svoj posao. Meni je zaista teško da poverujem u taj nalaz, ali hajde da pretpostavimo da je to upravo tako, odnosno da je na pitanje "Da li se plašite da ćete izgubiti posao?" više od 50% ljudi odgovorilo sa "Da".
Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?
Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.
Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.
Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.
Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?
Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.
Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.
Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.
Vic
Ovo sam danas dobio e-mailom:
Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.
Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.
Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.
Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.
10 January 2008
Uspesi državnog obrazovanja u Evropi
Kategorija:
Obrazovanje,
Svet
"Economic growth imposes a hectic form of life, producing overwork, stress, nervous depression, cardiovascular disease and, according to some, even the development of cancer,”.
Ako mislite da je ovo odlomak iz neke levičarske brošure, ili citat nekog antiglobalističkog piskarala poput Naomi Klajn ili Arundati Roj jako grešite. Ovo je odlomak iz trotomne studije "Istorija XX veka" koja se u Francuskoj koristi kao zvanični udžbenik iz koga tamošnji đaci, između ostalog, pripremaju već generacijama i prijemne ispite za fakultet. Udžbenik naziva kapitalizam "brutalnim", "divljačkim", "neoliberalnim" ili "američkim". Da bi se dalje obrazovali, đacima se savetuje da konsultuju sajt poluterorističke grupe ATTAC, čiji se doprinos razumevanju savremenog društva sastoji u vandalskom uništavanju genetički modifikovanih useva i demoliranju MC Donalds restorana. Revelova dijagnoza je, čini mi se, još jednom potvrđena.
Po nalazima sledećeg teksta u Nemačkoj je situacija slična, samo što je tamo naglasak na pohvalama nemačkom korporativističkom i "samoupravljačkom" sistemu. Đaci su izloženi pravoj orgiji antikapitalističke indoktrinacije; po pravilu, država je dobri čika koji rešava sve probleme, a preduzetnik je predstavljen kao pohlepni matorac sa cigarom i čašom viskija (nedostupnih radničkoj klasi) koji otima od radnika, a uz sve to uključen u pedofiliju preko interneta, korišćenje dečjeg rada i slične užase. Posebno je zanimljivo kako nemački udžbenici vide rešenje problema nezaposlenosti: "instead of describing how companies might create jobs, the section explains how those without jobs can organize into self-help groups and join weekly anti-reform protests “in the tradition of the East German Monday demonstrations” (which in 1989 helped topple the communist dictatorship)." Dakle, rešenje problema nezaposlenosti su političke demonstracije.
Ja mislim da boljeg argumenta protiv državnog obrazovanja od ovoga nema.
Ako mislite da je ovo odlomak iz neke levičarske brošure, ili citat nekog antiglobalističkog piskarala poput Naomi Klajn ili Arundati Roj jako grešite. Ovo je odlomak iz trotomne studije "Istorija XX veka" koja se u Francuskoj koristi kao zvanični udžbenik iz koga tamošnji đaci, između ostalog, pripremaju već generacijama i prijemne ispite za fakultet. Udžbenik naziva kapitalizam "brutalnim", "divljačkim", "neoliberalnim" ili "američkim". Da bi se dalje obrazovali, đacima se savetuje da konsultuju sajt poluterorističke grupe ATTAC, čiji se doprinos razumevanju savremenog društva sastoji u vandalskom uništavanju genetički modifikovanih useva i demoliranju MC Donalds restorana. Revelova dijagnoza je, čini mi se, još jednom potvrđena.
Po nalazima sledećeg teksta u Nemačkoj je situacija slična, samo što je tamo naglasak na pohvalama nemačkom korporativističkom i "samoupravljačkom" sistemu. Đaci su izloženi pravoj orgiji antikapitalističke indoktrinacije; po pravilu, država je dobri čika koji rešava sve probleme, a preduzetnik je predstavljen kao pohlepni matorac sa cigarom i čašom viskija (nedostupnih radničkoj klasi) koji otima od radnika, a uz sve to uključen u pedofiliju preko interneta, korišćenje dečjeg rada i slične užase. Posebno je zanimljivo kako nemački udžbenici vide rešenje problema nezaposlenosti: "instead of describing how companies might create jobs, the section explains how those without jobs can organize into self-help groups and join weekly anti-reform protests “in the tradition of the East German Monday demonstrations” (which in 1989 helped topple the communist dictatorship)." Dakle, rešenje problema nezaposlenosti su političke demonstracije.
Ja mislim da boljeg argumenta protiv državnog obrazovanja od ovoga nema.
Pošteni nalazač
Pogledajte priču iz Blica. Radnik aerodroma našao je torbicu sa 4400 evra i pasošima i vratio ih vlasniku. Vlasnik Milun Ilić kaže:
Imao sam neverovatnu sreću što je torbicu pronašao baš Ivan... Sutra smo se videli, zahvalio sam mu se i dao 100 evra. Znam da je pravilo da se pronalazaču da 10 odsto, ali trenutno nisam imao više - ističe Ilić i dodaje da će se Ivanu naknadno odužiti.
Dođem ti. Što još uvek nije strašno, nećemo komentarisati škrtost samu po sebi. Ali evo šta još kaže Milun -- on se zalaže da se Ivan ipak nekako nagradi:
Ivana treba nagraditi
Miluna i Sanju posebno je dirnula skromnost i poštenje mladića, koji ništa nije tražio za uzvrat niti se pohvalio nadređenima. Ilići kažu da su pokušali da kontaktiraju upravu aerodroma kako bi im skrenuli pažnju na Ivanove kvalitete i tešku situaciju u kojoj se on i njegova majka nalaze. Nažalost, niko od nadležnih nije bio zainteresovan da ih sasluša.
Ja neću, ali da ga nagrade nadležni, država, društvo! I još se ljuti što ga nisu saslušali!
Ovo me je podsetilo na jednu staru kolumnu Mirjane Bobić Mojsilović koju sada ne mogu da pronađem, u kojoj ispravno pita gde su srpski donatori. Warren Buffet je prošle godine objavio da daje 85% svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, čime je od Billa Gatesa preuzeo titulu najvećeg donatora na svetu. Jedna od posledica kraja socijalizma je i da država polako gubi socijalnu funkciju. Ali srpski milijarderi, koliko ja znam, nisu se proslavili. Izgleda da svi, poput Miluna, i dalje očekuju to ekskluzivno od države.
Imao sam neverovatnu sreću što je torbicu pronašao baš Ivan... Sutra smo se videli, zahvalio sam mu se i dao 100 evra. Znam da je pravilo da se pronalazaču da 10 odsto, ali trenutno nisam imao više - ističe Ilić i dodaje da će se Ivanu naknadno odužiti.
Dođem ti. Što još uvek nije strašno, nećemo komentarisati škrtost samu po sebi. Ali evo šta još kaže Milun -- on se zalaže da se Ivan ipak nekako nagradi:
Ivana treba nagraditi
Miluna i Sanju posebno je dirnula skromnost i poštenje mladića, koji ništa nije tražio za uzvrat niti se pohvalio nadređenima. Ilići kažu da su pokušali da kontaktiraju upravu aerodroma kako bi im skrenuli pažnju na Ivanove kvalitete i tešku situaciju u kojoj se on i njegova majka nalaze. Nažalost, niko od nadležnih nije bio zainteresovan da ih sasluša.
Ja neću, ali da ga nagrade nadležni, država, društvo! I još se ljuti što ga nisu saslušali!
Ovo me je podsetilo na jednu staru kolumnu Mirjane Bobić Mojsilović koju sada ne mogu da pronađem, u kojoj ispravno pita gde su srpski donatori. Warren Buffet je prošle godine objavio da daje 85% svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, čime je od Billa Gatesa preuzeo titulu najvećeg donatora na svetu. Jedna od posledica kraja socijalizma je i da država polako gubi socijalnu funkciju. Ali srpski milijarderi, koliko ja znam, nisu se proslavili. Izgleda da svi, poput Miluna, i dalje očekuju to ekskluzivno od države.
Suverenitet i teritorijalni integritet
Kategorija:
Svet
Slaviša je već dao pre neki dan link na sajt Strange Maps, na kome se nalaze više nego zanimljive mape. Pogledajte recimo ovu, koja pokazuje teritoriju koju Tajvan smatra svojom.
Pored toga što zvanično smatra celu Narodnu Republiku Kinu i celu Mongoliju svojom, vlast na Tajvanu zvanično smatra da joj pripadaju i delovi još osam država (Rusije, Indije, Japana, Mjanmara, Butana, Afganistana, Pakistana i Tadžikistana), a za sve ove teritorije smatra da su "pod privremenom upravom" nekog drugog.
Najzanimljivije u celoj priči je da izgleda da, kada bi se Tajvan zvanično odrekao svih ovih teritorijalnih pretenzija, Kina bi to protumačila činom otcepljenja i objavila im rat!
I posle kažu da je problem Kosova složen.
Pored toga što zvanično smatra celu Narodnu Republiku Kinu i celu Mongoliju svojom, vlast na Tajvanu zvanično smatra da joj pripadaju i delovi još osam država (Rusije, Indije, Japana, Mjanmara, Butana, Afganistana, Pakistana i Tadžikistana), a za sve ove teritorije smatra da su "pod privremenom upravom" nekog drugog.
Najzanimljivije u celoj priči je da izgleda da, kada bi se Tajvan zvanično odrekao svih ovih teritorijalnih pretenzija, Kina bi to protumačila činom otcepljenja i objavila im rat!
I posle kažu da je problem Kosova složen.
Profitabilna vojska
Kategorija:
Privatizacija
Ministar odbrane Šutanovac najavljuje da će se aerodrom u Batajnici preorijentisati na civilni kargo i putnički saobraćaj. Šta reći na takvu vest? S jedne strane, dobro bi bilo da Beogradski aerodrom ima makar neku konkurenciju, pa makar i od strane druge državne firme. Sa druge strane, šta će nam još jedan državni aerodrom, kad i ovaj što imamo radi daleko ispod punog kapaciteta?
Ipak mi je najzanimljivije sledeće: "Sa druge strane, vojska bi imala prihode, koji nisu mali. Uz kvalitetan menadžment, mislim da bismo mi konkurisali aerodromu Nikola Tesla sa ozbiljnim kapacitetima."
Prvo, vojska ne treba da ima prihode. Njena uloga nije da pravi pare, nego da brani državu i troši pare iz budžeta. I to je ok. Drugo, otkud vojsci kvalitetan menadžment? Treće, da li on zaista misli da Vlada dozvolila konkurenciju između dve državne firme?
Ono što je meni bitno u celoj ovoj priči je da je ministar Šutanovac priznao da vojsci ne treba Batajnica. Pa ako im ne treba, onda neka je lepo prodaju nekome ko zna kako da upravlja aerodromom. Znači - privatizacija.
Ipak mi je najzanimljivije sledeće: "Sa druge strane, vojska bi imala prihode, koji nisu mali. Uz kvalitetan menadžment, mislim da bismo mi konkurisali aerodromu Nikola Tesla sa ozbiljnim kapacitetima."
Prvo, vojska ne treba da ima prihode. Njena uloga nije da pravi pare, nego da brani državu i troši pare iz budžeta. I to je ok. Drugo, otkud vojsci kvalitetan menadžment? Treće, da li on zaista misli da Vlada dozvolila konkurenciju između dve državne firme?
Ono što je meni bitno u celoj ovoj priči je da je ministar Šutanovac priznao da vojsci ne treba Batajnica. Pa ako im ne treba, onda neka je lepo prodaju nekome ko zna kako da upravlja aerodromom. Znači - privatizacija.
Moj omiljeni liberalni spot
Cloudbusting, Kate Bush.
Evo i reči.
I hid my yo-yo
In the garden.
I can't hide you
From the government.
Evo i reči.
I hid my yo-yo
In the garden.
I can't hide you
From the government.
09 January 2008
I bi svetlo
Ovo je snimak Korejskog poluostrva noću. Mala svetla tačka u Severnoj Koreji je Pjonjang, i to je sve. U kapitalizmu svetlo, u komunizmu mrak. A isti ljudi, geni, kultura, istorija. Ustvari ni ljudi nisu više isti -- danas su južnokorejski muškarci viši za 7 cm a žene za 4 cm u proseku od svojih severnih rođaka.
Ova i druge zanimljive mape na ovom sajtu.
Svi smo mi pomalo za "tržišno rešenje"
Postoji jedna teza tzv. profesionalnih politikologa: osnovna tendencija savremene demokratije jeste širenje političkog centra. To znači da centarske ideologije sve više zahvataju ideološki levicu i desnicu u sebe, tako da se opcije „posličnjavaju“, a na marginama ostaju ekstremisti. Naravno, pri tome se pozivaju na levo-desne koalicije u političkom životu, na umnožavanje ekstremista na političkom tržištu i na njihovu udaljenost od bazičnih ideologija, čak i na Tokvila, citirajući onu rečenicu da će revolucije u budućnosti biti retke...
Ja to shvatam ovako nekako: sa jedne strane, odvija se pomenuto ameboliko širenje Centra. Stranke se bore za biračko telo i sve više se približavaju u pozicijama. Levica krade glasače od desnice i obratno. Neko će potegnuti tezu o smrti ideologije ili već nešto slično. Ali to nije cela priča. Sa druge strane, danas se vode veoma žestoke bitke unutar levicā, unutar desnicā, unutar libertarijanaca, unutar liberala, a spisak konzervativnih varijeteta duži je EDGE-ove lista ugroženih vrsta. Sredstva borbe su nešto nežnija nego između žirondinaca i jakobinaca, ali pitanje određenja „ispravnih pozicija“, ukazivanja na „leva i desna skretanja“, još uvek su teme...
Moglo bi se reći da društvena astrofizika dozvoljava neobične zakonitosti: svemir se istovremeno beskonačno širi i skuplja!
Kako to izgleda u realnosti? Primeri sa pogledom na LEVO:
Prvo, nedavno je francuska socijalistička partija zvanično „priznala“ da je tržišna ekonomija najefikasniji način za „stvaranje bogatstva“ i da se socijalisti zalažu za „socijalnu i ekološku tržišnu privredu“. Ovo je „treći put“ na francuski način. U prilog tome ide i propali predizborni pokušaj S.Roajal da napravi koaliciju sa Bajruom kao osvedočenim „centrumašem“. Sve ovo potvrđuje pomenuto hibridizovanje (u ovom slučaju) levice.
Drugo, dok se socijalisti okreću "tržišnom rešenju", komunisti se radikalizuju. Napravili su antiliberalni savez, a gospođa Bife iz PCF-a (Parti Communiste Française) kaže kako komunizam nije na kolenima, već da predstavlja budućnost. Pri tome ova bivša Žospenova ministarka za omladinu osvaja stabilnih 2% na predsedničkim izborima. Svi levi-levi kandidati (Besancenot, Bove, Laguiller) ne računajući eko-levičare, osvajaju između 7 i 8 posto glasova. Ovakvo stabilno opredeljenje dela biračkog tela za komunizam, veći je izazov za razumevanje nego uspeh lepenovaca o čemu se gotovo isključivo priča.
U čemu je gvint? Tržište ideologija se zapravo profiliše, i sve više će se usložnjavati i razvijati. Kao i svako tržište. A to što vide politiko-analitičari i teoretičari samo je jedna strana Meseca. Važna stvar koju previđaju jeste da "društveno biće" ne određuje "društvenu svest" na onaj način kako je to zakucano u marksističkim spisima. Pogledajmo opet Francusku: tamošnje pristalice ekstremne levice su oni od kojih se to po definiciji „društvenog bića“ ne bi očekivalo.
Nedavno istraživanje IFOP-a pokazuje za koga su glasali Francuzi prošle godine. Sabrala sam rezultate za razne kandidate, procenti se čitaju horizontalno, izostavljeni su podaci za „desni“ spektar:
Zašto 17 posto stručnjaka glasa za ekstremnu levicu? Zašto 10 posto penzionera glasa za Bovea koji pali useve i Mekdonalds ili Mari-Žorž Bife koja hoće da podigne komunizam na noge? Imam neke ideje o tome...
Ja to shvatam ovako nekako: sa jedne strane, odvija se pomenuto ameboliko širenje Centra. Stranke se bore za biračko telo i sve više se približavaju u pozicijama. Levica krade glasače od desnice i obratno. Neko će potegnuti tezu o smrti ideologije ili već nešto slično. Ali to nije cela priča. Sa druge strane, danas se vode veoma žestoke bitke unutar levicā, unutar desnicā, unutar libertarijanaca, unutar liberala, a spisak konzervativnih varijeteta duži je EDGE-ove lista ugroženih vrsta. Sredstva borbe su nešto nežnija nego između žirondinaca i jakobinaca, ali pitanje određenja „ispravnih pozicija“, ukazivanja na „leva i desna skretanja“, još uvek su teme...
Moglo bi se reći da društvena astrofizika dozvoljava neobične zakonitosti: svemir se istovremeno beskonačno širi i skuplja!
Kako to izgleda u realnosti? Primeri sa pogledom na LEVO:
Prvo, nedavno je francuska socijalistička partija zvanično „priznala“ da je tržišna ekonomija najefikasniji način za „stvaranje bogatstva“ i da se socijalisti zalažu za „socijalnu i ekološku tržišnu privredu“. Ovo je „treći put“ na francuski način. U prilog tome ide i propali predizborni pokušaj S.Roajal da napravi koaliciju sa Bajruom kao osvedočenim „centrumašem“. Sve ovo potvrđuje pomenuto hibridizovanje (u ovom slučaju) levice.
Drugo, dok se socijalisti okreću "tržišnom rešenju", komunisti se radikalizuju. Napravili su antiliberalni savez, a gospođa Bife iz PCF-a (Parti Communiste Française) kaže kako komunizam nije na kolenima, već da predstavlja budućnost. Pri tome ova bivša Žospenova ministarka za omladinu osvaja stabilnih 2% na predsedničkim izborima. Svi levi-levi kandidati (Besancenot, Bove, Laguiller) ne računajući eko-levičare, osvajaju između 7 i 8 posto glasova. Ovakvo stabilno opredeljenje dela biračkog tela za komunizam, veći je izazov za razumevanje nego uspeh lepenovaca o čemu se gotovo isključivo priča.
U čemu je gvint? Tržište ideologija se zapravo profiliše, i sve više će se usložnjavati i razvijati. Kao i svako tržište. A to što vide politiko-analitičari i teoretičari samo je jedna strana Meseca. Važna stvar koju previđaju jeste da "društveno biće" ne određuje "društvenu svest" na onaj način kako je to zakucano u marksističkim spisima. Pogledajmo opet Francusku: tamošnje pristalice ekstremne levice su oni od kojih se to po definiciji „društvenog bića“ ne bi očekivalo.
Nedavno istraživanje IFOP-a pokazuje za koga su glasali Francuzi prošle godine. Sabrala sam rezultate za razne kandidate, procenti se čitaju horizontalno, izostavljeni su podaci za „desni“ spektar:
Zašto 17 posto stručnjaka glasa za ekstremnu levicu? Zašto 10 posto penzionera glasa za Bovea koji pali useve i Mekdonalds ili Mari-Žorž Bife koja hoće da podigne komunizam na noge? Imam neke ideje o tome...
08 January 2008
Srpska politička misao i globalizacija
Kategorija:
Teorija
Za prosečnog posmatrača prilika na našoj političkoj i intelektualnoj sceni "Srpska politička misao" verovatno ne znači mnogo, osim što možda asocira na Novu srpsku političku misao. Da, asocijacija definitivno ima smisla, ali ne (samo) zbog imena, već pre svega stoga što je reč o časopisu Instituta za političke studije iz Beograda od koga su se ovi iz NSPM pre desetak godina "otcepili" i formirali sopstveni časopis. "Stara" srpska politička misao inače važi za sps-ovsko glasilo (u čemu se sada i ne razlikuju previše od "disidenata").
No, iz štampe je upravo izašao novi broj ovog časopisa koji predstavlja veliku promenu; možda zato što ga je uredio moj kolega za Katalaksije Aleksandar Novaković (inače zaposlen na rečenom Institutu za političke studije). Posvećen je globalizaciji, i ima bar 4-5 dobrih tekstova. Može se downloadovati ceo broj, tj tekstovi pojedinačno. Preporučujem osim Žan Fransoa Revela, Kimbala, Tajlera Koena i teksta o Kini Vilijema Overholta, i rad "Pax Americana kao Pax Kantiana" Ivana Jankovića i Borislava Ristića.
No, iz štampe je upravo izašao novi broj ovog časopisa koji predstavlja veliku promenu; možda zato što ga je uredio moj kolega za Katalaksije Aleksandar Novaković (inače zaposlen na rečenom Institutu za političke studije). Posvećen je globalizaciji, i ima bar 4-5 dobrih tekstova. Može se downloadovati ceo broj, tj tekstovi pojedinačno. Preporučujem osim Žan Fransoa Revela, Kimbala, Tajlera Koena i teksta o Kini Vilijema Overholta, i rad "Pax Americana kao Pax Kantiana" Ivana Jankovića i Borislava Ristića.
Telegrafska agencija nove Jugoslavije
Kategorija:
Privatizacija
Teško da postoji ijedna institucija u Srbiji sa zaostalijim i, izvinjavam se, glupljim nazivom od "Telegrafska agencija nove Jugoslavije". Praktično, samo reč "agencija" i dalje ima nekog smisla. Kao i naziv, ni samo postojanje državne informative agencije u današnje vreme (najmanje dve privatne domaće konkurentske firme, plus internet) nema apsolutno nikakvog smisla.
Upravo ta konkurencija (Beta i FoNet) je nedavno sasvim opravdano pokrenula pitanje državnog finansiranja Tanjuga. Na njegovu sramotu, direktor Tanjuga je na argumente odgovorio uvredama.
Pitanje Tanjuga je, po meni, isto kao pitanje RTS-a. Nema ni jednog jedinog dobrog razloga zašto bi i dalje bili u državnom vlasništvu i zašto bi ih svi mi, poreski obveznici, finansirali.
Upravo ta konkurencija (Beta i FoNet) je nedavno sasvim opravdano pokrenula pitanje državnog finansiranja Tanjuga. Na njegovu sramotu, direktor Tanjuga je na argumente odgovorio uvredama.
Pitanje Tanjuga je, po meni, isto kao pitanje RTS-a. Nema ni jednog jedinog dobrog razloga zašto bi i dalje bili u državnom vlasništvu i zašto bi ih svi mi, poreski obveznici, finansirali.
07 January 2008
Čemu služi Građevinska direkcija Srbije?
Kategorija:
Privatizacija
Stvarno nemam pojma. Nekoliko puta sam pokušavao da saznam i najbliže što sam došao odgovoru je "Pa sada ničemu, ali oni su obnavljali zemlju posle bombardovanja". Jednom sam čuo i odgovor "Zidali su kuće u Jaši Tomiću."
Međutim, Politika nas obaveštava da će Građevinska direkcija Srbije sada zidati zgrade po Srbiji kako bi "pokazali da se bez preterano velikih ulaganja može postići ogromna ušteda energije koja je u svetu sve skuplja". Naravno, nijedno ulaganje nije "preterano veliko" kada se finansira iz budžeta.
Koliko ja vidim, oni su najobičnija građevinska firma i nema nikakve potrebe da budu državna Direkcija. Treba ih jednostavno privatizovati.
Međutim, Politika nas obaveštava da će Građevinska direkcija Srbije sada zidati zgrade po Srbiji kako bi "pokazali da se bez preterano velikih ulaganja može postići ogromna ušteda energije koja je u svetu sve skuplja". Naravno, nijedno ulaganje nije "preterano veliko" kada se finansira iz budžeta.
Koliko ja vidim, oni su najobičnija građevinska firma i nema nikakve potrebe da budu državna Direkcija. Treba ih jednostavno privatizovati.
Liberalizam i konzervativizam
Ovde se često raspravljalo o tome šta je zapravo liberalizam ili libertarijanizam danas u svetu, ali i u Srbiji. Moj zaključak iz većine tih rasprava, i na ovom blogu ali i van njega, jeste da je svaki napor da se jasno iskristališe libertarijanizam kao dovršena ideologija koja bi se mogla u političkom prostoru jasno suprostaviti svim ostalim ideologijama, poput socijalizma, konzervativizma, nacionalizma itd, u osnovi beznadežan. Posebno je mislim pogrešan, pokušaj da se liberalizam oštro suprotstavi konzervativizmu i da se ideološki gradi na tom suprostavaljanju.
A šta se dobija kad liberalizam probate u ime njega samog da definišete doktrinarnom sintezom sa socijalizmom ili državom blagostanja, pogledajte ovde. Dobijete ono što levi liberali sa Cato instituta afirmativno (!) nazivaju "Rawlsekianism", tj sinteza Hajeka i Rawlsa, filozofa čiji je centralni filozofski princip državna preraspodela dohotka u korist siromašnih i koji privatnu svojinu ne smatra legitimnim ljudskim pravom, već samo "ličnu svojinu", poput četkice za zube, kreveta ili šporeta, što su dozvoljavali i komunisti.
Opklada sa sobom
Evo kako ekonomisti mršave. Richard McKenzie se dobrovoljno obavezao da će ako ne uspe da izgubi 5 kila za dva i po meseca, jednom prijatelju platiti 500$.
To je verovatno najbolji način da sebe naterate da nešto uradite. I izgleda da ova strategija postaje sve popularnija -- ovde je specijalizovani sajt koji još nije počeo da radi, ali na kojem ćete moći da sklapate razne ugovore sa samim sobom. Ako ih ne ispunite, plaćate.
To je verovatno najbolji način da sebe naterate da nešto uradite. I izgleda da ova strategija postaje sve popularnija -- ovde je specijalizovani sajt koji još nije počeo da radi, ali na kojem ćete moći da sklapate razne ugovore sa samim sobom. Ako ih ne ispunite, plaćate.
05 January 2008
Dva problema
Jedan plenemski poglavica iz Lesotoa:
"Mi ovde u Lesotou imamo dva problema -- pacove i državu."
Preuzeto odavde.
"Mi ovde u Lesotou imamo dva problema -- pacove i državu."
Preuzeto odavde.
03 January 2008
Liberalizam u Srbiji
Baš kada je ovde krenula rasprava ko je u Srbiji liberal a ko nije, naslov na B92 citira Čedu Jovanovića: Menjamo sistem vrednosti.
Baš tako. Prvi koji su probali da promene sistem vrednosti bukvalno su bili jakobinci. Stare vrednosti su ukinute dekretom odozgo, umesto Religije postavljen je Razum, izmišljen je novi, bolji kalendar sa novim, boljim mesecima. I Jakobinci nisu bili razularena masa, već naprotiv, intelektualna elita Francuske koja je htela da menja Francusku nabolje. Revolucija je crpela ideje direktno od Voltera i Rusoa.
Malo ko je tada primetio u čemu je ustvari greška. Jedan od retkih bio je Edmund Burke, klasični liberal i vigovac u politici, koji je od onda nekako proglašen konzervativcem. Liberalima su počeli da se nazivaju sledbenici Voltera, Rusoa i J.S. Milla, dok su mnogi originalni liberali potisnuti u društvo sa konzervativcima. Tu tradiciju prividnog liberalizma Hayek je naglašavajući njihovu ambiciju da oblikuju društvo po sopstvenoj želji nazvao "racionalni konstruktivizam". Ista tradicija je u suštini dovela sve do Marxa i komunizma. Volter je pisao "ako stari zakoni ne valjaju, izbrisaćemo ih i napisaćemo nove", Robespjer je u praksi otišao korak dalje, Lenjin još i korak dalje i Pol Pot verovatno najdalje u pokušaju konstruisanja boljeg društva. Če Gevara je bio opsednut stvaranjem "novog čoveka". Uvek na bazi nauke i uvek sa najboljim namerama, ali sa tragičnim završetkom.
Slična ideološka konfuzija vlada danas u Srbiji. Ja mislim da LDP ima samo vrlo posrednu vezu sa pravim liberalizmom. Liberalizam ima skromne zahteve -- ostaviti ljude, takve kakvi su, na miru. Pustiti ih da rade, a država neka se bavi redom i mirom. U liberalizmu država ne pokušava da menja, da edukuje, da vodi društvo negde.
Ideologija LDP-a nije liberalizam nego modernizam. Ne treba brkati ovo dvoje. Liberalizam je drugo ime za vladavinu prava. Za liberala je jedan zakon dobar ako je u skladu sa ustavom i sa ličnim slobodama. Za modernistu danas u Srbiji regulacija je automatski dobra zato što dolazi iz EU. Za klasičnog liberala nema razlike između državnog finansiranja Guče i državnog finansiranja Exita. Za modernistu, ta razlika je ključna. Liberal može biti protiv antimonopolske politike ako dosledno veruje u prava, ili za antimonopolsku politiku ako je utlitarista i ako veruje u neoklasičnu školu ekonomije. Za modernistu je antimonopolska politika dobra zato što antimonopolsku politiku ima Zapad. I tako dalje.
Ovo rečeno, ne znači da je neko drugi u Srbiji liberal. U početku je to donekle bio Koštunica, u vreme dok je još insistirao na legalizmu (čemu su se modernisti podsmevali, što je još jedan pokazatelj njihove udaljenosti od liberalizma). Ali godine vlasti valjda od svakoga naprave pragmatičara, pa je došao do toga da sada na izborima podržava Velju Ilića. Ni Đinđić nije bio pravi liberal, ali ni bezrezervni modernista, nego kao što je i sam govorio pragmatičar ili utilitarijanac -- merilo vrednosti svake ideje su troškovi i koristi. Na ekonomskom planu, kad se sve sabere, Mlađan Dinkić, koji je takođe utilitarijanac, je možda pokazao najviše liberalizma do sada. Ostalo su populisti.
Zašto Srbija nema prave liberale je teže pitanje i za sada je dovoljno reći da su najmanje krivi političari. Da za liberalima ima tražnje, bilo bi i ponude.
Baš tako. Prvi koji su probali da promene sistem vrednosti bukvalno su bili jakobinci. Stare vrednosti su ukinute dekretom odozgo, umesto Religije postavljen je Razum, izmišljen je novi, bolji kalendar sa novim, boljim mesecima. I Jakobinci nisu bili razularena masa, već naprotiv, intelektualna elita Francuske koja je htela da menja Francusku nabolje. Revolucija je crpela ideje direktno od Voltera i Rusoa.
Malo ko je tada primetio u čemu je ustvari greška. Jedan od retkih bio je Edmund Burke, klasični liberal i vigovac u politici, koji je od onda nekako proglašen konzervativcem. Liberalima su počeli da se nazivaju sledbenici Voltera, Rusoa i J.S. Milla, dok su mnogi originalni liberali potisnuti u društvo sa konzervativcima. Tu tradiciju prividnog liberalizma Hayek je naglašavajući njihovu ambiciju da oblikuju društvo po sopstvenoj želji nazvao "racionalni konstruktivizam". Ista tradicija je u suštini dovela sve do Marxa i komunizma. Volter je pisao "ako stari zakoni ne valjaju, izbrisaćemo ih i napisaćemo nove", Robespjer je u praksi otišao korak dalje, Lenjin još i korak dalje i Pol Pot verovatno najdalje u pokušaju konstruisanja boljeg društva. Če Gevara je bio opsednut stvaranjem "novog čoveka". Uvek na bazi nauke i uvek sa najboljim namerama, ali sa tragičnim završetkom.
Slična ideološka konfuzija vlada danas u Srbiji. Ja mislim da LDP ima samo vrlo posrednu vezu sa pravim liberalizmom. Liberalizam ima skromne zahteve -- ostaviti ljude, takve kakvi su, na miru. Pustiti ih da rade, a država neka se bavi redom i mirom. U liberalizmu država ne pokušava da menja, da edukuje, da vodi društvo negde.
Ideologija LDP-a nije liberalizam nego modernizam. Ne treba brkati ovo dvoje. Liberalizam je drugo ime za vladavinu prava. Za liberala je jedan zakon dobar ako je u skladu sa ustavom i sa ličnim slobodama. Za modernistu danas u Srbiji regulacija je automatski dobra zato što dolazi iz EU. Za klasičnog liberala nema razlike između državnog finansiranja Guče i državnog finansiranja Exita. Za modernistu, ta razlika je ključna. Liberal može biti protiv antimonopolske politike ako dosledno veruje u prava, ili za antimonopolsku politiku ako je utlitarista i ako veruje u neoklasičnu školu ekonomije. Za modernistu je antimonopolska politika dobra zato što antimonopolsku politiku ima Zapad. I tako dalje.
Ovo rečeno, ne znači da je neko drugi u Srbiji liberal. U početku je to donekle bio Koštunica, u vreme dok je još insistirao na legalizmu (čemu su se modernisti podsmevali, što je još jedan pokazatelj njihove udaljenosti od liberalizma). Ali godine vlasti valjda od svakoga naprave pragmatičara, pa je došao do toga da sada na izborima podržava Velju Ilića. Ni Đinđić nije bio pravi liberal, ali ni bezrezervni modernista, nego kao što je i sam govorio pragmatičar ili utilitarijanac -- merilo vrednosti svake ideje su troškovi i koristi. Na ekonomskom planu, kad se sve sabere, Mlađan Dinkić, koji je takođe utilitarijanac, je možda pokazao najviše liberalizma do sada. Ostalo su populisti.
Zašto Srbija nema prave liberale je teže pitanje i za sada je dovoljno reći da su najmanje krivi političari. Da za liberalima ima tražnje, bilo bi i ponude.
Šta je starije, liberalizacija ili privatizacija?
Kategorija:
Regulacija
Postoje dva suprostavljena mišljenja u vezi privatizacije Telekoma. Da li prvo sprovesti privatizaciju Telekoma pa onda liberalizovati tržište (dozvoliti konkurenciju u oblasti fiksne telefonije) ili to uraditi obrnutim redosledom.
Ministarka Aleksandra Smiljanić se zalaže prvo za liberalizaciju tržišta pa tek onda privatizaciju Telekoma. Ona smatra da će se na taj način biti ponuđene usluge potrošačima biti bolje odnosno jeftinije. Ona pominje i efikasnije poslovanje Telekoma ali meni se čini da su poenta kvalitetnije usluge koje će biti uspostavljene na slobodnom tržištu.
Dragor Hiber kaže da je neracionalno prvo liberalizovati tržište pa tek onda prodavati Telekom. On se plaši da bi Telekom propao u slučaju da dođe do ukidanja monopola na fiksnu telefoniju, pa bi onda i prihod od privatizacije bio manji. On se plaši da bi Telekom bio prinuđen da pruža neprofitabilne usluge (npr. telefoni u Babušnici) dok bi one profitabilne pokupili konkurenti.
Marko je već pisao o fondu za univerzalne usluge iz koga bi se finansirale manje profitabilne usluge, u koji bi sve firme koje se bave pružanjem usluga fiksne telefonije morale da uplaćuju određeni iznos. Ne mogu sada da nađem link, ali bi to svakako bilo jedno od rešenja za ovaj problem.
Ko je u pravu? Ako je cilj veća cena Telekoma prilikom privatizacije onda je u pravu Dragor Hiber koji bi odlaganjem ukidanja monopola povećao cenu ovoj firmi. Ako su cilj jeftinije usluge za potrošače onda je u pravu Aleksandra Smiljanić. Ja bih više voleo da vlada razmišlja o korisnicima usluga kada bude određivala datum ukidanja monopola. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pristupa u privatizaciji, verujem da će se vlada odlučiti na maksimizaciju prihoda i odložiti liberalizaciju fiksne telefonije. Quelle dommage.
Ministarka Aleksandra Smiljanić se zalaže prvo za liberalizaciju tržišta pa tek onda privatizaciju Telekoma. Ona smatra da će se na taj način biti ponuđene usluge potrošačima biti bolje odnosno jeftinije. Ona pominje i efikasnije poslovanje Telekoma ali meni se čini da su poenta kvalitetnije usluge koje će biti uspostavljene na slobodnom tržištu.
Dragor Hiber kaže da je neracionalno prvo liberalizovati tržište pa tek onda prodavati Telekom. On se plaši da bi Telekom propao u slučaju da dođe do ukidanja monopola na fiksnu telefoniju, pa bi onda i prihod od privatizacije bio manji. On se plaši da bi Telekom bio prinuđen da pruža neprofitabilne usluge (npr. telefoni u Babušnici) dok bi one profitabilne pokupili konkurenti.
Marko je već pisao o fondu za univerzalne usluge iz koga bi se finansirale manje profitabilne usluge, u koji bi sve firme koje se bave pružanjem usluga fiksne telefonije morale da uplaćuju određeni iznos. Ne mogu sada da nađem link, ali bi to svakako bilo jedno od rešenja za ovaj problem.
Ko je u pravu? Ako je cilj veća cena Telekoma prilikom privatizacije onda je u pravu Dragor Hiber koji bi odlaganjem ukidanja monopola povećao cenu ovoj firmi. Ako su cilj jeftinije usluge za potrošače onda je u pravu Aleksandra Smiljanić. Ja bih više voleo da vlada razmišlja o korisnicima usluga kada bude određivala datum ukidanja monopola. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pristupa u privatizaciji, verujem da će se vlada odlučiti na maksimizaciju prihoda i odložiti liberalizaciju fiksne telefonije. Quelle dommage.
Suma X
Kategorija:
Privatizacija
Ministar za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić objašnjava u Vremenu od 20. decembra zašto Telekom ne treba odmah privatizovati. ...Neko kupi Telekom za cenu X, kupuje ga samo zato što od Telekoma može da zaradi više od sume X, i to u razumnom roku. Ako je to tačno, onda će i država zaraditi od Telekoma više od sume X u tom razumnom roku i nema potrebe da ga prodaje.
Ako je ova logika tačna, meni onda nije jasno kako je došlo do raspada svih kontrolisanih ekonomija u svetu i zašto su se skoro sve odlučile za privatizaciju. Praksa je pokazala da država uglavnom pravi manji X od privatnika. Ali ni to nije bitno. Pravo pitanje je zašto bi se država uopšte bavila telefonskim uslugama.
Ako je ova logika tačna, meni onda nije jasno kako je došlo do raspada svih kontrolisanih ekonomija u svetu i zašto su se skoro sve odlučile za privatizaciju. Praksa je pokazala da država uglavnom pravi manji X od privatnika. Ali ni to nije bitno. Pravo pitanje je zašto bi se država uopšte bavila telefonskim uslugama.
Državni projekti
Kategorija:
Politika,
Privatizacija
Prošle godine se digla novinarska kuka i motika zbog činjenice da Vlada, nakon završenog javnog tendera posle kojeg se ostali ponuđači nisu bunili, nije htela da objavi tekst ugovora o koncesiji za autoput Horgoš-Požega. Sada Vlada najavljuje da tendera za privatizaciju NIS-a neće ni biti, a novinari i javnost prilično ćute (kao i vojvođansko Izvršno veće, uostalom). Zašto? Nudim nekoliko mogućih odgovora:
- radi se o Rusima, koje volimo i inače, a naročito sada kada "principijelno podržavaju" politiku naše Vlade prema Kosovu
- u Vladi je sada i DS, a njima verujemo više nego Velji
- radi se o energetici
Što se prve stvari tiče, očigledno je da je to mnogima bitno. Stvar je skoro dovedena dotle, ili će uskoro biti, da se svako ko traži tender za NIS u stvari odriče Visokih Dečana. Drugi argument jeste bitan. Za razliku od prošle godine, kada je o svemu sam mogao da odlučuje Koštunica, sada se pita i Tadić, tako da se smanjuje verovatnoća da ima korupcije.
Treći argument mi je posebno zanimljiv, pošto vlada neko uverenje u javnosti da nafta i gas nisu roba kao i svaka druga. Naši novinari i analitičari prosto ne shvataju da su i gas i nafta berzanska roba koju može da kupi ko god hoće, kada god hoće, koliko god hoće i misle da je neophodno da se država umeša da obezbedi "energetsku sigurnost". Ukinite uredbu o zabrani uvoza naftnih derivata, pa ćete videti šta je prava energetska sigurnost - stizaće nafta sa sve četiri strane sveta!
Sve u svemu, mislim da je najbolje rešenje sledeće. Prvo se ukine uredba o zabrani uvoza derivata. Onda se raspiše tender za prodaju više od 50% NIS-a, pa ko ponudi najvišu cenu neka ga uzme. Ako su Rusi, nemam ništa protiv. Onda se posebno pregovara o gasovodu. Rusi kažu koliko para traže da gasovod prođe kroz Srbiju (ili, alternativno, koliki procenat traže u firmi koja će naplaćivati prenos gasa), pa ako Vladi odgovara - neka potpisuje, opet nemam ništa protiv. Ali, treba te dve stvari odvojiti, jer te vrste kompenzacija omogućavaju veliko muvanje.
Koja je verovatnoća da to tako i bude? Nula.
- radi se o Rusima, koje volimo i inače, a naročito sada kada "principijelno podržavaju" politiku naše Vlade prema Kosovu
- u Vladi je sada i DS, a njima verujemo više nego Velji
- radi se o energetici
Što se prve stvari tiče, očigledno je da je to mnogima bitno. Stvar je skoro dovedena dotle, ili će uskoro biti, da se svako ko traži tender za NIS u stvari odriče Visokih Dečana. Drugi argument jeste bitan. Za razliku od prošle godine, kada je o svemu sam mogao da odlučuje Koštunica, sada se pita i Tadić, tako da se smanjuje verovatnoća da ima korupcije.
Treći argument mi je posebno zanimljiv, pošto vlada neko uverenje u javnosti da nafta i gas nisu roba kao i svaka druga. Naši novinari i analitičari prosto ne shvataju da su i gas i nafta berzanska roba koju može da kupi ko god hoće, kada god hoće, koliko god hoće i misle da je neophodno da se država umeša da obezbedi "energetsku sigurnost". Ukinite uredbu o zabrani uvoza naftnih derivata, pa ćete videti šta je prava energetska sigurnost - stizaće nafta sa sve četiri strane sveta!
Sve u svemu, mislim da je najbolje rešenje sledeće. Prvo se ukine uredba o zabrani uvoza derivata. Onda se raspiše tender za prodaju više od 50% NIS-a, pa ko ponudi najvišu cenu neka ga uzme. Ako su Rusi, nemam ništa protiv. Onda se posebno pregovara o gasovodu. Rusi kažu koliko para traže da gasovod prođe kroz Srbiju (ili, alternativno, koliki procenat traže u firmi koja će naplaćivati prenos gasa), pa ako Vladi odgovara - neka potpisuje, opet nemam ništa protiv. Ali, treba te dve stvari odvojiti, jer te vrste kompenzacija omogućavaju veliko muvanje.
Koja je verovatnoća da to tako i bude? Nula.
Sivi soko
Jedan od pripadnika srpskog intelektualno-medijskog lobija u SAD, Nebojša Malić, podržava Rona Pola:
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Pretpostavljam da je to očekivano od kolumniste Antiwar-a. I nekoga ko je angažovan za "srpsku stvar", posebno pitanje K&M. Žestoki izolacionizam libertarijanaca treba da ide na ruku srpskoj strani. Ili je bar jedino logičan. A koga će podržati američki Srbi u novembru?
Pre četiri godine, na sajtu Kongresa srpskog ujedinjenja navedeni su razlozi zašto američki građani srpskog porekla treba da glasaju za Buša: verovalo se da će on doneti skrušeno pokajanje zbog "klinton-olbrajt-holbruk" nasleđa, terorističkih kampova po Bosni itd. A krucijalni argument je bilo očekivanje da će se Buš boriti protiv islamskog fundamentalizma i da smo onda mi na pravoj strani...
Usput, ne mogu sasvim da razlučim sve elemente u pozicioniranju N. Malića. U njegovoj radikalnoj osudi nekih pokušaja da se porede Ron Pol i Čeda Jovanović (ko je pravio to poređenje, zna li neko?) ima neobičnih argumenata: sumarno, kaže se da se doktor Pol i Čeda ne mogu nikako staviti rame uz rame, jer je Čeda žutokljunac koji nikada nije ispoštovao srpski ustav, nikada nije radio pošten posao, podržavaju ga oni koji abortiraju 4000 dece godišnje (naravno, suprotno isto tolikom broju dece čijem rađanju je pomogao ginekolog Pol), bori se protiv svega srpskog i finansiraju ga iz inostranstva...Meni je jedini pristojan (u bukvalnom i logičkom smislu) poslednji razlog - Ron Pol je klasični liberal a Čeda je presvučeni boljševik. Dobro, ja bih pre rekla da je Čeda liberalni jakobinac, ako takva odrednica na zvuči besmisleno.
U svakom slučaju, kod Malića ne umem da razdvojim libertarijanski grumen od primesa (paleo?) konzervativizma i nacionalizma. Ili je to specijalitet srpskog libertarijanizma koji je nužno nedosledan zbog okrutne real-politike?
Dakle, braćo američki Srbi, what's it gonna be?
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Pretpostavljam da je to očekivano od kolumniste Antiwar-a. I nekoga ko je angažovan za "srpsku stvar", posebno pitanje K&M. Žestoki izolacionizam libertarijanaca treba da ide na ruku srpskoj strani. Ili je bar jedino logičan. A koga će podržati američki Srbi u novembru?
Pre četiri godine, na sajtu Kongresa srpskog ujedinjenja navedeni su razlozi zašto američki građani srpskog porekla treba da glasaju za Buša: verovalo se da će on doneti skrušeno pokajanje zbog "klinton-olbrajt-holbruk" nasleđa, terorističkih kampova po Bosni itd. A krucijalni argument je bilo očekivanje da će se Buš boriti protiv islamskog fundamentalizma i da smo onda mi na pravoj strani...
Usput, ne mogu sasvim da razlučim sve elemente u pozicioniranju N. Malića. U njegovoj radikalnoj osudi nekih pokušaja da se porede Ron Pol i Čeda Jovanović (ko je pravio to poređenje, zna li neko?) ima neobičnih argumenata: sumarno, kaže se da se doktor Pol i Čeda ne mogu nikako staviti rame uz rame, jer je Čeda žutokljunac koji nikada nije ispoštovao srpski ustav, nikada nije radio pošten posao, podržavaju ga oni koji abortiraju 4000 dece godišnje (naravno, suprotno isto tolikom broju dece čijem rađanju je pomogao ginekolog Pol), bori se protiv svega srpskog i finansiraju ga iz inostranstva...Meni je jedini pristojan (u bukvalnom i logičkom smislu) poslednji razlog - Ron Pol je klasični liberal a Čeda je presvučeni boljševik. Dobro, ja bih pre rekla da je Čeda liberalni jakobinac, ako takva odrednica na zvuči besmisleno.
U svakom slučaju, kod Malića ne umem da razdvojim libertarijanski grumen od primesa (paleo?) konzervativizma i nacionalizma. Ili je to specijalitet srpskog libertarijanizma koji je nužno nedosledan zbog okrutne real-politike?
Dakle, braćo američki Srbi, what's it gonna be?
02 January 2008
Liberalni mediji
Kad su liberalni mediji ovakvi, antiameričko javno mnjenje ne treba nikoga da iznenađuje. Evo šta kaže Danas:
Cilj invazije na Irak, kako danas veruje većina međunarodnih analitičara, bio je uništenje iračkog društva kako bi se pripremilo tlo da Amerikanci i Britanci preuzmu kontrolu nad ogromnim naftnim rezervama Iraka, uspostave vojne baze na Bliskom istoku i eventualno zaštite Izrael od mogućeg napada Sadamovog Iraka. Takva politika ratnih saveznika poprimiće genocidne obrise s dvoličnim moralnim stavom.
Većina međunarodnih analitičara!? Na primer ko? Uništenje iračkog društva kao cilj?
Ne znam koje medije čitaju Danasovi spoljnopolitički komentatori, ali i među međunarodnim kritičarima ovog rata postoji konsenzus da nafta nije igrala bitnu ulogu. Jedna jednostavna činjenica je da mesec dana rata košta SAD više nego što iznosi ukupan godišnji prihod Iraka od nafte. Druga jednostavna činjenica je da je sva nafta u vlasništvu vlade Iraka i da niko nema nameru da je otme nego mora da je kupi. Od vlade Iraka zavisi kakve će ugovore sklopiti sa naftnim kompanijama.
Ja mislim da je kad se sve sabere, taj rat bio pogrešna odluka i više o tome možete videti u ovoj seriji postova o Iraku. U međuvremenu je bilo još novih činjenica ali glavni argument stoji. Razlozi za rat su pogrešne procene političara i greške obaveštajnih službi o postojanju oružja za masovno uništenje (vidi aferu Curveball). Sadam je nedozvoljavajući potpuni uvid sam doprineo stvaranju utiska da neko hemijsko i biološko postoji. Profesori sa Harvarda i Chicaga, Mearsheimer i Walt takođe tvrde da je zaštita Izraela mogla biti jedan od razloga, i to je jedino što je Danas pogodio, mada je daleko od toga da se "većina analitičara slaže" jer je reč samo o jednom članku i jednoj knjizi. Slagali se ratom ili ne, to su stvari oko kojih se vodi debata. Nafta, vojne baze, geopolitika, namera uništenja iračkog društva i pominjanje "genocidnih obrisa" tamo gde se očigledno radi o građanskom ratu i borbi sa ekstremistima više podsećaju na školu Mikija sa Palme i Dragoša Kalajića nego što su za ozbiljne medije.
Cilj invazije na Irak, kako danas veruje većina međunarodnih analitičara, bio je uništenje iračkog društva kako bi se pripremilo tlo da Amerikanci i Britanci preuzmu kontrolu nad ogromnim naftnim rezervama Iraka, uspostave vojne baze na Bliskom istoku i eventualno zaštite Izrael od mogućeg napada Sadamovog Iraka. Takva politika ratnih saveznika poprimiće genocidne obrise s dvoličnim moralnim stavom.
Većina međunarodnih analitičara!? Na primer ko? Uništenje iračkog društva kao cilj?
Ne znam koje medije čitaju Danasovi spoljnopolitički komentatori, ali i među međunarodnim kritičarima ovog rata postoji konsenzus da nafta nije igrala bitnu ulogu. Jedna jednostavna činjenica je da mesec dana rata košta SAD više nego što iznosi ukupan godišnji prihod Iraka od nafte. Druga jednostavna činjenica je da je sva nafta u vlasništvu vlade Iraka i da niko nema nameru da je otme nego mora da je kupi. Od vlade Iraka zavisi kakve će ugovore sklopiti sa naftnim kompanijama.
Ja mislim da je kad se sve sabere, taj rat bio pogrešna odluka i više o tome možete videti u ovoj seriji postova o Iraku. U međuvremenu je bilo još novih činjenica ali glavni argument stoji. Razlozi za rat su pogrešne procene političara i greške obaveštajnih službi o postojanju oružja za masovno uništenje (vidi aferu Curveball). Sadam je nedozvoljavajući potpuni uvid sam doprineo stvaranju utiska da neko hemijsko i biološko postoji. Profesori sa Harvarda i Chicaga, Mearsheimer i Walt takođe tvrde da je zaštita Izraela mogla biti jedan od razloga, i to je jedino što je Danas pogodio, mada je daleko od toga da se "većina analitičara slaže" jer je reč samo o jednom članku i jednoj knjizi. Slagali se ratom ili ne, to su stvari oko kojih se vodi debata. Nafta, vojne baze, geopolitika, namera uništenja iračkog društva i pominjanje "genocidnih obrisa" tamo gde se očigledno radi o građanskom ratu i borbi sa ekstremistima više podsećaju na školu Mikija sa Palme i Dragoša Kalajića nego što su za ozbiljne medije.
01 January 2008
Moral i politika
Kao neku vrstu novogodišnje čestitike svojim čitaocima, časopis Nova sprska politička misao na svom sajtu objavljuje baner sledeće sadržine: "ko hoće moral u politici, neka ide u NSPM", sa potpisom "Prijatelji NSPM". Zainteresovan da vidim koji su to "prijatelji" koji tako velikodušno hvale objektivnost i moralnost NSPM, kliknem na link, kad imam šta i videti: reč je o pet donatora časopisa koji se tu reklamiraju, od kojih su tu dva ministarstva Vlade Srbije, a treće državna firma Telekom Srbije. Ima još i dve privatne firme, što je za ovu priču manje zanimljivo.
Dakle, NSPM tvrdi da je on bastion morala u politici, a garancija za to je činjenica da ih hvale Vlada Srbije i državni Telekom, koji ih uzgred i finansiraju. Ili se hoće sugerisati kako političari, u već poznatom Đinđićevom stilu tvrde da je politika amoralna stvar, a ko hoće moral u politici, taj će ga naći kod nezavisnih analitičara koje mi finansiramo. Mi se bavimo pragmom, a Đorđe i Sloba su tu za pitanja morala, a da su oni pravi garantuje činjenica da ih mi plaćamo. Ili ih plaćamo zato što su pravi (moralni). Ko će ga znati...
Da se razumemo, ne mislim ja da oni (NSPM) podražavaju Koštunicu i mrze Zapad (samo?) zato što ih Vlada plaća da to rade, već je pre obrnuto: ovi ih plaćaju zato što su im od koristi, takvi kakvi jesu i kakvi bi verovatno bili i bez državnih para. Problem je u nečem drugom - ovde imamo slučaj nečeg što se obično zove konflikt interesa. Neukusno je pozivati se kao na dokaz svoje objektivnosti činjenicu da dobijaš pare od Vlade koju non-stop u svom časopisu hvališ, a napadaš njene protivnike. Ja mogu da shvatim da zbog svoje etatističke ideologije oni ne smatraju da je dobijanje para od Vlade problem, ali ne mogu da vidim kako činjenica dobijanja para od Vlade popravlja njihovu objektivnost u donošenju sudova o toj Vladi. Zamislite kad bismo mi dobili pare od Miškovića, pisali to što smo pisali protiv antimonopolske politike i njene primene na Deltu (ovde ili ovde) i nekompetencije Komisije za zaštitu konkurencije i Saveta za borbu protiv korupcije, a onda stavili reklamu "ko hoće kompetentnu analizu ekonomskih pitanja, nek čita TR", u potpisu "Delta". U čemu je razlika, osim činjenice da je u ovom slučaju reč o državnim institucijama, a u našem hipotetičkom o privatnoj firmi?
Dakle, NSPM tvrdi da je on bastion morala u politici, a garancija za to je činjenica da ih hvale Vlada Srbije i državni Telekom, koji ih uzgred i finansiraju. Ili se hoće sugerisati kako političari, u već poznatom Đinđićevom stilu tvrde da je politika amoralna stvar, a ko hoće moral u politici, taj će ga naći kod nezavisnih analitičara koje mi finansiramo. Mi se bavimo pragmom, a Đorđe i Sloba su tu za pitanja morala, a da su oni pravi garantuje činjenica da ih mi plaćamo. Ili ih plaćamo zato što su pravi (moralni). Ko će ga znati...
Da se razumemo, ne mislim ja da oni (NSPM) podražavaju Koštunicu i mrze Zapad (samo?) zato što ih Vlada plaća da to rade, već je pre obrnuto: ovi ih plaćaju zato što su im od koristi, takvi kakvi jesu i kakvi bi verovatno bili i bez državnih para. Problem je u nečem drugom - ovde imamo slučaj nečeg što se obično zove konflikt interesa. Neukusno je pozivati se kao na dokaz svoje objektivnosti činjenicu da dobijaš pare od Vlade koju non-stop u svom časopisu hvališ, a napadaš njene protivnike. Ja mogu da shvatim da zbog svoje etatističke ideologije oni ne smatraju da je dobijanje para od Vlade problem, ali ne mogu da vidim kako činjenica dobijanja para od Vlade popravlja njihovu objektivnost u donošenju sudova o toj Vladi. Zamislite kad bismo mi dobili pare od Miškovića, pisali to što smo pisali protiv antimonopolske politike i njene primene na Deltu (ovde ili ovde) i nekompetencije Komisije za zaštitu konkurencije i Saveta za borbu protiv korupcije, a onda stavili reklamu "ko hoće kompetentnu analizu ekonomskih pitanja, nek čita TR", u potpisu "Delta". U čemu je razlika, osim činjenice da je u ovom slučaju reč o državnim institucijama, a u našem hipotetičkom o privatnoj firmi?
31 December 2007
Danica Popović prvi laureat nagrade Tržišno rešenje godine
Kategorija:
Razno
Danica Popović je osvojila nagradu Tržišno rešenje za 2007. godinu. Ona je u drugom krugu sa 17 glasova pobedila Vladimira Gligorova za koga je glasalo 16 posetioca bloga. Danica Popović je osvojila novčanu nagradu od 500 američkih dolara.
Kao jedna od retkih tršišno orijentisanih ekonomista u Srbiji, Danica Popović je zastupala ideje tržišnih i individualnih sloboda. Naročito veliki doprinos predstavljaju njeni medijski nastupi i tekstovi u kojima dosledno i ubedljivo zastupa „tržišno rešenje“ za ključne aktuelne probleme srpske ekonomije.
30 December 2007
Novogodišnja
Dobijam neobične čestitke ovih dana: Srećna Nova antifašistička godina, pa Srećna Nova pacifistička, pa onda, feministička...Meni je to ok, blagdani su namenjeni visokoparnom govoru. Globalno otopljenom segmentu inače kontrolisanog iracionalnog i glupkastog...
Tako osetih potrebu da i ja vama poželim jednu dobru, berićetnu, individualističku, tržišno orijentisanu i nadasve, konzumerizmom zaraženu godinu.
Sve najbolje u 2008. godini!
Tu je i mali poklon - pesmica.
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with free enterprise
Don’t try to make me feel guilty
I’m so tired of hearing you cry
There’s nothing wrong with making some profit
If you ask me I’ll say it’s just fine
There’s nothing wrong with wanting to live nice
I’m so tired of hearing you whine
About the revolution
Bringin’ down the rich
When was the last time you dug a ditch, baby?
If it ain’t one thing
Then it’s the other
Any cause that crosses your path
Your heart bleeds for anyone’s brother
I’ve got to tell you you’re a pain in the ass
You criticize with plenty of vigor
You rationalize everything that you do
With catchy phrases and heavy quotations
And everybody is crazy but you
You’re just a middle class, socialist brat
From a suburban family and you never really had to work
And you tell me that we’ve got to get back
To the struggling masses (whoever they are)
You talk, talk, talk about suffering and pain
Your mouth is bigger than your entire brain
What the hell do you know about suffering and pain (you dumb...)
(Repeat first verse)
(Repeat chorus)
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
—Oingo Boingo, Capitalism (written by Danny Elfman)
Tako osetih potrebu da i ja vama poželim jednu dobru, berićetnu, individualističku, tržišno orijentisanu i nadasve, konzumerizmom zaraženu godinu.
Sve najbolje u 2008. godini!
Tu je i mali poklon - pesmica.
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with free enterprise
Don’t try to make me feel guilty
I’m so tired of hearing you cry
There’s nothing wrong with making some profit
If you ask me I’ll say it’s just fine
There’s nothing wrong with wanting to live nice
I’m so tired of hearing you whine
About the revolution
Bringin’ down the rich
When was the last time you dug a ditch, baby?
If it ain’t one thing
Then it’s the other
Any cause that crosses your path
Your heart bleeds for anyone’s brother
I’ve got to tell you you’re a pain in the ass
You criticize with plenty of vigor
You rationalize everything that you do
With catchy phrases and heavy quotations
And everybody is crazy but you
You’re just a middle class, socialist brat
From a suburban family and you never really had to work
And you tell me that we’ve got to get back
To the struggling masses (whoever they are)
You talk, talk, talk about suffering and pain
Your mouth is bigger than your entire brain
What the hell do you know about suffering and pain (you dumb...)
(Repeat first verse)
(Repeat chorus)
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
—Oingo Boingo, Capitalism (written by Danny Elfman)
29 December 2007
Zašto je Benazir Buto ubijena
Kategorija:
Svet
Zato što je virila kroz krov automobila. Mase su joj klicale i ona jednostavno nije mogla da izdrži da ne pomoli glavu i pozdravi ljude. Teško je tome odoleti ako ste političar, zbog toga se i bavite politikom.
Radi se o takozvanoj nekonzistentnosti u vremenu. Benazir Buto zna da je u opasnom gradu, dobro zna da joj preti ubistvo, ali kada se nađe u tako privlačnoj situaciji onda proste ne može odoleti. Prvi koji je rešio taj problem je bio Odisej. Da bi čuo pesmu sirena a ipak preživeo, naredio je da ga vežu za jarbol pre nego što brod prođe pored pevajućih sirena i ni u kom slučaju ne odvezuju, ma šta im govorio tada. Pre nego što i dođe u situaciju da odlučuje, on se odrekne slobodne volje za određeni period ili u određenoj stvari. Isti princip važi i za obezbeđenje. Štićenik, makar bio predsenik ili premijer, mora da im ustupi pravo da mu u tim stvarima naređuju. Da je Buto to uradila, nijedan profesionalac je ne bi pustio da viri kroz krov -- sigurno ne u Ravalpindiju, mesec dana nakon što je već imala jedan pokušaj atentata.
Isti princip je iza nezavisnosti centralnih banaka. Političari znaju da inflacija ne valja, ali kada dođu u situaciju da im novac treba, onda se polakome i odluče da ipak odštampaju malo. Zato se centralnoj banci garantuje nezavisnost. Izvršna vlast se tako odriče slobodne volje pre nego što i dođe u iskušenje.
O samoj Benazir, svakako nije zaslužila da bude ubijena. Veoma loša stvar za Pakistan koji ima sve ozbiljniji problem sa ekstremistima i teško je videti neki izlaz iz toga. Međutim, ne treba se zavaravati da je bila svetionik slobode i moja površna ocena je da je bila najgora od tri opcije, sadašnjeg generala Mušarafa i bivšeg premijera Navaza Šarifa. Sa vlasti je otišla zbog korupcije i krađe, govori se o milijardi dolara. Za vreme njene vlade Pakistan je bio jedna od tri zemlje koja je priznala talibansku vladu u Avganistanu, a povremeno i finansijski pomagala Talibane. Ovde je članak njene sestričine koja čak govori o umešanosti Benazir Buto u ubistvo njenog oca.
Radi se o takozvanoj nekonzistentnosti u vremenu. Benazir Buto zna da je u opasnom gradu, dobro zna da joj preti ubistvo, ali kada se nađe u tako privlačnoj situaciji onda proste ne može odoleti. Prvi koji je rešio taj problem je bio Odisej. Da bi čuo pesmu sirena a ipak preživeo, naredio je da ga vežu za jarbol pre nego što brod prođe pored pevajućih sirena i ni u kom slučaju ne odvezuju, ma šta im govorio tada. Pre nego što i dođe u situaciju da odlučuje, on se odrekne slobodne volje za određeni period ili u određenoj stvari. Isti princip važi i za obezbeđenje. Štićenik, makar bio predsenik ili premijer, mora da im ustupi pravo da mu u tim stvarima naređuju. Da je Buto to uradila, nijedan profesionalac je ne bi pustio da viri kroz krov -- sigurno ne u Ravalpindiju, mesec dana nakon što je već imala jedan pokušaj atentata.
Isti princip je iza nezavisnosti centralnih banaka. Političari znaju da inflacija ne valja, ali kada dođu u situaciju da im novac treba, onda se polakome i odluče da ipak odštampaju malo. Zato se centralnoj banci garantuje nezavisnost. Izvršna vlast se tako odriče slobodne volje pre nego što i dođe u iskušenje.
O samoj Benazir, svakako nije zaslužila da bude ubijena. Veoma loša stvar za Pakistan koji ima sve ozbiljniji problem sa ekstremistima i teško je videti neki izlaz iz toga. Međutim, ne treba se zavaravati da je bila svetionik slobode i moja površna ocena je da je bila najgora od tri opcije, sadašnjeg generala Mušarafa i bivšeg premijera Navaza Šarifa. Sa vlasti je otišla zbog korupcije i krađe, govori se o milijardi dolara. Za vreme njene vlade Pakistan je bio jedna od tri zemlje koja je priznala talibansku vladu u Avganistanu, a povremeno i finansijski pomagala Talibane. Ovde je članak njene sestričine koja čak govori o umešanosti Benazir Buto u ubistvo njenog oca.
Rusi...
Kategorija:
Privatizacija
Danas bi trebalo da se održi hitna sednica Vlade posvećena problemu NIS-a. Po onome što do sada znamo, Koštunica i njegovi ljudi su preuzeli nekakvu obavezu ili dali obećanje da će ruskom Gaspromu dati NIS bez tendera, za 400 miliona dolara. Sada je frka u Vladi jer treba ostale ubediti da taj zakulisni dogovor aminuju po kratkom postupku. Prve procene kažu da bi cena na tenderu mogla da bude bar 5-8 puta veća. Ja nisam siguran, ali bilo bi zanimljivo proveriti zar ne? Primećujem dosta zagonetno ignorisanje ove flagrantne činjenice u većem delu srpske javnosti.
Ministar Dinkić je poslao pismo premijeru u kome kaže da bi ovo mogao da bude vrlo loš dil. Rusi ne preuzimaju nikakvu čvrstu obavezu da grade gasovod kroz Srbiju, a skladište u Banatskom Dvoru bi bilo pet puta manje nego što je predlagala Vlada Srbije. Kako izgleda DSS je jako zainteresovan da se ovaj sporazum, uprkos svemu, potpiše 18. januara kad Putin dolazi u posetu Bugarskoj (ne Srbiji...). Kao da želi po svaku cenu da ima neki pandan Božinom SAP koji će biti 28. januara.
Sudeći po informacijama u medijima, ministri Bubalo i Cvetković nisu znali ništa o dilu, Ministar Dinkić je kategorički protiv i preti da će napustiti komisiju za pregovore sa Rusima. DS nije obavešten verovatno, ali će pokušati da nađe kompromis tako da Koštunica ostvari politički ono što želi, a oni ostanu u upravnim odborima i ministarstvima. Zadovoljni su da ih Koštunica ne najuri i dovede radikale.
Ovo će biti zaista neprijatan test za Tadića: koliko je "elastičan": da li će aminovati poklanjanje NIS-a bez tendera privilegovanom ponuđaču, i to još (kao što svako može da vidi) kao protivuslugu za političko pokrivanje propale politike koja će biti prošlost i pre nego što Gasprom stigne čestito da preuzme NIS? I kako se to uklapa u priču o "konsenzusu u vladajućoj koaliciji o evropskim integracijama"?
Ministar Dinkić je poslao pismo premijeru u kome kaže da bi ovo mogao da bude vrlo loš dil. Rusi ne preuzimaju nikakvu čvrstu obavezu da grade gasovod kroz Srbiju, a skladište u Banatskom Dvoru bi bilo pet puta manje nego što je predlagala Vlada Srbije. Kako izgleda DSS je jako zainteresovan da se ovaj sporazum, uprkos svemu, potpiše 18. januara kad Putin dolazi u posetu Bugarskoj (ne Srbiji...). Kao da želi po svaku cenu da ima neki pandan Božinom SAP koji će biti 28. januara.
Sudeći po informacijama u medijima, ministri Bubalo i Cvetković nisu znali ništa o dilu, Ministar Dinkić je kategorički protiv i preti da će napustiti komisiju za pregovore sa Rusima. DS nije obavešten verovatno, ali će pokušati da nađe kompromis tako da Koštunica ostvari politički ono što želi, a oni ostanu u upravnim odborima i ministarstvima. Zadovoljni su da ih Koštunica ne najuri i dovede radikale.
Ovo će biti zaista neprijatan test za Tadića: koliko je "elastičan": da li će aminovati poklanjanje NIS-a bez tendera privilegovanom ponuđaču, i to još (kao što svako može da vidi) kao protivuslugu za političko pokrivanje propale politike koja će biti prošlost i pre nego što Gasprom stigne čestito da preuzme NIS? I kako se to uklapa u priču o "konsenzusu u vladajućoj koaliciji o evropskim integracijama"?
28 December 2007
Pravi problem sa inflacijom
Nemam utisak da vlada, novinari, pa i veliki deo stručne javnosti razumeju u čemu je problem sa inflacijom. O inflaciji se uglavnom govori u kontekstu opasnosti od njenog nekontrolisanog rasplamsavanja, kao da je to jedina loša strana inflacije. Recimo današnji naslov u Danasu glasi "Obuzdavanje probuđene inflacione aždaje".
Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.
Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.
To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.
Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.
Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.
To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.
Prelazni period
Prva priča:
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Danas u Beogradu...
Kategorija:
Regulacija
Raskrsnica Sarajevske i Admirala Geprata, pola tri popodne. Dva starija gospodina se vraćaju sa novogodišnjeg koktela za penzionere u Železnici (bar da znamo za šta ide 100 miliona evra subvencija). Jednom je jako loše, jedva stoji. Da ne bude zabune, nije pijan, nego mu je prosto pozlilo. Drugi kaže jednoj gospođi koja prolazi "Čekamo na taksi već pola sata, umreće čovek na ulici. Prošlo ih je dvadeset, svi su puni!" Ona odgovara: "A posle kažu da ih ima previše, bitange jedne!"
Pola sata pre toga, sedeo sam na ručku sa dvoje prijatelja. Ona je zamolila konobara da pozove taksi. On kaže - "Probaću, ali da znate, poslednih nedelju dana nisam uspeo da nađem taksi."
Da mi je da znam ko je radio čuvenu studiju....
Pola sata pre toga, sedeo sam na ručku sa dvoje prijatelja. Ona je zamolila konobara da pozove taksi. On kaže - "Probaću, ali da znate, poslednih nedelju dana nisam uspeo da nađem taksi."
Da mi je da znam ko je radio čuvenu studiju....
Otapanje globalnog zagrevanja
U poslednjih deset godina globalno zagrevanje se zaustavilo: manje-više po svim temperaturnim podacima, zemaljskim kao i satelitskim i radiosondažnim, globalna temperatura u poslednjih deset godina stagnira. To je samo po sebi dosta neprijatna okolnost za teoriju antropogenog globalnog zagrevanja koje predviđa manje-više konstantnu stopu zagrevanja kroz vreme.
No, problem je izgleda još veći. Po podacima Climate Research Unit, istraživačkog tima Univerziteta East Anglia koji IPCC koristi kao zvanične podatke za globalnu temperaturu, u poslednjih 30-ak godina temperatura je rasla tempom od oko 0,19 stepeni po dekadi, ili ukupno oko 0,55 stepeni do sada, a iznad kopna čak 0,26 stepeni po dekadi. Istovremeno, satelitski i radiosondažni podaci pokazuju znatno manji stepen zagrevanja atmosfere, oko 0,12 ili 0,13 stepeni po dekadi. Ovo je značajna diskrepanca, jer klimatski modeli IPCC predviđaju bez razlike veće zagrevanje u atmosferi, nego na površini, što je posebno istaknuto u tropima gde je zagrevanje troposfere 2-3 puta manje od modelskih projekcija.
Ranije se uglavnom smatralo da su defekti u merenju temperature na zemlji odgovorni za ovu dikrepancu. Recimo, urbanizacija koja povećava površine pod asfaltom i betonom stvara ostrvo toplote u velikim gradovima koji su topliji od ruralnog okruženja. Svako ko živi u Beogradu zna o čemu govorim. Lokalna promena u korišćenju zemlje se onda pogrešno očitava kao temepraturni signal stakleničkog zagrevanja, koga zapravo nema ili je mnogo manji. Druga stvar je nehomogenost podataka, odnosno činjenica da mnoge meteo-stanice imaju serije podataka koji su dobijene upotrebom različitih instrumenata, na različitim mestima, različitim tehnikama. Da ne govorimo o tome da je kompozit temperatura koje koriste IPCC i CRU takođe vrlo nehomogen, jer je tokom 80-ih godina došlo do smanjenja broja stanica za dve trećine. Ipak, IPCC u svojim izveštajima tvrdi da se svim ovim socioekonomskim faktorima može pripisati najviše 10% očitanog globalnog zagrevanja na površini Zemlje.
Ross McKitrick, profesor ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi i Pat Michaels, profesor klimatologije sa Univerziteta Virdžinije i šef klimatoloških istraživanja na Cato institutu su pokušali da testiraju ovu tvrdnju IPCC, i da odrede koliko je zapravo od rečenih 0,19 ili 0,26 stepeni po dekadi posledica genuinog globalnog zagrevanja, a koliko posledica socijalnih faktora poput rasta stanovništva, urbanizacije, pomeranja lokacija stanica itd. Oni su u svom radu koji je objavljen u prestižnom naučnom časopisu Journal of Geophyisical Research napravili kompjuterski model u kome su kombinovali podatke IPCC o temperaturi sa oficijelnim podacima o socio-ekonomskim faktorima. I pogodite šta - pronašli su statistički visoko signifikantnu korelaciju između privrednog rasta i urbanizacije na jednoj strani i porasta temeprature na drugoj. U svom radu McKitrick i Michaels zaključuju da bi POLOVINA globalnog zagrevanja od kraja 1970-ih do danas mogla da bude posledica socio-ekonomskih faktora, dakle veštačkih uticaja čoveka ne na temperaturu, nego na proces njenog merenja, a samo polovina posledica globalnnog zagrevanja. IPCC je tako pet puta potcenio uticaj ne-klimatskih faktora na porast globalne temperature.
Kada se napravi ovakva revizija i iz temperaturnih podataka različitim složenim tehnikama odstrani ili barem minimizira uticaj socioekonomskih faktora, diskrepanca između satelitskih podataka o temperaturi i onih koji se dobijaju na zemlji iščezava. Ono što smo zdravorazumski znali ranije, sada je postalo mnogo bolje dokumentovano. Očigledno je da su podaci o temperaturi koji se dobijaju na stanicama na Zemlji kontaminirani neklimatskim uticajima, poput urbanizacije, ili lošeg održavanja stanica, te se ti podaci ne mogu uzimati kao relevantni ni za opisivanje sadašnje klime, a još manje za previđanje buduće.
Zamislite da se u prestižnom naučnom časopisu pojavi rad koji dokazuje da je globalno zagrevanje duplo veće nego što smo mislili do sada! Pa mediji bi o tome brujali nedeljama i mesecima: verovanto bi izbile i neke demonstracije gde bi se tražilo od Amerike da odmah primeni Kjoto (setite se samo letošnje histerije o arktičkom ledu koji je na rekordno niskom nivou, dok je nedeljama sistematski prećutkivano da je u isto vreme led na Antarktiku bio na rekordno visokom nivou). Ovaj rad, koji naprotiv dokazuje da je zagrevanje verovatno duplo manje nego što se tvrdi, nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Jedini članak u novinama koji možete pročitati jeste u kanadskom malotiražnom Finincial Postu, kao i analize po blogovima, recimo ovde ili ovde.
New York Times, Washington Post, gde ste? Ili, Politika i Danas, gde ste?
No, problem je izgleda još veći. Po podacima Climate Research Unit, istraživačkog tima Univerziteta East Anglia koji IPCC koristi kao zvanične podatke za globalnu temperaturu, u poslednjih 30-ak godina temperatura je rasla tempom od oko 0,19 stepeni po dekadi, ili ukupno oko 0,55 stepeni do sada, a iznad kopna čak 0,26 stepeni po dekadi. Istovremeno, satelitski i radiosondažni podaci pokazuju znatno manji stepen zagrevanja atmosfere, oko 0,12 ili 0,13 stepeni po dekadi. Ovo je značajna diskrepanca, jer klimatski modeli IPCC predviđaju bez razlike veće zagrevanje u atmosferi, nego na površini, što je posebno istaknuto u tropima gde je zagrevanje troposfere 2-3 puta manje od modelskih projekcija.
Ranije se uglavnom smatralo da su defekti u merenju temperature na zemlji odgovorni za ovu dikrepancu. Recimo, urbanizacija koja povećava površine pod asfaltom i betonom stvara ostrvo toplote u velikim gradovima koji su topliji od ruralnog okruženja. Svako ko živi u Beogradu zna o čemu govorim. Lokalna promena u korišćenju zemlje se onda pogrešno očitava kao temepraturni signal stakleničkog zagrevanja, koga zapravo nema ili je mnogo manji. Druga stvar je nehomogenost podataka, odnosno činjenica da mnoge meteo-stanice imaju serije podataka koji su dobijene upotrebom različitih instrumenata, na različitim mestima, različitim tehnikama. Da ne govorimo o tome da je kompozit temperatura koje koriste IPCC i CRU takođe vrlo nehomogen, jer je tokom 80-ih godina došlo do smanjenja broja stanica za dve trećine. Ipak, IPCC u svojim izveštajima tvrdi da se svim ovim socioekonomskim faktorima može pripisati najviše 10% očitanog globalnog zagrevanja na površini Zemlje.
Ross McKitrick, profesor ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi i Pat Michaels, profesor klimatologije sa Univerziteta Virdžinije i šef klimatoloških istraživanja na Cato institutu su pokušali da testiraju ovu tvrdnju IPCC, i da odrede koliko je zapravo od rečenih 0,19 ili 0,26 stepeni po dekadi posledica genuinog globalnog zagrevanja, a koliko posledica socijalnih faktora poput rasta stanovništva, urbanizacije, pomeranja lokacija stanica itd. Oni su u svom radu koji je objavljen u prestižnom naučnom časopisu Journal of Geophyisical Research napravili kompjuterski model u kome su kombinovali podatke IPCC o temperaturi sa oficijelnim podacima o socio-ekonomskim faktorima. I pogodite šta - pronašli su statistički visoko signifikantnu korelaciju između privrednog rasta i urbanizacije na jednoj strani i porasta temeprature na drugoj. U svom radu McKitrick i Michaels zaključuju da bi POLOVINA globalnog zagrevanja od kraja 1970-ih do danas mogla da bude posledica socio-ekonomskih faktora, dakle veštačkih uticaja čoveka ne na temperaturu, nego na proces njenog merenja, a samo polovina posledica globalnnog zagrevanja. IPCC je tako pet puta potcenio uticaj ne-klimatskih faktora na porast globalne temperature.
Kada se napravi ovakva revizija i iz temperaturnih podataka različitim složenim tehnikama odstrani ili barem minimizira uticaj socioekonomskih faktora, diskrepanca između satelitskih podataka o temperaturi i onih koji se dobijaju na zemlji iščezava. Ono što smo zdravorazumski znali ranije, sada je postalo mnogo bolje dokumentovano. Očigledno je da su podaci o temperaturi koji se dobijaju na stanicama na Zemlji kontaminirani neklimatskim uticajima, poput urbanizacije, ili lošeg održavanja stanica, te se ti podaci ne mogu uzimati kao relevantni ni za opisivanje sadašnje klime, a još manje za previđanje buduće.
Zamislite da se u prestižnom naučnom časopisu pojavi rad koji dokazuje da je globalno zagrevanje duplo veće nego što smo mislili do sada! Pa mediji bi o tome brujali nedeljama i mesecima: verovanto bi izbile i neke demonstracije gde bi se tražilo od Amerike da odmah primeni Kjoto (setite se samo letošnje histerije o arktičkom ledu koji je na rekordno niskom nivou, dok je nedeljama sistematski prećutkivano da je u isto vreme led na Antarktiku bio na rekordno visokom nivou). Ovaj rad, koji naprotiv dokazuje da je zagrevanje verovatno duplo manje nego što se tvrdi, nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Jedini članak u novinama koji možete pročitati jeste u kanadskom malotiražnom Finincial Postu, kao i analize po blogovima, recimo ovde ili ovde.
New York Times, Washington Post, gde ste? Ili, Politika i Danas, gde ste?
27 December 2007
NATO
Mnogi "proevropski" i "prozapadno" nastrojeni ljudi ovih dana protive se Rezoluciji koja je upravo juče doneta u Skupštini, i po kojoj će Srbija prekinuti integracije sa EU ako oni priznaju Kosovo, i po kojoj će Srbija da ostane van NATO. Najčešći argument prozapadnih komentatora je, čak i kad kritikuju anti-NATO odredbu, otprilike sledeći: "ni ja ne volim NATO, jer su nas oni bombardovali, ali...".
Meni to sve izgleda jeftino i kukavički. Ja volim NATO. NATO je skupina 19 liberalnih i demokratskih zemalja, vojna alijansa koja je pola veka štitila mir u svetu, koja je bila jedini mač pravde kome je iko mogao da se nada. On je sprečio da komunizam zavlada u većem delu sveta. Da nije bilo NATO-a i američkog vojnog kišobrana, Rusi bi se kupali na Atlantiku za 5 meseci, kao što su za kratko vreme osvojili Istočnu Evropu, suprotno dogovoru na Jalti da se dozvole slobodni izbori i slobodan put za svaku istočnoevropsku zemlju. Meni nikakav problem ne predstavlja članstvo Srbije u alijansi koja je štitila slobodu i pravdu u svetu 50 godina od komunističke agresije. Naprotiv - ja u tome vidim racionalan znak pripadnosti Srbije zapadnom svetu, gde su naši preci od početka XIX veka težili, kao i bezbednosnu garanciju za Srbiju uvek u budućnosti. To što naši nacionalisti i političari koji ne žele da se odreknu gubitičke Miloševićeve politike i njegove vizije mesta Srbije u svetu, ponavljaju Miloševićeve mantre iz 90-ih, i nade u Kinu, Rusiju i Indoneziju, za mene nije nikakav argument. Kao ni činjenica da je NATO bombardovao Srbiju. NATO jeste bombardovao Srbiju, ali potpredsednik srpske Vlade je pet dana pre toga rekao da "Albanaca na Kosovu neće biti", a ta Vlada odmah krenula da ih masovno ubija i raseljava uz oduzimanje ličnih karata i pasoša da ne bi nikad mogli da se vrate. Leševi civila su masovno uništavani ili razvoženi i zakopavani po Srbiji, pa smo tako posle rata otkrili hladnjaču u Dunavu punu leševa dece i žena, te masovne grobnice civila u Batajnici i Petrovom selu, gde su pokopani pobijeni Albanci sa Kosova. Dakle, Srbija treba da odbaci zločinačku politiku koja ju je dovela u sukob sa 19 vodećih demokratskih zemalja sveta, a ne da odbaci ponovo, u XXI veku, vojne i političke integracije sa tim zemljama, u ime iste propale Miloševićeve politike. To bi bilo kao da neki Nemac 1946 kaže da je okupacija nelegitimna jer su nas oni bombradovali. Mislite da Milošević nije isto što i Hitler? Samo napred, onda, u odbranu Miloševića. Dosta je nezgodno što ispada da morate dosta temeljno i sofistikovano da branite Slobu od nepoželjnih analogija sa raznim lošim ljudima, da biste argumentovali ostanak Srbije van NATO-a na osnovu činjenice bombardovanja.
Posebno je cinično kad oni koju oživljavanje politike 90-ih odobravaju i sprovode, potežu argument o "nacionalnoj nezavisnosti" i kvalifikuju svoje protivnike kao izdajnike. Tomislav Nikolić je sa mesta predsednika Skupštine Srbije izjavio da bi on voleo da Srbija bude ruska gubernija, a od izjava bezgranične ljubavi Vladimiru Putinu ne možemo živeti po ceo dan. Pri kraju je proces zaključivanja dogovora o poklonu NIS-a Rusima bez tendera, kao protivusluge za rusku političku podršku oko Kosova! Ja takve stvari smatram nacionalnom veleizdajom. Zamislite da Čedomir Jovanović kaže da bi voleo da Srbija bude 51 američka država ili da se na isti način napravi zakulisni dil sa firmom iz neke zapadne zemlje. U čemu je razlika?
Meni to sve izgleda jeftino i kukavički. Ja volim NATO. NATO je skupina 19 liberalnih i demokratskih zemalja, vojna alijansa koja je pola veka štitila mir u svetu, koja je bila jedini mač pravde kome je iko mogao da se nada. On je sprečio da komunizam zavlada u većem delu sveta. Da nije bilo NATO-a i američkog vojnog kišobrana, Rusi bi se kupali na Atlantiku za 5 meseci, kao što su za kratko vreme osvojili Istočnu Evropu, suprotno dogovoru na Jalti da se dozvole slobodni izbori i slobodan put za svaku istočnoevropsku zemlju. Meni nikakav problem ne predstavlja članstvo Srbije u alijansi koja je štitila slobodu i pravdu u svetu 50 godina od komunističke agresije. Naprotiv - ja u tome vidim racionalan znak pripadnosti Srbije zapadnom svetu, gde su naši preci od početka XIX veka težili, kao i bezbednosnu garanciju za Srbiju uvek u budućnosti. To što naši nacionalisti i političari koji ne žele da se odreknu gubitičke Miloševićeve politike i njegove vizije mesta Srbije u svetu, ponavljaju Miloševićeve mantre iz 90-ih, i nade u Kinu, Rusiju i Indoneziju, za mene nije nikakav argument. Kao ni činjenica da je NATO bombardovao Srbiju. NATO jeste bombardovao Srbiju, ali potpredsednik srpske Vlade je pet dana pre toga rekao da "Albanaca na Kosovu neće biti", a ta Vlada odmah krenula da ih masovno ubija i raseljava uz oduzimanje ličnih karata i pasoša da ne bi nikad mogli da se vrate. Leševi civila su masovno uništavani ili razvoženi i zakopavani po Srbiji, pa smo tako posle rata otkrili hladnjaču u Dunavu punu leševa dece i žena, te masovne grobnice civila u Batajnici i Petrovom selu, gde su pokopani pobijeni Albanci sa Kosova. Dakle, Srbija treba da odbaci zločinačku politiku koja ju je dovela u sukob sa 19 vodećih demokratskih zemalja sveta, a ne da odbaci ponovo, u XXI veku, vojne i političke integracije sa tim zemljama, u ime iste propale Miloševićeve politike. To bi bilo kao da neki Nemac 1946 kaže da je okupacija nelegitimna jer su nas oni bombradovali. Mislite da Milošević nije isto što i Hitler? Samo napred, onda, u odbranu Miloševića. Dosta je nezgodno što ispada da morate dosta temeljno i sofistikovano da branite Slobu od nepoželjnih analogija sa raznim lošim ljudima, da biste argumentovali ostanak Srbije van NATO-a na osnovu činjenice bombardovanja.
Posebno je cinično kad oni koju oživljavanje politike 90-ih odobravaju i sprovode, potežu argument o "nacionalnoj nezavisnosti" i kvalifikuju svoje protivnike kao izdajnike. Tomislav Nikolić je sa mesta predsednika Skupštine Srbije izjavio da bi on voleo da Srbija bude ruska gubernija, a od izjava bezgranične ljubavi Vladimiru Putinu ne možemo živeti po ceo dan. Pri kraju je proces zaključivanja dogovora o poklonu NIS-a Rusima bez tendera, kao protivusluge za rusku političku podršku oko Kosova! Ja takve stvari smatram nacionalnom veleizdajom. Zamislite da Čedomir Jovanović kaže da bi voleo da Srbija bude 51 američka država ili da se na isti način napravi zakulisni dil sa firmom iz neke zapadne zemlje. U čemu je razlika?
Da li je Mlađen Kovačević konačno u pravu?
U tekstu u Politici profesor Kovačević pobija tezu da je kurs dinara potpuno nebitan za izvoz. Što se mene tiče, u pravu je. Tvrdnja guvernera da su izvoz i uvoz potpuno neosetljivi na kurs je prosto besmislena (a mislim da se i Slaviša sa time slaže). Kurs je cena kao i svaka druga, a tražena i prodavana količina pre svega zavisi od nje.
Međutim, postoji jedan argument za guvernerovu tvrdnju. Naime, devalvacija dinara bi verovatno dovela do inflacije (2004. i 2005. su dobar dokaz za to), što može indirektno da škodi izvoznicima. Ja lično ne verujem da bi se sva devalvacija direktno "prelila" u inflaciju, ali veliki deo svakako bi. Guverner, umesto da ulazi u te priče, treba prosto da kaže "GDP, izvoz i uvoz me apsolutno ne interesuju, moj posao je da održavam stabilnost cena".
Takođe, mislim da treba još jednom naglasiti sledeću stvar - visok izvoz i visoke strane investicije su na kratak rok suprotstavljeni ciljevi. Veliki priliv stranih investicija drži kurs niskim, što otežava izvoz. Zato mislim da je politika Vlade i NBS koja otprilike glasi "što više izvoza i što više stranih investicija" potpuno besmislena. Politika treba da bude (a efektivno verovatno i jeste) "što više stranih investicija, a izvoz će doći sam po sebi pre ili kasnije".
Međutim, postoji jedan argument za guvernerovu tvrdnju. Naime, devalvacija dinara bi verovatno dovela do inflacije (2004. i 2005. su dobar dokaz za to), što može indirektno da škodi izvoznicima. Ja lično ne verujem da bi se sva devalvacija direktno "prelila" u inflaciju, ali veliki deo svakako bi. Guverner, umesto da ulazi u te priče, treba prosto da kaže "GDP, izvoz i uvoz me apsolutno ne interesuju, moj posao je da održavam stabilnost cena".
Takođe, mislim da treba još jednom naglasiti sledeću stvar - visok izvoz i visoke strane investicije su na kratak rok suprotstavljeni ciljevi. Veliki priliv stranih investicija drži kurs niskim, što otežava izvoz. Zato mislim da je politika Vlade i NBS koja otprilike glasi "što više izvoza i što više stranih investicija" potpuno besmislena. Politika treba da bude (a efektivno verovatno i jeste) "što više stranih investicija, a izvoz će doći sam po sebi pre ili kasnije".
Šta to u stvari hoće Chomsky
Kada bi morao da bira između predsedničkih kandidata Rona Paula i Hillary Clinton, Noam Chomsky kaže da bi podržao Hillary. Dakle kada jednom u istoriji ima priliku da podrži predsedničkog kandidata koji hoće da odmah povuče sve vojne trupe iz inostranstva (pogledajte ovde naše ranije postove o Paulu), Chomsky se odlučuje za Hillary, koja je podržala rat u Iraku i čije se spoljnopolitičke ideje ne razlikuju mnogo od stavova sadašnje Bushove administracije.
Tako ovaj veliki pobornik mira i borac protiv američkog imperijalizma pokazuje pravo lice. Nije problem agresivna spoljna politika -- problem je kapitalizam. Bolje i ratoborni levičar nego miroljubivi ljubitelj slobodnog tržišta.
Tako ovaj veliki pobornik mira i borac protiv američkog imperijalizma pokazuje pravo lice. Nije problem agresivna spoljna politika -- problem je kapitalizam. Bolje i ratoborni levičar nego miroljubivi ljubitelj slobodnog tržišta.
26 December 2007
Taksi kartel u Beogradu
Pravi i konačni (be)smisao antimonopolskih zakona se kao na dlanu vidi na sledećem primeru.
Po nalazima Komisije za zaštitu konkurencije, taksi udruženja u Beogradu su prekršila antimonopolski zakon jer su potpisivanjem formalnog sporazuma o zajedničkim cenama prošle godine formirala kartel. 14 vodećih udruženja su po nalazima Komisije utvrdili zajedničke cene, dogovorno ukinuli popuste na vožnju po pozivu i svih drugih popusta, čime se naneli štetu konkurenciji i potrošačima, a posebno, kako kaže Komisija malim taksi udruženjima.
Nekoliko stvari je ovde čudno. Prvo, ako su udruženja formirala kartel i dogovorila cene na veštački visokom nivou, onda to itekako ide u prilog malim udružanjima van kartela - više cene i lošije usluge, poput ukidanja popusta, daju tim malim udruženjima mnogo veću cenovnu i necenovnu marginu za konkurenciju. Ne shvatam kako kartel sa visokim cenama i lošom uslugom obeshrabruje druge konkurente: pa on im zapravo šalje pozivnicu, jer im smanjuje barijere ulasku, odnosno profitabilnom poslovanju. Takav kartel je pravo dobročinstvo za firme van njega, male ili velike svejedno.
Dalje, Komisija se ne bavi time kako je zapravo kartel nastao. Gradska Vlada Beograda ograničava broj taksi vozila. Da biste ušli u posao, vi morate da dobijete dozvolu od gradske vlade, odnosno da ona proceni da je Beogradu "potrebno" još taksi vozila. Recimo da su sva postojeća taksi udruženja u Beogradu napravila zaveru kontrole cena na nerealno visokom nivou. Koliko bi dana taj kartel opstao, kad bi ulazak u posao bio slobodan?
Pre nekoliko meseci imali smo ovde post o uljarskom i pekarskom kartelu koji je formiran na insistiranje Vlade Srbije koja je primorala uljare da zajednički fiksiraju cene, a onda došla Komisija da sumnjiči proizvođače zbog kontrole cena, ne pominjući ministra Bubala koji je orkestrirao ceo kartel.
Ovaj put, sa taksijima, opet su krivi privatnici, samo nigde nema odgovornosti gradske vlade koja je omogućila kartel.
Kao i uvek, umesto da goni prave krivce i uklanja pravi uzrok monopola, delovanje vlasti, od gradskog do republičkog nivoa, birokrati u Komisiji za zaštitu konkurencije traže žrtvene jarce među firmama. A bilo bi mnogo razumnije i jednostavnije da kažu da je odluka beogradske vlade da ograniči broj taksi vozila i uvede režim izdavanja dozvola za poslovanje najveći mogući atak na konkurenciju i pravi izvor problema. Tek kad se te pogubne odluke uklone, raspešće se i kartel.
Po nalazima Komisije za zaštitu konkurencije, taksi udruženja u Beogradu su prekršila antimonopolski zakon jer su potpisivanjem formalnog sporazuma o zajedničkim cenama prošle godine formirala kartel. 14 vodećih udruženja su po nalazima Komisije utvrdili zajedničke cene, dogovorno ukinuli popuste na vožnju po pozivu i svih drugih popusta, čime se naneli štetu konkurenciji i potrošačima, a posebno, kako kaže Komisija malim taksi udruženjima.
Nekoliko stvari je ovde čudno. Prvo, ako su udruženja formirala kartel i dogovorila cene na veštački visokom nivou, onda to itekako ide u prilog malim udružanjima van kartela - više cene i lošije usluge, poput ukidanja popusta, daju tim malim udruženjima mnogo veću cenovnu i necenovnu marginu za konkurenciju. Ne shvatam kako kartel sa visokim cenama i lošom uslugom obeshrabruje druge konkurente: pa on im zapravo šalje pozivnicu, jer im smanjuje barijere ulasku, odnosno profitabilnom poslovanju. Takav kartel je pravo dobročinstvo za firme van njega, male ili velike svejedno.
Dalje, Komisija se ne bavi time kako je zapravo kartel nastao. Gradska Vlada Beograda ograničava broj taksi vozila. Da biste ušli u posao, vi morate da dobijete dozvolu od gradske vlade, odnosno da ona proceni da je Beogradu "potrebno" još taksi vozila. Recimo da su sva postojeća taksi udruženja u Beogradu napravila zaveru kontrole cena na nerealno visokom nivou. Koliko bi dana taj kartel opstao, kad bi ulazak u posao bio slobodan?
Pre nekoliko meseci imali smo ovde post o uljarskom i pekarskom kartelu koji je formiran na insistiranje Vlade Srbije koja je primorala uljare da zajednički fiksiraju cene, a onda došla Komisija da sumnjiči proizvođače zbog kontrole cena, ne pominjući ministra Bubala koji je orkestrirao ceo kartel.
Ovaj put, sa taksijima, opet su krivi privatnici, samo nigde nema odgovornosti gradske vlade koja je omogućila kartel.
Kao i uvek, umesto da goni prave krivce i uklanja pravi uzrok monopola, delovanje vlasti, od gradskog do republičkog nivoa, birokrati u Komisiji za zaštitu konkurencije traže žrtvene jarce među firmama. A bilo bi mnogo razumnije i jednostavnije da kažu da je odluka beogradske vlade da ograniči broj taksi vozila i uvede režim izdavanja dozvola za poslovanje najveći mogući atak na konkurenciju i pravi izvor problema. Tek kad se te pogubne odluke uklone, raspešće se i kartel.
25 December 2007
Ko ima koristi od globalnog zagrevanja? (ili priča o propovednicima i muvatorima)
Kategorija:
Ekologija,
Regulacija,
Socijalizam,
Svet
Često se govori da naftaške firme imaju snažan interes da se protive redukcijama emisije stakleničkih gasova, jer će to ugroziti njihove poslovne interese. Naravno, svaka obavezujuća redukcija emisija ugljen-dioksida naprimer, smanjiće tražnju za fosilnim gorivima, pa i za naftom, i logično je da će naftaške firme biti sklone da se tome protive. Primer najveće od njih Exxon mobil je rečit, jer su oni poznati kao firma koja je dugo vremena finansirala think-tankove koji se protive teorijama o antropogenom globalnom zagrevanju (sve do ovog proleća kada su im zapretili uvođenjem vanrednih poreza i naveli da prihvate dogmu).
Međutim, ređe se analizira ko ima poslovnog interesa od smanjenja emisija stakleničkih gasova. To su firme koje se bave proizvodnjom "čistih" oblika energije, poput energije vetra, solarne ili nešto manje nuklearne. U Americi je skoro predložen zakon kojim će biti uvedena shema redukcije stakleničkih gasova tipa cap-and-trade, vrlo slična Kjotou. To znači da Vlada propiše "cap", tj gornji limit emisija, a onda podeli firmama dozvole za emisiju, a jedan deo dozvola proda na aukciji. Onda firme trguju pravima da emituju CO2 i druge stakleničke gasove. Ova shema je popularna među političarima zato što se može propagirati kao tržišni mehanizam, i sakriti činjenica da je reč o porezu na emisiju CO2. Među firmama je popularna jer omogućava onima koje su energetski efikasnije (manje emituju stakleničkih gasova po jedinici proizvoda) da profitiraju tako što će dobiti veći deo prava na emisiju koje će onda skupo preprodati drugima. Među nevladinim ekološkim grupama je popularna jer drastično usporava ekonomski rast i ostvaruje njihove fantazije o kapitalizmu koji uništava svet, i o siromaštvu i štednji kao jedinim načinima opstanka. Anti-karbon kartel u Americi se zove Climate Action Partnership, i čini ga savez vodećih ekoloških organizacija poput Environmental Defence, The Nature Conservancy, natural Resource Defence Council, Pew Center for Global Climate Change, National Wildlife Federation i drugih, kao i velikih firmi, poput Du Pont, General Electric, Duke Energy, PG&E Corporation, Ford Motor Company itd. Oni zajedno promovišu uvođenje sheme vrlo slične Kjotou. Bruce Yandle je opisao ovakve saveze slikovito kao "bootleggers and Baptist" koalicije (muvatori i propovednici). Izvorna priča potiče sa američkog Juga. Baptistička crkva je tražila da se zabrani prodaja alkohola nedeljom, iz religioznih razloga. Lokalna vlada je na kraju to i usvojila. Šverceri/muvatori su to jako lepo iskoristili: pošto je nedeljom konkurencija legalnih prodavnica alkohola bila zakonski ukinuta, oni su sjajno profitirali od toga, pošto je tražnja ostala. Iskoristili su baptiste kao "korisne idiote". Isto tako danas ngo deo Climate Action Partnership funkcioniše kao skup baptista, koji traži zabranu ili ograničenje rada firmama koje koriste fosilna goriva (iz svojih idiosinkratskih, ideoloških razloga "spasavanja planete"), dok korporativni muvatori od toga profitiraju jer se time povećava tražnja za njihovim proizvodima i širi veštački njihovo tržište.
U osnovi, mogućnost enormne zarade je tajna privlačnosti cap-and-trade regulacije za mnoge firme/muvatore u Americi i drugde. Već je izračunato u mejnstrim analizama da će efekat Kjoto protokola, kad bi ga usvojile i primenile sve zemlje sveta, uključujući i SAD, Kinu i Indiju, bio da smanji globalnu temperaturu za 0,15 stepeni do 2100 godine, što je manje od međugodišnje varijabilnosti klime, što će reći da se ta promena ne bi mogla ni primetiti! Razog da se uprkos tome forsira ova propala shema je u tome što su mnoge moćne firme, predviđajući političku promenu u pravcu cap-and-trade režima (i aktivno lobirajući za nju), već uložile ogromne milijarde u smanjenje emisije stakleničkih gasova, da bi onda kasnije, kad dobiju dragocene dozvole za emisiju, zaradile mnogo više. Računica je jasna: troškovi smanjenja emisija stakleničkih gasova na današnjem slobodnom tržištu su mnogo manji od vrednosti posedovanja dozvola za emisiju u sistemu sa ograničenjima! Recimo General Electric koji je uložio milijardu dolara u nuklerane reaktore, solarne panele i turbine na vetar planira da zaradi ogromne pare time što će besplatno dobiti veliki broj dozvola za emisiju koje će preprodati na tržištu. Du Pont planira da stekne vanredni profit od 900% na investicije smanjenja emisija stakelničkih gasova koje je učinio u prethodnoj deceniji. Alcoa, najveći proizvođač aluminijuma ide i korak dalje: za razliku od većine drugih firmi oni se ne žrtvuju danas da bi sutra zaradili više, oni očekuju da budu nagrađeni za komercijalno isplative poslove koje preduizmaju danas. Naime, proizvodnja aluminijuma oslobađa jedan staklenički gas koji ima mnogo veću radijacionu snagu od CO2. Pri reciklaži postojećeg aluminijuma taj gas se ne oslobađa. Dalje, proizvesti reciklirani aluminijum je jeftinije nego proizvesti novi. Alcoa sad traži da dobije ekstra-dozvole za emisiju zbog toga što je u prošlosti reciklirao aluminijum, tj smanjivao emisiju tog gasa. Dakle, što je sprovodio po sebe savršeno profitabilnu aktivnost. (link)
Zaključak, cap-and-trade režim je porez na ekonomiju zemlje, jer jedan obilan resurs - fosilna goriva i mogućnost njihovog sagorevanja, limitiranjem čini veštački oskudnim. Prava na emisiju političari dodeljuju politički korektnim formama koje stiču enormne profite, i proširuju uz pomoć državne intervencije tržište za svoje proizvode tako što veštački sužavaju tržište za konkurentske proizvode: Recimo pokojni ENRON je bio jedan od vodećih zagovornika Kjotoa u Americi. Razlog - on je bio glavnni snabdevač prirodnim gasom, koji je konkurent nafti.
Međutim, ne postoji samo distributivni efekat, već i alokativni gubitak blagostanja. Nije samo preraspodeljen dohodak sa naftaša na proizvođače drugih tipova energije, nego je povećana i sama cena energije. Rast cena energije je prevaljen na potrošača, kroz smanjenje nadnica, profita i ekonomskog rasta u odnosu na ono što bi bilo bez restrikcija. Ali, kao i uvek po Bastijinoj teoremi, to se ne vidi. Političari se slikaju skrivajući od naroda kakvu štetu čine, ekolozi/propovednici "spasavaju planetu" od kapitalizma, uz savezništvo s nekim od vodećih kapitalista, a rečeni kapitalisti/muvatori prebrojavaju pare koje su oteli narodu, uz pomoć prethodne dve grupe. Svi srećni. Osim čovečanstva, a posebno njegovih najsiromašnijih delova, koji podnose enormne troškove i žrtvovanja ovog prevarantskog procesa, bez ikakvog efekta po klimu.
Međutim, ređe se analizira ko ima poslovnog interesa od smanjenja emisija stakleničkih gasova. To su firme koje se bave proizvodnjom "čistih" oblika energije, poput energije vetra, solarne ili nešto manje nuklearne. U Americi je skoro predložen zakon kojim će biti uvedena shema redukcije stakleničkih gasova tipa cap-and-trade, vrlo slična Kjotou. To znači da Vlada propiše "cap", tj gornji limit emisija, a onda podeli firmama dozvole za emisiju, a jedan deo dozvola proda na aukciji. Onda firme trguju pravima da emituju CO2 i druge stakleničke gasove. Ova shema je popularna među političarima zato što se može propagirati kao tržišni mehanizam, i sakriti činjenica da je reč o porezu na emisiju CO2. Među firmama je popularna jer omogućava onima koje su energetski efikasnije (manje emituju stakleničkih gasova po jedinici proizvoda) da profitiraju tako što će dobiti veći deo prava na emisiju koje će onda skupo preprodati drugima. Među nevladinim ekološkim grupama je popularna jer drastično usporava ekonomski rast i ostvaruje njihove fantazije o kapitalizmu koji uništava svet, i o siromaštvu i štednji kao jedinim načinima opstanka. Anti-karbon kartel u Americi se zove Climate Action Partnership, i čini ga savez vodećih ekoloških organizacija poput Environmental Defence, The Nature Conservancy, natural Resource Defence Council, Pew Center for Global Climate Change, National Wildlife Federation i drugih, kao i velikih firmi, poput Du Pont, General Electric, Duke Energy, PG&E Corporation, Ford Motor Company itd. Oni zajedno promovišu uvođenje sheme vrlo slične Kjotou. Bruce Yandle je opisao ovakve saveze slikovito kao "bootleggers and Baptist" koalicije (muvatori i propovednici). Izvorna priča potiče sa američkog Juga. Baptistička crkva je tražila da se zabrani prodaja alkohola nedeljom, iz religioznih razloga. Lokalna vlada je na kraju to i usvojila. Šverceri/muvatori su to jako lepo iskoristili: pošto je nedeljom konkurencija legalnih prodavnica alkohola bila zakonski ukinuta, oni su sjajno profitirali od toga, pošto je tražnja ostala. Iskoristili su baptiste kao "korisne idiote". Isto tako danas ngo deo Climate Action Partnership funkcioniše kao skup baptista, koji traži zabranu ili ograničenje rada firmama koje koriste fosilna goriva (iz svojih idiosinkratskih, ideoloških razloga "spasavanja planete"), dok korporativni muvatori od toga profitiraju jer se time povećava tražnja za njihovim proizvodima i širi veštački njihovo tržište.
U osnovi, mogućnost enormne zarade je tajna privlačnosti cap-and-trade regulacije za mnoge firme/muvatore u Americi i drugde. Već je izračunato u mejnstrim analizama da će efekat Kjoto protokola, kad bi ga usvojile i primenile sve zemlje sveta, uključujući i SAD, Kinu i Indiju, bio da smanji globalnu temperaturu za 0,15 stepeni do 2100 godine, što je manje od međugodišnje varijabilnosti klime, što će reći da se ta promena ne bi mogla ni primetiti! Razog da se uprkos tome forsira ova propala shema je u tome što su mnoge moćne firme, predviđajući političku promenu u pravcu cap-and-trade režima (i aktivno lobirajući za nju), već uložile ogromne milijarde u smanjenje emisije stakleničkih gasova, da bi onda kasnije, kad dobiju dragocene dozvole za emisiju, zaradile mnogo više. Računica je jasna: troškovi smanjenja emisija stakleničkih gasova na današnjem slobodnom tržištu su mnogo manji od vrednosti posedovanja dozvola za emisiju u sistemu sa ograničenjima! Recimo General Electric koji je uložio milijardu dolara u nuklerane reaktore, solarne panele i turbine na vetar planira da zaradi ogromne pare time što će besplatno dobiti veliki broj dozvola za emisiju koje će preprodati na tržištu. Du Pont planira da stekne vanredni profit od 900% na investicije smanjenja emisija stakelničkih gasova koje je učinio u prethodnoj deceniji. Alcoa, najveći proizvođač aluminijuma ide i korak dalje: za razliku od većine drugih firmi oni se ne žrtvuju danas da bi sutra zaradili više, oni očekuju da budu nagrađeni za komercijalno isplative poslove koje preduizmaju danas. Naime, proizvodnja aluminijuma oslobađa jedan staklenički gas koji ima mnogo veću radijacionu snagu od CO2. Pri reciklaži postojećeg aluminijuma taj gas se ne oslobađa. Dalje, proizvesti reciklirani aluminijum je jeftinije nego proizvesti novi. Alcoa sad traži da dobije ekstra-dozvole za emisiju zbog toga što je u prošlosti reciklirao aluminijum, tj smanjivao emisiju tog gasa. Dakle, što je sprovodio po sebe savršeno profitabilnu aktivnost. (link)
Zaključak, cap-and-trade režim je porez na ekonomiju zemlje, jer jedan obilan resurs - fosilna goriva i mogućnost njihovog sagorevanja, limitiranjem čini veštački oskudnim. Prava na emisiju političari dodeljuju politički korektnim formama koje stiču enormne profite, i proširuju uz pomoć državne intervencije tržište za svoje proizvode tako što veštački sužavaju tržište za konkurentske proizvode: Recimo pokojni ENRON je bio jedan od vodećih zagovornika Kjotoa u Americi. Razlog - on je bio glavnni snabdevač prirodnim gasom, koji je konkurent nafti.
Međutim, ne postoji samo distributivni efekat, već i alokativni gubitak blagostanja. Nije samo preraspodeljen dohodak sa naftaša na proizvođače drugih tipova energije, nego je povećana i sama cena energije. Rast cena energije je prevaljen na potrošača, kroz smanjenje nadnica, profita i ekonomskog rasta u odnosu na ono što bi bilo bez restrikcija. Ali, kao i uvek po Bastijinoj teoremi, to se ne vidi. Političari se slikaju skrivajući od naroda kakvu štetu čine, ekolozi/propovednici "spasavaju planetu" od kapitalizma, uz savezništvo s nekim od vodećih kapitalista, a rečeni kapitalisti/muvatori prebrojavaju pare koje su oteli narodu, uz pomoć prethodne dve grupe. Svi srećni. Osim čovečanstva, a posebno njegovih najsiromašnijih delova, koji podnose enormne troškove i žrtvovanja ovog prevarantskog procesa, bez ikakvog efekta po klimu.
Šverceri i vernici
Kategorija:
Regulacija
Veoma lep tekst Russa Robertsa na temu kako ekonomista razmišlja o politici.
Posebno je zanimljiva priča o švercerima i vernicima (bootleggers and baptists). Poenta je u tome da kada vernici izdejstvuju zabranu točenja alkohola, od toga najveću korist imaju šverceri. Tako vernici političarima omogućavaju da biračima lakše "prodaju" štetne politike. Naravno, ovo se često dešava. Recimo, naftne kompanije ponekad finansiraju napore "zelenih" da se zabrani izgradnja nuklearki. Drugi primer je zabrana reklamiranja cigareta. Iako izgleda na prvi pogled da je to korisno "za društvo" i "za decu", najveću korist od zabrane reklamiranja imaju upravo proizvođači cigareta, iz dva razloga. Prvo, zato što država sprovodi kartelski sporazum koji je u interesu svih njih, a to je da ne bacaju pare na reklame. Drugo, zato što je time u potpunosti onemogućen ulazak na tržište novim firmama. Kako da se nova firma pojavi na tržištu i ponudi nove cigarete, ako ne sme da ih reklamira? "Kupuje se na trafici ali nisu novine" je prilično zbunjujuće.
Druga zanimljiva stvar u Robertsovom tekstu je suprotstavljanje pogleda na politiku Ralpha Nadera i Georgea Stiglera. Nader veruje da je dobra državna uprava moguća "samo ako bi pravi ljudi bili na pravom mestu". Stigler veruje da će, suočeni sa istom strukturom podsticaja, svi političari da se isto ponašaju, što implicira da je potrebna promena strukture podsticaja, a ne samo ljudi.
Ekonomski pogled na politiku mnogi ljudi smatraju ciničnim. Međutim, ja ne vidim ništa cinično u izjavi "političari su ljudi, isti kao i svi ostali". Ja zaista smatram naivnim, a boga mi i neinteligentnim, kada neko pita "zašto lepo ne sednu i ne dogovore se, pa da nam svima bude bolje?"
Posebno je zanimljiva priča o švercerima i vernicima (bootleggers and baptists). Poenta je u tome da kada vernici izdejstvuju zabranu točenja alkohola, od toga najveću korist imaju šverceri. Tako vernici političarima omogućavaju da biračima lakše "prodaju" štetne politike. Naravno, ovo se često dešava. Recimo, naftne kompanije ponekad finansiraju napore "zelenih" da se zabrani izgradnja nuklearki. Drugi primer je zabrana reklamiranja cigareta. Iako izgleda na prvi pogled da je to korisno "za društvo" i "za decu", najveću korist od zabrane reklamiranja imaju upravo proizvođači cigareta, iz dva razloga. Prvo, zato što država sprovodi kartelski sporazum koji je u interesu svih njih, a to je da ne bacaju pare na reklame. Drugo, zato što je time u potpunosti onemogućen ulazak na tržište novim firmama. Kako da se nova firma pojavi na tržištu i ponudi nove cigarete, ako ne sme da ih reklamira? "Kupuje se na trafici ali nisu novine" je prilično zbunjujuće.
Druga zanimljiva stvar u Robertsovom tekstu je suprotstavljanje pogleda na politiku Ralpha Nadera i Georgea Stiglera. Nader veruje da je dobra državna uprava moguća "samo ako bi pravi ljudi bili na pravom mestu". Stigler veruje da će, suočeni sa istom strukturom podsticaja, svi političari da se isto ponašaju, što implicira da je potrebna promena strukture podsticaja, a ne samo ljudi.
Ekonomski pogled na politiku mnogi ljudi smatraju ciničnim. Međutim, ja ne vidim ništa cinično u izjavi "političari su ljudi, isti kao i svi ostali". Ja zaista smatram naivnim, a boga mi i neinteligentnim, kada neko pita "zašto lepo ne sednu i ne dogovore se, pa da nam svima bude bolje?"
24 December 2007
DSS i EU
Kategorija:
Politika
Izgleda da je moje pesimističko predviđanje Koštuničinog potpunog raskantavanja sa DS-om i pričom o integraciji u EU bilo opravdano. DSS najavljuje da će tražiti da se u Skupštini Srbije 28. decembra potpisivanje SAP, koje bi trebalo da se odigra između dva kruga izbora 28 januara, uslovi garantovanjem ostanka Kosova u Srbiji od strane EU.
Potpuno je jasno da u situaciji kada će ogromna većina EU zemalja Kosovo priznati najverovatnije već u prvoj polovini februara, ovo ne znači nikakav taktički pritisak i kalkulaciju, već najavu fundamentalne promene spoljno-političke orijentacije Vlade. Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS, i jedan od vrlo bliskih Koštuničinih saradnika sinoć je u Utisku nedelje potpuno branio ideju da nama ostaju mnoge druge zemlje, poput, Kine, Indije, Indonezije i sličnih, i da taj Zapad i nije baš toliko važan. To je bilo direktno opravdavanje odluke da se prekine sa projektom ulaska u EU zbog Kosova.
Jedina okolnost pod kojom bi nekakvo zatezanje sa EU imalo smisla jeste da se očekuje da će se tim zatezanjem postigli bolji uslovi u daljim pregovorima sa EU, recimo njihovo odustajanje od uslova Mladić, ili nešto slično. Da se privremeno obustavi stvar, da bi se kasnije, za mesec ili dva ili tri, nastavila pod povoljnijim okolnostima. Ali, meni ovo ne izgleda kao to. Pre mi liči na "zakucavanje" pozicije odustajanja od EU kroz skupštinsku Rezlouciju, na koju onda možeš da se pozivaš kao na razlog za trajnost tog odustajanja. Mislim da prisustvujemo potencijalno najdramatičnijem koraku unazad u spoljnoj politici ove zemlje, od 5. oktobra naovamo.
Dalja implikacija ovoga po meni bi bilo da raniji DSS-ov "ulazak u rat" sa NATO nije bio stvar neke racionalne procene interesa Srbije, već emotivni izraz antizapadnjačkog raspoloženja, i još važnije, samo priprema za glavnu stvar - odustajanje od EU.
Potpuno je jasno da u situaciji kada će ogromna većina EU zemalja Kosovo priznati najverovatnije već u prvoj polovini februara, ovo ne znači nikakav taktički pritisak i kalkulaciju, već najavu fundamentalne promene spoljno-političke orijentacije Vlade. Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS, i jedan od vrlo bliskih Koštuničinih saradnika sinoć je u Utisku nedelje potpuno branio ideju da nama ostaju mnoge druge zemlje, poput, Kine, Indije, Indonezije i sličnih, i da taj Zapad i nije baš toliko važan. To je bilo direktno opravdavanje odluke da se prekine sa projektom ulaska u EU zbog Kosova.
Jedina okolnost pod kojom bi nekakvo zatezanje sa EU imalo smisla jeste da se očekuje da će se tim zatezanjem postigli bolji uslovi u daljim pregovorima sa EU, recimo njihovo odustajanje od uslova Mladić, ili nešto slično. Da se privremeno obustavi stvar, da bi se kasnije, za mesec ili dva ili tri, nastavila pod povoljnijim okolnostima. Ali, meni ovo ne izgleda kao to. Pre mi liči na "zakucavanje" pozicije odustajanja od EU kroz skupštinsku Rezlouciju, na koju onda možeš da se pozivaš kao na razlog za trajnost tog odustajanja. Mislim da prisustvujemo potencijalno najdramatičnijem koraku unazad u spoljnoj politici ove zemlje, od 5. oktobra naovamo.
Dalja implikacija ovoga po meni bi bilo da raniji DSS-ov "ulazak u rat" sa NATO nije bio stvar neke racionalne procene interesa Srbije, već emotivni izraz antizapadnjačkog raspoloženja, i još važnije, samo priprema za glavnu stvar - odustajanje od EU.
23 December 2007
Bogatstvo naroda
Kategorija:
Teorija
Nagrada TR za netržišno rešenje godine je Bogatstvo naroda Adama Smitha. Obratite pažnju na puni naziv knjige: Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda. Ako pogledate slučajan uzorak knjiga koje se bave istom temom danas, teško da ćete naći sličan naslov. Razlika na koju mislim je to što je Adam Smith istraživao kako su neki narodi uspeli da postanu bogati. Danas tipična knjiga političke ekonomije pita zašto su neki narodi siromašni, zašto u nekim delovima sveta nije došlo do progresa.
Najvažnije što danas možemo naučiti iz Smithove knjige je već u naslovu (ne preporučujem je za čitanje inače, osim možda iz istorijske radoznalosti). Iz njega saznajemo da bogatstvo nije prirodno stanje čovečanstva i da su se pre 250 godina ljudi pitali kakvo čudo je omogućilo čitavim nacijama da postanu bogate. Danas se prećutno uzima da je visok nivo razvoja normalno stanje, a anomalija se traži kod onih koji nekako nisu uspeli da se razviju. Onda se nalaze razni krivci, od kolonijalnih sila do multinacionalnih kompanija.
Čudo tržišne ekonomije bolje ćemo razumeti ako imamo u vidu da pre ne tako davno nismo imali ništa. Čak i ako isključimo praistoriju i računamo samo od nastanka prvih civilizacija nekih 3000 godina pre Hrista do danas, ekonomski rast je izuzetna retkost. Rast per capita se pojavljuje tek u poslednjih 300-400 godina, a najveći deo od toga samo u malom delu sveta. Pre nego što kritikujemo što neko ima više a neko manje, treba razmisliti ko je zaslužan što uopšte imamo, kao zemlja ili civilizacija, to što imamo. Zaslužni su u najvećoj meri oni od kojih nam prvo pada na pamet da otimamo. "Atlas je slegao ramenima" je roman Ayn Rand u kojem preduzimljiva klasa odlučije da štrajkuje. Šta se dešava? Svet počinje da propada i ljudi shvataju značaj koji ovi preduzimljivi i riziku skolni ljudi imaju. Bogatstvo nije palo s neba nama na raspodelu, ono se stvara.
Najvažnije što danas možemo naučiti iz Smithove knjige je već u naslovu (ne preporučujem je za čitanje inače, osim možda iz istorijske radoznalosti). Iz njega saznajemo da bogatstvo nije prirodno stanje čovečanstva i da su se pre 250 godina ljudi pitali kakvo čudo je omogućilo čitavim nacijama da postanu bogate. Danas se prećutno uzima da je visok nivo razvoja normalno stanje, a anomalija se traži kod onih koji nekako nisu uspeli da se razviju. Onda se nalaze razni krivci, od kolonijalnih sila do multinacionalnih kompanija.
Čudo tržišne ekonomije bolje ćemo razumeti ako imamo u vidu da pre ne tako davno nismo imali ništa. Čak i ako isključimo praistoriju i računamo samo od nastanka prvih civilizacija nekih 3000 godina pre Hrista do danas, ekonomski rast je izuzetna retkost. Rast per capita se pojavljuje tek u poslednjih 300-400 godina, a najveći deo od toga samo u malom delu sveta. Pre nego što kritikujemo što neko ima više a neko manje, treba razmisliti ko je zaslužan što uopšte imamo, kao zemlja ili civilizacija, to što imamo. Zaslužni su u najvećoj meri oni od kojih nam prvo pada na pamet da otimamo. "Atlas je slegao ramenima" je roman Ayn Rand u kojem preduzimljiva klasa odlučije da štrajkuje. Šta se dešava? Svet počinje da propada i ljudi shvataju značaj koji ovi preduzimljivi i riziku skolni ljudi imaju. Bogatstvo nije palo s neba nama na raspodelu, ono se stvara.
22 December 2007
Narodni kapitalizam ili populizam?
Kategorija:
Privatizacija
O podeli akcija smo pričali i ranije. Mnogi srpski ekonomisti ovaj predlog tumače kao populizam (recimo, Danica Popović ovde, a ima i u "Ekonomistu" koji izlazi u ponedeljak dobra rasprava o ekonomskoj politici u sledećoj godini).
Međutim, postoji i jedan aspekt koji nije komentarisan, a koji sam pomenuo u jednom starom postu. Naime, ja verujem da je za političku održivost kapitalizma veoma dobro ako je veliki broj građana vlasnik nečega, bilo fizičke imovine, bilo akcija. Ljudi koji imaju šta da izgube neće glasati za ekstremiste, nego će pažljivo procenjivati koji će političar voditi kakvu politiku i kakvog će to efekta imati na vrednost njihove imovine. Kada bi milion ljudi u Srbiji trgovalo na berzi, mislim da bi izbor Tome Nikolića za predsednika bio skoro nemoguć, a pretnje ratom bile mnogo strožije sankcionisane. Sve u svemu, mislim da je narodni kapitalizam uglavnom pozitivna stvar, a besplatna podela akcija je korak u tom pravcu.
Drugi argument u korist podele akcija je pitanje - a ako ne to, onda šta? Većina ekonomista (a možda i ja) bi rekli - pa javna preduzeća treba da se prodaju na tenderu strateškom investitoru. Ok, ali šta onda da se uradi sa tako prikupljenim parama? Novi NIP? Smanjenje poreza, što bi podrazumevalo finansiranje tekućih rashoda jednokratnim prihodima? Čak ni prestanak zaduživanja kod Svetske banke ili EBRD-ja i EIB-a ne bi nužno bio dobra stvar, jer ti krediti imaju jednu značajnu prednost u odnosu na trošenje domaćih para - procedura javnih nabavki je mnogo bolja tako da je vrlo moguće da su ta sredstva u stvari jeftinija od domaćih, iako se na njih plaća kamata. U suštini, podela para i akcija je poklon građanima Srbije. Za razliku od drugih poklona koji su rezultat prinudne redistribucije, ovde se ne radi o tome. Te akcije neće nikome biti otete da bi bile date nama. Oni koji se zalažu da pare od privatizacije uzme država u stvari misle da će država bolje da raspolaže tim parama nego građani. Ja to ne mislim.
Treći argument u korist podele akcija je malo opštiji. Ekonomisti inače, a i mi ovde, često kritikujemo Vladu za populizam. Ali, populizam je u suštini svake demokratije. Ako populizam tumačite kao "političari rade sve što mogu da se dodvore biračima kako bi baš za njih glasali", koja je onda razlika između populizma i demokratije?
Međutim, postoji i jedan aspekt koji nije komentarisan, a koji sam pomenuo u jednom starom postu. Naime, ja verujem da je za političku održivost kapitalizma veoma dobro ako je veliki broj građana vlasnik nečega, bilo fizičke imovine, bilo akcija. Ljudi koji imaju šta da izgube neće glasati za ekstremiste, nego će pažljivo procenjivati koji će političar voditi kakvu politiku i kakvog će to efekta imati na vrednost njihove imovine. Kada bi milion ljudi u Srbiji trgovalo na berzi, mislim da bi izbor Tome Nikolića za predsednika bio skoro nemoguć, a pretnje ratom bile mnogo strožije sankcionisane. Sve u svemu, mislim da je narodni kapitalizam uglavnom pozitivna stvar, a besplatna podela akcija je korak u tom pravcu.
Drugi argument u korist podele akcija je pitanje - a ako ne to, onda šta? Većina ekonomista (a možda i ja) bi rekli - pa javna preduzeća treba da se prodaju na tenderu strateškom investitoru. Ok, ali šta onda da se uradi sa tako prikupljenim parama? Novi NIP? Smanjenje poreza, što bi podrazumevalo finansiranje tekućih rashoda jednokratnim prihodima? Čak ni prestanak zaduživanja kod Svetske banke ili EBRD-ja i EIB-a ne bi nužno bio dobra stvar, jer ti krediti imaju jednu značajnu prednost u odnosu na trošenje domaćih para - procedura javnih nabavki je mnogo bolja tako da je vrlo moguće da su ta sredstva u stvari jeftinija od domaćih, iako se na njih plaća kamata. U suštini, podela para i akcija je poklon građanima Srbije. Za razliku od drugih poklona koji su rezultat prinudne redistribucije, ovde se ne radi o tome. Te akcije neće nikome biti otete da bi bile date nama. Oni koji se zalažu da pare od privatizacije uzme država u stvari misle da će država bolje da raspolaže tim parama nego građani. Ja to ne mislim.
Treći argument u korist podele akcija je malo opštiji. Ekonomisti inače, a i mi ovde, često kritikujemo Vladu za populizam. Ali, populizam je u suštini svake demokratije. Ako populizam tumačite kao "političari rade sve što mogu da se dodvore biračima kako bi baš za njih glasali", koja je onda razlika između populizma i demokratije?
21 December 2007
Svratište u Drinčićevoj - biznis ali socijalni
Kategorija:
Socijalna politika
Drinčićeva...Svratište za "decu ulice"...Nema šanse da iko ko makar malo prati bilo koje medije ne zna za Drinčićevu i mesto na kome "naši mali sugrađani" mogu da se ogreju, poigraju, nešto nauče... Očigledno, Ovo ima odlično izbudžetiran i planiran marketing. Bravo za projektante.
Elem, sada nam kažu novinari Politike kako je svratište zatvoreno. I to baš sada, kada mraz steže. Pridružuje se profesionalno naoštreni potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, Dragoljub Acković:
Туга. Деца која желе установе као што је „Свратиште” немају куда да оду. Да ли је могуће да држава није могла да обезбеди квалитетнији и већи смештај? Изнајмљен је само један стан, који је постао тесан чим је захладнело. Станари су се побунили, „Свратиште” је затворено, а деца су поново на улици. Страшно је оно што се дешава ромској деци – рекао је Ацковић.
Na osnovu svega ovoga, ispada da su stanari zgrade u kojoj je svratiše bilo, bezosećajna i podtekstualno, čak rasistički bezosećajna skupina stanara, koja je onemogućila postojanje svratišta. Takođe dobijamo poruku da je država omanula da obezbedi kvadraturu koja bi zadovoljila potrebe ovakvog svratišta.
Jedino što nam novinari ne nude jesu ove poručice:
1. Novinari...O, silne pačje škole koje pohađaše...Učili su učili, od srede do petka, al' se nisu makli od lažne (u bukvalnom smislu) patetike i JOŠ UVEK nisu naučili da kliknu na sajt Fonda za socijalne inovacije i vide na dnu ROK TRAJANJA PROJEKTA.
2. Svratište u Drinčićevoj ne može da traje duže pošto nije ni planirano da traje duže. To je projekat iz domena jedne nove vrste ekonomske delatnosti, tzv. socijalnog biznisa, koji doživljava fantastičan rast poslednjih godina u Srbiji. Naravno, zahvalnost za ovaj rast dugujemo Fondu za socijalne inovacije. Oni podržavaju koncept cirkuske metodologije reforme socijalne zaštite: svi projekti uglavnom traju po godinu dana, otprilike koliko i prosečni cirkus u "našem malom gradu".
Projekat Deca ulice- program smanjenja štete u izvedbi organizacije Centar za integraciju mladih jeste upravo to što kaže da jeste: jednogodišnji cirkus za trošenje para srpskih, norveških i nekih drugih poreskih obveznika. Mislim, da li ste ikada čuli za cirkus koji je postao stacionaran? Ne biva. Udruženje Centar Za ide dalje, do neke druge uplakane dece ulice nekog drugog grada...
3. Prodavanje ideje o reformi socijalne zaštite tako što će se od njega napraviti biznis, stvarno tera suze na oči. Ako je biznis biznisa biznis, onda je jedino dobročinstvo dobročinstva dobročinstvo. A u projektima Fonda za Socijalne inovacije nema charity-ja: NGO-i rade za plate, opštinari i socijalni radnici takođe. "Održivost" projekta se boduje tako što 5 poena od 100 nosi odgovor na pitanje kakve su šanse da projekat opstane nakon završetka planiranog za njegovo izvođenje. Ali, niko ne može očekivati da profi NGO ponudi više. Njihov biznis je biznis, a ne charity. NGO-i koje prave religijske organizacije po definiciji nisu. Ne hvalim Bušov compassionate conservatism, samo racionalno argumentujem. Zašto su katoličke škole pokupile vaučerski "kajmak" u Klivlendu i privukle ogroman broj dece bez obzira na veroispovest? Dobro obrazovanje? Da, i jeftinije školovanje, pošto nisu morale da uvode dodatnu školarinu preko vrednosti vaučera.
Dakle, projekat Svratište je u stvari skroz ok. Evo, sada smo dobili medijsku priču o neodgovornoj državi, bezosećajnim građanima i to će se vrteti malčice nakon isteka projekta. To mu dođe tih 5 posto održivosti. Sasvim optimalno. Socijalni biznis, ali fer...
Elem, sada nam kažu novinari Politike kako je svratište zatvoreno. I to baš sada, kada mraz steže. Pridružuje se profesionalno naoštreni potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, Dragoljub Acković:
Туга. Деца која желе установе као што је „Свратиште” немају куда да оду. Да ли је могуће да држава није могла да обезбеди квалитетнији и већи смештај? Изнајмљен је само један стан, који је постао тесан чим је захладнело. Станари су се побунили, „Свратиште” је затворено, а деца су поново на улици. Страшно је оно што се дешава ромској деци – рекао је Ацковић.
Na osnovu svega ovoga, ispada da su stanari zgrade u kojoj je svratiše bilo, bezosećajna i podtekstualno, čak rasistički bezosećajna skupina stanara, koja je onemogućila postojanje svratišta. Takođe dobijamo poruku da je država omanula da obezbedi kvadraturu koja bi zadovoljila potrebe ovakvog svratišta.
Jedino što nam novinari ne nude jesu ove poručice:
1. Novinari...O, silne pačje škole koje pohađaše...Učili su učili, od srede do petka, al' se nisu makli od lažne (u bukvalnom smislu) patetike i JOŠ UVEK nisu naučili da kliknu na sajt Fonda za socijalne inovacije i vide na dnu ROK TRAJANJA PROJEKTA.
2. Svratište u Drinčićevoj ne može da traje duže pošto nije ni planirano da traje duže. To je projekat iz domena jedne nove vrste ekonomske delatnosti, tzv. socijalnog biznisa, koji doživljava fantastičan rast poslednjih godina u Srbiji. Naravno, zahvalnost za ovaj rast dugujemo Fondu za socijalne inovacije. Oni podržavaju koncept cirkuske metodologije reforme socijalne zaštite: svi projekti uglavnom traju po godinu dana, otprilike koliko i prosečni cirkus u "našem malom gradu".
Projekat Deca ulice- program smanjenja štete u izvedbi organizacije Centar za integraciju mladih jeste upravo to što kaže da jeste: jednogodišnji cirkus za trošenje para srpskih, norveških i nekih drugih poreskih obveznika. Mislim, da li ste ikada čuli za cirkus koji je postao stacionaran? Ne biva. Udruženje Centar Za ide dalje, do neke druge uplakane dece ulice nekog drugog grada...
3. Prodavanje ideje o reformi socijalne zaštite tako što će se od njega napraviti biznis, stvarno tera suze na oči. Ako je biznis biznisa biznis, onda je jedino dobročinstvo dobročinstva dobročinstvo. A u projektima Fonda za Socijalne inovacije nema charity-ja: NGO-i rade za plate, opštinari i socijalni radnici takođe. "Održivost" projekta se boduje tako što 5 poena od 100 nosi odgovor na pitanje kakve su šanse da projekat opstane nakon završetka planiranog za njegovo izvođenje. Ali, niko ne može očekivati da profi NGO ponudi više. Njihov biznis je biznis, a ne charity. NGO-i koje prave religijske organizacije po definiciji nisu. Ne hvalim Bušov compassionate conservatism, samo racionalno argumentujem. Zašto su katoličke škole pokupile vaučerski "kajmak" u Klivlendu i privukle ogroman broj dece bez obzira na veroispovest? Dobro obrazovanje? Da, i jeftinije školovanje, pošto nisu morale da uvode dodatnu školarinu preko vrednosti vaučera.
Dakle, projekat Svratište je u stvari skroz ok. Evo, sada smo dobili medijsku priču o neodgovornoj državi, bezosećajnim građanima i to će se vrteti malčice nakon isteka projekta. To mu dođe tih 5 posto održivosti. Sasvim optimalno. Socijalni biznis, ali fer...
20 December 2007
TR godine - rezultati prvog kruga
Kategorija:
Razno
Danas u 12:00 je završen prvi krug glasanja za nagrade Tržišnog rešenja. Ukupno je glasalo 68 osoba. Rezultati za Tržišno rešenje 2007. su sledeći:
Pošto nijedan od kandidata za nagradu Tržišno rešenje godine nema više od 50 procenata glasova Vladimir Gligorov i Danica Popović idu u drugi krug, gde se nadmeću za novčanu nagradu u iznosu od 500 američkih dolara. Drugi krug glasanja počinje danas i traje do srede 26. decembra u 12:00. Možete glasati putem ovog linka.
Rezultati glasanja za Netržišno rešenje 2007. su malo drugačiji:
U ovoj kategoriji imamo pobednika u prvom krugu. Slobodan Milosavljević je osvojio više od 50 procenata glasova i time ostvario ubedljivu pobedu. Čestitamo ministru Milosavljeviću, njegova nagrada je knjiga Bogatstvo naroda autora Adama Smitha.
Šengen
Kategorija:
EU
Od danas je još devet zemalja u okviru Šengenskog sporazuma (sve koje su se priključile EU 2004. godine, sa izuzetkom Kipra). Kaže Manuel Barozo (predsednik EK) tim povodom "Živećemo i kretaćemo se u zoni koju čine 24 zemlje i bez unutrašnjih granica. To je jedinstven istorijski uspeh."
Međutim, reći da je putovanje Evropom bez granica "jedinstven istorijski uspeh" prosto nije tačno. Sve do Prvog svetskog rata pasoši praktično nisu ni postojali (a kamoli vize), odnosno svako je mogao da putuje gde god je hteo. Wikipedia kaže:
"During World War I European governments had a larger interest in preventing people with useful skills or potential manpower from leaving, and keeping out spies or other security threats, so passports were increasingly demanded at border crossings. After the war, the new controls were not removed and became standard procedure, although not without controversy. British tourists of the 1920s complained about the new annoyances, and especially about the attached photographs and physical descriptions, which led to a "nasty dehumanisation" in the words of one traveller."
Da, "nasty dehumanisation" je baš prava reč za to. Meni je omiljeni primer jedan moj drug kome se neka baba rodila u Hrvatskoj, pa je po tom osnovu mogao da izvadi hrvatski pasoš i ne treba mu viza za Zapadnu Evropu. Na osnovu kog to principa on može tamo da putuje kad god hoće, a ja moram da tražim vizu? Princip "ako ti se neki dalji rođak rodio u zemlji koja izdaje dokumenta na osnovu dalje rodbinske veze, a toj zemlji ne treba viza za EU, onda možeš da putuješ bez vize" i nije neki princip. I nema nikakve veze ni sa špijunažom, ni sa terorizmom, ni sa radom na crno.
Međutim, reći da je putovanje Evropom bez granica "jedinstven istorijski uspeh" prosto nije tačno. Sve do Prvog svetskog rata pasoši praktično nisu ni postojali (a kamoli vize), odnosno svako je mogao da putuje gde god je hteo. Wikipedia kaže:
"During World War I European governments had a larger interest in preventing people with useful skills or potential manpower from leaving, and keeping out spies or other security threats, so passports were increasingly demanded at border crossings. After the war, the new controls were not removed and became standard procedure, although not without controversy. British tourists of the 1920s complained about the new annoyances, and especially about the attached photographs and physical descriptions, which led to a "nasty dehumanisation" in the words of one traveller."
Da, "nasty dehumanisation" je baš prava reč za to. Meni je omiljeni primer jedan moj drug kome se neka baba rodila u Hrvatskoj, pa je po tom osnovu mogao da izvadi hrvatski pasoš i ne treba mu viza za Zapadnu Evropu. Na osnovu kog to principa on može tamo da putuje kad god hoće, a ja moram da tražim vizu? Princip "ako ti se neki dalji rođak rodio u zemlji koja izdaje dokumenta na osnovu dalje rodbinske veze, a toj zemlji ne treba viza za EU, onda možeš da putuješ bez vize" i nije neki princip. I nema nikakve veze ni sa špijunažom, ni sa terorizmom, ni sa radom na crno.
Mane modernizacije
Kategorija:
Regulacija
Običnim sijalicama je odzvonilo i u Americi. Kao i u Australiji i Velikoj Britaniji, i u Americi će u narednih desetak godina morati da zamene svoje obične sijalice onima koje troše manje energije. Razlog za uvođenje ove zabrane je zaštita životne okoline. Obične sijalice troše više energije i samim tim više zagađuju okolinu. Procenjeno je da će se time stići uslovi za zatvaranje 20-ak termoelektrana.
Jedna od takozvanih nesavršenosti tržišta su i negativne eksternalije koje razvoj privrede ima na okruženje. Po ovoj teoriji privrednici nemaju motiv da ulažu u zaštitu životne sredine jer se troškovi u vidu zagađenijeg vazduha deli na sve građane podjednako. Zato je, neki smatraju, neophodno da država uvodi mere kao što su zabrane sijalica koje troše puno struje i time nam obezbedi čistiji vazduh.
Tržište možda nema savršen odgovor za pitanje zaštite okruženja ali nema ga ni država. Pitanje je da li će doći do uštede električne energije od 40 milijardi dolara prelaskom na nove sijalice. Ljudi obično koriste više nekog proizvoda ukoliko dođe do smanjenja cene. Nije isključeno da će ljudi potrošiti ušteđenu struju na nešto drugo i time pokvariti plan administracije za čišćenje vazduha.
Ukoliko je krajnji cilj manja potrošnja struje pametnija politika od zabrane vrste sijalica bi bila povećanje poreza na ovaj proizvod. To bi momentalno uticalo na smanjenje potrošnje, ali verovatno ova politika nije popularna kao mere modernizacije. Uz to se ova zabrana i reklamira kao izvor uštede. Moderne sijalice iako skuplje traju dosta duže. Političari su već rekli građanima koliko će im ovaj zakon uštedeti novca, mada su građani i do sada imali priliku da sami uštede taj novac da su želeli.
Ovaj zakon propisuje i zabranu proizvodnje automobila koji troše više od litra na 15 km (otprilike). I za to važi ista argumentacija.
Jedna od takozvanih nesavršenosti tržišta su i negativne eksternalije koje razvoj privrede ima na okruženje. Po ovoj teoriji privrednici nemaju motiv da ulažu u zaštitu životne sredine jer se troškovi u vidu zagađenijeg vazduha deli na sve građane podjednako. Zato je, neki smatraju, neophodno da država uvodi mere kao što su zabrane sijalica koje troše puno struje i time nam obezbedi čistiji vazduh.
Tržište možda nema savršen odgovor za pitanje zaštite okruženja ali nema ga ni država. Pitanje je da li će doći do uštede električne energije od 40 milijardi dolara prelaskom na nove sijalice. Ljudi obično koriste više nekog proizvoda ukoliko dođe do smanjenja cene. Nije isključeno da će ljudi potrošiti ušteđenu struju na nešto drugo i time pokvariti plan administracije za čišćenje vazduha.
Ukoliko je krajnji cilj manja potrošnja struje pametnija politika od zabrane vrste sijalica bi bila povećanje poreza na ovaj proizvod. To bi momentalno uticalo na smanjenje potrošnje, ali verovatno ova politika nije popularna kao mere modernizacije. Uz to se ova zabrana i reklamira kao izvor uštede. Moderne sijalice iako skuplje traju dosta duže. Političari su već rekli građanima koliko će im ovaj zakon uštedeti novca, mada su građani i do sada imali priliku da sami uštede taj novac da su želeli.
Ovaj zakon propisuje i zabranu proizvodnje automobila koji troše više od litra na 15 km (otprilike). I za to važi ista argumentacija.
Subscribe to:
Posts (Atom)