Šukalo od palube

Nagledali smo se u naslušali (a nažalost i dalje slušamo) kandidata za alhemičare, metamenadžere i nadrilekare. Bilo ih je i ima ih među pretendentima na sve pozicije, a zajedničko je što su njihovi nalazi i konsekventni predlozi vredni kao hrpa lanjskog snega, čak i ako zanemarimo sušu kao elementarnu nepogodu u zemlji koja leži na dve velike reke i sistemu kanala. Današnji laureat ne puca visoko kada je reč o svojoj poziciji, a moje ključno pitanje je koji nivo ekonomskog neznanja mora da ima urednik ekonomsko/poslovne rublike najčitanijeg veb sajta u Srbiji, odnosno kogod iz Vampirske telegrafske agencije, pa da prenese šuketanje sekretara Odbora za građevinarstvo PKS, štagod se krilo iza ove pozicije na vizit karti. Čovek je rekao da je vrednost državne imovine Srbije cirka 182 milijarde evra i da za 30% nje postoje zainteresovani strani investitori.
Meni je iz ove izjave jasno zašto su se mnoge firme u Srbiji borile da ne moraju da plaćaju članstvo u instituciji koja ima ovakve analitičare i glasnogovornike. Ja neću da se bavim popisivaštvom jer je naš rad na blogu volonterski, a popis je jedna ozbiljna aktivnost, ali moram da iznesem nekoliko logičkih argumenata.
1. Ako je zainteresovanost na 30%, a imovina vredi 182 milijarde, to znači da se neko interesuje da investira 54,6 milijardi. Ja sam imao mnogo primedbi na to kako je DS vodila zemlju, ali nikada nisam ni pomislio da bi bili toliko nesposobni da izgube izbore, a da im toliko novca leži na dohvatu ruke. I sa 10% tog "interesovanja" oni bi sada bili vlast i to bez neželjenih partnera, a BoTa predsednik. Dakle, nema ovo veze sa životom.
2. Ako procenitelj kaže da je vrednost imovine 182 milijarde, a u nekoj od narednih rečenica da državna imovina nije popisana, kakva je to procena? Evo ja kažem da državna imovina vredi 1.000 milijardi evra. Ili možda 50 evra?
3.Da li je moguće da bi MMF prevideo takav divan izvor za uravnoteženje budžeta?
4. Koja je to uopšte imovina? Mi za 100% jedne od dve top kompanije u državnom vlasništvu možemo dobiti maksimum 2 milijarde i to da pevamo od sreće, a pre će biti da ne možemo ni 1,5 milijardi. Evo dodajem tu EPS i šta ćemo dalje. Raspale kasarne koje nisu sve u centrima prosperitetnih gradova, državna zemlja, neprivatizovane firme, šume i livade vrede oko 175 milijardi. Ma da, dođi juče, ulagač bi na tome trebao da ima čist prinos od 17,5 milijardi evra godišnje i mnogo mazohizma pa da to kupi.
5. Ono što je zaista tačno je da treba popisati državnu imovinu jer se njome loše upravlja, a svaki dinar je dragocen. I odmah potom je treba privatizovati ili rentirati. Tako se najbolje stavlja u funkciju razvoja.
6. To što se neko interesuje ništa ne znači. Moja sfere interesovanja su takođe velike, ali to ne znači da ću se baviti intermodalnim saobraćajem u milijardama evra ili proizvodnjom krompira za Mek.
Laureat ni kriv ni dužan dobi više pažnje od ostale gospode iz Kluba multiplikatora, zašto ne znam ni sam.

Thiel vs Schmidt

Vrlo zanimljiva rasprava Petera Thiela i Erica Schmidta iz Googlea. Na temu razočaravjućeg razvoja tehnologije u poslednjih 40 godina, Thiel kaže:

I'm Libertarian, I think it's because the government has outlawed technology.  We're not allowed to develop new drugs with the FDA charging $1.3 billion per new drug.  You're not allowed to fly supersonic jets, because they're too noisy.  You're not allowed to build nuclear power plants, say nothing of fusion, or thorium, or any of these other new technologies that might really work.

So, I think we've basically outlawed everything having to do with the world of stuff, and the only thing you're allowed to do is in the world of bits. And that's why we've had a lot of progress in computers and finance.  Those were the two areas where there was enormous innovation in the last 40 years.  It looks like finance is in the process of getting outlawed.  So, the only thing left at this point will be computers and if you're a computer that's good.

Srpsko junaštvo i hrvatska kultura

Istinit događaj iz aviona na liniji Frankfurt-Vankuver. Lica: stjuard, poreklom Italijan, Hrvat i njegova žena Hrvatica, oboje kvalitetni Hrvati, glasači Tuđmana iz dijaspore, nema sumnje. Evo dijaloga kome sam osobno nazočio.

Stjuard: Vi ste iz bivše Jugoslavije? Ja imam puno prijatelja u bivšoj Jugoslaviji.
Hrvat: Ja nisam iz bivše Jugoslavije, ja sam Hrvat.
Stjuard: Pa dobro, i to je bivša Jugoslavija, Srbi, Bosanci i to, svi ste vi bivša Jugoslavija, znam ja da nema Jugoslavije sada.
Hrvat: Ja sam Hrvat, nemojte da me mešate sa njima...

...Dva tri minuta razgovora o nevažnim stvarima poput cena duty free artikala, zašto postoji zabrana pušenja u avionima itd...

Stjuard: Mi Italijani smo doneli civilizaciju Evropi, svi smo mi danas potomci Rimske Imperije, čak i vi na Balkanu ste živeli pod Rimskom imperijom.
Hrvatica: Srbi nisu, oni su živeli pod Turcima.

Moja žena, samo-mrzuća Hrvatica, na ovo je reagovala na isti način kako drugosrbijanci reaguju na skandiranje "Nož, žica, Srebrenica" po srspkim stadionima: sa osećanjem potpunog iskupljenja i potvrđivanja svega u šta veruju u životu - tj da su "moji ljudi" najgora stoka na kugli zemaljskoj i da tako nečeg nema nigde u vasioni, a i šire.

Moja teorija je jednostavnija, krležijanska: Hrvati su isti kao Srbi, s tom malom razlikom što oni imaju tisućljetnu kulturu i stoje na braniku kršćanstva i civilizacije, a mi samo slavne pretke koji se herojski opiru nadmoćnim zavojevačima u svojoj kući nasred druma.

Madridska škola

Odličan dokumentarac o uzrocima recesije 2008 ali i generalno. Upozorenje: politički nekorektan govor sklon ekstremizmu!

Q&A o uvozu

Novinar jednog dnevnog lista mi šalje neka pitanja, pa ovde kopiram njegova pitanja i moje odgovore:

Zašto je loše kada je uvoz veći od izvoza? 

-- Nije ni loše ni dobro, irelevantno je. 

Koje su posledice toga u Srbiji?

-- Posledice uvoza su da potrošači dobijaju jeftiniju i kvalitetniju robu nego što bi mogli da uvoza nema. To, sa istim platama, znači realno viši životni standard. 

Da li se tako uništava domaća proizvodnja? 

-- Samo ona koja je nekonkurentna. Zaštita takve proizvodnje bi samo štetila građanima Srbije kao potrošačima. Uzmite samo primer Zastave -- zbog njene dugogodišnje zaštite smo godinama vozili lošije i skuplje automobile.

Zašto je toliko veliki uvoz kod nas? 

-- Uvoz je određen raspoloživim dohotkom i u mogućnosti smo da priuštimo uvoz zbog priliva novca iz inostranstva (izvoza, investicija, doznaka, itd). Dodatni faktor velikog uvoza je državno zaduživanje u inostranstvu, jer priliv novca po osnovu državnog zaduživanja takođe povećava uvoz -- ali tu je problem državno zaduživanje samo po sebi, uvoz je samo jedna od posledica toga. Prodaja deviznih rezervi NBS takođe indirektno finansira uvoz. 

Kako možemo da smanjimo uvoz?

-- Nema potrebe za tim (osim smanjenja državnog zaduživanja i državne potrošnje, što treba uraditi bez obzira na uvoz). 

Da li mogu da se uvedu neke bescarinske mere kako bi se smanjio uvoz?

-- Mogu ali to bi najviše oštetilo građane Srbije, a čak ne bi uspelo ni da smanji trgovinski deficit. Smanjilo bi i uvoz i izvoz paralelno, dok bi deficit ostao isti. 

Koliko je štetna uvozna zavisnost Srbije?

-- Ne postoji uvozna zavisnost, ljudi kupuju uvoznu robu jer je to racionalno. S obzirom na sve gore navedeno, to im se više isplati.



Dopuna: Evo još jedne runde pitanja i odgovora.

Али, Србија увози и многе ствари које не би требало да увози (воће, поврће, чачкалице, месо). Да ли је то нормално?

Ko kaže da ne bi trebalo? Ako ljudi kupuju uvozne čačkalice onda će uvoznik da ih uvozi. Sud ljudi u supermarketu je da im uvozne čačkalice trebaju -- a to je jedini ekonomsko relevantni sud, mnogo bolji od našeg subjektivnog utiska šta "treba" a šta "ne treba". Makar mi bili i doktori ekonomije. 

Спољнотрговински дефицит(последица већег увоза од извоза) доста лоше утиче на целу економију. Да ли би се због тога требало трудити да се део увоза замени домаћом производњом?

Trgovinski deficit ne utiče ni loše ni dobro na ekonomju, on jednostavno zavisi od drugih stvari, od tokova kapitala -- bez obzira o kakvoj se ekonomiji radi. Veličina trgovinskog deficita nema veze sa količinom ili kvalitetom domaće proizvodnje -- možete biti najkonkurentnija ekonomija na svetu i opet imati trgovinski deficit. To je zato što je trgovinski deficit samo posledica priliva deviza iz inostranstva (po bilo kojem od pomenutih osnova, izvoza, investicija, doznaka, privanog zaduživanja, državnog zaduživanja, itd). 

Нисам разумео како је увоз омогућен приливом новца из иностранства (када је тај прилив веома мали), или државним задуживањем у иностранству? 

To je aritmetička neminovnost -- kao što mesečno mogu da kupim stvari samo za onoliko koliko mi je plata (plus zaduživanje ili slamarica) tako zemlja može da uveze iz inostranstva samo koliko je priliv novca iz inostranstva (plus zaduživanje ili devizne rezerve). 

Samo je važno šta je taj priliv -- to mogu da budu strane investicije (što je dobro), doznake (što isto nije loše, jednostavno imamo dijasporu koja šalje novac), ali može da bude i zaduživanje. Privatno zaduživanje (koje opet može da bude dobro, ja ne znam šta ljudi kupuju, verujem da su pametni da sami odluče da li im treba kredit kod banaka), ili državno (koje je uglavnom loša vest). 

Како продаја девизних резерви финансира финансира увоз (јел то због тога што увозници повећавају тражњу за девизама, па НБС реагује и продаје евре?)?

To je mehanizam ali je uzročnost obrnuta -- NBS da bi ojačala dinar prodaje evre, što čini evro jeftinijim u odnosu na dinar. Kad je evro jeftiniji (dinar jači) nego što bi tržišno bio, uvoznicima se isplati uvoz, odnosno kupcima uvozne robe se isplati kupovina.

Dr kelner

Peter Schiff je nedavno govorio o "balonu" u visokom obrazovanju u SAD. Malo detaljnije sam pisala o tome prošle godine prošle godine, a Zeljka ovde. 

Visoko obrazovanje je već decenijama jedna od visoko pozicioniranih vrednosti u svim sistemima. Cela priča je počela još kada su sociolozi doneli vest da je obrazovanje najbolja prečica do boljeg socijalnog statusa. To je  postalo takođe jedno od narodnih verovanja. Naravno, kao i svako verovanje, ovo ima zrno istine u realnosti: zaista je generalno bolje imati više škole nego manje. Ali to je samo jedno od verovanja koje niko ne poštuje kao Dekalog. Kada pojedinac odlučuje o tome da li će nastaviti školovati na univerzitetu, uvek racionalno gleda da li se to zaista isplati, da li ima dovoljno kapaciteta (finansijskih, kognitivnih, socijalnih) da ulaže pare u taj poduhvat koji donosi potencijalnu dobit mnogo kasnije.

Problem nastaje kada folk sociologiju prigrle oni koji imaju instrumente da postavljaju pravila i unose turbulencije na tržište. Bilo da se proglasi "pravo na visoko obrazovanje" ili dele krediti za školarine, nastaje ono što opisuje P. Schiff: "...ima mnogo ljudi sa diplomama koji kelnerišu, čiste toalete, voze taksi, imaju ogroman dug koji treba da otplate od svojih malih plata".  Zanimljivo je da se jedna od najčešćih kritika devijacija socijalizma odnosila se baš na "propast meritokratskog principa". Ne znam koliko se brinulo o otplati kredita obrazovnih bumera, više se lamentiralo nad sudbinama mnogih asistenata higijeničarke sa doktoratom iz nuklearne fizike.


Izgleda da je u Srbiji ideja državnog kreditiranja školarina još aktivna. U Strategiji razvoja obrazovanja predviđa se ovo (str. 217): "Srеdstvа zа sufinаnsirаnjе škоlаrinе studеnti bi оbеzbеđivаli iz krеditа kоје bi nudilа Nаciоnаlnа rаzvојnа bаnkа i zаintеrеsоvаnе kоmеrciјаlnе bаnkе (i kоје bi svi tаkvi studеnti pо zаvršеtku studiја vrаćаli), а svе tе krеditе bi subvеnciоnisаlа držаvа." Videćemo kako će to raditi taksisti nove generacije.

Da se zna red

Čitam da se u beogradskom javnom prevozu, osim drugačije naplate, uvodi i neki sistem organizovanog ulaska i izlaska na određenim vratima vozila. Koliko vidim razlog je čuveno "svuda u svetu", mada ja to u životu nigde nisam video. Možda nisam bio na pravim mestima. 

Umesto ugledanja na svet mislim da su pravi razlozi iza novog sistema, znali to planeri ili ne, drugačiji. Ljudi koji vole vlast vole i da kontrolišu kretanje ljudi. Ovo organizovano sprovođenje od jednih vrata do drugih, od ulaza do izlaza, njih privlači na visceralnom nivou. Ako im neko takvu ideju predstavi, njima će se to instinktivno dopasti, a neki konkretan povod, od efikasnosti do "svuda u svetu" će se već naći. I oni sami će poverovati u njega, nesvesni da iza svega ustvari stoji mali Musolini u njihovim glavama.

Iz istog razloga socijalisti vole vozove. Ako se pitate zašto su najbolji vozovi danas u Francuskoj i Kini, zašto Amerika u tome zaostaje ali se Obama trudi da uhvati priključak, eto vam razloga. Vozovi su ultimativni organizovani prevoz jer se velika grupa ljudi prevozi po određenom vremenskom rasporedu i još bolje, po tačno određenoj trasi. Reč prepuštam Georgeu Willu: 

The real reason for progressives’ passion for trains is their goal of diminishing Americans’ individualism in order to make them more amenable to collectivism.


To progressives, the best thing about railroads is that people riding them are not in automobiles, which are subversive of the deference on which progressivism depends. Automobiles go hither and yon, wherever and whenever the driver desires, without timetables. Automobiles encourage people to think they—unsupervised, untutored, and unscripted—are masters of their fates. The automobile encourages people in delusions of adequacy, which make them resistant to government by experts who know what choices people should make.


Time was, the progressive cry was “Workers of the world unite!” or “Power to the people!” Now it is less resonant: “All aboard!"

Mala letnja groteska

Dok ne donesem definitivnu odluku da li je potrebno komentarisati etiketiranje narodnih neprijatelja od strane po ustavu najmoćnije osobe u zemlji (oko čega imam još dileme) odnosno da li treba trošiti vreme na besmislice novog gospodina multiplikatora (a mislim da ne treba jer odavno nešto gluplje (ne mogu naći lepši eufemizam) nije rečeno), danas mi zaokuplja pažnja jedna klasična fašistička praksa. Kažnjava naša država, to jest grad, one koji bi da se kupaju na svoju odgovornost na javnom dobru u vreme kada to ona smatra da nije shodno. Ispada da me država voli više nego ja samog sebe kao i mnogo puta kada treba zavući ruku u džep "buntovnog pojedinca" (recimo kada telefoniram na pešačkom prelazu). Ustvari, ne znam ni kako me to voli, jer se udaviti mogu gdegod poželim i u bilo koje vreme. Dalje, fascinatno je da komunalna policija ikada išta i radi jer kada sam ih ja zvao zbog kupanja opasnih pasa bez povoca i brnjice na plaži zajedno sa ostalim kupačima, žešće ih je mrzelo da dolaze. O nerešavanju nekih trivijalnih problema javnog reda i da ne govorim. Kako bilo, sledeći korak su verovatno dozvole za plivanje (najbolje davaže samo za Adu, za Lido sigurno treba neka dozvola tipa E klase), a najbolje i da se polaže neki ispit po simboličnoj ceni. Rešenje je kao i uvek prilično jednostavno, a to je da je spasavanje garantovano svakome unutar obeleženog dela plivališta u određeno vreme. Posle toga garancije od strane svekolike države nema, osim računa za akciju pronalaženja utopljenika koji se dostavlja naslednicima. Prilično jednostavno i efikasno.
Groteska je naravno još veća kada se imaju u vidu idiotarije kao što je vezivanje pojaseva na pedalinama i drugi oblici ispiranja mozga na sitno.

Još malo o kamatama

Izgleda da oko delova prethodnog posta ima nekih nejasnoća pa evo još malo o kamatnim stopama. Idealno štivo za vrući letnji dan.

Najvažnija stvar koju treba imati na umu je da nominalne kamatne stope, dakle kamatne stope kojima u svakodnevnom govoru operišemo, uvek u sebi sadrže dve komponente: realnu kamatnu stopu i očekivanu stopu inflacije. Kakva je tačna raspodela između njih nikad ne znamo unapred, ali sa sigurnošću znamo da su obe tu. Na primer, ako sada neka godišnja kamatna stopa iznosi 5%, ona u sebi sadrži realnu kamatnu stopu od recimo 3%, dok je preostalih 2% očekivana inflacija. 

Pošto govorimo o monetarnoj politici, pretpostavimo da se radi o međubankarskoj kamatnoj stopi koju cilja centralna banka. Zamislimo sada da centralna banka pokuša smanji kamatne stope. CB to radi tako što poveća ponudu novca na međubankarskom tržištu -- štampa novac. Kad poveća ponudu novca, likvidnost na tržištu raste, više je novca na raspologanju i banke su spremne da pozajmljuju po nižoj stopi. Recimo da stopa zbog toga opadne sa 5 na 4%. 

U isto vreme, međutim, svi znaju da će upravo povećana ponuda novca uticati i na cene. Za neko vreme, za mesec ili za godinu dana, sigurno ne mnogo više od toga, cene će zbog prethodnog doštampavanja para morati da porastu. Tako stvorena inflaciona očekivanja se sada ugrađuju u kamatne stope. 

Redosled događaja bi bio ovakav: 

1. Prethodna kamatna stopa bila je 5% (3% realne i 2% očekivane inflacije). Centralna banka interveniše, poveća ponudu novca da bi kamatne stope pale. 

2. Odmah nakon intervencije, kamatna stopa će se zaista spustiti na 4 %. Na tržištu je više novca i realna kamatna stopa pada. (Kamata od 4% sada uključuje 2% realne kamate i 2% očekivane inflacije). 

3. Ubrzo zatim, tržišta će shvatiti da je došlo do štampanja para i prilagoditi svoja očekivanja inflacije -- sada očekuju inflaciju od 3%. Kamatna stopa će se zbog toga vratiti na 5% (istih 2% realne stope, ali sada  3% očeivane inflacije).

4. I na kraju, pošto na realne veličine puko štampanje novca ne može trajno uticati već one zavise od realnih faktora, realna kamatna stopa će se vratiti na svojih prirodnih 3%. Inflaciona očekivanja formirana zbog štampanja para ostaju gde su bila, pa sada nominalna kamatna stopa iznositi 6% (3%+3%).

Tako je centralna banka intervencijom na smanjenju kamata njih ustvari povećala. I ovo je tipičan i neizbežan scenario, mada sa proizvoljnim stopama. Ne znamo koliko će vremena proteći od faze 1 do 4, to zavisi od mnogo stvari, ali moguće je da se sve dogodi u trenutku. Da se sve ovo događa u istom trenutku naročito misle oni koji veruju da tržišta imaju racionalna očekivanja. Drugi opet misle da centralna banka može privremeno da spusti kamate i da će proces od faze 1 do faze 4 potrajati. Ali retko ko negira da će do toga na kraju doći. 

Druga najvažnija stvar, koja sledi iz prve, je da posmatranje kamatnih stopa može da bude veoma varljivo. Posebno se na osnovu kamatnih stopa ne mogu donositi sudovi o smeru monetarne politike.  Vrlo često ćete čuti i sigurno ste čuli -- ne od nadriekonomista, nego u Wall Street Journalu, Financial Timesu, Bloombergu itd., -- da niske kamatne stope znače ekspanzivnu monetarnu politiku. Ili da visoke kamate znače restriktivnu monetarnu politiku. To treba uzimati sa velikom dozom rezerve. Može nekad da bude tačno, ali vrlo često vara. 

Evo kako kamate mogu da zavaraju. Opet, treba imati na umu da nominalna kamata = realna kamata + inflacija. 

Ako vidite da centralna banka ima visoku kamatnu stopu, to ne mora da znači da ona sada vodi restriktivnu monetarnu politiku -- već može da znači da je očekivana inflacija u toj valuti visoka. Visoka kamatna stopa u sadašnjem vremenu znači da je monetarna politika u prošlosti bila ekspanzivna. Ta ekspanzivna monetarna politika u prošlosti stvorila je inflaciona očekivanja, pa sada kamatna stopa mora da bude visoka zbog visoke inflacione komponente. To je slučaj u Srbiji i zato je referentna kamata stopa stalno naizgled visoka -- preko 10%. Ali to ne znači da je politika NBS restriktivna, već da je inflacija u Srbiji visoka. 

Suprotno, ako centralna banka ima nisku kamatnu stopu, to ne znači da je monetarna politika ekspanzivna -- već da je monetarna politika u prošlosti bila restriktivna. Pošto je bila restriktivna to je smanjilo očekivanu inflaciju i kamatna stopa je zbog toga niska. Možda su stvorena i deflaciona očekivanja, pa tako glavna kamatna stopa centralne banke može da bude 0% a da to i dalje nije ekspanzivnija politika nego inače -- jer je možda realna kamata i dalje 2%, ali se očekuje deflacija od -2%.

Mnogi današnji austrijski ekonomisti optužuju centralne banke za ekspanzivnu monetarnu politiku. Kad ih pitate kako znaju da je bila ekspanzivna, oni navode niske kamatne stope. Ali niske kamatne stope su možda označavale da je monetarna politika pre toga bila restriktivna. Zbog prethodno restriktivne politike očekivala se jako niska inflacija, pa je naizgled niska nominalna kamata bila sasvim pristojna kao realna kamata. 

Ovo nije ništa novo već je duboko u tradiciji monetarizma. Milton Friedman je sve ove stvari najbolje objasnio, posebno da o monetarnoj politici ne treba suditi na osnovu kamata. Ali se jako često zaboravlja i najveći broj analitičara redovno upotrebljava kamate kao indikator smera monetarne politike. I to često navodi na pogrešan put. Da li je monetarna politika ekspanzivna ili restriktivna mora se videti iz kretanja novčane mase.

Libor skandal

Ako niste pratili, skandal je izbio oko toga što su Barclays i možda neke druge banke nameštali Libor kamatne stope. Pokušavali su da na njih utiču naniže ili naviše, da bi profitirali na drugoj strani, da bi njihova druga odeljenja ostvarila profit na raznim derivativima vezanim za Libor. Mnogo ugovora širom sveta je vezano za Libor pa bi to imalo velike posledice. 

Ko određuje Libor? Neposredno to radi 18 banaka koje svakog jutra daju svoje procene kamatnih stopa po kojima one same trenutno mogu pozajmljivati od nekoga. Onda se te procene saberu, izračuna se prosek i to je onda Libor (za datu valutu i ročnost). Pošto su u pitanju procene a ne stvarno ostvarene kamatne stope, moguće je i da se neka banka debelo prevari u svojoj proceni ili čak i da namerno slaže. Međutim, na to se već ranije mislilo i da bi se taj problem izbegao, nekoliko najnižih i najviših procena se izbacuje iz računanja Libora. Ekstremi se izbacuju, računa se prosek samo onih koji već jesu u sredini. 

Šta nam ovo govori? Ako je Barclays hteo da utiče na Libor, onda nije smeo da daje najveće ili najniže ponude, već ponude koje već jesu negde u sredini. Ali time bi uticaj na kamate bio stvarno minimalan, jer okviri u kojima se kreću procene različitih banaka već jesu veoma uski. Druga mogućnost je da je nekoliko banaka bilo u dosluhu, pa ako neke ekstremne vrednosti budu izbačene iz računa druge manje ekstremne ostanu. To je moguće, ali je malo verovatno da je svim tim bankama u isto vreme odgovaraju niže ili više kamate. Sve ove banke imaju i druge poslove na finansijskom tržištu koje zavise od kamatne stope i jako su retke situacije u kojima svima odgovaraju više ili svima odgovaraju niže kamate u raznim trgovinama. A i kad bi htele i smele da rade u dosluhu, za to bi valjda bilo i boljih načina od zajedničkog uticaja na Libor. Ali ko zna, možda se eto desilo da su neke od njih zajednički manipulisale Libor.

Ako jesu, u kojoj meri bi to bilo moguće? Prethodni odgovor na pitanje ko određuje Libor je bio trivijalan -- da, u proceduralnom smislu, određuje ga nekoliko velikih banaka. To je privatno određena kamatna stopa. Ali ko stvarno određuje Libor? Koje su granice u kojima ove banke mogu odrediti Libor? Mogu li ga sutra povećati za 0.25%?   

Granice kamatnih stopa u kojima banke mogu da deluju bez da izvrše finansijsko samoubistvo su vrlo uske. Kratkoročne kamatne stope su pod ekskluzivnom kontrolom centralnih banaka. Kada Fed kaže da je referentna kamatna stopa Feda 1%, to znači da i Libor iste ročnosti mora biti ekstremno blizu tih 1%, nekoliko promila manje ili više. Ukoliko nije, otvaraju se mogućnosti za arbitražu -- za zaradu pozajmljivanjem na jednoj strani i kreditiranjem na drugoj, dok se kamate ne izjednače. 

Pogledajte ovu sliku koja pokazuje desetogodišnje kretanje referentne kamatne stope Feda (plava linija) i dolarskog Libora (crvena). Linije su identične, osim što je u jeku finansijske krize zbog rizika i neizvesnosti Libor privremeno skočio nešto iznad. 

Posebno je zanimljivo kakva se samo halabuka digla povodom navoda o manipulaciji (pogledajte samo ovu naslovnu stranu Economista), kada se u isto vreme zna da su najveći manipulator kratkoročnim kamatnim stopama centralne banke. Ali to je nekako skroz u redu. Centalne banke, čak i nisu neke demokratske institucije pa da je to kao neki razlog što im se manipulacija dopušta, nego im je eksplicitno data politička nezavisnost i vode ih eksperti koji o ovim odlukama vrlo malo odgovaraju bilo kome. I njihovo manipulisanje kamatnim stopama ne samo da je dozvoljeno, nego je poželjno, oblici manipulacije su čak predmet respektabilne nauke, dok pokušaj privatnih banaka da se u proces minimalno umešaju izgleda da predstavlja zločin protiv čovečnosti. Ne pokušavam da opravdavam pokušaj Barclaysa, oni su svojom manipulacijom prekršili dogovor o načinu definisanja Libora na koji je javnost računala, ali mi nije jasna ova histerija sa jedne strane kada to Barclays radi, a istovremeno nazivanje Greenspana genijem i maestrom kada Fed to radi u za nekoliko redova veličina većoj meri. 

Sad kad smo okrivili centralne banke za manipulaciju kamatnim stopama, ono što se često ne razume je da čak ni centralne banke nemaju punu kontrolu na kamatnim stopama. Što su kamatne stope kratkoročnije to je mogućnost njihove kontrole od strane centralnih banaka veća, ali čak ni kod najkratkoročnijih, prekonoćnih, kamata centralna banka nema punu kontrolu. Ako je inflacija 8%, nema sile kojom centralna banka može da spusti kamatu ispod toga. Da, moći će na neko vreme, ali će to onda izazvati još veću inflaciju, inflacija će doći na 10 ili 12% i na kraju će uvek centralna banka biti ta koja će morati da popusti, a ne tržište. Tačno je da centralne banke ciljaju kratkoročne kamate, ali ono što se golim okom ne vidi je da one nemaju moć da izaberu bilo koju stopu i ostvare je ako hoće, već moraju to da rade u okvirima kamatne stope već određene na tržištu. Tržište je, jednostavno, veće od bilo koje centralne banke. Može li Narodna banka Srbije da spusti referentnu kamatnu stopu na 5%? Neka proba -- do nove godine dobiće još veću inflaciju i onda će kamate morati da podigne na 30%. A ako nastavi da pokušava, dobiće hiperinflaciju. 

Kamatne stope su, prema tome, fundamentalno određene na tržištu -- ponudom, odnosno preferencijama za štednju sa jedne strane i tražnjom, odnosno profitnim prilikama za ulaganje kapitala sa druge strane. Samo u okviru tih granica koje postavi tržište, centralne banke mogu menjati, odnosno intervencijama manipulisati kratkoročne kamatne stope. (Dugoročne već ne mogu nikako menjati, mada ima optimista koji i to pokušavaju.) A onda, nakon što kamate fundamentalno odredi tržište, i nakon što centralna banka njima izmanipuliše u okviru svojih mogućnosti, kamatne stope kao što je Libor možda, samo možda, mogu za koji promil privremeno pomeriti velike banke kao Barclays.

Zbog svega ovoga, iako se iz nekih e-mailova zna da su iz Barclaysa pokušavali, uopšte nema dokaza da su i uspeli da pomere Libor na željenu stranu. I najverovatnije ni sami manipulatori u pokušaju iz Barclaysa nisu bili svesni svoje nemoći.

Program nove vlade

Praviteljstvujušči sovjet, kako nas Dorćolac u komentaru obaveštava, objavio je svoje načertanije.

Nekako mi je uzaludno da raspravljam o programu koji su sastavili likovi poput Vučića, Dačića, Palme, Krkobabića ili Dinkića. Ni bilo koja druga garnitura ne bi bila drugačija, u svakoj kombinaciji imao bih osećaj da se neko podsmeva mojoj naivnosti -- zar ovaj stvarno misli da smo mi ovde zbog nekakvog programa?

Ali progutaću knedlu i prokomentarisati ukratko. Ekonomski deo programa počinje dosta dobro, mada su te iste stvari stajale u verovatno svakom programu vlada od 2001. i uvek ostajale nerealizovane.

Tu je recimo fiskalna konsolidacija zasnovana na smanjenju rashodne strane budžeta. To je vraški teško, budžet se ne može smanjiti štednjom na kancelarijskom materijalu već smanjenjem krupnih rashoda, plata, penzija, subvencija i socijalnih davanja. Mnogo je veća verovatnoća da ova vlada ubedi NBS da potrošnju finansira inflatorno ili čak proglasi bankrot na spoljni dug, nego da osetno smanji ozbiljne rashode. 


Tu je i pojednostavljenje poreza i smanjenje parafiskalnih nameta. Koliko puta smo ovo u raznim programima videli? Ovaj input je nema sumnje Dinkićev, ali on je sam sedeo u svim vladama koje su to isto nekoliko puta obećavale. Sada, posle 11 godina reformi, u programu opet stoji isto obećanje. Ako se to nije uradilo tokom dobrih godina, kada je u budžetu bilo i viška novca, budite sigurni da neće ni sada. 

Tu je i plaćanje PDV-a po naplati robe umesto unapred po fakutri, što mali privrednici odavno traže. I za ovo je potrebna budžetska rezerva tako da opet sumnjam da će se ostvariti.

I to je sve što se pristojnog dela ekonomskog programa tiče. Ostatak programa čine iste stare zablude -- subvenciije, besplatni krediti, bespovratna sredstva, privrednicima, preduzetnicima, ovome i onome. Razvojna banka, podsticanje investicija, dvostruko veći budžet za poljoprivredu, trajno opredeljenje za zadržavanje vlasništva u Komercijalnoj banci,  ulaganje u ovo i ono, rudarstvo, nacionalni projekti. Sve to uz, setite se, smanjenje rashodne strane budžeta. 

Da skratim priču, program sadrži:

a) nekoliko dobrih obećanja za koje nemamo razloga da verujemo da će biti ispunjena, i

b) mnogo loših ideja, intervencionističkih i rasipničkih politika, koje najverovatnije hoće biti sprovedene jer su bile, sa fantastičnim rezultatima za sprovodioce, dosledno sprovođene i do sada.

Negativne kamate

Čudne stvari se dešavaju. Francuska, čije je ime pre samo nekoliko meseci pominjano u pričama o serijskom bankrotu zemalja evrozone, upravo je prodala tromesečne i šestomesečne obveznice po negativnim kamatnim stopama. To znači da ako Francuskoj hoćete da pozajmite novac, onda vi Francuskoj plaćate kamatu za tu uslugu.Vrlo malu kamatu, ali svejedno, ipak vi kao kreditor plaćate dužniku. I Francuska nije jedina, Nemačkoj, Danskoj i nekim drugim zemljama se to već redovno dešava. 

Kamate odnosno prinosi na obveznice većeg broja zemalja su već duže vreme realno negativni, što znači negativni kad se oduzme inflacija. Recimo, dobijate kamatu od 1% i to prihvatate, svesni da je inflacija 2%. Ali to je već postala redovna pojava i sada ne govorimo o tome, nego i o negativnim nominalnim kamatama. Čak i pre nego što se inflacija uključi u račun, kamata je negativna. Date Nemačkoj ili Francuskoj u zajam 1000 evra, da biste za šest meseci nazad dobili, na primer, 998 evra. I to dobrovoljno radite.

Problem sa negativnim nominalnim kamatama je što se umesto pozajmljivanja može jednostavno čuvati gotovina. Ako ni u šta ne investirate već čuvate gotovinu tih 6 meseci, onda ste nominalno na nuli, ne dobijate i ne gubite ništa u nominalnim iznosima. Ako "investirate" u francuski ili nemački dug, imate zagarantovan gubitak.

Meni ne uspeva da pronađem smislen razlog za ovu situaciju. Ima više razloga za jako niske i realno negativne kamatne stope. Jedan je finansijska represija, razne regulatorne politike koje podstiču finansijska tržišta da ulažu u državni dug umesto u alternative. Druga je rast bankarstva u senci, odnosno masovne upotrebe obveznica u svrhe zaloga ili kolaterala na osnovu kojih banke i fondovi pozajmljuju jedni od drugih.  Obveznice su tražene jer se onda više puta iskoriste kao zalog prilikom kratkoročnog pozajmljivanja. Treća je beg u sigurnost u situacijama kao što je ova finansijska kriza, kada povraćaj kapitala postane važniji od povraćaja na kapital. Pa iako se ulaganjem u nemačke ili francuske obveznice realno gubi, barem je novac na sigurnom. 

 

Ali sve ovo su razlozi za niske kamate, čak i realno negativne, ali ne i za nominalno negativne. Kada uđemo na teritoriju nominalno negativnih, svi ovi razlozi padaju u vodu jer bi svi mogli biti jednako ili bolje zadovoljeni jednostavnim držanjem gotovine. I profitabilnije je i bezbednije držati gotovinu nego bilo šta drugo. 

Ostaje teorijska mogućnost da banke neće da drže gotovinu jer se boje nekakvih pljački, ali banke mogu vrlo jednostavno držati novac na računu centralne banke i još dobijati malu nadoknadu za to (mada ECB od skoro ne plaća ništa). Ili je moguće i nešto verovatnije, da druge finansijske institucije neće da drže gotovinu u bankama jer se boje njihove propasti i nemogućnosti povraćaja depozita, pa su zato spremne da ulože i uz negativne kamate, što u suštini znači da plate zemljama Francske i Nemačke da čuvaju novac u vidu njihovih obveznica. Bolje je platiti malu proviziju nego razmišljati kako da se bezbedno rasporedi gotovina u današnjem bankarskom sektoru. Taj dodatni faktor, u kombinaciji sa prethodno pobrojanim opštim razlozima za niske kamatne stope, možda može da dovede i do na trenutke negativnih nominalnih kamata.

Nestašica

Pogledajte razgovor na temu nestašice lekova u Srbiji. Predstavnica države (Fonda RFZO) kaže:

РФЗО заједно са осталим институцијама, као што су Министарство здравља и Агенција за лекове, а с друге стране носиоцима дозволе за лекове, редовно прате несташице и њих спорадично има. Најчешће су разлози обнова дозволе за регистрацију где Агенција за лекове мало спорије издаје решења. Несташице се јављају и због варијација у вези с добијањем дозволе за промет лека на тржишту, а могући су и проблеми са увозом. РФЗО је у сталној комуникацији с носиоцима дозволе за лекове и покушава да, уколико дође до проблематичне несташице лека који нема замену, заједно с Министарством здравља, превазиђе несташицу. На пример, имамо несташицу „бруфен” сирупа, која је наступила због измене носиоца дозволе, с компаније „Галеника” на „Абот”. Лека компаније „Абот” има на тржишту, али није одобрена цена медикамента, па је РФЗО превазишао проблем стављањем лека „парацетамол” сирупа, као адекватне терапијске замене. Добар пример превазилажења несташице јесте договор да се набави лек компаније „Рош” која је имала, паралелно с „Галеником”, на листи лек „мадопар” и да се спроведе поступак хитног увоза овог лека за потребе осигураника. Очекује се да ће овај лек до краја недеље бити у апотекама. Биле су несташице „лоразепама”. Имамо информацију да ће до средине месеца бити и он доступан на тржишту.

Da li možete da se stavite u kožu nekoga ko je teško bolestan i ko ne može da nađe lek jer "Agencija za lekove malo sporije izdaje rešenja", "postoje varijacije u vezi sa dobijanjem dozvole za promet leka na tržištu", "nastupili su problemi zbog izmene nosioca dozvole" ili zato što "nije odobrena cena medikamenta"? Ko ima para, može da ode u Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju, pa da kupi lek tamo. Ko ne može? Pa, šta da mu radimo, neka se snađe nekako...

To je cena humanosti i solidarnosti, koje su temeljne vrednosti postojećeg sistema.

Ko je ubio Staljina?

Izuzetno zanimljiv naslov na Daily Beastu: "Da li je Tito ubio Staljina?"

Ali ne tako zanimljiv tekst. Radi se o knjizi slovenačkog istoričara koji spekuliše o ovome ali sve što u tekstu vidim su spekulacije o tome da Staljin nije umro prirodnom smrću već je navodno otrovan. Ali te spekulacije su već poznate i ako su i tačne onda je najverovatniji ubica bio Berija. Jedino što knjiga, ili barem ovaj članak o njoj, citira je navodna povratna pretnja Tita Staljinu da i on može poslati atentatora. Sve drugo ukazuje na Beriju.

Insajderi o Higgsovom bozonu

Pitao sam brata od tetke Dejana Stojkovića, koji je jedan od naših najboljih fizičara i bavi se upravo kosmologijom i elementarnim česticama, šta misli o otkriću Higgsovog bozona. Za njega nema sumnje da je otkriće važno za fiziku, ali izgleda da je još i važnije za fizičare. Ni vrhunska nauka nije izuzeta zemaljskih aspekata, lobiranja i rent-seekinga. Prenosim delove e-maila koji govore o tome:

Što je još važnije za mene kao fizicara, koji hleb jedemo od milostinje koju političari udele za nauku, u sledećih 50 godina niko nam ne bi dao pare da napravimo sličnu mašinu da sada nismo nasli Higgsov bozon. LHC je napravljen da se nađe ovaj bozon. I još ga zovu božja čestica i sad smo usli u novi nivo realnosti (kao što reče neki rukovodilac LHC-a) i slično.

Međutim, ovo gore je propaganda i marketing da bi se obezbedile pare za sledeci tzv. International Linear Collider (ILC). ... LHC je discovery machine, a ILC treba da bude precision machine (i košta 20 milijardi dolara). Ali ako LHC ne da nikakav nagoveštaj za novu fiziku, onda ILC nema smisla praviti.  Ali onda armija od 5000+ fizičara koji su vezani za LHC ostaje bez posla kad LHC prestane da radi. 

Inače, ono što ne možeš da pročitaš u štampi, a jeste gorući problem, je da od nove fizke nema ni traga ni glasa. Pre-LHC procene su bile da ce super-simetrija da bude otkrivena u prvim danima rada LHC-a jer teorija kaže da tu treba da bude. Međutim, za sada posle 2 godine nema ništa od supersimterije, i ne samo to, nema ništa od nove fizke uopšte. Sve se savršeno slaže sa standardnim modelom, za koji znamo da je nekompletan i ne može da stoji onako kako je napisan. Zbog toga je Higgs-ovo otkrice moralo ovako lepo da se uradi marketinški, sve je to politika.

Taxing power

Vezano za nedavnu ocenu ustavnosti Obamacare-a:

Realno, ako se ispostavi da su žvake u stvari zdrave i da snižavaju zdravstvene troškove, ovako nešto bi verovatno bilo ustavno u Americi.

E sad, ne treba nikako zaboraviti da, samo zato što je nešto ustavno, ne znači i da nužno ima smisla. Ipak, pravnici su to. :)

Obamacare i libertarijanizam

Kao što sam ja predvideo pre par meseci, Obamacare je naravno prošao na Vrhovnom sudu. Od instance koja je pronašla "ustavni osnov" za ukidanje Habeas corpusa, cenzuru štampe, interniranje ljudi u konclogore, kidnapovanje odbeglih robova, prisilu segregaciju pa onda prisilnu desegregaciju, među ostalim biserima, šta se drugo moglo i očekivati?  No, stvar koju čak ni cinik kao ja u najluđim snovima nije mogao da predividi je način i argumentacija sa kojom je odluka doneta. Vrhovni sud je ovde morao da odgovori na pitanje koje mu uopšte nije postavljeno da bi zaštitio apsolutnu i neograničenu moć federalne vlade.

Kao što je Slaviša spomenuo u prethodnom postu ključni segment Obamacarea, individualni mandat, tj naredba da kupite zdravstveno osiguranje ili platite kaznu je  potvrđena ali na način koji je bez presedana. Mandat je legalizovan na osnovu navodnog prava federalne vlade da razrezuje poreze, a ne na osnovu komercijalne klauzule. Jedini problem sa ovim je što je sama federalna vlada opravdala donošenje zakona na osnovu komercijalne klauzule, i što čak i u samom zakonu piše da je ustavna osnova pomenuta klauzula, a ne poreska moć federalne vlade! Razlog za to je naravno bio politički i vrlo direktan: Obama je želeo po svaku cenu da izbegne da svoju "reformu" predstavi kao povećanje poreza. Sada je Vrhovi sud, pošto je teorija da komercijalna kaluzula opravdava individualni mandat toliko bila izvrgnuta ruglu, da je čak i debata pred Vrhovnim sudom postala na momente blamantna i ponižavajuća za vladu, morao da izmisli neki novi "argument" zašto je mandat ustavan. I pronašao ga je u redefinisanju mandata kao "poreza", što je direktno suprotno eksplicitnom obrazloženju zakona i argumentima same vlade na sudu! Vrhovni sud je tako morao da odgovori na pitanje koje mu nije bilo postavljeno da bi spasao federalnu vladu. To je nezabeleženo do sada i predstavlja novo dno, koje je Vrhovni sud u svojoj i inače prebogatoj istoriji doticanja pravničkog i političkog dna, sada dotakao.

Posledice odluke su iste, ako ne i gore nego da je mandat potvrđen na osnovu commerce clause. Neki kvazilibertarijanski pravncici su pokušali da tvrde da je odluka dobra jer ograničava moć federalne vlade budući da je mandat proglašen neustavnim u smislu commerce clause. Ali, to ne znači ništa: "mandat" se više ne zove mandat nego "kazna" i nije zasnovan na commerce clause nego na poreskoj moći. Vlada će morati samo da odrecituje drugu ustavnu odredbu i da nastavi dalje, kao da ništa nije ni bilo. I sve buduće vlade isto.

Druga okolnost je i da "dissenting opinion" koje su napisali Scalia, Thomas, Keneddy i Alito predstavlja potpunu katastrofu i cementiranje bezakonja. Oni odbacuju Obamacare samo zato što ide dalje od Wickard v Filburn, sudske odluke kojom je etablirano tumačenje po kome federalna vlada može da reguliše bilo koju ekonomsku aktivnost koja ima "značajan uticaj na međudržavnu trgovinu". To može da bude bilo šta i daje vladi praktično neograničenu moć (korišćena je između ostalog da se opravdaju federalni zakoni koji zabranjuju gajenje marihuane na terasi za ličnu upotrebu ili nošenje oružja blizu škola). Problem sa Obamacareom je jedino u tome što on ne reguliše postojeću aktivnost nego je kreira da bi mogao da je reguliše. Ali, to mišljenje nije donelo nikakvu reviziju apsolutnog bezakonnja inaugurisanog sa Wickard v Filburn. Jedini je Thomas u svom posebnom "dissentu" rekao da on u načelu odbacuje standard "značajnog uticaja na trgovinu" kao nespojiv sa originalnim značenjem komercijalne klauzule: da su mu se i ostali pridružili u tome, moglo bi se govoriti o značajnom presedanu: ovako imamo cementiranje Wicakrd v Filburn od strane "konzervativaca", plus izmišljanje novog vokabulara vladi da zaobiđe Ustav u slučajevima kad se (kao u slučaju Obamcarea) i tako rastegnuta i do neprepoznavanja dovedena komercijalna klauzula pokaže kao nedovoljna. Scalia koji je izjavio za medije pet dana pre donošenje presude, da je promenio mišljenje i da sada smatra da je Wickard pogrešno doneta odluka, nije se usudio da to i napiše u zvaničnom mišljenju. Ako je istorija odluka Vrhovnog suda u 20 veku bila istorija bezakonja, sada imamo bezakonje na steroidima.

Na kraju, vredi se ukratko pozabaviti konsekvencama ove odluke po libertarijansku strategiju: Nije naravno nikakvo čudo da su se libertarijanski centralisti rastrčali da naas ubede kako je odluka super, kako predstavlja dugoročnu promenu trenda (za koju su, pogađate, oni zaslužni) i prvo ograničenje federalnoj vladi od Njudila i slične nonsense. Odluka je zapravo prst u oko i potpuno poniženje libertarijanskog centralizma: slučaj tako bolno očigledan, flagrantan i belodan u svojoj neustavnosti i bezakonju, aminovan od strane suda u čiji nas libertairjanski potencijal žaštite "individualnih prava" oni ubeđuju, treba sada neko spinovati i predstaviti kao "pobedu" libertarijanizma. A sve zato da bi se koliko toliko zabašurila prosta istina da je cela priča o promeni odozgo i ubeđivanju elita da prihvate stvar slobode iluzija, ili još gore, otvorena prevara na čijem održavanju mnoge karijere, donacije, think tankovi i reputacije zavise. Na jednoj strani "libertarijanski" think tankovi koji se ne mogu kompromitovati savezništvom sa ruljom i narodom, nego moraju ostati relevantni i "respektabilni" u Vašingotnu; na drugoj strani su profesori prava koji jednako očajnički žele "respektabilnost" u akademskoj kuli od slonovače u kojoj bi se i sam Markuze dobro osećao. Pročitajte samo jezoviti "dissenting opinion" sudije Ginsburg da vidite o čemu govorim: oni se i ne trude da glume pravnike, oni sebe vide kao krstaše "socijalne pravde" za koje su ustavna ograničenja vlasti besmislica. Ljudi poput Barnetta, Volokha i sličnih žele da ostanu relevantni i respektabilni dvorski libertarijanci u tom svetu (u kome ljudi poput četvoro "liberalnih" sudija predstavljaju vladajuću ortodoksiju): nije ni čudo da će se oni truditi da predstave ovo sramno, orvelovsko bezakonje kao "pobedu libertarijanzma". To im je "hleb i puter" što kažu Amerikanci. I vi biste na njihovom mestu to uradili. Šta bi ostalo od njihove propagande promene sistema iznutra ako bi priznali očigledno: da država ne zna za ograničenja i da je ova odluka samo cementirala i amplifikovala to stanje?

Mimo autističnog karijerističkog obrazovno-tinktenkističkog "libertarijanskog" kompleksa u Vašingotnu i okolo, ova odluka može samo pojačati osećanje depresije i nemoći pred bezakonjem kod ljudi koji veruju u slobodu: i nadati se, dodatno ih navesti da tragaju za alternativama propaloj strategiji ubeđianja federalnih elita u bilo šta. Alternativama poput nulifikacije i secesije. Zaista, ukoliko niste Randy Barnett ili Eugene Vokokh, sa milionskom intelektualnom investicijom u ideju ostvarivanja libertarijanskog raja putem preotimanja Levijatana, (sa vama kao uglednim i dobro plaćenim infiltratorom na neprijateljskoj teritoriji koji menja Sistem iznutra), biće vam sve teže da poverujete u to da Vrhovni sud predstavlja ili može predstavljati bilo kakvu branu svemoći federalne vlade. Meni čak izgleda pomalo groteskno-komično.

Cvetković-Planinc

"Svojevremeno sam, po nalogu Milke Planinc, formirao vrlo jak ekspertski tim iz ondašnje SFRJ", 


kaže Stojan Stamenković, član i današnjeg (dosadašnjeg) Ekonomskog saveta Vlade Srbije. I time je sve rečeno. 

Vrhovni sud i Obamacare

Američki Vrhovni sud je, znači, podržao Obamacare i time uvođenje obaveznog zdravstvenog osiguranja u Americi može da se nastavi. Kao prvo, da odmah kažem da sa ideološke tačke, ovo ne bi trebalo tržišne liberale preterano da dotiče. Američki sistem zdravstvenog osiguranja je nekada bio privatan i dobrovoljan -- ali u međuvremenu je, slično finansijskom sistemu, postao toliko regulisan i preregulisan, da privatnog vlasništva i slobode izbora tu ima samo u obrisima. Na državu i direktno otpada više od polovine zdravstvenih troškova, a ona polovina koja je, kao, privatna, je obimnim regulacijama ograničena i iskomplikovana. Rezultat svega toga je užasno skup sistem, najskuplji na svetu, i svi libertarijanci koji su do sada branili američki zdravstveni sistem su vodili pogrešnu borbu. Bolje im je bilo da su kao primer uzimali Švajcarsku ili Hong Kong.

E sad, što se odluke tiče, to je vrlo zanimljivo. Glavno većinsko mišljenje je na 200 strana i ko zna šta sve tu piše, ali suština je, koliko uspevam da razaznam iz blogova poput Volokh zavere, da je odluka dvosmislena. Sa jedne strane je Obamacare prošao, ali sa druge, način na koji je prošao može potencijalno biti dobra vest za poklonike ustavnog ograničenja vlade.

Prva zanimljivost je da, iako je rezultat bio 5:4 slučaj nije odlučio Kennedy -- Anthony Kennedy je sudija koji je uvek u sredini između četvoro liberal-socijalista i četiri konzervativca (a postavio ga je Reagan, grrr) i zato ovakvi tesni politički slučajevi najčešće od njega zavise, nego je slučaj u prilog liberal-socijalista odlučio konzervativni predsednik suda John Roberts (a postavio ga je Bush. Grrr?) 

Međutim, Roberts, koji je napisao i glavno mišljenje, odlluku je obrazložio ovako. (A obrazloženje odluke je jednako važno i u dugoročnom smislu možda i važnije nego sam ishod, jer obrzaloženje sadrži presedane i rezonovanje koje će kasnije sudije morati da slede.) Odluku je obraložio ovako -- individualni mandat, naredba vlade da morate kupiti i imati zdravstveno osiguranje nije podržan. Država vas ne može naterati, na osnovu bilo čega u ustavu, na osnovu commerce clause niti necessary and proper clause, da kupite osiguranje. To je, nakon jako dugo vremena, valjda od pre New Deala, prvo sudsko ograničenje vlade i Kongresa da iskoriste ove klauzule, posebno commerce clause, da urade šta god hoće. Commerce clause su pisci ustava ubacili da bi ustanovili da Kongres ima pravo da reguliše trgovinu između saveznih država, odnosno da osigura da ona bude slobodna. Mic po mic, popuštanjem sudova, ta klauzula je bivala upotrebljena da opravda bilo šta što Kongres izglasa, posebno razne slučajeve ekonomskih regulacija na federalnom nivou. Uključujući, bukvalno, i kontrolu federalne vlade šta i koliko sadite u svojoj bašti. E sad se, sa ovom odlukom, tome bar jednom stalo na put. Posle mnogo vremena sud je rekao da ovog puta ni ta fraza ne odobrava neki postupak Kongresa i možda će neke kasnije važne odluke slediti ovakav stav.

Umesto toga, kaže Roberts, individualni mandat, odnosno obavezno zdravstveno osiguranje, uvodi se na osnovu moći Kongresa da raspisuje poreze. Ne morati vi kupiti zdravstveno osiguranje, ali Kongres ima pravo da vam naplati porez na nekupovinu osiguranja.  To je verbalna akrobacija koja podiže mnoga pitanja. Na primer, koliki porez se ne smatra mandatom? Porez od milion dolara je itekako mandat, tj. naredba. Drugo, demokrate su prilikom guranja Obamacare u kampanji ekspicitno tvrdile da on ne uvodi novi porez,da bi sada sud protiv njihove volje rekao da to jeste porez.

Sve u svemu, sam ishod odluke, prolazak Obamacarea je loša vest -- ali alternativa Obamacareu ioanko nije bilo slobodno tržište zdravstvenog osiguranja nego sadašnji mambo džambo koji ni konzervativci nisu pokazivali nameru da stvarno reformišu. Međutim, tekst i rezonovanje odluke su, libertarijanski ustavni pravnici kažu, potencijalno dobra vest.

Nivo debate

Ako je neko (opet) iznenađen što je Italija sinoć (opet) pobedila Nemačku, evo kratkog objašnjenja. Ne mogu savršeno da poredim jer ne znam kako to izgleda u mnogim drugim zemljama, ali pošto sam neko vreme proveo u Italiji mogu da potvrdim da je nivo fudbalske debate u toj zemlji zapanjujuće visok. Zapanjujuća je i sama količina ovih debata -- kad uključite slučajni kanal na TV-u velika je verovatnoća da u studiju sedi jedno osam gostiju, trenera, bivših igrača, stručnjaka (i jedno dve polugole starlete, od kojih se neke takođe solidno razumeju u fudbal) i satima idu u neke sitne detalje o fudbalskim utakmicama. A onda je i nivo tih razgovora, kao i svakodnevnih fudbalskih razgovora ljudi na ulici, primetno viši. Koncepti kao 4-4-2 ili 4-5-1 nisu, kao kod nas, rezervisani za par boljih trenera, nego su laičke, svetovne stvari u svakodnevnoj kućnoj upotrebi. 

Kad poredim to sa Srbijom, jedina stvar koja je važna u Srbiji, ne laicima nego i sportskim novinarima, je da li će igrati ovaj ili onaj. Ili pošto smo dotakli novo dno, da li će pevati himnu. U Italiji, kada novine ili komentatori izveštavaju o utakmici rutinski će vam prvo reći formaciju, to je osnovno -- sastavi su važni tek u kontekstu taktike. Evo sada možete saznati i da je Italija sinoć igrala u ništa manje nego u 4-1-2-1-2 formaciji. Ko bi znao. 

Nivo javne debate u velikoj meri utiče na ishod u bilo kojoj oblasti. Kad bi se u Srbiji o ekonomiji i politici razgovaralo kao što se u Italiji razgovara o fudbalu gde bi nam bio kraj. 

Ne razumem

Nebojša Ćirić, ministar ekonomije je "kao apsolutno netačne, odbacio spekulacije pojedinih medija da će železara prestati da radi i da će biti otpušteno 5.500 radnika."

Dušan Nikezić, državni sekretar u Ministarstvu finansija "je rekao da će vlada pokušati da nađe rešenje za obezbeđivanje finansijskih sredstava kako bi železara nastavila da radi u naredna dva meseca, kao i da će železara od septembra sigurno nastaviti da radi punim kapacitetom"

Pre neki dan je Oliver Dulić, a vezano za to što su potrošene sve budžetom predviđene pare za subvencionisane stambene kredite rekao "Državni programi subvencionisanje kredita za kupovinu kvadrata i poboljšanje energetske efikasnosti biće nastavljeni najkasnije do jeseni"

Da li iko ove izjave shvata ozbiljno, imajući u vidu da će učešće ovih ljudi u donošenju odluka u narednom periodu po ovim pitanjima, po svoj prilici, biti veoma malo? A, čak i da Dulić izvesno zna da će on biti u narednoj Vladi, kako može da obećava nešto što zahteva glasanje u parlamentu (mora da se usvaja rebalans budžeta)?

Zašto jednsotavno ne kažu "Na vaše pitanje nemam odgovor. To isključivo zavisi od stava koji buduća vlada bude zauzela."? Niko im to ne bi zamerio. 

Rok trajanja

Primam prognoze za rok trajanja "ruske" vlade. Nagrada za najbolju prognozu je menica na 5,000 dinara koju izdajem ja, garantuje Slaviša a otkupljuje Marko.

Svi smo mi Katići

Nije kriv Katić, kriva je Srbija. Olja Bećković umesto da moli, na primer, Marka Paunovića da se pojavi u emisiji, ona zove Katića koji se predstavlja kao finansijski konsultant iz Londona iako ni Google ne oktriva koga to Katić konsultuje, osim Caneta u operaciji pranja para, po preporuci Jovice Stanišića. Politika i B92 prenose nekakav Katićev predlog, a javljaju se i razni ekonomisti sa ovog i onog instituta, koji ga, ni manje ni više, podržavaju. Možda mediji ovom prilikom i komercijalno razmišljaju pa zovu koga narod hoće da čuje, ali to se opet svodi na to da nije kriv Katić nego Srbija. A ekonomiste koji ovakve stvari podržavaju već ne znam kako da objasnim.

Predlog je, naravno, obična akrobacija -- država emituje nekakve menice, garantuje ih ona sama (tj. državna razvojna banka), isplaćuje ih ona sama (NBS), i konačno onda još jednom oktupljuje sama od sebe (Ministarstvo finansija od NBS). Kao prvo, svi ovi koraci uopšte nisu potrebni, osim da se zamagli suština, mada nisam siguran da li je autor zamaglio suštinu samo publici ili i samom sebi. A suština je da besplatnog ručka nema i da bilo kakva dodatna sredstva mogu doći samo iz dva izvora -- iz NBS odnosno štampanjem para, ili iz Ministarstva finansija odnosno budžeta odnosno poreskih obveznika. U predlogu nije jasno šta od ta dva Katić hoće, jer prvo govori o NBS i primarnoj emisiji, a onda o Ministarstvu finansija koje otkupljue menice, ali nije ni bitno. Novac se ili mora štampati, što je, ako niste znali, inflatorno, ili se mora izvaditi iz budžeta. Da bi se dao državnim stručnjacima da ga troše. Fenomenalna ideja.

Usput Katić hoće da ograničava uvoz, da "ukida" (valjda zabranom) potrošačke kredite i slično. Da se svi resursi usmere na investicije. Posledice takve politike bi bile ovo: ograničavanje uvoza i potrošnje bi smanjilo životni standard u zemlji, smanjilo realne zarade, odnosno količinu stvari koju možete kupiti sadašnjim platama. Zauzvrat, ove investicije bi se u teoriji (ne u smislu ekonomske teorije, nego u smislu Katićevih lepih želja) dugoročno isplatile i donele neku veću buduću korist. Znamo da bi se isplatile više od sadašnje privatne potrošnje zato što bi država upravljala njima bolje nego što vi sada upravljate svojim platama. Vi što kupujete kinesku robu, to ćemo vam uzeti, pa ćemo dati državi da ulaže u prave stvari, da bi vama u budućnosti bilo bolje. Znate, Mrkonjić, Bajatović i ekipa, Velja Ilić i kapitalne investicije, Dinkić sa žičarama i hotelima, Dulićevi sajtovi, vizionarski projekti Fonda za razvoj, sve provereni recepti. Eto na to se svodi i to su realne posledice predloga ne samo Katića nego i gomile drugih komentatora kojima smetaju privatne banke, uvoz i potrošnja, a voleli bi da vide više državno vođenih "razvojnih" ulaganja uz obavezno osnivanje državne razvojne banke.

"Austrijska" odbrana evra

Veoma važan članak Jesus Huerta de Sotoa pod nazivom "Austrijska odbrana evra".

Par citata:

Moreover, the arrival of the Great Recession of 2008 has even further revealed to everyone the disciplinary nature of the euro: for the first time, the countries of the monetary union have had to face a deep economic recession without monetary-policy autonomy. Up until the adoption of the euro, when a crisis hit, governments and central banks invariably acted in the same way: they injected all the necessary liquidity, allowed the local currency to float downward and depreciated it, and indefinitely postponed the painful structural reforms that where needed and that involve economic liberalization, deregulation, increased flexibility in prices and markets (especially the labor market), a reduction in public spending, and the withdrawal and dismantling of union power and the welfare state. With the euro, despite all the errors, weaknesses, and concessions we will discuss later, this type of irresponsible behavior and forward escape has no longer been possible.

...
 
Hence, to a certain extent it is amusing (and also pathetic) to note that the legion of social engineers and interventionist politicians who, led at the time by Jacques Delors, designed the single currency as one more tool for use in their grandiose projects to achieve a European political union, now regard with despair something they never seem to have been able to predict: that the euro has ended up acting de facto as the gold standard, disciplining citizens, politicians, and authorities, tying the hands of demagogues and exposing pressure groups (headed by the unfailingly privileged unions), and even questioning the sustainability and the very foundations of the welfare state.

Da ne citiram više, najbolje je da pročitate ceo članak.

Jedenje paukova

Manje-više poznat je eksperiment kojim je dokazano da svaka besmislica koja se ponovi dovoljno puta može postati istina - reč je o prosečnom spavaću koji svake noći smaže ponekog pauka. Drastični slučajevi besomučnog ponavljanja besmilica su poznati. Mene izuzetno nervira (ma jak izraz, onako mi ide na živce) besmilica koju su u etar pustili novinari lišeni znanja o redovima veličina i načinu na koji funkcionioše država, a koju kao papagaji ponavljaju i relativno ozbiljni ljudi. Tako danas reče Goati da "je Srbija u veoma teškoj situaciji, da svakoga dana gubi 50 miliona evra zbog neformiranja vlade i da toga izgleda nisu svesni samo političari, koji, kako smatra, pokazuju neprimereno malu spremnost na kompromis."
Tačno je da je Srbija u teškoj situaciji, nije tačno da naši političari nemaju smisla za kompromis, imaju ga itekako, a potpuno je netačno da gubimo 50 miliona evra svakog dana. To je ako se prevede u naše pare na godišnjem nivou malo manje od 17 milijardi evra. Da imamo u izgledu neku vladu koju bi vodili ljudi kao što su bili Regan. Tačerka ili Pinoče, pa da i kažem da ima istine, ovako ne gubimo mi ništa posebno, ne bi me iznenadilo i da smo na čistom dobitku.

Demsetzova prezentacija

Ne nekoj ekonomskoj konferenciji. Apstrakt njegovog rada koji je predstavio:

Transaction cost is broadly used to explain why firms exist, why markets may be inefficient, and why gridlocks occur. I believe such explanations are in error; and I will tell you why.

Ova teorija je uticala na mnoge značajne teoretičare, uključujući i ovog mlađeg predstavnika austrijske škole koji je koristio Demsetzovu analizu da bi kritikovao Misesovu i Rothbardovu pogrešnu, Coaseovsku teoriju firme koja kaže da je firma neki centralno-planski instrument popravljanja tržišne greške.

Ovde je najvažniji, pionirski rad koji je Demsetz, koautorski sa Armenom Alchianom, objavio 1971 na ovu temu i koji kaže da je firma dobrovoljna, recipročna tržišna institucija, a ne planska hijerarhijska "organizacija" za smanjivanje "transkacionih troškova" koje nameće tržište. Ako niste pročitali do sada, čitajte obavezno. Tekst je klasik. I kao i svi veliki umovi, Demsetz i Alchian pišu jasno, ne gnjave suvišnim matematičkim detaljima, i na zamajavaju čitaoca žargonom.

Investicija u razvoj Vojvodine

Danas piše:

Inače, prema saznanjima Agencije za borbu protiv korupcije, Razvojna banka Vojvodine bila je najveći garant Demokratskoj stranci za sredstva podignuta tokom izborne kampanje.

15,5

Toliko sam imao bodova na testu iz srpskog. Trebalo mi je 15-ak minuta da ga uradim.Da sam testu posvetio više vremena, možda bih izvukao 16,5 - 17 bodova.

Ako ne grešim, pre tačno dvadeset godina sam na prijemnom za gimnaziju imao 17 bodova iz srpskog i 16 iz matematike.

Probajte i vi, fore radi. Sutra ću da uradim i test iz matematike, nadam se boljem rezultatu.

Opšti utisak je da test nije loš. Treba malo i da se razmisli.

Velika se frka podigla oko toga da li će se priznavati pravopisno pogrešni odgovori, ali kao mnogo puta do sada, panika se pokazala neopravdanom i neutemeljenom - jednostavno ne postoji šansa da pogrešite u pravopisu, sve je na zaokruživanje.

Pitanje za pravnike

Da li postoji mogućnost da se od političkog predizbornog obećanja napravi ugovor?

Recimo, da li političar može da izađe u javnost i kaže "Stavljam hipoteku na svoju kuću koja će se aktivirati u slučaju da ____________!" (u liniju može da ide "povećam poreze", "smanjim penzije", "uđem u koaliciju sa strankom XYZ", itd.)

Ugovor, očigledno, treba da predvidi ko dobija kuću u tom slučaju (recimo, Crveni krst), kao i mehanizam provere ispunjenosti obećanja. Recimo, ugovor može da predvidi komisiju od 5 uglednih članova koji će oceniti da li su porezi stvarno povećani, na primer.

Jel bi to prošlo u domaćem sudu, ili hipoteka mora da bude isključivo finansijske prirode? Da li bi prošlo nekom inostranom sudu?

Pitanje postavljam zato što nisam čuo da je neko uradio nešto tako, a deluje mi kao očigledan signal kredibilnosti.

Aritmetika

Novosti danas imaju članak pod nazivom "Žene, marš iz Skupštine Srbije!"

Radi se o tome da Zakon predviđa da svaka treća osoba na izbornoj listi mora da bude ženskog pola, ali da zakon ne predviđa da, ako žena podnese ostavku, mora da bude zamenjena ženom, već praktično uvek mora da bude zamenjena muškarcem, jer tako ide spisak MMŽMMŽMMŽ...

E sad, članak je kompletna budalaština. Tačno je da ženu "nasleđuje" muškarac, ali članak potpuno zanemaruje činjenicu da i da muškarca u 1/2 slučajeva nasleđuje žena. Pošto muškaraca ima duplo više nego žena, sve dok su ostavke slučajne, duplo više muškaraca nego žena će podneti ostavke, pa će udeo žena u "krajnjem" parlamentu biti 1/3, kao i na početku.

Recimo da u "početnom" parlamentu ima 167 muškaraca i 83 žene. Nakon toga, 10 žena i 20 muškaraca podnesu ostavke (što implicira pretpostavka o slučajnosti ostavki). 10 žena biva zamenjeno muškarcima, a od ovih 20 muškaraca 10 zamenjuju žene, a 10 muškarci. Na kraju, imamo istu situaciju kao na početku.

Rešenje koje Novosti predlažu, da ženu mora da "nasledi" žena bi dovelo do povećanja učešća žena, ukoliko ne bi bilo praćeno i odredbom da muškarca mora da nasledi muškarac. A mislim da bi to bilo previše smešno, čak i za naš politički sistem.

Pravo pitanje je pitanje osnovanosti pretpostavke o slučajnosti ostavke.

Inače, moje mišljenje je da je svaki sistem kvota potpuno bez veze. Ja se inače zalažem za proporcionalni izborni sistem, ali kada vidim kvote dođe mi da se preokrenem i da počnem da se zalažem za većinski sistem.

Nemoguće trojstvo

Slaviša je pisao o prednostima fiksnog kursa i iz diskusije je jasno da ovo nije najlakša tema za razumevanje. Umesto da pričamo samo o prednostima fiksnog kursa možda ima smisla sagledati celu lepezu kursnih režima u upotrebi pa onda birati najbolje alternative.

Kursevi su vremenom metastazirali. Od čisto plivajućih i fiksnih kurseva nastalo je nekoliko kombinacija ova dva režima. Ispod je jedna korisna lista koju sam našao u udžbeniku makroekonomije (Miles, Scott). Kursni režimi se dele u tri kategorije: fiksni, plivajući i kombinovani (Steve Hanke kombinovane naziva pegged).

Ove tri osnovne kategorije kursnih režima se razlikuju po tri osnove:

• Implementacija nezavisne monetarne politike. CB sama određuje kamate i određuje novčanu masu. 
• Upravljanje politikom kursa. CB određuje cenu (nivo kursa) domaće valute. 
• Slobodni tokova kapitala. CB ne ograničava promet kapitala sa inostranstvom. 

Nemoguće trojstvo je pravilo po kojem je moguće imati maksimalno dve od pomenute tri karakteristike. Na primer, ako implementirate nezavisnu monetarnu politiku i želite slobodne tokove kapitala onda ne možete u isto vreme upravljati i politkom kursa. Ispod je tabela koja pokazuje moguće kombinacije. 

Plutajući - Glavna prednost je upravljanje sopstvenom monetarnom politkom koje vam dozvoljava da "peglate" poslovni ciklus, odnosno da koristite monetarnu politiku da bi uticali na privrednu aktivnost. 

Fiksni - Glavna prednost je stabilnost valute. Ovo je posebno važno za zemlje gde trgovina sa inostranstvom predsdtavlja veliki udeo u BDPu. Možda niste znali ali trgovina/BDP odnos je u Srbiji prilično visok (70%). Poređenja radi ovaj odnos u Kini je 50% a Americi 25%. Mana fiksnog kursa je prednost plutajućeg, i obrnuto. 

Merchandise trade (% of GDP)

Data from World Bank

Kombinovani - Prednost kombinovanog kursa je da vam dozvoljava upravljanje monetarnom politikom i valutom u isto vreme. Cena za taj luksuz je nažalost veoma visoka. Kombinovani kurs ne može da postoji bez kontrole tokova kapitala. Na primer, Srbija ograničava iznos deviza iz zemlje što nesumnjivo utiče i na priliv. Najveća prednost liberalizovanja tokova kapitala je bolja alokacija sredstava, odnosno prenos kapitala iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju. Takođe, slobodni tokovi kapitala su jasan signal investitorima da postoji odlučnost da se implementira zdrava ekonomska politika jer bi svako odstupanje bilo kažnjeno bekstvom domaćeg i stranog kapitala.

Vrsta kursa i platno-bilansna kriza

Najčešći argument protiv fiksnog kursa od strane komentatora na ovom blogu je mogućnost platno-bilansne krize (najčešće nagla devalvacija valute). Kriza je rezultat arbitraže. Na primer ako jedna zemlja ima veću realnu kamatnu stopu od druge zemlje, onda se isplati pozajmiti novac u zemlji sa niskom kamatom i oročiti novac tamo gde će prihod biti veći. Evo kako bi se ponašali razni kursni režimi u slučaju moguće arbitraže.

Plutajući -  ta vrsta problema u ovom sistemu ne postoji, jer kurs upravo predstavlja amortizer koji izoluje domaću ekonomiju. Sa plutajućim režimom usled mogućnosti za arbitražu došlo bi do promene kursa do nivoa na kome više arbitraža ne bi bila moguća. Sa druge strane to je samo donekle tačno jer su države osetljive na velike fluktuacije valute. Švajcarska je, na primer, odustala od plutajućeg kursa i odredila mu gornju vrednost. Praktično je privezala (peg ne fiks) franak za evro prošle godine posle duže apresijacije. 

Fiksni - ovaj problem ne postoji jer ne postoji ni mogućnost za arbitražu. Pošto u fiksnom kursu ne koristite sopstvenu monetarnu politiku to znači da su kamate po pravilu iste kao kamate na vezanoj valuti. 

Kombinovani - ovde nastaju problemi. Pošto CB želi da kontroliše i kurs i monetarnu politiku (kamatne stope) onda je mogućnost arbitraže vrlo moguća. Arbitraža se sprečava ograničavanjem kretanja kapitala. Ako zabranite slobodan unos ili iznos novca, rešili ste problem arbitraže. Naravno postoji više nivoa ograničavanja tokova kapitala i to je možda tema za drugi post. Ipak, ukoliko ne ograničite tokove kapitala onda morate da uskladite monetarnu politiku ili mora da dođe do korekcije kursa. Treća opcija ne postoji. 

Koje je najbolje rešenje za Srbiju?

Na TR godinama tvrdimo da je fiksni kurs najbolje rešenje za Srbiju. Prvenstveno zbog stabilnosti valute što je za malu zemlju u Evropi (relativno značajna trgovina) veoma bitno. Dodatni razlog je relativno mala ili nikakva prednost od vođenja sopstvene monetarne politike koja se ogleda u dugogodišnjoj inflaciji od preko 6%. 

Nagradno pitanje

Koji kursni režim trenutno ima Srbija? Kao što je i često slučaj Član 43. Zakona o NBS samo kaže da režim kursa utvrđuje NBS, uz saglasnost vlade. Da li je režim negde objavljen? Pošto NBS propisuje kamate, trguje devizama i ograničava protok kapitala jasno je da je u pitanju neki mešoviti kurs. Šta mislite koji?

Fiksni kurs i devizne rezerve

Novosti i B92 imaju nešto o fiksnom kursu i kao njegove nedostatke navode:

- NBS gubi monetarnu nezavisnost
- Ubrzano trošenje deviznih rezervi

Prvi nedostatak nije nedostatak nego prednost. To je sada valjda svima jasno.

Ali posebno iritira što se ovo drugo, trošenje deviznih rezervi u fiksnom kursu, sada tretira kao nesporna činjenica.  Javna debata o tako važnom pitanju zasniva se na običnom mitu koji šire neki ekonomisti i neki neinformisani mediji ali koji i sama NBS često potrhranjuje.

Koja zemlja sa fiksnim kursom je ostala bez deviznih rezervi? Ikada u istoriji? Estonija, Litvanija, Letonija? Bugarska, BiH? Nijedna. Kakav je trend sada, da li se njihove devizne rezerve polako tope? Ne, kod fiksnog kursa nema opasnosti od trošenja deviznih rezervi.

Naravno, ovde govorimo o pravom fiksnom kursu gde je centralna banka obavezna da poštuje jednostavno pravilo neštampanja para osim na osnovu priliva i odliva deviza. Kod svih slučajeva propasti navodnih fiksnih kurseva, od jugoistočne Azije preko Južne Amerike do par jugoslovenskih epizoda, radilo se o nepoštovanju ovog pravila. Ti kursevi zato i nisu bili stavno fiksni nego samo prividno fiksirani. Ili su počeli kao fiksni, kao kod Markovića i Avramovića, ali su pravila brzo prekršena.

Evo kako funkcioniše pravi fiksni kurs sa pratećim pravilima odnosno restrikcijama ponašanja centralne banke.

Kod fiksnog kursa vaša domaća monetarna baza je jednaka vašim deviznim rezervama. Kad devize ulaze u zemlju to automatski štampa dinare. Izvoznik proda robu i dobije za nju 10 evra iz inostranstva; preko svoje banke on proda tih 10 evra NBS i za njih dobije 1.200 dinara po fiksnom kursu. Ti dinari su sada kod našeg izvoznika, odlaze u neku upotrebu i to znači da je sa prilivom deviza od 10 evra količina dinara u ekonomiji porasla za tačno toliko.

Suprotno, uvoznik kupi robu, treba da je plati 10 evra strancu i zato preko svoje banke kupi od NBS 10 evra za 1.200 dinara. Tih 1.200 dinara odlaze iz džepa vlasnika ili sa računa domaće firme i ostaju u podrumu NBS. Prema pravilu fiksnog kursa NBS ne sme da ih vrati nazad u opticaj. Tako je količina dinara u ekonomiji opala za 1.200 dinara.

Ako razumete ovaj mehanizam onda vidite da vam u fiksnom kursu devizne rezerve nisu ni potrebne. Ako NBS sledi mehanizam fiksnog kursa, ponaša se kao najveća menjačnica u zemlji, onda joj devizne rezerve u današnjem smislu, dodatne devize ili hartije u trezoru centalne banke, uopšte nisu potrebne. Potrebno je za početak tačno onoliko da pokrije dinarsku novčanu bazu, a to je relativno malo. Pošto Srbija ima mnogo više od toga ostatak se može upotrebiti za vraćanje javnog duga ili još nacionalnih penzija.

Devizne rezerve mogu da opadnu -- ali opadanje deviznih rezervi kod fiksnog kursa automatski znači i opadanje domaće novčane mase. A opadanje domaće novčane mase znači deflaciju, pojeftinjenje svega. Kada Srbija pojeftini više turista će doći na Exit, malinari će izvesti nešto malina i sve u svemu priliv deviza će se na kraju povećati ili će neto odliv prestati.

Opadanje deviznih rezervi je tako samo ogledalo opadanja dinarske novčane mase, odnosno deflacije. To se može desiti prilikom većih kriza kada devize odlaze iz zemlje. Zato su recimo baltičke zemlje sa fiksnim kursevima bile u većim krizama, devize su otišle iz zemlje i one su automatski, sledeći pravila fiksnog kursa, imali i domaću deflaciju. Devizne rezerve, ponavljam, vam same po sebi u fiksnom kursu i ne trebaju, one su samo druga strana domaće novčane mase. Njihovo opadanje nije isto što i sadašnje njihovo trošenje na odbranu kursa. U fiksnom kursu njihovo opadanje je samo drugi izraz za domaću deflaciju.

Evo šta su pravi razlozi protiv, pravi nedostaci fiksnog kursa.

Prvo, pri fiksnom kursu NBS prestaje da se pita za bilo šta u vezi monetarne politike. Nema manipulacija kursom, nema insajderskih poslova. Nema ni ciljanja inflacije jer ni inflacija sada ne zavisi od NBS nego od strane valute za koju ste fiksirani, evra ili čega god. Nema prodaje i kupovine zapisa ni manipulisanja referentnom kamatnom stopom. Da sam guverner NBS ja bih se svim snagama borio protiv fiksnog kursa.

Drugo, fiksni kurs zahteva disciplinu i fleksibilnost cena. Ako devize neto izlaze iz zemlje, novčanu masu morate pustiti da se proporcionalno smanjuje, što gura domaće cene i plate nadole, a to može da bude bolno. Niste u ništa boljem položaju ni ako vam centralna banka inflacijom stalno obezvređuje platu, ali psihološki je to lakše podneti od deflacije. Zato ni političari nisu oduševljeni fiksnim kursom. Od dugoročnog prosperiteta važniji im je ovaj izborni ciklus.

Teorija i praksa

Umrla je Elinor Ostrom, tek par godina nakon što je postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju. Doprinos Elinor Ostrom je komleksan ali je suština jednostavna: istraživala je kako realni svet u praksi funkcioniše uprkos očekivanjima standardne neoklasične ekonomske teorije. Postoji izreka da je ekonomista neko ko kada vidi da nešto radi u praksi on kaže -- da, ali radi li to u teoriji? Elinor Ostrom je pitala suprotno.

Glavni primer su takozvana javna dobra. Ekonomisti kažu da postoji vrsta dobara koja su potrebna ali privatni sektor ne može da ih proizvede zbog njihove javne prirode, odnosno neminovno zajedničke upotrebe. To bi recimo bile ulice u gradu ili čist vazduh. Ostrom je istraživala kako zajednice ljudi po raznim mestima od Afrike do Azije, regulišu svoja javna dobra bez prisustva države. I videla je da ih regulišu jako dobro, spontanom dobrovoljnom akcijom. Nije tačno, zaključila je, da je država jedini način da se obezbede javna dobra. To izgleda tako tamo gde ih je država već monopolizovala, pa se stvara utisak da bez države u tom domenu ne može. Tamo gde nije, ljudi sami organizuju svoja javna dobra na različite načine.

Ronald Coase je uradio nešto slično. Nakon što je decnijama vodeći udžbenik Paula Samuelsona kao primer javnog dobra navodio lučke svetionike, Coase je našao da su se svetionici u istoriji često obezbeđivali privatno.  Kasnije su neki drugi doprinosi razjasnili da se radilo o nekoj mešavini privatne svojine, klupskog dobra (članarine) i dobrovoljne akcije.

Govoreći o ovom trendu, nedavno su u komentarima na par različitih postova pomenuti problemi asimetričnih informacija, moralnog hazarda, negativne selekcije i druge novije vrste teorijskih prigovora nekim tržištima. Posebno kod problema osiguranja, negativna selekcija znači da samo oni kojima je osiguranje potrebno, rizični kupci, biraju da ga kupuju; znajući to, osiguravajuće kompanije moraju da povise cenu osiguranja jer su rizici veći; ali po toj novoj ceni osiguranje se isplati samo još rizičnijim kupcima; onda kompanije moraju da još više povise cenu, usled čega se samo još rizičniji kupci prijave i tako to u ekstremu završi u spirali zbog koje dato tržište uopšte ne može da postoji.

Ovo je zabavna teorijska priča, od nje se može napraviti i elegantan formalni model, međutim kad treba navesti primer iz prakse onda to ide teže. Postoje delovi zdravstvenog tržišta gde je osiguranje nemoguće kupiti, kao na primer kada ste već jako bolesni. Ali to nije tržišna greška, nego nažalost, optimalan ishod, baš kao što ne možete kupiti osiguranje kad ste već slupali auto već morate pre toga. Ail izuzev toga, osiguranja različitih vrsta postoje i rade nasuprot predviđanjima -- ustvari je državna intervencija raznih vrsta ono što ih najčešće sputava. Prodavci osiguranja nađu načina da prikupe informacije, da diferenciraju rizik i cenu među kupcima, u igru ulaze i dodatni mehanzimi poput reputacije zbog koje osiguravajuće firme drže reč i sve u svemu različiti mehanizmi saradnje i konkurencije obezbeđuju da ova tržišta sasvim dobro funkcionišu u praksi.

Međutim, glavni problem je što slabije rade u teoriji.