Pages

14 June 2012

Teorija i praksa

Umrla je Elinor Ostrom, tek par godina nakon što je postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju. Doprinos Elinor Ostrom je komleksan ali je suština jednostavna: istraživala je kako realni svet u praksi funkcioniše uprkos očekivanjima standardne neoklasične ekonomske teorije. Postoji izreka da je ekonomista neko ko kada vidi da nešto radi u praksi on kaže -- da, ali radi li to u teoriji? Elinor Ostrom je pitala suprotno.

Glavni primer su takozvana javna dobra. Ekonomisti kažu da postoji vrsta dobara koja su potrebna ali privatni sektor ne može da ih proizvede zbog njihove javne prirode, odnosno neminovno zajedničke upotrebe. To bi recimo bile ulice u gradu ili čist vazduh. Ostrom je istraživala kako zajednice ljudi po raznim mestima od Afrike do Azije, regulišu svoja javna dobra bez prisustva države. I videla je da ih regulišu jako dobro, spontanom dobrovoljnom akcijom. Nije tačno, zaključila je, da je država jedini način da se obezbede javna dobra. To izgleda tako tamo gde ih je država već monopolizovala, pa se stvara utisak da bez države u tom domenu ne može. Tamo gde nije, ljudi sami organizuju svoja javna dobra na različite načine.

Ronald Coase je uradio nešto slično. Nakon što je decnijama vodeći udžbenik Paula Samuelsona kao primer javnog dobra navodio lučke svetionike, Coase je našao da su se svetionici u istoriji često obezbeđivali privatno.  Kasnije su neki drugi doprinosi razjasnili da se radilo o nekoj mešavini privatne svojine, klupskog dobra (članarine) i dobrovoljne akcije.

Govoreći o ovom trendu, nedavno su u komentarima na par različitih postova pomenuti problemi asimetričnih informacija, moralnog hazarda, negativne selekcije i druge novije vrste teorijskih prigovora nekim tržištima. Posebno kod problema osiguranja, negativna selekcija znači da samo oni kojima je osiguranje potrebno, rizični kupci, biraju da ga kupuju; znajući to, osiguravajuće kompanije moraju da povise cenu osiguranja jer su rizici veći; ali po toj novoj ceni osiguranje se isplati samo još rizičnijim kupcima; onda kompanije moraju da još više povise cenu, usled čega se samo još rizičniji kupci prijave i tako to u ekstremu završi u spirali zbog koje dato tržište uopšte ne može da postoji.

Ovo je zabavna teorijska priča, od nje se može napraviti i elegantan formalni model, međutim kad treba navesti primer iz prakse onda to ide teže. Postoje delovi zdravstvenog tržišta gde je osiguranje nemoguće kupiti, kao na primer kada ste već jako bolesni. Ali to nije tržišna greška, nego nažalost, optimalan ishod, baš kao što ne možete kupiti osiguranje kad ste već slupali auto već morate pre toga. Ail izuzev toga, osiguranja različitih vrsta postoje i rade nasuprot predviđanjima -- ustvari je državna intervencija raznih vrsta ono što ih najčešće sputava. Prodavci osiguranja nađu načina da prikupe informacije, da diferenciraju rizik i cenu među kupcima, u igru ulaze i dodatni mehanzimi poput reputacije zbog koje osiguravajuće firme drže reč i sve u svemu različiti mehanizmi saradnje i konkurencije obezbeđuju da ova tržišta sasvim dobro funkcionišu u praksi.

Međutim, glavni problem je što slabije rade u teoriji.

31 comments:

Marko Paunović said...

Citajuci (po malo) radove Elinor Ostrom, palo mi je na pamet da bi bolje bilo da nam se blog zove Dobrovoljno resenje, umesto Trzisno resenje. :)

Pavle Mihajlović said...

Slaviša, jednom mi je pala na pamet ideja da bi moglo da se isplati osiguravajućoj kući da proda naknadno osiguranje. Naravno po skupljoj polisi, pomognu ti da popraviš auto ali se obavežeš da ćeš auto sledećih 5 ili 10 godina osiguravati kod njih. Možda i po iznad tržišnoj ceni. Tako praktično može da se dogodi da osiguravajućoj kući buduće isplate nadoknade sadašnji trošak. Moguće da je matematika takva da je ovo ne moguće, ali verovatno ako je izvodljivo, jednom će neko to i da zaista ponudi

hasd said...

Slavisa, kako komentarisete rast spoljnotrgovinskog deficita u sred ove krize kod nas? Izgleda da se taj fakt ne slaze sa Vasom teorijom.

Dorćolac said...
This comment has been removed by the author.
Dorćolac said...

"Postoji izreka da je ekonomista neko ko kada vidi da nešto radi u praksi on kaže -- da, ali radi li to u teoriji? Elinor Ostrom je pitala suprotno."

Ali zar ta prva izreka nije jezgro pro-tržišnih koncepcija od vajkada? Zar nije iste prirode Bastijin uvid da induktivno zaključivanje koje proizilazi iz pozitivističkog i empirističkog promatranja stvarnosti prikriva alternativno ponašanje ekonomskih činilaca "koje se ne vidi", dakle, koje postoji "samo u teoriji" i samim tim je ispravnije od prakse koja je često zavaravajuća (Broken Window Fallacy)? Mislim da su ovde teze malčice zamenjene. To što neoklasičari, a pre njih marksisti i kejnzijanci svih vrsta nazivaju svojim "teorijama" ili "modelima" i nije teorija u strogom smislu reči, jer bi se onda ona nužno morala "objektivistički" poklopiti sa optimalnim izborom akcija koje činioci u praksi preduzimaju (uz ogradu nepromenjivosti ostalih varijabli, odstupanje od čega samo potvrđuje datu tezu). Oni naprotiv polaze od "prakse", tj. skupa razbacanih, nepovezanih činjenica koje u drugom koraku pogrešno apstrahuju, povezujući ih u logički nekoherentan ideološki sistem (začinjen moralizmom, osećajnošću i drugim orvelijanskim sinonimima za zavist i želju za otimačinom), koga u trećem koraku ponovo "ovaploćuju", "vraćaju na zemlju" i guraju u njega stvarnost koja bi se u optimalnom slučaju opirala (i opire se u "teoriji"), ali se pred bajama sa kačketom, šinjelima i/ili Biblijom & štamparijom para povinuje bez roptanja, jer zna šta je čeka u suprotnom. :)))

Dakle, ekonomska apologetika je nužno i nedvosmisleno "dogmatska" i teorijska, odigrava se u domenu apstraktnog mišljenja, jer su njene fundamentalne zakonitosti (marginalna korisnost, ponuda/potražnja, itd.) isto tako apstraktni zakoni logike, a s obzirom da "objektivni svet" kao i vreme po čika Kantu čine apriorni kontekst našeg racionalnog mišljenja, tj. predstavljaju datosti koje ga ne samo formatiraju nego i čine mogućim, otuda i nužnost poklapanja apstraktnih zakonitosti sa praksom, ili pak nužnost nepreklapanja ukoliko praksa "ne sluša teoriju". Drugim rečima, nije "teorija" (bar u društvenim naukama i humanistici, a delom i kod prirodnih nauka) kad se tek u drugom koraku podaci i činjenice "uznose" iz prakse u domen racionalnosti, već ako u prvom koraku izviru iz nje. E sad, kako onda objasniti ekonometrijske modele, agregate i sl., zar njihov problem nije taj što svoju izvornu logiku nameću realnosti koja se opire? E pa ne, fora je u tome što oni i nemaju "izvornu logiku", već predstavljaju naknadno matematičko uobličavanje prethodno proizvoljno izabranih i izolovanih entiteta uzetih iz realnog života.

Suma sumarum, to što "realni svet u praksi funkcioniše uprkos očekivanjima neke teorije" znači samo da to i nije teorija (naročito ne austrougarska :)), tj. ne polazi od opštih premisa iz koje naš um, sledeći stroga logička pravila, dedukuje zaključke koji su "najpodesniji" za stvarnost, tj. definišu nužnu/optimalnu praksu u realnom svetu, po principu njihove međusobne objektivističke (mrzim ovaj izraz zbog Rendovske vulgarizacije istog, ali ne mogu da nađem bolji termin) podudarnosti.

Marko Paunović said...

pavle,

Ja ne znam za slucaj da neko uopste nudi osiguranje za slucaj kvara automobila. Odnosno, tako nesto cesto nudi proizvodjac, ali se ne zove "osiguranje" vec "garancija".

AMSS nudi nesto slicno, mada pokrivaju samo deo troskova - ne pokrivaju troskove popravke, vec troskove slepovanja i eventualno jos nesto. Pretpostavljam da teorijski mozes da uradis sledece... Pokvari ti se auto na autoputu, stopiras do najblizeg grada, odes u AMSS i uplatis clanstvo, a onda pozoves slep-sluzbu. :)

Dorćolac said...

Kad smo već kod osiguranja - kako funkcioniše kontrola zaštite ličnih podataka u privat(izova)nom, od države neregulisanom zdravstvenom sistemu i sprečavanje sprege lekara, farmaceuta i osiguravajućih kompanija? Zanima me čisto teorijski, a može i po koji primer iz "prakse", više kao ilustracija nego dokaz. :)

Jovan said...

Slavisa, nisam razumeo ovo oko osiguranja, odnosno, nisam razumeo u cemu je problem, cak ni u teoriji. Naravno da cena osiguranja zavisi od rizika i da bez diskriminacije kupaca prema riziku ono nema smisla (osim ako je rizik priblizno isti).

Ovo sto mi zovemo "zdravstveno osiguranje" u Srbiji nema veze sa osiguranjem.

Slaviša Tasić said...

Dorćolac,

Nisam mislio da će taj citat da izazove ozbiljnu reakciju niti sam uopšte razmišljao dublje o njemu ali evo sada kad smo počeli, ja mislim da je Mises malo preterao u insistiranju na dedukciji u svojim uvodima. Iako je to pisao kasnije, posebno engleska izdanja, njegov životni kontekst je Methodenstreit, rasprava sa Nemcima i američkim institucionalistima. To su bile škole bez teorije, koje su tako navodile razne podatke ili istorijske epizode i onda je Mises imao misiju da im pokaže da je potrebna deduktivna teorija i da zaključci na osnovu izabranih epizoda iz prakse nisu pouzdani.

Ali kasnije se pokazalo da i dedukcija može da bude pogrešna. Kejns je bio deduktivan, kao i Samuelson, ili kasnije novi klasičari, pa su stizali do sasvim suprotnih zaključaka. Ja ne bih rekao da to njihovo onda nije nikakva teorija, da to nije prava dedukcija -- pre bih rekao da njihove greške pokazuju da i dedukcija može da bude pogrešna kad su pretpostavke pogrešne (jer to njihovo jeste deduktivan metod, sviđali se zaključci nama ili ne.) Ili može da zaslepi ili je ograničena, kao austrijska škola biznis ciklusa koja danas sasvim drugačiju finansijsku krizu objašnjava na isti način kao i 1920-ih jer im je dedukcija tako rekla. A ustvari se radi o sasvim drugačijem problemu, pa ta dedukcija, iako je možda formalno ispravna, skroz promašuje temu.

Ako mene pitaš ja sam za metodološki pluralizam. Ne postoje samo krajnosti dedukcije i indukcije. Postoje neki nepromenjivi principi od kojih se može početi deduktivno, ali se onda mora gledati i šta se u realnom svetu dešava da bi uopšte videli šta je tema i na šta tačno primeniti dedukciju. Pri tom pod posmatranjem realnog sveta ne mislim nužno na opsesiju podacima, nego pre svega uzimanje u obzir jednostavnih činjenica (u ovom slučaju, da tržište osiguranja postoji.) I Mises je u praksi, kad završi sa uvodom o dedukciji, upravo to radio.

Jovan said...

Pavle,
to bi bilo malo zamaskirano kreditiranje popravke vozila, ne vidim zasto bi to radila osiguravajuca kuca, a ne banka.

Marko,
ucestanost kvarova auta zavisi od stila voznje, divljanjem mozes upropastiti auto vrlo brzo. Zbog toga ne verujem da ce neko ponuditi generalno osiguranje od kvara.

Срђан said...

Pa... Redovnim pregledima se može pretpostaviti šta će korisnik uraditi sa svojim vozilom posle nekog vremena... Ali nije samo u vozaču, ima nešto i u koncepciji saobraćaja i kvalitetu saobraćajnica. Tako, na pr, gradonačelnik kupuje buseve, koji čine okosnicu javnog prevoza. U nekim zemljama, takav bus služi, uz korektno održavanje, i u svojoj trećoj deceniji, dok u BeoPalanci se 'samospali' u prvoj. A vrli 'eksperti' se češkaju po tintarama i pitaju što?
Znam ja što. Zato što su retardirani, eto što.

Срђан said...

Šta, kog đavola, znači onaj deo o osiguranju??

Slaviša...čovek koji uništava živce.

Slaviša Tasić said...

Uzmi privatno zdravstveno osiguranje. Najveći interes da se osiguraju imaju oni sa najvećim šansama da se razbole. To znaju sami kllijenti, recimo znaju da vode nezrdav život, ali ne zna osiguravajuća kuća. Zato prosečna cena osiguranja bude malo viša nego što bi pri punim informacijama bio prosek. E sad, kad cena bude malo viša, to znači da još jedan dodatan broj ljudi gubi interes da se osigura, jer im je ta cena veća od rizika. Ostaju samo oni koji i dalje imaju interes, koji su rizičniji. Osuguravajuća kuća i to vidi, da su ostali samo ovi još rizičniji pa mora opet da podigne cenu. Tako opet ispada manje rizičan deo (od ovih rizičnijih) klijenata, znači prosečan rizik klijenata opet raste. I tako u krug, spiralno ustvari, rastu cena i rizičnost onih koji ipak odaberu da se osiguraju po višoj ceni, što znači da je tržište nemoguće. Na kraju ne ostane niko i cena ode u beskonačnost. To je teorija, ta pojava negativne selekcije zbog asimetričnih informacija je navodno razlog zašto država mora da daje zdravstveno osiguranje.

Slaviša Tasić said...

hasd,

Nisam skoro gledao platni bilans, ali teorija je jednostavna -- deficit je generisan prilivima kapitala. Koliko priliva toliko deficita.

Međutim u prilive spadaju ne samo dobri prilivi (strane investicije) nego i spoljno zaduživanje države i prodaja deviznih rezervi (jer to ekonomiji dođe kao priliv). Ove godine izgleda mi da je, osim budžetskog deficita (spoljnog zaduživanja države), prodaja deviznih rezervi ključni faktor, to je taj "priliv" koji je generisao trgovinski deficit.

andreas breme said...

p

andreas breme said...

"Posebno kod problema osiguranja, negativna selekcija znači da samo oni kojima je osiguranje potrebno, rizični kupci, biraju da ga kupuju; ....u spirali zbog koje dato tržište uopšte ne može da postoji."

U praksi uopšte nije ovako. Kod svih dobrovoljnih osiguranja je situacija takva da se osiguravaju i oni koji su rizični i oni koji nisu. E sad, za rizičnije će osiguranje biti skuplje a često će kvalitet pokrića biti manji (osiguranja imovine) a neki neće ni moći da se osiguraju n.pr. imao sam par situacija sa rent a car agencijama, gde su oni hteli da osiguraju i rentiraju veoma rizična vozila, a nijedna osiguravajuća kuća nije htela da ih osigura. Jednostavno, cena osiguranja za manje rizične je manja od cene za rizične pa je osiguranje prihvatljivo. Ovaj problem koji ti pominjes mogao bi da se javi kada bi drzava propisala osiguravajućim kućama da svim klijentima moraju da ponude istu premijsku stopu. U tom slučaju bi verovatno došlo do povlačenja osiguravajućih kuća iz nekih segmenata, ali je to posledica loše regulacije a ne nefunkcionisanja tržišta.

"Slaviša, jednom mi je pala na pamet ideja da bi moglo da se isplati osiguravajućoj kući da proda naknadno osiguranje. Naravno po skupljoj polisi, pomognu ti da popraviš auto ali se obavežeš da ćeš auto sledećih 5 ili 10 godina osiguravati kod njih. Možda i po iznad tržišnoj ceni. Tako praktično može da se dogodi da osiguravajućoj kući buduće isplate nadoknade sadašnji trošak. Moguće da je matematika takva da je ovo ne moguće, ali verovatno ako je izvodljivo, jednom će neko to i da zaista ponudi"

U praksi sam se sretao sa ovakvim slučajevima na domaćem tržištu osiguranja. Doduše, bilo je reči o korporativnim klijentima. Jedan klijent je u onom zemljotresu u Kraljevu pre neku godinu imao štetu od zemljotresa na zalihama od oko 50.000 EUR čini mi se, ali u trenutku štete nije imao uključeno pokriće za zemljotres. Međutim, bio je to veliki klijent, pa je osiguravajuća kuća pristala da plati štetu kroz vanstandardnu proceduru i da je isplati na vanstandardan način. Za uzvrat, klijent se obavezao na višegodišnje osiguranje. E sad, da je šteta bila 500.000 EUR, ne bi nikada dobio isplatu, osim ako taj klijent ne bi bio EPS ili neki dovoljno veliki da postoji interes osiguravajuće kuće da ponudi vanstandardna rešenja, odnosno da klijent ima da ponudi nešto zauzvrat. Takođe bilo je i slučajeva da je polisa naknadno aktivirana i za fizička lica, nakon štete, i to po kasko osiguranju, ali to su bili ustupci osiguravača gde je bilo različitih faktora zašto je to tako. A moram da kažem da je najvažniji faktor to što su svi ti klijenti imali dobrog brokera osiguranja :-)

andreas breme said...

"Slavisa, kako komentarisete rast spoljnotrgovinskog deficita u sred ove krize kod nas? Izgleda da se taj fakt ne slaze sa Vasom teorijom."

Nije pitanje meni postavljeno, ali moguće je da je to rezultat pada BDP-a a prilivi od kredita i investicija su ostali isti (ako jesu?).

"Ja ne znam za slucaj da neko uopste nudi osiguranje za slucaj kvara automobila. Odnosno, tako nesto cesto nudi proizvodjac, ali se ne zove "osiguranje" vec "garancija".

AMSS nudi nesto slicno, mada pokrivaju samo deo troskova - ne pokrivaju troskove popravke, vec troskove slepovanja i eventualno jos nesto. Pretpostavljam da teorijski mozes da uradis sledece... Pokvari ti se auto na autoputu, stopiras do najblizeg grada, odes u AMSS i uplatis clanstvo, a onda pozoves slep-sluzbu. :)"

Kod automobila ne može da se osigura kvar, a iz kaska su isključene štete usled kvarova (usled nedostatka antifriza, ulja itd....).

Ali kod radnih vozila (utovarivači,, hladnjače i t.d.) postoji mogućnost za ugovaranje istog, odnosno kvarova.

Pomoć na putu ima AMS i ja imam njihovu, ali je imaju i drugi osiguravači koji koriste Coris asistentsku službu uglavnom. Neki daju besplatnu pomoć na putu uz kasko polisu...

A ova tvoja ideja nije moguća, bar kod AMS, pošto čini mi se treba 7 dana za aktivaciju polise :-)

"Kad smo već kod osiguranja - kako funkcioniše kontrola zaštite ličnih podataka u privat(izova)nom, od države neregulisanom zdravstvenom sistemu i sprečavanje sprege lekara, farmaceuta i osiguravajućih kompanija? Zanima me čisto teorijski, a može i po koji primer iz "prakse", više kao ilustracija nego dokaz. :)"

Koliko sam ja video na primerima komercijalnog dodatnog zdravstvenog osiguranja u Srbiji, nema zloupotrebe podataka.

andreas breme said...

a cena osiguranja se uvek formira u skladu sa analizom rizika, koja moze biti i kompleksna i jednostavna. n.pr. kod zdravstvenih osiguranja se popunjava upitnik ili se vrsi lekarski pregled prilikom ulaska u osiguranja a ako osiguranik precuti nesto onda nema pravo na naknadu stete.

Jovan said...

"E sad, kad cena bude malo viša, to znači da još jedan dodatan broj ljudi gubi interes da se osigura, jer im je ta cena veća od rizika."

Kapiram sad, ali mislim da navodna pozitivna povratna sprega nije ispravna ni teorijski.

Tacno je da cena teorijski beskonacno raste, ali ne raste nuzno u beskonacnost, odnosno, svaki naredni inkrement cene moze biti manji od prethodnog tako da krajnja cena bude konacna (stabilna).

Beskonacna suma vrednosti koje su sve manje ne mora imati beskonacnu vrednost.

Срђан said...

Svaka čast na objašnjenju u vezi sa deficitom... I za osiguranja. Ali...devojci sreću kvari :)

Postoji više osiguravajućih kuća i stalno usavršavanje i smanjenje razlike povodom rizika. Dakle, postoji nadole ispravka. Naravno, da jedan može kući lupati po svojoj računaljki i mozgati svoje zdravstvene rizike, na pr, ali ko to radi? Zašto, o zašto bi to neko radio? :)

Срђан said...

Dobro, zašto bi protok informacija lekar-farmaceut-osiguranja bio zloupotreba?!

Ok, neko neće da deli, ili ih deli nepersonalizovano, ali kako, dođavola, zamišljate r&d farmacije? Guske u magli?

MMiillaann said...

Dorćolac,
Može se i generalizovati pitanje,nekoliko sam puta ponavljao to pitanje komentarišući,šta uopšte predstavlja pojam teorije kod društvenih nauka-odgovor je jako malo. Kod prirodnih nauka(i njihovih derivata tehničkih,medicinskih nauka itd) veličine koje se posmatraju i mere su jasno definisane,tačnije svaka nauka ima svoje,a često se i prepliću(SI sistem u fizici,ćelija u biologiji,atom u hemiji) tako da se u tom smislu teorije i modeli iz društvenih nauka,a priori(po mom skromnom sudu) mogu smatrati nerealnim,jer najprostije rečeno ne mere(u okviru iste nauke) svi sve isto.
Druga stvar,nije tačan tvoj zaključak da svi ekonomisti posmatraju objektivnu stvarnost,čak šta više u današnje vreme ih jako malo to radi,a poreklo tog fenomena(kako sam ja naučio od Džozefa Salerna) su Alfred Maršal i uopšte ekonomisti 20ih i 30ih godina 20og veka. Ukratko,oni su dotadašnju ekonomsku teoriju(koja je bar od 70ih godina 19og veka bila dominatno formirana od strane uglavnom Austrijanaca koji su se naslanjali na Smita i početke) totalno izvrnuli. Tačnije oni su neke osnovne premise ostavili ali ih objasnili na potpuno drugi način. Osnova tih premisa(ili bolje rečeno osnovni zaključak koji su izveli iz tih pogrešno objašnjenih premisa) je da je tržište ravnotežni proces.

Срђан said...

Andreas,

Naravno da se može osigurati vozilo, bilo koje vozilo, od kvarova. Ali u pravu ste za premije.

Dusan Pavlovic said...

Slaviša, možda bi bilo akademski pošteno da dodaš da se svi primeri koje navodi Ostromova odnose na male zajednice (mislim da nema primera iznad 15.000 ljudi) gde su troškovi nadzora niski (vidi, recimo, glavu 6 iz Governing the Commons za širu diskusiju). Isto to je tvrdio i Olson.

Dorćolac said...

@Slaviša, Andreas, Marko

Hvala na odgovorima. Ni ja nisam načisto sa metodologijom, ovo sam samo pokušao naglas da razmišljam u ivanjankovićevskom smislu, pošto me je isti jedared kritikovao zbog slične kritike Austrijanaca koju je Slaviša izneo. :)

P.S. Nađoh zanimljivi video. Mada ne znam kako to Hoppe paušalno identifikuje kritički racionalizam sa logičkim pozitivizmom, al' ajde.

http://www.youtube.com/watch?v=ulG5VRNycxY

http://www.youtube.com/watch?v=aTXxvWa11Lg

Slaviša Tasić said...

Dušane,

Evo šta kaže post:

"istraživala kako zajednice ljudi po raznim mestima od Afrike do Azije, regulišu svoja javna dobra bez prisustva države."

Tu se vidi da se radi o manjim zajednicama, ne o državi.

E sad da li je trebalo to posebno da naglasim, možda da sam pisao kritiku teorije javnih dobara ili obimni prikaz doprinosa E. Ostrom, ali za svrhe posta koji i nije o javnim dobrima nego o neskladu teorije i prakse po raznim pitanjima mislio sam da je ovo što sam rekao dovoljno. Zato postoje komentari pa može da se doda ili ospori bilo šta, ja ne mogu unapred da znam šta propuštam.

Dusan Pavlovic said...

Da, da, video sam tu rečenicu. Ipak, ceo post je tako intoniran da čitalac koji nikada nije čitao E. Ostrom zaključi kako načelno javna dobra mogu da se obezbeđuju i mimo države, jer negde postoje slučajevi u kojima je to moguće. Zapravo, sa teorijom je sve u redu. Postoje samo slučajevi gde se ona ne primenjuje.

Ivan Jankovic said...

Dodjavola, taman se spremam da napisem jedan frontalni napad na tu njenu teoriju i da probam da ga objavim negde gde ce ona citati (neki od tih njihovih vajnih "high quality" zurnala). Bio sam zapanjen stepenom prihvatanja tog nonsensa medju free market ekonomistima; trazeci po internetu do sada nisam nasao ni JEDAN jedini clanak koji bi je kritikovao, osim jednog kratkog clanka Waltera Blocka.

Ja sam citao onu njenu glavnu knjigu iz 1990 i to je komedija zabune potpuna. Zena govori sve vreme o "upravljanju komonsima", a citira kao dokaze uspesnosti tog modela, uspesne oblike privatnih ortakluka sa jasno utvrdjenim privatnim vlasnickim pravima! I tako kroz celu knjigu. U svim njenim primerima lokalni farmeri ili stocari imaju pravo da iskljuce autsajdere i da dele dobitak medju sobom kroz neku formulu koju sami odaberu. I njoj ne pada na pamet da kad neka grupa ima pravo da iskljuci druge iz koriscenja odredjenog resursa, i da deli medju sobom dobit iz istog, to vise nije commons, nego privato vlasnistvo! Takoreci definicija privatnog vlasistva, jedino bez drzavnih garancija.

Dakle, kako ja to vidim, ona samo analizira razlicite oblike ugovornih aranzmana u pogledu privatnih vlasnickih prava, ne shvatajuci da to radi, tj tvrdeci da je pronasla nesto sto nikome do sada nije palo na pamet - "efikasno upravljanje komonsima" bez privatne svojine i drzavne regulacije. Neki fantomski hibridni treci model. I Nobelov komitet onda taj nonsens nagradjuje svojom nagradom (no sta su sve i koga ranije nagradili, nije ni cudo). I free market ekonomisti aplaudiraju.

Срђан said...

I love this guy!

Slaviša Tasić said...

"Takoreci definicija privatnog vlasistva, jedino bez drzavnih garancija."

Pa zar to nije cela poenta? Ljudi su se sami organizovali, bez državnih garancija, da upravljaju onim za šta je bilo smatrano da je nemoguće upravljati bez države. Ona nije rekla da ljudi uživaju commons u složnoj komunističkoj zajednici, nego upravo da su sami sposobni da pronađu svoje institucionalne aranžmane da upravljaju njima.

Tebi izgleda smeta što ona za te aranžmane i dalje koristi reč commons, ali to je samo terminološka stvar. Ja mislim da ona prosto uzima reč commons u fizičkom smislu, svaki seoski ribnjak ili pašnjak. Ključna poenta je da se ljudi sami, bez države, organizuju i regulišu te (takozvane) commonse. Ili "privatizuju ih" bez države, ako hoćeš. Sa malo drugačijim rečnikom njen rad bi čak bio anarhistički.

Ivan Jankovic said...

Slavisa,

problem je sto ona nasiroko analizira oblike privatnog vlasistva, a tvrdi da je to neki treci sistem upravljanja komonsima koji je alternativa i drzavnoj regulaciji i privatnom vlasistvu. To je problem. Ona polazi od pretpostavke da efikasan sistem privatnog vlasistva podrazumeva drzavno sprovodjenje ugovora (a ti kao kriticar rotbardovskog anarhizma bi valjda trebalo da se slozis sa njom).

Dakle, ja se potpuno slazem sa tvojom interpretacijom onog sto ona radi, ali problem je sto se ona ne slaze sa nama! Ona NE MISLI da su aranzmani koje opisuje primeri privatnog vlasnistva.