Tekelijanum

Vojvođanska vlada će potrošiti 430.000 evra na obnovu Tekelijanuma u Budimpešti. To je neka zgrada Srpske pravoslavne crkve koja ima biblioteku i par soba, koju obilaze ekskurzije iz Srbije, što naravno predstavlja važan istorijski spomenik za građane Vojvodine. Toliko bitan da vlada novcem poreskih obveznika direktno finansira SPC. Toliko o razdvajanju crkve od države.

Inače Tekelijanum je zadužbina dobrotvora Save Tekelije. Pitanje je zašto su ranije bogati ljudi ostavljali zadužbine i čini se više ulagali u dobrotvorne svrhe? Zašto imućniji Srbi danas ne rade nešto slično? Da li su Srbi koji su živeli pre 100 ili 200 godina bili humaniji od savremenih Srba ili građana Srbije? Odgovor na ova pitanja je verovatno u rastu uloge države u društvu. Država danas uzima veći procenat imovine od svojih građana nego što je to bio slučaj pre sto godina. Pored toga, država danas ima mnogo veća ovlašćenja i preuzela je ulogu koju su ranije imali dobrotovori. Kao posledica rasta države, danas imućni ljudi sa pravom očekuju da ona, koja uzima veliki deo imovine građana, i vodi računa o siromašnima, o obrazovanju, o kulturi...

Država je prvo verovatno onemogućila naslednike Save Tekelije da očuvaju i nadograde njegovu zadužbinu, da bi danas svojom ekonomskom i socijalnom politikom demotivisala nove dobrotvore. Kad sledeći put vojvođanski političari pitaju "Di su naši novci?" građani Vojvodine bi trebalo da ih zamole da im objasne koliko će od tog novca dobiti svaki Vojvođanin. I to u kešu, a ne kroz obnovu imovine SPC.

Plakati fašističkog tipa

SRS je u saopštenju naveo da leplenje plakata sa brojevima telefona funkcionera DSS-a predstavlja "pravi zločin fašističkog tipa". Ja ne vidim u čemu je problem sa ovim plakatima. Nije zabranjeno pozvati ljude da pitaju političare gde su pare i dati njihove telefone. Njihovi brojevi, pretpostavljam kancelarijski, su javno dostupni. Verovatno i privatni. U Americi je to najnormalniji vid vođenja kampanje. Evo jedne:

It is important that you contact your representative’s office in his/hers home or Washington office regarding these issues.

U već prepoznatljivom fašističkom stilu daju i liste telefona kongresmena i senatora. Ne sećam se da su radikali i DSS osudili ovu kampanju koju je organizovao Kongres srpskog ujedinjenja prilikom nemira na Kosovu 2004.

Kakvo lupetanje

Stvarno odavno nisam video ovako loš tekst:

Богатство власника „Делта холдинга" процењује се на две милијарде долара, што је 0,35 одсто БДП-а Србије, који износи 560 милијарди долара

Brojevi koje koriste za BDP su skandalozni. Srbija - 560 milijardi dolara? Amerika - 138.000 milijardi? Indija 29.000 milijardi? Odakle im ovi brojevi, uopšte mi nije jasno. U najmanju ruku, svi brojevi su udesetostručeni, budući da se ukupni svetski BDP procenjuje na oko 50-60 hiljada milijardi.

Hajde da novinar Politike ne zna da li je BDP Amerike 14 biliona ili 140 biliona dolara. Ali da ne zna da je BDP Srbije jedno 10 do 15 puta manji od 560 milijardi dolara je stvarno neverovatno. Što, usput, znači da je učešće Miškovićevog bogatstva u srpskom BDP-u oko 4-5%, a ne 0,35%, a učešća i svih ostalih su potcenjena.

Ali standard!

Proveo sam par dana u angolanskoj provinciji Malanje inače poznatoj po dijamantima, vodopadima i ce ce muvama. Smeštaj u srpskim zatvorima je verovatno bolji. U zajedničkom toaletu i kupatilu je bilo hladne vode par sati dnevno, a mesto nije videlo metlu od oslobođenja. Cena je odgovarajućih 80 dolara za veče. U "motelu" sam upoznao neke Šveđane koji su bili zgroženi cifrom, jer navodno ne odgovara standardima. Htedoh da im objasnim da standardi ne određuju cene već ponuda i tražnja (ima samo par mesta za spavanje u gradu), ali sam odustao kada su mi objasnili da su građani Angole siromašni jer vlada ne ulaže sav novac od nafte u poljoprivredu. Inače, ljudi su debelo plaćeni stručnjaci za međunarodni razvoj.

Konkurentnost, opasna opsesija

Povodom formiranja Nacionalnog saveta za konkurentnost i naglašavanja njegove ključne uloge u dolepomenutoj Strategiji setio sam se jednog klasičnog teksta Paula Krugmana iz 1990-ih: Konkurentnost - opasna opsesija (pdf, engleski). Pošto je Krugman ekstrmni levičar, ovog puta i sigurno nije reč o ideologiji nego o razumevanju spoljne trgovine. Članovi Saveta bi morali da ga pročitaju.

Strategija izvoza i "viši stepen prerade"

Vlada je usvojila Strategiju povaćanja izvoza, čiji je glavni cilj da se promeni struktura izvoza kako bi se više izvozili proizvodi "višeg stepena prerade". Na prvi pogled, zaista deluje logično - bolje da se izvozi nameštaj nego trupci, bolje je da se izvoze cipele nego sirova koža, bolje je da se izvoz sok od malina, nego maline. Međutim, samo zato što nešto izgleda logično, ne znači i da je zaista logično.

Naime, proizvod treba dodatno obraditi samo ako se to isplati. Na primer, ako su cene malina 1 evro, a cena soka od maline 2 evra, onda ima logike od malina praviti sok samo ako pravljenje soka košta manje od 1 evra. Ako košta više od toga, onda treba izvoziti maline. Suštinu je lepo izrekao Michael Boskin, svojevremeno glavni ekonomski savetnik predsednika Buša: "It doesn't make any difference whether a country makes potato chips or computer chips!"

Poenta je da srpske firme sve to već rade - niko nije lud da nešto izvozi po nižoj ceni, ako može da zaradi na dodatnoj preradi. Ako je potrebno da im država daje subvencije kako bi im se isplatilo da dodatno obrađuju neki proizvod, to znači da ta obrada nema ekonomskog rezona i da su subvencije bačene. Krajnji efekat je da davanjem subvencija našim izvoznim firmama, naša država u stvari subvencioniše potrošače u zemljama uvoznicama, čineći naš izvozni proizvod veštački jeftinijim.

Takođe, davanje para izvoznicima krši svaku moguću koncepciju socijalne pravde, koja je toliko draga našim progresivnim političarima. Bilo da su krajnji korisnici subvencija domaći izvoznici, bilo da su to strani potrošači, i jedni i drugi su bogatiji od prosečnog srpskog poreskog obveznika, tako da je subvencionisanje izvoza klasična Superhik redistribucija.

Da sam Krkobabić, rekao bih "E, ako ima para za to, onda ima da bude i za penzije!"

Strategija povećanja izvoza

"Izvoz je ekonomski patriotizam XXI veka", kaže Božidar Đelić povodom usvajanja Nacionalne strategije za povećanje izvoza. Strategija, pored nekoliko smislenih predloga kao što su opšte poboljšanje investicionog okruženja ili smanjenje administrativnih prepreka izvozu, uglavnom sadrži mere koji direktno negativno utiču na ekonomski rast i životni standard. Nisu pogubne, ali im je neto efekat negativan.

To su pre svega povećanje subvencija, što direktnih, što po zaposlenom, što preko jeftinijih kredita putem smanjenja obavezne rezerve. Jeftiniji krediti za izvoznike znače ili malo veću inflaciju, ili za dati nivo inflacije znače skuplje kredite za sve ostale. Tu su onda i razni samiti, konferencije, edukacija izvoznika, stvaranje mreža za konkakt, finansijska podrška sajmovima u inostranstvu, otvaranje kancelarija po inostranstvu za promovisanje izvoza i druge vrste posrednih subvencija.

Subvencije su samo drugi oblik povećanja (ili nesmanjenja) poreza. Nema sumnje da je subvencija korisna za primaoca, ali ona se plaća time što se resurs oduzme od nekog drugog. Ovo nije (samo) moralni, nego ekonomski problem. Ekonomski subvencije znače premeštanje resursa iz ruku produktivnih u ruke manje produktivnih. To je remećenje alokacije resursa koja se postiže u slobodnoj konkurenciji u korist veštačke alokacije po ideji političara.

Ta veštačka alokacija, po kojoj više treba da ide u izvoz a manje u proizvodnju za domaće tržište, opravdana je običnim ekonomskim zabludama. Jedna zabluda je da je izvoz sam po sebi kreator ekonomskog rasta. Ustvari izvoz je posledica rasta i investicija. Vi možete veštački podstaći izvoz, ali nikada nećete znati koliko ste takvim podsticajima izgubili na životnom standardu. Podsticanje izvoza se plaća dugoročnim padom ekonomskog rasta.

Druga zabluda je o postojanju povoljne ili nepovoljne strukture izvoza. Jedna tačka strategije je "poboljšanje strukture izvoza" tako da se izvozi manje primarnih a više finalnih proizvoda. To je pogrešno. Zamislite kada bi Saudijska Arabija odlučila da umesto nafte izvozi mikročipove. To bi bila ekonomska katastrofa. Suštinski je isto, samo manje ekstremno, kada Srbija odluči da izvozi manje malina a više mašina za veš. Za svakoga je najbolje da izvozi ono u čemu ima komparativnu prednost, a poptuno je svejedno da li je to ruda cinka ili kompjuteri.

Izvoz Srbije već raste po visokoj stopi. Država bi najbolje uradila kada bi odlučila da mu ne pomaže. Neka nastavi da radi na povoljnom investicionom okruženju, a za iznos predviđenih subvencija neka malo smanji poreze.

Penzijsko osiguranje

Prethodni post me je podsetio na jednu bitnu stvar - da je pojam "penzijsko osiguranje" potpuno neadekvatan, jer se jednostavno ne radi o osiguranju.

Šta je uopšte osiguranje? Ključni element je postojanje neizvesnosti, odnosno rizika. Ljudi su, iz različitih razloga, spremni da se osiguraju od malo verovatnih ishoda, koji mogu da imaju dramatične posledice - recimo od požara, bolesti, različitih nesreća. Kod penzija, problem je upravo u tome da nema nikakvog rizika - niko neće slučajno odjednom da postane star, već je to izvestan ishod (jedina alternativa je smrt pre starosti). Ako nema nikakvog rizika ili neizvesnosti, onda nema ni govora o osiguranju. Zato pojmovi "zdravstveno osiguranje" ili "invalidsko osiguranje" sasvim imaju smisla, ali pojam "penzijsko osiguranje" nema.

Napominjem da sve ovo nema veze sa time da li su fondovi državni ili privatni. Čiji god da su, sve to nema nikakve veze sa osiguranjem, već se radi o najobičnijoj štednji za stare dane.

Svetla budućnost PUPS-a

Izvor: za 1981, 1991. i 2002. godinu popisi stanovništva; za 2032. i 2052. projekcije iz J. Bajec i B. Mijatović (red) – Unapređenje socio-ekonomskog položaja starih u Srbiji, Ekonomski institut, Beograd, 2004

Vašingtonski konsenzus

Skupila se Komisija za rast i razvoj na čelu sa ekonomistima Nobelovcima i pokazala da Vašingtonski konsenzus ne valja, da tržište ne može sve samo i da je za razvoj vitalna uloga države. Kažu da ne treba žuriti sa stabilizacijom, da privatizacija nije uvek dobra, da treba održavati neki nivo protekcionizma. A kad pogledate ko je u Komisiji, mogli ste znati šta će da kažu pre nego što su i počeli: 19 svetskih lidera, što će reći bivših ili sadašnjih ministara i međunarodnih birokrata i dva Nobelovca koji su otvoreni intervencionisti. Ne znam kako su ispustili Stiglitza, sa njim bi bila tri Nobelovca.

Ali šta ne valja sa Vašingtonskim konsnzusom? Po meni samo to što je on potreban ali ne i dovoljan uslov rasta i razvoja. Vašingtonski konsenzus ukratko podrazumeva privatizaciju, unutrašnju i spoljnotrgovinsku liberalizaciju, stabilizaciju kursa i cena i uravnoteženje budžeta. MMF je, jako uprošćeno rečeno, početkom 1990-ih mislio da se tim politikama automatski rešava problem siromaštva i razvoja. I uglavnom je pogrešio, jer politike stabilizacije i liberalizacije nisu svuda donele automatski uspeh. Ali iz toga se ne bi mogao izvući zaključak da politike Vašingtonskog konsenzusa nisu dobre po sebi. Naprotiv, one su deo rešenja, a jedini je problem što one ne mogu biti celo rešenje. Kao što je Jeffrey Sachs rekao Bolivijcima krajem 1980-ih, možete biti siromašna zemlja sa visokom inflacijom ili siromašna zemlja sa niskom inflacijom. Bolje je ovo drugo. Nije greška dakle u politikama Konsenzusa, nego su pogrešili oni koji su mislili da su te politike čarobni štapić.

Relativno tržišno orijentisani ekonomisti oko MMF-a su kupili priču o makroekonomskom planiranju kao rešenju problema, jer su se rukovodili neoklasičnom ekonomijom. U neoklasičnoj ekonomiji nema institucija, prava, zakona, prepreka za vođenje biznisa, nema kulture, običaja, neznanja, nacionalnih i religijskih ekstremizama, nema gotovo ničega osim agregatnih makroekonomskih veličina. Ali već tokom 1990-ih je upliv institucionalne ekonomije, ekonomske analize prava, a na mala vrata i Austrijske škole ekonomije uticao na ispravljanje ovih grešaka kod ekonomista. MMF i Svetska banka sada jasno razumeju važnost institucija. Svetska banka se bavi biznis okruženjem, a glavni ekonomista MMF-a po prvi put nije makroekonomista nego Simon Johnson, neko ko je danas mejnstrim ali ko se pre 20 godina mogao opisati jedino kao institucionalni ekonomista.

Konsenzus o kojem se sada govori je prošireni Vašingtonski konsenzus. On osim makroekonomske stabilizacije razume i važnost pravila igre, zakona i institucija za ekonomski rast. To ne znači da MMF ili Svetska banka umeju to da sprovedu, ali znači da ekonomisti generalno bolje razumeju problem. Sada i mejnstrim neoklasičari znaju da makroekonomija nije dovoljna, da su potrebne stabilne institucije koje garantuju visok nivo ekonomskih sloboda i vladavinu prava. Ali eto, našla se grupa od 19 međunarodnih birokrata i dva ekonomista koja sebe naziva ekspertskom, finansirana od strane državnih i međunarodnih agencija, da iz relativnog neuspeha ili nedovoljnosti makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa brže bolje proglasi da tržišta ne rade, ali da se problem rešava zamišljenom idealnom intervencijom države.

Šešelj i berza

Mislim da će posle ove Šešeljeve izjave ("Slava Zvezdanu Jovanoviću") berza skočiti za par procenata. Mehanizam je da SPS uvidi s kim ima posla i shvati da im je dugoročno mnogo bolje legitimisati se preko koalicije sa ideološki srodnim DS-om.

Neka korist od ratovanja

Da, Evrovizija (obratite pažnju da na ovoj karikaturi samo Srbin ima pušku na ramenu!).

Bizarnosti koliko god hoćete. Recimo, belgijska grupa Ishtar peva pesmu na izmišljenom jeziku. Prvo sam pomislio da se radi o tome da nisu mogli da se dogovore da li da pevaju na francuskom ili holandskom.

Međutim, izgleda da se ne radi o tome. Izmišljeni jezik, po tekstopiscu, je inspirisan ukrajinskim i srpskim, jer ga "podseća na detinjstvo". Čudno, budući da se čovek zove Michel Vangheluwe. Novinar BBC-ja kaže: "Iako pesma nije komponovana specijalno za Evroviziju, neki se nadaju da će se stihovi koji zvuče slovenski svideti gledaocima na Balkanu i bivšem SSSR-u koji inače ne bi glasali za Belgiju."

Zna se ko je velesila. I zna se ko ima najbolje odnose sa svojim susedima. Samo još Kosovo da počne da se takmiči i eto nama još 12 bodova svaki put.

Indeks mira

U opštoj poplavi raznoraznih međunarodnih indeksa (što je, čini mi se, dobra stvar), evo još jednog - Globalni indeks mira, a izračunava ga Economist Intelligence Unit.

Ideja je da se pogleda 20-ak indikatora, koji deluju prilično razumno, i da se na osnovu toga oceni "mirnoća" neke zemlje. Kao što je i očekivano, na dnu su Irak, Somalija, Sudan i Afganistan, a na vrhu su uglavnom evropske zemlje. Mapa sveta je ovde.

Srbija zauzima 85. mesto od 140 ocenjenih zemalja što, valjda, nije tako loše.

Obama

Iznenadio sam se kad sam video da David Friedman, najpoznatiji živi anarhista, misli da je Obama ukupno najbolji kandidat za predsednika. On se uzda u ono što sam pre nekog vremena pomenuo kao Obaminu prednost u odnosu na Hillary: 11 godina u ulozi predavača na Univerzitetu u Čikagu, gde i okoreli ideološki levičari nisu gluvi za osnovna načela ekonomije. Kao na primer bivše Obamine kolege a sada savetnici Cass Sunstein i Austan Goolsbee.

Inače trka među Demokratama je praktično gotova. Intrade kladionica sada pokazuje 92.8% šanse za Obamu i 6.2% za Hillary.

Subvencije farmerima

Nažalost, ili možda na sreću, ideja Božidara Đelića o povećavanju subvencija poljoprivrednicima dok cene njihovih proizvoda rastu, nije srpski izum. Slično se dešava i u Americi, gde je ovih dana usvojen "Farm Bill" (recimo, Zakon o podršci poljoprivredi), koji podrazumeva "podršku" farmerima u iznosu od 307 milijardi dolara.

David Brooks, kolumnista New York Timesa, u ovom zakonu prepoznaje sve znake Olsonove teze iznete u Logici kolektivne akcije: mala, politički dobro organizovana grupa, uspeva da dobije značajne povlastice na račun neorganizovane i nezainteresovane većine.

Tu, naravno, nema ničeg posebno novog. Ali, ono što je meni zanimljivo je da je Zakon usvojen sa čak 81 glasom u Senatu (od 100 mogućih) i sa čak 318 glasova za u Predstavničkom domu (od 435). Za mene ovi podaci predstavljaju izazov Olsonovoj teoriji. OK, Olsonova teorija objašnjava da će skoro svaki senator glasati "za", jer skoro svaka američka država ima makar neku poljoprivrednu proizvodnju. Ali, kada se radi o članovima Predstavničkog doma, sigurno njih 70% nema nijednog jedinog farmera u svom izbornom distriktu (budući da je udeo farmera u američkoj populaciji daleko manji od 1%). Mislim da je pravo pitanje - zašto su oni glasali za Farm Bill?

Odgovor je verovatno - logrolling. Danas ja glasam za tvoje farmere, iako nemam nijednog farmera u distriktu, a sutra ti glasaš za moje rudare, ili moje lekare, ili moje bankare. Meni se čini da Farm Bill nije primer Olsonove logike kolektivne akcije, nego prosto primer većinskog izbornog sistema u praksi.

Naopaka logika 2

U istom članku koji je Marko juče linkovao ima još jedna interesantna Đelićeva izjava koja pokazuje kako se u nas problemi rešavaju stvaranjem novih. On kaže da je Komisija za cene uspešno intervenisala i "ubedila" Dijamant iz Zrenjanina da ne podiže cenu ulja. Mislim da bi bio red da se zahvalimo Vladi na ovoj efikasnoj intervenciji samo da održavanjem visokih carina nisu najveći krivci za skuplje ulje na prvom mestu.

Usput, možda bi mogli da linkujemo blog i na neki sajt koji se bavi proricanjem budućnosti. Još u januaru smo rekli da bi ova Komisija (ili radna grupa štajeveć) mogla da se bavi kontrolom cena, a ucenjivanje proizvođača da ne poskupljuju proizvode se ne može drugačije objasniti.

Tajkuni u tranziciji

Vladimir Todorić, bivši savetnik Bože Đelića, ima zanimljiv tekst na sajtu Peščanika.

Između ostalog, postavlja i pitanje zašto u Srbiji, osam godina nakon demokratskih promena, "nema dovoljno privrednih pritisaka na donošenje političkih odluka u interesu ulaska u EU?". Mislim da je ovo veoma dobro pitanje, ali nisam siguran da je tačan Vladin odgovor da "najuticajnijim srpskim ekonomskim grupama integracija Srbije u Evropsku uniju nije u interesu".

Možda sam ja naivan, ali ja imam utisak da se pre radi o strahu. Sve dok je pitanje ulaska u EU bilo manje-više nesporno, srpski (i strani) privrednici su to prosto smatrali rešenim pitanjem i nije bilo potrebno da se mešaju. Međutim, kada je DSS vezao pitanja potpisivanja SAA i nezavisnosti Kosova, mislim da su se poslovni ljudi brzo setili izjave Bogoljuba Karića "Ako nemaš vlast, ili nisi uz nju, poslednji si sluga. Vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni."

Sasvim je jasno svakom poslovnom čoveku u Srbiji (a naročito strancima) da bi izjavu "Srbija treba da postane član EU" mediji, ali i dobar deo političara i javnosti protumačio kao "Srbija treba da digne ruke od Kosova". Nerealno je očekivati od poslovnih ljudi, kojima često biznis zavisi od vlasti, da izađu sa takvim stavom u javnost. A šta o tome misle i šta govore u četiri oka, to niko od nas ne zna.

Naopaka logika

Kaže potpredsednik Vlade:

"Visoke cene hrane su svetski problem, pa zato moramo pojačati subvencije poljoprivredi."

Ne, upravo je obrnuto - činjenica da cene hrane rastu znači da poljoprivrednici zarađuju više nego ranije i da im treba davati manje subvencija. Čak, ako bih hteo da budem ciničan, a ovom prilikom hoću, povećavanje subvencija onima koji profitiraju ruši elementarni princip Demokratske stranke - socijalnu pravdu.

Ako je problem to što hrana postaje skuplja potrošačima, to znači da država treba da poveća socijalnu pomoć najugroženijima. Država treba da daje pare onima koji trpe štetu od rasta cena hrane, a ne onima koji na tome zarađuju.

Paradajz mafija

Nekada su se švercovale farmerke a danas paradjz. B92 poziva državu da pomogne proizvođačima povrća da prodaju svoju robu u inostranstvu pod već opšteprihvaćenom parolom izvoz dobar uvoz loš. Ipak, i ovo je bolje od poziva na hapšenje paradajz mafije.

O LDP-u, ponovo

Pre neki dan sam ukratko izložio svoje razmišljanje o budućnosti LDP-a (pogledajte i raspravu u komentarima). Danas čitam mnogo opširniji i argumentovaniji tekst Saše Radulovića na B92 blogu koji dolazi do (manje-više) istog zaključka - LDP može da postane prava liberalna stranka, ali mora da promeni osnovne teme kojima se bavi.

Priče iz Angole

Angola je interesantna zemlja. Pored semafora koji povremeno pokazuju zeleno i pešacima i vozilima i znakova koji u isto vreme pokazuju da je skretanje i obavezno ali i zabranjeno, ima i nekoliko udžbeničkih primera vođenja loše politike.

Na stranu visoke carina i zabrane iznošenja domaćeg novca iz zemlje o čemu sam već pisao, Angola, ovog meseca najveći proizvođač nafte u Africi, veoma subvencioniše prodaju nafte svojim građanima. Litar benzina se prodaje za oko 20 centi što za posledicu ima veliku potražnju, dugačke redove na benzinskim pumpama (kojih ima jako malo) i povremene nestašice. Pošto od niske cene benzine najviše koristi imaju vlasnici automobila, ova mera predstavlja redistribuciju od siromašnih (koji nemaju automobile) ka bogatima. Povrh toga saobraćajne gužve u Luandi su legendarne pa vam je često isplatljivije da pešačite nego da se vozite. Moj kolega u proseku provede 5-6 sati u prevozu svakog radnog dana i on svakako nije izuzetak. Tržišna cena benzina bi delimično smanjila ove gužve a novac koji bi se zaradio na ovaj način bi mogao da se deli siromašnijim građanima od čega bi imali više koristi nego od jeftinog benzina.

Luanda je prljav grad. Plaža je praktično u centru grada i ulice su kao posledica pokrivene peskom koje vetar i vozila razmazuju po celom gradu. Svakog jutra kada vozim na posao prolazim pored stotina žena koje čiste ulice grada metlama. Posao bi verovatno bio bolje odrađen nabavkom par kamiona za čišćenje grada ali pretpostavljam da se vlada odlučila na radno intenzivnu varijantu da bi zaposlili što više ljudi. Uvek se setim anegdote koju je doneo Milton Friedman iz Kine i pomislim kako bi bilo genijalno da im se umesto metli daju četkice za zube jer bi tako zaposlili još više ljudi.

U suštini Angola je sjajna zemlja sa izvrsnim potencijalom koji bi mogao mnogo brže da dođe do izražaja ukoliko bi vlada odustala od komandne ekonomije i liberalizovala privredu.

Poljoprivredna politika

Ministar poljoprivrede je najavio da će država isplaćivati deo kredita poljoprivrednicima (od 12 do 20 odsto) valjda da bi ih motivisala da se zadužuju. U suštini dobra vest za poljoprivrednike koji dobiju kredit a loša za poreske obveznike koji te kredite plaćaju. Ukoliko veliki poljoprivrednici budu koristili ove pogodnosti, a verovatno hoće, to će biti primer redistribucije od siromašnih ka bogatima. Upravo to nam i treba, da ljudi koji rade po trafikama za 150 evra mesečno finansiraju kredite Miškoviću i Nicoviću.

Ministar takođe najavljuje kraj zabrane izvoza pšenice u narednih mesec dana. Držimo ga za reč. U poslednjih par meseci, zbog poskupljenja cene hrane na svetskom tržištu, se aktuelizovala priča o liberalizaciji uvoza hrane širom sveta. Naime, devedesetih godina mnoge zemlje su liberalizovale uvoz hrane da bi smanjile cene, a prema savetu MMF i Svetske Banke. To je dovelo do smanjenja domaće proizvodnje i mnogi neefikasni zemljoradnici su ostali bez posla. Neki komentatori u izveštaju spremljenom za američki Senat bi danas da krive politiku liberalizacije za visoke cene. Oni smatraju da su zemlje u razvoju nastavile da štite domaću poljoprivredu da ne bi došlo do ovog rasta cena.

Dani Rodrik se ne slaže. On kaže da bi bez liberalizacije devedesetih danas globalna ponuda hrane bila još niža. Niža ponuda veće cene. Meni njegovo objašnjenje zvuči logično.

Zašto programi otkupa oružja ne funkcionišu?

Jedan moj prijatelj koji je radio u deminerskoj organizaciji u Avganistanu mi je ispričao interesantnu priču. Pre par godina je bio popularan program otkupljivljanja oružja. Otprilike vlada je za kalašnjikov plaćala oko 300 dolara. Ideja je bila da se smanji ukupna količina oružja u zemlji. To se naravno nije desilo jer su se odmah pojavili trgovci a izgleda i proizvođači iz Pakistana koji su nudili kalašnjikove za 150 dolara. Birokrate koje su osmislile taj program očigledno nisu razumeli ekonomiju, veća tražnja povećava ponudu. Valjda su sada naučili.

PS
Izgleda da nisu. Iračka vlada ima sličan program. Sada sam našao i stari post Tyler Cowena koji kaže da otkupljivanje oružja može da služi i za finansiranje terorista koji bi mogli da imaju motiv da sakupljaju oružje očekujući slične programe u budućnosti. On ipak nije toliki pesimista jer smatra da nije nemoguće stvoriti očekivanje da će cena oružja u budućnosti biti niža. Ja mislim da ti programi jednostavno ne funkcionišu i da je nuđenje amnestije za predaju oružja, kao posle 5. oktobra kod nas, bolja alternativa.

Šta je ekonomista hteo da kaže

Bojan Kostreš, ekonomista po obrazovanju, kaže da će se LSV zalagati za ravnomerno raspoređivanje stranih investicija. Ne znam kako to vlada može da utiče na raspoređivanje stranih investicija ali se nadam da to ne znači neko regionalno uslovljavanje stranih kompanija.

Ili kaki il' se digni s noše

Jasan mi je scenario u kome Ivica tvrdi pazar da bi se na kraju ipak odlučio za saradnju sa DS. Čak i da se odmah odluči za radikale i sa njima formira vladu je u redu. Preživećemo. Ono što je počelo da mi smeta u ovih njegovih poslednjih 5 minuta Paris Hilton popularnosti i hoću-neću kakim momenata su sledeće izjave: Mislim da mogu sa sigurnošću da kažem da će to i dalje biti politika Srbije. Ivica se već ubedio da je popularnošću pretekao i svog prethodnika. Što bi Jehovini svedoci rekli Ivice probudite se, imate oko 7%.

Debeli ljudi i spas planete...

Razne teorije slušamo o razlozima ovako brzog porasta cena hrane. Iako se stidljivo priznaje da bi sa tim mogle imati veze ogromne subvencije proizvodnji biogoriva koje daju mnoge vlade, a najviše američka, a koje preusmeravaju proizvodnju kukuruza i drugih biljaka sa hrane na gorivo, do sada su glavna objašnjenja bila u porastu tražnje u Aziji i porastu cena energije.

No, imamo novog kandidata: To su debeli ljudi. Po jednom novom istraživanju engleskih ekperata debeli ljudi jedu za petinu više od "normalnih" čime povećavaju tražnju za hranom, te time i vrše pritisak na cene. Dodatno, oni opterećuju vozila više nego mršavi, te time troše više goriva, a time i emituju više ugljen-dioksida u atmosferu. Dakle, debeljuce su odgovorne kako za umiranje od gladi u Africi, tako i za klimatsku katastrofu koja samo što nije počela.

Iako je ova najnovija dijagnoza uzroka najakutnijih ekoloških problema po svojoj bizarnosti i zaumnosti verovatno bez premca, "rešenje" je dobro poznato, jedino moguće i nezamenljivo zeleno: smanjiti upotrebu automobila, i kako kažu eksperti "promovisati šetnju i vožnju biciklom", jer se time em smanjuje tražnja za naftom, em smanjuje težina i time opterećenje vozila i dodatna potrošnja goriva. Tako ćemo, mimo jeftine hrane i spasa od klimatskog Holokausta, dobiti i "održivi saobraćaj".

No, tu sad postoji mali nesklad sa drugim ekspertskim nalazima kako o održivom razvoju tako i o održivom saobraćaju, do kojih je došao jedan ranije navođeni konkurentski ekspert iz Amerike. Naime, ovakva politika dolazi u sukob sa još jednim nezaobilaznim imperativom održivog razvoja, a to je da bude što manje ljudi na planeti da bi se msanjilo njeno svekoliko uništavanje. Šetnja i biciklizam produžavaju život pa je možda bolje voziti električne skutere da bi vozači što pre pomrli i time doprineli rešenju hroničnog problema prenaseljenosti, gladi i globalnog zagrevanja. Ali, ta logika onda govori i protiv smanjivanja težine, jer se sa većom debljinom povećava i rizik od infarkta ili šloga, i time doprinosi održivom razvoju po liniji bržeg umiranja. Ali, time se poništavaju praktično svi blagotvorni efekti konvencionalne terapije planete engleskih eksperata, na liniji povećanja siromaštva kroz smanjenje potrošnje hrane i energije . Klasični primer toga kako različiti ciljevi socijalno održive ekonomske politike mogu doći u sukob: recimo smrt što većeg broja ljudi i siromaštvo što većeg broja ljudi.

Klaničari, jel ste doneli opravdanje?

PR Ministarstva poljoprivrede Dušan Katić tvrdi za Press da poskupljenje cene stoke nikako ne bi trebalo da prati povećanje cene mesa u maloprodaji, jer za to nema opravdanja, budući da je meso u radnjama ionako skupo.

OK, čovek je samo PR Ministarstva, ne mora on da razume sve detalje oko ponude i tražnje, oko toga da ako skoči cena stoke, onda mora da skoči i cena mesa u prodavnici.

Ali, da li je moguće da u celom Ministarstvu poljoprivrede nema nikoga ko može da mu objasni elementarne stvari?

Radovana za premijera

A, malo dalje, u istom intervjuu, Jelašić kaže:

I nije odgovor na rast cena poljoprivrednih proizvoda korišćenje nekih “caka” od pre 20 godina, kao što su interventni uvoz ili zabrana izvoza, već su pravi lek smanjenje trgovinskih barijera, slobodno formiranje cena, jača konkurencija…

Koliko je, zaista, bitna inflacija?

Guverner Jelašić, za novi Ekonomist, kaže:

Ljudi nisu svesni da kad investitori uzmu sliku Srbije, uz bruto domaći proizvod, odmah gledaju inflaciju. To je jedan od najvažnijih pokazatelja jedne zemlje u razvoju. Inflacija, koja iz godine u godinu oscilira, više govori o Srbiji nego stotine reklama na CNN-u i razne brošure.

To je, verovatno, tačno. Ali, po mom mišljenju, ne zato što velikim investitorima smeta inflacija per se, nego zato što je ona dobar indikator mnogih drugih problema koje država ima.

Pogledajte ovaj sajt (države rangirane po visini inflacije), pa onda razmislite zašto je visoka inflacija loša.

Lepljenje plakata

B92 prenosi da je izvesni Vladica Simonović osumnjičen za "ugrožavanje sigurnosti" predsednika države i potpredsednika Vlade, jer je lepio plakate na kojima se, pored njihovih slika, nalazio i tekst "državni neprijatelj".

Naravno da ja ne mislim da su Tadić i Đelić državni neprijatelji. Ali, nije poenta u tome. Poenta je da je čovek uhapšen zbog javnog izražavanja svog stava.

Kako bi smo reagovali ako bi za šest meseci bili uhapšeni članovi organizacije "Novi otpor" zbog lepljenja plakata sa slikama premijera Koštunice, potpredsednika Dačića i predsednika Narodne skupšine Nikolića uz tekst "lopovi"?

Jasno je meni da nam bliska istorija govori da treba veoma ozbiljno da shvatamo pretnje političarima. Ali, ista ta istorija nam govori i da treba da budemo veoma oprezni kada policija počne da privodi ljude zbog lepljenja plakata.

PS: Ivan u komentaru kaže da se na plakatima pominje i Puniša Račić, što se onda verovatno može smatrati pretnjom ili pozivanjem na nasilje.

Memorandum

Vlada je usvojila Memorandum o budžetu. Glavna stvar je da se najavljuje "najveći investicioni ciklus u istoriji Srbije, od 10 milijardi evra godišnje".

Prva trećina tih para treba da "bude obezbeđena iz javnih finansija". Nisu objasnili kako, budući da se Memorandumom najavljuje i smanjenje javne potrošnje za 3 poena. Druga trećina para će doći iz stranih direktnih investicija. Treća trećina će "predstavljati zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija i na tržištu kapitala". Problem je što paralelno uz veliko zaduživanje, Memorandum predviđa i da će se javni dug smanjiti na oko 20% GDP-ja.

Sve u svemu, Memorandum predviđa velike javne investicije uz smanjenje javne potrošnje, kao i dodatno zaduživanje, uz smanjenje duga. Ili je novinar nešto pogrešno preneo, ili sam ja zaboravio aritmetiku. Mislim, sigurno nas ne bi lagali.

Damned if you do and damned if you don't

Ovih dana, posle ciklona u Burmi, humanitarci raspravljaju o tome da li je moralna obaveza najrazvijenijih zemalja sveta da pomognu nastradalima čak i u slučaju kada vlada (režim) zemlje tu pomoć ne želi? Postoji li odgovornost da se zaštite žrtve? Drugim rečima da li bi zemlje EU, Amerika i možda Kina trebale da organizuju vojno-humanitarnu intervenciju? Da li bi trebale da isporuče pomoć pa makar to značilo i sukobe sa vojskom Burme?

Benjamin Friedman iz Cato instituta smatra da je to najgora opcija i da treba stvari prepustiti diplomatiji. Podseća na situaciju u Iraku. Ipak, ne odgovara na pitanje da li postoji moralna obaveza da se pomogne ljudima u nevolji. Hiljade života može biti spašeno ovom intervencijom, a činjenica da izgradnja demokratskog Iraka nije najuspešniji projekat ne rešava ovu moralnu dilemu.

Robert Caplan u editorijalu u NYT naginje ka ograničenoj vojnoj intervenciji ali se plaši odgovornosti koju bi velike sile preuzele ukoliko dođe do promene vlasti i mogućeg haosa kasnije. Najveće zemlje EU su odlučnije i otvoreno se zalažu da UN prisilno distribuira pomoć, što znači upotrebu sile. Ipak, ni u EU ne postoji koncenzus oko ovog pitanja.

Ovo moralna dilema mora da jako muči svetske lidere. Verovatno bi svi najradije sačekali da se stvari reše same, ali nažalost trošak odugovlačenja može da se izmeri ljudskim životima. Ukoliko se odluče da intervenišu mogu da stvore slične probleme kao u Iraku. Ukoliko se odluče da ne intervenišu možda dobiju novu Ruandu ili Sudan. Imaju izbor samo između loših i gorih rešenja.

Možda teorija igara može da pomogne. Ukoliko postoji kredibilna pretnja da će Savet Bezbednosti u ovakvim situacijama bezuslovno odobriti vojnu intervenciju verovatno se diktatori ne bi usuđivali da ne dozvole distribuciju pomoći. Problem je sistem donošenja odluka u SB i činjenica da svaki diktator danas verovatno ima podršku bar jedne stalne članice saveta, što bi uticalo na kredibilitet pretnje. Međutim možda bi mogli da se definišu uslovi posle kojih bi se odluka o intervenciji donosila po automatizmu. Nešto kao barijere za zaštitu od poplava u Holandiji koje se automatski zatvaraju ukoliko vremenska prognoza najavi nevreme.

U ovom konkretnom slučaju da sam predsednik jedne od velikih sila verovatno bih se odlučio da zaštitim svoje humanitarce dok dele pomoć, nadajući se da neće biti većih posledica.

Poezija, tržište i država

Pogledajte prijateljsku polemiku Boška Mijatovića, liberalnog ekonomiste, i pesnika Miroslava Maksimovića, o umetnosti, slobodnom tržištu i ulozi države.

Vrlo zanimljivo.

Budućnost LDP-a

Hteo sam da napišem odgovor komentatoru, ali mi pade na pamet da je možda bolje da napišem poseban post.

Prvo da budem potpuno otvoren - nikada mi se LDP nije sviđao. Ne toliko zbog ideologije, koju sam ja percipirao kao suštinski levičarsku, koliko zbog nastupa u javnosti. Nekako ih nikada nisam ni smatrao pravom političkom partijom, već pre nekim konglomeratom ljudi okupljenih oko jedne emocije - mržnje prema Koštunici, a kasnije i prema Tadiću. Takođe, tolika opsesija Đinđićem mi nije bila jasna. Na primer, mnogo puta sam čuo Čedu kako kaže da su reforme stale 12. marta 2003. godine. Problem je u tome što je tada upravo on ušao u Vladu i bio njen potpredsednik narednih godinu dana. Kako to uopšte racionalno objasniti? Verovatno nikako, što je meni značilo da LDP nije racionalna stranka.

Međutim, njihov ekonomski program me je naterao da ponovo razmislim, tako da sam u velikoj meri promenio svoj stav.

Jednostavno, sada mi je stalo da LDP uspe. Ako DS i G17 uđu u koaliciju sa socijalistima, biće pod stalnom pretnjom pada vlade i moraće da rade razne stvari sa kojima se ja neću slagati. U takvoj situaciji, jedini tračak razuma (čitaj - ono sa čime se ja slažem) može doći od LDP-a. Ali, čini mi se da će to zahtevati relativno velike promene glavnih tema kojima se LDP bavi, a verovatno i ljudi, a time i birača.

Mislim da insistiranje na EU ne treba da bude nešto na čemu će LDP da bazira svoju budućnost. To je suviše opšte mesto, sa kojim se manje-više svi koji pretenduju na iste birače slažu. Insistiranje na bezuslovnom ulasku u EU u stvari nije zalaganje za EU, nego zalaganje za promenu politike prema Kosovu. Ja se sa time slažem, na tome treba insistirati, ali tvrdim stavom po tom pitanju LDP garantuje da nikada neće učestvovati u vlasti. Što je ok, ako si NGO. Možda bi bolja formulacija zahteva bila "hoćemo politiku prema Kosovu koja neće blokirati naše pristupanje EU". Takav stav bi bio blaži i politički realniji. Hag će takođe, pre ili kasnije, prestati da bude tema, tako da ni to neće biti nešto posebno bitno. Ostaje NATO, ali je pitanje kome će to biti primamljivo.

Dakle, mislim da LDP treba da ima stav po pitanju EU, Haga, NATO-a i Kosova, ali to ne treba da budu dominantne teme. Mislim da treba da se jače obrate dobitnicima tranzicije koji će se verovatno okrenuti od DS-a i G17 kada shvate da socijalnu pravdu i DS-ovo levičarenje plaćaju iz svog džepa. Takav zaokret LDP-a neće biti lak, a procenjujem i da je veoma malo verovatan. To bi, naime, podrazumevalo da LDP uđe u sukob sa velikim brojem sadašnjih birača i uticajnih ljudi koji ga podržavaju i da proba da se okrene potpuno novom biračkom telu. A takve stvari su teške.

U izvesnom smislu, čini mi se da LDP ima sličan problem kao i SPS. Obe stranke su previše okrenute prošlosti, koja jeste bitna, ali, kako vreme odmiče, postaje sve manje bitna, naročito među mlađim svetom. Obe stranke imaju svoje tumačenje onoga što se desilo, na osnovu tog tumačenja imaju relativno tvrdo jezgro, ali će, pre ili kasnije, to jezgro početi da se osipa. Kao što SPS mora da pobegne od nacionalizma da bi se profilisao kao ekonomski leva stranka, mislim da će i LDP morati da se donekle odrekne insistiranja na radikalnom antinacionalizmu da bi se profilisao kao ekonomski liberalna stranka i time uzme deo birača DS-a i G17.

Meni se čini da je takav zaokret malo verovatan, ali se nadam da grešim.

Razgovor sa Ivicom

Objavljujemo deo razgovora koji sam vodio sa Ivicom Dačićem. Ostatak intervjua u integralnoj verziji možete naći ovde.

TR: Kako bi socijalisti ubrzali ekonomski razvoj?
Ivica: Jedan od uslova bržeg ekonomskog razvoja, pored uticaja tržišne privrede jeste i uspešna uloga države koja će svojim intervencijama ublažavati negativno dejstvo tržišta na skladan razvoj društva.

TR: Koje firme bi socijalisti ostavili u državnom vlasništvu?
Ivica: Država ne sme da se odrekne privrednih bogatstava kao što su elektroprivreda, železnica, naftna industrija, rudna bogatstva, kao i preduzeća koja ekonomski dobro posluju i obezbeđuju kvalitetne proizvode i usluge građanima a još su u društvenom vlasništvu.

TR: Pravi privredni dragulji, znači ništa od privatizacije EI Niš?
Ivica: Gasi diktafon i objašnjava da to znači obustavljanje privatizacije osim u onim slučajevima kada je jedina alternativa privatizaciji stečaj, ali pošto će država finansirati privredu stečaja praktično neće biti.

TR: Ivice, ko treba da brine o preduzećima, vlasnici ili neko drugi?
Ivica: Država treba da brine o strateškim a poslovne banke o malim i srednjem preduzećima.

TR: Da li imate neke sveže ideje o praktičnoj primeni?
Ivica: Odrečno klima glavom Socijalisti su za formiranje fondova i banaka koje će finansirati razvoj delatnosti koje su od opšteg društvenog interesa.

TR: Znači opet Beobanka i EPS?
Ivica: Opet gasi diktafon i kaže da je Beobanka propala zbog loših plasmana Borke Vučić, nikako zbog principa rada, i nastavlja: ... bez stabilnog poslovanja ovih preduzeća nije moguć ni razvoj privatnog preduzetništva... a pogotovu razvoj malih i srednjih preduzeća.

TR: Hajde da Vam verujemo na reč, pošto Vas istorija u Srbiji već nije demantovala. Recite nam da li imate originalnih ideja vezanih za poljoprivredu?
Ivica: Posebno se zalažemo za očuvanje zadružne svojine i to ne samo u poljoprivredi već i u drugim delatnostima.

TR: Hoće li socijalisti štampati pare ako dođu na vlast?
Ivica: NBS treba da stimuliše poslovne banke da pomažu razvoj profitabilnih preduzeća, uvođenje novih tehnologija, povećanje zapošljavanja, razvoj proizvodnih delatnosti i regiona, razvoj nedovoljno razvijenih područja i izvoz naših roba i usluga. Da li sam Vam odgovorio na pitanje?

TR: Nažalost jeste. Hvala na razgovoru.
Ivica: Hvala vama. Uvek je zadovoljstvo pričati sa Tržišnim rešenjem, mi u stranci vas svaki dan pratimo i mnogo smo od vas naučili. Samo, ako smem da primetim, citati dana su vam tradicionalno bajati.

Levičari

Đelić je šapnuo francuskom Mondu: Problem odgovornih SPS-a je što oko 80 odsto njihovog glasačkog tela čine penzioneri koji su vezani za predstavu o Miloševiću. Ali mi u osnovi imamo istu ideologiju - levičarsku.

Nikoga na ovom blogu neće iznenaditi socijalizam Božidara Đelića. On je zaista najprincipijelniji socijalista u Srbiji i po pravilu između tržišnih i netržišnih alternativa bira ove druge. Primera je zaista mnogo: ograničavanje prodaje ulja, subvencije izvoznicima, carinska zaštita, zaustavljanje privatizacije javnih preduzeća, program biznis anđeo (kupovina kapitala u privatnim firmama), formiranje radne grupe za analizu formiranja cena, povećanje naknade trudnicama i mnogo drugih stvari. Dakle, levičarenje Božidara Đelića nije sporno. Ja ga čak i poštujem zbog njegove principijelnosti i bio bih jako srećan da je više takvih levičara.

Ono što je sporno je ideologija DS i ZES. Mene zanima koliko se članova DS stidi kada pročita izjavu da su u osnovi ideologija SPS i DS iste? Zanima me da li se Boris Tadić, koji je glasao protiv ulaska u socijalističku internacionalu, stidi ove izjave? A Mlađan Dinkić? Činjenica je da ZES ima intervencionistički ekonomski program ali je u poređenju sa programom i zaostavštinom Mrkonjića i drugova svakako limunada. Jedno je formirati koalicionu vladu a drugo reći da obe stranke imaju istu ideologiju. Đelić je upravo uvredio sve članove DS i G17 koji se ne osećaju levičarima i verovatno smanjio svoje šanse da bude kandidovan za predsednika vlade.

Da li su nepismeni u Srbiji problem?

Sajt B92 prenosi istraživanje koje kaže da je u Srbiji svaki šesti stanovnik bez završene osnovne škole. Na prvi pogled, zaista deluje zastrašujuće.

Na drugi pogled, baš i ne. Ja imam dve žive babe koje su završile samo po četiri razreda osnovne škole, posle počeo rat, imale su druge prioritete u životu. Jedan deda mi je takođe imao samo četiri razreda osnovne škole, ali je umro, pa ne ulazi u statistiku.

Poenta je da ovakav podatak, kao i poređenja sa zemljama u EU, a ne uzimajući u obzir starosnu strukturu stanovništva i specifične probleme u njihovom obrazovanju (rat i ratom izazvano siromaštvo, kao i ekstremno visoko učešće ruralnog stanovništva u tim godinama), ne znači apsolutno ništa. Da li je zaista problem to što velika većina penzionera i veoma starog stanovništva nema osam razreda osnovne škole? Da li je problem što su mnogi stari ljudi na selu nepismeni? Ako Srbija zaista ima jednu od nastarijih populacija u Evropi, onda je ovakav podatak sasvim očekivan. Kao i podatak o relativno malom izdvajanju za obrazovanje - ako imamo relativno malo dece, normalno je i da trošak za obrazovanje bude relativno mali.

Meni se čini da u Srbiji pažnju treba usmeriti na mnogo bitnije stvari nego brinuti oko toga koliko je ljudi upisalo i završilo osmoletku za vreme i u godinama posle Drugog svetskog rata.

Na primer, videti kako da za 50 godina ljudi u Srbiji opet ne kukaju kako Srbija ima veoma lošu obrazovnu strukturu. Ja predlažem vaučerizaciju, ali sam otvoren i za druge predloge.

Iz Italije a nije pasta

Da je socijalistima generalno važnije šta je u tuđem džepu nego u sopstvenom je dokazala i odlazeća italijanska vlada koja je objavila poreska dokumenta iz kojih se vidi koliko je svaki Italijan platio porez u 2005. godini. Na eBayu je mogao da se kupi CD za 75 dolara sa svim podacima.

Interesantno je da je objavljivanje ovih podataka na internetu kasnije ocenjeno kao nelegalno, dok je štampana kopija i dalje legalna, jer se navodno elektronski podaci mogu lakše falsifikovati. Meni se čini da je objavljivanje ovih podataka grubo kršenje prava na privatnost i da je najbolje odmah se zalagati za zabranu objavljivanja ovih podataka u bilo kojoj formi.

Ne znam da li su Italijani revolucionari u ovom polju ali ja još uvek nisam čuo da su negde individualni poreski dokumenti javni. U Srbiji se ovi podaci ne smeju objavljivati, mada premijer Ivica možda ima drugačije mišljenje.

Prosvećeni gusari

Profesor ekonomije sa GMU, Peter Leeson, će objaviti knjigu u kojoj se bavi prosvećenim gusarima. On tvrdi da su gusarske družine u suštini bile demokratski organizovane sa poštovanjem individualnih prava u znatno većoj meri nego što je to bio slučaj na trgovačkim brodovima koje su pljačkali. Dok je posada trgovačkih (diktatorskih) brodova često bičevana i nekad ubijana i za relativno sitne prestupe gusari su pred svako putovanje birali svog kapetana, koji je u bilo kom trenutku mogao biti smenjen. Vlast izabranog kapetana je bila ograničena imenovanjem zamenika (quartermaster) i pisanim statutima.

Gusari su bili dobrovoljci i uglavnom su u pitanju bili nezadovoljni mornari sa trgovačkih brodova. Opljačkani plen se delio među svim gusarima dok bi povređenima u borbi bili isplaćivani i bonusi. Ako je ovo poslednje tačno, izgleda da je Leeson pronašao i kolevku socijalne države a ne samo demokratije.

Rezultati izbora

Svakako prijatno iznenađenje. Nije mi jasno šta se tačno dogodilo, odnosno zašto su sve prognoze toliko promašile. U svakom slučaju, drago mi je što su se prognoze pokazale netačnim.

Iako se čini da SPS-SRS-DSS ima 127 poslanika, pravi broj je 124, jer Palma ima tri ostavke u svom sefu, a sinoć sam ga čuo da kaže, otprilike, "mi ćemo sa svima koji se zalažu za socijalnu pravdu, za borbu protiv bele kuge..., a jasno je da to možemo samo ako sarađujemo sa Evropom".

Dakle, ZES sada ima dve opcije - sa SPS-om i manjinama, ili sa LDP-om, Palmom i manjinama. "Manjine" u ovom slučaju podrazumevaju i jednog Albanca iz Preševske doline, koji verovatno neće biti oduševljen kosovskom politikom, ali šta realno može da radi?

Za nas liberale bi svakako opcija sa LDP-om bila bolja, ali mislim da je opcija sa SPS-om realnija. Ako ništa drugo, oni su mnogo kooperativniji, a "principi" na kojima insistiraju (veće penzije, promene Zakona o radu i slično) su politički mnogo popularniji od LDP-ovih principa. Sa druge strane, saradnja sa SPS-om garantuje nastavak problema u saradnji sa Hagom.

Koliko čujem, postoji i opcija da DS ponovo nešto muti sa DSS-om, jer u Beogradu ne mogu ni samo sa LDP-om, ni samo sa SPS-om, ali mogu samo sa DSS-om. To znači da u DSS-u postoji struja koja kaže "Možda Voja i hoće u opoziciju, ali ja neću".

Prognoza

Evo prognoze izbornih rezultata Centra za slobodno trziste, po metodu mudrosti gomile:

ZES - 87 mandata
LDP - 18
DSS-NS - 29
SRS - 89
SPS-PUPS-JS - 17
Bosnjacka lista - 2
Madjarska koalicija - 5
Albanci - 1
Unija Roma Srbije - 1
Romska partija - 1

Izlaznost - 66%

Eksploatacija

Konvencionalna "progresivna" mudrost kaže da su radnici plaćeni uvek manje nego što vrede, ali isto tako i da kompanije vrlo rado i često otpuštaju radnike da bi sačuvale svoje profite.

Donald Boudreaux analizira ove pretpostavke i nalazi da su one potpuno pogrešne, i čak međusobno nekonzistentne. Naime, ako su radnici tako lako zamenjivi bez troškova po poslodavca (ako je to njihov najjeftiniji način za uštedu), onda ti radnici zapravo ne doprinose mnogo proizvodnji njegove firme. Ekonomska teorija kaže da poslodavac plaća radnika u skladu sa njegovom graničnom produktivnošću. Ako je spreman bez mnogo razmišljanja da se odrekne usluga nekog radnika onda to samo znači da je ovaj plaćen mnogo više nego što je njegova stvarna produktivnost. A to onda znači da poslodavac uopšteno gledajući sistematski subvencioniše radnika, tj poklanja mu novac. Dakle, ako verujete da su radnici potrošna roba za poslodavce, to samo znači da verujete da poslodavci sve vreme dele milostinju svojim zaposlenima. Odnosno, marksitički rečeno, moglo bi se zaključiti da zapravo radnici sve vreme "eksploatišu" kapitaliste, tj uzimaju im "višak vrednosti" u odnosu na granični proizvod svog rada.

A ako pođemo od druge konvencionalne pretpostavke da su radnici hronično nedovoljno plaćeni (a to je vrlo raširena pretpostavka - koliko ste puta recimo čuli da realne nadnice u Americi stagniraju dok profiti rastu), stižemo do zaključka da oni skoro nikad neće biti otpušteni. Jer imati radnike koje plaćaš manje od njihove granične produktivnosti je sjajna stvar za svaku kompaniju. Što bi ona otpuštala nekog ako će svakog drugog morati da plati više?

U svakom slučaju, moramo se opredeliti: ili su radnici nedovoljno plaćeni, ili imaju malu sigurnost radnog mesta. Obe stvari ne mogu važiti istovremeno. I dodatno, ako se opredelimo za opciju da su radnici potrošna roba za kapitaliste, time samo tvrdimo da poslodavci radnike filantropski subvencionišu, dok ovi sami vrlo malo vrede i doprinose, odnosno da radnici "eksploatišu" poslodavce.

Proleteri i ostali

Na sajtu NSPM je objavljena kritika ekonomskog programa LDP, s posebnim osvrtom na moju osobu, koju je napisao Vladimir Marković, poznatiji kao Vlad-Marks. Da stvar bude zabavnija, isti komentar je osvanuo i na blogu b 92, tako da su levi i desni kolektivisti još jednom prepoznali svoje zajedničke prioritete i toplo udružili. Inače, autor je član anarho-komunističke organizacije "Socijalni front", i za sebe kaže da je posvećen "obnovi marksizma i proleterskog internacionalizma".

Markovićev tekst kao i moj odgovor možete pročitati na Katalaksiji.

Daj mi pare i nemoj da se mešaš

Predsednik KK Partizan, Predrag Danilović, kaže:

Tu se opet vraćamo na priču o neophodnoj finansijskoj pomoći grada, republike, javnih preduzeća... Bez te pomoći teško da možemo da zadržimo bilo koga. Ne mogu ja nekom da uskratim životni san ako mu neko ponudi dva ili tri puta vredniji ugovor nego što ima u Partizanu.

Takođe kaže:

Koristi se aktuelna situacija da se potencira nekakvo velikosrpstvo, pa se u te svrhe zloupotrebljava čak i Kosovo.

Da li uprava Partizana zaista ne shvata da je, na dugi rok, za Partizan loše da se oslanja na državu? Partizan "buše" velikosrbi upravo zato što se oslanja na državu. Nemoguće je od države dobiti pare, a onda biti potpuno nezavistan u donošenju odluka. Uzimanje javnih para je isto što i mešanje politike i sporta.

Važno je zvati se Boris

Novi gradonačelnik Londona je Boris Džonson, kandidat Konzervativne stranke, enfant terrible, večiti izvor potencijala za skandale, bivši urednik u Spectatoru, bivši ministar u senci Konzervativne stranke za kulturu, pisac vrlo duhovitih tekstova. Jednom rečju, breathtaker opšte prakse... Valjda zato postoji savršena raspolućenost mnjenja u vezi sa njim. Jedni su njegovi fanovi u bukvalnom smislu reči, drugima je total­-bljak.

Na ovim lokalnim izborima izgleda da je bila jača ona ekipa sa BorisWatch koja kaže he has done it! I to bez dodatnog upitnika na kraju što bi valjda bila prava interpunkcija za ovu priliku. Jer, Boris je u ovoj trci bio autsajder, pa je ipak nekako uspeo da ispraši protivkandidate. I još je ostvario istorijski rezultat porazivši bivšeg laburističkog gradonačelnika Kena Livingstona više nego što je pristojno: konzervativci 44% glasova, liberalne demokrate 25%, laburisti tek 24%! Možda je tačno to da su torijevci „kupovali“ glasove po predgrađima Londona. Svejedno. Livingstonu sledi jedan lep tekst sa zaključkom eat my shorts (sa uzvičnikom) u sledećem Spectatoru.

Zašto mi je Boris zanimljiv? Ne zbog toga što je bio n-puta raščinjen, otpušten zbog brljotina i smenjen čak i sa pozicije ministra kulture u senci. Ne zbog toga što je tako glupo uhvaćen u švaleraciji. Ne zbog programa za lokalnu londonsku upravu. Ne zbog sličnosti sa jednom aktuelnom kandidaturom za gradonačelništvo Beograda (napomena: obratiti pažnju na volumen a ne boju kose; zatim, autsajderska pozicija na izborima, spisateljski zanat, ekscentričnost, izgled...)

Borisa možda sa pravom zovu Boris the Menace ali ovaj Denis Napast ume da kaže neke stvari uprkos tome što tako pliva nasuprot torijevskoj demagoškoj platformi. Naravno, posle je obično optužen za rasizam, homofobiju i slično. Možda je ekstreman u nekim stavovima, ali jezgro mnogih poenti je 100% koncentrat, bez razblaživača, najklasičniji mogući liberalizam. Npr. ismejao je paternalistička ulagivanja torijevaca idejama Džejmija Olivera o tome kako treba decu terati da jedu zdravu hranu u školama. Kaže Boris, neće država da govori ljudima šta da jedu, mogu da guraju grašak u nozdrve ako hoće, pa šta...Onda je postao ozloglašen na PinkNews pošto je rekao da nema šta država da se petlja u promociju gay prava. I to sa ovom argumentacijom: ne želim da se država meša u to šta će se učiti u školama i kako treba razmišljati o gay pravima (povodom laburističkog ukidanja tzv. Section 28, odredbe iz 1988. koja zabranjuje podučavanje o homoseksualizmu u školama, Boris je faktički bio protiv svoje stranke. Njegovo objašnjenje: nije posao države niti da kaže TREBA promovisati gay prava niti da kaže NE TREBA; ovo je stav koji je na liniji jednog Rona Pola). Još jedan primer: B.J. je lepo razotkrio šta se krije u narodnom strahu od imigracije, licemerju levičarske politike multikulturalizma i kako je sve to šifra za nešto drugo. Sve to je upakovao u svoju ličnu priču (pradeda Turčin, pobegao od Ataturkove vladavine). Jedan izvod iz njegovog govora Being British: It now seems to be accepted on the left – when it was never accepted before – that racism is endemic in the species. Myself, I don’t want my taxes wasted on scroungers of whatever provenance...

Još malo Borisa.


Setih se kako su pre nekoliko godina državne službenice Ministarstva prosvete (i sporta) sa vilicama do poda gledale u moj monitor na kome je bio neki Borisov tekst koji sam čitala. I fotka. Tako su zakasnile na pregovore sa sindikalcima...

Ekonomska istorija

Malopre sam pomenuo u jednom komentaru kako je Milošević doprineo liberalizaciji u Srbiji. Mislim da će jedno od poglavlja iz ekonomske istorije Srbije izgledati otprilike ovako:

700 - Sloveni dobili koncesiju na prostor današnje Srbije (bez Kosova)
1945 - Drug Tito ukinuo privatno vlasništvo
1966 - Drug Tito odustao od zadruga i delimično liberalizovao poljoprivredu
1990 - Predsednik Milošević dozvolio osnivanje privatnih preduzeća
1997 - Predsednik Milošević započeo privatizaciju društvenih i državnih preduzeća
2008 - Premijeri Đinđić i Koštunica priveli privatizaciju kraju
2010 - Politički analitičar Toma Nikolić predložio osnivanje zadruga

Kako izgleda nova vlada Italije?

Evo ministarke za životnu sredinu, za politiku mladih i naročito ministarke za jednakost šansi. Mesto je za malo izmaklo ovoj liderki jedne stranke iz pobedničke koalicije.

Ekonomski programi

NIN je u pravu:

гледано по економским програмима, ... две могуће варијанте за састав владе су: СРС – ДСС – СПС и ДС – ДСС – СПС – мањине са мањинском подршком Г17 плус или без ње.

Tačno, ekonomski programi DS-a i DSS-a bliže su programu SPS-a nego programu LDP-a. Ako ekonomski programi budu igrali neku ulogu u pravljenju postizbornih koalicija, DS-G17 koalicija će se lakše složiti sa Mrkonjićem nego sa LDP-om. Neka razmišljaju zašto je to tako.

Tajkun

Kad smo već kod tajkuna, zanimljivo je kako je od neutralne to postala pežorativna reč. Grafiti po Beogradu kažu "Đilas tajkun" sa namerom da ocrne čoveka.

Ovde je opis reči tajkun na srpskoj Vikipediji: "Bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac; magnat". Ništa uvredljivo, tajkun je po rečniku ustvari kompliment.

Isto to znači i na engleskom, odakle je tajkun preko hrvatskog došao u srpski jezik.

Kako tajkun sada odjednom znači nešto kao kriminalac? U antikapitalističkom raspoloženju svako bogatstvo je mala neprijatnost, pa je to možda jedan razlog. Drugi je verovatno to što je do nedavno bilo jako teško steći neko veće bogatstvo legalnim (ili bolje legitimnim) putem.

Tadić o tajkunima

U Pressu:

To znači da neće moći da se bogate koristeći monopolski položaj, neće moći u bescenje da kupuju građevinsko zemljište i moraće da razviju svoju društvenu i socijalnu svest, kako bi bili mnogo prisutniji kada su u pitanju društveno korisna i humanitarna pitanja.

Ne znam na osnovu čega predsednik tvrdi da će tajkuni morati da razviju svoju društvenu i socijalnu svest (btw, koja je razlika između "društvene svesti" i "socijalne svesti"?). Takva vrsta obaveze nije nametnuta ni Ustavom ni bilo kojim zakonom. Ako želi da im uzme više para, neka promeni zakon i poveća porez na profit.

Ovakvu izjavu bih, da sam tajkun, smatrao iznuđivanjem, u smislu - "ako počnete da dajete više para za sigurne kuće, bolnice i škole, neće niko da vas dira". Koja je onda svrha niskog poreza na profit, od 10%, ako poslovni ljudi moraju da daju još, iako to nigde ne piše?

Ostatak intervjua je ok.