Važno je zvati se Boris

Novi gradonačelnik Londona je Boris Džonson, kandidat Konzervativne stranke, enfant terrible, večiti izvor potencijala za skandale, bivši urednik u Spectatoru, bivši ministar u senci Konzervativne stranke za kulturu, pisac vrlo duhovitih tekstova. Jednom rečju, breathtaker opšte prakse... Valjda zato postoji savršena raspolućenost mnjenja u vezi sa njim. Jedni su njegovi fanovi u bukvalnom smislu reči, drugima je total­-bljak.

Na ovim lokalnim izborima izgleda da je bila jača ona ekipa sa BorisWatch koja kaže he has done it! I to bez dodatnog upitnika na kraju što bi valjda bila prava interpunkcija za ovu priliku. Jer, Boris je u ovoj trci bio autsajder, pa je ipak nekako uspeo da ispraši protivkandidate. I još je ostvario istorijski rezultat porazivši bivšeg laburističkog gradonačelnika Kena Livingstona više nego što je pristojno: konzervativci 44% glasova, liberalne demokrate 25%, laburisti tek 24%! Možda je tačno to da su torijevci „kupovali“ glasove po predgrađima Londona. Svejedno. Livingstonu sledi jedan lep tekst sa zaključkom eat my shorts (sa uzvičnikom) u sledećem Spectatoru.

Zašto mi je Boris zanimljiv? Ne zbog toga što je bio n-puta raščinjen, otpušten zbog brljotina i smenjen čak i sa pozicije ministra kulture u senci. Ne zbog toga što je tako glupo uhvaćen u švaleraciji. Ne zbog programa za lokalnu londonsku upravu. Ne zbog sličnosti sa jednom aktuelnom kandidaturom za gradonačelništvo Beograda (napomena: obratiti pažnju na volumen a ne boju kose; zatim, autsajderska pozicija na izborima, spisateljski zanat, ekscentričnost, izgled...)

Borisa možda sa pravom zovu Boris the Menace ali ovaj Denis Napast ume da kaže neke stvari uprkos tome što tako pliva nasuprot torijevskoj demagoškoj platformi. Naravno, posle je obično optužen za rasizam, homofobiju i slično. Možda je ekstreman u nekim stavovima, ali jezgro mnogih poenti je 100% koncentrat, bez razblaživača, najklasičniji mogući liberalizam. Npr. ismejao je paternalistička ulagivanja torijevaca idejama Džejmija Olivera o tome kako treba decu terati da jedu zdravu hranu u školama. Kaže Boris, neće država da govori ljudima šta da jedu, mogu da guraju grašak u nozdrve ako hoće, pa šta...Onda je postao ozloglašen na PinkNews pošto je rekao da nema šta država da se petlja u promociju gay prava. I to sa ovom argumentacijom: ne želim da se država meša u to šta će se učiti u školama i kako treba razmišljati o gay pravima (povodom laburističkog ukidanja tzv. Section 28, odredbe iz 1988. koja zabranjuje podučavanje o homoseksualizmu u školama, Boris je faktički bio protiv svoje stranke. Njegovo objašnjenje: nije posao države niti da kaže TREBA promovisati gay prava niti da kaže NE TREBA; ovo je stav koji je na liniji jednog Rona Pola). Još jedan primer: B.J. je lepo razotkrio šta se krije u narodnom strahu od imigracije, licemerju levičarske politike multikulturalizma i kako je sve to šifra za nešto drugo. Sve to je upakovao u svoju ličnu priču (pradeda Turčin, pobegao od Ataturkove vladavine). Jedan izvod iz njegovog govora Being British: It now seems to be accepted on the left – when it was never accepted before – that racism is endemic in the species. Myself, I don’t want my taxes wasted on scroungers of whatever provenance...

Još malo Borisa.


Setih se kako su pre nekoliko godina državne službenice Ministarstva prosvete (i sporta) sa vilicama do poda gledale u moj monitor na kome je bio neki Borisov tekst koji sam čitala. I fotka. Tako su zakasnile na pregovore sa sindikalcima...