Vlada je usvojila Strategiju povaćanja izvoza, čiji je glavni cilj da se promeni struktura izvoza kako bi se više izvozili proizvodi "višeg stepena prerade". Na prvi pogled, zaista deluje logično - bolje da se izvozi nameštaj nego trupci, bolje je da se izvoze cipele nego sirova koža, bolje je da se izvoz sok od malina, nego maline. Međutim, samo zato što nešto izgleda logično, ne znači i da je zaista logično.
Naime, proizvod treba dodatno obraditi samo ako se to isplati. Na primer, ako su cene malina 1 evro, a cena soka od maline 2 evra, onda ima logike od malina praviti sok samo ako pravljenje soka košta manje od 1 evra. Ako košta više od toga, onda treba izvoziti maline. Suštinu je lepo izrekao Michael Boskin, svojevremeno glavni ekonomski savetnik predsednika Buša: "It doesn't make any difference whether a country makes potato chips or computer chips!"
Poenta je da srpske firme sve to već rade - niko nije lud da nešto izvozi po nižoj ceni, ako može da zaradi na dodatnoj preradi. Ako je potrebno da im država daje subvencije kako bi im se isplatilo da dodatno obrađuju neki proizvod, to znači da ta obrada nema ekonomskog rezona i da su subvencije bačene. Krajnji efekat je da davanjem subvencija našim izvoznim firmama, naša država u stvari subvencioniše potrošače u zemljama uvoznicama, čineći naš izvozni proizvod veštački jeftinijim.
Takođe, davanje para izvoznicima krši svaku moguću koncepciju socijalne pravde, koja je toliko draga našim progresivnim političarima. Bilo da su krajnji korisnici subvencija domaći izvoznici, bilo da su to strani potrošači, i jedni i drugi su bogatiji od prosečnog srpskog poreskog obveznika, tako da je subvencionisanje izvoza klasična Superhik redistribucija.
Da sam Krkobabić, rekao bih "E, ako ima para za to, onda ima da bude i za penzije!"
4 comments:
a na osnovu ovoga bi sledelo i logicno pitanje za Mladjana Kovacevica - kako se te subvencije izrazavaju u platnom bilansu zemlje ako je on vec tako problematican? dakle jel bolje imati deficit od 3 milijarde ili suficit od 4 sa 7 milijardi izvoznih subvencija?
To je malo ekstreman primer. Da je tako u stvarnost, svakome bi bilo jasno da su subvencije potpuno kontraproduktivne.
Medjutim, u realnosti, sasvim je moguce da 1 milijarda evra subvencija poveca izvoz za 4-5 milijardi evra. Problem je sto vecina ljudi ne kapira da je vrednost izvoza PRIHOD, a ne PROFIT.
naravno da je tako, ali moja poenta je bila da mladjan naravno nece da oduzme ni tu jednu mlrd.
Plitka pamet, bi bio moj komentar ovog clanka.
Visi stepen prerade znaci vise rada ulozenog u proizvod ovde kod nas, znaci vise zaposlenih, a sa time i sve sto ide uz to (visi standard drustva, veci priliv poreza za drzavu, time manje korupcije). U suprotnom se sve svodi na prodaju sirovima (ruda, uglja, nepreradjenog drveta..). Jesmo li zaista toliko bogati tim resursima da od toga generacije zive. Nismo, Srbija nije ni Australija ni Canada da to moze. Za neupucene, i ta vrsta privrede trazi vanredno velike investicije. Otvaranje rudnika kosta vise nego 5 do 10 fabrika koje mogu da prerade rudu. S druge strane, mi nemamo dovoljno sirovina da u toj oblasti privrede zaposlimo 20 do 30% stanovnistva. Alternativa strategije viseg stepena prerade su beda i zavisnost od milostinje. Danas milostinja jos pristize (ne naziva se u medijima pravim imenom, umesto toga se koriste fini temini kao "nepovratna pomoc" is sl.)jer je Srbija u tranziciji, ali i to nece vecno da traje. Znaci, saberimo se i nadjimo nacin da zivimo od svog rada.
Post a Comment