Vojvođanskih 7%

Jedna od besmislenijih odredbi važećeg Ustava Srbije godine je odredba da „Budžet Autonomne pokrajine Vojvodina iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije”.

Zašto je odredba besmislena? Zato što Vladi otežava vođenje fiskalne politike, a Vojvodini ništa ne garantuje. Suštinski, budžet Vojvodine zavisi od toga da li će Skupština usvojiti neke irelevantne, praktično knjigovodstvene promene.

Evo dva primera:

Recimo da se doprinos za zdravstveno osiguranje ukine i zameni povećanim porezom na zaradu (ili nekim drugim porezima), a rashodi Fonda RZZO prenesu na Ministarstvo zdravlja (nešto što donekle podseća na predlog Ministarstva privrede). Dakle, nikakva velika reforma sistema zdravstvenog osiguranja ili zdravstvene zaštite, jednostavno nakon izmena Fond RZZO svoje prihode ostvaruje preko Ministarstva zdravlja, umesto direktno, od doprinosa. Jedna od posledica – veći budžet Vojvodine za 15 mlrd, jer se budžet Republike povećao za oko 200 mlrd.

Da neko ne pomisli da promene mogu da idu samo u korist Vojvodine, evo i drugog primera.

Trenutno transfer PIO fondu iz budžeta iznosi oko 250 mlrd dinara. Jednostavna izmena zakona, koja bi, na primer, rekla – „prihod od akciza je prihod PIO fonda“ ne bi suštinski mnogo toga promenila – uputila bi iznos od oko 200 mlrd prihoda od akciza direktno ka PIO fondu i time bi se smanjili transferi PIO fondu iz budžeta Srbije za 200 mlrd (samim tim, i budžet Srbije), ali bi se time smanjila i ustavna obaveza prema Vojvodini za 15 mlrd iako sama promena sistema sa Vojvodinom nema ama baš nikakve veze.

Dakle, ako Vlada želi, može sutra da Vojvodini uzme 15 mlrd godišnje, potpuno u skladu sa Ustavom, a to je posledica toga što oni koji su pri pisanju Ustava želeli da „zaštite vojvođansku autonomiju“ nisu baš znali šta rade – vezivanje veličine budžeta Vojvodine za budžet Srbiije prosto nije preterano pametno jer je veličinom budžeta Srbije moguće "knjigovodstveno" manipulisati.

Skrećem pažnju da ova dva primera knjigovodstvenih "reformi" povlače za sobom i dodatnih 10 mlrd povećanja (odnosno smanjenja u 2. primeru) budžeta za poljoprivredu. Naime, u Zakonu o poljoprivrednim podsticajima koji je donet krajem pretprošle godine, stoji odredba da budžet Ministarstva poljoprivrede ne može biti niži od 5% budžeta Republike. Dakle, „ubacivanje“ zdravstva u budžet povlači za sobom i povećanje budžeta za poljoprivredu za 10 mlrd, a „izbacivanje“ transfera PIO fondu smanjuje budžet za poljoprivredu za 10 mlrd. Naravno, to je mnogo manje ozbiljan problem od onog sa Vojvodinom, jer se zakon u Srbiji mnogo lakše promeni nego Ustav.

Problem ne postoji samo sa PIO i zdravstvenim fondom - i neke druge odluke, koje nemaju apsolutno nikakve veze sa Vojvodinom, bi mogle da smanje ili povećaju obavezu prema Vojvodini. Na primer, pre par godina je Putevima Srbije oduzet prihod od akciza na gorivo i pređeno je na finansiranje putem subvencija (što je povećalo budžet Srbije), a takođe je umesto vraćanja transfera lokalnim samoupravama na nivo od pre krize povećan udeo koji imaju u porezu na zaradu (čime je izbegnuto povećanje budžeta Srbije i, posledično, budžeta Vojvodine).

Sve u svemu, poenta posta je da će u nekom trenutku Ustav morati da se menja i da tada treba iskoristiti priliku da ova odredba bude zamenjena nečim smislenijim. Čime tačno je zameniti, vredi razmisliti.

Smanjenje plate na odmoru

Jedna od stvari koja se prigovara postojećem Nacrtu o izmenama i dopunama Zakona o radu (kako se zvanično zove) je "što će doći do smanjenja plata za vreme godišnjeg odmora". To je tačno za neke zaposlene, ali tako i treba da bude. Evo zašto.

Evo šta kaže prvi stav člana 114. postojećeg Zakona o radu:

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.

Šta se tu menja? Fraza "u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca" se menja u "u visini osnovne zarade" (član 54. Izmena i dopuna). Šta to znači, koja je uopšte razlika između ta dva pojma?

U praksi znači sledeće. Pretpostavimo da pomoćnik direktora u firmi ima platu 1.000 evra mesečno. Dođe raj godine i firma isplati pomoćniku direktora bonus od 3.000 evra. On ode dve nedelje na skijanje, od 1. do 15 januara. Kada mu firma pravi obračun plate za januar, isplati mu 500 evra za period od 16. do 31. januara, ali za period od 1. do 15. januara mora da mu isplati "prosečnu zaradu u prethodna tri meseca", dakle u periodu oktobar - decembar. Kolika je bila prosečna plata? Pa, (1.000+1.000+1.000+3.000)/3=2.000. Pošto se radi o 15 dana, treba da mu isplati 1.000 evra za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, plata će mu u januaru, kada je pola meseca na odmoru, biti 1.500 evra, a u februaru, kada radi ceo mesec, 1.000 evra (isto kao svim drugim ljudima na toj poziciji koji rade ceo januar). Nelogično, jel da?

Drugi primer je relevantniji. Recimo da radnik ima osnovnu platu 500 evra, ali da često radi noću, tako da za smenski rad dobije još 200 evra. Kada odlazi na odmor, firma po sadašnjem zakonu mora da mu obračuna i smenski rad, iako je na odmoru. Meni to nema nikakve logike. Sediš na plaži, spavaš do pola 10, a firma ti plaća plaća platu kao da radiš i noću. 

Dakle, jeste tačno da će, ukoliko se usvoje izmene zakona, neki radnici dobijati manje para dok su na godišnjem odmoru nego sada. Ali, to je samo zato što je sadašnje rešenje nelogično i na kraju krajeva i nepravedno - ljudi koji odu na odmor odmah nakon što dobiju bonus, ili bilo kakvu drugu isplatu, zarađuju više para nego ljudi koji tada rade. To, po meni, nema nikakvog smisla.

Ako neko ima neki kontraargument vezano konkretno za ovu izmenu, voleo bih da ga čujem. 

Podrška reformama u Srbiji

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja Američkog međunarodnog republikanskog instituta (IRI), sprovedenog polovinom decembra, 41,4 odsto ispitanika smatra da on svoj posao radi dobro, dok 23 procenta nije zadovoljno.

U skladu sa tim, dve trećine anketiranih podržava izmene Zakona o radu, po kojima bi zapošljavanje, ali i otpuštanje radnika bilo olakšano, čime bi se, po mišljenju Ministarstva privrede, konačno stvorili uslovi za istinski dogovor između poslodavaca i radnika. Sa druge strane, 36 odsto ispitanika se ne slaže sa ovim predlogom zakona.

Da bi izašla iz krize i daljeg ekonomskog propadanja, 58 odsto ispitanika smatra da je za Srbiju neophodno da prođe sveobuhvatne i korenite ekonomske reforme koje bi neretko mogle da budu bolne. Kada je reč o subvencijama javnim i državnim ili društvenim preduzećima, 70 procenata anketiranih podržava predlog Ministarstva privrede o njihovom ukidanju, uz obrazloženje da je u protekloj deceniji na ta preduzeća potrošeno oko pet milijardi evra, bez ikakvog napretka.

Tri četvrtine ispitanika izjasnilo se za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak za svakog zaposlenog, što je, takođe, još jedan od predloga Ministarstva privrede. Taj podatak je potvrda da se anketirani slažu da su ti nameti veliki i da aktuelni sistem gura preduzetnike u sivu ekonomiju.

Na pitanje da li bi u sledećem sastavu vlade voleli da vidite Sašu Radulovića kao ministra privrede, polovina anketiranih (54 odsto) odgovorila je potvrdno, dok 19 procenata nema stav o tome.

Anketirani građani su u najvećem procentu istakli da su najviše zadovoljni Radulovićevom namerom da zavede red u državnim agencijama i nenamenskom trošenju budžetskih sredstava (45 odsto), potom zato što se ne plaši da govori istinu (41), odlučan je da sprovede reforme i reši probleme sa kojima do sada niko nije bio spreman da se suoči (32), ima dobru strategiju za oporavak srpske privrede (25 odsto).

U sličnoj anketi koju je Unija poslodavaca sprovela među privrednicima istog meseca 81,8 odsto njih je pohvalilo rad ministra privrede. Ljudi iz sveta biznisa u velikom procentu podržavaju izmene Zakona o radu, ukidanje podsticaja stranim investitorima, ukidanje subvencija javnim i državnim preduzećima, a stopostotno podržavaju meru ministra Radulovića za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak svakog zaposlenog.

Sve u svemu podrške ima, ali su oni koji gube tim reformama, bučni, lažljivi i bez skrupula. 

Na čiji teret?

Povodom predloga reformi ovih dana se dosta čuju reči da se neki doprinosi ukidaju ili "na teret radnika" ili "na teret poslodavca". Pa se onda neki bune oko raspodele tog tereta, kažu da treba ukinuti više na teret jednih, manje na teret drugih.

Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.

Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori.  Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.

Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada.  Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.

Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom.  Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi.  To je veća elastičnost ponude rada.

Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.

Jasno je kakve su reforme potrebne za to.

Par zanimljivih linkova

1. Šta bi Marks rekao Saši Raduloviću, odličan post sa bloga Liberty 4 Balkans. Ukratko:

"...neumitna logika istorijskog materijalizma jasno predočava da svaku promenu u istoriji civilizacije mogu izneti jedino svesne i organizovane društvene grupe koje reprezentuju određenu klasu i rade na ostvarenju njenih objektivnih ciljeva. A iza Vas ne stoji niko."

2. Post sa Usporedbi o institucionalnoj memoriji. 

3. Šizofreni odnos Druge Srbije prema reformama dobro pokazuju dva teksta na Peščaniku. 

Prvo, intervju na Pesčaniku sa filozofom Srećkom Horvatom:

Kao što se u Hrvatskoj referendum i rehabilitacija ustaštva podudara s liberalizacijom tržišta rada, tako i u Srbiji „Ravna gora“ i rehabilitacija Dražinih četnika ide zajedno s izmjenama novog Zakona o radu.

A onda, članak Miše Brkića. Između ostalog:

Najreprezentativniji primerak srpskog rentijera/klijenta je onaj deo radničke klase koji je intravenozno konektovan na državu kao poslodavca – u svemu je zaštićen od vremena Josipa Broza i samoupravljanja do današnjih zagovornika očuvanja propalih preduzeća u restrukturiranju.

4. Pretpostavljam da ste intervju sa Danicom Popović već videli, ali ako niste, evo linka.

Koreni siromaštva

U nas neprijatelji, u Americi najcenjeniji posle vojske. Jasno je zašto smo i jedni i drugi tačno tamo gde treba da budemo.

Btw, klikom se dobija veća slika.

Akademija liberalne politike

Drugari iz Libeka organizuju Akademiju liberalne politike. Šta reći, osim preporučiti događaj i malo ga izreklamirati na našem blogu. Biće tu raznih gostiju, šuška se da će biti i jedan baš naš ministar.

Ko hoće da se prijavi, samo napred.

Reforme

Najveći deo stvari na kraju zavisi od javnog mnjenja, ali to ne znači da su pojedinci nemoćni. Ekonomske reforme su u 20. veku često bile plod napora posvećenih pojedinaca -- slučajevi Ludwiga Erharda, Johna Copperthwaita, Denga Hsjaopinga, Vaclava Klausa, Marta Lara svedoče da pojedinci mogu da naprave razliku. U Srbiji danas Radulović nema političku moć za sveobuhvatnije reforme, ali ako uspe samo i to što pokušava biće to veliki korak.

Ovo što se dešava poslednjih meseci podsetilo me je na jedan tekst poznatog čikaškog ekonomiste Harbergera pod nazivom: "Tajna uspeha -- nekoliko heroja". Harberger piše da ekonomske reforme najčešće nisu plod nužnih istorijskih procesa, već u praksi do njih dolazi usled akcije nekoliko odlučnih pojedinaca -- koje on naziva ekonomskim herojima.  I navodi brojne primere iz Južne Amerike koju je dobro poznavao.

Ako vam ovo o herojima zvuči preterano, možda se treba setiti italijanskih primera od pre 10-15 godina. Tada su Crvene brigade u razmaku od par godina ubile dvojicu italijanskih ekonomista, Marka Bjađija i Masima Dantonu. Obojica su radili kao savetnici Ministra za rad i tu se zamerili interesnim grupama. Nemojte zanemarivati dozu odlučnosti, upornosti i hrabrosti koja je potrebna za reforme. 

Ko, ako ne svi mi? Kad, ako ne sad?

Rodila se kvalitetna stranica na Fejsu. I lajkuje je narod.

Bez teksta

Sintetika, Hari Poter, Baron Minhauzen... Strasno... Ajde da vidimo barem 1 milijardu da stigne za početak, a da je ulaganje, a ne kredit gde 80% GVA dodaju isti ti Kinezi.

Obama i Adam Smit

Ovo spada u onu neslavnu rubriku "čak i ... priznaje", pa onda navedeš ime nekog libertarijanca koji zagovara ovu ili onu državnu itnervenciju. Najčešće su u ovom kontekstu korisni Hayek i Friedman. Međutim, ni Adam Smith nije za bacanje. Najčeće upotrebljavan u ovom kontekstu je njegova radna teorija vrednosti kao i zagovaranje državne potrošnje u nekim oblastima. Najnovija upotreba Adama Smitha od strane socijalista je Obamino pozivanje na njega da bi opravdao povećanje mimimalnih nadnica:

It’s well past the time to raise a minimum wage that in real terms right now is below where it was when Harry Truman was in office. (Applause) This shouldn’t be an ideological question. It was Adam Smith, the father of free-market economics, who once said, “They who feed, clothe, and lodge the whole body of the people should have such a share of the produce of their own labor as to be themselves tolerably well fed, clothed, and lodged.” And for those of you who don’t speak old-English – (laughter) – let me translate. It means if you work hard, you should make a decent living.

Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.

U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je  fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.

Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.

Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.

U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.

Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.

Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.

Mnogo ideja u malo reči

Vrlo dobar članak Borisa Begovića u Politici.

Bitcoin II

Ovako sam pisao u aprilu kad je Bitcoin vredeo $50-100 dolara:

   " Koja je budućnost Bitcoina?  Većina mu predviđa propast, ali već smo videli da ima neprijatelje sa obeju strana i obe imaju svoje razloge. ... Ali ekonomski gledano, sada kad je Bitcoin došao dovde, meni se čini da može još mnogo rasti."  
    ...

   "Zato mislim da ekonomski Bitcoin više nema problem. Sa ovako ograničenom ponudom, a uz održanje sadašnje tražnje ili njen rast, njegove vrednost može i još mnogo da poraste."

U međuvremenu je otišao na preko $1,000. Ali mislite da sam kupio neki Bitcoin? Nisam, teško je baviti se takvim sitnicama kad morate da pišete blog.

Evo šta sada mislim o Bitcoinu.

Najvažnije je razumeti zašto Bitcoin uopšte ima vrednost. To što ima neku vrednost i nije tako iznenađujuće. Valute su istorijski spontano nastajale najčešće od nečega što ima istinsku vrednost, bronze, srebra ili zlata. Ali nije neviđeno ni da novac bez intristične vrednosti bude široko prihvaćen. Poznat je slučaj ostrva kamenog novca, gde je novac bilo kamenje, neka vrsta krečnjaka (vidi sliku ispod). Stanovnici jednog polinezijskog ostrva su koristili ovaj kamen kao novac zbog samo jedne osobine -- zato što nije postojao na ostrvu. Da biste nabavili takvo kamenje morali ste ići na drugo ostrvo, što je bilo skupo i naporno. I to je jedina osobina koja je krečnjak činila novcem, nisu ga koristili ni za šta drugo.

Štaviše, da ne bi kotrljali kamenje pri svakoj kupovini, trgovali su samo pravima na odrđeni kamen, a da se kamen uopšte nije morao pomeriti s mesta. To je suštinski isto kao današnje elektronsko bankarstvo, ali to je druga priča.

Bitcoin je nešto najbliže tome. Kad se uspostavi konvencija, onda novac ne mora imati imanentnu vrednost. Konvencija je, iz garantovanu retkost dovoljan uslov da nešto uspe kao novac. Kao i krečnjak na tom ostrvu, Bitcoin je suštinski bezvredan, ali 1) ne može se naći lako (ima retkost) i 2) postoji konvencija da se prihvata kao novac -- prihvatate ga jer znate da će ga i drugi prihvatiti.

Ali koliko je Bitcoin zaista redak? Sam Bitcoin jeste, jer mu je ponuda programski ograničena.  Ali sada vidimo uspon drugih kripto valuta -- Litecoin, Peercoin, i drugi.  Bitcoin je redak, ali svako može da napravi nešto jako slično bitcoinu i zvati ga drugačije.  To se uveliko i dešava, za sada bez efekta na vrednost Bitcoina.

Za sada Bitcoin ima rastuću snagu konvencije, ili ekonomskim rečnikom, za njega radi efekat mreže. Efekat mreže postoji kada svaki dodatni korisnik povećava vrednost dobra -- vi koristite tastaturu sa početnim slovima QWERTY zato što svi drugi koriste istu tastaturu pa je glupo da počinjete nešto drugo; otvorili ste Facebook nalog ne zato što je Facebook tehnološki najbolje urađen nego zato što svi drugi imaju Facebook pa se tako nalkaše povezujete; nemate Google Plus jer niko drugi nema Google Plus što ga čini beskorisnim, i tako dalje. Uspostavljene mreže je jako teško srušiti, one se perpetuiraju i rastu na principu začaranog kruga.

Kad se jednom uspostave, mreže kao Facebook ili Bitcoin imaju ugrađenu prednost i teško ih je srušiti.  Ali znate li ko je još imao efekat mreže u svoju korist?  Imao je Windows i imao je MySpace. Windows se još drži ali nije ni blizu moći od pre desetak godina, a MySpace je potpuno propao -- a ljudi su  2008. MySpaceu predviđali večni monopol zbog efekta mreže.  Poenta je, efekat mreže je prednost ali nikome ne garantuje monopol, pa čak ni opstanak.

Situacija sa Bitcoinom je ovakva. Sa pojavom drugih valuta retkost je izgubio. Nije bitno što nema Bitcoina, Bitcoin je samo ime. Ima ili može biti neograničeno mnogo kriptovaluta istog tipa i to je ono što je važno. Konvenciju odnosno efekat mreže Bitcoin još uvek ima, štaviše tu je i dalje u usponu.  Ali to mu ne garantuje dugoročni uspeh.  Kad se ta dva saberu, mislim da Bitcoin nema dobrih dugoročnih izgleda. Da sam onda u aprilu kupio Bitcoine, sada bih prodao.

Javno dobro

Često razmišljam o javnim dobrima.

Prvo da, za one koji ne znaju o čemu pričam, izložim ukratko ekonomsku teoriju javnih dobara, a onda da ukažem na neke probleme.

Dakle, udžbenici iz ekonomije javna dobra definišu kao ona dobra kod kojih ne postoji rivalitet u potrošnji i gde su troškovi isključivanja "prohibitivni". Pošto ovo nikom živom nije jasno šta znači, evo pojašnjenja. "Rivalitet u potrošnji" znači da moje korišćenje nekog dobra znači da to dobro ne može niko drugi da koristi. Zato kod jedenja jabuke rivalitet postoji (ako jabuku jedem ja, niko drugi ne može da jede tu istu jabuku), ali kod gledanja vatrometa rivalitet ne postoji - nas dvoje možemo sasvim lepo da gledamo isti vatromet, moje gledanje vatrometa ništa ne umanjuje kvalitet vatrometa drugima. Druga karakteristika javnog dobra, "prohibitivno visoki troškovi isključivanja iz uživanja dobra" je samo komplikovan način da se kaže "korišćenje dobra je jako teško naplatiti". Klasičan primer je emitovanje standardnog TV signala. Dakle, ako RTS ili TV Pink emituju svoj signal preko tornja na Avali, ne postoji praktično nikakav način da se gledanje televizije naplati. Ni Švedski TV detektor nije pomogao.

Ja mislim da ništa do sada nije sporno. Postoje dobra gde ne postoji rivalitet u potrošnji, postoje i dobra gde je naplata korišćenja praktično nemoguća. Možemo i dobra koja imaju obe karakteristike, što se mene tiče, nazvati javnim.

Problem je što se često u udžbenicima, na osnovu svega iznetog do sada, zaključi - "i zbog svega toga je nužno da država putem poreza finansira pružanje javnih dobara". Da sada pređem na probleme:

1. Sasvim je očigledno da neka javna dobra (poput već navedenog TV signala) mogu sasvim dobro da pružaju privatne firme. Dakle, iako se radi o dobru gde sasvim očigledno ne postoji rivalitet u potrošnji i gde je korišćenje dobra sasvim nemoguće naplatiti, nema potrebe da ga pruža država. Radi se o tome da je javno dobro (TV program) uvezano sa javnim zlom (reklamama) i da gledaoci praktično plaćaju gledanje TV programa kroz vreme izgubljeno na reklame. Hoću da kažem da ovaj primer jasno pokazuje da izjava "Ako se radi o javnom dobru, država mora da ga finansira iz poreza" očigledno nije tačna.

2. Pitanje mogućnosti naplate korišćenja javnog dobra je tehnološko, inženjersko pitanje, a ne filozofsko/etičko pitanje. Sve do pojave kablovske televizije nije bilo moguće naplatiti gledanje TV programa. Sa razvojem kablovske televizije i dekodera, TV program je postao potpuno privatno dobro.

3. Pošto je problem naplaćivanja tehnološki problem, to znači da je nužno investirati novac u istraživanje i razvoj sistema naplate. Ali, ako država već pruža neko dobro besplatno, onda niko nema interes da ulaže u razvoj nečega što na tržištu neće moći da se proda, jer postoji besplatna državna alternativa. Recimo, ulice u gradu se često smatraju javnim dobrom, jer bi bilo "prohibitivno skupo" naplaćivati korišćenje ulica. Sistem sa naplatnom rampom na ulazu u svaku ulicu svakako deluje zastrašujuće. Ali, čak ni meni (koji nisam inženjer) nije teško da osmislim sistem privatnih ulica, gde se putem GPS signala, ili nečeg sličnog, vodi evidencija o tome kojim ulicama je auto prošao, a onda se plaća mesečni račun poput onoga za mobilni telefon. Takav sistem niko nije razvio jer nema interes da ga razvije sve dok je korišćenje ulica besplatno. Zamislite alternativni univerzum u kojem se sve TV stanice finansiraju iz budžeta, pa nema potrebe za reklamama. Ko bi bio dovoljno lud da razvija kablovsku televiziju? Niko.

4. Nekada je problem u definisanju dobra. Recimo, ako dobro definišete kao "raketna protivgradna zaštita", jasno je da se radi o javnom dobru - em nema rivaliteta, em je nemoguće naplatiti. Ali, ako dobro definišete kao "protivgradna zaštita", onda već govorimo o nečemu što je privatno dobro - postoje protivgradne mreže kojima je dobar deo voćnjaka u Evropi pokriven. Dakle, u zemljama u kojima postoji raketna (ili topovska, sve jedno) protivgradna zaštita, privatno dobro je pretvoreno u javno. Ostaje pitanje šta je jeftinije i efikasnije, u to ne bih sada ulazio. Hteo sam samo da ukažem na to da kod pružanja nekih dobara postoje različita tehnološka rešenja koja determinišu i sam karakter dobra.

5. Teorija najčešće u potpunosti ignoriše alternativne mogućnosti za privatno pružanje javnih dobara. Jedan od najčešćih je eksploatacija bogatih i free riding siromašnih. Ponekada je to teško odvojiti od altruizma. Recimo, dugo u ulazu gde mi je kancelarija stanari nisu mogli da se dogovore oko plaćanja za čišćenje ulaza. Pošto je nama bitno da ulaz bude čist, plaćali smo čistačicu da dolazi i čisti ulaz. Dakle, postoje slučajevi u kojima je privatna korist od javnog dobra dovoljno visoka da pokrije troškove.

6. Često se zanemaruje i drugi mehanizam - da vlasnici imovine imaju podsticaj da pružaju javna dobra. Recimo, vlasnik tržnog centra plaća čišćenje hodnika i WC-a i to finansira iz zakupa koji plaćaju prodavci. Dakle, nije prosto prodao lokale i rekao "Vi sada vidite kako ćete da se organizujete oko čišćenja", već je rekao "Pošto je čišćenje javno dobro, oko kojeg ćete teško da se dogovorite, ja ću to da radim. Takođe ću da pružam i druge usluge od kojih ćete svi vi da imate koristi, poput reklamiranja tržnog centra." Lako je reći, "To je suviše specifično, ne možeš to da primeniš na druge stvari.", ali evo zanimljivog primera.

Ne verujem da je mnogo vas čulo za gradić Lake Havasu u Arizoni. Ne bih ni ja čuo da se igrom slučaja nisam tamo našao 1995. godine. Radi se o gradu koji je započet kao privatni projekat izvesnog biznismena McCullocha 1963. godine, kada je kupio 14 kvadratnih kilometara zemljišta i odlučio da napravi grad. Ideja je bila da jeftino kupi zemljište u pustinji, komunalno ga opremi, ponudi razna javna dobra u vidu ulica, parkova, plaža i onda zaradi na prodaji zemljišta. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je čak kupio jedan londonski most, rasturio ga na komade, preneo kamenje preko pola sveta, sastavio ga u Lake Havasuu i dozvolio potpuno besplatno prelaženje preko njega (čak je snimljen i film o tome - radi se o hororu, a suština priče je da je, sa mostom, u SAD preneta i duša Džeka Trboseka). Ako sve to nije pružanje javnog dobra, ne znam šta jeste.

Ili, razmotrite primer jedne doline od 1000 hektara koju malo-malo pa poplavi reka. Farmeri ne mogu nikako da se dogovore oko izgradnje bedema, postoji problem kolektivne akcije. Samim tim, zemljište vredi vrlo malo, recimo 1000 dolara po hektaru. Pretpostavimo i da bi zemljište vredelo 5000 dolara po hektaru kada ne bi stalno bilo poplavljano. Znači, postoji potencijalna dobit od 4 miliona dolara ukoliko se izgrade bedemi. Klasična teorija bi rekla da to mora država da radi. Ja želim da ukažem na mogućnost da ovo predstavlja odličnu investicionu šansu ukoliko izgradnja bedema košta manje od 4 miliona dolara. Može da se pojavi investitor, otkupi svo zemljište za 1000 dolara po hektaru, izgradi bedeme za 2 miliona, proda zemlište za 5000 dolara po hektaru i zaradi 2 miliona dolara.

7. Problem javnog dobra je često nemoguće razdvojiti od problema prirodnog monopola i eksternih efekata. U udžbenicima se skoro uvek ova tri problema navode kao potpuno posebni oblici greške tržišta, pa se onda objašnjava svaki od njih pojedinačno. Ali, između ovih fenomena postoje velike sličnosti koje, koliko ja znam, nisu dovoljno teorijski, pa ni empirijski, istražene.

Recimo, odbrana države se smatra klasičnim javnim dobrom. Radi konkretizovanja, recimo da posmatramo protivavionsku zaštitu. Država iz poreza gradi radarske i raketne sisteme kako bi stanovništvo zaštitila od vazdušnih napada od strane druge države. Ne postoji rivalitet (raketni sistem štiti određenu površinu bez obzira na broj korisnika), a i nemoguće je naplatiti na tržištu (privatna firma napravi raketni sistem, ponudi ga vlasnicima kuća, a oni kažu "Neka, hvala", znajući da će raketni sistem hteo-ne hteo zaštititi i njihovu kuću). Dakle, klasično javno dobro. Ali, nije samo to. Postoji i značajan problem eksternih efekata - ako ja napravim raketni sistem da zaštitim svoju kuću od vazdušnih napada, jasno je da hteo-ne hteo štitim i druge kuće oko sebe, jer kada moj radar uhvati avion, ja ne mogu da znam da li će on da bomarduje moju ili susednu kuću. Samim tim, moj sused uživa pozitivnu eksternaliju mojeg raketnog sistema. Ali, ne radi se ni samo o tome - moj raketni i radarski sistem moguće da predstavljaju i prirodni monopol: meni je mnogo jeftinije da dodam još jedan raketni lanser, nego nekom drugom da gradi ceo sistem od nule (ako pretpostavimo da jedan radarski sistem predstavlja visok inicijalni trošak i da podržava više raketnih sistema).

Cela ova rasprava je tu da ukaže da je probleme javnog dobra, eksternih efekata i prirodnog monopola često veoma teško razdvojiti, iako se u teoriji radi o sasvim različitim fenomenima.

8. Često se ne pravi razlika između suštinske (tehnološke) javnosti nekog dobra i pravnog režima u kojem se dobro pruža. Recimo korišćenje GPS uređaja se ne plaća samo zato što je američka vlada (čini mi se još za vreme Klintona) dozvolila besplatno korišćenje GPS satelita. Samim tim, GPS je sada u režimu javnog dobra, iako postoji tehnologija za ograničavanje pristupa ovom sistemu. Tako da, kada se kaže da je GPS "javno dobro", treba imati na umu da je ono javno dobro samo zato što je onaj koji ga pruža (američka vlada) to omogućio. Slično važi i za, recimo, Gmail koji je na režimu javnog dobra (Google je to omogućio), ali je sasvim jasno da bi lako mogao da se pretvori u privatno dobro, ukoliko Google tako odluči. Slično tome, ako odlučim da ne zaštitim šifrom svoju wireless mrežu u kući, prebacujem pristup internetu na režim javnog dobra, iako on to tehnološki nije.

Za deficit je potrebno dvoje

Nekoliko domaćih medija je pre nekoliko meseci prenelo delove predavanja Noama Čomskog. Između ostalog, on kaže sledeće:

Najveće unutrašnje pitanje koje zanima američku javnost svakako su radna mesta. Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit.

U Evropi je još mnogo gore. Čak je i Vol strit džrnal u jednom članku podvukao odsustvo demokratije u Evropi. Francuzi, Španci, Irci, Holanđani, Portugalci, Grci, Slovenci, Slovaci i Kiprani su od početka krize pre tri godine ubedljivo glasali protiv modela koje nudi evrozona. U pomenutim zemljama, vlasti su trpele izborne poraze, levičari su smenjivali desničare, i obratno – ali ekonomska politika ostala je ista.

Iako ima spornih detalja (recimo, da li američku javnost stvarno najviše zanimaju "radna mesta", kada je nezaposlenost samo 8%) u suštini se nema šta prigovoriti, Čomski je uglavnom rekao činjenice - narod na izborima uglavnom glasa protiv štednje, a onda dobije štednju. Zašto je to tako, zašto birači glasaju za jedno, a dobiju nešto drugo?

Suština je u tome da je, kao i za tango, i za deficit potrebno dvoje. Nije dovoljno da samo država donese budžet koji predviđa deficit od 10% BDP-a i tako usliši zahteve građana da ne bude štednje. Da bi se taj deficit tokom godine realizovao, potrebno je i da neko želi da državi pozajmi tih 10% BDP-a. A spremnost da se pare pozajme zavisi, između ostalog, upravo od ekonomske politike koja se vodi.

Dakle, kada država udari u gornju granicu javnog duga, novo zaduživanje (visina deficita) je samo malo u rukama građana i domaćih političara, a više je u rukama onih od kojih se traže te dodatne pare. A ti finansijeri, sasvim prirodno, traže uveravanje da će im pare biti vraćene. Najbolje uveravanje je odgovorna fiskalna politika koja podrazumeva nizak deficit ili, ako to tako hoćete da zovete - štednju.

Naravno, deficit je moguće finansirati i na druge načine - recimo štampanjem para i prihodima od privatizacije. Ali, pošto narod ne želi ni inflaciju, ni prodaju "naših firmi", ostaje samo štednja.

Kao što reče Ayn Rand, "Možeš da ignorišeš realnost, ali ne možeš da ignorišeš posledice ignorisanja realnosti". A posledica višegodišnje neodgovorne fiskalne politike je da želje kreditora postaju važnije od želja građana. To možda nije demokratski, ali je do toga došlo usled demokratski određivane fiskalne politike. Demokratija i deficit su, po svoj prilici, duboko povezani.

Predlažem čitanje knjige Democracy in Deficit, Jamesa Buchanana.

Nekoliko vrlo zanimljivih videa

Pre izvesnog vremena je održan Porcupine Freedom Festival.

Neki dobri ljudi su snimili i na Youtube postavili gomilu govora i rasprava, koje možete naći ovde.

Evo nekoliko posebno zanimljivih koje sam do sada odgledao:

1. Debata Dejvida Fridmana i Boba Marfija na temu čikaška vs. austrijska škola ekonomije.

2, Dejvid Fridman na temu pravnih sistema vrlo različitih od "našeg". Ovde je i knjiga koju piše na tu temu. Dakle, ako vas zanimaju stvari poput amiškog, romskog i srednjevekovnog islandskog pravnog sistema, ovo je vrlo zanimljivo. U stvari, zanimljivo je i ako vas te stvari uopšte ne zanimaju.

3. Dejvid Fridman o njegovom viđenju anarhokapitalizma.

4. Majkl Hjumer, pisac knjige Problem političkog autoriteta, na temu "Psychology of Authority"

Vrh špica

Ovakvi ljudi su u stanju da učine mnogo više nego stotine ozbiljnih studija. Svaka čast.

Lenjin srušen u Kijevu

I dok se svetski politički jet set sprema na najveću sahranu posle Čerčilove, Nelsonu Mandeli, bivšem saradniku KGB, članu CK južnoafričke komunističke partije i vođi i osnivaču njenog terorističkog krila, demonstranti u Kijevu imaju drugačije ideje glede komunizma i komunista. Posle jučerašnjih anti-vladinih protesta gde se okupilo oko 500 000 ljudi, jedna grupa demonstranata je srušila spomenik Lenjinu u centru Kijeva koji je onda bio razlupan čekićima a delovi razneseni kao suveniri, na isti simboličan način kako su Berlinci 1989 nosili delove Berlinskog zida kući (vidi sliku dole).

Iako mi je jasno da su vlast i opozicija slični u Ukrajini, i da protestovanje izazvano odlaganjem nekog sporazuma sa EU načelno ne obećava mnogo, ipak, ovo je značajan datum. Simbolički, srušiti Lenjinov spomenik znači poruku Putinu i njegovoj ambiciji restaturacije neke vrste plišanog Sovjetskog Saveza. Da se razumemo, šta god bio povod i trenutni konkretni predmet spora u Ukrajini, glavna bitka koja se tamo vodi je da li će Ukrajina biti ruski satelit kome Putin određuje s kim sme a s kim ne sme da sarađuje, ili nezavisna zemlja. Nije uopšte toliko važan taj smešni i besmisleni sporazum sa EU koji je Janukovič stopirao, nego što je to urađeno po naredbi iz Kremlja, čime je demonstrirano bolno i belodano da je prava vlada Ukrajine u Moskvi a ne u Kijevu. I to je ono protiv čega se demonstrira u Kijevu. Ne treba imati sad neke iluzije da je libertarijanska revolucija iza ćoška i da je Vitalij Kličko, kako čujemo, izgledni predsednički kandidat, neki novi Mart Lar (mada bi mogao da bude, mnogo pre nego svi ti intelektualci, jer kao bokser verovatno nije zaražen humanizmom i sentimentalnošću).

No, mimo svega toga, samo videti ogroman Lenjinov spomenik razlupan čekićima je katarzička scena. Verujem da se bivši komunista Baroso, zajedno s Putinom i ostalim crvenim bojarima iz Kremlja, zgražava nad ovim fašističkim divljaštvom snaga haosa i bezumlja u Kijevu.

Ukrajina

Gledam ove događaje u Ukrajini i ne znam koja strana je u većoj zabludi. Pre svega, ne znam šta im to strateško približavanje Rusiji ili EU znači. Najbolja politika je jednostrano otvoriti zemlju za trgovinu i investicije pa neka se onda približava ko kome hoće.

Nije sporno da Janukovič vlada kao primitivni bandit, na vlast je bez blama doveo svoju ekipu iz Donjecka, na funkcije postavio ne čak ni stranačke borce nego poslovne ortake iz svog lokalnog klana, a sin mu je u roku od nekoliko meseci po dolasku na vlast postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Ali mladi i prozapadni Ukrajinci ovih dana na Majdanu nisu protestovali protiv toga. To nije narandžasta revolucija iz 2004. za fer i slobodne izbore i nije čak ni protest protiv korupcije ili kršenja ustava ili recimo bespravnog tretmana Julije Timošenko. Umesto toga protestom se izražava preferencija za "strateško" opredeljenje zemlje prema EU. A danas je doslednim poklonicima originalnih zapadnih vrednosti individualizma i ograničene vlade teško biti entuzijastičan po pitanju EU integracija.

Ukrajina je možda najveća evropska žrtva modernog koncepta unitarnih nacionalnih država i raširenog uverenja da su takve države jedina moguća opcija. Ukrajinu čine najmanje dve različite prirodne političke celine i kad se pogleda bilo šta od jezika, religije, do istorije, arhitekture i političkih preferencija, to ne može biti očiglednije. To nije nikakav problem ako imate ograničenu državu -- SAD, Švajcarska i Singapur sasvim lepo funkcionišu sa mnogo većim različitostima. Ali ako hoćete da vam država bude sveprisutna i sveobuhvatna, onda različitosti postaju problem. Zapadni Ukrajinci su dugo istočnim ruskim Ukrajincima nametali jezik, uvodili obavezu ukrajinskog na svim nivoima obrazovanja i zabranjivali TV programe na maternjem ruskom jeziku. Sada je druga strana na vlasti i radi neke druge stvari koje se zapadnjacima ne dopadaju.

Ali protesti protiv toga su plitki. Niko ne predlaže fundamentalne promene, manju ulogu države u ekonomiji, kulturi ili obrazovanju, ili regionalizaciju -- jeresi kao što su možda nezavisnost nekih regiona poput Galicije na zapadu ili Krima na istoku da i ne pominjem. Smanjenje državnog obuhvata i prenošenje moći na regionalne nivoe vlasti bi ublažile probleme koje različitost donosi jer bi bilo manje centralizovanih odluka koje pogađaju celu zemlju od 45 miliona ljudi. Umesto toga, ovo je samo još jedan protest da "naši" prevagnu. I tako Ukrajina nastavlja da se vrti u krug.

Live free or die

Mogu ljudi stavljati primedbe na Ravnu goru, na režisera, na svašta. Do sada niko nije uradio više da se kontinuitet laži koja se predstavlja realnošću barem delimično razbije. U zemlji u kojoj se uči falsifikovana istorija, gde sami sebe lažemo o tome gde smo bili, gde se nalazimo i kuda idemo, gde neumorno krojimo lažne slike sveta i komšija i gde je svako pozvan da da sud u svemu o čemu nema pojma, ovakavi koraci su veliki i ne treba tražiti dlaku u jajetu.

Ono što me je obradovalo je i kako jedan od meni dražih domaćih glumaca rezonije o tome šta je bilo, šta je patritozam i gde ćemo stići, možda...

Subvencije za izvoz i ulaganja

(Moj tekst iz poslednjeg NIN-a).

O politici subvencija je jako teško raspravljati jer su rezultati slabo merljivi.  Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive – evo, pogledajte, sad imamo Fiat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, su troškovi.

Prvo, da bi se dodelila subvencija Fiatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Čisto finansijski, subvencije su neto trošak. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju.

Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa.  Subvencija je vid mekog centralnog planiranja – umesto da tržišni igrači pomoću lokalnih informacija i na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa. Koren problema komunističke ekonomije je što su planeri odlučivali da proizvode pogrešne stvari.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnuila, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima – nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći – prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Uneta je neizvesnost. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena.  Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka.

Remetnja na tržištu nije nužno loša stvar, ako se pojavi neko ko je bolji i konkurentniji. Ali ovde to nije slučaj, ovde država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije.

Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno do budete konkurentni, inovativni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite. Ekonomija sada resurse usmerava na traženje političkih veza za preraposdelu postojeće vrednosti umesto na proizvodnju nove.   

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega – najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći.  Politika subvencije je neto trošak sa ili bez korupcije.  Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne deo problema – ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Ovo su troškovi politike subvencija.  Očigledno, teško ih je obuhvatiti i izmeriti. Ograničena sistematska istraživanja koja to pokušavaju da rade, slažu se da politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju na isto, kažu da subvencije nisu ključne u odlukama o stranim ulaganjima. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prva i stabilan pravni sistem.  Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To vam je jeftinije,  efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Izvoz nema posebna svojstva. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Devizni novac nema posebna svojstva.  Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.  U svetu ne postoji ozbiljan ekonomista koji će vam reći da treba da podstičete izvoz. Podsticanje izvoza je neto trošak – subvencija na štetu domaćih građana i privrede a u korist stranaca i izvoznika. 

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

Liberalno rešenje za bezbedniji saobraćaj

Jedna od prvih stvari koju primetim u nerazvijenim zemljama (ili politički korektno zemljama u razvoju), je kultura u saobraćaju. Znakovi, kada ih ima, se ne poštuju, pravo prvenstva prolaza je skoro uvek proporcionalan težini vozila i slično. Ipak, posle samo par dana vožnje učite sva nepisana pravila i u onome što vam se prethodno činilo haotično instinktivno pronalazite red.

Na primer u Kambodži malo je verovatno da će vozači automobila poštovati crveno svetlo na semaforu. Otprilike 50% vozača će ignorisati semafor. To naravno zvuči kao idealan scenario za veliki broj nesereća međutim upravo suprotno je slučaj. Pošto svi znaju da niko ne poštuje pravila svi vozači veoma pažljivo prolaze kroz raskrsnice čak i kroz zeleno svetlo ili kada imaju prvenstvo prolaza. Kao rezultat viđate relativno mali broj nesreća na putevima. Pošto svi voze jako sporo iz predostrožnosti i kada naiđete na sudar u pitanju je uglavnom lagano čukanje gde ponajviše strada limarija. Zvanični podaci me naizgled negiraju ali ne uzimaju u obzir da su velika većina vozila na ulici u Kambodži motori koji su znatno opasniji za vožnju od automobila. 

Hans Monderman, saobraćajni inžinjer iz Holandije smatra da je ponašanje vozača bitan faktor u saobraćaju i počeo je da dizajnira opasnije raskrsnice, bez znakova i razdvajanja traka za auotmobile, bicikliste i pešake. Njegov eksperiment je pokazao da naizgled opasnije raskrsnice proizvode manje nesreća. Pošto nema previše pravila svi učesnici u saobraćaju se ponašaju odgovornije. Evo par youtube linkova kako to izgleda u praksi.

U Engleskoj su na primer na nekim putevima sklonili belu liniju sa sredine što je uticalo na vozače da voze sporije. Takođe koriste vizuelne efekte da bi putevi izgledali uži nego što jesu ili namerno smanjuju vidljivost na raskrsnicama. Engleska je pri samom vrhu (iza Malte i Islanda) po pitanju bezbednosti u saobraćaju, pa valjda znaju šta rade.

Izgleda da manje pravila utiče na rast odgovornosti - liberlano nema šta. 

Merkantilizam

Moj utisak nedelje je sledeće: koliko ljudi je povodom afere SIEPA komentarisalo da je podsticanje izvoza kao politika nesporno, već da je sporan samo način na koji se to radi. To me je dalje podsetilo a) da je prvi post ikada na ovom blogu bio o merkantilizmu, b) da nikada od tada nismo objasnili šta taj "merkantilizam" tačno znači. A znam da ovo čitaju mnogi neekonomisti.

Merkantilizam je doktrina iz 18. veka. Kada je Adam Smith pisao svoju najvažniju knjigu (godina 1776.) i time praktično uveo ekonomiju kao posebnu disciplinu, jedan od njegovih ciljeva bio je da razmontira doktrinu merkantilizma. Pri tome Adam Smith čak nije bio ni posebno originalan -- sve što je on u toj knjizi rekao bilo je negde rečeno i ranije. Uključujući ovo o merkantilizmu koji je već tada bio na zalasku.

Doktrina merkantilizma u najkraćem kaže da je izvoz dobar i poželjan i da je akumuliranje čvrste valute u državi pravi izvor bogatstva. Suprotnost merkantilizmu, doktrina slobodne trgovine, kaže da su i izvoz i uvoz jednako dobri jer oboje samo predstavljaju dobrovoljnu razmenu; da se ključ bogatstva i prosperiteta ne krije u akumuliranju valute nego u zadovoljenju želja i proširenju izbora za potrošače; da izvoz i priliv valute koji sa njim dolazi treba tretirati kao na sredstvo a ne cilj po sebi; umesto toga, krajnji cilj je dobrobit potrošača.

U vreme merkantilizma svetska trgovina je rasla, i merkantilisti su gledali kako se iz Engleske odliva srebro i zlato, da bi zauzvrat sa bliskog i dalekog istoka stizali začini, čajevi, svila i parfemi -- tada jako luksuzna roba.  I merkantilisti su razmišljali isto kao što mnogi razmišljaju danas -- "da li je vredno za ovakve stvari, do juče nepoznate i nepotrebne, gubiti čvrstu valutu? Zlato i srebro su pravi i trajni novac, svila i parfemi se potroše. Treba zaustaviti ovaj odliv vrednosti iz zemlje i okrenuti ga.  Treba nam trgovinski suficit, ne deficit."

Ovo rezonovanje je primamljivo. Ono posebno ima smisla u protestantskoj i puritanskoj okolini, gde je štednja vrlina, a na potrošnju se okolina mršti.  U njemu ima primesa morala štednje.  Ali je ekonomski pogrešno jer individualne vrednosti prenosi u kolektivnu politiku. Otkad je ekonomija počela da kao glavnu računsku jedinicu posmatra pojedinca, a ne kolektiv, postalo je jasno da je pojedinac taj koji jedino može da odluči šta je "potrebno", šta njemu stvara vrednost, pa prema tome i šta treba kupovati a šta prodavati. Rasklapanje kolektiva na pojedince donelo je novi način razmišljanja o ekonomskim stvarima.

Danas je ekonomija u mnogo čemu daleko od prave nauke i bliža politici, ali po pitanju slobodne trgovine ekonomisti se slažu. Najpoznatiji proponent slobodne trgovine u poslednjih 30 godina je Paul Krugman, intervencionistički ekonomista i veliki levičar. I Kejns, otac savremenog intervencionizma je bio zagovornik slobodne trgovine, osim u jednom periodu kad mu to nije odgovaralo. U suštini skoro sve priznatije ekonomske škole od Smitha naovamo prihavtile su doktrinu slobodne trgovine. A slobodna trgovina znači kako odsustvo prepreka uvozu, tako i odsustvo stimulisanja izvoza.

Zato je veoma čudno što je ovo pridavanje magičnih svojstava izvozu tako uvreženo u Srbiji.  Izvoz nema eksterne efekte, pa da je zbog nečega proizvodnja za izvoz vrednija od druge proizvodnje. Ista je kao i svaka druga proizvodnja. Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti -- a šta se proizvodi, da li se proizvodi za izvoz ili za domaće tržište je apsolutno irelevantno. Odlično je kada ste veliki izvoznik -- ali samo zato što to znači da ste veliki proizvođač. Izvoz je odličan kao posledica vaše produktivnosti. Ali on nije sam po sebi uzrok ili motor ekonomskog rasta. Podsticanje izvoza na račun drugih, neizvoznih sektora, je podrivanje sopstvene produktivnosti.

Subvencionisanje "start-up" firmi

Radulović je najavio ulaganje u "start-up" kompanije u Srbiji preko "Venture Capital (VC)" fondova. Vlada će da uloži novac u VC fond ili fondove koji će onda ulagati u "start-up" firme u Srbiji. Osim klasične liberalne kritike da država ne može bolje od tržišta da alocira sredstva mislim da ima i praktičnih razloga zbog kojih ovaj projekat ima male šanse za uspeh (pod uspehom smatram da ovi fondovi uspešno prodaju svoje uloge i vrate državi više novca nego što je košta da isti pozajmi).

Prvo, ima nekoliko faza investiranja u "start-up" kompanije:

• "Seed" faza - To je faza gde preduzetnik sam uloži sopstveni novac ili novac prikupljen od porodice i prijatelja da bi napravio prototip proizvoda, registrovao patent ili uradio takozvani "proof of concept" - faza u kojoj ideja dobija osnovni oblik. U tech industriji to bi na primer podrazumevalo pravljenje sajta ili aplikacije koji ne bi imao sve funkcije ali bi imao one najvaznije. Na primer aplikacija za pozivanje taksija bi bila gotova, moglo bi da se preko nje pozove vozilo, ali ne bi mogla da pokaže gde se vozilo trenutno nalazi niti da se razgovara sa vozačem. Firma u ovom trenutku nema nikakva prihode. U seed fazi obično prikupite između 10 i 50 hiljada funti. (Moji primeri su iz Engleske jer sam tamo radio sa startapima). 
• "Angel" faza  - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od takozvanih Anđela - jer je rizik preveliki i racionalni investitori ne ulažu u ovoj fazi, banke ne daju novac a nema ni ozbiljnih VC fondova. Proizvod u ovoj fazi je i dalje ne ostvaruje prihod (pre-revenue) ili tek počinje da ostvaruje prihod ali svakako je daleko od profita. Anđeli ulažu od 100 do 300 hiljada funti i za to dobijaju između 15 i 30 procenata vlasništva. To znači da vrednuju firme od 350 hiljada do 1.7 milion u toj fazi. Taj novac se ulaže uglavnom u doterivanje aplikacije, možda zapošljavanje osobe zadužene za prodaju, reklame i tome slično. Firma u ovom periodu treba da počne da ostvaruje prihod ne i profit. 
• Serija A - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od VC fondova. Proizvod u ovoj fazi ostvaruje značajan prihod što ulaganje čini manje rizičnim. Firma još nije profitabilna u ovoj fazi ali je ili relativno blizu profitabilnosti ili je fokus na rastu prodaje ili čak samo rastu broja korisnika (facebook, quora, twitter). VC fondovi u ovoj fazi ulažu između 750 hiljada i par miliona (ustvari nema gornje granice ali dobro). Za to dobijaju opet između 20 i 40 posto vlasništva (ovo je naravno jako gruba procena), što znači da firme u ovom trenutku vrede (grubo) između 1.7 i 16 miliona funti. 
• Serija B,C,D - Ovo su faze u koje investitori ulažu veliki novac kada je moguće ostvariti veliku ekonomiju obima, možda za ekspanziju u inostranstvu i tome slično. Uber je na primer u Seriji B uzeo $39m a u Seriji C, samo dve godine kasnije i fantastičnih $360m, na procenjenu vrednost od $3.4bn. Nije loše za kompaniju koja je osnovana 2009. Sa druge strane Google je imao samo Seriju A jer je relativno brzo postao profitabilan.
• IPO ili privatna prodaja (PE) - Ovo je faza kada investitori naplaćuju svoje znanje. Kompanija izlazi na berzu pa je kasnije lakše prodati svoj udeo zbog velike likvidnosti ili je kupuju veliki privatni investitori.  

Radulović je pomenuo dolazak VC fondova. Ako vlada uloži 35m evra, što bi predstavljalo oko 30% ukupnog fonda (ili više fondova), ukupan kapital bi bio oko 110m evra. Tu po meni nastaje problem. Ja mislim da je Srbija malo tržište za 110 miliona takvog kapitala.

Evo računice. Od 110 miliona, otprilike 60 miliona bi trebalo da bude uloženo u firme u prve dve godine. Naime, ovi fondovi takođe moraju od nečega da žive pa svoje usluge naplaćuju po principu 2:20. Dva posto godišnje naknade za vođenje fonda i 20 posto od profita. Kako fondovi obično planiraju da rade 5 - 7 godina a neretko i čitavih 10, onda oko 20% fonda ode na menadžerske naknade. Samo dva posto godišnje, ali skupi se. Dakle, 20% naknada iznosi oko 22m. Neka ostave još 20 - 30m sa strane da bi mogli da ulože ponovo u firme (dry powder), onda dolazimo do cifre od oko 60 miliona.

Dakle, 60 miliona evra bi ostalo da se uloži u startap firme u Srbiji. Ako se ulaže oko milion evra po firmi to znači da bi oko 60 firmi dobilo novac. To je oko 60 firmi koje pre ulaganja od milion evra vrede između 1.5 i 4 miliona evra. U Srbiji nema toliko firmi u toj fazi razvoja. To su kod nas već razvijene a ne start-up firme koje bi imale znatno sporije stope rasta pa samim tim i VC model ne bi mogao da funkcioniše (30% godišnjeg rasta celog portfolia).

Možda je rešenje ulagati manje, u Angel fazi na primer? Tu bi bilo novca za oko 200 firmi (po 300 hiljada evra za firme koje vrede od 700 hiljada do 1.7m). Mada, meni se i to čini previše iz istog razloga, Srbija nema 200 firmi koje danas imaju kapitala oko milion evra i imaju potencijal da vrede oko četiri miliona evra kroz pet godina.

Da li može da se ulaže manje od par stotina hiljada po firmi? Može, ali to već ne rade profesionalni fondovi već pojedinačni investitori. Profesionalni fondovi ne mogu da pokriju troškove operacija sa malim investicijama. Fondovi naplaćuju 2% godišnje od iznosa fonda što bi trebalo da pokrije sve troškove. Ako je u pitanju strani fond ti troškovi ne mogu biti manji od par stotina hiljada evra godišnje, što znači da fond mora da ima bar 5 miliona na raspolaganju. Ako su investicije po 50 hiljada evra onda bi takav fond morao da napravi bar 60 investicija, što je naravno nemoguće.

Drugi problem je sve i da dovedu na primer Angel ili VC fondove, kome će ti investitori za pet godina prodati firme kada u Srbiji takvih investitora praktično nema? Da li će država onda da dovlači veće investitore i da pomaže serije B i C, da li će EBRD da pomaže ili bi do tada možda Beogradska berza trebalo da profunkcioniše?

Ja mislim da će biti jako teško dovući investitore čak i uz ovu predloženu subvenciju. Ne verujem da će iko da rizikuje svoj kapital da ulaže u rizičnoj industriji u jako rizičnoj zemlji bez očigledne mogućnosti da investiciju kasnije proda. Voleo bih da grešim, ali ako neko i dođe to neće biti za 2% godišnje naknade, što će sigurno investiciju učiniti neprofitabilnom. Zašto jednostavno ne sačekati da VC sami dođu u Srbiju kada procene da je to dobra investicija?

Preduzetnici! Junaci!

U knjizi Antikrhkost (Antifragile) Nassim Taleb iznosi mnogo interesantnih obzervacija o ekonomiji, evoluciji, investiranju, vežbanju u teretani... a sve u kontekstu antikrhkosti. Antikrhkost, reč koju je sam skovao, objašnjava pojave na koje negativni događaji utiču pozitivno. Izmislio je termin jer nijedna reč nije opisivala to stanje. Za antonim reči krhkost se pogrešno smatra reč žilavost. Antikrhkost bolje opisuje suprotno stanje krhkosti jer ne samo da oslikava izdržljivost (žilavost) na negativne udare već se usled njih i razvija.

Taleb objašnjava kako je ekonomija antikrhka zbog propalih preduzetnika i predlaže uvođenje praznika preduzetnika. Većina preduzetnika ne uspeva da se obogati ali preuzimanjem ličnog rizika omogoćuvaju ekonomski rast od koga celo društvo ima koristi. Taleb smatra da bi društvo trebalo da tretira propale preduzetnike u neku ruku poput palih vojnika jer su i oni heroji od kojih celo društvo ima koristi.

Predlaže da se za Dan Preduzetnika pročita sledeća poruka namenjena budućim preduzetnicima: Većina vas će propasti, osramotiti se i osiromašiti ali smo vam zahvalni za rizične odluke i žrtve koje podnosite zarad ekonomskog rasta planete i podizanje ljudi iznad granice siromaštva. Vi ste izvor naše antikrhkosti. Zahvalna nacija. 

Toliko o tome

Baš sam se pitao šta li će biti sa zaposlenima iz ukinute agencije za "podsticanje izvoza". Današnje vesti B 92 daju (očekivan) odgovor:

Radulović je podsetio da je Ministarstvo privrede predložilo u budžetu za 2014. godinu, koji je Vlada usvojila, ukidanje Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) i da su za agenciju predviđena sredstva samo za deo prvog kvartala.

Predviđeno je zatvaranje agencije nakon toga i prelazak trenutno zaposlenih u ministarstvo, jer će, kako je rekao ministar, biti potrebni za dalji nastavak aktivnosti na promociji izvoza.

Dakle, vrlo je sporno nazivati ovo što se desilo nekakvim "ukidanjem" bilo čega: isti birokrati koji su do sada sedeli u odvojenoj agenciji nastaviće da rade isto što i do sada ("podstiču izvoz"), samo u okviru već postojećeg ministartva.

Liberalizam bez liberala

Ne znam da li ste primetili ali Radulović uglavnom dobija pozitivne komentare. Ne samo od nas liberala već i od mejstrim medija. Evo samo nekih komentara sa B92:

"Saša Radulović je apsolutno u pravu."
"Podrška ministru Raduloviću."
"Jedan od retkih ministara koga razumem o čemu govori."
"Glasao bi za Radulovića da se kandiduje i protiv Vučića."
"Najiskrenije, od svih ministara ... ovo je jedini čovek za kojeg verujem da radi NEŠTO KONKRETNO i KORISNO."

Možda je nekoga ova podrška iznenadila ali građani Srbije tradicionalno podržavaju liberalne reforme. O zabludama o nepopularnosti ekonomskih reformi smo već pisali. Tražnja za ozbiljnim liberlanim reformama evidentno postoji ali političari ili ne razumeju građane ili su ideološki opredeljeni kolektivisti, ili oboje.

U svakom slučaju biće da u Srbiji ne fali liberalizma nego liberala.

Ukidanje SIEPA

Posebne čestitke Radulović i ekipa zaslužuju na hrabrosti da nezavisno misle.  Za srpsku ekspertsku elitu "izvoz" i "investicije" su svete krave i kada u njih dirate rizikujete sve vrste diskvalifikacija. Potrebno je nešto samopouzdanja i vere u ispravnost sopstvenih stavova da bi se usprotivili konsenzusu elite. Kao kada bi sada neko rekao da spoljnotrgovinski deficit nije problem ili da dinaru treba fiksni kurs.

U delu javnosti koji odobrava ukidanje SIEPA, ovo odobravanje je kvalifikovano. Kaže se, izvoz i investicije svakako treba podsticati, samo što SIEPA nije dovoljno efikasno ili odgovorno obavljala ovu funkciju. Nema razloga za ovu kvalifikaciju. Izvoz nema magična svojstva, nije ništa bolji ni gori od bilo koje domaće proizvodnje. Strane investicije nisu ništa bolje od domaćih ulaganja. Velike i vidljive investicije, investicije za naslovne strane, nisu ništa bolje od malih ulaganja. Nisu bolje od proširenja lokalne apoteke ili rasta obrta pekare. Dinar stvoren na bilo koji od ovih načina vredi apsolutno isto. A politika podsticanja izvoza i investicija upravo oduzima dinar od pekara i apotekara da bi posle birokratskih troškova i distorzija dala 90 para izvozniku ili stranom ulagaču. Korupciju na stranu - ovo je rasipnička poitika čak i kada nema rasipanja.

Povodom najave ukidanja SIEPA pretdhodnih dana moglo se čuti nešto ovako: ako su izvozni i investicioni podsticaji loša ideja, kako to da sve zemlje imaju ovakve agencije?  Evo kako.  Prvo, ako mi nekada u usmenoj raspravi iznesete argument da nešto treba uraditi zato što "sve zemlje to rade", zalepiću vam šamar. Drugo, nije tačno da sve zemlje imaju iste agencije ili rade iste stvari. Daleko od toga. Mnoge zemlje to uopšte nemaju, mnoge druge muljaju na slične načine ali u mnogo manjoj meri.  A razlog zašto mnoge zemlje to ipak rade je što i u njima postoji slična politička ekonomija kao i u Srbiji. I one imaju"eksperte" i stranke, i oni su korumpirani, i u njima su podložni neznanju, populizmu i merkantilističkim zabludama. Ali u proseku, razvijenije zemlje mnogo manje pate od takvih stvari. I posebno su njihove stručne elite imune od toga. Uzmite udžbenik jednog Krugmana, omiljenog srpskog ekonomiste, pa ćete videti da i on lepo objašnjva da su politike podsticanja izvoza neto šteta za ekonomiju zemlje. Krugman. Ne Hayek, ne Friedman. Krugman.

Prema tome, sva podrška ministru Raduloviću, na dosadašnjim potezima i na hrabrosti da misli svojom glavom. Negde sam video da mu prebacuju da nije ekonomista nego inženjer. Šta god bio, po ovome što je do sada pokazao kvalifikovaniji je od kompletne dosadašnje ekspertske elite. 

Vesti

Sve češće gubim živce čitajući novine/sajtove:

1. Svetu preti nestašica vina (sajt RTS preneo vest iz Tajma)

Ukratko, ponuda vina opada, a tražnja (prevashodno zbog Kine) raste što će, navodno, dovesti do nestašice.

Mislim, šta reći na ovako nešto, osim da, čudnom igrom slučaja, postoji jedna stvar koja se zove CENA i koja, takođe nekom čudnom igrom slučaja (neki bi rekli "kao nevidljivom rukom") raste baš u situaciji kada ponuđena količina opada, a tražena količina raste, tako da utiče na to da se ponuda poveća, tražnja smanji i tako uspostavi nova ravnoteža. Nestašice vina svakako neće biti, možete biti poptuno sigurni u to.

2. U Politici je objavljen članak na temu novog Zakona o zaštiti potrošača koji sadrži sledeće dve genijalne rečenice:

Jedna od važnih izmena jeste i to da će građani ubuduće imati i pravo na raskid ugovora sa trgovcem u roku od 15 dana od njegovog potpisivanja. Ova odredba je postojala i u prethodnom zakonu, ali nije funkcionisala, i to je jedno od prava potrošača koje se često nije poštovalo. 

Dakle, jedna od važnih izmena je to što će novi zakon sadržati odredbu koju sadrži i prethodni zakon? Uz to, do sada ta odredba nije funkcionisala, a sada će da funkcioniše zato što će se, za razliku od sada, takođe nalaziti u zakonu?

3. Novosti, naslov članka: Za hranu nam treba plata i po!

Prva rečenica istog tog članka: Za standardnu potrošačku korpu u Srbiji, prema poslednjem statističkom merenju, treba gotovo jedna i po prosečna zarada ili oko 66.000 dinara.

OK, urednici (koji valjda daju naslove) ne moraju da znaju šta je BDP ili inflacija ili budžetski deficit, ne moraju čak ni da budu trezni kada daju naslove, ali treba da znaju da "standardna potrošačka korpa" ne sadrži samo hranu, već i poneki toalet papir i pastu za zube. U stvari, ne moraju čak ni to da znaju, dovoljno je da pročitaju članak kojem daju naslov, jer u njemu jasno piše da u potrošačku korpu ulaze i komunalije i razne druge neprehrambene stvari. Uz tekst čak ide i okvir pod naslovom "Komunalije sve paprenije" i u kojem piše "Najviše novca u trgovinskim radnjama ostavljamo za hranu i bezalkoholna pića, oko 40% kućnog budžeta". Uzgred, slutim da je i tom okviru naslov dao isti urednik, pošto se u njemu uopšte ne pominje bilo kakav rast cena komunalnih usluga.

4.  Takođe Novosti: 

Većina auto-škola u Srbiji ne radi, jer je rok za usklađivanje njihovog poslovanja sa novim propisima istekao 26. oktobra.

NE! Većina auto-škola u Srbiji ne radi jer je neki pametnjaković propisao takve minimalne uslove za poslovanje auto-škola da niko ne može da ih ispuni:

Prema novom Pravilniku o osposobljavanju kandidata za vozače, sve škola moraju da obezbede: učionicu od najmanje 25 kvadrata, prostoriju za administrativne poslove od osam kvadrata, najmanje jedno vozilo za svaku kategoriju (ukupno 17) i poligon dugačak 51 i širok 7 metara, ali i licencirane predavače i ispitivače. Administrativna taksa koju moraju da uplate iznosi 80.230 dinara.

5. Ipak, glavna nagrada ide naslovu "Devojčica koju zovu novim Stiv Džobsom". Radi se o izuzetno siromašnoj devojčici iz Meksika kojoj dobro ide matematika. Kakve veze ima matematika sa Stivom Džobsom, nemam ni blagu predstavu. Mogli su da je prozovu i novim Majklom Džordanom ili novom Lejdi Gagom, imalo bi isto smisla koliko i ovo. 

Drugosrbijanstvo, reloaded

Ne znam šta da kažem na ovo, ali baš im (ni)je dobro. Ideologija antifašizma mi je potpuno nejasna kao pojam, jer izgleda da se tu može upakovati zajedno ultraneoliberalizam (hvala analitičarima sličnih kvaliteta ovoj grupi antifašista na ojačanoj novoj kovanici) i staljinizam. Baš široka ideologija. 

Privatni vagoni

Putnički vozovi u Vijetnamu su u državnom vlasništvu ali imaju i privatne vagone. Firme koje žele da se bave transportom putnika plaćaju fiksnu naknadu državnoj kompaniji za prevoz vagona. Privatne firme prodaju mesta u svojim vagonima a cenu određuju sami (od 40 - 150 dolara za put od 400km)  Mesta u tim vagonima su skuplja ali je i proizvod bolji . Kola za spavanje su lepo sredjena, posteljina i kupe su čisti, toalet je pristojan a klima i TV rade. 

Ovo bi bilo zgodno prelazno rešenje i za Srbiju dok čekamo privatne vozove. Naravno da privatni vagoni ne rešavaju problem loših pruga, odlaganja polaska i kašnjenja ali bi bar put od Beograda do Bara bio znatno prijatniji. 

Zanimljivi linkovi

1. Kako iznervirati navijače u 60 koraka - sjajan tekst o istoriji Golden State Warriorsa, o tome kako nikada nisu propustili priliku da propuste priliku:

That concluded a 20-year run  (1977-1997) with the following lowlights: five playoff appearances; 13 playoff victories total; three no. 1 overall picks and two other picks in the top three; eight players traded who ended up starting for a championship team or making a first- or second-team All-NBA (McHale, Parish, Webber, Hardaway, Richmond, Williams, Wilkes, King … and that doesn't include Payton), three future Hall of Fame coaches who passed through on their way to a better place (Popovich, Karl, Adelman), two valuable bench guys buried in Golden State who thrived elsewhere (Mario Elie and John Starks), an All-Rehab Starting Five (King, Richardson, Mullin, Washburn, Lucas) and a Hall of Fame Absolutely-Coulda-Drafted-Him Starting Five (Bird, Garnett, Kobe, T-Mac and Payton, with McHale coming off the bench).

2. Nekog lika nije mrzelo da u jednu sliku stavi sve svemirske brodove kojih se setio, iz filmova, serija i igara, kako bi se jednom za svagda rešile rasprave o tome koji je najveći. Zaključak - po svoj prilici, najveći je onaj iz Independence Day-a.

3. Preistorijsko guglovanje.

4. They are they, we are we - priča o Vujadinu Boškovu sa sajta In Bed with Maradona.

5. Kako imati sreće

Wiseman speculated that what we call luck is actually a pattern of behaviors that coincide with a style of understanding and interacting with the events and people you encounter throughout life. Unlucky people are narrowly focused, he observed. They crave security and tend to be more anxious, and instead of wading into the sea of random chance open to what may come, they remain fixated on controlling the situation, on seeking a specific goal. As a result, they miss out on the thousands of opportunities that may float by. Lucky people tend to constantly change routines and seek out new experiences. 

Uzgred, zanimljivo je to da u srpkom jeziku postoji jedna reč "sreća" sa dva potpuno različita značenja - luck i happiness. (Slično važi za vreme - time i weather, ali to nema nikakve veze sa postom.)
6. Hrdjanje jedne civilizacije, sjajan post sa bloga Nekompetentna reakcija. Iz zaključka:
Svijet vjerojatno neće propasti sutra. Nema izvanzemaljskih osvajača koji će ga spaliti zrakama smrti. Ali neće biti ni ljepši. Civilizacija je krhak mehanizam koji hrđa ako ga se ne održava. Zapad je odustao od podmazivanja.

Birokratske prepreke

Često se govori o "uklanjanju birokratskih prepreka", ali se retko kada ode dalje od bržeg izdavanja građevinskih dozvola i sličnih stvari. A sličnih stvari bukvalno ima na svakom koraku. Uklanjanje bilo koje od njih neće dati spektakularne rezultate, ali bi politička odluka da se sprovede temeljna i dosledna liberalizacija i deregulacija poslovnih aktivnosti možda mogla da znatno uveća ekonomski rast.

Pre neki dan mi je drug ispričao da je tokom devedesetih njegov ćale bio vlasnik relativno male livnice. Posao je išao super negde do 2001. - 2002. godine, kada je porastao uvoz i tržište bilo preplavljeno jeftinom robom. Shvatio je da neće može da se takmiči sa Kinezima koji proizvode standardizovane livene proizvode (mesing, aluminijum, bronza) vrlo jeftino, ali je pomislio da bi mogao da ponudi relativno jeftinu izradu bisti i raznih personalizovanih skulptura evropskom tržištu. Jednostavno, neko iz EU bi mogao mejlom da pošalje par fotografija, neki domaći student umetnosti bi od toga napravio model, skulptura ili bista bi bila izlivena i prodata za recimo 800 evra. Inicijalna analiza je pokazala da bi vrlo sličan proizvod u EU koštao oko 2.500 evra. Na kraju, od ideje nije bilo ništa. Zašto?

Zato što je izvoz umetničkih predmeta na režimu dozvole. Dakle, da bi mogao da izvezeš skulpturu, potrebno je da pribaviš dozvolu Ministarstva kulture. Navodno, te dozvole se relativno lako pribavljaju (kada se ne radi o nekim poznatim umetničkim delima i/ili antikvitetima), ali je zakonski rok za izdavanje dozvole 30 dana. Time je poslovna ideja "pošalješ mi slike mejlom i dobiješ bistu poštom za 10 dana" postala "pošalješ mi slike mejlom i verovatno dobiješ bistu poštom za 45 dana, osim ako osoba koja izdaje dozvole nije na godišnjem odmoru ili bolovanju". Kada je shvatio da će za SVAKU pošiljku morati da traži saglasnost Ministarstva kulture, odustao je od posla.

Prvi u svetu

Srbija lider u konzumaciji cigareta.