Povodom predloga reformi ovih dana se dosta čuju reči da se neki doprinosi ukidaju ili "na teret radnika" ili "na teret poslodavca". Pa se onda neki bune oko raspodele tog tereta, kažu da treba ukinuti više na teret jednih, manje na teret drugih.
Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.
Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori. Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.
Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada. Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.
Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom. Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi. To je veća elastičnost ponude rada.
Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.
Jasno je kakve su reforme potrebne za to.
Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.
Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori. Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.
Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada. Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.
Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom. Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi. To je veća elastičnost ponude rada.
Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.
Jasno je kakve su reforme potrebne za to.
1 comment:
Ruzvelt sada krivi krivi (svoju crnu) sudbinu, sto on voli javne radove a ne Radulovica reformu :d Ili sto nije imao Boska Mijatovica da mu objasni kako je ekonometrijski dokazano da promena slova na ZOR-u magijski deluje na smanjenje nezaposlenosti :d
Ja ocekujem da kapitalisticko-komunisticki frankenstajn nastavi da zivi dok ne udesi svog tvorca
Post a Comment