Ovo spada u onu neslavnu rubriku "čak i ... priznaje", pa onda navedeš ime nekog libertarijanca koji zagovara ovu ili onu državnu itnervenciju. Najčešće su u ovom kontekstu korisni Hayek i Friedman. Međutim, ni Adam Smith nije za bacanje. Najčeće upotrebljavan u ovom kontekstu je njegova radna teorija vrednosti kao i zagovaranje državne potrošnje u nekim oblastima. Najnovija upotreba Adama Smitha od strane socijalista je Obamino pozivanje na njega da bi opravdao povećanje mimimalnih nadnica:
Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.
U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.
Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.
Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.
U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.
Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.
Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.
It’s well past the time to raise a minimum wage that in real terms right now is below where it was when Harry Truman was in office. (Applause) This shouldn’t be an ideological question. It was Adam Smith, the father of free-market economics, who once said, “They who feed, clothe, and lodge the whole body of the people should have such a share of the produce of their own labor as to be themselves tolerably well fed, clothed, and lodged.” And for those of you who don’t speak old-English – (laughter) – let me translate. It means if you work hard, you should make a decent living.
Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.
U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.
Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.
Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.
U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.
Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.
Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.
22 comments:
Izuzetno!
Lepo je nama profesor Pavlovic (Politicka ekonomija, na 1. godini) pricao da je samo klasna zaslepljenost sprecila Smita i Rikarda da uvide ono sto je kasnije uvideo Marks. :)
Pa za Smita se zna (dobro osim obame očigledno), da je njegova radna teorija vrednosti potpuni promašaj (isto kao kod marxa). Ali to kumanjare (svejedno da li su desni ili ljevi) uvek rade i argumentiraju u stilu e vidite čak je to i smith rekao koji je bio za nevidljivu ruku. I tako če bezbroj puta...
Posteno i ja redovno ubacim "Cak i Krugman kaze..." kad je na nasoj strani.
@Slaviša Tasić
Da znam da i ti to ubaciš. Ali sa tim nije problem ako je u pravu. Ali nije uredu kad se lupa o stvarima za koju je dokazano da je glupost. A onda se doda, da su oni rekli i to i ono a onda ispada svašta. A ti Slaviša deluješ u suprotnom pravcu:)
Imali su Smit i Rikardo i drugih ideja koje su ostavili u legat drugovima:
"(...)generally speaking, the Protective system in these days is conservative, while the Free Trade system
works destructively. It
breaks up old nationalities and carries antagonism of
proletariat and bourgeoisie to
the uttermost point. In a
word, the Free Trade system hastens the Social
Revolution. In this
revolutionary sense alone , gentlemen, I am in favor of Free Trade."
Karl Marx SPEECH ON THE QUESTION OF
FREE TRADE
DELIVERED TO THE
DEMOCRATIC ASSOCIATION OF
BRUSSELS
AT ITS PIBLIC MEETING OF JANUARY 9, 1848
Марко,
Где се сети Павловића са Политичке економије!?
Ја сам полагао код проф.Б.Илића. Нудио ми и место асистента, захвалио сам на томе...
Osnovna premisa tu je ta, da potrošna roba određuje i cenu največeg kontejnerskog broda i cenu visokih peći. I svega drugog.
Dosta interesantna i dosta tačna pretpostavka, osim što je donekle izvitoperena državnom potrošnjom.
U toj deformaciji se verovatno krije neki fundamentalni ekonomski problem.
Nije problem Obama, problem je što sam ja moj rad cijenio po radnoj teoriji vrednosti , a trebao sam gledat margine
Ivane,
Jesam li dobro negde usput pročitao da Foss i Klein nisu bili oduševljeni tvojim radovima na temu firme...šta im se konkretno nije sviđalo?
MMilan,
ne znam jer mi se nisu direktno javili. Logicno je da budu nezadovoljni jer ih kritikujem. S druge strane, Klein je na svom blogu ranije komentarisao kako je rad zapravo odlican ali bez mnogo detalja. Foss je mislim obecao uredniku Journal des Economistes and des Etudes Humaine gde je moj originalni clanak izasao da ce napisati odgovor, ali od toga nije bilo nista, bar zasad.
Konkretno pročitao sam tvoj članak prakseologija i firma iz Ekonomskih anala,a ako nije prblem dao bih malu opservaciju,ne na tvoj rad već i na čitavu temu teorije firme...
Ono što meni upada u oči jeste način na koji je moderna firma nastala. Naravno da ovakva simplifikacija jeste krajnje neprecizna,jer ima toliko modela različitih firmi ali društva sa ograničenom odgovornošću su se pokazala kao tržišno najača.
Te limited liability companies su nastale u 19. veku kao rezultat britanskog pravnog sistema jer se pojam potpune odgovornosti pokazao kao loša pravna praksa u novorastućem kapitalističkom društvu gde su partneri previše morali da vode računa jedni o drugima tj o poslovima drugih partnera van firme,zbog eksternih efekata,jer su dugovi van firme stizali na naplatu u firmu kao rezultat potpune odgovornosti partnera(u prethodnom feudalnom sistemu ua ovakvim modelom nije bilo potrebe jer je sama titulacija aristokratiji obezbeđivala privilegovan status,a kapitalista je sa taj status morao da se izbori u tržišnoj utakmici).
Sad ide poenta-prevashodni cilj nastanka društva sa ograničenom odgovornošću jeste umanjenje rizika kod ulaganja kapitala,naravno da sam sad rekao nešto što je svima očigledno ali mislim da bi se svaki dalji razvoj teorije firme morao fundirati na ovoj premisi prosto jer je to osnovna uloga firme,umanjenja rizika prilikom ulaganja. Naravno da posle vek i po pravne dinamike se to sve mnogo i izkomplikovalo i u mnogome promenilo karakter firmi,ali ovo je srž potrebe za firmom. Nisu ni drugi efekti zanemarljivi,npr činjenica da udruživanje sa nekim partnerima može da poboljša šanse za uspeh u tržišnoj utakmici,jer on ima znanje,informacije,moć i slično. međutim ovi i ovakvi razlozi nisu toliko bitni prosto jer se sve to može ostvarivati i bez pojma firme,ali ipak je očigledno da je pojam kompanije sa ograničeno odgovornošću značajno determinisan potrebom da se određena količina kapitala uložena u određeni poslovni poduhvat što je više moguće oslobodi rizika,onog koji spada u vantržišni rizik jer konkurenciju ne možeš da izbegneš ali možeš nepotrebne bočne efekte.
Kako jedan radnik da smanji svoj poslovni rizik , ako cemo stvar gledati ekonomski i libertarijanski ?
Dali njegov odgovor mora biti refleksija Burzuaskog ?
Slobodna udruzivanja shvatam kao radnicke sindikate ali kako da shvatim oslobodjenja od rizika ?
Ako radnik pogine, ozlijedi se, ili oboli , kako on da umanji svoj riziko ako ne socijalnim drustvom ?
Kasnis sa konceptima 100 godina, Adam smith i Friedman ?!! Molim vas presli smo na Madoff - sku ekonomiju -> pare = dug tako cela zapadna ekonomija funksionise sa preko 800 000 milijardi $ kockarskih ugovora u finansijskoj sferi (see bis.org) dok je svetski GDP 60 000 milijardi $, a od tih 800 000 milijardi samo 2% ugovora povezani su za realnu sferu ekonomije, to sto kupujemo hleb itd svaki dan. A sve je do toga doslo bas pod uticajem Liberalizma i libertarijanizma. aima i svoj zasto naravno kako umesto da smanjimo nke stvari posle kolapsa subprimes, e to moze se videti kroz Balski sporazum 3 koji se postavlja samo za banke od oko 10 zamlja, a ne i bankarskih alata, i da se kriza prosiri da bi ostalo samo nekoliko banka jer ih ima previse tako misle u wall street-u u City-u.
I upravo Formula Liberalizam ( privatnik jaci ekonomski i zakonom i pravno ) i libertarijanizam ( krsenje svih kulturnih vrednosti u svakom koraku povezano sa ekonomijom) je ta koja gradi buduci bankarski kolaps, a i unistenje drzave srbije vec decenijama.
U EU gde predsednici ne vrede nista nego Komisari vode sudbinu nacijama, imaju cilj da federalizuju ceo kontinent a to samo moze sa unistavanjem danasnje konstrukcije drzave "state-nation".
I Vidimo to sa sjedinjenim americkim drzavama, ali uvesti to u evropi gde ima preko 30 jezika i raznih kulturna?! Nijedna nece preziveti tu se gubi generalni nivo zivota, zdravlja, kupovne moci i gubitak kulturnih obicaja. primer? Francuska, ide se na to da sam 20% populacija radi a 80% samo konzumira ali da bi se doslo do toga mnogo treba da se propati, i to za koje plate goldman Sachs reporucio je francuskoj da smanji plate za 30% sto danas u francuskoj pola radnika zaradjuje manje od 1000€ .
Politehnicar Jacques Attali koji preko 30 godina vodi predsednike koji put da uzmu ekonomski i finansiski, je skoro rekao da ako svetska populacija predje iznad 12 miliardi, neznaju da na tu masu nameste sistem, i da resenje za to je da smanjuju broj rodjenja, i "solucija je demokratija gledajuci da u africi zena bez demokartije rodi 7, a uspevsi da pod demokratijom rodi 3 i nadamo se boljih rzeulata(...)sto vise demokratije sto manje dece, sto manje demokartije sto vise radjanja"
zalis se kakvo je stanje drzave a upravo si uzeo formulu ekstremizma koja i ubrzava unistenje drzave, sa povecanjem konflikta u isto vreme.
"Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje"
Rad=sredstvo za rad => Covek=srafciger?
Zaboravio si samo jednu malu sitnicu: oportunitentni trosak srafcigera i coveka nije isti :D
Da nije bilo viska dokolice, umesto da po receptu Jankovica, radi u nekom rudniku, Isak Njutn nikada ne bi otkrio gravitaciju :D
@Darko
STA?????
Ja zaista najvise volim da krsim sve kulturne vrednosti dok se krecem u korak sa ekonomijom
much break. so love. amazed. wow.
@jouissance ... i plod toga je gradjanski rat. :)
I oni koji sve rade da te uvode da krsis kulturne vrednosti, NIKADA SVOJE NE KRSI.
Ali to je u gradjanskom ratu se vidi pavo lice svakome, a mene interesuje kultura pa tako odma povezano sa iskustvom istorije. Takvi likovi kao ti nit prezive gradjanski rat, niti tvoje misli i nacin zivota ni vek ne uspeju da obstanu. I gradove i drzave koje tako su radili srusili se i nestali.
Post a Comment