O imperijalizmu i izgradnji nacija

Jedna od čestih kontroverzi među libertarijancima, posebno u Americi, vezana je za ratove u Iraku i Avganistanu: da li je i sa kojim razlozima moguće podržavati ove ratove i zadržati liberalnu tj libertarijansku poziciju.

Ja ću ispitati dve najčešće vrste protiv-argumenata za ovu mogućnost, od kojih verujem da je prva vrsta delimično opravdana, dok je druga neopravdana. Prva vrsta se tiče standardnih prigovora da je "rat zdravlje države" tj etatizma. Svaki rat vodi širenju državne moći, i kroz istoriju, posebno u 20 veku, svi etatistički lideri i diktatori su koristili rat kao izgovor za nacionalizaciju, pljačku, širenje državne kontrole u ekonomskim i ne-ekonomskim stvarima. Po istoj logici, vođenje dva rata u isto vreme, ne može a da ne ostavi traga na američku politiku i da je ne gurne makar malo dalje u pravcu etatizma. Drugi argument je da je rat skup, i u životima i u novcu, i da vodi povećanju poreza i ekonomskom osiromašenju. Sve ovo treba da bude podsetnik da ako rat nije zaista neophodan (odvraćanje invazije ili samoodbrana) treba ga po svaku cenu, upravo sa libertarijanskih pozicija, izbegavati: ne nužno iz "humanističkih" ili "kulturoloških razloga" (što smo protiv "američkog imperijalizma" ili smatramo da je super da Sadam vlada u Iraku jer on predstavlja autentični izraz kulture Iračana) već iz sistemskih razloga američkog nacionalnog interesa (i želje svih libertarijanaca van Amerike) da federalna država bude što slabija.

Drugi tip prigovora kaže da su ratovi u Iraku i Avganistanu, čak i da zanemarimo ove klasične protivargumente, zapravo pogrešni sa stanovišta samih ratnih ciljeva. Izgradnja nacija, i pokušaj da se nametne demokratija i kapitalizam zaostalim nacijama, ili nacijama čija neformalna pravila igre, kultura i tradicija nisu pogodni za privatanje ovih ustanova je čisto gubljenje vremena i resursa. Čak i da nam je svejedno što američki vojnici ginu a poreski obveznik plaća, ceo poduhvat nema smisla jer Irak i Avganistan ne mogu spoljnom intervencijom biti pretvoreni u uspešne demokratske nacije, prosto zato što njihovo stanovništvo kulturno i mentalitetski nije spremno za promenu. Ili je čak aktivno i ne želi, tj želi nešto drugo, poput teokratije, šerijata ili diktature ove ili one vrste.

Rekao sam da prvu vrstu argumenta smatram načelno valjanom, sa nekoliko dopuna ili preciziranja. Najpre, ako prihvatimo poziciju minimnalne države, što većina libertarijanaca čini, onda ona ne implicira apsolutni pacifizam, već odobrava odbrameni rat. Napade 11 septembra je izvela organizacija Al Kaida koja je imala sedište i zaštitu u Avganistanu od strane talibanskog režima. Rat za svrgavanje Talibana je stoga, čak i sa usko libertarijanske pozicije, bio opravdan, jer je bio akt direktne samoodbrane protiv agresora. Svrgavanjem Talibana presečena je obaveštajna, materijalna i logistička podrška al Kaide i ona naterana u beg i ilegalu, dok je veliki deo njene mreže bio uništen, što je jedan od ključnih razloga zašto nije bilo daljih napada na SAD. Druga rezerva vezana je za stepen širenja države kao posledice oba ova rata. On nije bio naročito veliki. U periodu 2001-2008 došlo je do značajnog povećanja državne potrošnje kao procenta GDP, ali najveći deo tog porasta nije bio u domenu vojnih neko civilnih izdataka, uglavnom subvencija i entitlements programa. Što se tiče famoznih kršenja građanskih prava o kojima kritičari stalno pričaju (poput "torture" i "špijuniranja") ona sama po sebi opet nisu imala nikakve veze sa samim ratovima, i bila bi počinjena (ili ne bi) potpuno nezavisno od bilo kog rata. Činjenica da je rat u Iraku sada praktično završen (američka vojska se ubrzalno povlači), a da će i u Avganistanu verovatno uskoro ući u završnu fazu, a da niko ni ne pomišlja na labavljenje ovih ograničenja građanskih sloboda najbolje svedoči da one nemaju nikakve veze sa ratovima, nego sa napadom od 11 septembra, i političkom atmosferom posle toga. Da li su te politike mudre ili ne, drugo je pitanje, ali ga moramo razdvojiti od posledica ratova u Iraku i Avganistanu kao takvih. Dakle, klasični libertarijanski prigovori važe samo za rat u Iraku (jer je teško demonstrirati kakvu je to pretnju po SAD predstavljao Sadam Husein, što bi rat opravdalo s libertarijanskih pozicija), i to prevashodno za njegovu cenu u novcu i ljudskim životima, ne u jačanju državne kontrole, jer ako je do njega i došlo, desilo se potpuno nezavisno od tog rata.

A šta je sa argumentom o samopobijajućem karakteru izgradnje nacija? Taj argument ni teorijski ni empirijski ne stoji najbolje. Ako je izgradnja nacija načelno nemoguća, kako to da je uspela u Nemačkoj i Japanu posle 1945? Kritičari će reći da je njihova ”kultura” bila pogodna za to, za razliku od Iraka i Avganistana. Ali, ja ne vidim ni jednog klasičnog liberala u Nemačkoj 1945 osim samog Erharda. Ne vidim, u tom smislu, i nikakvu drugu političku snagu, sem članova i simpatizera nacističke stranke. U periodu 1945-1950, periodu konsolidacije demokratije i drastičnih protržišnih reformi, većina Nemaca je i dalje podržavala Hitlera, i mislila da je žrtva neopravdane okupacije neprijateljskih sila koje ne žele dobro Nemačkoj. Ili još pre u Japanu. Japan nije imao bukvalno dan demokratske vladavine pre 1945, i imao je apsolutnu autokratsku tradiciju najgore vrste, sa Carem božanstvom, militarističkom elitom, kamikazama, enormnom nepopularnošću kapitalizma. Nemci na steroidima! Kako je “izgradnja nacije” uspela tamo? Od arhi-agesora i jedne od najmilitanijih i najautoritarnijih nacija na svetu, do dekandentnih pacifista i kapitalista za samo nekoliko godina. Da, moguće je da većina u arapskom svetu danas mrzi Ameriku i podržava teroriste (mada je ta podrška drastično pala poslednjih godina), ali je jednak, možda i veći procenat Nemaca mrzeo Ameriku i podržavao Hitlera 1945. Šta nam to govori?

Očigledno, “kultura” je čarobna reč koja sve može da objasni: šta god da se desi bilo gde, uvek neku kulturu ili kulturnu tradiciju možeš prizvati u pomoć. Kad Irak za 5 godina možda napravi prirvredno čudo, ili makar samo pokaže ozbiljniji napredak, ne sumnjam da će se odmah pojaviti “kulturolozi” koji će objasniti da to sve nema nikakve veze sa ekonomskim i političkim sistemom koji su im Amerikanci ostavili, nego sa tradicionalnom arapskom “kulturom” trgovine. Kao što je danas islamistička “kultura” i to što Muslimani vole teror razlog za nestabilnost, a ne specifična politička konjunktura i upliv ekstremističkih grupa iza kojih stoji al Kaida (i Iran).

Razlog za nesporazum ovde je u sledećem: ljudi poput GW Busha veruju da su aspiracije ljudi univerzalne, da Arapi i Avganistanci, baš kao i Amerikanci, Nemci i Japanci, žele slobodu i prosperitet. Ako pođete od te pretpostavke, onda vam “izgradnja nacije” (vojno obaranje ditkatotrskog režima) i neće izgledati neki veliki socijalni konstruktivizam ili “veliki skok napred”, već naprosto kao prijateljska pomoć spolja tim narodima da uklone veštačke političke barijere svojim prirodnim i univerzalnim težnjama. Ali kultur-rasistima poput Hantingtona rat u Iraku izgleda kao konstruktivizam upravo zato jer oni ne misle da svi ljudi dele iste prirodne težnje, već da su neke “civilizacije” drugačije, da Arapi nisu za demokratiju ili katolici za kapitalizam. I da je američka misija u Iraku mnogo dalekosežnija, neka vrsta sumnjivog psihološko-političkog lobotomiranja divljaka da postanu fini kao mi, jedna vrsta ispiranja mozda ili kulturnog reporogramiranja. Pošto je to nemoguće, onda je i projekat “nerealističan”. Predstavlja, što bi marksisti rekli, “preskakanje faza u razvoju”.

Da zaključim, pozicija izolacionizma je najbliža libertarijanizmu, ali je za nju dovoljan argument da nije dužnost američkog vojnika i poreskog obveznika da ispravlja sve svetske krive Drine o svom trošku. Ne treba nam teorija da je oslobođenje Iraka zapravo štetno po same Iračane, jer njima ne treba sloboda pošto su oni Muslimani, i kao takvi vole više da vešaju homoseksualce i kamenuju preljubnice.

Planeri su poludeli - Lazar će da živi u nosorogu

Južni Sudan, u kojem trenutno živi moj kobloger, je objavio bizarni plan da gradove fizički oblikuje po biljkama i životinjama. Tako će Džuba, glavni grad, iz aviona ličiti na nosoroga.

Lazare, jel ja za ovakve bizarnosti treba da saznajem sa Frikonomiks bloga?

Zanimljivo poređenje

Essentially, the core environmentalist argument against big projects and big development is the same argument that libertarians use against economic regulations and state planning. The ‘economic ecology’ of a healthy free market system is so complex, libertarians argue, that bureaucratic interventions, however well intentioned and however thoroughly supported by peer reviewed science of various kinds, will produce unintended consequences — and in any case the interventions and regulations are too crude and too simple to provide an adequate substitute for the marvelously complex economic order that develops from free competition. Environmentalists turned this logic against Big Science projects like dams and more generally built a case that humanity should work to have a light footprint in the world. Natural systems are so complicated, so interlinked in non-obvious ways, that any human intervention in nature has unanticipated costs. The less we intervene, the better.

Citat iz odličnog posta Walta Russela Meada, o tome kako je propala priča o globalnom zagrevanjuu poslednjih godinu dana i kako su zeleni postali upravo ono protiv čega su se decenijama borili.

EU kao Prljavi Hari

Danijel Drezner je uporedio EU bailout operaciju sa scenom iz Prljavog Harija.

Samo zamislite ovaj tekst.

I know what you're thinking. Is this my last rescue package, or do I have another source of credit in reserve? Well, to tell the truth, in all this excitement I kinda lost track myself. But being this is a €720bn rescue package, the most powerful one in the world, and would wipe away any short position you've taken in the past week, you've got to ask yourself one question. 'Do I feel lucky?' Well do you, punk?

Kliše

Ako neko ne veruje u globalno zagrevanje, evo dokaza - četiri vruće jeseni, praćene vrelom!

Vruća jesen stiska džepove - Dnevnik, avgust 2006.

Srbiju tek očekuje vruća jesen, Glas Javnosti, juli 2007.

Vruća jesen za vladu Srbije, Blic, septembar 2008.

Mere protiv štrajkova: Vlada formirala radnu grupu koja će predložiti paket mera kako bi se sprečila radikalizacija štrajkova i vruća sindikalna jesen, Politika, juli 2009.

Sprema se vrela jesen: Novi talas štrajkova!, Press, avgust 2010.

Napredak je nazadan

Nazivati moderne levičare liberalima nema previše smisla, ali nazivati ih progresivcima, to tek nema nikakvog smisla (Nevezano previše za to, otkud Tomi pade na pamet da svoju stranku nazove naprednom, uopšte mi nije jasno... Valjda zato što su svi ostali pridevi bili zauzeti - već ima i demokrata i liberala, demohrišćana, socijalista, socijal-demokrata).

Elem, Matt Ridley linkuje na odličan članak Freda Siegela za City Journal, pod nazivom "Progressives against Progress".

As such proposals indicate, American liberalism has remarkably come to resemble nineteenth-century British Tory Radicalism, an aristocratic sensibility that combined strong support for centralized monarchical power with a paternalistic concern for the poor. Its enemies were the middle classes and the aesthetic ugliness it associated with an industrial economy powered by bourgeois energies. For instance, John Ruskin, a leading nineteenth-century Tory Radical and a proponent of handicrafts, declaimed against “ilth,” a negative version of wealth produced by manufacturing.

Like the Tory Radicals, today’s liberal gentry see the untamed middle classes as the true enemy. “Environmentalism offered the extraordinary opportunity to combine the qualities of virtue and selfishness,” wrote William Tucker in a groundbreaking 1977 Harper’s article on the opposition to construction of the Storm King power plant along New York’s Hudson River. Tucker described the extraordinary sight of a fleet of yachts—including one piloted by the old Stalinist singer Pete Seeger—sailing up and down the Hudson in protest. What Tucker tellingly described as the environmentalists’ “aristocratic” vision called for a stratified, terraced society in which the knowing ones would order society for the rest of us. Touring American campuses in the mid-1970s, Norman Macrae of The Economist was shocked “to hear so many supposedly left-wing young Americans who still thought they were expressing an entirely new and progressive philosophy as they mouthed the same prejudices as Trollope’s 19th century Tory squires: attacking any further expansion of industry and commerce as impossibly vulgar, because ecologically unfair to their pheasants and wild ducks.”

Steve Pejovich o Obami

Ispod je gostujući komentar Stevea Pejovicha o Obaminoj politici, inspirisan nekim natpisima u srpskoj štampi:


Obamina politička ekonomija: pogled sa jugozapada Amerike

Steve Pejovich

Informacije o politickoj situaciji u Sjedinjenim Drzavama koje čitam u srpskoj štampi imaju jedan zajednički imenitelj: za one koji šalju te izveštaje činjenice nisu od značaja. Netačna je tvrdnja levičarskih medija i Obamine administracije da je današnja kriza najveća od 1930-tih. Ekonomska situacija koju je Reagan nasledio od demokrata je bila ako ne gora onda ista kao ova danas. Još manje je tačno da je današnja ekonomska kriza dokaz da slobodno tržište ne funkcioniše i da ga treba menjati. Menjati system koji postoji zahteva alternativu koja obećava nešto bolje. Činjenica je da kroz celu ljudsku istoriju nijedna aternativa nije učinila više od slobodnog tržišta za prosečnog čoveka. Slobodno tržište nije eliminisalo siromaštvo, niti je to moguće zbog one nesretne jabuke u raju, ali ga je smanjilo u odnosu na sve druge alternative. Svi vodeći indeksi pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju slobodnog tržišta i životnog standarda; tj. porast obima slobodnog tržišta u jednoj zemlji vodi boljem životu naroda te zemlje.

Iz ove činjeničko-istorijske perspektive, Obama je destruktivni predsednik jer njegova politika udaljava Sjedinjene Drzave od sistema koji su tvorci Amerike stvorili krajem 18 veka na principima federalizma, slobodnog tržišta i privatne svojine. Dajem tri razloga, bazirana na činjenicama, za ovu tvrdnju.

1. U kritičnoj debati sa Carterom, Reagan je precizirao dve alternative koje su bile pred Americkim glasacem. Jedna alternativa je bila da država nastavi kejnzijansku politiku aktivnog učestvovanja u rešavanju ekonomskih problema. Druga alternativa je bila da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište. Gledajući direktno u TV ekran, Reagan je rekao “jednostavno rečeno, ja želim da skinem breme države sa vaših ledja.” Pobeda na izborima 1980-te je evidencija da je narod prihvatio Reaganov poziv za vraćanje slobodnom tržištu. U medjuvremenu, levičarska inteligencija u Sjedinjenim Drzavama i Evropi dočekala je novog predsednika sa podsmehom. Kao “šta jedan poluobrazovan glumac može da zna o domaćim i medjunarodnim problemima”. Niko se nije setio činjenice da su poluobrazovani američki pioniri stvorili Americku ekonomsku mašinu koju danas doktori nauka i njihovi pitomci razgradjuju. Činjenica je da su ti ljudi stvorili državu u koju ljudi sa strane žele da udju, a iz koje oni koji u njoj zive ne žele da izadju. Činjenica je a ne mičljenje da je Reaganova politika povratka slobodnom tržištu i jako smanjenim marginalnim porezima (podvlačim: marginalnim a ne prosečnim porezima) brzo smanjila inflaciju, smanjila nezaposlenost, povećala stopu rasta i smanjila kamate. Narod je na izborima 1984-te godine nagradio politiku svog “poluobrazovanog glumca”; Reagan je pobedio u 49 od 50 drzava. Dok ovo pišem, Obama nas vraća na alternativu jake državne kontrole čije su se posledice pokazale manje efikasnim od povratka na slobodno tržište.
 
2. Velika je razlika u posledicama ekonomske politike koja reguliše igru unutar postojećih pravila igre, i ekonomske politike koja menja pravila igre (tj. institucije). Greške ekonomske politike je mnogo lakše ispraviti negoli greške koje proističu iz promena u pravilima igre. Bush nije bio dobar predsednik ali njegova ekonomska politika je pravila greške koje su vrlo malo uticale na pravila igre. Činjenica je a ne misljenje da je Obama otvoreno izjavio da on planira a) reformu sistema, i b) pre-raspodelu bogatstva. Obe intencije zahtevaju ograničenje slobodnog tržišta i federalizma (videti niže tačku 3 3), tj. promene u pravilima igre. Obama opravdava obe intencije sa dva usko vezana objasnjenja. Prvo, slobodno tržište je eto krahiralo i država mora da se umeša u ekonomsku igru; drugim rečima, zadnje dve-tri loše godine su važnije za ocenu posledica slobodnog tržišta nego predhodnih dvesta godina. Drugo, socijalna pravda zahteva bolju raspodelu bogatstva. Socijalna pravda je svetiteljski zvučna fraza (ko sme da bude protiv socialne pravde?!) koja krije činjenicu da ljudi koji raspodeljuju bogatstvo nisu vlasnici bogatstva koje se raspodeljuje, i koja pretvara slobodne izbore u licitaciju ukradenih dobara. Zdrastvena reforma, novi finansijski zakoni, regulacija banaka, mešanje države u privatno vlasništvo, politički pritisak na radnike da se vrate u unije, i stimulizacija preduzeca koje unije kontrolisu su nova pravila igre koja zamenjuju američku tradiciju individualizma, lične odgovornosti, ličnog odlučivanja, i slobodnog izbora rizika kulturom zavisnosti od države. Dok ovo pišem (kraj avgusta), istraživanja pokazuju da je preko 60% naroda protiv novih pravila igre, dok većina doktora nauka, njihovi pitomci i mediji favoriziraju Obaminu politiku.

3. Tvorci (The Framers) Amerike su stvorili državu koja se u mnogome razlikuje od Evrope. Amerika nije demokratija. Amerika je savez suverenih drzava koje su prenele deo, i ne više nego deo, svog suvereniteta na centralnu vladu. James Madison, jedan od autora našeg Ustava piše u The Federalist No 45: “Prava koji Ustav daje centralnoj vladi su ograničena i tačno definisana, dok su prava suverenih drzava velika i neograničena.” Ustavni amandmen broj 10 je ozakonio taj odnos izmedju centralne vlade i drzava. Obe intencije Obamine administracije, reforma pravila igre i preraspodela bogatstva, zahtevaju prekršaj ustavnog odnosa izmedju centralne vlade i država, koji se Obama zakleo da poštuje i brani. Do avgusta ove godine, guverneri skoro 30 država su prihvatili inicijativu guvernera Texas-a i podneli žalbe sudovima za Obamine prekršaje Ustava. Za godinu ili dve ove tužbe će stići do Vrhovnog suda. U medjuvremenu, najveci “think tank” u Texasu je vec dobio nekoliko miliona dolara za svoj novi research projekat odbrane 10-og amandmena.

Da zaključim, u američkoj tradiciji država je jastreb, koji je, kao i svi predatori, potreban ali koga pravila igre moraju da ukrote. U socijalnoj-demokratskoj Evropi, čije institucije Obama zeli da prenese u Ameriku, drzava je kljucan partner u ekoomskoj igri. Vazno je reci da su pravila igre u oba regiona rezultat slobodnog izbora glasaca. Medjutim, isto tako je važno reći da posledice nisu iste. Činjenice su da je od početka 19-og veka, Amerika, sa svojim pravilima igre, bila utočište ljudi koji su bežali od pravila igre iz Evrope a ne vice-versa; da je Amerika branila Evropu od raznih diktatora i ideologija, a ne vice-versa; i da je Amerika a ne Evropa hranila skoro ceo svet. Kao i na izborima 1980-te, pitanje pred američkim glasačem ovog novembra je kome se carstvu privoleti.

Svetozar Pejovich
Professor Emeritus, texas A&M University
Professor, University of Donja Gorica, Montenegro

O vlaškoj magiji i liberalizmu

Sjajan post na Agro gerila blogu. Jedan citat, a vezano za emisiju u kojoj se kritikuje vračarenje i traži da ga država zabrani:

To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?

Svakako pročitajte ceo post, a evo još jednog citata.

Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.

Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.

Ron Paul o džamiji na Menhetnu

Citat iz teksta:

It is repeatedly said that 64% of the people, after listening to the political demagogues, don’t want the mosque to be built. What would we do if 75% of the people insist that no more Catholic churches be built in New York City? The point being is that majorities can become oppressors of minority rights as well as individual dictators. Statistics of support is irrelevant when it comes to the purpose of government in a free society—protecting liberty.

Demokratija

Poznata je Čerčilova izreka da je "Demokratija najlošija forma vladavine, ako izuzmemo sve ostale". Neki ljudi ovu rečenicu shvataju kao odbranu demokratije, odnosno tumače da je demokratija najbolji mogući oblik vladavine.

Dejvid Fridman kaže:

Mislim da je očigledan zaključak tog citata, mada to nije zaključak koji većina ljudi iz njega izvlači, da su svi oblici državne vlasti prilično loši i da zato treba izbegavati državno donošenje odluka, koliko god je to moguće.

Superheroji

Pre par dana smo komentator Nemanja i ja imali raspravu vezano za post Staljinizam u obrazovanju. Nemanja je, između ostalog, rekao:

Nedostaje nam jedan vizionar, koji će potezima u sadašnjosti proizvesti ogromne "dividende" u bližoj budućnosti.

Danas Don Budro linkuje na članak Tomasa Fridmana, u kojem on kaže da su nam za poboljšanje kvaliteta obrazovanja potrebni superljudi. Komentar Dona Budroa:

Relying on the intervention of superheroes is indeed one way to go. A far better way, however, is to introduce consumer choice and competition. Although much more mundane than the prospect of altruistic action heroes sweeping in to teach our children, giving parents choice (say, through tuition tax credits) will spark the many ordinary men and women working in K-12 schools to work harder and more creatively to educate their students.

We successfully rely upon consumer choice and competition rather than super heroes to keep the likes of supermarkets, restaurants, and hardware stores ever-dedicated to serving their customers well. Let’s do the same with schools.

Na pomolu nova kriza

... a nude se i eksperti da reše problem tržišta koje ne percipira kako treba retkost neobnovljivog izvora.

Ja bih smesta zabranio i da se prikazuje "Up" zbog njegove katastrofalne poruke...

Čistka na Catou

Jedan od razloga zašto sam postao vremenom vrlo skeptičan prema libertarijanizmu je njegovo postepeno udaljavanje od klasičnog liberalizma i približavanje socijal-liberalnim levičarenjima. Kao vrlo rečit, paradigmatski znak ove dekadencije libertarijanizma meni je figuriralo prisustvo osoba zvanih Brink Lindsay i Will Wilkisnon, otvorenih levičara, na važnim mestima na prestižnom Cato Institutu. Oni su se proslavili između ostalog svojim pisanijima u kojima predlažu sintezu libertarijanizma i socijalizma, i preporukama da zagovornici slobodnog tržišta treba da se "modernizuju" tako što će da prihvate više državnog intervencionizma. Činjenica da ih Cato ne samo toleriše, nego Lindsaya drži na mestu drugog čoveka zaduženog da rukovodi istraživanjem (!), a Wilkisnona kao promentnog člana, meni je signalizirala da je sam Cato kao institucija preuzet od strane levičara.

Ali, prva dobra vest odatle posle mnogo vremena. Lindsay i Wilkinson su (konačno) otpušteni. Ili su se sami povukli. To ne znamo tačno, ali znamo da ni jedan od njih više nije na Catou: Lindsay je postao član Kauffman fondacije, a Wilkinsonu takođe prestaju sve dužnosti 15 septembra i on postaje bloger u Economistu. Drago mi je za obojicu, a još više za Cato, koji je konačno smogao snage da izbaci ovu dvojicu štetočina napolje. Zanimljivo je da Reason magazin donoseći ovu vest, hvali i dalje dvojicu socijalističkih vedeta, posebno njihovu novu koautorsku knjigu "Free market progresivci" (!?). Mogli su oni da ih prime, ako ih već toliko vole.

Što se tiče samog odlaska ove dvojice sa Catoa, nije do kraja jasno da li se radi o izbacivanju i ideološkoj čistki, kako spekuliše levičarski Slate (nadam se da je tako), ili su sami otišli. U prvom slučaju, to bi dokazivalo da je Cato svoj libertarijanski poziv konačno počeo ozbiljno da shvata. Ako su otišli sami, to bi značilo da nisu zadovoljni atmosferom, da ne nailaze na dovoljno razumevanja na svoje ideje, što je takođe dobro.

Iako ne polažem mnogo na aktivnosti Beltway libertarijanaca generalno, dobro je da posle isterivanja big government konzervativca Davida Fruma sa American Enterprise Instituta, padaju još dve levičarske glave u Catou, i to iz ideoloških razloga. Kao svaki dobar organizacioni lenjinista pozdravljam uvek energičnu i odlučnu idejno-političku diferencijaciju.

Moldbug, Birtheri

Mencius Moldbug o Obaminom sertifikatu rođenja. On predlaže da se napusti izraz "birther" (koji Obamine pristalice, ali i mnogi PC DC "konzervativci" i "libertarijanci") koriste za one koji misle da Obama treba da pokaže svoj izvod iz knjige rođenih, i da se umesto njega usvoje termini "sealer" za one koji smatraju da taj izvod treba da ostane zapečaćen, i "opener" za one koji veruju da treba da bude otpečaćen i pokazan.

Svi ste vi nasilnici

Državni sekretar za ljudska i manjinska prava, Marko Karadžić kaže u tekstu za prošli NIN:

Da li ste se zapitali da li vaša zastakljena terasa predstavlja nasilje? Ako mene pitate - da, predstavlja. To je klasičan vid nasilja gde bez ikakvog reda i plana radimo protiv estetike i arhitektonskih planova.

Od kada je rad "protiv estetike i arhitektonskih planova" klasičan vid nasilja? Klasičan vid nasilja mora da podrazumeva upotrebu sile nad nekom osobom. Bespravno zastakljivanje terase nije nasilje, a svakako nije klasičan vid nasilja. Možda u nekom alternativnom univerzumu, u kojem i zgrade imaju neotuđiva prava.

Ali, zanimljivije mi je to što on izgleda ne bi nasiljem smatrao "rad protiv estetike", kada bi postojao neki red i plan. Nije problem ako se napravi odvratna zgrada, ako je u nekom urbanističkom planu.

Željka vs Brut

Željkina kolumna u Politici iznosi tezu da je uobicajena percepcija Amerikanaca kao sebicnih i materijalisticki orijentisanih pogresna, i da je sila koja tamo stvara prosperitet zapravo idealizam i skromnost. Americki bogatasi nisu poznati po raskosi i rasipnistvu nego po intelektualnoj disciplini, kreativnosti ali i dobrocinstvima. Srbi treba da se ugledaju na Amerikance i u tom pogledu, skromnosti i pomaganju siromasnima. Zeljka navodi primere Bill Gatesa i Warena Buffeta kao arhetipskih americkih binizsmena.

Komentator TR Brut pise na facebooku kao komentar Zeljkinog teksta:

Ono što mene iritira u trenutnoj modi hvaljenja altruizma i solidarnosti bogataša, njihove hrišćanske skrušenosti i milosrđa, a sve na fonu "okajavanja greha" njihovog bogatstva, jeste da ona ignoriše činjenicu da su ti ljudi - vođeni svojom sebičnošću i pohlepom za zgrtanjem para - pomogli, nahranili, obukli, usrećili milione ljudi, da su upravo uspešni biznismeni VEĆ "odužili svoj dug zajednici" (B. Gates) i da stotine Majki Tereza i humanista nikad neće svojom vrlom solidarnošću i dobročinstvom da nahrane, obuku i udome ni približan broj ljudi. Zato je nakaradna i amoralna sva ta pohvala solidarnosti i povika na pohlepu i egoizam.

Šišanje usisivačem

Verovali ili ne, postoji uređaj koji vam omogućava da sami sebe vrlo precizno ošišate. Zove se Flowbee i preti da ostavi milione frizera bez posla.

Ne znam da li je tip na slici i brkove sredio Flowbee-jem.

Glavni konkurent je Robocut.

Odbrambeni rat

B92:

"Nenad Krstić u nameri da nekako okonča ovaj sukob i zaustavi ogromnog Skorcijanitisa, stolicom je udario Janisa Burusisa."

Staljinizam u obrazovanju

Još jedan odličan članak Miodraga Kostića za Akter, ovoga puta o domaćem visokoškolskom obrazovanju:

Tako, kad nekome date monopol, da ne mora nikome da odgovara za kvalitet proizvoda i usluga, desi se ovo što se našem visokoškolskom sistemu desilo, da imaju loš proizvod, i da još uz to može sebi da dozvoli da maltretira svoje kupce. Šta mislite, ako im se dozvoli da budu još nedodirljiviji i neosetljivi na tržište, da li će se to odraziti većim ili manjim kvalitetom njihovih usluga? Da li će njihovi kupci biti zadovoljniji? Dok god država daje pare fakultetima da studentima pružaju usluge za čiji kvalitet ne moraju nikome da odgovaraju, a ne studentima na ruke da oni sami odaberu gde će studirati, imaćemo ovu jadnu situaciju. Šta ćete kad nam je ekonomija (bar deklarativno) u kapitalizmu, a visokoškolsko obrazovanje u socijalizmu (čak staljinizmu). Kad, kao na Zapadu, svi fakulteti budu na slobodnom tržištu visokog obrazovanja, kad studenti budu mogli da biraju profesore (a ne profesori studente), i kad rezultati rada i prava konkurentna prednost budu merilo uspeha, znaću da smo na dobrom putu.

Advokati kao humanitarci

Lobiranje je proces kojim grupe koje imaju zajednički interes utiču na donošenje zakona. Advokati u Srbiji su odličan primer. Uspeli su da ubede vladu Srbije da je advokatura naučna delatnost:

Kada to kažem, mislim na to da smo radili sve kako bismo izašli iz oblasti turizma, prodaje robe, usluga, s obzirom na to da advokatska delatnost nije komercijalna.

Nije, takoreći radi se o humanitarnoj disciplini. Lekari bez granica i advokati.

Jednakost pred zakonom bi bar advokatima trebalo da bude jasan koncept. Ne kažem da su advokati iznad zakona, ali izgleda da su ostale profesije ispod. Sa druge strane slažem se da advokati ne bi trebalo da uplaćuju pazar svaki dan, ali mislim da je to komplikacija za sve struke. Advokati dobijaju bolji tretman jer su bolje organizovani od pekara ili taksista. U ovom slučaju jedina uteha su mi vicevi o advokatima.

Istorija uvođenja autorskih prava

Marko je u prethodnom postu ukazao na način na koji su autori u srednjem veku štitili svoja autorska prava i malo me je zbunio. Koliko je meni poznato zaštita autorskih prava je uvedena kao instrument cenzure. Naime vlada u Engleskoj u šesnaestom veku, ubrzo pošto je štamparska presa počela da se koristi (Gutenberg 1440.), je imala potrebu da na neki način kontroliše sve veći broj publikacija. Rešenje je bilo prilično originalno i svelo se na public private partnership. Kruna je izdavala dozvole takozvanom cenzorskom esnafu da štampaju materijale pod uslovom da vode računa o sadržaju materijalu koji se štampa. Neka vrsta državnog monopola. Nisu se zaustavili samo na štampi. Esnaf je imao pravo da konfiskuje nelegalne štamparije i knijge ali i da ih spaljuje. Sve knjige su morale da budu registrovane, a nijedna nije mogla da se registruje bez odobrenja cenzora.

Autorksa prava nisu uvedena da bi zaštitila autore ili kreativnost. Autori tu vrstu zaštite nisu tražili. Naprotiv, uvedena su zbog cenzure. Tadašnje države su polagale pravo na cenzuru isto koliko i danas države polažu prava na izgradnju puteva. Od uvođenja autorskih prava su profitirali isključivo država i izdavači. Stotinak godina kasnije, pošto je vlada prestala da cenzuriše knjige, izdavači su bili u problemu. Kao i svaka druga grupa koju promena zakona preti da otera u bankrot organizovali su lobi kojim bi zaštitili privilegije. Došli su na genijalnu ideju da zahtevaju da se autorima dodele isključiva prava na raspolaganje svojim delima, znajući da autori neće imati izbora već da prepuste štampanje i distribuciju postojećim izdavačima. Rezultat je bio donošenje takozvanog Statute of Anne 1709. kojim se štite prava autora. Izvori ovde i ovde.

Autorska prava ne treba mešati sa privatnom svojinom. Privatna svojina je neotuđiva a autorska prava su vremenski ograničena, zakonom. Nažalost ti zakoni su podložni promenama. U Americi je u poslednjih četrdeset godina to pravo produžavano 11 puta. Poslednji put 1998. takozvanim Miki Maus zakonom kojim se autorska prava produžavaju na 95 godina od objavljivanja dela. Walt Disney Inc. je i dalje zaštićen bez obzira što je Walt Disney postao popularan upravo obradom dela braće Grim. Već sam ranije pisao o tome (ne mogu da nađem link) pa da ne davim previše.

U svakom slučaju, Markov primer me je zbunio jer možda ukazuje na mogućnost da su autori želeli da zaštite svoja prava, u onom smislu u kome ih danas posmatramo, još u trinaestom veku. Ipak, kada malo bolje pogledate"kletve" može da se zaključi da su se odnosile ne na kopiranje dela već na krađu odnosno na plagijarizam (if anyone should steal it). Meni se ne čini da su kletve bile uvod u autorksa prava kakvim ih danas poznajemo.

Koga više zanima tematika može da posluša interesantno predavanje Lawrencea Lessinga (Stanford i Harvard) na temu autorskih prava.

Zaštita intelektualne svojine u srednjem veku

Pitanje - da li su i kako srednjevekovni autori štitili svoja prava?

Odgovor je zanimljiv - kletvom! Naime, na Got Medieval blogu piše da su mnoge knjige počinjale kletvom poput:

In the name of the Father and the Son and the Holy Spirit, Amen. In the one thousand two hundred twenty-ninth year from the incarnation of our Lord, Peter, of all monks the least significant, gave this book to the [Benedictine monastery of the] most blessed martyr, St. Quentin. If anyone should steal it, let him know that on the Day of Judgment the most sainted martyr himself will be the accuser against him before the face of our Lord Jesus Christ.

Ili:

Should anyone by craft of any device whatever abstract this book from this place may his soul suffer, in retribution for what he has done, and may his name be erased from the book of the living and not recorded among the Blessed.

Brown is new Green

Pročitajte tekst o VW bubi koja ide na metan proizveden od ljudskih fekalija.

Kad smo već kod ljudskih fekalija, ovde možete pročitati vrlo zanimljiv tekst o ocu Stivena Levita, autora Frikonomiksa, poznatim kao Dr. Fart:

In his 40-year career, Levitt has seen only two patients (both men) who farted upward of 140 times a day, but these extraordinary cases were lactose-intolerant individuals and, once dairy products were cut out of their diets, they returned to the normal range of acceptability. "These two were the biggest farters of my career. One of them complained that his sex life had been ruined by his chronic farting," Levitt says.

Dobar blog

Skrećem pažnju na vrlo zanimljiv blog Market Urbanism, koji se bavi libertarijanskim pristupom temama poput gradskog saobraćaja, parkinga, stanovanja, zemljišne politike i slično. Evo kako autor objašnjava kako je blog nastao:

Growing up in suburban Chicago, I felt there was something inefficient about the land patterns and transportation of the suburbs. When I discovered urbanism in freshman architecture/planning coursework, the concepts made sense, despite the paternalistic bent of the professors who advocated urbanism. Thus, I became conflicted between my urbanist instinct and my free market instinct. Through study and practice of building and infrastructure design and construction, economics, planning, development, and urban economics I came to the realization that our problems with sprawl, congestion, and automobile dependency were the result of socialistic economic planning of our transportation system and land use, not due to market failures as many urbanists proclaim.

Market Urbanism examines how market forces and property rights enable complex, yet vibrant and economically robust communities and regions to emerge through the “spontaneous order” of the land use and transportation marketplace. When left to market forces, as opposed to intervention, land use patterns and transportation systems reflect a society that is economically and environmentally more efficient and just than when imposed in a top-down fashion by government.

Pogledajte sledeće postove - o poreklu podele grada na zone, o mogućem ponovnom uvođenju privatnih autobusa na ulice Njujorka, o sistemima masovnog saobraćaja. A, ako želite da isprobate kako izgleda upravljanje saobraćajem iz perspektive centralnog planera, probajte igricu Gridlock Buster.

Cvrčak i mravi

Nova Vlada Slovačke, sastavljena od reformista sa početka 2000-ih, odbila je da učestvuje u paketu pomoći Grčkoj. Slovačka je desetak godina sprovodila tržišne reforme i ispunjavala uslove za ulazak u evrozonu, dok je Grčka trošila i falsifikovala budžetske podatke da bi prikazala ispunjenje kriterijuma evrozone. Slovačka još uvek ima dosta manji dohodak po stanovniku od Grčke, ali je po planu EU, koji je prihvatila prethodna vlada, trebalo da učestvuje u spasonosnom paketu.

Ova odluka je, prvo, znak zrelosti. Neslaganje sa Briselom znači da je nova vlada očigledno prerasla provincijski kompleks od kojeg neke da-ih-sada-ne-imenujem-ali-svi-znamo-ko-su istočnoevropske zemlje još uvek pate. Ako se zdrav razum kosi sa direktivom iz Brisela, izaberite zdrav razum. Da su toliko pametni, EU političari ne bi na prvom mestu doveli svoje zemlje u dužničke krize.

A drugo, ovakva nova slovačka vlada je sama po sebi dobra vest i još jedan pokazatelj da je severoistok danas najzdraviji deo Evrope. Nije zapadna Evropa, nego Češka, Poljska, a posebno Slovačka i tri baltičke zemlje, primeri na koje se treba ugledati. Zapadni deo EU još održava nekakav standard samo po sili inercije.

Deregulacija saobraćaja

Iz vrlo, vrlo zanimljivog članka u New York Timesu:

To make communities safer and more appealing, Mr. Monderman argues, you should first remove the traditional paraphernalia of their roads - the traffic lights and speed signs; the signs exhorting drivers to stop, slow down and merge; the center lines separating lanes from one another; even the speed bumps, speed-limit signs, bicycle lanes and pedestrian crossings. In his view, it is only when the road is made more dangerous, when drivers stop looking at signs and start looking at other people, that driving becomes safer.

Deregulacija železnica

Retko se viđa ovako jasna slika. Ovo je kretanje cena i produktivnosti američkih teretnih železnica pre i posle njihove deregulacije.

Nevidljiva ruka

B92 prenosi da nevidljiva ruka upravlja kursom dinara. Na stranu što to nije sasvim tačno jer ima i vidljive ruke NBS, evo nekih drugih detalja o čuvenoj metafori.

Fraza "nevidljiva ruka" tržišta se obično uzima da znači tržište reguliše neku stvar tako da sve bude u redu. Po ovom ustaljenom tumačenju fraza znači da nema potrebe za regulacijom jer tržište već samo najbolje reguliše cene i efikasno alocira resurse.

To je dobra ideja, ali Adam Smith nije na to mislio u originalnom tekstu. Mislio je na svoju drugu poznatu propoziciju (mada ne i originalnu), da sebični interesi vode društveno korisnim rezultatima. Smithova nevidljiva ruka ne osigurava efikasnost tržišta, nego dovodi do toga da samozainteresovano ponašanje pojedinaca na tržištu donosi nenameravanu korist i svima ostalima. Dakle nevidljiva ruka je na istoj liniji kao i drugi poznati Smithov citat, onaj koji kaže da večeru ne dobijamo od pekara i mesara zato što su dobrodušni već zato što su sebični.

Možemo biti sigurni u to, jer ovu najpoznatiju ekonomsku frazu svih vremena Adam Smith u svom celom opusu pominje samo jedan jedini put.

Leica vas čini lepšim

Razmišljate o novoj kameri? Birajte pažljivo. Neke kamere vas čine atraktivnijim od drugih. U klasi "idiota" Lajka je šampion. Još interesantnih činjenica o fotografijama i kamerama (npr. vlasnici I phonea imaju više seksa od vlasnika blackberryja i androida) možete naći ovde.

Osiguranje od razvoda

Razvod u Americi je često skup. Čuo sam za momka koji je radio dva posla da bi platio ženi studije prava. Pošto je diplomirala razvela se, zadržala kuću i redovno mu mesečno ispostavlja račun za alimentaciju. Momak je morao da se preseli kod roditelja jer mu oko pedeset odsto primanja odlazi na alimentaciju. Ona se naravno uselila kod drugog tipa, koga je upoznala u školi, i koji zarađuje četiri puta više od njega. Ne venčavaju se, između ostalog, jer neće da izgube alimentaciju. Ipak, ne očajavajte, rešenje je na pomolu. SafeGuard Guarantee nudi osiguranje od razvoda.

Za 16 dolara mesečno dobijate 1,250 dolara osiguranja u slučaju razvoda plus 250 dolara dodatnog kredita godišnje. Problem negativne selekcije (ne znam za osiguranje sa više izraženim problemom) je rešen tako što u prvih tri ili četiri godine ne možete da naplatite polisu.

Racionalni Slaviša bi rekao da mu se više isplati da sam štedi umesto da plaća polisu. Tačno. Ali čak ni racionalni Slaviša ne može da garantuje da mu žena neće uzeti i tu specijalnu ušteđevinu u slučaju razvoda. Ta vrsta usluge košta. Znači, ako ne želite da živite sa roditeljima posle razvoda (setite se zašto ste otišli na prvom mestu), ne očajavajte. Tržište je našlo rešenje i za taj problem.

PS
Povremeni sporazumni razvod, svake četiri godine na primer, može da predstavlja i odličan dodatni izvor prihoda (oko 1,200 dolara po polisi umanjeno za četvorodišnji trošak alternativa).

Levičarsko odrastanje

Na letovanju sam, pored Autostoperskog vodiča za galaksiju, čitao i Hitch-22, autobiografiju Christophera Hitchensa. Još je nisam završio, a prilično je zanimljiva.

Elem, Hitchens je studirao na Oksfordu krajem 60-ih, kada je dosta učestvovao u organizovanju raznoraznih levičarskih aktivnosti, kojih je tada tamo dosta bilo. Evo jednog zanimljivog dela, sa 104. strane:

We didn’t grow our hair too long, because we wanted to mingle with the workers at the factory gate and on the housing estates. We didn’t “do” drugs, which we regarded as a pathetic, weak-minded escapism almost as contemptible as religion (as well as a bad habit which could expose us to a “plant” from the police). Rock and roll and sex were OK. Looking back, I still think we picked the right options. The general atmosphere of intellectual promiscuity and “Third World”romanticism didn’t grab us all that hard, either. If there were any two pseudo-intellectuals who really defined moral silliness in that period, they were Herbert Marcuse and R.D. Laing. The first had come up with the lazy concept of “repressive tolerance” to explain how liberalism was just another mask for tyranny, and the second was a would-be shrink who believed schizophrenia to be, rather than a nightmarish yet treatable malady, a social “construct” imposed by the ideology of the family. It so happened that the best critiques of both these frauds (as well as a stringent essay against the marijuana “culture” titled “Flowers of Decay”) had been written for the annual Socialist Register by my new comrade Peter Sedgwick, who was a qualified expert in mental health as well as in the difference between frantic Frankfurtian illusion and stubborn material reality. So how lucky I was to have been initiated, if that’s the word I want, by someone who was a trained and hardened skeptic about the worst of the Left as well as an advocate for the best of it.

A ovde možete pročitati Hitchensov intervju za Reason iz 2001. godine, u kojem govori kako su na njega uticale libertarijanske ideje da prestane da bude socijalista. Između ostalog, u tekstu govori o ideji moguće "simbioze" levičara i libertarijanaca, makar po pitanju Rata protiv droge. Jedan zanimljiv citat sa kraja intervjua:

Marx’s original insight about capitalism was that it was the most revolutionary and creative force ever to appear in human history. And though it brought with it enormous attendant dangers, [the revolutionary nature] was the first thing to recognize about it. That is actually what the Manifesto is all about. As far as I know, no better summary of the beauty of capital has ever been written. You sort of know it’s true, and yet it can’t be, because it doesn’t compute in the way we’re taught to think. Any more than it computes, for example, that Marx and Engels thought that America was the great country of freedom and revolution and Russia was the great country of tyranny and backwardness.

Egenmäktigt förfarande

Za to je optužen čovek u Švedskoj koji nije više mogao da čeka u bolnici da mu zašiju ranu, pa uzeo konac i iglu u ruke i zašio je sam. Bolnica je podnela prihavu za neovlašćeno koriščenje bolničke imovine:

"I first went to the health clinic, but it was closed. So I rang the medical help line and they told me that it shouldn't be closed, so I went to emergency and sat there," the man named only as Jonas told the newspaper.

After an hour-long wait in a treatment room, he lost patience and proceeded to sew up his own wound.

"They had set out a needle and thread and so I decided to take the matter into my hands," he said.

But hospital staff were not as impressed by his initiative and have reported the man on suspicion of criminal dispossession (egenmäktigt förfarande) for having used hospital equipment without authorization.

Čisto da ne bude zabune, bolnice u Švedskoj su državne.

Kako me je spasao Neša Adamović

Stigao sam malo pre iz Crne Gore. Pored toga što sam kod Užica pokupio nemačkog stopera na putu ka Indiji (ide iz Sarajeva, a uz put planira da obiđe Balkan, Tursku, Iran i Pakistan, a ako bude imao problema da uđe u Iran, onda planira da ide preko Iraka) koji mi je poprilično pojasnio istoriju nemačkih religijskih podela (upravo je magistrirao istoriju i etnologiju u Frajburgu), jedina zanimljiva stvar koja mi se na putu desila je kada me je zaustavila crnogorska policija.

Inače, od Kotora do Bijelog Polja sam video najmanje 12 patrola, u proseku otprilike jedna na 20 km. Pošto nisam nigde žurio, vozio sam natenane, preslušavajući propuštene epizode Econtalka i slušajući neke CD-ove za koje sam odavno mislio da sam ih izgubio. Elem, vozim 65 km/h, negde između Podgorice i Mojkovca (ili beše Kolašina?) zaustavlja me pandur. Kaže - jel znaš kolko si išao, kažem - "Znam, oko 65 km/h, baš sam pogledao kada sam video da ste uperili u mene radar". Kaže on "A ne, Marko, vozio si 84, evo pogledaj radar, on ne laže. Nego, jel znaš koliko je ovde ograničenje?" Kažem, "nisam siguran, valjda 60" (iskreno, nemam pojma, ali je bio pravac sa isprekidanom linijom, koliko može da bude ograničenje kada je dozvoljeno preticanje?). Kaže "Ne paziš Marko, mnogo si se opuštio, ograničenje je 40. Sada moraš u Podgoricu, kod sudije za prekršaje, mi ti privremeno oduzimamo dozvolu, ti čim platiš, dođi da ti vratimo. Nećemo da ti pišemo da si vozio 84 tamo gde je dozvoljeno 40, za to je velika kazna, nego ćemo da ti napišemo minimalnu, vidim da si dobar momak."

I, šta čovek da radi? Prosto te tera da mu daš mito, da ne gubiš 2 sata u putu i ko zna koliko još kod sudije za prekršaje kog nema teorijske šanse da nađem u nedelju popodne, čak i da poznajem Podgoricu. I još me zeza "Pa šta se čudiš, tako je sad i kod vas." Pomislih - "Pa jeste, kad su iste takve barabe pisale zakon."

Elem, posle još par minuta ubeđivanja (iz kojeg mu je valjda postalo jasno da neću da mu ponudim mito) i mog insistiranja da "neću da se raspravljam, možda radar kaže da sam vozio 84, ali sam ja svojim očima video 65" pita me on "Jeli, jel poznaješ onog Adamovića iz Požarevca, što ima benzinsku pumpu?" Razmišljam - znam samo za jednu privatnu benzinsku pumpu u samom Požarevcu, "Mirko Lazić Petrol", znači sigurno nije vlasnik neki Adamović i kažem "Jel Nenad beše?" A on mi na to kaže "Da - Neša. On i ja smo mnogo dobri". Kažem "Pozdraviću ga kad ga vidim", a on reče "Marko, evo ti dokumenta i budi malo pažljiviji ubuduće".

Da li stvarno postoji neki Adamović i da li sam ja lupivši pogodio ime nije ni toliko bitno. Suština je da si u takvoj situaciji potpuno nemoćan. Koliko sam ja stvarno išao uopšte nije bitno, bitno je šta on kaže. Njegova reč je istina, on mi oduzme dokumenta, a ja mogu da se objašnjavam sa sudijom za prekršaje do prekosutra. Koliko je ograničenje bilo, stvarno ne znam. S jedne strane, ne mogu da poverujem da je ograničenje na pravcu uz dozvoljeno preticanje zaista 40 km/h, jer koja je onda svrha isprekidane linije, koga da obiđeš sa manje od 40, ali, sa druge strane, to u stvari savršeno ima smisla, iz njihove perspektive. Taman izađeš iz 10 km krivina, imaš šansu da obiđeš kamion iza koga se vučeš sve vreme, a on te lepo sačeka. Kada ti objasni da moraš da se vratiš 30 km kroz te krivine, nađeš sudiju za prekršaje u nedelju popodne u sred Crne Gore (a u svim stereotipima ipak ima makar malo istine), platiš kaznu, a onda voziš ponovo istih 30 km, pa i najpošteniji čovek bi rekao "A jel možemo nekako da se dogovorimo, stvarno žurim?"

Ili da probaš da lažeš da poznaješ nekog Nešu Adamovića, ali to ne može uvek da upali.

Inače, sa našim policajcima nisam imao nikakvih problema već nekoliko godina, još ih je Jočić u dobroj meri doveo u red. Ako ništa drugo, makar ti persiraju. Sa crnogorskim policajcima imam problem svake godine. Prošle godine su mi pisali kaznu u Podgorici za nepropisno prestrojavanje. Rekao mi je "Snimila te kamera da si se kasno prestrojio za skretanje u desno." Naravno, pošto sam imao malo dete u kolima, izašao mi je u susret i uzeo keš na licu mesta, da me ne maltretira da idem kod sudije za prekršaje.

Proposition 8 - Tiranija većine

Sud u Kaliforniji je ocenio neustavnim kalifornijskog ustava kojim se brak definiše kao zajednica muškarca i žene, odnosno zabranjuju gej brakovi. Proposition 8 je uveden posle izbora u novembru 2008. Pogledajte rezultate istraživanja javnog mnjenja na wiki sajtu. Skoro sva istraživanja su pokazivala da amandman neće biti usvojen ali desilo se suprotno. Slično kao u Srbiji gde su radikalski glasači potcenjeni u istraživanjima javnog mnjenja to je slučaj i u Kaliforniji sa protivnicima gej brakova.

U svakom slučaju sud je pre par dana ocenio amandman neustavnim. Cela presuda je jako interesantna ali evo su bar meni najzanimljiviji delovi.

• Proposition 8 je u suprotnosti sa XIV amandmanom koji garantuje jednakost pred zakonom.
  
• Država ne sme da stavlja nepopularne grupe u neravnopravan položaj samo zato što su nepopularne.
  
• Tradicija (zajednica muškarca i žene) ne može biti jedina osnova zakona.
• Zadatak države Kalifornija je da tretira sve građane jednako a ne da širi moralna ubeđenja. Moral disapproval, without any other asserted state interest, has never been a rational basis for legislation.

Interesantno je da je sudija Vaughn R. Walker imenovan od strane Ronalda Regana. Nancy Pelosi je tada predvodila koaliciju protiv njegovog imenovanja na osnovu njegove neosetljivosti po pitanju prava homoseksualaca.

More of the same

Komentator Vlada je tražio da se izjasnimo o novom guverneru NBS. Iako je previše rano davati ocene na osnovu jednog intervjua evo šta je meni zapalo za oko.

Dopada mi se što guverner priznaje da je odbrana kursa skupa ali ne deluje kao da će da odustane od "sprečavanja prevelikih dnevnih oscilacija". Kao i Jelašić, poziva se na memorandum Vlade i NBS iz 2008. kojim je ciljana inflacija usvojena kao strategija monetarne politike. Poenta je bila da NBS treba da se fokusira samo na inflaciju a da se ne bavi kurosm, što je bila dobra ideja. Dve milijarde evra kasnije potrošenih na odbranu kursa ovaj memorandum je izgubio svaki smisao. Dobra ideja ali se nije primenjivala u praksi. Šoškić bi mogao to da promeni ali njegove izjave ne ohrabruju. Plaši me i mogućnost destimulacije ili zabrane indeksiranja kredita u stranoj valuti što bi moglo značajno da smanji dostupnost kredita.

Čini mi se da neće biti prevelike razlike između njega i Jelašića. Novom guverneru želim puno sreće u narednom periodu. Trebaće mu.

Terenski ekonomista

Dinkić: Pitanje oko koga se digla velika prašina među našim salonskim ekonomistima jeste moj predlog da počnemo da razmišljamo o odmrzavanju plata a kasnije i penzija. Profesorka Popović i Slaviša su po Dinkiću salonski ekonomisti. Ja nisam siguran ni da li je ovo uvreda. Koji su to nesalonski ekonomisti? Naravno u tekstu ni traga o argumentima salonskih ekonomista o dugoročnim posledicama krize već samo bajate fraze o tome kako jedan pronađeni dinar na Trgu Republike stvara lančanu reakciju potrošnje i profita, koja posledično dovodi do opšteg blagostanja vaskolikog srpskog čovečanstva u zemlji i rasejanju.

Da sumiram, zalažem se za agresivno povećanje investicione potrošnje i blago povećanje lične potrošnje koja bi u krajnjoj liniji dovela do većih budžetskih prihoda za samo nekoliko meseci. Investicionu potrošnju dalje ne pominje, ali izvodi zaključak da je veća potrošnja poželjna zbog rasta budžetskih prihoda. To nije tačno. Potrošenih 3,5 milijardi dinara se neće vratiti kroz poreske prihode. Naprotiv, budžet će biti u gubitku. Dinkić tvrdi da je 3,5 milijardi sasvim sigurno beznačajna suma za budžet. Ove godine 3,5 (za četiri meseca povećanja) naredne godine to je dodatnih 11 milijardi godišnje (100 miliona evra) bez obračuna kumulativnog efekta. Ne deluje beznačajno čak ni za daleko bogatije zemlje od Srbije.

Uglavnom, komentatori na B92 nisu naseli. Moj omiljeni komentar je ostavio Čitalac: Od ekonomiste koji obećava do lošeg političara koji daje obećanja.

Moralne posledice socijalizma

Penzioni sistem je jedan od preostalih temeljaca socijalizma u Srbiji. Ceo sitem je državni, ko koliko prima odlučuju političari, ulog je toliki da je postoji i stranka penzionera koja je čak i na vlasti.

Iz ove jedne vesti vidi se sva moralna korupcija koja proizlazi iz ovog penzionog socijalizma i koju dele svi akteri u priči. Iz nje vidimo da penzija nema veze sa ušteđevinom i odlukama koje je neko donosio tokom radnog veka, nego njihovu visinu i primaoce određuju skupštinski poslanici. Umesto da je penzija privatno pitanje koje se rešava između fonda i osiguranika, penzija je javno, političko pitanje, pa se sada svi bavimo penzijom Eve Ras.

Eva Ras sa druge strane prima porodičnu penziju na koju po važećem zakonu nema pravo, ali nam kaže da to nije zbog para nego zbog uspomene. ("Međutim, jednom prilikom objasnila je da primajući penziju svog supruga čuva uspomenu na njega". ) Tvrdi i da je to zbog njenog političkog angažmana. Ne znam da li je to tačno, ali je principu je moguće, jer ko kontroliše novac pokušaće da kontroliše i misli.

Dalje, Vlada Srbije dodeljuje i dodatne, naiconalne, penzije, pa se javnost svađa oko toga ko treba da ih dobije. Ali pored nekakve komisije koja bira dobitnike, političari i samovoljno dodaju druga imena: "Vlada Srbije i mimo odluka komisije svake godine doda po nekoliko imena na ovaj spisak, bez obrazlaganja kriterijuma." A analitičari i komentatori se čak i ne bune zbog ovoga, nego bi samo hteli da oni kreiraju spisak.

Kad od privatizacije penzionog sistema ne bi bilo nikakve ekonomske koristi, trebalo bi je sprovesti makar samo iz moralnih razloga.

Vladajuća klasa

Časopis The American Spectator donnosi odličan tekst profesora Angela Codeville pod naslovom Vladajuća klasa. Osnovna teza je da u Americi postoji vladajuća oligarhija, ili vladajuća klasa kako je Codevilla, "marksistički" imenuje, koja deli zajedničku ideologiju, usađenu obrazovanjem, i zajednički elitizam, prezir prema malom čoveku i uverenost u superiorno "znanje" i spospobnost upravljanja elite socijalnih inženjera i planera. Tekst pokušava da pruži neku vrstu istorijske i filozofske rekonstrukcije kako je postalo moguće da u zemlji u kojoj 70% ljudi podržava kapitalizam vladajuća klasa vlada na osnovu socijalističkog konsenzusa obeju partija. Evo nekoliko isečaka:

Today's ruling class, from Boston to San Diego, was formed by an educational system that exposed them to the same ideas and gave them remarkably uniform guidance, as well as tastes and habits. These amount to a social canon of judgments about good and evil, complete with secular sacred history, sins (against minorities and the environment), and saints. Using the right words and avoiding the wrong ones when referring to such matters -- speaking the "in" language -- serves as a badge of identity. Regardless of what business or profession they are in, their road up included government channels and government money because, as government has grown, its boundary with the rest of American life has become indistinct. Many began their careers in government and leveraged their way into the private sector. Some, e.g., Secretary of the Treasury Timothy Geithner, never held a non-government job. Hence whether formally in government, out of it, or halfway, America's ruling class speaks the language and has the tastes, habits, and tools of bureaucrats. It rules uneasily over the majority of Americans not oriented to government.

Ili opis konflikta između Tea Party i Washington D.C. kompleksa, odnosno vladajuće klase i "seljaka", (ili "kmetova" kako bi rekao Mencius Moldbug)

The ruling class's appetite for deference, power, and perks grows. The country class disrespects its rulers, wants to curtail their power and reduce their perks. The ruling class wears on its sleeve the view that the rest of Americans are racist, greedy, and above all stupid. The country class is ever more convinced that our rulers are corrupt, malevolent, and inept. The rulers want the ruled to shut up and obey. The ruled want self-governance. The clash between the two is about which side's vision of itself and of the other is right and which is wrong. Because each side -- especially the ruling class -- embodies its views on the issues, concessions by one side to another on any issue tend to discredit that side's view of itself. One side or the other will prevail. The clash is as sure and momentous as its outcome is unpredictable.

Tekst je vrlo dug, ali predstavlja po mom sudu najbolju političku analizu američkog sistema od vremena Murray Rothbarda i njegovog teksta Strategija desnice. Štaviše, mislim da u Rothbard pruža komplementarnu dimenziju razumevanju ne samo fenomena dvopartijske zavere protiv "klase seljaka", nego i objašnjenje uloge medija i think tankova u cementiranju te neoaristoraktske vladajuće koalicije. Ali, on mimo dijagnoze, za razliku od Codeville, daje i konkretan politički program šta da se radi, u prethodno linkovanom, ali i u sledećim tekstovima.

Ne treba ni naglašavati da Beltway mafija uopšte nije oduševljena. Ni jedan "konzervativni" medij nije se oglasio, ni Weekly Standard ni National Review, niko (koji obično ne propuštaju da komentarišu sve "novosti" ovog tipa, osim ako se ne odnose (i) na republikanski establišment). S druge strane, D.C. PC libertarijanci Codevillu nazivaju "reakcionarem". Nepredvidivo i nadasve originalno!

Zastrašivanje poreskih obveznika

B92 predlaže poreskoj upravi da organizuje kampanju zastrašivanja poreskih neplatiša. Evo kako bi ta reklama izgledala.

“Tvoje ime je Petar Petrović i živiš u Beogradu. Imaš lepu kuću i lep auto. Lepo živiš. Ono što nije lepo je da državi Srbiji na ime poreza duguješ 112 hiljada 350 dinara. To možeš da rešiš tako što ćeš doći u poresku upravu i platiti porez. Ako to ne učiniš, doći ćemo mi do tebe. Jer Petre, ne zaboravi - mi znamo gde živiš!” Ovo bi mogla da bude reklama srpske poreske uprave, koja je jedna od najefikasnijih u Evropi.

Marko je već imao post na ovu temu. Zaključio je da je ova reklama bila preoštra za Pensilvaniju. U Srbiji bi možda bila i ne primenljiva. Moj najbolji prijatelj ne živi na adresi na kojoj je prijavljen već 15 godina.

Krugman i Srbija

Ministar Dinkić se zalaže za povećanje državne potrošnje, pozivajući se na Nobelovca Paula Krugmana koji nešto slično predlaže u SAD. Dinkić kaže da bi po kejnzijanskom receptu povećanje potrošnje podstaklo tražnju, a preko tražnje domaću proizvodnju u Srbiji.

Ova ideja je pogrešna na čak nekoliko nivoa.

Prvo, Paul Krugman jeste dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, za radove o spoljnoj trgovini objavljene pre dvadesetak godina. Ali u međuvremenu je postao redovni kolumnista New York Timesa i u svojim kolumnama je neskriveno politički angažovan. Kao Demokrata, bio je poznat kao jedan od najoštrijih kritičara Bushove administracije, a sada svoju kolumnu koristi da podrži politike Baracka Obame. Nema ništa sporno u političkom angažmanu javnih intelektualca, ali ga treba imati u vidu kada se sagledavaju predlozi ovakvih autora. Ilustracije radi, Krugman je pre par godina kritikovao Buša zbog budžetskog deficita od 3%, da bi sadašnji Obamin deficit od 12% zvao potpuno održivim. Pošto ekonomija pretenduje da bude vrednosno neutralna nauka, Krugmana je najbolje opisati kao bivšeg ekonomistu i sadašnjeg politički angažovanog intelektualca. Njegove ideje treba staviti u kontekst.

Drugo, Krugmanove kejnzijanske mere nisu dale efekta u Americi. Kada je pre godinu i po dana dizajniran plan fiskalnog stimulusa od čak 800 milijardi dolara, projektovani efekat bilo je brzo smanjenje stope nezaposlenosti i povratak na putanju ekonomskog rasta. To se, međutim, nije dogodilo i nezaposlenost je od onda čak povećana. Obraloženje koje danas daje Krugaman i ostali kejnzijanaci je da je to zato što je kriza bila dublja nego što su prošle godine mislili, da bi bez stimulusa danas stvari bile i još gore i da je stimulus od 800 milijardi čak bio nedovoljan – trebalo je potrošiti još. Ali ako je prošle godine neko i poverovao da se do prosperiteta može stići državnom potrošnjam, danas je sve manje tih. Rejting predsednika Obame je trenutno na najnižem nivou od dana inauguracije. Sve veći deo javosti shvata da se ekonomija nije oporavila zato što su neodgovorna potrošnja i gomilanje budžetskih deficita i državnog duga uneli strah među poslovne ljude i podstakle očekivanja novih poreza koji će biti potrebni da bi se dug otplatio.

Treće, standardni kejnzijanski recept koji Krugman i ostali promovišu u SAD, kao što je Kejns i sam jasno pisao, funkcioniše samo u određenim situacijama. Državna potrošnja je recept za podsticanje tražnje samo u situaciji kada su sredstva monetarne politike iscrpljena. To je takozvana „zamka likvidnosti“, kada su kamatne stope centralne banke već na nuli i ne mogu se dalje smanjivati. Pošto je ekspanzivna monetarna politika tada nemoguća, a ekonomija je u recesiji, poseže se za fiskalnom. Ovo je bilo Kejnsovo prinudno rešenje za Veliku depresiju 1930-ih. Međutim, ideolozi velike države su u međuvremenu zaboravili da je ovo samo iznuđeno rešenje za jednu veoma specifičnu situaciju i od cele teorije preuzeli samo poruku da državna potrošnja vodi privrednom rastu. To ni sam Kejns nije tvrdio.

U Americi su u protekle dve godine kamatne stope blizu nuli i situacija je blizu zamke likvidnosti. To još uvek ne znači da je kejnzijanski recept ispravan – u prethodnom pasasu videli smo da verovatno nije – ali barem su postojali generalni uslovi pod kojima se taj recept predlaže. U Srbiji to nije slučaj. Ako neko baš insistira na podsticanju tražnje, najefikasnije sredstvo za to je monetarna politika.

Četvrto, kejnzijanski recept je dizajniran pod pretpostavkom da nema spoljne trgovine. To je bio slučaj u originalnoj situaciji tokom Velike depresije, jer su početkom 1930-ih najveće zemlje uvele visoke carine. Danas je SAD otvorena za trgovinu, ali je unutrašnja ekonomija toliko velika i zemlja je geografski izolovana da spoljna trgovina čini mali deo bruto društvenog proizvoda (BDP). Dok uvoz čini 17% američkog BDP, u Srbiji je, koja je manje otvorena, zbog veličine i pozicije zemlje taj udeo preko 50%. U situaciji male i otvorne ekonomije, kada je zemlja ekonomski integrisana, kejnzijanski recept menja smisao. Umesto standardnog kejnzijanskog IS-LM modela tada važi Mundell-Fleming model, koji kejnzijanskoj analizi dodaje i uvoz, izvoz i valutni kurs. Ovaj prošireni kejnzijanski model predviđa da kada bi Srbija povećala državnu potrošnju, veći deo efekta bi se prelio u povećanje uvoza. Državna potrošnja bi povećala domaću tražnju, delovala bi i na jačanje kursa dinara, ali bi taj novac velikim delom bio potrošen na uvoz. Stimulisane bi bile privrede okolnih zemalja, a budžetski deficit i dug bi ostali Srbiji. Ovaj problem je stvaran i postoji i u Americi, sa mnogo manjom zavisnošću od uvoza. Čak i Krugman, koji je zagovornik slobodne trgovine, priznaje da se deo američkog stimulusa preliva u inostranstvo (i zbog toga traži od Kine da povisi kurs juana da bi se ovaj efekat ublažio).

Da sumiram, Krugman nije neko čije recepte danas treba nekritički prihvatati; čak i kada bi on bio neutralni ekonomista, nedavna američka politika državne potrošnje se za sada pokazala neuspešnom; čak i da je bila uspešna, sama kejnzijanska teorija preporučuje ovu politiku samo u situacijama kada je velika i trgovinski pretežno izolovana ekonomija u specifičnoj situaciji zamke likvidnosti, što su uslovi koji u Srbiji sasvim sigurno ne važe. Nema nijednog razloga zbog kojeg bi se naši ministri rukovodili kolumnama Paula Krugmana.