Marko je u prethodnom postu ukazao na način na koji su autori u srednjem veku štitili svoja autorska prava i malo me je zbunio. Koliko je meni poznato zaštita autorskih prava je uvedena kao instrument cenzure. Naime vlada u Engleskoj u šesnaestom veku, ubrzo pošto je štamparska presa počela da se koristi (Gutenberg 1440.), je imala potrebu da na neki način kontroliše sve veći broj publikacija. Rešenje je bilo prilično originalno i svelo se na public private partnership. Kruna je izdavala dozvole takozvanom cenzorskom esnafu da štampaju materijale pod uslovom da vode računa o sadržaju materijalu koji se štampa. Neka vrsta državnog monopola. Nisu se zaustavili samo na štampi. Esnaf je imao pravo da konfiskuje nelegalne štamparije i knijge ali i da ih spaljuje. Sve knjige su morale da budu registrovane, a nijedna nije mogla da se registruje bez odobrenja cenzora.
Autorksa prava nisu uvedena da bi zaštitila autore ili kreativnost. Autori tu vrstu zaštite nisu tražili. Naprotiv, uvedena su zbog cenzure. Tadašnje države su polagale pravo na cenzuru isto koliko i danas države polažu prava na izgradnju puteva. Od uvođenja autorskih prava su profitirali isključivo država i izdavači. Stotinak godina kasnije, pošto je vlada prestala da cenzuriše knjige, izdavači su bili u problemu. Kao i svaka druga grupa koju promena zakona preti da otera u bankrot organizovali su lobi kojim bi zaštitili privilegije. Došli su na genijalnu ideju da zahtevaju da se autorima dodele isključiva prava na raspolaganje svojim delima, znajući da autori neće imati izbora već da prepuste štampanje i distribuciju postojećim izdavačima. Rezultat je bio donošenje takozvanog Statute of Anne 1709. kojim se štite prava autora. Izvori ovde i ovde.
Autorska prava ne treba mešati sa privatnom svojinom. Privatna svojina je neotuđiva a autorska prava su vremenski ograničena, zakonom. Nažalost ti zakoni su podložni promenama. U Americi je u poslednjih četrdeset godina to pravo produžavano 11 puta. Poslednji put 1998. takozvanim Miki Maus zakonom kojim se autorska prava produžavaju na 95 godina od objavljivanja dela. Walt Disney Inc. je i dalje zaštićen bez obzira što je Walt Disney postao popularan upravo obradom dela braće Grim. Već sam ranije pisao o tome (ne mogu da nađem link) pa da ne davim previše.
U svakom slučaju, Markov primer me je zbunio jer možda ukazuje na mogućnost da su autori želeli da zaštite svoja prava, u onom smislu u kome ih danas posmatramo, još u trinaestom veku. Ipak, kada malo bolje pogledate"kletve" može da se zaključi da su se odnosile ne na kopiranje dela već na krađu odnosno na plagijarizam (if anyone should steal it). Meni se ne čini da su kletve bile uvod u autorksa prava kakvim ih danas poznajemo.
Koga više zanima tematika može da posluša interesantno predavanje Lawrencea Lessinga (Stanford i Harvard) na temu autorskih prava.
4 comments:
U pravu si. One kletve se svakako odnose na kradju knjige kao fizickog objekta.
Naravno, sve dok knjige nije bilo lako kopirati, nije ni bilo potrebe za zastitom autorskih prava.
I ne samo to. Ranije su ljudi smatrali kopiranje knjiga (vecu distribuciju) komplimentom. Njihova dela su dolazila do veceg broja ljudi. Uopste, autorska prava, kakvim ih danas poznajemo, nisu rezultat zelje autora da naplate svoj rad.
Inace, u jednom linku koji sam ostavio ima dosta interesantnih predloga kako da se placaju autori. Moj omiljeni je da svako moze da stampa sta hoce a prilikom prodaje prodavac pita da li bi ste zeleli da date donaciju autoru. Dobrovoljno.
Jos nesto. Charles Dickens je bio najpopularniji pisac u Americi, ali posto nije bio iz amerike nije imao prava na autorske honorare. Izdavaci su ga ipak placali.
U svakom slucaju, razlog za ukidanje autorskih prava je krajnje altruistican. Sadasnji sistem u velikoj meri ogranicava stvaranje novih dela koja su bazirana na postojecim. Da su takva pravila postojala pre par stotina godina ostali bi uskraceni za neka od najlepsih dela. I o tome vise u linku koji je u postu.
U taj deo, da autori ne vole pare, nesto nisam ubedjen. Uostalom, svako sada moze, ako zeli, da se odrekne prava, ali se to ne radi bas tako cesto. Malo ima ljudi poput nas nekoliko ovde, kojima je toliko stalo do dobrobiti covecanstva, da su spremni da rade za dzabe. :)
Ja bih rekao da su autori tolerisali kopiranje sve dok ono nije postalo ozbiljan problem i ozbiljno im umanjilo prihode, kada su organizovali i izlobirali drzavu da donese zakone protiv toga.
Niko ne kaze da ne vole, samo ih nisu zaradjivali od prodaje knjiga. Izdavaci su zaradjivali ali ne i autori na pocetku. Autori pocinju da dobijaju lovu tek od 1709.
Post a Comment