Pages

30 August 2010

O imperijalizmu i izgradnji nacija

Jedna od čestih kontroverzi među libertarijancima, posebno u Americi, vezana je za ratove u Iraku i Avganistanu: da li je i sa kojim razlozima moguće podržavati ove ratove i zadržati liberalnu tj libertarijansku poziciju.

Ja ću ispitati dve najčešće vrste protiv-argumenata za ovu mogućnost, od kojih verujem da je prva vrsta delimično opravdana, dok je druga neopravdana. Prva vrsta se tiče standardnih prigovora da je "rat zdravlje države" tj etatizma. Svaki rat vodi širenju državne moći, i kroz istoriju, posebno u 20 veku, svi etatistički lideri i diktatori su koristili rat kao izgovor za nacionalizaciju, pljačku, širenje državne kontrole u ekonomskim i ne-ekonomskim stvarima. Po istoj logici, vođenje dva rata u isto vreme, ne može a da ne ostavi traga na američku politiku i da je ne gurne makar malo dalje u pravcu etatizma. Drugi argument je da je rat skup, i u životima i u novcu, i da vodi povećanju poreza i ekonomskom osiromašenju. Sve ovo treba da bude podsetnik da ako rat nije zaista neophodan (odvraćanje invazije ili samoodbrana) treba ga po svaku cenu, upravo sa libertarijanskih pozicija, izbegavati: ne nužno iz "humanističkih" ili "kulturoloških razloga" (što smo protiv "američkog imperijalizma" ili smatramo da je super da Sadam vlada u Iraku jer on predstavlja autentični izraz kulture Iračana) već iz sistemskih razloga američkog nacionalnog interesa (i želje svih libertarijanaca van Amerike) da federalna država bude što slabija.

Drugi tip prigovora kaže da su ratovi u Iraku i Avganistanu, čak i da zanemarimo ove klasične protivargumente, zapravo pogrešni sa stanovišta samih ratnih ciljeva. Izgradnja nacija, i pokušaj da se nametne demokratija i kapitalizam zaostalim nacijama, ili nacijama čija neformalna pravila igre, kultura i tradicija nisu pogodni za privatanje ovih ustanova je čisto gubljenje vremena i resursa. Čak i da nam je svejedno što američki vojnici ginu a poreski obveznik plaća, ceo poduhvat nema smisla jer Irak i Avganistan ne mogu spoljnom intervencijom biti pretvoreni u uspešne demokratske nacije, prosto zato što njihovo stanovništvo kulturno i mentalitetski nije spremno za promenu. Ili je čak aktivno i ne želi, tj želi nešto drugo, poput teokratije, šerijata ili diktature ove ili one vrste.

Rekao sam da prvu vrstu argumenta smatram načelno valjanom, sa nekoliko dopuna ili preciziranja. Najpre, ako prihvatimo poziciju minimnalne države, što većina libertarijanaca čini, onda ona ne implicira apsolutni pacifizam, već odobrava odbrameni rat. Napade 11 septembra je izvela organizacija Al Kaida koja je imala sedište i zaštitu u Avganistanu od strane talibanskog režima. Rat za svrgavanje Talibana je stoga, čak i sa usko libertarijanske pozicije, bio opravdan, jer je bio akt direktne samoodbrane protiv agresora. Svrgavanjem Talibana presečena je obaveštajna, materijalna i logistička podrška al Kaide i ona naterana u beg i ilegalu, dok je veliki deo njene mreže bio uništen, što je jedan od ključnih razloga zašto nije bilo daljih napada na SAD. Druga rezerva vezana je za stepen širenja države kao posledice oba ova rata. On nije bio naročito veliki. U periodu 2001-2008 došlo je do značajnog povećanja državne potrošnje kao procenta GDP, ali najveći deo tog porasta nije bio u domenu vojnih neko civilnih izdataka, uglavnom subvencija i entitlements programa. Što se tiče famoznih kršenja građanskih prava o kojima kritičari stalno pričaju (poput "torture" i "špijuniranja") ona sama po sebi opet nisu imala nikakve veze sa samim ratovima, i bila bi počinjena (ili ne bi) potpuno nezavisno od bilo kog rata. Činjenica da je rat u Iraku sada praktično završen (američka vojska se ubrzalno povlači), a da će i u Avganistanu verovatno uskoro ući u završnu fazu, a da niko ni ne pomišlja na labavljenje ovih ograničenja građanskih sloboda najbolje svedoči da one nemaju nikakve veze sa ratovima, nego sa napadom od 11 septembra, i političkom atmosferom posle toga. Da li su te politike mudre ili ne, drugo je pitanje, ali ga moramo razdvojiti od posledica ratova u Iraku i Avganistanu kao takvih. Dakle, klasični libertarijanski prigovori važe samo za rat u Iraku (jer je teško demonstrirati kakvu je to pretnju po SAD predstavljao Sadam Husein, što bi rat opravdalo s libertarijanskih pozicija), i to prevashodno za njegovu cenu u novcu i ljudskim životima, ne u jačanju državne kontrole, jer ako je do njega i došlo, desilo se potpuno nezavisno od tog rata.

A šta je sa argumentom o samopobijajućem karakteru izgradnje nacija? Taj argument ni teorijski ni empirijski ne stoji najbolje. Ako je izgradnja nacija načelno nemoguća, kako to da je uspela u Nemačkoj i Japanu posle 1945? Kritičari će reći da je njihova ”kultura” bila pogodna za to, za razliku od Iraka i Avganistana. Ali, ja ne vidim ni jednog klasičnog liberala u Nemačkoj 1945 osim samog Erharda. Ne vidim, u tom smislu, i nikakvu drugu političku snagu, sem članova i simpatizera nacističke stranke. U periodu 1945-1950, periodu konsolidacije demokratije i drastičnih protržišnih reformi, većina Nemaca je i dalje podržavala Hitlera, i mislila da je žrtva neopravdane okupacije neprijateljskih sila koje ne žele dobro Nemačkoj. Ili još pre u Japanu. Japan nije imao bukvalno dan demokratske vladavine pre 1945, i imao je apsolutnu autokratsku tradiciju najgore vrste, sa Carem božanstvom, militarističkom elitom, kamikazama, enormnom nepopularnošću kapitalizma. Nemci na steroidima! Kako je “izgradnja nacije” uspela tamo? Od arhi-agesora i jedne od najmilitanijih i najautoritarnijih nacija na svetu, do dekandentnih pacifista i kapitalista za samo nekoliko godina. Da, moguće je da većina u arapskom svetu danas mrzi Ameriku i podržava teroriste (mada je ta podrška drastično pala poslednjih godina), ali je jednak, možda i veći procenat Nemaca mrzeo Ameriku i podržavao Hitlera 1945. Šta nam to govori?

Očigledno, “kultura” je čarobna reč koja sve može da objasni: šta god da se desi bilo gde, uvek neku kulturu ili kulturnu tradiciju možeš prizvati u pomoć. Kad Irak za 5 godina možda napravi prirvredno čudo, ili makar samo pokaže ozbiljniji napredak, ne sumnjam da će se odmah pojaviti “kulturolozi” koji će objasniti da to sve nema nikakve veze sa ekonomskim i političkim sistemom koji su im Amerikanci ostavili, nego sa tradicionalnom arapskom “kulturom” trgovine. Kao što je danas islamistička “kultura” i to što Muslimani vole teror razlog za nestabilnost, a ne specifična politička konjunktura i upliv ekstremističkih grupa iza kojih stoji al Kaida (i Iran).

Razlog za nesporazum ovde je u sledećem: ljudi poput GW Busha veruju da su aspiracije ljudi univerzalne, da Arapi i Avganistanci, baš kao i Amerikanci, Nemci i Japanci, žele slobodu i prosperitet. Ako pođete od te pretpostavke, onda vam “izgradnja nacije” (vojno obaranje ditkatotrskog režima) i neće izgledati neki veliki socijalni konstruktivizam ili “veliki skok napred”, već naprosto kao prijateljska pomoć spolja tim narodima da uklone veštačke političke barijere svojim prirodnim i univerzalnim težnjama. Ali kultur-rasistima poput Hantingtona rat u Iraku izgleda kao konstruktivizam upravo zato jer oni ne misle da svi ljudi dele iste prirodne težnje, već da su neke “civilizacije” drugačije, da Arapi nisu za demokratiju ili katolici za kapitalizam. I da je američka misija u Iraku mnogo dalekosežnija, neka vrsta sumnjivog psihološko-političkog lobotomiranja divljaka da postanu fini kao mi, jedna vrsta ispiranja mozda ili kulturnog reporogramiranja. Pošto je to nemoguće, onda je i projekat “nerealističan”. Predstavlja, što bi marksisti rekli, “preskakanje faza u razvoju”.

Da zaključim, pozicija izolacionizma je najbliža libertarijanizmu, ali je za nju dovoljan argument da nije dužnost američkog vojnika i poreskog obveznika da ispravlja sve svetske krive Drine o svom trošku. Ne treba nam teorija da je oslobođenje Iraka zapravo štetno po same Iračane, jer njima ne treba sloboda pošto su oni Muslimani, i kao takvi vole više da vešaju homoseksualce i kamenuju preljubnice.

8 comments:

Brut said...

Ja mislim da je za doslednog libertarijanca jedina opcija da okači zvončiće na noge da ne bi mrava zgazio, okrene drugi obraz kad ga neko šutne i trajno se nastani u nekom induskom ašramu, pije somu i recituje obredne tekstove, možda otprilike ovaj: "Ispred svakog bića ukloni svoj štap da ne povrediš nijedno od njih - osamljen se kreći kao nosorog." Za doslednog libertarijanca, možda, ali ne i za slobodnog čoveka.

O tome da "aksiom nenasilja" ili "negativna sloboda" nemaju nikakve veze sa slobodom, već sam pričao, pa neću da se ponavljam. Ali mi je zanimljivo da vidim kako libertarijanci antietatisti u međunarodnim odnosima postaju poštovaoci "nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta". Država i njene granice postaju "sveta krava", i svi ispovedaju plemeniti nauk Huga Grocijusa (koji je, gle čuda, ispovedao prirodnopravnu doktrinu) o suverenosti nacionalnih država. Zar to nije malo čudno? Ne može se biti antietatista u unutrašnjoj politici i težiti da joj što više ograničiš prava, a etatista u spoljnjoj gde joj priznaješ apsolutna prava. To je jedna ista država. Takođe, za libertarijance, samo su individue nosioci prava, po libertarijanizmu, države to ne mogu da budu. Kako sad to da u međunarodnom pravu dobija dušu, razum, telo i sve ostale atribute koje obično pripisujemo čoveku? Kako taj Platonov "uvećani čovek" nastaje libertarijanskim hokus-pokusom?

Ako su prava pojedinaca apsolutna, od Boga, nedodirljiva - kako veruju libertarijanci, ne znam već u šta - onda državna granica ili suverenitet ne može da bude argument. Kršenje prirodnih prava u Zanzibaru, mora da jednako boli svakog libertarijanca kao i kršenje tih prava u njegovoj avliji, zar ne? Inače, kada bi postojao apsolutni konsenzus u međunarodnoj politici da je načelo suverenosti država apsolutno i nepovredivo, onda bi ovaj svet bio raj za diktatore, ali i one "free ridere" koji bi to pravo poštovali samo na papiru. Bar nekom u Srbiji ne treba objašnjavati vezu između pacifističke zakletve u "međunarodno pravo UN" i "nemešanja u unutrašnje stvari" i diktatorske politike. Ili da podsetim na vreme Hladnog rata, kada su UN i međunarodno pravo bili sjajno pokriće za spoljnu politiku SSSR "širenja socijalizma u svetu"? Znači, sloboda mora biti najpreča. Dok postoji i poslednji diktator i nekoj belosvetskoj prćiji, sloboda nije sigurna, a načelo "negativne slobode" (primenjeno na međunarodno pravo), samo je smokvin list diktature i terorizma. Dok god postoji NATO, koji svojim akcijama "gazi međunarodno pravo", dotle nijedan diktator u svetu nije siguran.

Sloboda je od svih stvari najpreča, kažu stari Latini. Neka vlada pravda a neka propadnu svi tirani u svetu, kažu potom. Posle toga možemo da pričamo o miru i svim njenim prednostima, bez ikakvih doktrinarnih protivrečnosti tipa "spolja gladac-unutra jadac". U tom delu se slažem sa tobom. Mir je, dakako, dobar. Nepovredivost ličnosti je isto tako sjajna stvar. Život je važna stvar, takođe. Ali, kako bih rekao, to je sve ontički nivo. Na ontološkom nivou, pričamo o slobodi i samo o njoj.

Dodao bih da iz nevolje koju sam gore opisao, kao i zbog neprihvatanja neprikosnovenosi slobode, proizlaze sve druge interpretativne nevolje lažnih libertarijanaca, kako hantingtonovskih kultur-rasista, tako i čomskijevskih levih-humanista, kao i njihovih kalemova.

jovanović said...

Zanimljivo kako se na jednom mestu - unutar državnog aparata jedne jedine svetske države - donose odluke o tome ko su dobri a ko loši momci u ama baš svakom ćošku planete, i na osnovu toga donose prilično krupne odluke od kojih zavise (bukvalno) životi mnogih ljudi, i još mnogo štošta.
Cinični bi verovatno povukli paralelu između ovakve spoljne politike, i unutrašnje politike države koja zna bolje od građanina šta je za njega dobro.

Brut said...

Jovanoviću,

Cinik bi takođe mogao reći da bi svet u kome bi lideri "jedne jedine svetske države" upražnjavali vaš prosvećeni moralni agnosticizam i vrednosni relativizam (što je često i bio slučaj), bio pravi raj za belosvetske hohštaplere i egzotične diktatore, od Kube i Venecuele, do Libije, Irana i Severne Koreje. Dakle, ovde nije reč o uvidu, nego o moralnom stavu. Primerenija paralela (mada ne potpuna) bi bila ona da li treba dati politički legitimitet nacističkim i komunističkim partijama, ili - još bliže - da li je dozvoljena pobuna protiv vlasti kada je uzurpiraju komunisti ili fašisti.

Ivan Jankovic said...

Jovanovicu,

to je lepa apstraktna teorija, ali pogledajmo kako prakticno stoje cinjenice; da li je i jedna americka vlada od 1945 naovamo targetirala nekog normalnog vladara i normalan rezim? Severna Koreja, Vijetnam, Panama, Granada, Sadamov Irak, Miloseviceva Srbija... Da li vi mislite da je iz perspektive "sveta" bilo koja americka intervencija neopravdana, i da je dobro da svaki rezim koji bilo gde vlada bilo kako opstane po svaku cenu? Ja bih voleo primer da vidim gde je Amerika ucestvovala u suzbijanju demokratije zarad nametanja diktature, vojno ili diplomatski. Slucaj sa Zelajom u Hondurasu pod Obamom je prvi i jedini za koji ja znam, gde je Amerika uvela sannkcije i javno pretila jednoj zemlji zato sto je uklonila diktatora sa vlasti demokratskim sredstvima, zahtevajuci da vrati tog diktatora natrag, kao preduslov normalizacije odnosa!!! Ali to je izuzetak i incident u novijoj americkoj istoriji, ne pravilo. To je bilo izazvano ideoloskom bliskoscu Obame sa svim socijalistickim diktatorima, posto su njega na Kolumbiji naucili da su to dobri mommci, a da je Amerika los momak. Isto se vidi na primeru njegovog tretmana Izraela i njegove podrske i dodvoravanja diktaturama u arapskom svetu i teroristima koji hoce da uniste Izrael. Mozda ce to nekad u buducnosti postati pravilo, ali je poenta da do sada nikad nije bilo slucaj, jos manje pravilo.

jovanović said...

U konkretne Američke intervencije se ne razumem detaljno, pa mi ostaje da vam verujem na reč.
Ali, ako i jeste sve kao što pričate, i ako polazimo od fundamentalne liberalističke aksiome da država (bilo koja) ne zna bolje od čoveka šta je dobro za njega, onda bih ja najradije zaključio da su tih nekoliko primera koje navodite - slučajni izuzeci. Ili da revidiramo teoriju ?
Za razliku od američkih, dosta sam dobro upoznat sa intervencijama ove ovde države, i ni malo me ne bi veselila ideja da njoj (a ni bilo kojoj državi generalno) poverim (svoje meso, porez, svejedno) da u moje ime odlučuje gde i kako treba "intervenisati".
A naročito ako je reč o intervenciji na drugom kraju sveta o kome ni ja ni nadležne mastiljare realno pojma nemamo.

Ivan Jankovic said...

Jovanovicu,

nije rec o tome da americka vlada zna bolje od irackog ili korejskog coveka sta on treba da radi, nego da demokratska vlada koju ce doneti Amerikanci vlada bolje od Kim Il Sunga i Sadama Huseina! Ili hocete da kazete da su oni slobodno izabrali svoje vladare? Cak i da je tako Nemci su slobodno izabrali Hitlera a Srbi Slobodana Milosevica. Ipak, ja sam zahvalan Amerikancima sto su pomogli da se napravi zavera 5 oktobra za rusenje Milosevica. I bio sam vrlo ljut sto su ga podrzavali godinama pre toga.

jovanović said...
This comment has been removed by the author.
jovanović said...

Ma ja sam im zahvalan i za četresosmu. Al, kao što i sami rekoste, Milošević je bio i garant mira i stabilnosti sredinom devedesetih. I ne bi me začudilo da su - u nekoj drugoj kombinaciji diplomatije, interesa i geopolitičkog konteksta - on i Ameri ostali ortaci.
I sami ste upravo priznali da obaraju i demokratski izabrane vladare. Znači - misle da znaju bolje.