Obrijana priča

Intervju sa Milosavljevićem koji je Marko linkovao je pravi dragulj. Ne mogu da se odlučim šta mi je interesantnije, da li državno ulaganje u vrtiće i jaslice na selu da bi ljudi mogli na miru da rade na njivi ili subvencionisanje proizvođača junetine da bi se dostigla maksimalna kvota za izvoz u EU, kao da ispunjavanje te kvote predstavlja cilj sam po sebi.

Ipak ministar Milosavljević ovoga puta nije tema, već novinar Zoran Majdin koji je uradio povlađujući intervju. Između ostalog on pita ministra i sledeće: Migracija iz sela u grad je priča s bradom: selo napuštaju mladi, a broj staračkih domaćinstava se uvećava. Kako da napreduje poljoprivreda kad je sve manje poljoprivrednika?

Nije neophodno biti preterano pametan pa zaključiti da broj poljoprivrednika nema veze sa razvojem poljoprivrede. U Americi je početkom 20 veka preko 45% stanovništva radilo poslove vezane za poljoprivredu dok se danas ovim poslom bavi svega par procenata stanovništva (vidi grafik). Od toga je veliki broj imigranata (70%). I pored toga što se mnogo manji broj ljudi bavi poljoprivredom oni proizvode mnogo više hrane nego što je to radio daleko veći broj ljudi pre samo stotinak godina. Zbog razvoja tehnologije su toliko efektniji da se u Americi danas farmeri plaćaju da ne rade.

Ne mogu previše da se ljutim na ministre kada vidim kakvi su nam novinari.

Duvan

Danas je dan borbe protiv duvana, ili tako nešto. Ministar zdravlja kaže da "propisi moraju da budu još strožiji".

Za početak bi bilo dovoljno da ubedi svog prezimenjaka da Ministarstvo poljoprivrede prestane da subvencioniše gajenje duvana. Ministar je pre izvesnog vremena rekao:

"Proizvođači duvana dobiće direktne subvencije iz budžeta od blizu 1000 evra po zasađenom hektaru."

Uopšte mi nije jasno - jel je našoj vladi cilj da se što manje puši, ili da se što više puši?

Bojan Pajtić

Prošle nedelje sam kritikovao Izvršno veće Vojvodine što planira da potroši 430.000 evra na obnovu Tekelijanuma, objekta SPC u Budimpešti, jer smatram da novac poreskih obveznika ne treba da se troši na renoviranje imovine u privatnom vlasništvu. Jedan komentator mi je ukazao da je Tekelijanum važan spomenik kulture i da država ima obavezu da ga održava. Tada se nisam složio sa argumentacijom jer smatram da vlasnik objekta treba da snosi trošak održavanja. Ipak, nije mi bilo baš najjasnije zašto se novac daje Tekelijanumu? Zar nema još sličnih objekata kojima je potrebno održavanje a koji možda imaju i veću kulturnu vrednost? Šta to Tekelijanum čini toliko važnim?

Prelistavajući biografiju kandidata za predsednika vlade Bojana Pajtića konačno sam našao odgovor. Naime, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, institucije koja je odrešila kesu, ujedno je i sin protojereja SPC Lazara Pajtića inače zaduženog za obnovu, pogađate, Tekelijanuma. Januara 2006. godine, Radio 021 je čak pohvalio Pajtića mlađeg za svoj doprinos u obnovi. Sigurno da uz angažovanje Lazara Pajtića zasluge za to ima i njegov sin Bojan, jer se za obnovu "Tekelijanuma" zalagao još dok je bio potpredsednik Novog Sada. Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko je za proteklih 8 godina, koliko upravlja raznim državnim budžetima, Bojan Pajtić ukupno usmerio na završavanje projekta svog oca? U svakom slučaju previše.

Pitanje je koliko li će novca poreskih obveznika potrošiti na porodične projekte ukoliko zaista postane premijer? Možda popularno poveća cene poštanskih maraka za jedan dinar kao svojevrsni Pajtićev dodatak? U stvari, jedino što me sada zanima je gde mu radi mama, mada izgleda da je i to pitanje već rešio.

Priča oko Tekelijanuma je sigurno jedan od najružnijih primera zloupotrebe od 2000. godine. Ne po količini zloupotrebljenog novca već po podrumskoj visini moralnih standarda predstavnika vlasti. Podvizi mladog lava su dokaz da suštinski problem nije u kadrovima, kako rukovodstvo DS već godinma pokušava da objasni, već u sistemu koji državi (političarima) daje prevelika ovlašćenja. Ograničena država koja se fokusira na par najvažnijih funkcija jedina može efikasno da preseče ovaj gordijev čvor.

Bahrein

Lipsetova hipoteza glasi da što zemlja ekonomski naprednija, veće su šanse da uspostavi demokratiju. Friedman je imao sličnu ideju, ali sa fokusom na ekonomske slobode. Kada je zemlja ekonomski slobodna, posle nekog vremena ljudi postanu zainteresovani i za lične slobode i politička prava i to uspeju da ostvare.

U međuvremenu BBC javlja da je Bahrein postavio novog ambasadora u SAD. Novi ambasador je Jevrejka. Ambasador jedne arapske zemlje, i to u SAD, je žena koja je uz to još i Jevrejka.

Šta Bahrein već neko vreme izdvaja od većine ostalih arapskih zemalja? Već duže vreme on je među vodećim zemljama na listama ekonomskih sloboda Heritage fondacije i Fraser instituta. Nekada je bio u prvih 5 zemalja, a poslednjih godina je padao ali je i dalje u prvih 20. Bahrein ima svoje probleme, sektaški sukobi iz Iraka su pojačaji tenzije svuda gde stanovništvo pripada različitim sektama, ali ako neko iz arapskog sveta ima šanse da postane liberalna demokratija, to su zemlje sa stabilnim protržišnim ekonomskim uređenjem. Bahrein je prvi i najbolji, isto to rade UAE, a na dobrom putu je i Jordan. Nijedna od njih nije demokratija, ali sve imaju relativno slobodne ekonomije i bazični nivo ekonomskih sloboda.

Mehanizam je jednostavan. Kada država ne sputava privatnu inicijativu, ljudi se koncentrišu na traženje sreće, što u najvećem broju slučajeva znači zarađivanje novca. Volter je govorio da teško da na svetu ima bezazlenije aktivnosti od zarađivanja novca. Kada imaju otvorene prilike za dobrovoljnu saradnju onda ljudi to i rade, na obostranu korist. Kada nemaju, strasti i ambicije se kanališu na druge načine, kroz netrpeljivosti, nasilje i ratove. Tolerancija se najbolje podstiče ne političkim ili NVO akcijama, nego širenjem ekonomskih sloboda. Kad ljudi vide šansu da sopstvenom preduzimljivošću nešto zarade, manje će ih interesovati da jedni drugima gledaju u krštenicu. Ima li boljeg dokaza od današnje vesti iz Bahreina?

McKitrickov porez

Među ekonomistima preovlađuje gledište da je u cilju smanjenja emisija CO2 bolje uvesti porez na njegovo emitovanje nego petljati sa ovim komplikovanim i korupciji podložnim sistemom cap-and-trade, kakav je Kjoto protokol.

Naravno, vi možete poput mnogih naučnika-klimatologa, ili zainteresovanih laika poput mene, smatrati celu tu priču o klimatskoj katastrofi kao posledici ljudskog pumpanja CO2 prevarom ili grotesknim preuveličavanjem. Ali, ako prihvatite da treba smanjiti emisije CO2, rekao bih da ekonomska analiza pre govori u prilog porezu nego trgovini dozvolama. Greg Mankiw je formirao "Pigu klub", ekonomista koji zagovaraju uvođenje poreza kojim bi se obeshrabrila dalja emisija. Pigu klub, naravno, po ekonomisti Arturu Sesilu Piguu, koji je prvi lansirao ideju obeshrabrivanja zagađenja životne sredine nametanjem poreza zagađivačima i subvencija žrtvama zagađenja. "Eksterni" efekat zagađenja bi bio "internalizovan" porezima i subvencijama. Ovde bi kao "zagađivači" bili tretirani svi veliki emiteri CO2. I lista članova ovog kluba je dosta impresivna (na stranu Al Gor ;) ). Naravno, i sa ovom idejom, kao i sa cap-and-trade, ostaje problem što mi ne znamo pouzdano da li je zagrevanje kome smo prisustvovali do skora izazvano humanim CO2 ili nije. Ako nije, ili nije dominantno, onda akcija smanjenja njegovih emisija (putem poreza ili trgovine, svejedno) neće imati bitnog uticaja na klimu, a to će koštati hiljade milijardi evra dohotka, najviše siromašne zemlje kojima će rast biti u velikoj meri ograničen.

Međutim, pre nekog vremena se pojavio predlog profesora ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi, Rossa McKitricka, kako da se i ovaj problem prevaziđe. McKitrick (inače uz Stevea McIntyrea, jedan od dvojice autora koji su osporili čuveni Hockey Stick grafik, na kome se veliki deo alarmizma globalnog azgrevanja zasnivao do 2005) predlaže da se uvede porez na CO2 koji će zavisiti od porasta temperature u tropskoj troposferi, tj. delu atmosfere do 6-12 km visine (zbog toga T3 porez). Razlog za ovo je sledeći. Svi klimatski modeli IPCC, koji polaze od pretpostavke da je globalno zagrevanje izazvano pojačanim efektom staklenika od uvećane koncentracije CO2 imaju jedno vrlo karakteristično svojstvo - svi bez ostatka predviđaju nesrazmerno veće zagrevanje u tropskoj atmosferi nego na površini zemlje. U pojasu od 20 sjgš do 20 sgš, na visini od oko 7-12 km, na osnovu predviđanja zvanične teorije IPCC trebalo bi očekivati zagrevanje koje je 2,5-3 puta brže od onog na površini zemlje, u slučaju da je CO2 uzročnik. U slučaju da je uzrok zagrevanja bilo šta drugo, tog "hot-spota" ne bi bilo. I što je još važnije, taj karakteristični tropski hot-spot bi trebalo da se javi vrlo rano – po simulacijama IPCC morao je biti vidljiv još pre 30 godina, mnogo pre takozvane polarne amplifikacije, tj. pojačanog zagrevanja polova.

Odlično, meteorološki sateliti NASA-e vrše globalna merenja temperature, padavina, brzine vetra itd, a dve grupe naučnika, jedna sa Univerziteta Alabama u Hantsvilu (UAH) i druga iz Santa Roze u Kaliforniji (Remote Sensing System, ili RSS) analiziraju i objavljuju te podatke. Ti podaci nam mogu poslužiti da testiramo teoriju. I šta predlaže McKitrick? Da kao probni kamen uzmemo upravo ono za šta se i alarmisti i skeptici slažu da je jedinstveni "fingerprint", potpis, zagrevanja izazvanog od CO2 – ubrzano zagrevanje tropske troposfere. A da koristimo podatke UAH i RSS za svrhu valorizacije teorije. Ukoliko se kretanja temperature u tropskom hot-spotu poklapaju sa teorijom IPCC, onda bi porezi na CO2 rasli; što je taj porast veći, to bi porez bio veći, i obrnuto – ukoliko bi temperatura stagnirala ili neznatno rasla, porezi bi bili mali, a ukoliko bi postojao trend zahlađenja, davali bismo subvencije emiterima CO2.

Ovaj predlog je vrlo fer. Ako alarmisti zaista veruju da su njihove teorije tačne, onda bi prvi trebalo da prihvate ovu ideju. Ako je odbiju, to će samo značiti da ne veruju u teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja, nego žele (kao što ja mislim) da iz ideoloških razloga unište kapitalizam i modernu civilizaciju uskraćivanjem energije, a da im "globalno zagrevanje" samo služi kao izgovor. Isto tako, ako skeptici odbiju, to bi značilo samo da oni sami veruju u modele IPCC, ali da se protive smanjenju emisija CO2 zato što štite interese naftnih lobija.

Naravno, ne treba ni sumnjati da su skeptici odmah i oduševljeno prihvatili ideju, a da je alarmisti prećutkuju, ili ređe, odbacuju sa vrlo neuverljivim obrazloženjima, zapravo bez ikakvog obrazloženja. Nije ni teško videti zašto: podaci sa satelita kažu da tropske vruće tačke nema! Temperatura u atmosferi tropa raste sporije nego na površini zemlje! Što bi značilo da zagrevanje od 1979 do danas najverovatnije nije izazvano od CO2. McKitrick ima komplikovanu kalkulaciju kako bi se visina poreza određivala. Po njegovom nalazu današnji iznos poreza bi bio oko 3$ po toni, ali sa tendencijom daljeg pada (pre 2 godine je bio 6$). Ali, bitno je da bi se određivala u zavisnosti od stvarnog, a ne pretpostavljenog dejstva CO2 na globalnu temperaturu.

Ovo rešenje je mnogo bolje od standardnog Piguovskog poreza, i to ne samo zato što porez određuje u srazmeri sa stvarnom a ne pretpostavljenom ulogom CO2 u zagrevanju. Ovakav porez bi dodatno uticao na uozbiljenje analiza klimatskih promena i klimatskog modeliranja jer bi uveo u ceo biznis privatne firme. Ako visina poreza koji ćete plaćati narednih godina i decenija zavisi od kvaliteta predviđanja koje daju klimatski modeli, onda ćete se kao firme jako potruditi da angažujete najbolje stručnjake koji će vam dati najbolju moguću prognozu, i uložićete ogromne pare u naučna istraživanja klime od kojih vam zavisi profit (kao što danas ulažete u druge, konvencionalnije oblike R&D). IPCC i druge državne agencije bi dobile konkurenciju, i niko danas ne bi mogao da kaže da postoji "konsenzus naučnika" o klimatskim promenama, kad samo jedna uska klika naučnika, ngo-a i političara promoviše određenu političku agendu klimatskih promena. Država bi samo, uz maksimum otvorenosti i dostupnosti svih podataka obezbeđivala merenja temperature i propisivala poreze u zavisnosti od toga, a svako bi angažovao onog za koga veruje da će mu najbolje predvideti visinu poreza koji će platiti. Nisam siguran da bi iko razuman svoj privatni novac uložio u IPCC-eve nalaze. To ne bi ni sami alarmisti, kao što vidimo. I njima je jasno da je priča o CO2 zagrevanju prevara. Jer da ne misle, tj da veruju u IPCC modele, prihvatili bi i podržali McKitrickov predlog prvi, i to sa oduševljenjem.

Šta bi danas rekao?

Na Youtubeu postoji jedan od poslednjih intervjua koje je dao Zoran Đinđić, navodno 21.februara 2003. Treba ga pogledati u svakom slučaju, a transkript se može naći ovde. Jedan zanimljiv citat:

Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže - u redu, sve te republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju.

Naravno, svi mi pretpostavljamo da bi danas govorio drugačije. Sigurno ne bi postavljao pitanje Dejtona, jer to čak ni DSS ni radikali ne rade. Ali, mislim da je jasno iz ovog intervuja da bi mu danas pozicija oko Kosova bila bliža poziciji DS-a, nego poziciji LDP-a. Možda i grešim, naravno.

Easterlyjeva mudrost

Bill Easterly, profesor na NYU, za Financial Times:

Gde su eksperti koji su unapred znali da će opskurna indijska kompanija koja pravi jestiva ulja da postane firma od 10 milijardi dolara (Wipro) pružajući IT usluge i kol-centre. Ili da će brazilski državni gubitaš (Embraer) nakon privatizacije da osvoji veliki deo tržišta regionalnih putničkih aviona? Ili da će južnokorejski preduzetnici stvoriti proizvođača automobila (Hyundai) čija će vrednost biti veća od General Motorsa ili Forda? Ili da će učitelj Dong Ying Hong, koji je radio za 9$ mesečno u Datangu u Kini, postati milioner praveći čarape?

Easterlyjeva poenta, sa kojom nisam siguran da se slažem, je da niko, u stvari, ne zna kakve ekonomske politike vode do ekonomskog rasta. Međutim, onda on sam onda citira Hajeka koji kaže da su potrebne ekonomske i političke slobode. To znači da ipak nešto znamo.

Kako nam je ovo promaklo?

Pre jedno godinu dana u Kuriru je izašao tekst u kojem su pitali neke od vodećih političara da li se zalažu za legalizaciju prostitucije. Dakle:

Dragan Todorović (SRS): "On smatra da prostituciju treba svesti u zakonske okvire.
- Međutim, naša država je neozbiljna i gura glavu u pesak. Ovaj zanat je u drugim državama legalizovan."

Milorad Vučelić (SPS): "Socijalista Milorad Vučelić takođe misli da sve pojave koje su ukorenjene u društvu treba zakonski regulisati, pa tako i prostituciju."

Srđan Srećković (SPO): "Od legalizacije prostitucije bi koristi imali svi - i žene koje se tim poslom bave, i država, jer bi imala poreske prihode, ali i građani koji te usluge koriste, pre svega zbog zdravlja."

Nebojša Bakarec (DSS): "pošto je već prisutna, onda je bolje da bude legalizovana, to jest da bude u zakonskim tokovima"

Penzije

Krkobabić traži da prosečna penzija iznosi 70% prosečne plate. U načelu, svi se sa njime slažu, postavlja se samo pitanje kada će i kako će to moći da se ostvari, sa ili bez Evropske unije. Na ovom malom primeru se vidi šta se dešava kada se neka tako bitna odluka donosi demokratski.

Pa naravno da su svi političari "za". Ko je lud da izađe pred birače i da kaže - "Ne može! Ne dam! Uopšte me ne zanimaju penzioneri!"? Naravno da će svaki normalni političar koji se bori za vlast reći "Što 70%, što ne 100%?" Uostalom, šta ga briga - ne plaća iz svog džepa.

Svi oni žele glasove penzionera. Naravno da će sve svoje izjave malo relativizovati kada dođu na vlast i kada shvate da ne mogu baš sva data obećanja da ispune, ali nije to poenta. Poenta je da penzije uopšte ne treba da budu utvrđivane na izborima, kao što na izborima ne treba da bude utvrđivana ni visina kamata, cena struje, plata direktora privatne firme, ili ko treba da bude pušten iz zatvora. Štednja za stare dane treba da bude privatna odluka.

Po mom mišljenju, državne penzije treba da budu socijalna kategorija, samo za one koji su bolesni ili neodgovorni, pa celog života nisu ništa uštedeli. Zato penzije treba da budu relativno niske. Naravno, to treba da se odnosi tek na nas, relativno mlade, a sadašnjim penzionerima moramo nastaviti da plaćamo penzije, jer su i oni plaćali doprinose. Neka generacija će biti zeznuta, moraće da štedi za svoju starost, ali i paralelno da finansira penzije ljudima koji su u tom trenutku penzioneri. Nemam ništa protiv da to bude moja generacija. Alternativa je da to bude generacija naše dece. Rikardijanska jednakost kaže da je to sve jedno, jer ćemo finansiranjem duplih penzija ostaviti manje nasledstvo svojoj deci.

Kad smo već kod penzija, pogledao sam koliko iznosi prosečna penzija u OECD zemljama u odnosu na platu koju je čovek primao dok je radio. Iznosi veoma variraju, (pogledajte tabelu) - od oko 40% u Irskoj, Novom Zelandu i Meksiku do preko 100% u Grčkoj, Turskoj i Mađarskoj. Proseci za zemlje OECD-a su sledeći: ko je imao platu duplo manju od prosečne, dobija penziju u iznosu od 84% svoje plate; ko je imao tačno prosečnu platu, dobija penziju u iznosu od 70% svoje plate; ko je imao platu duplo veću od prosečne, dobija penziju u iznosu od 60% svoje plate.

Naravno, ovo nije jedini parametar koji treba da nas zanima - drugi je "prosečno trajanje penzije" - ako prosečan Turčin radi do 65 godina, a umire u 67, onda ni penzija od preko 100% plate nije nešto posebno mnogo. Tako da bih ja rekao Krkobabiću - "Može 70%, može i 100%, ali hajde onda da pomerimo odlazak u penziju tako da neto efekat bude rashodno neutralan." I to bi negde bilo i socijalno pravedno. Zašto bi zdrava žena od 58 godina dobijala penziju na račun nepokretnog 80-ogodišnjaka?

Misliš da možeš da budeš premijer?

Alex Tabarrok smatra da su glasači loše informisani i da zbog toga donose loše odluke. Kao primer daje tri razloga zbog kojih smatra da predizborne debate treba zameniti nečim novim:

• Dosadne su (više ljudi gleda prosečne serije nego političke debate)
• Ne otkrivaju ništa o znanju kandidata jer političari koriste pripremljene poruke koje ponavljaju kao papagaji u kondiciji
• Nije jasno ko je pobednik debate

Umesto debata Tabarrok predlaže organizovanje kvizova i rialiti programa gde bi glasači mogli da uporede informacije koje dobijaju sa pravim sposobnostima kandidata. Program bi imao tri segmenta:

• Kandidati bi trebalo da za 12 sati ubede par pred razvodom da sami raspodele svoju imovinu (Coaseova teorema)
• Kandidati bi igrali diplomatiju, igra slična riziku gde pregovaranje ima veću ulogu od bacanja kockica (Teorija igara)
• Kandidati bi trebalo da pogode ko je tajanstvena osoba, kao u kviskoteci, odnosno ko je ponudio najbolje ekonomsko rešenje ako ga nude npr. ronilac, vozač i ekonomista.

Tabarrok smatra da bi ovakvi testovi povećali informisanost glasača (i gledanost), dali bolji uvid u sposobnosti kandidata i jasno odredili pobednika. Program bi sigurno imao veliku gledanost ali nisam siguran da bi uticao na kvalitet izabranog kandidata. Sa druge strane ne vidim kako bi mogao da ima loš uticaj na kvalitet. Generalno, sjajna ideja. Čak je i NYT imao pozitivan članak o ovom predlogu i zaključio da, ako ništa drugo, bar bi znali da su nam političari pametniji od đaka petaka.

Državni analitičar

Slobodan Antonić: Добар део тог антирадикалског расположења има своје корене у снобизму.

U snobizmu. Ja sam mislio da ima veze sa zarđalim kašikama, ali možda je Antonić bio mali pa se ne seća.

Zanimljivo je pratiti Antonićev intelektualni i moralni sunovrat, u samo nekoliko godina. Od kritičkog liberalizma ("Misionarska inteligencija" iz 2003.), do nacionalno svesnog liberalizma, do nacionalno svesnog socijalizma (videti knjigu o Sartidu, 2006.), do nacional-socijalizma. Amen.

Legalizacija prostitucije

Prostitucija je na Novom Zelandu legalizovana (dekriminalizovana) 2003. godine. Pet godina kasnije urađena je studija koja bi trebalo da oceni posledice legalizacije. Evo zaključaka:

• Bezbednost i zdravlje prostitutki je unapređena
  
• Broj osoba koji se bavi prostitucijom se nije promenio
• 60% dama izjavljuje da je sada lakše odbiti uslugu ukoliko nisu zadovoljne klijentom
• Malo unapređen tretman dama od strane menadžera (uglavnom, javne kuće koje su i pre legalizacije dobro tretirale zaposlene su to nastavile da rade i obrnuto)
• Broj maloletne prostitucije nije povećan.

Šta čekamo?

Stari postovi o prostituciji.

Prizivanje đavola

Predsednik udruženja sportskih novinara Crne Gore kaže: Ako kažem da u Crnoj Gori Dejan Savićević, predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore... ne dozvoljava novinarima najtiražnijeg dnevnika u Crnoj Gori da prate manifestacije koje su pod okriljem Fudbalskog saveza Crne Gore, ne izdavajući im akreditacije, a vlast ćuti... znači da on ima odobrenje od vlasti.

To što Genije ne daje akreditacije je svakako glupo ali ne mora da se radi uz prećutnu saglasnost Vlade Crne Gore. Fudbalske asocijacije su samostalna udruženja i vlade na njih ne bi trebalo da imaju uticaj. Mešanje države u rad fudbalskih i uopšte sportskih saveza je neprirodan. To prepoznaje i FIFA koja je suspendovala Irački fudbalski savez zbog mešanja vlade, odnosno zbog raspuštanja svih sportskih i olimpijskog saveza. Očigledno je da je državno mešanje u sport nepoželjno i apsolutno nepotrebno. Crnogorski novinari bi trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da prizivaju đavola da im pomogne.

Kolektivistički kandidati

David Boaz iz Cato Institutea o Obami i McCainu u The Wall Street Journalu:

G. Obama, koji je prošle godine zaradio 4,2 miliona dolara i živi u kući od 1,65 miliona, koju je kupio uz pomoć optuženog Tonyja Rezkoa - i čija su "elegantna odela" i "besprekorne kravate" dovele do toga da bude proglašen od Esquirea za jednog od najbolje obučenih muškaraca na svetu - kritikuje studente koji žele u životu da "jure za velikom kućom i skupim odelima". G. McCain, koji je, zajedno sa svojom ženom, zaradio više od 6 miliona dolara prošle godine i vlasnik je najmanje sedam kuća, je ismevao g. Rommneya jer se bavio biznisom.

Cena benzina u Srbiji

Veoma je visoka, preko 100 dinara. Za to se mogu naći razni "krivci" - Kinezi i Indijci, čije privrede brzo rastu, Buš, koji je napao Irak, loše državne kompanije u Rusiji, Venecueli, Saudijskoj Arabiji, koje ne mogu dovoljno brzo da povećaju ponudu i tako dalje.

Ali, treba biti svestan sledeće činjenice - da su naše rafinerije efikasne kao američke, a da su nam porezi na gorivo kao u Americi, i cena bi bila kao tamo - nešto niža od 4 dolara za galon (oko 55 dinara po litru). Znači, DUPLO niža nego sada.

Primarni krivci za cenu benzina od preko sto dinara su Ministarstvo finansija (zbog akciza) i Ministarstvo energetike (zbog monopola NIS-a na preradu nafte). Uticaj svega ostalog je trivijalan.

Činjenica da su porezi u EU još viši i da je tamo gorivo još skuplje nego ovde me zaista ne zanima jer mi nismo članica EU i poreska politika nam je još uvek nezavisna. Kada postanemo članica EU kriviću Brisel.

Za studente

Letnja škola ESPI instituta.

Larry Page

Iz intervjua sa Larryjem Pageom, osnivačem Googlea:

You don't want to be Tesla. He was one of the greatest inventors, but it's a sad, sad story. He couldn't commercialize anything, he could barely fund his own research. You'd want to be more like Edison.

Ali možda je najzanimljiviji ovaj detalj:

Even when we started Google, we thought, "Oh, we might fail," and we almost didn't do it.

Zamalo nisu osnovali Google!? Imajte to u vidu.

Slet

Press: Da je Veran Matić ovo organizovao umesto „Velikog brata", kandidovali bi ga za Nobela. Ja bih se zadovoljio sa „Hvala, Tijaniću". Hvala mu!

Hvala mu i za 6,5 miliona evra koliko su mu dali iz republičkog budžeta i verovatno još par miliona iz gradskog. Bez obzira da li ste pratili događaj ili ne svaki građanin Srbije je u proseku dao oko 100 dinara za organizovanje Evrovizije. Da li je taj iznos vredan ovog događaja ili ne je svakako stvar subjektivne procene. Problem je što su taj iznos morali da plate i oni koji to dobrovoljno nikada ne bi uradili.

Vašingtonski konsenzus II

Imali smo nedavno post o Vašingtonskom konsenzusu i o tome da li on funkcioniše ili ne. Kritika koju upućuju levičari je ta da se pomenuti konsenzus koncentriše samo na makroekonomsku stabilizaciju i liberalizaciju, zanemarujući važnost izgradnje ustanova i stabilonog sistema. To je kritika sa kojom se ponekad slažu i liberalni ekonomisti, kao Slaviša u svom pomenutom postu, iako se on s pravom ograđuje da čak ni taj zaključak ne znači nikakav dokaz tržišne greške.

Ali, kao što sam naglasio u komentaru na taj post, ja mislim da je ta kritika pogrešna. Dozvolite da ukratko objasnim. Poći ću od taksativnog navođenja izvornih preporuka takozvanog Vašingtonskog konsenzusa:

• Fiscal discipline
• A redirection of public expenditure priorities toward fields offering both high economic returns and the potential to improve income distribution, such as primary health care, primary education, and infrastructure
• Tax reform (to lower marginal rates and broaden the tax base)
• Interest rate liberalization
• A competitive exchange rate
• Trade liberalization
• Liberalization of inflows of foreign direct investment
• Privatization
• Deregulation (to abolish barriers to entry and exit)
• Secure property rights

Sad ja postavljam pitanje kako levičarskim, tako i liberalnim kritičarima Vašingtonskog konsenzusa: šta ovde ne valja, ili još bolje, da li je ovo samo lista mera makroekonomske stabilizacije, privatizacije i trgovinske liberalizacije ili i te kako ima govora i o izgradnji institucija i reformi društva. Šta je predlog za ukidanje subvencija i "ulaganje" u obrazovanje i zdravstvo? A za obezbeđivanje vlasničkih prava"? Da li to spada pod izgradnju institucija? Da li, s druge strane, privatizacija preduzeća, osiguranje vlasničkih prava, trgovinska liberalizacija i promena deviznog kursa povlače i promenu ustanova? Ja mislim da itekako povlače.

Stoga je nejasno (ili je možda jasno) šta bi trebalo da znači naglasak na "izgradnji institucija" koji ne postoji na ovoj listi mera Vašingtonskog konsenzusa. Ja mislim da ekonomisti, ngo-i i političari koji ne vole slobodno tržište žele da dovedu u pitanje zaključke VK o liberalizaciji i privatizaciji, ali ako je moguće da to ne izgleda kao sirovi antiliberalizam, nego kao sofistikovanije insistiranje na "izgradnji ustanova". Ekonomistima poput Stiglitza ili Krugmana je marketinški mnogo jednostavnije da napadnu neko neopisivo čudovište zvano "Vašingtonski konsenzus" (znamo već da u Vašingtonu sede zli ljudi koji samo smišljaju kako da unište svet, bilo u Stejt Departmentu, Pentagonu ili MMF-u) i založe se za "socijalno odgovorne reforme ui pravcu razvoja institucija", nego da otvoreno kažu da su protiv slobodnog tržišta, a za državu blagostanja. Ali, kad pogledate suštinu, svo zalaganje za izgradnju ustanova u tim krugovima se svodi na ideju povećanja državne regulacije, potrošnje i redistribucije, uz zaustavlajnje ili usporavanje i uslovljavanje trgovinske i liberalizacije kapitalnih tokova, dakle na direktnu negaciju svih glavnih nalaza VK, a ne na njihovu "dopunu" izgradnjom ustanova. Umesto da to nazovu antiliberalnom ekonomskom politikom, ljudi žele to da nazovu "naglašavanjem značaja razvoja institucija". Ne, i u slučaju VK, i u slučaju alternativnih koncepcija pojavljuju se i karakteristične ekonomske politike i odgovarajuće političke i pravne ustanove koje se podrazumevaju, samo što su te ustanove različite: u prvom slučaju to su osnovne garancije vlasništva, ugovora i jednakosti pred zakonom, u drugom to su restriktivni režimi administrativnih državnih regulacija i kontrola državnih agencija i nadleštava. Intervencionisti žele, kritikujući "Vašingtonski konsenzus", da na mala vrata vrate regulaciju i državnu intervenciju koje je VK eliminisao, da nam ih ponovo prodaju, ovaj put pod plaštom "izgradnje ustanova". Mi na tu jezičku podvalu ne treba da pristanemo. Treba da insistiramo da su dovoljne i one ustanove koje zamišlja Vašingtonski konsenzus.

Dakle, Vašingtonski konsenzus ostaje odličan okvir za ekonomski razvoj, da je tako pokazuje uspeh zemalja koje su ga ZAISTA sprovodile (za razliku od Rusije ili Argentine) poput Hong Konga, Singapura,Irske, Velike Britanije, Novog Zelanda, Estonije, Češke, Čilea, Slovačke i mnogih drugih. I nikakva "institucionalna dorada" mu nije potrebna. Potrebna je samo volja da se on sprovede.

Ministarski aktivizam

Madžar u prethodno linkovanoj studiji pominje i interesantan fenomen koji utiče na rast javne potrošnje.

Državni funkcioner ne može da bude dovoljno uočljiv niti može da se nada da će osigurati naročito poštovanje ako na tekućoj osnovi ne preduzima veliki broj poduhvata, ako najširoj javnosti kontinuirano ne isporučuje dokaze svog neuboičajenog aktivizma... Svoju reputaciju aktivnog političara i čoveka koji neumorno radi za dobro naroda funkcioner može da izgradi samo o narodnom trošku. Ova motivacija, funkcionerska želja da bude popularan i široko voljen ima za posledicu... da se proharči više nego što bi odgovaralo... nekom miljeu kome ne bi tako dubok pečat davale ministarske ambicije.

Madžar je definisao i tri grupe posledica funkcionerske pretencioznosti: Prvo, i najočiglednije, ministarska pretencioznost utiče na rast javne potrošnje. Drugo, dolazi do distorzije u strukturi javnih rashoda jer funkcionerski aktivizam nije ravnomerno sektorski raspoređen već dolazi do ekspanzije određenih sektora. Mislim da bi Dinkićeva skijališta i Veljin highway to Čačak bili odlični primeri. Treće, povećanje rashoda nije privremenog karaktera već dugotrajnog. Odnosno, jednom uvećane rashode će birokratska mašinerija nastaviti da uvećava i posle mandata ministra aktiviste jer će se prvo uvećanje pravdati objektivnim razlozima.

Madžar naglašava da je poseban problem ministarskog aktivizma odnosno šteta koje proizvodi započinjanje novih projekata. Troškovi ovih projekata su po pravilu umanjeni u fazi planiranja dok ih je u fazi implementacije, kada se ovi troškovi višestruko uvećaju, gotovo nemoguće ukinuti jer je određeni novac već uložen. Daje primer mosta na Adi Ciganliji.

Nagradno pitanje, koji ministar je za poslednjih osam godina zaslužio titulu najaktivnijeg?

Ljuba i Vesna

Ministarstvo finansija je redizajniralo svoj sajt. Sada je jednostavniji i lakši za snalaženje a i vizuelno je dosta bolji. Čestitam.

Razgledajući sajt naišao sam na veoma interesantnu studiju Ljube Madžara Mehanizmi mobilizacije i alternative alokacije javnih sredstava. Madžar iscrpno kritikuje veliku javnu potrošnju i objašnjava njene uzroke. Koliko sam ja shvatio, a samo sam površno pročitao studiju, Madžar smatra da ne treba da se nadamo smanjenju javne potrošnje u skorijoj budućnosti između ostalog i zbog slabe političke konkurencije i neefikasnosti koalicionih vlada na koje ćemo biti osuđeni još neko vreme.

U studiji Madžar pominje i izlaganje Vesne Pešić objavljeno u listu Republika, gde ona pored solidne ekonomske analize iznosi i neka sociološka zapažanja. Naime, Pešićeva smatra da dolazi do stvaranja lažne srednje klase preko grbače poreskih obveznika. Odnosno da se rasipnim (ne razvojnim ili socijalnim) budžetom i politikom zapošljavanja kroz državni aparat utiče na razvijanje iluzije o stvaranju srednje klase. To potvrđuje izjavom da je danas administracija veća nego u vreme SCG. Navodi da Vlada ima 25 ministarstava (dok Francuska ima samo 15) a da svaki ministar ima bar 10 savetnika dok Samardžić ima čak 50. Sve u svemu kratak i zanimljiv tekst koji me je pozitivno iznenadio.

Usput, da li neko zna koliko država plaća zaposlenih? Madžar pominje 400 hiljada a Pešić 250. Ja sam pokušao da podelim ukupan iznos za plate iz budžeta za 2008. sa prosečnom platom od 35,000 dinara i dobio oko 340.000 zaposlenih. Ipak, nisam siguran kolika je prosečna zarada u državnoj administraciji, ali računam da je nešto viša nego u privredi. Takođe nisam siguran da li su budžetom pokrivene i plate u opštinama i gradovima, raznim fondovima za socijalno, penzijsko i sličnim institucijama, ali mislim da nisu. Verovatno je Madžareva brojka otprilike tačna.

Triput ura za švercere

B92: Zbog ilegalnog uvoza mobilnih telefona u prethodnih deset godina, državna kasa je u najboljem slučaju izgubila skoro 160 miliona evra.

Državna kasa ništa nije izgubila jer ništa nije ni imala. Državna kasa je jedino propustila da uzme tih 160 miliona evra. Ko ih je uzeo? Korisnici mobilnih telefona u Srbiji.

Nisu ih uzeli šverceri, kao što analiza B92 pogrešno predstavlja. I među švercerima postoji konkurencija koja snižava cene na tržišni nivo. Dobitnici su, kada se oduzmu normalni troškovi usluga i rada švercera, samo potrošači.

Carina na mobilne telefone je 15%. Zašto? Zato što se štite domaći proizvođači?

Tekelijanum

Vojvođanska vlada će potrošiti 430.000 evra na obnovu Tekelijanuma u Budimpešti. To je neka zgrada Srpske pravoslavne crkve koja ima biblioteku i par soba, koju obilaze ekskurzije iz Srbije, što naravno predstavlja važan istorijski spomenik za građane Vojvodine. Toliko bitan da vlada novcem poreskih obveznika direktno finansira SPC. Toliko o razdvajanju crkve od države.

Inače Tekelijanum je zadužbina dobrotvora Save Tekelije. Pitanje je zašto su ranije bogati ljudi ostavljali zadužbine i čini se više ulagali u dobrotvorne svrhe? Zašto imućniji Srbi danas ne rade nešto slično? Da li su Srbi koji su živeli pre 100 ili 200 godina bili humaniji od savremenih Srba ili građana Srbije? Odgovor na ova pitanja je verovatno u rastu uloge države u društvu. Država danas uzima veći procenat imovine od svojih građana nego što je to bio slučaj pre sto godina. Pored toga, država danas ima mnogo veća ovlašćenja i preuzela je ulogu koju su ranije imali dobrotovori. Kao posledica rasta države, danas imućni ljudi sa pravom očekuju da ona, koja uzima veliki deo imovine građana, i vodi računa o siromašnima, o obrazovanju, o kulturi...

Država je prvo verovatno onemogućila naslednike Save Tekelije da očuvaju i nadograde njegovu zadužbinu, da bi danas svojom ekonomskom i socijalnom politikom demotivisala nove dobrotvore. Kad sledeći put vojvođanski političari pitaju "Di su naši novci?" građani Vojvodine bi trebalo da ih zamole da im objasne koliko će od tog novca dobiti svaki Vojvođanin. I to u kešu, a ne kroz obnovu imovine SPC.

Plakati fašističkog tipa

SRS je u saopštenju naveo da leplenje plakata sa brojevima telefona funkcionera DSS-a predstavlja "pravi zločin fašističkog tipa". Ja ne vidim u čemu je problem sa ovim plakatima. Nije zabranjeno pozvati ljude da pitaju političare gde su pare i dati njihove telefone. Njihovi brojevi, pretpostavljam kancelarijski, su javno dostupni. Verovatno i privatni. U Americi je to najnormalniji vid vođenja kampanje. Evo jedne:

It is important that you contact your representative’s office in his/hers home or Washington office regarding these issues.

U već prepoznatljivom fašističkom stilu daju i liste telefona kongresmena i senatora. Ne sećam se da su radikali i DSS osudili ovu kampanju koju je organizovao Kongres srpskog ujedinjenja prilikom nemira na Kosovu 2004.

Kakvo lupetanje

Stvarno odavno nisam video ovako loš tekst:

Богатство власника „Делта холдинга" процењује се на две милијарде долара, што је 0,35 одсто БДП-а Србије, који износи 560 милијарди долара

Brojevi koje koriste za BDP su skandalozni. Srbija - 560 milijardi dolara? Amerika - 138.000 milijardi? Indija 29.000 milijardi? Odakle im ovi brojevi, uopšte mi nije jasno. U najmanju ruku, svi brojevi su udesetostručeni, budući da se ukupni svetski BDP procenjuje na oko 50-60 hiljada milijardi.

Hajde da novinar Politike ne zna da li je BDP Amerike 14 biliona ili 140 biliona dolara. Ali da ne zna da je BDP Srbije jedno 10 do 15 puta manji od 560 milijardi dolara je stvarno neverovatno. Što, usput, znači da je učešće Miškovićevog bogatstva u srpskom BDP-u oko 4-5%, a ne 0,35%, a učešća i svih ostalih su potcenjena.

Ali standard!

Proveo sam par dana u angolanskoj provinciji Malanje inače poznatoj po dijamantima, vodopadima i ce ce muvama. Smeštaj u srpskim zatvorima je verovatno bolji. U zajedničkom toaletu i kupatilu je bilo hladne vode par sati dnevno, a mesto nije videlo metlu od oslobođenja. Cena je odgovarajućih 80 dolara za veče. U "motelu" sam upoznao neke Šveđane koji su bili zgroženi cifrom, jer navodno ne odgovara standardima. Htedoh da im objasnim da standardi ne određuju cene već ponuda i tražnja (ima samo par mesta za spavanje u gradu), ali sam odustao kada su mi objasnili da su građani Angole siromašni jer vlada ne ulaže sav novac od nafte u poljoprivredu. Inače, ljudi su debelo plaćeni stručnjaci za međunarodni razvoj.

Konkurentnost, opasna opsesija

Povodom formiranja Nacionalnog saveta za konkurentnost i naglašavanja njegove ključne uloge u dolepomenutoj Strategiji setio sam se jednog klasičnog teksta Paula Krugmana iz 1990-ih: Konkurentnost - opasna opsesija (pdf, engleski). Pošto je Krugman ekstrmni levičar, ovog puta i sigurno nije reč o ideologiji nego o razumevanju spoljne trgovine. Članovi Saveta bi morali da ga pročitaju.

Strategija izvoza i "viši stepen prerade"

Vlada je usvojila Strategiju povaćanja izvoza, čiji je glavni cilj da se promeni struktura izvoza kako bi se više izvozili proizvodi "višeg stepena prerade". Na prvi pogled, zaista deluje logično - bolje da se izvozi nameštaj nego trupci, bolje je da se izvoze cipele nego sirova koža, bolje je da se izvoz sok od malina, nego maline. Međutim, samo zato što nešto izgleda logično, ne znači i da je zaista logično.

Naime, proizvod treba dodatno obraditi samo ako se to isplati. Na primer, ako su cene malina 1 evro, a cena soka od maline 2 evra, onda ima logike od malina praviti sok samo ako pravljenje soka košta manje od 1 evra. Ako košta više od toga, onda treba izvoziti maline. Suštinu je lepo izrekao Michael Boskin, svojevremeno glavni ekonomski savetnik predsednika Buša: "It doesn't make any difference whether a country makes potato chips or computer chips!"

Poenta je da srpske firme sve to već rade - niko nije lud da nešto izvozi po nižoj ceni, ako može da zaradi na dodatnoj preradi. Ako je potrebno da im država daje subvencije kako bi im se isplatilo da dodatno obrađuju neki proizvod, to znači da ta obrada nema ekonomskog rezona i da su subvencije bačene. Krajnji efekat je da davanjem subvencija našim izvoznim firmama, naša država u stvari subvencioniše potrošače u zemljama uvoznicama, čineći naš izvozni proizvod veštački jeftinijim.

Takođe, davanje para izvoznicima krši svaku moguću koncepciju socijalne pravde, koja je toliko draga našim progresivnim političarima. Bilo da su krajnji korisnici subvencija domaći izvoznici, bilo da su to strani potrošači, i jedni i drugi su bogatiji od prosečnog srpskog poreskog obveznika, tako da je subvencionisanje izvoza klasična Superhik redistribucija.

Da sam Krkobabić, rekao bih "E, ako ima para za to, onda ima da bude i za penzije!"

Strategija povećanja izvoza

"Izvoz je ekonomski patriotizam XXI veka", kaže Božidar Đelić povodom usvajanja Nacionalne strategije za povećanje izvoza. Strategija, pored nekoliko smislenih predloga kao što su opšte poboljšanje investicionog okruženja ili smanjenje administrativnih prepreka izvozu, uglavnom sadrži mere koji direktno negativno utiču na ekonomski rast i životni standard. Nisu pogubne, ali im je neto efekat negativan.

To su pre svega povećanje subvencija, što direktnih, što po zaposlenom, što preko jeftinijih kredita putem smanjenja obavezne rezerve. Jeftiniji krediti za izvoznike znače ili malo veću inflaciju, ili za dati nivo inflacije znače skuplje kredite za sve ostale. Tu su onda i razni samiti, konferencije, edukacija izvoznika, stvaranje mreža za konkakt, finansijska podrška sajmovima u inostranstvu, otvaranje kancelarija po inostranstvu za promovisanje izvoza i druge vrste posrednih subvencija.

Subvencije su samo drugi oblik povećanja (ili nesmanjenja) poreza. Nema sumnje da je subvencija korisna za primaoca, ali ona se plaća time što se resurs oduzme od nekog drugog. Ovo nije (samo) moralni, nego ekonomski problem. Ekonomski subvencije znače premeštanje resursa iz ruku produktivnih u ruke manje produktivnih. To je remećenje alokacije resursa koja se postiže u slobodnoj konkurenciji u korist veštačke alokacije po ideji političara.

Ta veštačka alokacija, po kojoj više treba da ide u izvoz a manje u proizvodnju za domaće tržište, opravdana je običnim ekonomskim zabludama. Jedna zabluda je da je izvoz sam po sebi kreator ekonomskog rasta. Ustvari izvoz je posledica rasta i investicija. Vi možete veštački podstaći izvoz, ali nikada nećete znati koliko ste takvim podsticajima izgubili na životnom standardu. Podsticanje izvoza se plaća dugoročnim padom ekonomskog rasta.

Druga zabluda je o postojanju povoljne ili nepovoljne strukture izvoza. Jedna tačka strategije je "poboljšanje strukture izvoza" tako da se izvozi manje primarnih a više finalnih proizvoda. To je pogrešno. Zamislite kada bi Saudijska Arabija odlučila da umesto nafte izvozi mikročipove. To bi bila ekonomska katastrofa. Suštinski je isto, samo manje ekstremno, kada Srbija odluči da izvozi manje malina a više mašina za veš. Za svakoga je najbolje da izvozi ono u čemu ima komparativnu prednost, a poptuno je svejedno da li je to ruda cinka ili kompjuteri.

Izvoz Srbije već raste po visokoj stopi. Država bi najbolje uradila kada bi odlučila da mu ne pomaže. Neka nastavi da radi na povoljnom investicionom okruženju, a za iznos predviđenih subvencija neka malo smanji poreze.

Penzijsko osiguranje

Prethodni post me je podsetio na jednu bitnu stvar - da je pojam "penzijsko osiguranje" potpuno neadekvatan, jer se jednostavno ne radi o osiguranju.

Šta je uopšte osiguranje? Ključni element je postojanje neizvesnosti, odnosno rizika. Ljudi su, iz različitih razloga, spremni da se osiguraju od malo verovatnih ishoda, koji mogu da imaju dramatične posledice - recimo od požara, bolesti, različitih nesreća. Kod penzija, problem je upravo u tome da nema nikakvog rizika - niko neće slučajno odjednom da postane star, već je to izvestan ishod (jedina alternativa je smrt pre starosti). Ako nema nikakvog rizika ili neizvesnosti, onda nema ni govora o osiguranju. Zato pojmovi "zdravstveno osiguranje" ili "invalidsko osiguranje" sasvim imaju smisla, ali pojam "penzijsko osiguranje" nema.

Napominjem da sve ovo nema veze sa time da li su fondovi državni ili privatni. Čiji god da su, sve to nema nikakve veze sa osiguranjem, već se radi o najobičnijoj štednji za stare dane.

Svetla budućnost PUPS-a

Izvor: za 1981, 1991. i 2002. godinu popisi stanovništva; za 2032. i 2052. projekcije iz J. Bajec i B. Mijatović (red) – Unapređenje socio-ekonomskog položaja starih u Srbiji, Ekonomski institut, Beograd, 2004

Vašingtonski konsenzus

Skupila se Komisija za rast i razvoj na čelu sa ekonomistima Nobelovcima i pokazala da Vašingtonski konsenzus ne valja, da tržište ne može sve samo i da je za razvoj vitalna uloga države. Kažu da ne treba žuriti sa stabilizacijom, da privatizacija nije uvek dobra, da treba održavati neki nivo protekcionizma. A kad pogledate ko je u Komisiji, mogli ste znati šta će da kažu pre nego što su i počeli: 19 svetskih lidera, što će reći bivših ili sadašnjih ministara i međunarodnih birokrata i dva Nobelovca koji su otvoreni intervencionisti. Ne znam kako su ispustili Stiglitza, sa njim bi bila tri Nobelovca.

Ali šta ne valja sa Vašingtonskim konsnzusom? Po meni samo to što je on potreban ali ne i dovoljan uslov rasta i razvoja. Vašingtonski konsenzus ukratko podrazumeva privatizaciju, unutrašnju i spoljnotrgovinsku liberalizaciju, stabilizaciju kursa i cena i uravnoteženje budžeta. MMF je, jako uprošćeno rečeno, početkom 1990-ih mislio da se tim politikama automatski rešava problem siromaštva i razvoja. I uglavnom je pogrešio, jer politike stabilizacije i liberalizacije nisu svuda donele automatski uspeh. Ali iz toga se ne bi mogao izvući zaključak da politike Vašingtonskog konsenzusa nisu dobre po sebi. Naprotiv, one su deo rešenja, a jedini je problem što one ne mogu biti celo rešenje. Kao što je Jeffrey Sachs rekao Bolivijcima krajem 1980-ih, možete biti siromašna zemlja sa visokom inflacijom ili siromašna zemlja sa niskom inflacijom. Bolje je ovo drugo. Nije greška dakle u politikama Konsenzusa, nego su pogrešili oni koji su mislili da su te politike čarobni štapić.

Relativno tržišno orijentisani ekonomisti oko MMF-a su kupili priču o makroekonomskom planiranju kao rešenju problema, jer su se rukovodili neoklasičnom ekonomijom. U neoklasičnoj ekonomiji nema institucija, prava, zakona, prepreka za vođenje biznisa, nema kulture, običaja, neznanja, nacionalnih i religijskih ekstremizama, nema gotovo ničega osim agregatnih makroekonomskih veličina. Ali već tokom 1990-ih je upliv institucionalne ekonomije, ekonomske analize prava, a na mala vrata i Austrijske škole ekonomije uticao na ispravljanje ovih grešaka kod ekonomista. MMF i Svetska banka sada jasno razumeju važnost institucija. Svetska banka se bavi biznis okruženjem, a glavni ekonomista MMF-a po prvi put nije makroekonomista nego Simon Johnson, neko ko je danas mejnstrim ali ko se pre 20 godina mogao opisati jedino kao institucionalni ekonomista.

Konsenzus o kojem se sada govori je prošireni Vašingtonski konsenzus. On osim makroekonomske stabilizacije razume i važnost pravila igre, zakona i institucija za ekonomski rast. To ne znači da MMF ili Svetska banka umeju to da sprovedu, ali znači da ekonomisti generalno bolje razumeju problem. Sada i mejnstrim neoklasičari znaju da makroekonomija nije dovoljna, da su potrebne stabilne institucije koje garantuju visok nivo ekonomskih sloboda i vladavinu prava. Ali eto, našla se grupa od 19 međunarodnih birokrata i dva ekonomista koja sebe naziva ekspertskom, finansirana od strane državnih i međunarodnih agencija, da iz relativnog neuspeha ili nedovoljnosti makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa brže bolje proglasi da tržišta ne rade, ali da se problem rešava zamišljenom idealnom intervencijom države.

Šešelj i berza

Mislim da će posle ove Šešeljeve izjave ("Slava Zvezdanu Jovanoviću") berza skočiti za par procenata. Mehanizam je da SPS uvidi s kim ima posla i shvati da im je dugoročno mnogo bolje legitimisati se preko koalicije sa ideološki srodnim DS-om.

Neka korist od ratovanja

Da, Evrovizija (obratite pažnju da na ovoj karikaturi samo Srbin ima pušku na ramenu!).

Bizarnosti koliko god hoćete. Recimo, belgijska grupa Ishtar peva pesmu na izmišljenom jeziku. Prvo sam pomislio da se radi o tome da nisu mogli da se dogovore da li da pevaju na francuskom ili holandskom.

Međutim, izgleda da se ne radi o tome. Izmišljeni jezik, po tekstopiscu, je inspirisan ukrajinskim i srpskim, jer ga "podseća na detinjstvo". Čudno, budući da se čovek zove Michel Vangheluwe. Novinar BBC-ja kaže: "Iako pesma nije komponovana specijalno za Evroviziju, neki se nadaju da će se stihovi koji zvuče slovenski svideti gledaocima na Balkanu i bivšem SSSR-u koji inače ne bi glasali za Belgiju."

Zna se ko je velesila. I zna se ko ima najbolje odnose sa svojim susedima. Samo još Kosovo da počne da se takmiči i eto nama još 12 bodova svaki put.

Indeks mira

U opštoj poplavi raznoraznih međunarodnih indeksa (što je, čini mi se, dobra stvar), evo još jednog - Globalni indeks mira, a izračunava ga Economist Intelligence Unit.

Ideja je da se pogleda 20-ak indikatora, koji deluju prilično razumno, i da se na osnovu toga oceni "mirnoća" neke zemlje. Kao što je i očekivano, na dnu su Irak, Somalija, Sudan i Afganistan, a na vrhu su uglavnom evropske zemlje. Mapa sveta je ovde.

Srbija zauzima 85. mesto od 140 ocenjenih zemalja što, valjda, nije tako loše.

Obama

Iznenadio sam se kad sam video da David Friedman, najpoznatiji živi anarhista, misli da je Obama ukupno najbolji kandidat za predsednika. On se uzda u ono što sam pre nekog vremena pomenuo kao Obaminu prednost u odnosu na Hillary: 11 godina u ulozi predavača na Univerzitetu u Čikagu, gde i okoreli ideološki levičari nisu gluvi za osnovna načela ekonomije. Kao na primer bivše Obamine kolege a sada savetnici Cass Sunstein i Austan Goolsbee.

Inače trka među Demokratama je praktično gotova. Intrade kladionica sada pokazuje 92.8% šanse za Obamu i 6.2% za Hillary.

Subvencije farmerima

Nažalost, ili možda na sreću, ideja Božidara Đelića o povećavanju subvencija poljoprivrednicima dok cene njihovih proizvoda rastu, nije srpski izum. Slično se dešava i u Americi, gde je ovih dana usvojen "Farm Bill" (recimo, Zakon o podršci poljoprivredi), koji podrazumeva "podršku" farmerima u iznosu od 307 milijardi dolara.

David Brooks, kolumnista New York Timesa, u ovom zakonu prepoznaje sve znake Olsonove teze iznete u Logici kolektivne akcije: mala, politički dobro organizovana grupa, uspeva da dobije značajne povlastice na račun neorganizovane i nezainteresovane većine.

Tu, naravno, nema ničeg posebno novog. Ali, ono što je meni zanimljivo je da je Zakon usvojen sa čak 81 glasom u Senatu (od 100 mogućih) i sa čak 318 glasova za u Predstavničkom domu (od 435). Za mene ovi podaci predstavljaju izazov Olsonovoj teoriji. OK, Olsonova teorija objašnjava da će skoro svaki senator glasati "za", jer skoro svaka američka država ima makar neku poljoprivrednu proizvodnju. Ali, kada se radi o članovima Predstavničkog doma, sigurno njih 70% nema nijednog jedinog farmera u svom izbornom distriktu (budući da je udeo farmera u američkoj populaciji daleko manji od 1%). Mislim da je pravo pitanje - zašto su oni glasali za Farm Bill?

Odgovor je verovatno - logrolling. Danas ja glasam za tvoje farmere, iako nemam nijednog farmera u distriktu, a sutra ti glasaš za moje rudare, ili moje lekare, ili moje bankare. Meni se čini da Farm Bill nije primer Olsonove logike kolektivne akcije, nego prosto primer većinskog izbornog sistema u praksi.

Naopaka logika 2

U istom članku koji je Marko juče linkovao ima još jedna interesantna Đelićeva izjava koja pokazuje kako se u nas problemi rešavaju stvaranjem novih. On kaže da je Komisija za cene uspešno intervenisala i "ubedila" Dijamant iz Zrenjanina da ne podiže cenu ulja. Mislim da bi bio red da se zahvalimo Vladi na ovoj efikasnoj intervenciji samo da održavanjem visokih carina nisu najveći krivci za skuplje ulje na prvom mestu.

Usput, možda bi mogli da linkujemo blog i na neki sajt koji se bavi proricanjem budućnosti. Još u januaru smo rekli da bi ova Komisija (ili radna grupa štajeveć) mogla da se bavi kontrolom cena, a ucenjivanje proizvođača da ne poskupljuju proizvode se ne može drugačije objasniti.

Tajkuni u tranziciji

Vladimir Todorić, bivši savetnik Bože Đelića, ima zanimljiv tekst na sajtu Peščanika.

Između ostalog, postavlja i pitanje zašto u Srbiji, osam godina nakon demokratskih promena, "nema dovoljno privrednih pritisaka na donošenje političkih odluka u interesu ulaska u EU?". Mislim da je ovo veoma dobro pitanje, ali nisam siguran da je tačan Vladin odgovor da "najuticajnijim srpskim ekonomskim grupama integracija Srbije u Evropsku uniju nije u interesu".

Možda sam ja naivan, ali ja imam utisak da se pre radi o strahu. Sve dok je pitanje ulaska u EU bilo manje-više nesporno, srpski (i strani) privrednici su to prosto smatrali rešenim pitanjem i nije bilo potrebno da se mešaju. Međutim, kada je DSS vezao pitanja potpisivanja SAA i nezavisnosti Kosova, mislim da su se poslovni ljudi brzo setili izjave Bogoljuba Karića "Ako nemaš vlast, ili nisi uz nju, poslednji si sluga. Vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni."

Sasvim je jasno svakom poslovnom čoveku u Srbiji (a naročito strancima) da bi izjavu "Srbija treba da postane član EU" mediji, ali i dobar deo političara i javnosti protumačio kao "Srbija treba da digne ruke od Kosova". Nerealno je očekivati od poslovnih ljudi, kojima često biznis zavisi od vlasti, da izađu sa takvim stavom u javnost. A šta o tome misle i šta govore u četiri oka, to niko od nas ne zna.

Naopaka logika

Kaže potpredsednik Vlade:

"Visoke cene hrane su svetski problem, pa zato moramo pojačati subvencije poljoprivredi."

Ne, upravo je obrnuto - činjenica da cene hrane rastu znači da poljoprivrednici zarađuju više nego ranije i da im treba davati manje subvencija. Čak, ako bih hteo da budem ciničan, a ovom prilikom hoću, povećavanje subvencija onima koji profitiraju ruši elementarni princip Demokratske stranke - socijalnu pravdu.

Ako je problem to što hrana postaje skuplja potrošačima, to znači da država treba da poveća socijalnu pomoć najugroženijima. Država treba da daje pare onima koji trpe štetu od rasta cena hrane, a ne onima koji na tome zarađuju.

Paradajz mafija

Nekada su se švercovale farmerke a danas paradjz. B92 poziva državu da pomogne proizvođačima povrća da prodaju svoju robu u inostranstvu pod već opšteprihvaćenom parolom izvoz dobar uvoz loš. Ipak, i ovo je bolje od poziva na hapšenje paradajz mafije.

O LDP-u, ponovo

Pre neki dan sam ukratko izložio svoje razmišljanje o budućnosti LDP-a (pogledajte i raspravu u komentarima). Danas čitam mnogo opširniji i argumentovaniji tekst Saše Radulovića na B92 blogu koji dolazi do (manje-više) istog zaključka - LDP može da postane prava liberalna stranka, ali mora da promeni osnovne teme kojima se bavi.

Priče iz Angole

Angola je interesantna zemlja. Pored semafora koji povremeno pokazuju zeleno i pešacima i vozilima i znakova koji u isto vreme pokazuju da je skretanje i obavezno ali i zabranjeno, ima i nekoliko udžbeničkih primera vođenja loše politike.

Na stranu visoke carina i zabrane iznošenja domaćeg novca iz zemlje o čemu sam već pisao, Angola, ovog meseca najveći proizvođač nafte u Africi, veoma subvencioniše prodaju nafte svojim građanima. Litar benzina se prodaje za oko 20 centi što za posledicu ima veliku potražnju, dugačke redove na benzinskim pumpama (kojih ima jako malo) i povremene nestašice. Pošto od niske cene benzine najviše koristi imaju vlasnici automobila, ova mera predstavlja redistribuciju od siromašnih (koji nemaju automobile) ka bogatima. Povrh toga saobraćajne gužve u Luandi su legendarne pa vam je često isplatljivije da pešačite nego da se vozite. Moj kolega u proseku provede 5-6 sati u prevozu svakog radnog dana i on svakako nije izuzetak. Tržišna cena benzina bi delimično smanjila ove gužve a novac koji bi se zaradio na ovaj način bi mogao da se deli siromašnijim građanima od čega bi imali više koristi nego od jeftinog benzina.

Luanda je prljav grad. Plaža je praktično u centru grada i ulice su kao posledica pokrivene peskom koje vetar i vozila razmazuju po celom gradu. Svakog jutra kada vozim na posao prolazim pored stotina žena koje čiste ulice grada metlama. Posao bi verovatno bio bolje odrađen nabavkom par kamiona za čišćenje grada ali pretpostavljam da se vlada odlučila na radno intenzivnu varijantu da bi zaposlili što više ljudi. Uvek se setim anegdote koju je doneo Milton Friedman iz Kine i pomislim kako bi bilo genijalno da im se umesto metli daju četkice za zube jer bi tako zaposlili još više ljudi.

U suštini Angola je sjajna zemlja sa izvrsnim potencijalom koji bi mogao mnogo brže da dođe do izražaja ukoliko bi vlada odustala od komandne ekonomije i liberalizovala privredu.

Poljoprivredna politika

Ministar poljoprivrede je najavio da će država isplaćivati deo kredita poljoprivrednicima (od 12 do 20 odsto) valjda da bi ih motivisala da se zadužuju. U suštini dobra vest za poljoprivrednike koji dobiju kredit a loša za poreske obveznike koji te kredite plaćaju. Ukoliko veliki poljoprivrednici budu koristili ove pogodnosti, a verovatno hoće, to će biti primer redistribucije od siromašnih ka bogatima. Upravo to nam i treba, da ljudi koji rade po trafikama za 150 evra mesečno finansiraju kredite Miškoviću i Nicoviću.

Ministar takođe najavljuje kraj zabrane izvoza pšenice u narednih mesec dana. Držimo ga za reč. U poslednjih par meseci, zbog poskupljenja cene hrane na svetskom tržištu, se aktuelizovala priča o liberalizaciji uvoza hrane širom sveta. Naime, devedesetih godina mnoge zemlje su liberalizovale uvoz hrane da bi smanjile cene, a prema savetu MMF i Svetske Banke. To je dovelo do smanjenja domaće proizvodnje i mnogi neefikasni zemljoradnici su ostali bez posla. Neki komentatori u izveštaju spremljenom za američki Senat bi danas da krive politiku liberalizacije za visoke cene. Oni smatraju da su zemlje u razvoju nastavile da štite domaću poljoprivredu da ne bi došlo do ovog rasta cena.

Dani Rodrik se ne slaže. On kaže da bi bez liberalizacije devedesetih danas globalna ponuda hrane bila još niža. Niža ponuda veće cene. Meni njegovo objašnjenje zvuči logično.

Zašto programi otkupa oružja ne funkcionišu?

Jedan moj prijatelj koji je radio u deminerskoj organizaciji u Avganistanu mi je ispričao interesantnu priču. Pre par godina je bio popularan program otkupljivljanja oružja. Otprilike vlada je za kalašnjikov plaćala oko 300 dolara. Ideja je bila da se smanji ukupna količina oružja u zemlji. To se naravno nije desilo jer su se odmah pojavili trgovci a izgleda i proizvođači iz Pakistana koji su nudili kalašnjikove za 150 dolara. Birokrate koje su osmislile taj program očigledno nisu razumeli ekonomiju, veća tražnja povećava ponudu. Valjda su sada naučili.

PS
Izgleda da nisu. Iračka vlada ima sličan program. Sada sam našao i stari post Tyler Cowena koji kaže da otkupljivanje oružja može da služi i za finansiranje terorista koji bi mogli da imaju motiv da sakupljaju oružje očekujući slične programe u budućnosti. On ipak nije toliki pesimista jer smatra da nije nemoguće stvoriti očekivanje da će cena oružja u budućnosti biti niža. Ja mislim da ti programi jednostavno ne funkcionišu i da je nuđenje amnestije za predaju oružja, kao posle 5. oktobra kod nas, bolja alternativa.

Šta je ekonomista hteo da kaže

Bojan Kostreš, ekonomista po obrazovanju, kaže da će se LSV zalagati za ravnomerno raspoređivanje stranih investicija. Ne znam kako to vlada može da utiče na raspoređivanje stranih investicija ali se nadam da to ne znači neko regionalno uslovljavanje stranih kompanija.

Ili kaki il' se digni s noše

Jasan mi je scenario u kome Ivica tvrdi pazar da bi se na kraju ipak odlučio za saradnju sa DS. Čak i da se odmah odluči za radikale i sa njima formira vladu je u redu. Preživećemo. Ono što je počelo da mi smeta u ovih njegovih poslednjih 5 minuta Paris Hilton popularnosti i hoću-neću kakim momenata su sledeće izjave: Mislim da mogu sa sigurnošću da kažem da će to i dalje biti politika Srbije. Ivica se već ubedio da je popularnošću pretekao i svog prethodnika. Što bi Jehovini svedoci rekli Ivice probudite se, imate oko 7%.

Debeli ljudi i spas planete...

Razne teorije slušamo o razlozima ovako brzog porasta cena hrane. Iako se stidljivo priznaje da bi sa tim mogle imati veze ogromne subvencije proizvodnji biogoriva koje daju mnoge vlade, a najviše američka, a koje preusmeravaju proizvodnju kukuruza i drugih biljaka sa hrane na gorivo, do sada su glavna objašnjenja bila u porastu tražnje u Aziji i porastu cena energije.

No, imamo novog kandidata: To su debeli ljudi. Po jednom novom istraživanju engleskih ekperata debeli ljudi jedu za petinu više od "normalnih" čime povećavaju tražnju za hranom, te time i vrše pritisak na cene. Dodatno, oni opterećuju vozila više nego mršavi, te time troše više goriva, a time i emituju više ugljen-dioksida u atmosferu. Dakle, debeljuce su odgovorne kako za umiranje od gladi u Africi, tako i za klimatsku katastrofu koja samo što nije počela.

Iako je ova najnovija dijagnoza uzroka najakutnijih ekoloških problema po svojoj bizarnosti i zaumnosti verovatno bez premca, "rešenje" je dobro poznato, jedino moguće i nezamenljivo zeleno: smanjiti upotrebu automobila, i kako kažu eksperti "promovisati šetnju i vožnju biciklom", jer se time em smanjuje tražnja za naftom, em smanjuje težina i time opterećenje vozila i dodatna potrošnja goriva. Tako ćemo, mimo jeftine hrane i spasa od klimatskog Holokausta, dobiti i "održivi saobraćaj".

No, tu sad postoji mali nesklad sa drugim ekspertskim nalazima kako o održivom razvoju tako i o održivom saobraćaju, do kojih je došao jedan ranije navođeni konkurentski ekspert iz Amerike. Naime, ovakva politika dolazi u sukob sa još jednim nezaobilaznim imperativom održivog razvoja, a to je da bude što manje ljudi na planeti da bi se msanjilo njeno svekoliko uništavanje. Šetnja i biciklizam produžavaju život pa je možda bolje voziti električne skutere da bi vozači što pre pomrli i time doprineli rešenju hroničnog problema prenaseljenosti, gladi i globalnog zagrevanja. Ali, ta logika onda govori i protiv smanjivanja težine, jer se sa većom debljinom povećava i rizik od infarkta ili šloga, i time doprinosi održivom razvoju po liniji bržeg umiranja. Ali, time se poništavaju praktično svi blagotvorni efekti konvencionalne terapije planete engleskih eksperata, na liniji povećanja siromaštva kroz smanjenje potrošnje hrane i energije . Klasični primer toga kako različiti ciljevi socijalno održive ekonomske politike mogu doći u sukob: recimo smrt što većeg broja ljudi i siromaštvo što većeg broja ljudi.

Klaničari, jel ste doneli opravdanje?

PR Ministarstva poljoprivrede Dušan Katić tvrdi za Press da poskupljenje cene stoke nikako ne bi trebalo da prati povećanje cene mesa u maloprodaji, jer za to nema opravdanja, budući da je meso u radnjama ionako skupo.

OK, čovek je samo PR Ministarstva, ne mora on da razume sve detalje oko ponude i tražnje, oko toga da ako skoči cena stoke, onda mora da skoči i cena mesa u prodavnici.

Ali, da li je moguće da u celom Ministarstvu poljoprivrede nema nikoga ko može da mu objasni elementarne stvari?

Radovana za premijera

A, malo dalje, u istom intervjuu, Jelašić kaže:

I nije odgovor na rast cena poljoprivrednih proizvoda korišćenje nekih “caka” od pre 20 godina, kao što su interventni uvoz ili zabrana izvoza, već su pravi lek smanjenje trgovinskih barijera, slobodno formiranje cena, jača konkurencija…

Koliko je, zaista, bitna inflacija?

Guverner Jelašić, za novi Ekonomist, kaže:

Ljudi nisu svesni da kad investitori uzmu sliku Srbije, uz bruto domaći proizvod, odmah gledaju inflaciju. To je jedan od najvažnijih pokazatelja jedne zemlje u razvoju. Inflacija, koja iz godine u godinu oscilira, više govori o Srbiji nego stotine reklama na CNN-u i razne brošure.

To je, verovatno, tačno. Ali, po mom mišljenju, ne zato što velikim investitorima smeta inflacija per se, nego zato što je ona dobar indikator mnogih drugih problema koje država ima.

Pogledajte ovaj sajt (države rangirane po visini inflacije), pa onda razmislite zašto je visoka inflacija loša.

Lepljenje plakata

B92 prenosi da je izvesni Vladica Simonović osumnjičen za "ugrožavanje sigurnosti" predsednika države i potpredsednika Vlade, jer je lepio plakate na kojima se, pored njihovih slika, nalazio i tekst "državni neprijatelj".

Naravno da ja ne mislim da su Tadić i Đelić državni neprijatelji. Ali, nije poenta u tome. Poenta je da je čovek uhapšen zbog javnog izražavanja svog stava.

Kako bi smo reagovali ako bi za šest meseci bili uhapšeni članovi organizacije "Novi otpor" zbog lepljenja plakata sa slikama premijera Koštunice, potpredsednika Dačića i predsednika Narodne skupšine Nikolića uz tekst "lopovi"?

Jasno je meni da nam bliska istorija govori da treba veoma ozbiljno da shvatamo pretnje političarima. Ali, ista ta istorija nam govori i da treba da budemo veoma oprezni kada policija počne da privodi ljude zbog lepljenja plakata.

PS: Ivan u komentaru kaže da se na plakatima pominje i Puniša Račić, što se onda verovatno može smatrati pretnjom ili pozivanjem na nasilje.

Memorandum

Vlada je usvojila Memorandum o budžetu. Glavna stvar je da se najavljuje "najveći investicioni ciklus u istoriji Srbije, od 10 milijardi evra godišnje".

Prva trećina tih para treba da "bude obezbeđena iz javnih finansija". Nisu objasnili kako, budući da se Memorandumom najavljuje i smanjenje javne potrošnje za 3 poena. Druga trećina para će doći iz stranih direktnih investicija. Treća trećina će "predstavljati zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija i na tržištu kapitala". Problem je što paralelno uz veliko zaduživanje, Memorandum predviđa i da će se javni dug smanjiti na oko 20% GDP-ja.

Sve u svemu, Memorandum predviđa velike javne investicije uz smanjenje javne potrošnje, kao i dodatno zaduživanje, uz smanjenje duga. Ili je novinar nešto pogrešno preneo, ili sam ja zaboravio aritmetiku. Mislim, sigurno nas ne bi lagali.

Damned if you do and damned if you don't

Ovih dana, posle ciklona u Burmi, humanitarci raspravljaju o tome da li je moralna obaveza najrazvijenijih zemalja sveta da pomognu nastradalima čak i u slučaju kada vlada (režim) zemlje tu pomoć ne želi? Postoji li odgovornost da se zaštite žrtve? Drugim rečima da li bi zemlje EU, Amerika i možda Kina trebale da organizuju vojno-humanitarnu intervenciju? Da li bi trebale da isporuče pomoć pa makar to značilo i sukobe sa vojskom Burme?

Benjamin Friedman iz Cato instituta smatra da je to najgora opcija i da treba stvari prepustiti diplomatiji. Podseća na situaciju u Iraku. Ipak, ne odgovara na pitanje da li postoji moralna obaveza da se pomogne ljudima u nevolji. Hiljade života može biti spašeno ovom intervencijom, a činjenica da izgradnja demokratskog Iraka nije najuspešniji projekat ne rešava ovu moralnu dilemu.

Robert Caplan u editorijalu u NYT naginje ka ograničenoj vojnoj intervenciji ali se plaši odgovornosti koju bi velike sile preuzele ukoliko dođe do promene vlasti i mogućeg haosa kasnije. Najveće zemlje EU su odlučnije i otvoreno se zalažu da UN prisilno distribuira pomoć, što znači upotrebu sile. Ipak, ni u EU ne postoji koncenzus oko ovog pitanja.

Ovo moralna dilema mora da jako muči svetske lidere. Verovatno bi svi najradije sačekali da se stvari reše same, ali nažalost trošak odugovlačenja može da se izmeri ljudskim životima. Ukoliko se odluče da intervenišu mogu da stvore slične probleme kao u Iraku. Ukoliko se odluče da ne intervenišu možda dobiju novu Ruandu ili Sudan. Imaju izbor samo između loših i gorih rešenja.

Možda teorija igara može da pomogne. Ukoliko postoji kredibilna pretnja da će Savet Bezbednosti u ovakvim situacijama bezuslovno odobriti vojnu intervenciju verovatno se diktatori ne bi usuđivali da ne dozvole distribuciju pomoći. Problem je sistem donošenja odluka u SB i činjenica da svaki diktator danas verovatno ima podršku bar jedne stalne članice saveta, što bi uticalo na kredibilitet pretnje. Međutim možda bi mogli da se definišu uslovi posle kojih bi se odluka o intervenciji donosila po automatizmu. Nešto kao barijere za zaštitu od poplava u Holandiji koje se automatski zatvaraju ukoliko vremenska prognoza najavi nevreme.

U ovom konkretnom slučaju da sam predsednik jedne od velikih sila verovatno bih se odlučio da zaštitim svoje humanitarce dok dele pomoć, nadajući se da neće biti većih posledica.

Poezija, tržište i država

Pogledajte prijateljsku polemiku Boška Mijatovića, liberalnog ekonomiste, i pesnika Miroslava Maksimovića, o umetnosti, slobodnom tržištu i ulozi države.

Vrlo zanimljivo.

Budućnost LDP-a

Hteo sam da napišem odgovor komentatoru, ali mi pade na pamet da je možda bolje da napišem poseban post.

Prvo da budem potpuno otvoren - nikada mi se LDP nije sviđao. Ne toliko zbog ideologije, koju sam ja percipirao kao suštinski levičarsku, koliko zbog nastupa u javnosti. Nekako ih nikada nisam ni smatrao pravom političkom partijom, već pre nekim konglomeratom ljudi okupljenih oko jedne emocije - mržnje prema Koštunici, a kasnije i prema Tadiću. Takođe, tolika opsesija Đinđićem mi nije bila jasna. Na primer, mnogo puta sam čuo Čedu kako kaže da su reforme stale 12. marta 2003. godine. Problem je u tome što je tada upravo on ušao u Vladu i bio njen potpredsednik narednih godinu dana. Kako to uopšte racionalno objasniti? Verovatno nikako, što je meni značilo da LDP nije racionalna stranka.

Međutim, njihov ekonomski program me je naterao da ponovo razmislim, tako da sam u velikoj meri promenio svoj stav.

Jednostavno, sada mi je stalo da LDP uspe. Ako DS i G17 uđu u koaliciju sa socijalistima, biće pod stalnom pretnjom pada vlade i moraće da rade razne stvari sa kojima se ja neću slagati. U takvoj situaciji, jedini tračak razuma (čitaj - ono sa čime se ja slažem) može doći od LDP-a. Ali, čini mi se da će to zahtevati relativno velike promene glavnih tema kojima se LDP bavi, a verovatno i ljudi, a time i birača.

Mislim da insistiranje na EU ne treba da bude nešto na čemu će LDP da bazira svoju budućnost. To je suviše opšte mesto, sa kojim se manje-više svi koji pretenduju na iste birače slažu. Insistiranje na bezuslovnom ulasku u EU u stvari nije zalaganje za EU, nego zalaganje za promenu politike prema Kosovu. Ja se sa time slažem, na tome treba insistirati, ali tvrdim stavom po tom pitanju LDP garantuje da nikada neće učestvovati u vlasti. Što je ok, ako si NGO. Možda bi bolja formulacija zahteva bila "hoćemo politiku prema Kosovu koja neće blokirati naše pristupanje EU". Takav stav bi bio blaži i politički realniji. Hag će takođe, pre ili kasnije, prestati da bude tema, tako da ni to neće biti nešto posebno bitno. Ostaje NATO, ali je pitanje kome će to biti primamljivo.

Dakle, mislim da LDP treba da ima stav po pitanju EU, Haga, NATO-a i Kosova, ali to ne treba da budu dominantne teme. Mislim da treba da se jače obrate dobitnicima tranzicije koji će se verovatno okrenuti od DS-a i G17 kada shvate da socijalnu pravdu i DS-ovo levičarenje plaćaju iz svog džepa. Takav zaokret LDP-a neće biti lak, a procenjujem i da je veoma malo verovatan. To bi, naime, podrazumevalo da LDP uđe u sukob sa velikim brojem sadašnjih birača i uticajnih ljudi koji ga podržavaju i da proba da se okrene potpuno novom biračkom telu. A takve stvari su teške.

U izvesnom smislu, čini mi se da LDP ima sličan problem kao i SPS. Obe stranke su previše okrenute prošlosti, koja jeste bitna, ali, kako vreme odmiče, postaje sve manje bitna, naročito među mlađim svetom. Obe stranke imaju svoje tumačenje onoga što se desilo, na osnovu tog tumačenja imaju relativno tvrdo jezgro, ali će, pre ili kasnije, to jezgro početi da se osipa. Kao što SPS mora da pobegne od nacionalizma da bi se profilisao kao ekonomski leva stranka, mislim da će i LDP morati da se donekle odrekne insistiranja na radikalnom antinacionalizmu da bi se profilisao kao ekonomski liberalna stranka i time uzme deo birača DS-a i G17.

Meni se čini da je takav zaokret malo verovatan, ali se nadam da grešim.

Razgovor sa Ivicom

Objavljujemo deo razgovora koji sam vodio sa Ivicom Dačićem. Ostatak intervjua u integralnoj verziji možete naći ovde.

TR: Kako bi socijalisti ubrzali ekonomski razvoj?
Ivica: Jedan od uslova bržeg ekonomskog razvoja, pored uticaja tržišne privrede jeste i uspešna uloga države koja će svojim intervencijama ublažavati negativno dejstvo tržišta na skladan razvoj društva.

TR: Koje firme bi socijalisti ostavili u državnom vlasništvu?
Ivica: Država ne sme da se odrekne privrednih bogatstava kao što su elektroprivreda, železnica, naftna industrija, rudna bogatstva, kao i preduzeća koja ekonomski dobro posluju i obezbeđuju kvalitetne proizvode i usluge građanima a još su u društvenom vlasništvu.

TR: Pravi privredni dragulji, znači ništa od privatizacije EI Niš?
Ivica: Gasi diktafon i objašnjava da to znači obustavljanje privatizacije osim u onim slučajevima kada je jedina alternativa privatizaciji stečaj, ali pošto će država finansirati privredu stečaja praktično neće biti.

TR: Ivice, ko treba da brine o preduzećima, vlasnici ili neko drugi?
Ivica: Država treba da brine o strateškim a poslovne banke o malim i srednjem preduzećima.

TR: Da li imate neke sveže ideje o praktičnoj primeni?
Ivica: Odrečno klima glavom Socijalisti su za formiranje fondova i banaka koje će finansirati razvoj delatnosti koje su od opšteg društvenog interesa.

TR: Znači opet Beobanka i EPS?
Ivica: Opet gasi diktafon i kaže da je Beobanka propala zbog loših plasmana Borke Vučić, nikako zbog principa rada, i nastavlja: ... bez stabilnog poslovanja ovih preduzeća nije moguć ni razvoj privatnog preduzetništva... a pogotovu razvoj malih i srednjih preduzeća.

TR: Hajde da Vam verujemo na reč, pošto Vas istorija u Srbiji već nije demantovala. Recite nam da li imate originalnih ideja vezanih za poljoprivredu?
Ivica: Posebno se zalažemo za očuvanje zadružne svojine i to ne samo u poljoprivredi već i u drugim delatnostima.

TR: Hoće li socijalisti štampati pare ako dođu na vlast?
Ivica: NBS treba da stimuliše poslovne banke da pomažu razvoj profitabilnih preduzeća, uvođenje novih tehnologija, povećanje zapošljavanja, razvoj proizvodnih delatnosti i regiona, razvoj nedovoljno razvijenih područja i izvoz naših roba i usluga. Da li sam Vam odgovorio na pitanje?

TR: Nažalost jeste. Hvala na razgovoru.
Ivica: Hvala vama. Uvek je zadovoljstvo pričati sa Tržišnim rešenjem, mi u stranci vas svaki dan pratimo i mnogo smo od vas naučili. Samo, ako smem da primetim, citati dana su vam tradicionalno bajati.

Levičari

Đelić je šapnuo francuskom Mondu: Problem odgovornih SPS-a je što oko 80 odsto njihovog glasačkog tela čine penzioneri koji su vezani za predstavu o Miloševiću. Ali mi u osnovi imamo istu ideologiju - levičarsku.

Nikoga na ovom blogu neće iznenaditi socijalizam Božidara Đelića. On je zaista najprincipijelniji socijalista u Srbiji i po pravilu između tržišnih i netržišnih alternativa bira ove druge. Primera je zaista mnogo: ograničavanje prodaje ulja, subvencije izvoznicima, carinska zaštita, zaustavljanje privatizacije javnih preduzeća, program biznis anđeo (kupovina kapitala u privatnim firmama), formiranje radne grupe za analizu formiranja cena, povećanje naknade trudnicama i mnogo drugih stvari. Dakle, levičarenje Božidara Đelića nije sporno. Ja ga čak i poštujem zbog njegove principijelnosti i bio bih jako srećan da je više takvih levičara.

Ono što je sporno je ideologija DS i ZES. Mene zanima koliko se članova DS stidi kada pročita izjavu da su u osnovi ideologija SPS i DS iste? Zanima me da li se Boris Tadić, koji je glasao protiv ulaska u socijalističku internacionalu, stidi ove izjave? A Mlađan Dinkić? Činjenica je da ZES ima intervencionistički ekonomski program ali je u poređenju sa programom i zaostavštinom Mrkonjića i drugova svakako limunada. Jedno je formirati koalicionu vladu a drugo reći da obe stranke imaju istu ideologiju. Đelić je upravo uvredio sve članove DS i G17 koji se ne osećaju levičarima i verovatno smanjio svoje šanse da bude kandidovan za predsednika vlade.

Da li su nepismeni u Srbiji problem?

Sajt B92 prenosi istraživanje koje kaže da je u Srbiji svaki šesti stanovnik bez završene osnovne škole. Na prvi pogled, zaista deluje zastrašujuće.

Na drugi pogled, baš i ne. Ja imam dve žive babe koje su završile samo po četiri razreda osnovne škole, posle počeo rat, imale su druge prioritete u životu. Jedan deda mi je takođe imao samo četiri razreda osnovne škole, ali je umro, pa ne ulazi u statistiku.

Poenta je da ovakav podatak, kao i poređenja sa zemljama u EU, a ne uzimajući u obzir starosnu strukturu stanovništva i specifične probleme u njihovom obrazovanju (rat i ratom izazvano siromaštvo, kao i ekstremno visoko učešće ruralnog stanovništva u tim godinama), ne znači apsolutno ništa. Da li je zaista problem to što velika većina penzionera i veoma starog stanovništva nema osam razreda osnovne škole? Da li je problem što su mnogi stari ljudi na selu nepismeni? Ako Srbija zaista ima jednu od nastarijih populacija u Evropi, onda je ovakav podatak sasvim očekivan. Kao i podatak o relativno malom izdvajanju za obrazovanje - ako imamo relativno malo dece, normalno je i da trošak za obrazovanje bude relativno mali.

Meni se čini da u Srbiji pažnju treba usmeriti na mnogo bitnije stvari nego brinuti oko toga koliko je ljudi upisalo i završilo osmoletku za vreme i u godinama posle Drugog svetskog rata.

Na primer, videti kako da za 50 godina ljudi u Srbiji opet ne kukaju kako Srbija ima veoma lošu obrazovnu strukturu. Ja predlažem vaučerizaciju, ali sam otvoren i za druge predloge.

Iz Italije a nije pasta

Da je socijalistima generalno važnije šta je u tuđem džepu nego u sopstvenom je dokazala i odlazeća italijanska vlada koja je objavila poreska dokumenta iz kojih se vidi koliko je svaki Italijan platio porez u 2005. godini. Na eBayu je mogao da se kupi CD za 75 dolara sa svim podacima.

Interesantno je da je objavljivanje ovih podataka na internetu kasnije ocenjeno kao nelegalno, dok je štampana kopija i dalje legalna, jer se navodno elektronski podaci mogu lakše falsifikovati. Meni se čini da je objavljivanje ovih podataka grubo kršenje prava na privatnost i da je najbolje odmah se zalagati za zabranu objavljivanja ovih podataka u bilo kojoj formi.

Ne znam da li su Italijani revolucionari u ovom polju ali ja još uvek nisam čuo da su negde individualni poreski dokumenti javni. U Srbiji se ovi podaci ne smeju objavljivati, mada premijer Ivica možda ima drugačije mišljenje.

Prosvećeni gusari

Profesor ekonomije sa GMU, Peter Leeson, će objaviti knjigu u kojoj se bavi prosvećenim gusarima. On tvrdi da su gusarske družine u suštini bile demokratski organizovane sa poštovanjem individualnih prava u znatno većoj meri nego što je to bio slučaj na trgovačkim brodovima koje su pljačkali. Dok je posada trgovačkih (diktatorskih) brodova često bičevana i nekad ubijana i za relativno sitne prestupe gusari su pred svako putovanje birali svog kapetana, koji je u bilo kom trenutku mogao biti smenjen. Vlast izabranog kapetana je bila ograničena imenovanjem zamenika (quartermaster) i pisanim statutima.

Gusari su bili dobrovoljci i uglavnom su u pitanju bili nezadovoljni mornari sa trgovačkih brodova. Opljačkani plen se delio među svim gusarima dok bi povređenima u borbi bili isplaćivani i bonusi. Ako je ovo poslednje tačno, izgleda da je Leeson pronašao i kolevku socijalne države a ne samo demokratije.

Rezultati izbora

Svakako prijatno iznenađenje. Nije mi jasno šta se tačno dogodilo, odnosno zašto su sve prognoze toliko promašile. U svakom slučaju, drago mi je što su se prognoze pokazale netačnim.

Iako se čini da SPS-SRS-DSS ima 127 poslanika, pravi broj je 124, jer Palma ima tri ostavke u svom sefu, a sinoć sam ga čuo da kaže, otprilike, "mi ćemo sa svima koji se zalažu za socijalnu pravdu, za borbu protiv bele kuge..., a jasno je da to možemo samo ako sarađujemo sa Evropom".

Dakle, ZES sada ima dve opcije - sa SPS-om i manjinama, ili sa LDP-om, Palmom i manjinama. "Manjine" u ovom slučaju podrazumevaju i jednog Albanca iz Preševske doline, koji verovatno neće biti oduševljen kosovskom politikom, ali šta realno može da radi?

Za nas liberale bi svakako opcija sa LDP-om bila bolja, ali mislim da je opcija sa SPS-om realnija. Ako ništa drugo, oni su mnogo kooperativniji, a "principi" na kojima insistiraju (veće penzije, promene Zakona o radu i slično) su politički mnogo popularniji od LDP-ovih principa. Sa druge strane, saradnja sa SPS-om garantuje nastavak problema u saradnji sa Hagom.

Koliko čujem, postoji i opcija da DS ponovo nešto muti sa DSS-om, jer u Beogradu ne mogu ni samo sa LDP-om, ni samo sa SPS-om, ali mogu samo sa DSS-om. To znači da u DSS-u postoji struja koja kaže "Možda Voja i hoće u opoziciju, ali ja neću".

Prognoza

Evo prognoze izbornih rezultata Centra za slobodno trziste, po metodu mudrosti gomile:

ZES - 87 mandata
LDP - 18
DSS-NS - 29
SRS - 89
SPS-PUPS-JS - 17
Bosnjacka lista - 2
Madjarska koalicija - 5
Albanci - 1
Unija Roma Srbije - 1
Romska partija - 1

Izlaznost - 66%

Eksploatacija

Konvencionalna "progresivna" mudrost kaže da su radnici plaćeni uvek manje nego što vrede, ali isto tako i da kompanije vrlo rado i često otpuštaju radnike da bi sačuvale svoje profite.

Donald Boudreaux analizira ove pretpostavke i nalazi da su one potpuno pogrešne, i čak međusobno nekonzistentne. Naime, ako su radnici tako lako zamenjivi bez troškova po poslodavca (ako je to njihov najjeftiniji način za uštedu), onda ti radnici zapravo ne doprinose mnogo proizvodnji njegove firme. Ekonomska teorija kaže da poslodavac plaća radnika u skladu sa njegovom graničnom produktivnošću. Ako je spreman bez mnogo razmišljanja da se odrekne usluga nekog radnika onda to samo znači da je ovaj plaćen mnogo više nego što je njegova stvarna produktivnost. A to onda znači da poslodavac uopšteno gledajući sistematski subvencioniše radnika, tj poklanja mu novac. Dakle, ako verujete da su radnici potrošna roba za poslodavce, to samo znači da verujete da poslodavci sve vreme dele milostinju svojim zaposlenima. Odnosno, marksitički rečeno, moglo bi se zaključiti da zapravo radnici sve vreme "eksploatišu" kapitaliste, tj uzimaju im "višak vrednosti" u odnosu na granični proizvod svog rada.

A ako pođemo od druge konvencionalne pretpostavke da su radnici hronično nedovoljno plaćeni (a to je vrlo raširena pretpostavka - koliko ste puta recimo čuli da realne nadnice u Americi stagniraju dok profiti rastu), stižemo do zaključka da oni skoro nikad neće biti otpušteni. Jer imati radnike koje plaćaš manje od njihove granične produktivnosti je sjajna stvar za svaku kompaniju. Što bi ona otpuštala nekog ako će svakog drugog morati da plati više?

U svakom slučaju, moramo se opredeliti: ili su radnici nedovoljno plaćeni, ili imaju malu sigurnost radnog mesta. Obe stvari ne mogu važiti istovremeno. I dodatno, ako se opredelimo za opciju da su radnici potrošna roba za kapitaliste, time samo tvrdimo da poslodavci radnike filantropski subvencionišu, dok ovi sami vrlo malo vrede i doprinose, odnosno da radnici "eksploatišu" poslodavce.

Proleteri i ostali

Na sajtu NSPM je objavljena kritika ekonomskog programa LDP, s posebnim osvrtom na moju osobu, koju je napisao Vladimir Marković, poznatiji kao Vlad-Marks. Da stvar bude zabavnija, isti komentar je osvanuo i na blogu b 92, tako da su levi i desni kolektivisti još jednom prepoznali svoje zajedničke prioritete i toplo udružili. Inače, autor je član anarho-komunističke organizacije "Socijalni front", i za sebe kaže da je posvećen "obnovi marksizma i proleterskog internacionalizma".

Markovićev tekst kao i moj odgovor možete pročitati na Katalaksiji.

Daj mi pare i nemoj da se mešaš

Predsednik KK Partizan, Predrag Danilović, kaže:

Tu se opet vraćamo na priču o neophodnoj finansijskoj pomoći grada, republike, javnih preduzeća... Bez te pomoći teško da možemo da zadržimo bilo koga. Ne mogu ja nekom da uskratim životni san ako mu neko ponudi dva ili tri puta vredniji ugovor nego što ima u Partizanu.

Takođe kaže:

Koristi se aktuelna situacija da se potencira nekakvo velikosrpstvo, pa se u te svrhe zloupotrebljava čak i Kosovo.

Da li uprava Partizana zaista ne shvata da je, na dugi rok, za Partizan loše da se oslanja na državu? Partizan "buše" velikosrbi upravo zato što se oslanja na državu. Nemoguće je od države dobiti pare, a onda biti potpuno nezavistan u donošenju odluka. Uzimanje javnih para je isto što i mešanje politike i sporta.

Važno je zvati se Boris

Novi gradonačelnik Londona je Boris Džonson, kandidat Konzervativne stranke, enfant terrible, večiti izvor potencijala za skandale, bivši urednik u Spectatoru, bivši ministar u senci Konzervativne stranke za kulturu, pisac vrlo duhovitih tekstova. Jednom rečju, breathtaker opšte prakse... Valjda zato postoji savršena raspolućenost mnjenja u vezi sa njim. Jedni su njegovi fanovi u bukvalnom smislu reči, drugima je total­-bljak.

Na ovim lokalnim izborima izgleda da je bila jača ona ekipa sa BorisWatch koja kaže he has done it! I to bez dodatnog upitnika na kraju što bi valjda bila prava interpunkcija za ovu priliku. Jer, Boris je u ovoj trci bio autsajder, pa je ipak nekako uspeo da ispraši protivkandidate. I još je ostvario istorijski rezultat porazivši bivšeg laburističkog gradonačelnika Kena Livingstona više nego što je pristojno: konzervativci 44% glasova, liberalne demokrate 25%, laburisti tek 24%! Možda je tačno to da su torijevci „kupovali“ glasove po predgrađima Londona. Svejedno. Livingstonu sledi jedan lep tekst sa zaključkom eat my shorts (sa uzvičnikom) u sledećem Spectatoru.

Zašto mi je Boris zanimljiv? Ne zbog toga što je bio n-puta raščinjen, otpušten zbog brljotina i smenjen čak i sa pozicije ministra kulture u senci. Ne zbog toga što je tako glupo uhvaćen u švaleraciji. Ne zbog programa za lokalnu londonsku upravu. Ne zbog sličnosti sa jednom aktuelnom kandidaturom za gradonačelništvo Beograda (napomena: obratiti pažnju na volumen a ne boju kose; zatim, autsajderska pozicija na izborima, spisateljski zanat, ekscentričnost, izgled...)

Borisa možda sa pravom zovu Boris the Menace ali ovaj Denis Napast ume da kaže neke stvari uprkos tome što tako pliva nasuprot torijevskoj demagoškoj platformi. Naravno, posle je obično optužen za rasizam, homofobiju i slično. Možda je ekstreman u nekim stavovima, ali jezgro mnogih poenti je 100% koncentrat, bez razblaživača, najklasičniji mogući liberalizam. Npr. ismejao je paternalistička ulagivanja torijevaca idejama Džejmija Olivera o tome kako treba decu terati da jedu zdravu hranu u školama. Kaže Boris, neće država da govori ljudima šta da jedu, mogu da guraju grašak u nozdrve ako hoće, pa šta...Onda je postao ozloglašen na PinkNews pošto je rekao da nema šta država da se petlja u promociju gay prava. I to sa ovom argumentacijom: ne želim da se država meša u to šta će se učiti u školama i kako treba razmišljati o gay pravima (povodom laburističkog ukidanja tzv. Section 28, odredbe iz 1988. koja zabranjuje podučavanje o homoseksualizmu u školama, Boris je faktički bio protiv svoje stranke. Njegovo objašnjenje: nije posao države niti da kaže TREBA promovisati gay prava niti da kaže NE TREBA; ovo je stav koji je na liniji jednog Rona Pola). Još jedan primer: B.J. je lepo razotkrio šta se krije u narodnom strahu od imigracije, licemerju levičarske politike multikulturalizma i kako je sve to šifra za nešto drugo. Sve to je upakovao u svoju ličnu priču (pradeda Turčin, pobegao od Ataturkove vladavine). Jedan izvod iz njegovog govora Being British: It now seems to be accepted on the left – when it was never accepted before – that racism is endemic in the species. Myself, I don’t want my taxes wasted on scroungers of whatever provenance...

Još malo Borisa.


Setih se kako su pre nekoliko godina državne službenice Ministarstva prosvete (i sporta) sa vilicama do poda gledale u moj monitor na kome je bio neki Borisov tekst koji sam čitala. I fotka. Tako su zakasnile na pregovore sa sindikalcima...