Ali, kao što sam naglasio u komentaru na taj post, ja mislim da je ta kritika pogrešna. Dozvolite da ukratko objasnim. Poći ću od taksativnog navođenja izvornih preporuka takozvanog Vašingtonskog konsenzusa:
- Fiscal discipline
- A redirection of public expenditure priorities toward fields offering both high economic returns and the potential to improve income distribution, such as primary health care, primary education, and infrastructure
- Tax reform (to lower marginal rates and broaden the tax base)
- Interest rate liberalization
- A competitive exchange rate
- Trade liberalization
- Liberalization of inflows of foreign direct investment
- Privatization
- Deregulation (to abolish barriers to entry and exit)
- Secure property rights
Stoga je nejasno (ili je možda jasno) šta bi trebalo da znači naglasak na "izgradnji institucija" koji ne postoji na ovoj listi mera Vašingtonskog konsenzusa. Ja mislim da ekonomisti, ngo-i i političari koji ne vole slobodno tržište žele da dovedu u pitanje zaključke VK o liberalizaciji i privatizaciji, ali ako je moguće da to ne izgleda kao sirovi antiliberalizam, nego kao sofistikovanije insistiranje na "izgradnji ustanova". Ekonomistima poput Stiglitza ili Krugmana je marketinški mnogo jednostavnije da napadnu neko neopisivo čudovište zvano "Vašingtonski konsenzus" (znamo već da u Vašingtonu sede zli ljudi koji samo smišljaju kako da unište svet, bilo u Stejt Departmentu, Pentagonu ili MMF-u) i založe se za "socijalno odgovorne reforme ui pravcu razvoja institucija", nego da otvoreno kažu da su protiv slobodnog tržišta, a za državu blagostanja. Ali, kad pogledate suštinu, svo zalaganje za izgradnju ustanova u tim krugovima se svodi na ideju povećanja državne regulacije, potrošnje i redistribucije, uz zaustavlajnje ili usporavanje i uslovljavanje trgovinske i liberalizacije kapitalnih tokova, dakle na direktnu negaciju svih glavnih nalaza VK, a ne na njihovu "dopunu" izgradnjom ustanova. Umesto da to nazovu antiliberalnom ekonomskom politikom, ljudi žele to da nazovu "naglašavanjem značaja razvoja institucija". Ne, i u slučaju VK, i u slučaju alternativnih koncepcija pojavljuju se i karakteristične ekonomske politike i odgovarajuće političke i pravne ustanove koje se podrazumevaju, samo što su te ustanove različite: u prvom slučaju to su osnovne garancije vlasništva, ugovora i jednakosti pred zakonom, u drugom to su restriktivni režimi administrativnih državnih regulacija i kontrola državnih agencija i nadleštava. Intervencionisti žele, kritikujući "Vašingtonski konsenzus", da na mala vrata vrate regulaciju i državnu intervenciju koje je VK eliminisao, da nam ih ponovo prodaju, ovaj put pod plaštom "izgradnje ustanova". Mi na tu jezičku podvalu ne treba da pristanemo. Treba da insistiramo da su dovoljne i one ustanove koje zamišlja Vašingtonski konsenzus.
Dakle, Vašingtonski konsenzus ostaje odličan okvir za ekonomski razvoj, da je tako pokazuje uspeh zemalja koje su ga ZAISTA sprovodile (za razliku od Rusije ili Argentine) poput Hong Konga, Singapura,Irske, Velike Britanije, Novog Zelanda, Estonije, Češke, Čilea, Slovačke i mnogih drugih. I nikakva "institucionalna dorada" mu nije potrebna. Potrebna je samo volja da se on sprovede.
13 comments:
Marko je više puta pominjao da postoji razlika između kritike rezultata sa jedne i ideja sa druge strane. U kontekstu tržišta i države.
I Ivan je u nekom postu skoro napisao kako se ljudi okreću državi kada tržište nije nešto u stanju da reši, čak iako znaju da država na prvom mestu nije bila u stanju reši određeni problem. Ali bar eto nešto radimo.
Tako i sa VK, nije baš čarobni štapić, odnosno Peru nije postao Švajcarska za 10 godina tranzicije, i intelektualci (ko političari) odmah moraju da definišu rešenje, čak iako je problem takav da rešenja nema. Jer ako se ne bavimo rešenjem problema, šta ustvari radimo? Intelektualni aktivizam.
Moje poenta je bila da je tih 10 preporuka ispravno, ali da nije bilo dovoljno i čak da nije bilo ni na prvom mestu. Od institucija se tu pominje jednino "secure property rights". Gde je smanjenje prepreka za biznis, gde je izvršenje ugovora, smanjenje administrativnih procedura, gde je nezavisnost sudstva, pravna država? Sve ove stvari su mnogo značajnije od "kompetitivnog deviznog kursa". To su institucije o kojima govorim.
Jeste, "izgradnja institucija" je floskula koju mnogi koriste da bi rekli bilo šta. Ali legitimna liberalna kritika je da su od eksternog štimovanja makroekonomskih veličina važnija pravila igre. Vašingtonski konsenzus se od 1990-ih mnogo promenio na bolje, što se vidi po aktivnostima SB i MMF-a sada. Pogledaj SB, ona sada u suštini radi ono što su pre desetak godina radili samo Heritage i Fraser institut, meri ekonomske slobode.
Pa smanjenje prepreka za biznis i smanjenje administrativnih procedura su indirektno sadrzani u zalaganju za deregulaciju.
Ali, vaznije od toga, zemlje koje su imale velikih problema u tranziciji nisu ih imale zato sto su sprovele liberalizaciju bez izgradnje ustanova vladavine zakona, vec zato sto nisu sprovele ni jedno ni drugo. I obratno, one koje su uspele po pravilu su sprovele i liberalizaciju i uvele vladavinu prava. Ja ne znam ni jednu zemlju koja je bila sampion liberalizacije, a da istovremeno nije imala stabilne i kredibilne ustanove vladavine prava. Stoga mi je cela ta kritika "nedovoljnosti" VK malo nategnuta i artificijelna. Napada coveka od slame - ekonomski liberalnu drzavu bez vladavine prava. To ne postoji ni empirijski, a ne samo teorijski. Rusija i Argentina (najcesci "dokazi" protiv VK) nikad nisu bile sampioni liberalizma, to je bar jasno, a dodatna ironija je sto su obe pale upravo na nepostovanju nekoliko kljucnih preporuka VK, kompetetitivnom deviznom kursu i fiskalnoj stednji.
ja msilim da se insistiranje na makroekonomskoj rarvnotezi, fiskalnoj odgovornosti i restriktivnoj monetarnoj politici ne moze opisati kao "eksterno stelovanje". Prigovor za "stelovanje" vazi za kreativno koriscenje instrumenata makroekonomske politike da se inflacijom i zaduzivanjem "pogura rast" i ispeglaju neravnoteze (kejnzijanizam, ukratko). A to je direktno suprotno preporukama VK.
Pa to je i problem, što su najvažnije stvari bile samo indirektno sadržane. Podsticaji, porezi, okruženje, barijere itd, su nisko u hijerarhiji VK. Evo pogledaj ovih deset tačaka VK i uporedi sa ekonomskim programom LDP. Ne bih rekao da se devet desetina programa na kojem si ti radio bavi makroekonomijom, nego je baš obratno. Mi rutinski danas razmišljamo u institucionalnim okvirima, ali pre samo 15-20 godina nije bilo tako. Razmišljalo se o neoklasičnoj opštoj ravnoteži.
Zašto Rusija i Argentina nisu bili šampioni liberalizma? Između ostalog zato što im niko nije rekao da treba da se bave biznis barijerama, ekonomskim slobodama i pravnim sistemom. Bilo je na stotine savetnika iz MMF-a, SB, USAID/Harvard grupa u Rusiji, ali su se svi bavili makro stabilizacijom. Jedino pitanje je bilo da li je bolje stabilizovati šok terapijom ili gradualizmom, debata za koju se danas shvata da je bila potpuno bespredmetna. Govorim o početku 1990-ih, to se ubrzo promenilo.
Не, г.Тасићу,Русија и Аргентина нису постали заступници либерализма зато што то њихови властодршци НИСУ ХТЕЛИ, а наследили су више него ефикасне методе опстанка на власти. Тзв. "покушаји" економских реформи били су само "интелектуални активизам", или како у мом селу кажу - жив ми Тодор, да се чини говор! А како то у пракси изгледа - најбоље се види код нас, где је та техника досегла завидан ниво разрађености!
Meni se cini da je Vasingtonski konsenzus bio malo pristrasan prema onome sto ekonomisti znaju (ili misle da znaju) i da je zato malo zanemareno sve ostalo.
Skoro sve stvari koje su navedene su tehnicki relativno lake za sprovodjenje - liberalizacija trgovine, kursa, kamatnih stopa, sirenje poreske osnovice, smanjenje granicnih poreskih stopa, cak i privatizacija.
Medjutim, nije bas najjasnije sta tacno podrazumeva preporuka "secure property rights". Odnosno, ako se to shvati kao nezavisno, a nekorumpirano sudstvo, ustavom definisana zabrana "nepravedne" eksproprijacije, dosledno sprovodjenje ugovora, jasni javni registri imovine, postena policija koja ce u krajnjoj instanci da na silu sprovede ugovor, borba protiv mafije i reketiranja i jos gomila drugih stvari, onda je jasno da je to ubedljivo najtezi deo i da od njega prakticno zavisi uspeh cele reforme na srednji i dugi rok.
Hocu da kazem da je sve to stavljeno u jednu prilicno nejasnu tacku konsenzusa i da zato mnogima deluje da je taj deo prilicno zanemaren.
Takodje, cini mi se da uspeh tih reformi mnogo vise zavisi od dominantne kulture i navika stanovnista, koje je tesko brzo promeniti. Na primer, ako se na prevaru i laganje u drustvu ne gleda kao na lose stvari, tesko je sprovoditi ugovore.
Russia’s “democratization” looks like an operation staged by my Plan M. The Communist Party was abolished, the Soviet Union re-became Russia, the Red Flag was replaced by the old tsarist one, the KGB got a Westernized name, and a small clique of predatory intelligence insiders plundered Russia’s most valuable assets. The looting penetrated to every corner of the country, and it eventually created a Mafia-style economic system that threatened the stability of the whole Russia. By July 1998 the ruble had lost 75% of its past year’s value, short-term interest rates had climbed from 21% to 60%, and the stock market had slumped by more than 60% since the last year. http://www.frontpagemag.com/Articles/Read.aspx?GUID=1D0C5830-79D4-4DA8-8D29-5159EF1BE630
http://www.frontpagemag.com/Articles/
Read.aspx?GUID
=1D0C5830-79D4-4DA8-8D29-5159EF1BE630
Da, Marko, ja se slazem da je poslednja tacka (vladavina prava) najteza za sprovodjenje. Takodje se slazem da je mozda trebalo jace je naglasiti. Ali, podsecam na to da je Vasingtonski konsenzus poceo da se preispituje zbog nesupeha nekih tranzicijskih zemalja, za koji je VK bio pogresno okrivljen. A cinjenice govore da su te zemlje ekonomski bile u problemima zato sto NISU, a ne zato sto jesu primenjivale preporuke VK. I da nema ni jednog primera zemlje koja se liberalizaovala u skladu sa Vk a koja nije istovremeno imala barem zadvoljavajuci nivo vladavine prava. Estonija je recimo medju najmanje korumpiranim zemljama na TI listama, samo da jedan primer navedem. Dakle, u centru kritika Vk je ideja da liberalizacija ne valja, a ne da nije dovoljna. Jer, ponavljam sve zemlje koje su se brzo liberalizaovale, istovremeno su pokazivale najvece uspehe u izgradnji vladavine zakona. Koja je onda svrha kritika VK zbog "nedovoljnog naglaska" na vladavini prava? Da ohrabri neliberalne zemlje da je razviju i time bar neku korist steknu?
Inace, ne mislim da je bas lako obezbediti fiskalnu odgovornost, makroekonomsku stabilnost i privatizaciju i deregulaciju, posebno u tranziciji. To nase iskustvo vrlo dobro potvrdjuje, a i ostala iskustva, ukljucujuci za poslednje dve stvari cak i razvijene zemlje.
Slavisa,
ja sam malo zbunjem tvojom tezom da kad neko izlistava preporuke za zdravu ekonomsku politiku koje vode rastu, po tebi deregulacija, fiskalna odgovornost, privatizacija i stabilan novac ne spadaju medju deset najvaznijih.
Ivan: "ja sam malo zbunjem tvojom tezom da kad neko izlistava preporuke za zdravu ekonomsku politiku koje vode rastu, po tebi deregulacija, fiskalna odgovornost, privatizacija i stabilan novac ne spadaju medju deset najvaznijih."
Bili bi u deset najvažnijih ali ne bi bili 9 od 10. Ili ako je njih već 9, onda bi ukupan broj preporuka bio 15.
Ivan: "Takodje se slazem da je mozda trebalo jace je naglasiti."
Pa dobro, to je sve što sam i ja rekao. Da ih je trebalo jače naglasiti, da je trebalo da budu eksplicitni. Znam da su ovi ustvari kritikovali VK zbog liberalizacije, ali zašto moramo sve kritičare u isti koš. I antiglobalisti napadaju MMF zbog ultraliberalizma, ali to ne znači da mi ne možemo da ga kritikujemo s desna.
Šta će biti ako za 20 godina skapiramo da ni institucije ne garantuju razvoj?
Uglavnom se slazem sa Slavisom.
Mislim da niko ne moze da kaze da su preporuke iz VK lose. Ali, problem je sto su one relativno rigidne. Odnosno, zanemaruju jednu cinjenicu, a to je da su resursi ograniceni. I da je prakticno nemoguce sve ih sprovesti, vec da je od slucaja do slucaja (od zemlje do zemlje) potrebno identifikovati na koju od tih stavki treba usmeriti najvise resursa. Drugim recima, nije svaka reforma nuzno dobra (kao sto implicitno sledi iz VK), te mehanicko sprovodjenje preporuka VK moze da ima i prilicno nepozeljne efekte.
Da ne bih duzio, evo odlicnog teksta na tu temu.
http://www.imf.org/external/pubs/ft/fandd/2006/03/zagha.htm
(Preporucujem i ostale tekstove iz tog broja FD.)
Post a Comment