Dužan kao Grčka

Sjajan članak u Vanity Fairu o stanju u Grčkoj. Stvarno je teško izvući odlomke, ali evo nekoliko.

The long-term picture was far bleaker. In addition to its roughly $400 billion (and growing) of outstanding government debt, the Greek number crunchers had just figured out that their government owed another $800 billion or more in pensions. Add it all up and you got about $1.2 trillion, or more than a quarter-million dollars for every working Greek.

In just the past decade the wage bill of the Greek public sector has doubled, in real terms—and that number doesn’t take into account the bribes collected by public officials. The average government job pays almost three times the average private-sector job. The national railroad has annual revenues of 100 million euros against an annual wage bill of 400 million, plus 300 million euros in other expenses. The average state railroad employee earns 65,000 euros a year. Twenty years ago a successful businessman turned minister of finance named Stefanos Manos pointed out that it would be cheaper to put all Greece’s rail passengers into taxicabs: it’s still true.

“If the law was enforced,” the tax collector said, “every doctor in Greece would be in jail.” I laughed, and he gave me a stare. “I am completely serious.” One reason no one is ever prosecuted—apart from the fact that prosecution would seem arbitrary, as everyone is doing it—is that the Greek courts take up to 15 years to resolve tax cases. “The one who does not want to pay, and who gets caught, just goes to court,” he says.

Ali, verovatno najzanimljiviji deo teksta se bavi aferom u koju je uključen manastir Vatoped, sa Svete gore. Otprilike, monasi su pronašli neki papir po kojem je Jovan V Paleolog u 14. veku dodelio neko jezero manastiru Vatoped i tražili su da im ga država da, što je i uradila. Nakon toga su ponudili državi da otkupi jezero, ali pošto država to nije htela, dala im je zemljište na drugim lokacijama.

In exchange for their lake the monks received 73 different government properties, including what had formerly been the gymnastics center for the 2004 Olympics—which, like much of what the Greek government built for the Olympic Games, was now empty and abandoned space. And that, Doukas assumed, was that. “You figure they are holy people,” he says. “Maybe they want to use it to create an orphanage.”

What they wanted to create, as it turned out, was a commercial-real-estate empire. They began by persuading the Greek government to do something it seldom did: to re-zone a lot of uncommercial property for commercial purposes. Above and beyond the lands they received in their swap—which the Greek Parliament subsequently estimated to be worth a billion euros—the monks, all by themselves, were getting 100 percent financing to buy commercial buildings in Athens, and to develop the properties they had acquired. The former Olympics gymnastics center was to become a fancy private hospital—with which the monks obviously enjoyed a certain synergy. Then, with the help of a Greek banker, the monks drew up plans for something to be called the Vatopaidi Real Estate Fund. Investors in the fund would, in effect, buy the monks out of the properties given to them by the government. And the monks would use the money to restore their monastery to its former glory.

Sve u svemu, članak je dugačak, ali vredi pročitati ga.

Da li postoje karteli?

Čini se da je jednodušno mišljenje da postoje, barem kada je reč o poljoprivredi. Razlike u mišljenjima se tiču toga šta treba uraditi da se oni razbiju, i time problem reši. Većina političara, novinara i ostalih misli da treba malo pojačati nadzor, ograničiti marže, interventno uvesti ulje ili mleko itd. Mi smo zastupali ovde mišljenje da treba liberalizovati tržište trajno konkurencijom iz uvoza. Ali, da karteli postoje, i da su skok cena i nestašica ulja ili mleka proizvod njihovih zavera, do sada nismo ni mi dovodili u pitanje.

Na drugi pogled, ja mislim da je ovo gledište pogrešno. Drugim rečima, da karteli ne postoje, ili barem da nam njihovo postojanje nije neophodno da bismo objasnili činjenice. Najpre, kada je reč o prehrambenim proizvodima Vlada konstatno pokušava da formira kartele poslednjih godina, ali to ne uspeva. Dalje, gde se denuo tradicionalni argument da su karteli hronično nestabilni? Makar bilo i samo nekoliko proizvođača, i makar tržište bilo zatvoreno, free riding problemi i podsticaji da se snižavanjem cena ili davanjem drugih pogodnosti uveća tržišni udeo na račun drugih "zaverenika" uvek deluju u pravcu razbijanja kartela. Na globalnom nivou, postoje vrlo konkurentne industrije gde imate samo dva ili tri konkurenta. Pa opet nema zavere. Ne vidim zašto bi među srpskim proizvođačima ulja ili mleka, samo zato što je tržište zatvoreno, bilo lakše rešiti sve one probleme koordinacije i sprovođenja zajednike politike koji postoje kod svakog kartela. Troškovi adminsitiranja kartelskih sporazuma zavise od broja učesnika, ne od stepena zatvorenosti tržišta. Čini se da su ovde slične cene, više od onih u okruženju, uzete same po sebi kao dokaz da imamo posla sa knjiškim primerom kartela. No, iz visokih cena i zatvorenog tržišta uopšte ne sledi taj zaključak. Posebno ne sledi kad je reč o homogenim dobrima kao što su mleko i ulje, gde necenovna konkurencija u načelu igra manju ulogu, i gde je pritisak za držanje što sličnijih cena konkurenciji vrlo jak. Tojota može da košta više od Škode zato što kupac zna da je Tojota bolji auto, ali litar ulja ove firme i litar ulja one firme se relativno malo razlikuju. I na potpuno otvorenom tržištu imali bismo vrlo slične cene svih ponuđača ulja, samo što bi one bile niže nego sada.

Zamislimo da nema nikakve kartelske zavere u Srbiji, kad je reč o proizvodnji mleka i ulja. Zamislimo dalje da je tržište, kao što jeste, zatvoreno i zaštićeno. Kakvu vrstu ekonomskog ponašanja bismo očekivali od firmi u takvom ekonomskom okruženju? Niske cene i dobar kvalitet? Ili pak "zidanje troškova" i veliku neefikasnost, koji se prevaljuju na potrošača kroz više cene? Ne treba nam nikakva egzotična i spekulativna teorija o kartelskoj zaveri i koordinaciji da bismo objasnili činjenicu da je ulje u Srbiji skupo. Dovoljno je da shvatimo da su firme koje proizvode ulje neefikasne, sa visokim troškovima i malom produktivnošću. A da ih je takvima načinila protekcionistička politika Vlade. I ja potpuno verujem proizvođačima kad kukaju da ne mogu da spuste cene jer onda ne bi mogli da pokriju troškove. Naravno da ne bi. Ali u tome i jeste stvar; nas kao potrošače ne zanima da li oni mogu ili ne mogu da pokriju troškove. Ako ne mogu, bankrotiraće i njihova imovina i kapital će preći u ruke nekog ko će s njima bolje znati da radi.

Stoga se ja slažem da je liberalizacija uvoza apsolutno neophodna, ali ne da bi razbila navodne kartele, nego da bi prisilila domaće firme da snize svoje troškove, ili da odu u bankrot. Problem nisu zajednički dogovorene cene, nego visoke cene, koje nisu posledica zavere, nego zajedničke neefikasnosti, koja je pak posledica zatvorenog tržišta.

A ovo nije kartel?

Za boravak u zaštićenim prirodnim područjima plaćaće se novčana naknada. Za ulazak na Kopaonik, na primer, automobilom cena će biti 200 a pešice 100 dinara.

Taksa će se naplaćivati po osobi i predstavljaće neku vrstu pojedinačne ulaznice, dok će se druga tarifira naplaćivati za ulazak motornih vozila.

Predstavnici četrdesetak zaštićenih prirodnih područja Srbije (Kopaonik, Tara, Fruška gora, Đerdap, Uvac, Vlasina, Golija...) krajem avgusta su održali sastanak na Kopaoniku da bi se dogovorili o ovom „cenovniku”.

Jer, prema vladinoj uredbi o naknadi za korišćenje područja koja je letos stupila na snagu, svakom zaštićenom području daje se mogućnost da samostalno formira visinu ove naknade, ali bez većih odstupanja od drugih.

Piše Politika

Efikasnost

Jovo Bakić u "Politici" lamentira nad neefikasnošću američke demokratije:

Ако се има у виду да само четири одсто предлога закона заиста и постану закони, тј. да их се 96 одсто одбије услед изузетно компликованог процеса доношења закона, онда је јасно да ни ефикасност недовољно репрезентативног тела није на нарочитом нивоу.

Bakić bi možda mogao da patentira neki indeks demokratičnosti baziran na količini usvojenih zakona ili broju reči po dolaru plate poslanika a da analizu svrsishodnosti parlamentarnih procedura prepusti čitaocima "Politike":

SAD nisu ni zamisljene kao predstavnicka demokratija, vec kao balans prava pojedinaca , pojedinacnih drzava I federalne vlade. Mumificiranost ustava, dvodomni kongres I povisena lestvica u donosenju federalnih zakona su posledica genijalnosti Dzefersona, Frenklina I ostalih osnivaca. Silne prepreke u promeni zakona, sprecile su tiraniju vecine nad manjinom I naterale vecinu na konsezus I sporazum, sprecavajuci nagle drustvene promene.

i:

pa ovo je neverovatan zakljucak - upravo zahvaljujuci takvom sistemu i tvrdim proverama reprezentativno telo i dokazuje svoju efikasnosti i uhodanost - dok kod nas moze proci svakakav zakon samo zato sto je iza njega stala vecina skupstinskih lenjivaca dizanjem svoje ruke, u americkom kongresu mogu proci samo zakoni koji izdrze mukotrpnu proceduru usaglasavanja i rafinisanja. uopste ne sumnjam da bi makar 96 posto zakona koji kod nas prodju u istoj toj americi zavrsili u kanti za smece, mozda i svih 100 posto. ali, upravo to je ono sto razlikuje skupstinu srbije od americkog kongresa.

RASMC

Rambova poruka Baraku Obami.

Ekonomija 101

Prvo, nestašica u tržišnoj ekonomiji ne može da postoji. Ni u slučaju kartela, ni potpunog monopola, ni bilo koje tržišne konstrukcije. Može samo da poraste cena. Nestašicu može da stvori samo država, mešanjem u cenovni mehanizam.

Drugo, uvozne restrikcije povećavaju domaću cenu. To je ključni, veoma jednostavni, argument za slobodnu trgovinu.

Ovde mi se čini da je vlast na ivici velikog saznanja:

Ukoliko kartel postoji interventan uvoz ulja po nižim cenama bi ga razbio i uticao trenutno na sniženje cena", kaže Bajalovićeva, predsednica Komisije za zaštitu konkurencije.

Kao da otrivaju zakon gravitacije, pa se svi vrte tu negde oko istine, dok na kraju ne pronađu jednačine kod Njutna u fioci. Bajalović je toliko blizu, samo nikako da napravi taj poslednji korak -- ako interventan uvoz razbija kartel, šta bi bilo da je slobodan uvoz permanentan? Šta bi se onda desilo kartelima i monopolima, zauvek? Šta bi se desilo sa cenama, za stalno?

To shvata bivši ministar Goran Živkov, koji kaže da "kartele drži zapravo država svojom carinskom politikom".

A ništa ne shvata sadašnji ministar, Saša Dragin:

On čak poziva potrošače na bojkot svih proizvođača koji se ne ponašaju socijalno i moralno odgovorno, već brinu isključivo o sopstvenom profitu.

Što danas kažu, sedi, jedan. Da su se proizvođači ponašali moralno odgovorno a ne brinuli o profitu, svet ne bi odmakao dalje od drvenog pluga.

Lepše je kod kuće

Jedna vest mnogo stvari govori.

Divlji kapitalizam

Pogubne posledice neoliberalne taksi deregulacija po užičku sirotinju -- po četvorica se guraju u taksiju:

"Jeftiniji smo od gradskog prevoza. Odu bukvalno ljudi sa pijaca, na pijacu, deca idu taksijem u školu. ... Bukvalno, ljudi koji prose na ulici i kad završe sa svojim poslom, oni sednu u taksi i odu kući“ -- kaže predsednik taksi udruženja "Leptir" Dragan Mijailović.

Preduzetnički impuls

Egon Savin:

Beogradu nedostaju galerije, pristojna baletska škola i bar još desetak pozorišta.

Odlično, eto mu prilike za ulaganje. Ako je tačno da nedostaju, ljudi će pohrliti u nova pozorišta i investicija će se brzo isplatiti. Skoro je bilo privatnih ulaganja u bioskope i verujem da su i građani i ulagači imali korist od toga.

CLDS, siromaštvo i recesija

Posle studije koja se bavi reformama penzionog sistem, CLDS je sada izdao i elaborat o strategiji smanjenja siromaštva u vremenu krize (autori Gordana Matković, Boško Mijatović i Marina Petrović). Imajući u vidu istorijat mojih neslaganja sa njima, čitalac će možda pomisliti da sam želeo opet da nađen neki povod za kritiku. Ne, potpuno obratno, "želeo sam da verujem" da ću u novom tekstu naći odbacivanje kejnzijanske paradigme, državnog tutorstva nad pojedincem i tezu da je slobodno tržište jedini mehanizam prevazilaženja siromaštva. Nažalost, ništa od toga; uz neke dosta bledunjave retoričke ograde i nekoliko manjih ispada free market frazeologije, cela studija je u znaku prihvatanja kejznijanizma, države blagostanja i zalaganja da se socijal-demokratski pristup eliminaciji siromaštva zapravo pojača.

Da bih što pre stigao do poente, preskočio sam tabele i statistike, i empirijske nalaze koliko je u Srbiji siromašnih između toliko i toliko godina, koliko je porastao ili opao procenat u odnosu na prethodnu godinu, šta kažu siromašni u anketama kako izlaze na kraj itd, i odmah prešao na odeljak "preporuke". Pretpostavio sam i sam da stanje nije sjajno i da u globalnoj recesiji koja je pogodila i Srbiju siromašnih ima verovatno više nego pre, i da im je verovatno lošije nego pre, kad nije bilo recesije i krize (ne kažem da su te analize same po sebi besmislene, ali meni za ovu svrhu nisu bile od primarnog interesa).

I evo šta sam našao. Najpre, u preporukama se izražava zabrinutost što zbog velike zaduženosti i loše budžetske situacije srpska vlada nije u stanju da više interveniše u borbi sa recesijom. I konstatuje se da je zbog toga Vlada bila prinuđena da kao glavnu meru zamrzne plate u javnom sektoru i penzije, što ima i svoje dobre i svoje loše efekte:

Ovo se, sa jedne strane, svakako mora oceniti kao pozitivno, imajući u vidu preveliku javnu potrošnju. S druge strane, međutim, ovaj paket mera će se svakako odraziti na stanje na tržištu rada u narednom periodu. Moguće je naravno da se državna administracija pre svega fokusira na ubrzano slanje u penziju svih onih koji su ispunili uslove za penzionisanje ili će ih ispuniti nakon korišćenja prava po osnovu nezaposlenosti. U tom slučaju smanjenje zaposlenosti koje će nastati kao posledica ovakvog poteza vlade delovaće u pravcu daljeg povećanja broja i udela neaktivnog stanovništva.

Dakle, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru je dobro jer smanjuje javnu potrošnju, ali loše jer kvari statistiku nezaposlenosti. S druge strane, ako autori prihvataju da je fiskalni stimulus first-best rešenje (kao što na više mesta sugerišu) onda je zamrzavanje plata u javnom sektoru direktno i načelno pogrešno, jer Vlada mora da povećava potrošnju, tj agregatnu tražnju u recesiji, a ne da je smanjuje (bez obzira na deficit).

Sledeća tačka koju autori razmatraju je kako smanjena felksibilnost tržišta rada u Srbiji utiče na siromaštvo:

Fleksibilnost tržišta radne snage u Srbiji je niska, pogotovo u formalnom sektoru i to se veoma jasno manifestovalo tokom krize. Imajući u vidu smanjene opcije vlade da reaguje merama kenzijanske politike u vreme krize, moguće je čak oceniti da je kratkoročno posmatrano nefleksibilnost tržišta radne snage delovala pozitivno, ublažavajući na prvi mah negativne posledice smanjenja društvenog proizvoda. Iako vreme krize nije pogodno za radikalne promene radnog zakonodavstva, ne treba zaboraviti da nefleksibilno tržište radne snage onemogućava restrukturiranje privrede i na dugi rok predstavlja prepreku za ekonomski rast.

Drugim rečima, kad već vlada nema para da sprovede pravu stvar - kejzijasnki “fiskalni stimulus” onda je bar dobro što je Zakon o radu toliko restriktivan da otežava otpuštanje, čime se statistike zaposlenosti, makar privremeno, popravljaju. Ali, omdah zatim sledi, u istom dahu, sugestija da bi trebalo učiniti tržište rada flesksibilnijim, što izgleda da podrazumeva suprotnu teoriju, da su rigidnosti loše za zaposlenost, ali ne daju nikakav teorijski argument za to.

Najplauzibilnije tumačenje bi verovatno bilo da oni smatraju da je rigidnost tržišta rada loša generalno ali dobra u recesiji, međutim to je direktno suprotno glavnom Kejnzovom argumentu, na koji se oni inače oslanjaju; naime, slagali se mi s Kejnzom ili ne, njegova teorija 1936 je bila da je državna intervencija u recesiji neophodna upravo zato što tržišta nisu fleksibilna, zbog "silazne rigidnosti" cena i plata. Da su tržišta dovoljno fleksibilna (a posebno tržište rada), nikakva intervencija ne bi ni bila potrebna, ali je problem što ona to nisu. Naši autori izgleda veruju u suprotno: da rigidnosti trišta rada pre pomažu a ne odmažu ublažavanju recesije.

Zatim ide još jedan lament što vlada ne može da učini više da pomogne radnicima, ali i zanimljivo propratno razmišljanje:

Program aktivnih mera na tržištu rada u Srbiji je skroman, prevashodno iz fiskalnih razloga. Možda je to dobro zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek dobar trenutak da se ispitaju sve opcije.

Dakle, možda je i dobro što nema para za kejnzijanske intervencije jer one obično i ne daju dobre rezultate, ali kad je kriza već tu, što ne pokušati. Možda ovaj put upali. (Meni izgleda kao da autori nisu mogli da se međusobno dogovore da li su kejnzijanske mere dobre ili loše, pa su morali da ostave ovako nekonzistentan argument, da treba eksperimentisati sa nečim što se nije pokazalo u praksi. Istu čudnu dihotomiju nalazimo i na strani 36 gde se kaže da "glavna mera koja bi mogla da potpomogne održanje zaposlenosti ili, bar, da ublaži njen pad nalazi se u oblasti fiskalne politike. Naime, budžet Srbije je počeo da ostvaruje sve veće deficite, što je prihvatao i Međunarodni monetarni fond. Na taj kejnzijanski način se pokušavala održati tražnja u nacionalnoj ekonomiji, uzdrmanoj padom izvozne tražnje i tražnje stanovništva". Ali se odmah dodaje da vlada Srbije nije mnogo učinila po pitanju kejznijanske politike i da je to dobro (osim ako nije loše): "Možda je uzdržanost dobra zbog toga što većina ovih mera obično daje nezadovoljavajuće rezultate, ali je kriza uvek pravi trenutak da se ispitaju sve opcije, makar znatno povećanje profesionalne obuke."

Kad pogledmao zaključni deo sa preporukama, vidimo da su te "opcije" koje bi možda trebalo ispitati (uprkos njihove "načelne neefikasnosti") zapravo standardni, udžbenički kejnzijanski recepti za borbu protiv recesije, ne ništa novo, originalno, a najmanje "eksperimentalno":

I u Srbiji je moguće razmotriti povećanje komponente javnih radova u okviru programa aktivnih mera na tržištu rada. Ako iz budžetskih razloga nije moguće da se ova sredstva povećaju, onda je moguće da se prestrukturiraju, kako bi u većoj meri bili usmerena ka siromašnijim slojevima stanovništva i to ka područjima koja su najviše pogođena krizom.

Javni radovi! Dragulj u kruni kejnzijanizma. Idealno bi, kako vidimo, bilo da sredstva za ovu svrhu mogu da se povećaju, ali pošto je para malo, onda barem preusmeriti na centralnu Srbiju, u najsiromašnija i ruralna područja, tj “redizajnirati” programe javnih radova koji danas pokrivaju sve one koji ostaju bez posla.

Gde su javni radovi, tu su i subvencije i meki krediti:

Isti principi redizajniranja bi mogli da se primene i na neke druge programe aktivnih mera na tržištu rada. Pitanje je, međutim, koliko uopšte mere kao subvencije i povoljni krediti mogu da imaju pozitivne efekte na kretanje zaposlenosti, a posebno ko su „dobitnici“ ovih budžetskih prelivanja. U celini bi bilo neophodno detaljno istražiti efekte i efikasnosti dosadašnjih mera i u skladu sa nalazima predložiti njihove izmene.

Dakle, “povoljni” krediti (tj državni krediti o trošku poreskog obveznika) i subvencije možda smanjuju nezaposlenost a možda i ne, trebalo bi ispitati, pa ako se pokaže da smanjuju prihvatiti. U protivnom odbaciti. "Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti". :)

Gde su javni radovi i meki krediti, tu je i klasična socijalna pomoć koju, naravno, takođe treba povećati, što su autori odavno tražili od vlade i "ukazivali", ali se ona eto tek sad sa novim zakonom setila da to uradi:

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojeće korisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnije slojeve koji do sada nisu bili uključeni u sistem podrške. Procenjuje se da će povećanje obuhvata siromašnih domaćinstava iznositi gotovo 40%.

Dodaje se da će troškovi ovog povećanja biti znatni, ali "ne i nepodnošljivi" s obzirom da Srbija manje izdvaja od mnogih drugih zemalja, i Svetska Banka je odobrila taj pristup (ista ona Svetska Banka koja je rekla da je privatizacija penzionog sistema štetna).

Da sumiram: idealno bi bilo da može neki ozbiljan fiskalni stimulus da se nabudži, kao u Americi. Ali, pošto para za to nema dovoljno, onda treba krpiti ovo koliko se može sa istim politikama. Preporuke su: javni radovi, meki krediti i subvencije (ako se pokaže da su korisni), povećanje socijalne pomoći, i na kraju – poboljšanje statistike.

Ukratko, primenjivati, u granicama finansijskih mogućnosti države, sve kejnzijanske mere, koje inače "najčešće ne daju dobre rezultate" i pojačati socijal-demokratski pristup borbi protiv siromaštva.

Oslobodite uvoz

Ministar trgovine Milosavljević je protiv interventnog uvoza mleka jer, kaže, "država ne bi trebalo da se upliće."

Znači privremeno podizanje zabrane uvoza je uplitanje države? Šta je onda ova permanentna zabrana? Prirodno stanje, spontani poredak? Milosavljević je studijski slučaj onoga što su čikaški ekonomisti zvali "regulatory capture", kada regulator radi za interesne grupe umesto u javnom interesu.

Premijer Cvetković nastavlja na istoj liniji i preti da će "nadležne inspekcijske službe sprovesti opsežnu akciju na utvrđivanju stanja zaliha životnih namirnica u mlinsko-pekarskoj industriji i kod proizvođača mleka, mlečnih proizvoda i ulja".

Šta ovo znači, da će policija upadati u mlekare?

A i lider liberalne opozicije ima rešenje -- ograničiti maržu na 7%. Dakle prvo sprečiti uvoz mleka, veštački stvoriti monopolske rente, a onda ih još jednom merom ograničavati. Poštenije je da se mlečna industrija odmah nacionalizuje i nadležni tajkun postavi za direktora sa vizijom.

Da li će nekom političaru pasti na pamet da treba osloboditi uvoz? Da je to jedino pošteno, moralno, efikasno, jeftino, evropsko i tržišno rešenje koje jednim udarcem ukida monopolske rente, nepotrebne rasprave i politizaciju ekonomije, smanjuje administraciju i pojeftinjuje mleko? Ja vidim jednu zjapeću rupu na političkom tržištu i kranje je vreme da je neko popuni.

Jel naša vlada velika?

Sa 27 članova, verovatno jeste. Ali, osnovni problem sa velikim brojem ministara, čini mi se, nije u troškovima, već u načinu donošenja odluka, prioritizaciji, rešavanju sukoba i identifikovanju trejdofova.

Želje različitih ministara su često veoma kontradiktorne. Na primer, za očekivati je da ministar ekologije želi što strože propise o zaštiti okoline (jer sutra može time da se hvali), a ministri ekonomije, infrastrukture, građevinarstva, nekada i poljoprivrede, žele što blaže propise, jer im je jasno da "njihov" resor može da trpi zbog "tuđih" strogih propisa, pa onda neće imati čime da se hvale. Ako si ministar infrastrukture, pa ne možeš za vreme svog mandata na izgradiš ni 20 km puteva jer niko u Srbiji ne zna da uradi zakonom predviđenu studiju o uticaju novog puta na biodiverzitet, teško ćeš to objasniti narodu, već ćeš ispasti nesposoban. Takvih primera ima na hiljade.

Meni se čini da se takvi problemi lakše prevaziđu na nivou ministarstva, gde se odluke ne donose glasanjem, već se radi o diktaturi u malom. Recimo, ako se ekologijom ne bavi posebno ministarstvo, već je, kao u Srbiji, ono deo ministarstva za građevinarstvo, onda ministar može bolje da odvaga političko-ekonomske posledice novih propisa. On može da "presudi" da je ekologija bitnija od izgradnje, ali je tu odluku doneo na osnovu sagledavanja toga kako će to da utiče na verovatnoću njegovog reizbora.

Kad postoji mnogo ministarstava, jasno je da se većina tih sukoba prenosi na vladu, odnosno na kolektivni organ odlučivanja gde se sada pitaju i ljudi koji nemaju predstavu o čemu glasaju. Ako je sukob između ekologije i infrastrukture, tu sada pravo glasa imaju i ministar kulture i dijaspore i policije i spoljnih poslova, sve sa nekim svojim predrasudama i interesima. To je, mislim, loše. Naravno, postoje neki mehanizmi da vlada izbegne raspravu na svaku trivijalnu temu. U Srbiji je to mehanizam "mišljenja" gde se traži da se predlog usaglasi (praktično da se postigne konsenzus) pre nego što materijal uopšte dođe na vladu. Ali, takav sistem često daje pravo veta ministarstvima, što je opet loše, jer sprečava donošenje i nekih (mada retkih) dobrih odluka.

Ova moja logika, da je najbolje da stvari "preseca" jedan čovek koji snosi punu političku odgovornost za svoje odluke, me vrlo lako dovodi do toga da favorizujem američki sistem vlasti, u kojem vlada, kao kolektivni organ odlučivanja, i ne postoji. Ali, ne moramo biti toliko radikalni. Kao što sam ranije pisao, mislim da je moguće svesti broj ministarstava na razumnu meru, gde bi se dobar deo odluka "presecao" na ministarskom nivou, što znači da bi bilo sasvim jasno ko je za šta odgovoran. Naravno da i u tom sistemu postoje neke teme oko kojih je zainteresovano više ministarstava, ali bi taj broj bio mnogo manji.

Inače, koliko sam uspeo da nađem na netu, najveću vladu na svetu ima Pakistan sa neverovatnih 48 ministarstava, uključujući i egzotična ministarstva poput Ministarstva za tekstilnu industriju, Ministarstva za odbrambenu proizvodnju, Ministarstva za međuprovincijsku koordinaciju, Ministarstva za kontrolu narkotika, Ministarstva za posebne inicijative i Ministarstva za Zakat i Ušr (?). Sa druge strane je Island, u kojem postoji predlog da se broj ministarstava smanji sa 12 na 9.

EU 2010

Istina je da se Srbija ne bi trebala naročito busati slobodom govora, ali primeri koji ovih dana stižu iz EU govore o jednom užasavajućem suspendovanju slobode govora koje izgleda da nema kraja sve u ime... e to nije lako provaliti. I nije reč samo o tome nego i o progonu onih koji ne govore politički korektno. Tilo Saracen nije baš neko sa kim delim zajedničke stavove, ali ne vidim zašto neko ne može da bude centralni bankar ako smatra da se muslimani nisu baš najbolje intergrisali u Nemačku i da će jednog dana postati većina. Osim ako i još neke centralne banke za cilj imaju i besplatan sladodeled utorkom, ili već po želji.

Ako je i gornji primer opasan, drugi deluje grotesktno, ali dugoročno je još veće zadiranje u slobodu govora. Nakon što su Tri praseta (istina neodredjenog pola) skrajnuta, sada su tata i mama postali koren svog zla i seksizma.

U prvih pet

Bašta Balkana prenosi vest da se nalazi među pet najboljih blogova u Srbiji.

Kada sam pogledao tabelu, video sam da smo tu i mi. Kako smo se tačno tu našli, nemam pojma.

Janković na letku

Posebno uznemirava što se i među nekim navodnim antifašistima, a zagovornicima ekstremnog neoliberalnog kapitalizma, mogu naći i takvi ljudi kao što je Ivan Janković, jedan od ekonomskih ideologa LDP-a i pisac ekonomskog programa ove stranke, koji javno uzdiže režim čileanskog desničarskog diktatora Pinočea (od milošte zvanog General), čiji je tržišno-fašistički režim odneo nebrojene žrtve.

kažu pripadnici izvesne grupe "Zrenjaninski antifašistički festival" u nekom svom neswletteru. San svakog libertarijanca je da dospe na neki komunistički letak. Nozick kao prominentnija faca je samo stavio Mizesa i Hajeka na spisak literature na faksu i anarhisti su ga odma' "situirali". Ja sam ipak morao više da se potrudim - morao sam da pohvalim Pinočea više puta i da (ne svojom voljom) izazovem kod mladih komunista neopravdanu percepciju da sam nekakav ekonomski ideolog LDPa! :)

HT: Željko Simović

Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti – potkivanje socijalnih radnika

Pošto je Marko odgovorno preneo upozorenja da nas-čeka-vruća-socijalna-jesen, odlučih da kažem nekoliko reči o socijalnoj zaštiti. Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti donosi mnogo promena čiju implementaciju će pratiti (re)formiranje novih tela, organizacija i komisija. Nadležnosti se dele na liniji: Ministarstvo, lokalne samouprave, centri za socijalni rad, ustanove socijalne zaštite, Zavod za socijalnu zaštitu, Odbor za monitoring i - Komora socijalne zaštite (za sada nacionalna, možda će po lekarskom uzoru biti i regionalne).

Neću ovde da guslam o libertarijanskim zicerima - trećeputaštvu i kvangokratiji, već o osnivanju Komore socijalne zaštite. Argumentaciju za ovu socijalnu inovaciju nije moguće pronaći u nacrtu zakona. Iz ugla pisaca nacrta, pretpostavljam da su dobronamerno želeli da doprinesu profesionalizaciji zaposlenih u socijalnoj zaštiti po ugledu advokatsku i lekarsku profesiju. Dalekosežnija svrha je verovatno zakonsko predupređivanje mogućih problema očekivane (kamo sreće) marketizacije socijalnih usluga. Međutim, opravdanost ideje ima svoju tanku stranu:

Članstvo u komori je obavezno – kao i u slučaju drugih komora (npr. lekarske) ovo će dovesti do fenomena „nenameravanih posledica“ – time što se članstvo uvodi kao mandatorno da bi se kontrolisao kvalitet rada, proizvodi se efekat slabljenja kvaliteta, pošto agregirana „kolektivna akcija“ obavezno učlanjenih u jednju državnu organizaciju podstiče closure i internu lojalnost. Osim toga, komore imaju svrhu da usklade neka pravila igre među članovima koji uglavnom pripadaju jednoj profesiji. U socijalnoj zaštiti postoji mnogo različitih profesija, od kojih su neke već organizovane preko komora (medicinske).

Komora se finansira iz budžeta, od članarina i drugih izvora. Ne vidim zašto bi država finansirala jednu esnafsku organizaciju (koliko znam, lekarska komora se finansira „nezavisno“). Plus, do sada se pokazalo da nove organizacione forme koje se od starta budžetski infuziraju imaju tendenciju gremlinskog održanja (setiti se svih racionalizacija javne uprave od 2000. godine). Pošto se komora uvodi na osnovu nekih principa drugih komora (lekarska), moguće je zamisliti osnivanje regionalnih i lokalnih komora. Utoliko budžetsko finansiranje postaje dodatno problematično.

Sledeća stvar: Komora treba da bude zadužena za zaposlene u socijalnoj zaštiti kao pojedince. Razlog za ovo je nejasan. Socijalni rad, od formi dobrovoljnog do monopolskog državnog modaliteta, uvek je vezan za neku ustanovu, pokret, fondaciju, firmu itd. Sve što se nudi u socijalnoj zaštiti već je nekako „overeno“. Prvo, svako ko radi u socijalnoj zaštiti ima „overenu kompetenciju“: a) kroz kanal određenih specifičnih edukacija kojima je licenciran (npr. medicinska struka ili druge edukacije koje imaju svoje standarde); b) kroz kanal organizacije, odnosno polaganjem stručnog ispita. Komorski model licenciranja u socijalnoj zaštiti predstavlja višestruko redundantnu formu. Najveći deo ljudi u socijalnoj zaštiti jesu (i verovatno će ostati) državni službenici. Pošto postoji institucija stručnog/državnog ispita koja sasvim zadovoljava funkciju „licenciranja“.

Možda je ideja uvođenja komore bila da se sredi stanje u privatnim "pružaocima usluga". Tek u ovom slučaju nije jasna svrha licenciranja privatnih radnika u socijalnoj zaštiti. Veći deo posla koji se odnosi na zbrinjavanje/negu/pomoć podrazumeva rad u okviru neke ustanove. Sve te ustanove moraju imati dozvolu za rad. Tako će verovatno ostati. Dakle, zaposleni u socijalnoj zaštiti svoju „legitimnost“ crpu iz ustanove za koju rade (a već imaju individualnu, na osnovu neke profesionalizacije). Uostalom, sve ove „državne garancije“ valjda su važne jedino za ljude koji usluge koriste. Nezgoda je to što ovolika količina teftera i pečata odražava zakonsku obavezu, a ne interes vlasnika da potvrdom kvaliteta privuku klijente. I ne samo to. Toliki broj kontrolora i overa, realno ima potencijal da postane dobar biznis za čuvare pečata. Tu se već vraćamo na „nenameravane posledice“ Frederika Bastiju i Roberta Mertona – savršeno racionalni plan može da ispadne sasvim neplanirano iracionalan. 

O imperijalizmu i izgradnji nacija

Jedna od čestih kontroverzi među libertarijancima, posebno u Americi, vezana je za ratove u Iraku i Avganistanu: da li je i sa kojim razlozima moguće podržavati ove ratove i zadržati liberalnu tj libertarijansku poziciju.

Ja ću ispitati dve najčešće vrste protiv-argumenata za ovu mogućnost, od kojih verujem da je prva vrsta delimično opravdana, dok je druga neopravdana. Prva vrsta se tiče standardnih prigovora da je "rat zdravlje države" tj etatizma. Svaki rat vodi širenju državne moći, i kroz istoriju, posebno u 20 veku, svi etatistički lideri i diktatori su koristili rat kao izgovor za nacionalizaciju, pljačku, širenje državne kontrole u ekonomskim i ne-ekonomskim stvarima. Po istoj logici, vođenje dva rata u isto vreme, ne može a da ne ostavi traga na američku politiku i da je ne gurne makar malo dalje u pravcu etatizma. Drugi argument je da je rat skup, i u životima i u novcu, i da vodi povećanju poreza i ekonomskom osiromašenju. Sve ovo treba da bude podsetnik da ako rat nije zaista neophodan (odvraćanje invazije ili samoodbrana) treba ga po svaku cenu, upravo sa libertarijanskih pozicija, izbegavati: ne nužno iz "humanističkih" ili "kulturoloških razloga" (što smo protiv "američkog imperijalizma" ili smatramo da je super da Sadam vlada u Iraku jer on predstavlja autentični izraz kulture Iračana) već iz sistemskih razloga američkog nacionalnog interesa (i želje svih libertarijanaca van Amerike) da federalna država bude što slabija.

Drugi tip prigovora kaže da su ratovi u Iraku i Avganistanu, čak i da zanemarimo ove klasične protivargumente, zapravo pogrešni sa stanovišta samih ratnih ciljeva. Izgradnja nacija, i pokušaj da se nametne demokratija i kapitalizam zaostalim nacijama, ili nacijama čija neformalna pravila igre, kultura i tradicija nisu pogodni za privatanje ovih ustanova je čisto gubljenje vremena i resursa. Čak i da nam je svejedno što američki vojnici ginu a poreski obveznik plaća, ceo poduhvat nema smisla jer Irak i Avganistan ne mogu spoljnom intervencijom biti pretvoreni u uspešne demokratske nacije, prosto zato što njihovo stanovništvo kulturno i mentalitetski nije spremno za promenu. Ili je čak aktivno i ne želi, tj želi nešto drugo, poput teokratije, šerijata ili diktature ove ili one vrste.

Rekao sam da prvu vrstu argumenta smatram načelno valjanom, sa nekoliko dopuna ili preciziranja. Najpre, ako prihvatimo poziciju minimnalne države, što većina libertarijanaca čini, onda ona ne implicira apsolutni pacifizam, već odobrava odbrameni rat. Napade 11 septembra je izvela organizacija Al Kaida koja je imala sedište i zaštitu u Avganistanu od strane talibanskog režima. Rat za svrgavanje Talibana je stoga, čak i sa usko libertarijanske pozicije, bio opravdan, jer je bio akt direktne samoodbrane protiv agresora. Svrgavanjem Talibana presečena je obaveštajna, materijalna i logistička podrška al Kaide i ona naterana u beg i ilegalu, dok je veliki deo njene mreže bio uništen, što je jedan od ključnih razloga zašto nije bilo daljih napada na SAD. Druga rezerva vezana je za stepen širenja države kao posledice oba ova rata. On nije bio naročito veliki. U periodu 2001-2008 došlo je do značajnog povećanja državne potrošnje kao procenta GDP, ali najveći deo tog porasta nije bio u domenu vojnih neko civilnih izdataka, uglavnom subvencija i entitlements programa. Što se tiče famoznih kršenja građanskih prava o kojima kritičari stalno pričaju (poput "torture" i "špijuniranja") ona sama po sebi opet nisu imala nikakve veze sa samim ratovima, i bila bi počinjena (ili ne bi) potpuno nezavisno od bilo kog rata. Činjenica da je rat u Iraku sada praktično završen (američka vojska se ubrzalno povlači), a da će i u Avganistanu verovatno uskoro ući u završnu fazu, a da niko ni ne pomišlja na labavljenje ovih ograničenja građanskih sloboda najbolje svedoči da one nemaju nikakve veze sa ratovima, nego sa napadom od 11 septembra, i političkom atmosferom posle toga. Da li su te politike mudre ili ne, drugo je pitanje, ali ga moramo razdvojiti od posledica ratova u Iraku i Avganistanu kao takvih. Dakle, klasični libertarijanski prigovori važe samo za rat u Iraku (jer je teško demonstrirati kakvu je to pretnju po SAD predstavljao Sadam Husein, što bi rat opravdalo s libertarijanskih pozicija), i to prevashodno za njegovu cenu u novcu i ljudskim životima, ne u jačanju državne kontrole, jer ako je do njega i došlo, desilo se potpuno nezavisno od tog rata.

A šta je sa argumentom o samopobijajućem karakteru izgradnje nacija? Taj argument ni teorijski ni empirijski ne stoji najbolje. Ako je izgradnja nacija načelno nemoguća, kako to da je uspela u Nemačkoj i Japanu posle 1945? Kritičari će reći da je njihova ”kultura” bila pogodna za to, za razliku od Iraka i Avganistana. Ali, ja ne vidim ni jednog klasičnog liberala u Nemačkoj 1945 osim samog Erharda. Ne vidim, u tom smislu, i nikakvu drugu političku snagu, sem članova i simpatizera nacističke stranke. U periodu 1945-1950, periodu konsolidacije demokratije i drastičnih protržišnih reformi, većina Nemaca je i dalje podržavala Hitlera, i mislila da je žrtva neopravdane okupacije neprijateljskih sila koje ne žele dobro Nemačkoj. Ili još pre u Japanu. Japan nije imao bukvalno dan demokratske vladavine pre 1945, i imao je apsolutnu autokratsku tradiciju najgore vrste, sa Carem božanstvom, militarističkom elitom, kamikazama, enormnom nepopularnošću kapitalizma. Nemci na steroidima! Kako je “izgradnja nacije” uspela tamo? Od arhi-agesora i jedne od najmilitanijih i najautoritarnijih nacija na svetu, do dekandentnih pacifista i kapitalista za samo nekoliko godina. Da, moguće je da većina u arapskom svetu danas mrzi Ameriku i podržava teroriste (mada je ta podrška drastično pala poslednjih godina), ali je jednak, možda i veći procenat Nemaca mrzeo Ameriku i podržavao Hitlera 1945. Šta nam to govori?

Očigledno, “kultura” je čarobna reč koja sve može da objasni: šta god da se desi bilo gde, uvek neku kulturu ili kulturnu tradiciju možeš prizvati u pomoć. Kad Irak za 5 godina možda napravi prirvredno čudo, ili makar samo pokaže ozbiljniji napredak, ne sumnjam da će se odmah pojaviti “kulturolozi” koji će objasniti da to sve nema nikakve veze sa ekonomskim i političkim sistemom koji su im Amerikanci ostavili, nego sa tradicionalnom arapskom “kulturom” trgovine. Kao što je danas islamistička “kultura” i to što Muslimani vole teror razlog za nestabilnost, a ne specifična politička konjunktura i upliv ekstremističkih grupa iza kojih stoji al Kaida (i Iran).

Razlog za nesporazum ovde je u sledećem: ljudi poput GW Busha veruju da su aspiracije ljudi univerzalne, da Arapi i Avganistanci, baš kao i Amerikanci, Nemci i Japanci, žele slobodu i prosperitet. Ako pođete od te pretpostavke, onda vam “izgradnja nacije” (vojno obaranje ditkatotrskog režima) i neće izgledati neki veliki socijalni konstruktivizam ili “veliki skok napred”, već naprosto kao prijateljska pomoć spolja tim narodima da uklone veštačke političke barijere svojim prirodnim i univerzalnim težnjama. Ali kultur-rasistima poput Hantingtona rat u Iraku izgleda kao konstruktivizam upravo zato jer oni ne misle da svi ljudi dele iste prirodne težnje, već da su neke “civilizacije” drugačije, da Arapi nisu za demokratiju ili katolici za kapitalizam. I da je američka misija u Iraku mnogo dalekosežnija, neka vrsta sumnjivog psihološko-političkog lobotomiranja divljaka da postanu fini kao mi, jedna vrsta ispiranja mozda ili kulturnog reporogramiranja. Pošto je to nemoguće, onda je i projekat “nerealističan”. Predstavlja, što bi marksisti rekli, “preskakanje faza u razvoju”.

Da zaključim, pozicija izolacionizma je najbliža libertarijanizmu, ali je za nju dovoljan argument da nije dužnost američkog vojnika i poreskog obveznika da ispravlja sve svetske krive Drine o svom trošku. Ne treba nam teorija da je oslobođenje Iraka zapravo štetno po same Iračane, jer njima ne treba sloboda pošto su oni Muslimani, i kao takvi vole više da vešaju homoseksualce i kamenuju preljubnice.

Planeri su poludeli - Lazar će da živi u nosorogu

Južni Sudan, u kojem trenutno živi moj kobloger, je objavio bizarni plan da gradove fizički oblikuje po biljkama i životinjama. Tako će Džuba, glavni grad, iz aviona ličiti na nosoroga.

Lazare, jel ja za ovakve bizarnosti treba da saznajem sa Frikonomiks bloga?

Zanimljivo poređenje

Essentially, the core environmentalist argument against big projects and big development is the same argument that libertarians use against economic regulations and state planning. The ‘economic ecology’ of a healthy free market system is so complex, libertarians argue, that bureaucratic interventions, however well intentioned and however thoroughly supported by peer reviewed science of various kinds, will produce unintended consequences — and in any case the interventions and regulations are too crude and too simple to provide an adequate substitute for the marvelously complex economic order that develops from free competition. Environmentalists turned this logic against Big Science projects like dams and more generally built a case that humanity should work to have a light footprint in the world. Natural systems are so complicated, so interlinked in non-obvious ways, that any human intervention in nature has unanticipated costs. The less we intervene, the better.

Citat iz odličnog posta Walta Russela Meada, o tome kako je propala priča o globalnom zagrevanjuu poslednjih godinu dana i kako su zeleni postali upravo ono protiv čega su se decenijama borili.

EU kao Prljavi Hari

Danijel Drezner je uporedio EU bailout operaciju sa scenom iz Prljavog Harija.

Samo zamislite ovaj tekst.

I know what you're thinking. Is this my last rescue package, or do I have another source of credit in reserve? Well, to tell the truth, in all this excitement I kinda lost track myself. But being this is a €720bn rescue package, the most powerful one in the world, and would wipe away any short position you've taken in the past week, you've got to ask yourself one question. 'Do I feel lucky?' Well do you, punk?

Kliše

Ako neko ne veruje u globalno zagrevanje, evo dokaza - četiri vruće jeseni, praćene vrelom!

Vruća jesen stiska džepove - Dnevnik, avgust 2006.

Srbiju tek očekuje vruća jesen, Glas Javnosti, juli 2007.

Vruća jesen za vladu Srbije, Blic, septembar 2008.

Mere protiv štrajkova: Vlada formirala radnu grupu koja će predložiti paket mera kako bi se sprečila radikalizacija štrajkova i vruća sindikalna jesen, Politika, juli 2009.

Sprema se vrela jesen: Novi talas štrajkova!, Press, avgust 2010.

Napredak je nazadan

Nazivati moderne levičare liberalima nema previše smisla, ali nazivati ih progresivcima, to tek nema nikakvog smisla (Nevezano previše za to, otkud Tomi pade na pamet da svoju stranku nazove naprednom, uopšte mi nije jasno... Valjda zato što su svi ostali pridevi bili zauzeti - već ima i demokrata i liberala, demohrišćana, socijalista, socijal-demokrata).

Elem, Matt Ridley linkuje na odličan članak Freda Siegela za City Journal, pod nazivom "Progressives against Progress".

As such proposals indicate, American liberalism has remarkably come to resemble nineteenth-century British Tory Radicalism, an aristocratic sensibility that combined strong support for centralized monarchical power with a paternalistic concern for the poor. Its enemies were the middle classes and the aesthetic ugliness it associated with an industrial economy powered by bourgeois energies. For instance, John Ruskin, a leading nineteenth-century Tory Radical and a proponent of handicrafts, declaimed against “ilth,” a negative version of wealth produced by manufacturing.

Like the Tory Radicals, today’s liberal gentry see the untamed middle classes as the true enemy. “Environmentalism offered the extraordinary opportunity to combine the qualities of virtue and selfishness,” wrote William Tucker in a groundbreaking 1977 Harper’s article on the opposition to construction of the Storm King power plant along New York’s Hudson River. Tucker described the extraordinary sight of a fleet of yachts—including one piloted by the old Stalinist singer Pete Seeger—sailing up and down the Hudson in protest. What Tucker tellingly described as the environmentalists’ “aristocratic” vision called for a stratified, terraced society in which the knowing ones would order society for the rest of us. Touring American campuses in the mid-1970s, Norman Macrae of The Economist was shocked “to hear so many supposedly left-wing young Americans who still thought they were expressing an entirely new and progressive philosophy as they mouthed the same prejudices as Trollope’s 19th century Tory squires: attacking any further expansion of industry and commerce as impossibly vulgar, because ecologically unfair to their pheasants and wild ducks.”

Steve Pejovich o Obami

Ispod je gostujući komentar Stevea Pejovicha o Obaminoj politici, inspirisan nekim natpisima u srpskoj štampi:


Obamina politička ekonomija: pogled sa jugozapada Amerike

Steve Pejovich

Informacije o politickoj situaciji u Sjedinjenim Drzavama koje čitam u srpskoj štampi imaju jedan zajednički imenitelj: za one koji šalju te izveštaje činjenice nisu od značaja. Netačna je tvrdnja levičarskih medija i Obamine administracije da je današnja kriza najveća od 1930-tih. Ekonomska situacija koju je Reagan nasledio od demokrata je bila ako ne gora onda ista kao ova danas. Još manje je tačno da je današnja ekonomska kriza dokaz da slobodno tržište ne funkcioniše i da ga treba menjati. Menjati system koji postoji zahteva alternativu koja obećava nešto bolje. Činjenica je da kroz celu ljudsku istoriju nijedna aternativa nije učinila više od slobodnog tržišta za prosečnog čoveka. Slobodno tržište nije eliminisalo siromaštvo, niti je to moguće zbog one nesretne jabuke u raju, ali ga je smanjilo u odnosu na sve druge alternative. Svi vodeći indeksi pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju slobodnog tržišta i životnog standarda; tj. porast obima slobodnog tržišta u jednoj zemlji vodi boljem životu naroda te zemlje.

Iz ove činjeničko-istorijske perspektive, Obama je destruktivni predsednik jer njegova politika udaljava Sjedinjene Drzave od sistema koji su tvorci Amerike stvorili krajem 18 veka na principima federalizma, slobodnog tržišta i privatne svojine. Dajem tri razloga, bazirana na činjenicama, za ovu tvrdnju.

1. U kritičnoj debati sa Carterom, Reagan je precizirao dve alternative koje su bile pred Americkim glasacem. Jedna alternativa je bila da država nastavi kejnzijansku politiku aktivnog učestvovanja u rešavanju ekonomskih problema. Druga alternativa je bila da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište. Gledajući direktno u TV ekran, Reagan je rekao “jednostavno rečeno, ja želim da skinem breme države sa vaših ledja.” Pobeda na izborima 1980-te je evidencija da je narod prihvatio Reaganov poziv za vraćanje slobodnom tržištu. U medjuvremenu, levičarska inteligencija u Sjedinjenim Drzavama i Evropi dočekala je novog predsednika sa podsmehom. Kao “šta jedan poluobrazovan glumac može da zna o domaćim i medjunarodnim problemima”. Niko se nije setio činjenice da su poluobrazovani američki pioniri stvorili Americku ekonomsku mašinu koju danas doktori nauka i njihovi pitomci razgradjuju. Činjenica je da su ti ljudi stvorili državu u koju ljudi sa strane žele da udju, a iz koje oni koji u njoj zive ne žele da izadju. Činjenica je a ne mičljenje da je Reaganova politika povratka slobodnom tržištu i jako smanjenim marginalnim porezima (podvlačim: marginalnim a ne prosečnim porezima) brzo smanjila inflaciju, smanjila nezaposlenost, povećala stopu rasta i smanjila kamate. Narod je na izborima 1984-te godine nagradio politiku svog “poluobrazovanog glumca”; Reagan je pobedio u 49 od 50 drzava. Dok ovo pišem, Obama nas vraća na alternativu jake državne kontrole čije su se posledice pokazale manje efikasnim od povratka na slobodno tržište.
 
2. Velika je razlika u posledicama ekonomske politike koja reguliše igru unutar postojećih pravila igre, i ekonomske politike koja menja pravila igre (tj. institucije). Greške ekonomske politike je mnogo lakše ispraviti negoli greške koje proističu iz promena u pravilima igre. Bush nije bio dobar predsednik ali njegova ekonomska politika je pravila greške koje su vrlo malo uticale na pravila igre. Činjenica je a ne misljenje da je Obama otvoreno izjavio da on planira a) reformu sistema, i b) pre-raspodelu bogatstva. Obe intencije zahtevaju ograničenje slobodnog tržišta i federalizma (videti niže tačku 3 3), tj. promene u pravilima igre. Obama opravdava obe intencije sa dva usko vezana objasnjenja. Prvo, slobodno tržište je eto krahiralo i država mora da se umeša u ekonomsku igru; drugim rečima, zadnje dve-tri loše godine su važnije za ocenu posledica slobodnog tržišta nego predhodnih dvesta godina. Drugo, socijalna pravda zahteva bolju raspodelu bogatstva. Socijalna pravda je svetiteljski zvučna fraza (ko sme da bude protiv socialne pravde?!) koja krije činjenicu da ljudi koji raspodeljuju bogatstvo nisu vlasnici bogatstva koje se raspodeljuje, i koja pretvara slobodne izbore u licitaciju ukradenih dobara. Zdrastvena reforma, novi finansijski zakoni, regulacija banaka, mešanje države u privatno vlasništvo, politički pritisak na radnike da se vrate u unije, i stimulizacija preduzeca koje unije kontrolisu su nova pravila igre koja zamenjuju američku tradiciju individualizma, lične odgovornosti, ličnog odlučivanja, i slobodnog izbora rizika kulturom zavisnosti od države. Dok ovo pišem (kraj avgusta), istraživanja pokazuju da je preko 60% naroda protiv novih pravila igre, dok većina doktora nauka, njihovi pitomci i mediji favoriziraju Obaminu politiku.

3. Tvorci (The Framers) Amerike su stvorili državu koja se u mnogome razlikuje od Evrope. Amerika nije demokratija. Amerika je savez suverenih drzava koje su prenele deo, i ne više nego deo, svog suvereniteta na centralnu vladu. James Madison, jedan od autora našeg Ustava piše u The Federalist No 45: “Prava koji Ustav daje centralnoj vladi su ograničena i tačno definisana, dok su prava suverenih drzava velika i neograničena.” Ustavni amandmen broj 10 je ozakonio taj odnos izmedju centralne vlade i drzava. Obe intencije Obamine administracije, reforma pravila igre i preraspodela bogatstva, zahtevaju prekršaj ustavnog odnosa izmedju centralne vlade i država, koji se Obama zakleo da poštuje i brani. Do avgusta ove godine, guverneri skoro 30 država su prihvatili inicijativu guvernera Texas-a i podneli žalbe sudovima za Obamine prekršaje Ustava. Za godinu ili dve ove tužbe će stići do Vrhovnog suda. U medjuvremenu, najveci “think tank” u Texasu je vec dobio nekoliko miliona dolara za svoj novi research projekat odbrane 10-og amandmena.

Da zaključim, u američkoj tradiciji država je jastreb, koji je, kao i svi predatori, potreban ali koga pravila igre moraju da ukrote. U socijalnoj-demokratskoj Evropi, čije institucije Obama zeli da prenese u Ameriku, drzava je kljucan partner u ekoomskoj igri. Vazno je reci da su pravila igre u oba regiona rezultat slobodnog izbora glasaca. Medjutim, isto tako je važno reći da posledice nisu iste. Činjenice su da je od početka 19-og veka, Amerika, sa svojim pravilima igre, bila utočište ljudi koji su bežali od pravila igre iz Evrope a ne vice-versa; da je Amerika branila Evropu od raznih diktatora i ideologija, a ne vice-versa; i da je Amerika a ne Evropa hranila skoro ceo svet. Kao i na izborima 1980-te, pitanje pred američkim glasačem ovog novembra je kome se carstvu privoleti.

Svetozar Pejovich
Professor Emeritus, texas A&M University
Professor, University of Donja Gorica, Montenegro

O vlaškoj magiji i liberalizmu

Sjajan post na Agro gerila blogu. Jedan citat, a vezano za emisiju u kojoj se kritikuje vračarenje i traži da ga država zabrani:

To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?

Svakako pročitajte ceo post, a evo još jednog citata.

Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.

Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.

Ron Paul o džamiji na Menhetnu

Citat iz teksta:

It is repeatedly said that 64% of the people, after listening to the political demagogues, don’t want the mosque to be built. What would we do if 75% of the people insist that no more Catholic churches be built in New York City? The point being is that majorities can become oppressors of minority rights as well as individual dictators. Statistics of support is irrelevant when it comes to the purpose of government in a free society—protecting liberty.

Demokratija

Poznata je Čerčilova izreka da je "Demokratija najlošija forma vladavine, ako izuzmemo sve ostale". Neki ljudi ovu rečenicu shvataju kao odbranu demokratije, odnosno tumače da je demokratija najbolji mogući oblik vladavine.

Dejvid Fridman kaže:

Mislim da je očigledan zaključak tog citata, mada to nije zaključak koji većina ljudi iz njega izvlači, da su svi oblici državne vlasti prilično loši i da zato treba izbegavati državno donošenje odluka, koliko god je to moguće.