Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti – potkivanje socijalnih radnika

Pošto je Marko odgovorno preneo upozorenja da nas-čeka-vruća-socijalna-jesen, odlučih da kažem nekoliko reči o socijalnoj zaštiti. Radni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti donosi mnogo promena čiju implementaciju će pratiti (re)formiranje novih tela, organizacija i komisija. Nadležnosti se dele na liniji: Ministarstvo, lokalne samouprave, centri za socijalni rad, ustanove socijalne zaštite, Zavod za socijalnu zaštitu, Odbor za monitoring i - Komora socijalne zaštite (za sada nacionalna, možda će po lekarskom uzoru biti i regionalne).

Neću ovde da guslam o libertarijanskim zicerima - trećeputaštvu i kvangokratiji, već o osnivanju Komore socijalne zaštite. Argumentaciju za ovu socijalnu inovaciju nije moguće pronaći u nacrtu zakona. Iz ugla pisaca nacrta, pretpostavljam da su dobronamerno želeli da doprinesu profesionalizaciji zaposlenih u socijalnoj zaštiti po ugledu advokatsku i lekarsku profesiju. Dalekosežnija svrha je verovatno zakonsko predupređivanje mogućih problema očekivane (kamo sreće) marketizacije socijalnih usluga. Međutim, opravdanost ideje ima svoju tanku stranu:

Članstvo u komori je obavezno – kao i u slučaju drugih komora (npr. lekarske) ovo će dovesti do fenomena „nenameravanih posledica“ – time što se članstvo uvodi kao mandatorno da bi se kontrolisao kvalitet rada, proizvodi se efekat slabljenja kvaliteta, pošto agregirana „kolektivna akcija“ obavezno učlanjenih u jednju državnu organizaciju podstiče closure i internu lojalnost. Osim toga, komore imaju svrhu da usklade neka pravila igre među članovima koji uglavnom pripadaju jednoj profesiji. U socijalnoj zaštiti postoji mnogo različitih profesija, od kojih su neke već organizovane preko komora (medicinske).

Komora se finansira iz budžeta, od članarina i drugih izvora. Ne vidim zašto bi država finansirala jednu esnafsku organizaciju (koliko znam, lekarska komora se finansira „nezavisno“). Plus, do sada se pokazalo da nove organizacione forme koje se od starta budžetski infuziraju imaju tendenciju gremlinskog održanja (setiti se svih racionalizacija javne uprave od 2000. godine). Pošto se komora uvodi na osnovu nekih principa drugih komora (lekarska), moguće je zamisliti osnivanje regionalnih i lokalnih komora. Utoliko budžetsko finansiranje postaje dodatno problematično.

Sledeća stvar: Komora treba da bude zadužena za zaposlene u socijalnoj zaštiti kao pojedince. Razlog za ovo je nejasan. Socijalni rad, od formi dobrovoljnog do monopolskog državnog modaliteta, uvek je vezan za neku ustanovu, pokret, fondaciju, firmu itd. Sve što se nudi u socijalnoj zaštiti već je nekako „overeno“. Prvo, svako ko radi u socijalnoj zaštiti ima „overenu kompetenciju“: a) kroz kanal određenih specifičnih edukacija kojima je licenciran (npr. medicinska struka ili druge edukacije koje imaju svoje standarde); b) kroz kanal organizacije, odnosno polaganjem stručnog ispita. Komorski model licenciranja u socijalnoj zaštiti predstavlja višestruko redundantnu formu. Najveći deo ljudi u socijalnoj zaštiti jesu (i verovatno će ostati) državni službenici. Pošto postoji institucija stručnog/državnog ispita koja sasvim zadovoljava funkciju „licenciranja“.

Možda je ideja uvođenja komore bila da se sredi stanje u privatnim "pružaocima usluga". Tek u ovom slučaju nije jasna svrha licenciranja privatnih radnika u socijalnoj zaštiti. Veći deo posla koji se odnosi na zbrinjavanje/negu/pomoć podrazumeva rad u okviru neke ustanove. Sve te ustanove moraju imati dozvolu za rad. Tako će verovatno ostati. Dakle, zaposleni u socijalnoj zaštiti svoju „legitimnost“ crpu iz ustanove za koju rade (a već imaju individualnu, na osnovu neke profesionalizacije). Uostalom, sve ove „državne garancije“ valjda su važne jedino za ljude koji usluge koriste. Nezgoda je to što ovolika količina teftera i pečata odražava zakonsku obavezu, a ne interes vlasnika da potvrdom kvaliteta privuku klijente. I ne samo to. Toliki broj kontrolora i overa, realno ima potencijal da postane dobar biznis za čuvare pečata. Tu se već vraćamo na „nenameravane posledice“ Frederika Bastiju i Roberta Mertona – savršeno racionalni plan može da ispadne sasvim neplanirano iracionalan.