Debata o fiksnom kursu

Meni se čini da se debata o ovome uopšte u zemlji zaoštrava i da se fiksni kurs sada uzima kao ozbiljna alternativa.

Mene je na ovoliko promovisanje fiksnog kursa najviše podstaklo zaprepašćenje količinom dezinformacija i zabluda koje su se u javnosti počele prihvatati kao očigledne, svima poznate, istine. Primer takvih zabluda su to da je fiksni kurs nemoguć ako imate veliki spoljnotrgovinski deficit, ili ako je zemlja slabo konkurentna, ili da će fiksni kurs pojesti devizne rezerve. Ako neko stavi jednu od ovih primedbi na uvođenje fiksnog kursa, neka vam to bude nepogrešiv znak da ne zna o čemu govori i ne razume kako fiksni kurs (odnosno valutni odbor, valutno veće) funkcioniše.

Zato moram da primetim da se debata sada podigla na viši nivo. Na primer, pošto je prošle nedelje u NIN-u izašao moj članak o kursu, sada je Milojko Arsić, bivši viceguverner, napisao svoj. Arsić je takođe za plivajući kurs, ali pošto za razliku od drugih on razume kako fiksni kurs funkcioniše, naglašava da je njegovo uvođenje potpuno moguće i održivo:

Fiksiranje kursa u formi deviznog veća je moguće, već u kratkom roku, uprkos visokom fiskalnom deficitu i visokom deficitu u platnom bilansu. Fiksni kurs bi, uz dosledno poštovanje pravila deviznog veća, bio dugoročno održiv.

U nastavku on govori o tome zašto je protiv i mislim da u tome greši. Zalaže se za nastavak plivajućeg režima iz razloga fleksibilnosti -- međutim, zanemaruje da to što za plivajući režim važi u slučaju drugih valuta, u Srbiji važi mnogo manje. Pre svega zbog evroizovane ekonomije pozitivni efekti kursnih oscijalcija su manji a troškovi oscilacija veći; promene kursa se odmah prelivaju na cene i zato najčešće nema realne depresijacije; naš izvoz koristi uvozne inpute pa je negativno pogođen poskupljenjem izvoza, itd. Ali to su stvari o kojima se može smisleno raspravljati, neke od njih su stvar procene ili stvar vere u domaće monetarne vlasti (ja je nemam mnogo ma ko bio guverner). Ako ništa drugo, osveženje je videti da i jedan protivnik fiksnog kursa razume njegovo funkcionisanje. Jedino greši u tome što precenjuje koristi od ovog sadašnjeg prljavo-plivajućeg rešenja.

Ponovo radi Global Book!

I ne samo da ponovo možete naći stara izdanja, već se štampaju i nova. 

Evo jednog mnogo starog posta o Global Booku.

Reality show

Rijaliti šou, a možda bi neko smislio i neki lepši prevod, predstavlja jednu od retkih prilika da se vrše eksperimenti u društvenim naukama. Naravno, kao i uvek u životu, tržište je to koje daje potku za održive ekperimente za koje nije problem naći  dobre učesnike,  kontroverzne teme, iznad svega kupce ili bilo šta drugo. Uslovi su solidno kontrolisani, grupa koja se ispituje takođe, sve u svemu teško da ima nešto bolje od ovoga. Ko je pametan može puno toga da nauči o ljudima, grupnoj dinamici... dugačak je spisak. Ko voli da sluša kako se ljudi svađaju i da navija za svoje favorite takođe ima šta da vidi, mada meni to lično nije interesantno.

Od nekoliko formata koji postoje u Srbiji meni je VB oduvek bio najpoučniji, ponajviše oni sa običnim smrtnicima koji su jednostavno bez iskustva koje imaju ocvali selebritiji. Formati poput Farme su mi degutantno priprosti, od učesnika, preko Pinka koji je po produkciji u 1990-im. Moj zaključak je da će naš svet najčešće voleti narodske mukice koji ne ulaze u konflikte i koji se bore kroz život sa ne mnogo uspeha (na primer, Ljuba, Arsa, Švaba) ili otelotvorenja malog Perice (Miki i Đani). Marijana mi se tu ne uklapa, ali mislim da je to prosto izuzetak. (Ima i ona sezona kada je pobeda kupljena, ali to je više pitanje onoga ko je dao pare za tako nešto, sumnjam da se isplatilo). Stoga, ovaj put mislim da je Topić favorit.

Međutim, ne kopka mene to što će narod najviše voleti Topića (što i nije toliko loše). Meni ova sezona definitivno ukazuje na neke druge momente. Prvo, gledajući simulaciju srpske politike sa sve nameštanjem izbora, BIA, podmićivanjem, međunarodnom zajednicom, opozicijom i pozicijom, krupnim kapitalom i pevaljkama, teško da se može naći neka preterana razlika između simulacije i realnosti, mada meni lično Marica deluje kao bolji premijer od Ivice, a donekle slabiji imitator Halida Bešlića. Šta više, ako se posmatra izborna kampanja,  mislim da bi bilo mnogo bolje da predsednički kandidati odu dve sedmice u reality, nego što to isto rade u realnom svetu. Ionako većina glasača i donosi odluke ne prema programima koji nude, nego prema tome kako govore, da li su glasni ili tihi, svadljivi ili smireni, dobri kuvari ili sportisti. Lepo im se da 14 dnevnih zadataka, a možda bi ponajbolje bilo da svaki građanin Srbije glasa sa svog mobilnog telefona. Ako sam u nešto siguran, kvalitet odluka koje bi se ovako doneo bi zasigurno bio veći od idiotskog izbora koji je tri puta bio pred građanima Srbije - Boris ili Toma. Isto može i da važi za parlamentarne izbore, reality za svaku izbornu jedinicu, pa nek lepo lokalci prate. Uz reality izbore mogu da idu tvitovanja o tome kakvi su ti ljudi zaista u svom privatnom životu mimo rijalitija. I ovde potpusujem da nema šanse da bi imali gori parlament.

Druga stvar koja je jako bitna je da je reality odličan način promocije. Bobanov nastup u VB je, potpisujem, učinio više za ovaj deo naših građana, nego sve gej parade, akcije, izložbe itd. Ako se nekada bude pisala istorija borbe za prava ove marginalizovane grupe u Srbiji, VB i Boban će biti bitan deo te istorije. Čak i dverjani i ini mrzitelji svoje latentne homoseksualnosti ne šalju svoje izlive mržnje, valjda jer nemaju šta iole pametno da napišu, a da budu na svojoj liniji.

Još jednom o 14-om amandmanu i libertairjanizmu

Možda će mnogi čitaoci zameriti što toliko vremena trošim na ovo pitanje, ali ono je od prvorazredne važnosti za libertarijanizam: načelno, teorijsko pitanje da li se mi možemo zadovoljiti definicijom koja kaže da je jedino važno kakve odluke "država" donosi, ili je važno ko donosi odluke, koji nivo vlasti. Ja verujem da je za očuvanje slobode pojedinca vitalno, esencijalno važno da se očuva ili izbori što je moguće veći stepen decentralizovanog odlučivanja i što više ograniči moć centralnih vlada.

Ipak, rekao bih da brojnija škola libertarijanaca gleda vrlo neprijateljski na ideju radikalne decentralizacije i više voli da zamišlja libertarijansku revoluciju kao zauzimanje poluga centralne vlasti i njihovo koriščenje da se uniformno nametnu naše preferencije svima kroz zakonodavstvo i posebno sudove. To je vizija koju ja nazivam libertarijanski centralizmom (po lenjinovom "demokratskom centralizmu") i kritikujem ovde i ovde.

Najnoviji primer gde se ovo može videti je rasprava pred Vrhovnim sudom Amerike oko gej brakova (o kojoj sam pisao pre neki dan). Mnogi libertarijanci veruju da su gej brakovi opravdani na osnovu proste ideje slobode pojedinca, i da je bilo koja restrikcija tog prava protivustavna jer po njihovoj viziji Ustav predstavlja neku vrstu libertarijanske Biblije, posebno 14-amandman, sa svojim garancijama "jednake zaštite" slobode i vlasništva.Ali Ustav nije libertairjanska Biblija nego dokument koji drastično ograničava centralizaciju vlasti za potrebe bilo koje, pa i libertarijanske filozofije.

Ilya Shapiro sa Cato instituta je u tom sudskom sporu napisao sudski podnesak sa jednim pravnikom iz neke levičarske fondacije u kome se zajedno zalažu da Vrhovni sud proglasi bilo koju zabranu gej brakova na nivou država protivustavnom. Argument tog podneska najbolje sažima sledeći citat:

The constitutional case for marriage equality begins with the sweeping and universal text of the Fourteenth Amendment’s Equal Protection Clause, which guarantees “equal protection of the laws” to “any person.” Drafted in 1866 and ratified in 1868, the Clause wrote into the Constitution the ideal of equality first laid out in the Declaration of Independence. The text protects all persons from arbitrary and invidious class-based discrimination, whether black or white, man or woman, gay or straight, native-born or immigrant.

Jedini problem sa ovim nadahnutim citatom je što on predstavlja čistu fikciju: 14-i amandman nije štitio gej brakove, štaviše, on se nije odnosio ni na tako elementarna prava poput prava glasa, već samo na osnovne common-law garancije pravičnog sudskog postupka u slučaju optužbi za kriminal i prava na posedovanje svojine. Ja sam poslao email Shapirou tražeći objašnjenje gde on (kao pretpostavljeni "originalista") nalazi u tekstu 14-og amandmana ili ratifikacionim debatama opravdanje za svoj stav:

Dear Mr Shapiro
I am interested where in the text of the 14th amendment, or in the drafting or ratification debates you found any indication that the people who adopted it believed that "equal protection of the laws" could possibly mean "protection of homosexual marriage, imposed on states by the Supreme Court"? As you certainly know, 'sodomy' was illegal in many Southern states well into the 20th century, let alone homosexual marriage. Segregated schools were operating freely in Washington DC at the time of the drafting of the 14 amendment, and blacks' right to vote was not protected by it. Do you have any evidence that ANY of the framers of the amendment had ever thought that the equal protection clause pertained to homosexual marriage? Can you, please, provide me with one sentence, either in the text of the amendment, or in the drafting or ratification debates where homosexual marriage is mentioned ONCE, and mentioned in the context of the equal protection clause?

Ne treba ni naglašavati da odgovor do sada nisam dobio, niti ga očekujem (obavestiću vas ako ga dobijem). Ali, prava pouka svega ovoga je da libertarijanci u ovom slučaju jasno usvajaju doktrinu Living Constitution: Ustav ne znači ono što su oni koji su ga usvajali mislili da znači nego ono što bismo mi danas želeli da on znači, na osnovu našeg razumevanja šta bi koncepti  koji se u tekstu koriste trebalo da znače danas. To što bi se ljudi (abolicionisti i pobornici ropstva, liberali i konzervativci, pro-tržišni i intervencionisti) valjali od smeha na ideju da "jednaka zaštita zakona" znači "pravo na homoseksualne brakove" je irelevantno, jer nas nije briga šta su oni mislili nego šta mi mislimo i hoćemo. I želimo da Vrhovni sud bude Deda Mraz koji ispunjava naše želje. Čemu to vodi istorija 20ćog veka najbolje pokazuje - sve većoj i većoj centralizaciju kojom nikada nećemo rukovoditi i komandovati mi, nego ono koji ne vole slobodu pojedinca. U to se možete kladiti. Zašto bismo im olakšavali posao?

Bitcoin

Posle kiparske epizode naglo je došlo do rasta njegove vrednosti. Bitcoin je virtuelna valuta koju ne kontroliše niko. Umesto toga, emitovanje Bitcoina ograničeno je komplikovanim programom. Kao i kod zlata, svako može da iskopa novčiće, ali kopanje je naporno i neizvesno -- jedina je razlika što se posao ne obavlja fizički već kompjuterski. Program je postavljen tako da količina iskopanih Bitcoina raste po stalno opadajućoj stopi, dok se na kraju, za nekih stotinak godina, asimptotski ne približi konačnom nivou.

Za bliže objašnjenje Bitcoina i više o tekućim dešavanima pročešljajte Nedeljni komentar, a meni ceo fenomen postaje vrlo interesantan iz nekoliko razloga. 

Prvo, Bitcoin ima mnogo neprijatelja. Neprijatelji su pristalice državnog novca, jer je ovo privatni, decentralizovani novac, čije štampanje ne kontrolišu stručnjaci za monetarnu politiku već se obavlja po automatskom programu. Tokovi novca se teško kontrolišu i neke centralne banke su već "izrazile zabrinutost" zbog rastuće uloge ove valute.  

Ali, neprijatelji su i libertarijanski ekonomisti kojima je bliži zlatni standard. U njihovu viziju se ne uklapa to što Bitcoin očigledno nema pravu materijalnu vrednost. Bitcoin je nešto kao privatni fiat novac -- dosada neviđeni fenomen. Po njima tako nešto ne može da postoji i zato mu od samog početka predviđaju propast, ali ih bar za ovih par godina njegovog postojanja stvarnost demantuje.

Dalje, nastanak i dosadašnji uspeh Bitcoina se kosi sa bilo kojom postojećom teorijom i štaviše, za njegov uspeh gotovo da uopšte nema racionalnog objašnjenja. Najveća tajna slobodne razmene, bilo da je to tržište ili drugi oblici slobodne i dobrovoljne saradnje, je to što iz neorganizovane akcije slobodnih pojedinaca može doći do ishoda kojima se ne možemo unapred nadati, koji prevazilaze našu moć imaginacije i koje čak i ex post teško možemo racionalno objasniti. (To je Hayekova najvažnija ideja, a ne njegov libertarijanizam po sebi).

Bitcoin je izgledao a i dalje većini ekonomista i medija izgleda nemoguće, jer iako je njegova ponuda ograničena programom, tražnja za njim je stvar pukog verovanja. Kod zlata i srebra, tražnja postoji jer ti metali imaju i stvarnu vrednost. Kod državnog novca, tražnja postoji jer vam država kaže da morate da koristite taj novac, ali i svojim autoritetom garantuje da će svi ostali prihvatati taj novac. Kod Bitcoina vam niko ne garantuje ništa. Kako je to počelo da se koristi, kako su ljudi, posebno oni u početku, prihvatali da prodaju stvari za Bitcoine, ili da razmenjuju svoje evre i dolare za Bitcoine, meni uopšte nije jasno. Sada je lakše, valuta je donekle uspostavljena, više je prodavaca koji je prihvataju, znate da ima dovoljno onih koji je koriste i zato ima nekih osnova za verovanje da će se to nastaviti. Ali da je tako nešto moglo da počne, da nastane ni iz čega, je gotovo neshvatljivo.

Koja je budućnost Bitcoina?  Većina mu predviđa propast, ali već smo videli da ima neprijatelje sa obeju strana i obe imaju svoje razloge. Propast je pre svega moguća usled državne intervencije. Možda će tako nešto jednostavno biti zabranjeno i proganjano. Kad je američka Komisija za hartije od vrednosti mogla da ugasi jako korisnu onlajn kladionicu Intrade (čije smo kvote na razne događaje u svetu ovde često linkovali), navodno iz razloga finansijske sigurnosti, onda je vrlo moguće da i Bitcoin dođe na red.

Ali ekonomski gledano, sada kad je Bitcoin došao dovde, meni se čini da može još mnogo rasti.  Tačno je da tražnja za njim počiva na cikličnom verovanju, na verovanju svakog korisnika da će svi drugi nastaviti da primaju Bitcoin, ali: prvo, već nas je jednom iznanadilo da je Bitcoin samo na osnovu tog verovanja došao od nule do današnjih preko 100$ za Bitcoin. Drugo, ne zaboravite da ni ostale valute nisu baš toliko drugačije. Tražnja za državnim novcen se, bez obzira na državne garancije, dobrim delom zasniva na istoj slobodnoj veri da će i drugi prihvatati taj novac. Zlato ima materijalnu vrednost, ali ta vrednost, za industrijsku upotrebu ili nakit, je obično dosta manja od njegove sadašnje cene. Nisu se u poslenjih nekoliko godina industrijska upotreba i atraktivnost zlatnog nakita promenili, već su se promenila očekivanja vrednosti zlata, koja takođe zavise od vaše pretpostavke da će i ostali nastaviti da kupuju i drže zlato. 

Zato mislim da ekonomski Bitcoin više nema problem. Sa ovako ograničenom ponudom, a uz održanje sadašnje tražnje ili njen rast, njegove vrednost može i još mnogo da poraste. Mnogo realniji scenario raspada je panika posle najave država da će zabraniti njegovu upotrebu uz neki izgovor kao što su finansijska stabilnost ili sprečavanje pranja novca. Ali čak i ako se to dogodi ostaće fascinantno da je ovakva inicijativa uopšte uspela -- protivno zakonima slabašne ljudske logike.

Superheroji

Izašla danas lista sposobnih ljudi Srbije koje mogu samo da mrze oni što ih ne vole (Tarmi Rićmi, evergreen). Kažu vodi N.N. ekonomista iz Beograda, slabo poznat javnosti, a ponajmanje kao veliki patriota, srpski brend i tako dalje sa 1,6 miliona EUR p.a. A ja se pitam što li tu nema N.N. tenisera poreklom iz Beograda, osvedočenog rodoljuba.

Nemam ja ništa protiv toga da N.N. teniser iz Beograda bude N.N. knežev teniser, ja bih se isto tako ponašao, ali bih smanjio busanje u otečestvene grudi .

Verovali ili ne

Washington Post javlja:

"Obamina administracija podstiče banke da daju više stambenih kredita klijentima sa slabijom kreditnom sposobnošću."

Neka im je sa srećom.

Kipar, zaključci

1. Gledajući razne reakcije i komentare ponekad se nije moglo razaznati šta mnogi tržišni ekonomisti hoće. Kad se banke spasavaju to ne valja; sada kad se banka pusta da propadne to je opet nekako pljačka i nepravda. Za to ipak ima elemenata, jer čak i u slučaju Laiki politbiro evozone se stavlja u ulogu sudskog izvršitelja. Kipar, pretpostavljam, ima neki zakon o bankrotu i kada banka propadne prvo se namiruju depozitori, a poslednji su vlasnici kapitala za koje obično ne ostane ništa. Umesto toga, sada evrozona odlučuje ko će kojim redom biti ošišan -- u ovom slučaju prvo depozitori.

Sve sam više pesimističan u pogledu evrozone i EU; ne zbog finansijskih problema po sebi već zbog načina na koji ih rešavaju.

2. U političkom smislu, dok se dosta govori o ruskim depozitorima kao razlogu za puštanje Kipra niz vodu, još jedan aspekt je da je Kipar inače trn u oku evro birokratiji. Da je neko drugi bio u pitanju možda bi odrešili kesu. Ali Kipar, ovako "neharmonizovan", sa tajnovitim bankama, nepoznatim tokovima novca i elementima poreskog raja, je poslednja zemlja kojoj bi mandarini pomogli.

3. Zašto su kiparske banke propale? Setimo se uobičajenih tumačenja finansijskih kriza poslednjih godina. Jesu to kiparski bankari bili pohlepni?  Pošto su prvo američki bankari bili pohlepni, pa španski, pa su sada Kiprani videli od njih?

Ili su bili neregulisani? Kiparske banke su sledile sve propisane regulacije, međunarodne, evrozone i domaće. Pre samo godinu dana su sada dve bankrotirane banke sa lakoćom prošle stres-test zdravlja banaka u evrozoni -- stres testove koji su po poslednjoj modi osmislili dobro plaćeni, dobro informisani i kompetentni regulatori u godini 2012. Kako je to moguće? Zar regulacija nije univerzalni odgovor, zar regulacija ne sprečava krize? Ili ćemo još jednom tvrditi da to nije bila "dobra" regulacija, ali da smo sada naučili, pa će sledeća biti dobra. 

David Stockman protiv Imperije

Bivši Reganov budžetski direktor David Stockman je upravo izdao knjigu koja je već na listi bestselera Njujork Tajma. Naslov je "Great Deformation: The Corruption of Capitalism in America". Iako glavni arhitekta reganomike, Stockman je 1985 podneo ostavku ne mesto budžetskog direktora zbog neslaganja sa onim što je opisao kao Reganovu izdaju revolucije kroz odbijenje da se ozbiljnije angažuje na smanjenju državne potrošnje, te time povećanjem deficita i duga.

Pre neki dan Stockman je objavio dugačak tekst u Njujork Tajmsu, sažimajući osnovne argumente knjige. Videćete da je Stockman sjajan pisac i stilista, kao i odličan ekonomista. Mislim da bi bilo najtačnije Stockmana opisati kao kvazi-Austrijanca, iako je on daleko od nekog Ron Paulovskog radikala. Neke od karakterističnih Stockmanovih ideja su da je Ruzvelt započeo ekonomsku apokalipsu napuštanjem zlatnog standarda, da je Freidmanova monetarna teorije inflacionistička i suodgovorna za ovo što se desilo, da nema nikakve razlike između demokrata i republikanaca u pogledu državne potrošnje, da je uzrok recesija pumpanje kredita od strane Feda itd. Evo samo dva citata iz njegovog teksta koji vam daju približnu sliku o njegovim gledištima:

Instead of moderation, what’s at hand is a Great Deformation, arising from a rogue central bank that has abetted the Wall Street casino, crucified savers on a cross of zero interest rates and fueled a global commodity bubble that erodes Main Street living standards through rising food and energy prices — a form of inflation that the Fed fecklessly disregards in calculating inflation.

As the federal government and its central-bank sidekick, the Fed, have groped for one goal after another — smoothing out the business cycle, minimizing inflation and unemployment at the same time, rolling out a giant social insurance blanket, promoting homeownership, subsidizing medical care, propping up old industries (agriculture, automobiles) and fostering new ones (“clean” energy, biotechnology) and, above all, bailing out Wall Street — they have now succumbed to overload, overreach and outside capture by powerful interests

Vrlo zabavna okolnost ovde je da Imperija već uzvraća udarac.Kako bi Vuk Drašković rekao, na Stockmana je ustalo "i kuso i repato, i ala i vrana": njegovom knjigom i člankom su jednako užasnuti Bušov pisac govora David Frum zvani Osovina Zla, najveći mrzitelj Buša i ljubitelj Obame nobelovac Krugman, Washington Post, Business Insider Daily, libertarijanac David Henderson (Cato-Reason-"respektabilna" struja)...I što je posebno zabavno, celo društvo je uvređeno prevashodno Stockmanovim napadom na Fed, monetarnu politiku i finanijski sektor, te njegovim pesimističkim predviđanjima skorog ponovnog kraha. Libertarijanski kritičar čak kaže da Fed, kontra Stockmanovih kleveta i laži, "nije štampao dovoljno para 2008".

To je zaista uspeh, koji, ako ništa drugo zavređuje da se kupi knjiga: čovek je uspeo da ujedini protiv sebe, neokonove, Obamiste, libertarijance i vodeće medije, koji ga svi kritikuju manje-više na isti način sa istim inflacionističkim i intervencionističkim argumentima.

Update: Komentator MMillan je ostavio zanimljiv link sa Stockmanovim predavanjem na Mises Institutu. Evo linka.

Update 2: Horu kritičara Stockana se pridružuju Forbes Magazine, Atlantic i Wall Street Journal. Simfonija, sloga i sabornost. :) Čekaju se National Review i New Republic, da zapečate nacionalno jedinstvo.

Gej brakovi na Vrhovnom sudu

U poslednjih nedelju dana podigla se velika prašina oko procesa pred američkim Vrhovnim sudom, gde je na tapetu Propozicija 8, zakon izglasan na referendumu u Kaliforniji kojim se brak definiše kao zajednica "jednog muškarca i jedne žene". Vrhovni sud Kalifornije je to proglasio neustavnim i sad je, kao po običaju, sve stiglo do federalnog Vrhovnog suda.

Ako pročitate američki Ustav, kratak i relativno jasno pisan dokument, federalnoj vladi nigde nije dato pravo da donosi zakone iz oblasti porodičnog prava. To spada u domen saveznih država. Kao i krivični zakonik i sve ostalo, što nije pobrojano u Članu 1, odeljak 8 Ustava. Deseti amandman kaže da sve što nije na toj listi rezervisano je za savezne države.

Ovo bi trebalo da bude pametnome dosta, ali kao što znamo, u Americi Ustav više nema nikakvo značenje, on je parče papira. On je ono što 5 ajatolaha danas kaže da jeste. 95% onog što federalna vlada danas radi je direktno i flagrantno protiv slova Ustava. Ne treba onda da nas čudi što je i ovako očigledan primer lokalne teme predmet odlučivanja Vrhovnog suda.  Od 14 amandmana, dokumenta koji nikad nije propisno usvojen, ali ipak jasno napisanog i sa vrlo jasnim i ograničenim značenjem, sudije su 50 godina po njegovom "usvajanju" napravile oruđe kojim mogu da federalizuju bilo šta. Reč je o doktrini "inkorporacije" po kojoj nekoliko klauzula ovog amandmana inkorporira Bill of Rights i čini ga primenljivim na države. Tako se na mala vrata, sve ono što je tekstom Ustava i desetim amandmanom ostavljeno u ingerenciji država pretvara u federalnu ingerenciju.

Da bih pojasnio evo teksta 14 amandmana (najvažniji stav):

All persons born or naturalized in the United States, and subject to the jurisdiction thereof, are citizens of the United States and of the state wherein they reside. No state shall make or enforce any law which shall abridge the privileges or immunities of citizens of the United States; nor shall any state deprive any person of life, liberty, or property, without due process of law; nor deny to any person within its jurisdiction the equal protection of the laws.

Funkcija ovog amandmana je bila jasna: zaštiti osnovna ljudska prava na pravično suđenje  novooslobođenih crnih robova. Prva rečenica zapravo kaže: "crnci su građani kao i belci". Prva odredba naredne rečenice, "privileges and Immunities" odnosi se na stare garancije običajnog prava, naredna precizira da i ponavlja garancije 5 amandmana da crnci ne mogu biti stavljeni u zatvor bez pravičnog suđenja, i poslednaj precizira da se zakoni moraju jednako primenjivati na sve.

Ova poslednja fraza je ključna u argumentaciji zagovornika gej brakova. Pošto sva država mora da da jednaku zakonsku zaštitu svim građanima, argument je da države (39) njih koje zabranjuju gej brakove krše ovaj deo 14 amandmana.

Naravno za zagovornike "Living Constitution" sve je ovo irelevantno, ali je stvar malo škakljivija za konzervativce i libertarijance koji bi hteli da zadrže političku korektnost. Naime, rasna desegregacija na američkom Jugu je izvršena direktno protivustavno, tvrdnjom da je "jednaka zaštita zakona" 14 amandmana zabranjuje segregirane škole. Ipak, nikome od sastavljača 14 amandmana 1868 nije padalo na pamet da bi ovaj amandman mogao da služi kao izgovor za rasnu desegregaciju, štaviše u samom Vašingtonu gde se debata vodial postojale su segregirane škole, i nastavile su da postoje se do 1950ih. 14 amandman nije obuhvatao čak ni pravo crnaca da glasaju, da ne govorimo o nečem višem: on je smao štitio njihova osnovna prava na postojanje kao građana. Američki čuveni istoričar Forrest McDonald je najbolje to sumirao:

the authors of the Amendment, far from contemplating a social and political revolution, as defenders of judicial activism maintained, intended only to protect the freedmen from southern Black Codes that threatened to return them to slavery. More specifically yet, Berger found that the two key passages in the Fourteenth Amendment—privileges or immunities of citizens and due process of law—far from being vague and elastic, as activists maintained, were “terms of art” that had precise, well-understood, and narrow legal meanings. “Equal protection,” a new concept, was identified by the framers with the right to contract, to own property, and to have access to the courts.

Dakle, 14 amandman je originalno trebalo samo da zaštiti pravo crnaca da imaju pravo na fer suđenje, pravo da stiču imovinu i naseljavaju se. Ništa više. Ali američki desničari ne žele da to priznaju, jer bi onda, između ostalog, ispalo da je rasna desegregacija koju je 1950ih izveo Vrhovni sud pozivajući se na 14 amandman bila protivustavna (kao što jeste). Oni su u ovom domenu potpuno prihvatili doktrinu Living Constitution i napustili orginalizam. Najodurniji primer je naravno Cato institut, kao i obično: oni otvoreno podržavaju Vrhovni sud da donese federalni dekret kojim bi se države koje sada zabranjuju gej brakove prisilile da ga odobre. Možete pročitati moju kritiku vodećih teoretičara ovog libertarijansko-centralističkog usmerenja (Richard Epstein, David Bernstein, Randy Barnett) ovde.

Do sada je 14 amandman korišćen za sve i svašta: da se dokaže da je zabrana abortusa protivustavna, da smanjenje  socijalne pomoći krši jednakost pred zakonom, da je smrtna kazna protivustavna, da je molitva u školama protivustavna, i tako redom. Gej brakovi su samo poslednje poglavlje iste farse.

Kiparske kamate

Novi kiparski dogovor, koji obuhvata gašenje i možda poptuni propast depozita u jednoj od dve kritične banke i delimičan gubitak depozita u drugoj, je pravedniji od ravnomernog oporezivanja svih depozitora. Ali vrlo važna i retko pominjana stvar je da su kamate na štednju na Kipru proteklih nekoliko godina bile osetno veće od kamata u ostatku evrozone. Sa istom valutom, jedini izvor veće kamate je rizik. Štediše u kiparskim bankama su to morale da znaju, posebno oni sa depozitima iznad 100.000 evra, granice iznad koje nema državnog osiguranja.

Kad se ovo ima u vidu, za bilo kakvo spasavanje kiparskih depozitora ima mnogo manje opravdanja. Sve kiparske banke su bile Dafiment banke. Manje drastično i u manjem obimu, ali svejedno Dafiment.

Procenjivač

Đilas nastavlja smelo, doduše više u aristotelovskom značenju ovog izraza. Da bi odbranio svoj nadasve originalan koncept (u civilizovanom delu sveta, koncept je inače mejnstrim u Argentini i Venecueli, na primer) osnivanja novih državnih preduzeća i nadasve originalan ekonomski program (koji mi je Demokratsku stranku stavio u sličan rang sa SRS, Dverima i PUPS), danas majstorski odokativno procenjuje da je PKB Beograd pre dve godine vredeo 1 evro, a sada vredi 400 miliona. Kako je on to izmerio niko ne zna (ja vidim da se na berzi ne trguje akcijama PKB BEograd (u restruturiranju), nije bilo bilo ikakvog tendera za prodaju, niti neke ozbiljne procene vrednosti), očigledno ne voli da uz epohalne podatke o rastu vrednosti i mlečnosti krava ukrsti i podatke o tome koliko poreski obveznici Beograda ulažu u blagostanje Milke, Belke i Šarulje - sve u svemu horor, mrak, užas, kraj, što bi rekao Biške. Ima tu i malo filozofije, a to je da građani ne mogu da štede, nego da društvo treba da štedi na glupostima na koje se danas troši. Ako je ikome jasno šta ovo znači, ja mu poklanjam jedan orden Tržišnog rešenja drugog stepena.

Izgleda da stvarno nisu znali

Financial Times počinje da shvata stvari -- jedan od glavnih urednika i kolumnista Gillian Tett prenosi istraživanje ekonomista sa Princetona koji tvrde da bankari pre i tokom finansijske krize nisu znali šta se sa spornom aktivom dešava, da su i sami verovali u kvalitet hipotekarnih obveznica i druge AAA aktive.

Odlično, ali o tome ste na ovom blogu mogli da čitate od 2009. godine (evo samo nešto direktno o tome, da ne linkujem poznate postove; a sve to opširnije imate i u mojoj knjizi). Svetska finansijska kriza je proizvod sistematski pogrešnog verovanja, uzrokovanog pre svega bazelskom regulacijom, da su neke vrste hartija manje rizične nego što su zaista bile.

Finansijski sistem i rizici u njemu su užasno kompleksni i zbog toga smo osuđeni na zablude i neznanje, na tumaranje u mraku kad je reč o rizicima i posledicama. To neznanje se može rešiti samo na jedan način, mobilizacijom individualnih i decentralizovanih znanja -- pustanjem ljudi da kupuju, prodaju i drže aktivu koju žele, da rizik procenjuju sami za sebe i da u tom procesu neki propadaju a neki profitiraju. Kao i sva tržišna ekonomija, to nije savršeno rešenje ali je daleko bolje od alternativa.

Međutim, svet radi potpuno suprotno -- regulacijom se odlučivanje centralizuje i ponašanje u finansijskom sistemu homogenizuje. Gomili koja tumara u mraku naznačen je vođa, pa se sada svi kreću zajedno što ih kolektivno dovodi u još veću potencijalnu opasnost. Svi su kupovali iste hartije koje je regulator proglasio kvalitetnim (od hipotekarnih obveznica do državnih hartija Grčke i Kipra) i niko, do pred sam kraj, nije imao pojma koliko je tu bilo rizika.

Slobodan protok ljudi

U komentarima na post ispod Hasd pita:

Zanima me kakav je vas stav povodom slobode kretanja ljudi, ne samo kapitala? Znam da ste nacelno i za to, medjutim da li ima tu neko ali? Sta kaze ekonomska teorija - da li bi ukidanje granica donelo pad zivotnog standarda bogatih zemalja ili ne? 

Naprotiv, ekonomska teorija kaže da bi slobodan protok ljudi doneo rast živnotnog standarda u svim zemljama. Slobodan protok bilo kog faktora proizvodnje, rada jednako kao i kapitala bi poboljšao njegovu alokaciju i povećao efikasnost upotrebe.

Međutim, ekonomska teorija kaže i da u tom slučaju dolazi do izjednačavanja cena faktora proizvodnje, u ovom slučaju rada. Priliv jeftine radne snage iz inostranstva pojeftiniće i domaću radnu snagu -- što se delovima radne snage neće svideti.

Priliv velikog broja Meksikanaca u SAD bi povećao američki GDP i na dugi rok čak povećao i GDP po stanovniku, odnosno kupovnu moć i životni standard u proseku. Ali to je samo prosek -- za jedan broj Amerikanaca koji su danas u zemlji, pripadajući deo proizvoda bi svakako pao. Ako u zemlju otvorenih granica dolazi nekvalifikovana radna snaga, to je ekonomski korisno za one koju radnu snagu unajmljuju ili koji kupuju proizvode koje takva radna snaga stvara. Ali postojeći nekvalifikovani radnici gube. Plata za nekvalifikovan rad se smanjuje.

Slično je sa bilo kojom grupom, sa superkvalifikovanim radnicima jednako. Priliv evropskih košarkaša je dobar za NBA, ali zbog tog priliva neki američki koledž igrači ne budu izabrani na draftu a ostalima plata pada.

Što nas dovodi do zaključka da su ukupni ekonomski efekti otvorenih granica nesporno pozitivni, čak i za zemlju primaoca, ne samo za imigrante, ali je politička ekonomija malo teža. Slično kao i kod slobodne trgovine. Zemlja u celini sa slobodnom trgovinom dobija; ali neki sektori gube.

Ovde ima još mnogo dilema o kojima se može razgovarati. Recimo Bryan Caplan stalno govori o moralnim razlozima za otvorene granice. Ima li država pravo da sprečava strance da dođu da rade, samo da bi zaštitila privilegovano domaće stanovništvo? Ili, moje omiljeno pitanje -- kako su navodni politički liberali toliko zabrinuti za klasu "siromašnih" u zemljama kao što su SAD, dok u isto vreme misle da je opravdano zabraniti mnogo siromašnijim strancima da uđu u zemlju? I pritom ti stvarno siromašni imigranti ne traže milostinju i beneficije, već hoće pošteno da zarade.

Jedan protivargument je politički. Institucije izviru iz vrednosti, morala i preferencija stanovništva. Meksikanci su u Meksiku stvorili antitržišne institucije koje ih drže u siromaštvu. Ako sada pustite sve njih da dođu u zemlju, kad za nekoliko godina ili najkasnije u sledećoj generaciji to postane glasačko telo i vi ćete dobiti nešto mnogo bliže meksičkim institucijama. Ako pogledate glasače ili političke preferencije po manjinama u Americi, videćete da su stari anglo-saksonci oni koji uglavnom glasaju za tradicionalne tržišne i konzervativne institucije. Imigranti, makar i u drugoj i trećoj generaciji, i makar bili među najbogatijim grupacijama (npr. Indijci) i dalje glasaju za veliku državu i time stare američke tržišne institucije postepeno nestaju.  To je kultur-politički argument protiv imigracije, ali on je gotovo neupotrebljiv, jer čim ovako nešto pomenete budete optuženi za rasizam.

Milton Friedman je govorio da država blagostanja ne ide zajedno sa slobodnom imigracijom (to su Šveđani dobro naučili, a sada izgleda da shvataju i Englezi). Ja bih dodao i da je nacionalna demokratija u tenziji sa slobodnom imigracijom.

Da sumiram, moralni argument je u prilog otvorenim granicama; ukupni ekonomski efekti otvorenih granica su takođe pozitivni; raspodela efekata prema grupacijama radne snage je već sporna; a političke posledice otvorenih granica u demokratiji još spornije.

Jedino rešenje svih ovih pitanja, koje nećemo doživeti ali na dugi rok nije isključeno, je u raspadu nacionalnih država i nastanku asimetričnog uređenja slobodnih gradova, udruženja gradova, manjih država ili nešto većih mekih federacija i konfederacija. Sve je to u srednjem veku već postojalo i tada je protok ljudi bio slobodan.

Onda su od seljaka nastali Francuzi, od hrišćana Rusi, izmislili smo kolektivizam, nacije, države, pasoše, Olimijadu, Evroviziju, makroekonomsku politiku i sve ostalo što nam danas greškom izgleda kao da je prirodno i neminovno.

Novi Zelenad sledi Kipar

Izgleda da i novozelandska vlada razmatra isto kiparsko rešenje pitanja javnog duga i solventnosti nekih banaka putem pljačke depozitora.

Šta se dešava na Kipru?

Pošto Kipar ne može da otplaćuje javni dug, a ima i neke problematične banke koje hoće da spasava, birokrate EU su smislile sledeće:

Mi ćemo vam, uz malu pomoć MMF-a, dati 10 milijardi evra, ali uslov je da i vi sakupite svojih 10 mlijardi. Tih svojih 10 milijardi vam predlažemo da sakupite tako što ćete "oporezovati" depozitore u kiparskim bankama po stopama od 6,75% (do 100 hiljada evra) i 10% (preko 100 hiljada evra). 

Plan je, naravno, obična pljačka depozitora. Najvažnije je razaznati da nisu depozitori banaka ti koji su nekome nešto dužni. Dužna je vlada Kipra, a u nevolji su još i neke kiparske banke. 

Kad "spasava" Kipar, program EU i MMF-a ustvari spasava poverioce kiparske vlade i loših kiparskih banaka. Dakle, banke i fondovi koji su svesno ušli u rizik kupovine kiparskih obveznica ili pozajmljivanja kiparskim bankama, ne snose nikakve posledice i dobijaju 100% svog novca i pripadajuće kamate nazad. Obični depozitori, koji nisu ništa ulagali, nisu ulazili u rizik već su novac stavljali na račun u banci, uzdajući se pritom i u državno garantovanje depozita do 100 hiljada evra, platiće za spasavanje onih koji jesu namerno i svesno rizikovali. 

Begović o Srbiji i EU

Srbija bi trebalo da predloži alternativnu koncepciju pridruživanja Evropi. Takva koncepcija, smatram, treba da se zasniva na punoj ekonomskoj, a ne političkoj integraciji

kaže Boris Begović u svom novom članku za "Politiku". Videvši ovakav podnaslov odmah sam se zainteresovao, i možda ponadao da se liberalni evroskepticizam probija i na naslovne strane srpskih mainstream medija. Ekonomske bez političkih integracija: to je moja stara ideja od pre skoro 10 godina.

Ali, naravno, suviše lepo da bi bilo stvarno. Otrežnjenje stiže brzo i efikasno:

Da ne idemo duboko u istoriju, dovoljno je u vreme neposredno posle proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. Tu nezavisnost je odmah priznala velika većina članica EU i sve velike zemlje članice. To je bio opravdan razlog da Srbija redefiniše odnose sa EU, odnosno da se redefiniše cilj i proces naših evrointegracija. Zagovornici nezavisnog Kosova iz EU i njihovi američki istomišljenici, trudeći se da opravdaju kršenje međunarodnog prava, stalno su navodili da je kosovska nezavisnost slučaj sui generis. Odlično, ukoliko je to tako, onda je i Srbija, od koje je to Kosovo oduzeto, takođe slučaj sui generis.

Dakle, nikakav principijelni evroskepticizam ovde, nikakav načelni liberalni argument protiv briselskog socijalizma i centralizacije, nego samo staro dobro, provereno, DSS-ovsko "ne damo Kosovo" i "nećemo u Evropu koja nam otima teritorije". Da se sutra "evropski moćnici" pokaju i povuku priznanje Kosova, ne bi bilo nikakvog razloga za odustajanje od političkih integracija. Prema svecu i tropar: prema zemlji i "evroskepticizam".
.

DS naseo na propagandu

Išlo je ovako. Đilas je u najavi novog programa predložio fiksni kurs. Usledila je medijska kampanja gde su razni stručnjaci maltene ismejali ideju, objašnjavajući navodnu nemogućnost fiksnog kursa na osnovu potpuno proizvoljnih tvrdnji: da je fiksni kurs nemoguć ako imate inflaciju, da je nemoguć ako zemlja nije konkurentna, da je nemoguć ako imate budžetski deficit, da je nemoguć ako imate spoljnotrgovinski deficit ili deficit tekućeg računa platnog bilansa.

Sve je ovo, objasnili smo u manifestu, potpuno netačno. Ovakve tvrdnje odaju nerazumevanje mehanizma i svrhe fiksnog kursa u velikom delu naše stručne javnosti. Još gore, ovakve tvrdnje odaju čak i nepoznavanje ili lenjost da se provere neki osnovni podaci iz savremene ekonomske istorije, neki osnovni ekonomski pokazatelji iz bilo koje od okolnih i drugih zemalja sa klasičnim fiksnim kursom.

DS je, međutim, popustila pred kampanjom stručnjaka i medija i sada je u dužem programu svoj predlog fiksnog kursa drastično kvalifikovala -- i to tačno po osnovama pogrešnih i promašenih kritika koje je predlog u javnosti dobio.

Novi Program DS kaže ovako (str. 9):

8. Прелазак на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави.

ДС ће преузети одговорно вођење економске политике која подразумева прелазак на фиксни курс динара чиме ће омогућити привреди да ради у стабилним условима, а грађанима да имају сигурно радно место са платом која се неће мењати сваког месеца. Сви произвођачи захтевају фиксни курс јер им он омогућава конкурентнију позицију на међународном тржишту, ниже камате на динарске кредите, укидање губитака на курсним разликама и могућност дугорочног планирања и инвестирања. Оно што је још важније је да практично и сви грађани желе фиксни курс динара јер им обезбеђује да сваког месеца тачно знају колико им вреди плата, значајно смањење камата на динарске кредите, смањење инфлације, могућност реалне штедње у валути у којој примају плату, и да динар постане међународно призната валута.

Ovaj prvi deo je odličan. Ali onda sledi drugi: 

Да би се политика фиксног курса успешно спровела потребно је претходно:

 Смањити  дефицит текућег платног биланса на 3-5% БДП-а, што је додатни подстицај да се фокусирамо на раст извозно оријентисане производње чиме ћемо позитивноутицати и на раст запошљавања,

 Смањити фискални дефицит на 1-2%БДП-а, што представља још један разлог да смањимо нерационалну потрошњу у јавном сектору,

 Смањити инфлацију на ниво у оквиру евро зоне,

 Успоставити равнотежни ниво курса динара како би спољнотрговински дефицит био одржив,

 Укинути диспаритете цена.

Neeeeeeeeeeeeeee! Nije ništa potrebno prethodno sprovesti! To što hoćete prethodno sprovesti su ustvari posledice fiksnog kursa! To su ciljevi zbog kojih se fiksni kurs uvodi! Kao da kažete odlučio sam da pređem na Atkins dijetu -- ali pre nego što počnem sa dijetom potrebno je da izgubim višak kilograma. Ne, obratno je. Pobrkali ste uzrok i posledicu.

Održivost fiksnog kursa je isključivo monetarni fenomen. Ponašanje centralne banke je jedan jedini, potreban i dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Nikakvi deficiti, suficiti, konkurentnosti i bilo šta drugo.

Opet, ne morate verovati meni, Pavlu, Hankeu, Mundellu, Friedmanu, logici. Ali kako to da su podaci iz drugih zemalja uporno u suprotnosti sa onim što propovedate? Zemlje sa stabilnim fiksnim kursevima uopšte ne ispunjavaju uslove koje stručnjaci nameću i koje DS sada isto misli da je neophodno prethodno sprovesti. Evo jednog po jednog.

DS program kaže treba prethodno smanjiti fiskalni deficit na 1-2%? Ali kako su onda Livanija, Letonija i drugi sa fiksnim kursom imali fiskalne deficite i od gotovo 10% proteklih godina? A da im se fiksni kurs nije raspao? Molim za objašnjenje.

DS program kaže da prvo treba smanjiti inflaciju na nivo evrozone. Ali zemlje su fiksne kurseve uvodile upravo zato što su imale inflaciju, fiksni kurs se uvodi da bi se ona zaustavila, a ne kad se zaustavi. U trenucima uvođenja fiksnih kurseva baltičke zemlje su imale stope inflacije od preko 100%. A isto ili još mnogo gore je bilo i u Jugoslaviji i inflacija je uvek zaustavljena nakon i zbog uvođenja fiksnog kursa, ne pre toga.

DS program, opet sledeći razne stručnjake koji su ovo širili u medijima, kaže i da se prvo mora smanjiti deficit tekućeg platnog bilansa, na 3-5% BDP. Ali deficiti tekućeg računa nemaju nikakve veze sa kursom, jer su oni pokriveni suficitima na kapitalnom. Ili skraćeno -- kako su onda baltičke zemlje, Bugarska ili BiH redovno imale spoljnotrgovinske i deficite tekućih računa od preko 15-20% BDP? I to sukcesivno, u nizu godina, a da im se fiksni kurs nije raspao?

Neko, ovde, očigledno greši. Realnost zemalja sa fiksnim kursom ne uklapa se u teorije naših stručnjaka. Krajnje je vreme da neko obavesti Litvance, Letonce, Bugare i druge da su njihovi fiksni kursevi, koji im traju evo skoro dvadeset godina, sve ovo vreme ustvari bili nemogući.

Monopoli

Sve što treba da znate o monopolima i antimonopolskoj politici možete naučiti iz jednog naslova iz Guardiana 2007 godine:

Da li će MySpace ikada izgubiti monopol?

MySpace? Šta to beše? Ima monopol? Da prasneš u smeh.

Ili ovaj slučaj: Evropska unija je do skoro vodila antimonopolski postupak protiv Microsofta u vezi Internet Explorera. Blogger vodi razne statistike poseta i jedna od njih je i prema browseru -- tu mogu da vidim da je od posetilaca Tržišnog rešenja samo 12% na sajt došlo uz pomoć Explorera. Dok je komisija za konkurenciju završila postupak, monopolista je odavno prevaziđen.

Ključna greška iza opsesije monopolima je posmatranje ekonomske strukture statički umesto dinamički. Da, ako pogledate stanje u bilo kom trenutku, moguće je da postoje neke dominantne firme. Ali ako na ekonomiju gledate kao na proces, tok, ako konkurenciju posmatrate ne u ovom datom trenutku nego kroz vreme, vidite da se njena struktura neprestano menja. Ono što je juče bio monopol koji, kako izgleda Guardianu, "nikada" neće izgubiti svoju dominantnu poziciju, samo par godina kasnije može ličiti na dinosaurusa.

Jedini održivi monopol, monopol koji opstaje kroz vreme, je državni monopol: kada državna firma ima zakonski monopol ili kada država privatnoj firmi povlasticama i restrikcijama osigurava dominantnu poziciju.

Privatni tržišni monopoli su nužno privremeni. Čak i oni koji donekle potraju, to uspeju samo zato što se nisu ponašali monopolski, već su uspevali da još neko vreme budu inovativni i privlačni kupcima. Ali na još malo duži rok ih ništa ne može spasti.

Alternativa za Google Reader

Google je najavio da će od 1. jula ukinuti Google Reader. Ne znam koliko vas koristi Reader, ali je meni to ubedljivo najkorišćeniji program/app/sajt. Preko Readera pratim 50-ak sajtova/blogova dnevno preko PC-ja na poslu i kući, kao i preko iPada i Android mobilnog i stvarno mi mnogo olakšava posao. Od same pomisli da treba svakog dana da proveravam tolike sajtove i da pamtim gde sam šta pročitao mi izaziva blagu jezu.

Elem, pitanje za čitaoce bloga je sledeće - šta može da zameni Reader? Bilo bi dobro i da postoje aplikacije za Android i iOS... A super bi bilo i da je besplatno.

Mit broj 4

Širenje mitova se nastavlja. Kori Udovički piše u NIN-u:

Kao što sam naglasila u razgovoru sa novinarkom NIN-a, na koji se G. Đilas (nedovoljno precizno) poziva: paket fiskalnih rezova nikako nije dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Rezovi će povećati konkurentnost privrede na neko vreme, ali promene moraju biti mnogo dublje ako želimo privredu sposobnu da potom ostane konkurentna, bez promena kursa.

Kao što smo naglasili u Fiksni kurs za dinar manifestu, održivost fiksnog kursa nije zavisna ni od fiskalne politike ni od konkurentnosti privrede.  Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda monetarni fenomen.  Ona zavisi jedino od ponašanja centralne banke.

Fiskalna politika sa tim ima veze samo utoliko šte se u fiksnom kursu ona nađe ograničenom. Ali uzročnost ide u suprotnom smeru: kad se poštuju pravila fiksnog kursa onda fiskalna politika nema gde pa mora da postane malo odgovornija.  Ne mora se i drastično promeniti, mogu se i dalje imati budžetski deficiti koji se finansiraju tržišnim zaduživanjem. Razlika je samo što se sa fiksnim kursom zna da centralna banka neće ni u slučaju nužde moći da pomogne, pa se onda ponašate malo odgovornije.

Ali da su fiskalna politika ili konkurentnost privrede nekakvi kriterijumi za održivost fiksnog kursa jednostavno nije tačno. Još jednom: Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda isključivo monetarni fenomen.

Razbijeni prozor i pijani zidar

Mnogi sofistikovaniji protržišni ljudi koriste argument "razbijenog prozora", kad god kejnzijanci krenu da govore o neophodnosti fiskalnog stimilusa, tj državne potrošnje i zaduživanja kao leka za recesiju. Argument je jasan i efektan: vi se koncentrišete samo na vidljive efekte svojih mera na određene grupe, zanemarujući da svi resursi imaju alternativne upotrebe i da državna potrošnja na X, znači manje resursa za Y, a pošto znamo da generalno država ne može da se takmiči sa privatnim preduzetnikom u alokaciji resursa i proizvodnji, vaša cela koncepcija je neodrživa. Vi razbijate prozor i hvalite zaradu staklara koji zamenjuje novi prozor, a ne vidite krojače i pekare koji ne zarađuju ništa zbog razbijanja prozora.

Ali, kejnzijanci imaju kontraargument za ovo. On u konačnici nije zadovoljavajući, ali da bi se on pobio ljudi sa naše strane moraju da prihvate argumente koje 90% nas (tj vas :)) nisu voljni da prihvate. Kejnzijanci naime, kažu: da, generalno vaša teorija važi, u normalnin okolnostima državna potrošnja je neefikasna kao metod povećanja ekonomične proizvodnje, ali problem je što u depresiji mi nismo u normalnoj situaciji, to je situacija neobičnog i anomalijskog pesimizma investitora, presušivanja investicija i potrošnje što vodi situaciji u kojoj je veliki deo resursa, ljudskih i kapitalnih, neupošljen ("idle"). Stoga neupošljeni resursi u recesiji nemaju alternativne upotrebe, oni su neupotrebljeni i neupotrebljivi, mašine stoje, fabrike zatvorene, ljudi su nezaposleni. U takvoj situaciji, fiskalni stimulus znači samo da država omogućava da se ti resursi ponovo aktiviraju i time podigne opšti nivo društvenog blagostanja. Izbor je između recesije, neupošljenosti i upošljenosti od strane države.

Ovo rezonovanje je neutemeljeno, kao što ćemo videti, ali je istovremeno vrlo dobar argument protiv nekih, manje sofistikovanih verzija liberalnog argumenta. Osnovni problem je - zašto je došlo do toga da velika količina resursa u nekom trenutku bude neupošljena? I sledstvaeno tome, šta treba uraditi? U pogledu oba pitanja postoje dve škole mišljenja. Jednu možemo nazvati "anti-recesionom" a drugu "likvidacionističkom". Prva tvrdi da je neuposlenost resursa veliki problem, da nije važno kako je do nje došlo, nego da je problem kako da se ista prevaziđe. U tu školu spadaju i kejnzijanci i monetaristi, i novi klasičari i "tržišni" monetaristi i novi kejnzijanci. Svi se oni slažu da su cifre GDP merodavne, da država mora  da uradi nešto da poveća proizvodnju i spreči pad nacionalnog dohotka. Jedini kamen razdora među njima je šta tačno treba uraditi. Kejnzijanci tvrde da pošto je privreda u "zamci likvidnosti" tj ljudi iracionalno gomilaju keš umesto da troše i investiraju, država mora da investira kroz svoju potrošnju (argument "fiskalnog stimulusa"). Razne verzije monetarizma i čikaške teorije (koje uživaju podršku velikog broja pro-tržišno mislećih ljudi) kažu: kakva zamka likvidnosti, ako samo centralna banka mudro menadžeriše monetarnu masu (oni imaju razne i raznovrsne ideje o tome šta ovo tačno znači) recesije ili neće biti ili ćemo je ublažiti. Ali, bez obzira na ove razlike, konsenzus obe škole je da je neuposlenost resursa loša stvar i da se može prevazići državnom politikom ove ili one vrste.

Druga škole je "likvidacionistička". U nju spadaju uglavnom sledbenici "Austrijske" škole, prvenstveno Mises, Hayek, Schumpeter i Rotbard. Oni kažu, neupošljenost resursa je samo posledica dubljeg procesa pogrešnog investiranja koje je izazvano veštačkim snižavanjem kamatne stope koje zajedno efektuiraju sistem frakcionog bankarstva i centralna banka. Oni stvaraju neodrživu proizvodnu strukturu sa suviše mnogo investicija u dugoročne i "zaobilazne" projekte. Recesija je zato dobra stvar protiv koje se ne treba boriti a neupošljenost resursa samo neprijatna prolazna posledica procesa korigovanja pogrešno učinjenih investicija, proces koji košta jer nije lako preko noći prenameniti specijalizovanu kapitalnu opremu i radnu snagu namenjenu sofisticiranim dugoročnim projektima koji su sada neisplativi i moraju se prekinuti. Drugim rečima, neupošljenost resursa je deo rešenja a ne problema.

Paradigma likvidacionističke škole mišljenja je Mizesova metafora zidara. Ilustrujući fenomen poslovnog ciklusa Mizes traži od nas da zamislimo zidara koji je projektovao da izgradi određenu kuću, sa određenim brojm spratova, sa određenim arhitektonoskim rešenjima itd. Sve je bazirano na kalkulaciji količine materijala koja će mu trebati (cigle, cement, gvožđe itd). Izgradnja napreduje, i taman kad je započet poslednji, četvrti sprat, projektant shvata da neće biti dovoljno cigli da se sprat završi. Šta da se radi? On je angažovao majstore, sa odeđenim kvalifikacijama, sa određenim umećima i određenom kapitalnom opremom, i za određen broj sati. Sve ove investicije su bile bazirane na pogrešnoj proceni količine materijala koja mu stoji na raspolaganju. Očigledno, kuća ne može da se završi na način kako je planirano. Recimo, mora da se otkaže ugovor majstorima koji su trebali da završe četvrti sprat i majstorima koji su trebali da rade krov. To košta (i stvara nezaposlenost). Mora da angažuje nove majstore koji će da sruše već igrađeni deo četvrtog sprata. To košta još više. I mora da plati nove majstore koji će napraviti drugi tip krova sa potpuno drugom opremom. Gde da ih nađe u tako kratkom roku? Ako ih ne nađe pod hitno, i oni koji treba da rade na krovu će ostati bez posla. Moraće možda da sruši deo trećeg sprata da bi postavio ovaj drugi krov. Ako ne pronađe te majstore, cela stvar dodatno tone i on gubi još više novca. Noćna mora. Ali, ima li alternative?

Očigledno zanačajan deo resursa će biti uništen u ovom procesu. Mnogi majstori koji bi radili na starom grandioznom krovu će ostati bez posla. Mnogo pogrešno utrošenog materijala će biti uništeno. Ali, naš građevinar nema izbora. On mora da napravi nešto smisleno u situaciji u kojoj se našao, mora da narapvi neku funkcionalnu kuću, makar manju i skromniju, kao što i individualni potrošač koji se prezaduži mora da likvidira neko putovanje na Havaje ili novi plazma televizor. Razlika je što kod investicija to najčešće nije tako bezbolna amputacija nego podrazumeva vreme da se nađe nova upotreba resursima, i troškove koji se ogledaju u nezaposlenosti i "neupošljenosti kapaciteta". Jer u isto vreme i drugi "majstori" likvidiraju svoje spratove, prenamenjuju materijal, traže nove radnike koje nije lako naći itd.

Iz likvidacionističke perspektive, jedini smisao argumenta da treba "uposliti neupošljene resurse" je da treba sprečiti ceo ovaj proces prilagaođavanja i korigovanja investicionih grešaka počinjenih u prošlosti. Recimo, tako što ćemo drogirati ili napiti našeg glavnog zidara i ubediti ga da je sve ok, da ima dovoljno cigli, samo napred, možda treba podignuti i peti sprat.

Kao što sam ja ranije pisao, osnovna razlika između likvidacionista i antirecesionista je u tome što prvi veruju da su kapital i rad heterogena, specifična dobra čija nagla prenamena košta, i plaćanje te cene je nemoguće izbeći. Anti-recesionisti veruju da su kapital i rad homogena dobra, koja skladno fluktuiraju između različitih privrednih grana i firmi tražeći najveći prinos, kao sistem spojenih sudova. Ako ovaj mehanički sistem zariba, ako fluktuiranje prestane da bude skladno nego se pojavi nezaposlenost, onda antirecesionista u tome vidi kvar mehanizma i predlaže neko inženjersko rešenje kako da se kvar ukloni i mehanizam ponovo osposobi: kvantitativnim popuštanjem novca, fiskalnim stimulusom, snižavanjem diskontne stope, nešto se mora uraditi. Njega ne znaima šta se dešava dole, na "mikro" nivou, jer je mikro nivo irelevantan, budući da su kapital i rad homogeni (u njegovom modelu sveta) i važno je jedino šta kažu agreatne cifre zaposlenosti, inflacije, proizvodnje itd.

Stoga, da zaključim, kejnzijanci greše kad tvrde da postoji neka posebna "depresiona ekonomija" koja se karakteriše neupošljenošću resursa i za koju standardna ekonomija ne važi: Ali, greška se ne može opisati metaforom razbijenog prozora, nego pre metaforom pijanog zidara. Ali, nevolja je što u pijanog zidara veruje 95% ekonomista, ne samo kejnzijanci.

Problem sa Gini koeficijentom

Gini koeficijent (čita se Džini, ili čak Đini, jer se radi o Italijanu) je mera jednakosti raspodele dohotka. Da ne bih sada prepričavao nešto što već postoji na netu, koga detaljnije zanima šta je to i kako se meri, može da pogleda recimo ovde.

Na sledećem grafikonu su prikazane dve populacije, 1 i 2, kao i "idealna" raspodela dohotka, u kojoj svaki decil stanovništva po dohotku (što je prikazano na x-osi) ima tačno jednu desetinu dohotka (što je prikazano na y-osi). Dakle, raspodela je znatno "pravednija" u populaciji 2 (Gini koeficijent oko 40%)  nego u populaciji 1, gde je Gini oko 60% i gde prvih pet decila (polovina populacije) nema apsolutno nikakav dohodak.

Sada dolatimo do zanimljivog dela - odakle mi ovi podaci, o kojim populacijama se uopšte radi?
Populacije su potpuno izmišljene, generisane u Excelu, ali tako da, sada dobro pazite, svaki građanin ima apsolutno istu radnu istoriju!

U obe populacije mesečni dohodak zavisi isključivo od godina starosti, u skladu sa sledećom tabelom:

godine	dohodak
0	0
10	0
20	0
30	1000
40	2000
50	3000
60	2500
70	1000
80	1000
90	1000

Dakle, SVAKI stanovnik u obe zemlje ne zarađuje ništa dok ne napuni 30 godina, zatim zarađuje 1000 dok ne napuni 40, kada počinje da zarađuje 2000 i tako dalje, dok se u 70. godini ne penzioniše od kada opet zarađuje samo po 1000 - dakle postoji apsolutna JEDNAKOST svih građana u obe zemlje tokom životnog ciklusa, prosto ne može pravednije od ovoga.

Zašto sam onda dobio tako različite distribucije dohotka? Pa, samo zato što sam pretpostavio različitu starosnu strukturu. Dok je u populaciji 2 prosečna starost 40 godina, a standardna devijacija 20 godina, u populaciji 1 je prosečna starost 30 godina, a standardna devijacija je 15 godina.  Evo kako izgledaju starosne strukture u obe populacije (nakon što sam izbacio po nekoliko građana u obe zemlje koji su imali negativan broj godina) :




Razmislite o tome - pošao sam od toga da su svi građani apsolutno jednaki po dohotku tokom životnog ciklusa, odnosno da svi građani imaju apsolutno istu radnu istoriju (da apsolutno svi rade isti posao za istu platu), a došao sam do bitno različitih Gini koeficijenata za dve zemlje samo na osnovu različitih demografskih pretpostavki.

Još bitnije, populacija 1, gde je Gini koeficijent neverovatnih 0.6 (što je, mislim, nezabeleženo nejednaka raspodela dohotka u savremenom svetu) se sastoji od potpuno identičnih individua koji se razlikuju jedino po sadašnjoj starosti. To dosta govori o Gini koeficijentu kao meri.

Prosto, treba imati na umu da Gini meri jednakost raspodele dohotka samo tokom jedne godine, a jedna te ista osoba kroz svoj život prolazi kroz mnoge dohodovne decile - nekada ne zarađuje ništa, nekada zarađuje dosta dobro. Gini te varijacije ne može da "uhvati". Ja ne kažem da je Gini kao mera potpuno besmislen, nije besmislen, ali po samoj svojoj suštini on prenaglašava nejednakosti jer ne uzima u obzir životni ciklus ljudi. Gini koeficijent koji ne bi merio godišnji, već ukupni životni dohodak bi bio mnogo bolja mera, ali kako znati koliki životni dohodak će imati neko ko sada ima 30 godina?

Takođe, treba imati na umu da poređenje Gini koeficijenta u različitim zemljama, bez uzimanja u obzir demografskih karakteristika (ne samo starost, već i broj imigranata na primer) dovodi do velikih razlika koje nemaju mnogo veze sa jednakošću raspodele dohotka.

PS. Ako nekoga baš, baš zanima kako sam u Excelu generisao populacije, izračunao Gini i nacrtao grafike, mogu da objasnim u komentarima.