Mnogi sofistikovaniji protržišni ljudi koriste argument "razbijenog prozora", kad god kejnzijanci krenu da govore o neophodnosti fiskalnog stimilusa, tj državne potrošnje i zaduživanja kao leka za recesiju. Argument je jasan i efektan: vi se koncentrišete samo na vidljive efekte svojih mera na određene grupe, zanemarujući da svi resursi imaju alternativne upotrebe i da državna potrošnja na X, znači manje resursa za Y, a pošto znamo da generalno država ne može da se takmiči sa privatnim preduzetnikom u alokaciji resursa i proizvodnji, vaša cela koncepcija je neodrživa. Vi razbijate prozor i hvalite zaradu staklara koji zamenjuje novi prozor, a ne vidite krojače i pekare koji ne zarađuju ništa zbog razbijanja prozora.
Ali, kejnzijanci imaju kontraargument za ovo. On u konačnici nije zadovoljavajući, ali da bi se on pobio ljudi sa naše strane moraju da prihvate argumente koje 90% nas (tj vas :)) nisu voljni da prihvate. Kejnzijanci naime, kažu: da, generalno vaša teorija važi, u normalnin okolnostima državna potrošnja je neefikasna kao metod povećanja ekonomične proizvodnje, ali problem je što u depresiji mi nismo u normalnoj situaciji, to je situacija neobičnog i anomalijskog pesimizma investitora, presušivanja investicija i potrošnje što vodi situaciji u kojoj je veliki deo resursa, ljudskih i kapitalnih, neupošljen ("idle"). Stoga neupošljeni resursi u recesiji nemaju alternativne upotrebe, oni su neupotrebljeni i neupotrebljivi, mašine stoje, fabrike zatvorene, ljudi su nezaposleni. U takvoj situaciji, fiskalni stimulus znači samo da država omogućava da se ti resursi ponovo aktiviraju i time podigne opšti nivo društvenog blagostanja. Izbor je između recesije, neupošljenosti i upošljenosti od strane države.
Ovo rezonovanje je neutemeljeno, kao što ćemo videti, ali je istovremeno vrlo dobar argument protiv nekih, manje sofistikovanih verzija liberalnog argumenta. Osnovni problem je - zašto je došlo do toga da velika količina resursa u nekom trenutku bude neupošljena? I sledstvaeno tome, šta treba uraditi? U pogledu oba pitanja postoje dve škole mišljenja. Jednu možemo nazvati "anti-recesionom" a drugu "likvidacionističkom". Prva tvrdi da je neuposlenost resursa veliki problem, da nije važno kako je do nje došlo, nego da je problem kako da se ista prevaziđe. U tu školu spadaju i kejnzijanci i monetaristi, i novi klasičari i "tržišni" monetaristi i novi kejnzijanci. Svi se oni slažu da su cifre GDP merodavne, da država mora da uradi nešto da poveća proizvodnju i spreči pad nacionalnog dohotka. Jedini kamen razdora među njima je šta tačno treba uraditi. Kejnzijanci tvrde da pošto je privreda u "zamci likvidnosti" tj ljudi iracionalno gomilaju keš umesto da troše i investiraju, država mora da investira kroz svoju potrošnju (argument "fiskalnog stimulusa"). Razne verzije monetarizma i čikaške teorije (koje uživaju podršku velikog broja pro-tržišno mislećih ljudi) kažu: kakva zamka likvidnosti, ako samo centralna banka mudro menadžeriše monetarnu masu (oni imaju razne i raznovrsne ideje o tome šta ovo tačno znači) recesije ili neće biti ili ćemo je ublažiti. Ali, bez obzira na ove razlike, konsenzus obe škole je da je neuposlenost resursa loša stvar i da se može prevazići državnom politikom ove ili one vrste.
Druga škole je "likvidacionistička". U nju spadaju uglavnom sledbenici "Austrijske" škole, prvenstveno Mises, Hayek, Schumpeter i Rotbard. Oni kažu, neupošljenost resursa je samo posledica dubljeg procesa pogrešnog investiranja koje je izazvano veštačkim snižavanjem kamatne stope koje zajedno efektuiraju sistem frakcionog bankarstva i centralna banka. Oni stvaraju neodrživu proizvodnu strukturu sa suviše mnogo investicija u dugoročne i "zaobilazne" projekte. Recesija je zato dobra stvar protiv koje se ne treba boriti a neupošljenost resursa samo neprijatna prolazna posledica procesa korigovanja pogrešno učinjenih investicija, proces koji košta jer nije lako preko noći prenameniti specijalizovanu kapitalnu opremu i radnu snagu namenjenu sofisticiranim dugoročnim projektima koji su sada neisplativi i moraju se prekinuti. Drugim rečima, neupošljenost resursa je deo rešenja a ne problema.
Paradigma likvidacionističke škole mišljenja je Mizesova metafora zidara. Ilustrujući fenomen poslovnog ciklusa Mizes traži od nas da zamislimo zidara koji je projektovao da izgradi određenu kuću, sa određenim brojm spratova, sa određenim arhitektonoskim rešenjima itd. Sve je bazirano na kalkulaciji količine materijala koja će mu trebati (cigle, cement, gvožđe itd). Izgradnja napreduje, i taman kad je započet poslednji, četvrti sprat, projektant shvata da neće biti dovoljno cigli da se sprat završi. Šta da se radi? On je angažovao majstore, sa odeđenim kvalifikacijama, sa određenim umećima i određenom kapitalnom opremom, i za određen broj sati. Sve ove investicije su bile bazirane na pogrešnoj proceni količine materijala koja mu stoji na raspolaganju. Očigledno, kuća ne može da se završi na način kako je planirano. Recimo, mora da se otkaže ugovor majstorima koji su trebali da završe četvrti sprat i majstorima koji su trebali da rade krov. To košta (i stvara nezaposlenost). Mora da angažuje nove majstore koji će da sruše već igrađeni deo četvrtog sprata. To košta još više. I mora da plati nove majstore koji će napraviti drugi tip krova sa potpuno drugom opremom. Gde da ih nađe u tako kratkom roku? Ako ih ne nađe pod hitno, i oni koji treba da rade na krovu će ostati bez posla. Moraće možda da sruši deo trećeg sprata da bi postavio ovaj drugi krov. Ako ne pronađe te majstore, cela stvar dodatno tone i on gubi još više novca. Noćna mora. Ali, ima li alternative?
Očigledno zanačajan deo resursa će biti uništen u ovom procesu. Mnogi majstori koji bi radili na starom grandioznom krovu će ostati bez posla. Mnogo pogrešno utrošenog materijala će biti uništeno. Ali, naš građevinar nema izbora. On mora da napravi nešto smisleno u situaciji u kojoj se našao, mora da narapvi neku funkcionalnu kuću, makar manju i skromniju, kao što i individualni potrošač koji se prezaduži mora da likvidira neko putovanje na Havaje ili novi plazma televizor. Razlika je što kod investicija to najčešće nije tako bezbolna amputacija nego podrazumeva vreme da se nađe nova upotreba resursima, i troškove koji se ogledaju u nezaposlenosti i "neupošljenosti kapaciteta". Jer u isto vreme i drugi "majstori" likvidiraju svoje spratove, prenamenjuju materijal, traže nove radnike koje nije lako naći itd.
Iz likvidacionističke perspektive, jedini smisao argumenta da treba "uposliti neupošljene resurse" je da treba sprečiti ceo ovaj proces prilagaođavanja i korigovanja investicionih grešaka počinjenih u prošlosti. Recimo, tako što ćemo drogirati ili napiti našeg glavnog zidara i ubediti ga da je sve ok, da ima dovoljno cigli, samo napred, možda treba podignuti i peti sprat.
Kao što sam ja ranije pisao, osnovna razlika između likvidacionista i antirecesionista je u tome što prvi veruju da su kapital i rad heterogena, specifična dobra čija nagla prenamena košta, i plaćanje te cene je nemoguće izbeći. Anti-recesionisti veruju da su kapital i rad homogena dobra, koja skladno fluktuiraju između različitih privrednih grana i firmi tražeći najveći prinos, kao sistem spojenih sudova. Ako ovaj mehanički sistem zariba, ako fluktuiranje prestane da bude skladno nego se pojavi nezaposlenost, onda antirecesionista u tome vidi kvar mehanizma i predlaže neko inženjersko rešenje kako da se kvar ukloni i mehanizam ponovo osposobi: kvantitativnim popuštanjem novca, fiskalnim stimulusom, snižavanjem diskontne stope, nešto se mora uraditi. Njega ne znaima šta se dešava dole, na "mikro" nivou, jer je mikro nivo irelevantan, budući da su kapital i rad homogeni (u njegovom modelu sveta) i važno je jedino šta kažu agreatne cifre zaposlenosti, inflacije, proizvodnje itd.
Stoga, da zaključim, kejnzijanci greše kad tvrde da postoji neka posebna "depresiona ekonomija" koja se karakteriše neupošljenošću resursa i za koju standardna ekonomija ne važi: Ali, greška se ne može opisati metaforom razbijenog prozora, nego pre metaforom pijanog zidara. Ali, nevolja je što u pijanog zidara veruje 95% ekonomista, ne samo kejnzijanci.
Ali, kejnzijanci imaju kontraargument za ovo. On u konačnici nije zadovoljavajući, ali da bi se on pobio ljudi sa naše strane moraju da prihvate argumente koje 90% nas (tj vas :)) nisu voljni da prihvate. Kejnzijanci naime, kažu: da, generalno vaša teorija važi, u normalnin okolnostima državna potrošnja je neefikasna kao metod povećanja ekonomične proizvodnje, ali problem je što u depresiji mi nismo u normalnoj situaciji, to je situacija neobičnog i anomalijskog pesimizma investitora, presušivanja investicija i potrošnje što vodi situaciji u kojoj je veliki deo resursa, ljudskih i kapitalnih, neupošljen ("idle"). Stoga neupošljeni resursi u recesiji nemaju alternativne upotrebe, oni su neupotrebljeni i neupotrebljivi, mašine stoje, fabrike zatvorene, ljudi su nezaposleni. U takvoj situaciji, fiskalni stimulus znači samo da država omogućava da se ti resursi ponovo aktiviraju i time podigne opšti nivo društvenog blagostanja. Izbor je između recesije, neupošljenosti i upošljenosti od strane države.
Ovo rezonovanje je neutemeljeno, kao što ćemo videti, ali je istovremeno vrlo dobar argument protiv nekih, manje sofistikovanih verzija liberalnog argumenta. Osnovni problem je - zašto je došlo do toga da velika količina resursa u nekom trenutku bude neupošljena? I sledstvaeno tome, šta treba uraditi? U pogledu oba pitanja postoje dve škole mišljenja. Jednu možemo nazvati "anti-recesionom" a drugu "likvidacionističkom". Prva tvrdi da je neuposlenost resursa veliki problem, da nije važno kako je do nje došlo, nego da je problem kako da se ista prevaziđe. U tu školu spadaju i kejnzijanci i monetaristi, i novi klasičari i "tržišni" monetaristi i novi kejnzijanci. Svi se oni slažu da su cifre GDP merodavne, da država mora da uradi nešto da poveća proizvodnju i spreči pad nacionalnog dohotka. Jedini kamen razdora među njima je šta tačno treba uraditi. Kejnzijanci tvrde da pošto je privreda u "zamci likvidnosti" tj ljudi iracionalno gomilaju keš umesto da troše i investiraju, država mora da investira kroz svoju potrošnju (argument "fiskalnog stimulusa"). Razne verzije monetarizma i čikaške teorije (koje uživaju podršku velikog broja pro-tržišno mislećih ljudi) kažu: kakva zamka likvidnosti, ako samo centralna banka mudro menadžeriše monetarnu masu (oni imaju razne i raznovrsne ideje o tome šta ovo tačno znači) recesije ili neće biti ili ćemo je ublažiti. Ali, bez obzira na ove razlike, konsenzus obe škole je da je neuposlenost resursa loša stvar i da se može prevazići državnom politikom ove ili one vrste.
Druga škole je "likvidacionistička". U nju spadaju uglavnom sledbenici "Austrijske" škole, prvenstveno Mises, Hayek, Schumpeter i Rotbard. Oni kažu, neupošljenost resursa je samo posledica dubljeg procesa pogrešnog investiranja koje je izazvano veštačkim snižavanjem kamatne stope koje zajedno efektuiraju sistem frakcionog bankarstva i centralna banka. Oni stvaraju neodrživu proizvodnu strukturu sa suviše mnogo investicija u dugoročne i "zaobilazne" projekte. Recesija je zato dobra stvar protiv koje se ne treba boriti a neupošljenost resursa samo neprijatna prolazna posledica procesa korigovanja pogrešno učinjenih investicija, proces koji košta jer nije lako preko noći prenameniti specijalizovanu kapitalnu opremu i radnu snagu namenjenu sofisticiranim dugoročnim projektima koji su sada neisplativi i moraju se prekinuti. Drugim rečima, neupošljenost resursa je deo rešenja a ne problema.
Paradigma likvidacionističke škole mišljenja je Mizesova metafora zidara. Ilustrujući fenomen poslovnog ciklusa Mizes traži od nas da zamislimo zidara koji je projektovao da izgradi određenu kuću, sa određenim brojm spratova, sa određenim arhitektonoskim rešenjima itd. Sve je bazirano na kalkulaciji količine materijala koja će mu trebati (cigle, cement, gvožđe itd). Izgradnja napreduje, i taman kad je započet poslednji, četvrti sprat, projektant shvata da neće biti dovoljno cigli da se sprat završi. Šta da se radi? On je angažovao majstore, sa odeđenim kvalifikacijama, sa određenim umećima i određenom kapitalnom opremom, i za određen broj sati. Sve ove investicije su bile bazirane na pogrešnoj proceni količine materijala koja mu stoji na raspolaganju. Očigledno, kuća ne može da se završi na način kako je planirano. Recimo, mora da se otkaže ugovor majstorima koji su trebali da završe četvrti sprat i majstorima koji su trebali da rade krov. To košta (i stvara nezaposlenost). Mora da angažuje nove majstore koji će da sruše već igrađeni deo četvrtog sprata. To košta još više. I mora da plati nove majstore koji će napraviti drugi tip krova sa potpuno drugom opremom. Gde da ih nađe u tako kratkom roku? Ako ih ne nađe pod hitno, i oni koji treba da rade na krovu će ostati bez posla. Moraće možda da sruši deo trećeg sprata da bi postavio ovaj drugi krov. Ako ne pronađe te majstore, cela stvar dodatno tone i on gubi još više novca. Noćna mora. Ali, ima li alternative?
Očigledno zanačajan deo resursa će biti uništen u ovom procesu. Mnogi majstori koji bi radili na starom grandioznom krovu će ostati bez posla. Mnogo pogrešno utrošenog materijala će biti uništeno. Ali, naš građevinar nema izbora. On mora da napravi nešto smisleno u situaciji u kojoj se našao, mora da narapvi neku funkcionalnu kuću, makar manju i skromniju, kao što i individualni potrošač koji se prezaduži mora da likvidira neko putovanje na Havaje ili novi plazma televizor. Razlika je što kod investicija to najčešće nije tako bezbolna amputacija nego podrazumeva vreme da se nađe nova upotreba resursima, i troškove koji se ogledaju u nezaposlenosti i "neupošljenosti kapaciteta". Jer u isto vreme i drugi "majstori" likvidiraju svoje spratove, prenamenjuju materijal, traže nove radnike koje nije lako naći itd.
Iz likvidacionističke perspektive, jedini smisao argumenta da treba "uposliti neupošljene resurse" je da treba sprečiti ceo ovaj proces prilagaođavanja i korigovanja investicionih grešaka počinjenih u prošlosti. Recimo, tako što ćemo drogirati ili napiti našeg glavnog zidara i ubediti ga da je sve ok, da ima dovoljno cigli, samo napred, možda treba podignuti i peti sprat.
Kao što sam ja ranije pisao, osnovna razlika između likvidacionista i antirecesionista je u tome što prvi veruju da su kapital i rad heterogena, specifična dobra čija nagla prenamena košta, i plaćanje te cene je nemoguće izbeći. Anti-recesionisti veruju da su kapital i rad homogena dobra, koja skladno fluktuiraju između različitih privrednih grana i firmi tražeći najveći prinos, kao sistem spojenih sudova. Ako ovaj mehanički sistem zariba, ako fluktuiranje prestane da bude skladno nego se pojavi nezaposlenost, onda antirecesionista u tome vidi kvar mehanizma i predlaže neko inženjersko rešenje kako da se kvar ukloni i mehanizam ponovo osposobi: kvantitativnim popuštanjem novca, fiskalnim stimulusom, snižavanjem diskontne stope, nešto se mora uraditi. Njega ne znaima šta se dešava dole, na "mikro" nivou, jer je mikro nivo irelevantan, budući da su kapital i rad homogeni (u njegovom modelu sveta) i važno je jedino šta kažu agreatne cifre zaposlenosti, inflacije, proizvodnje itd.
Stoga, da zaključim, kejnzijanci greše kad tvrde da postoji neka posebna "depresiona ekonomija" koja se karakteriše neupošljenošću resursa i za koju standardna ekonomija ne važi: Ali, greška se ne može opisati metaforom razbijenog prozora, nego pre metaforom pijanog zidara. Ali, nevolja je što u pijanog zidara veruje 95% ekonomista, ne samo kejnzijanci.
1 comment:
A što s ovakvom analogijom: zidar zida kuću za naručioca koji mu plaća kat po kat. Na pola četvrtog kata naručilac se predomisli i neće više da plaća nego počne da gomila novac na računu.
Likvidacionistička analogija, ako sam ju ja dobro shvatio, a moguće je da nisam, traži da naručilac i dalje želi svoj četvrti kat, i plaća ga po dogovoru, ali zidar negdje u procesu otkrije da su mu poskupile cigle, ili rad, ili kapital ili nešto peto, jer je pokrenuto previše projekata odjednom, zavaranih niskom kamatom, koji se svi natječu za iste resurse.
Ali to bi trebalo biti empirijski vrlo provjerljivo. U depresijama/recesijama firme bi trebale propadati na način da im troškovi rastu pa one dižu cijene, a ne zbog nedostatka narudžbi pri istim cijenama.
A mislim da je pad potražnje ipak činjenica, a ovo prvo nije.
Post a Comment