Nevidljiva ruka uzvraća udarac. "Frackingom"

"Debata" oko globalnog zagrevanja, tj klimatskih promena, tj klimatskih poremećaja je pomalo zamrla, što pod utiskom odbijanja majke prirode da sarađuje sa katastrofičkim predviđanjima, što pod teretom skandala poput Climategatea koji su poprilično narušili kredbilitet proroka smaka sveta, što pod uticajem nezainteresovanosti javnog mnenja na Zapadu, a posebno u Americi, za dalje propovedi o bilo kakvom, a najmanje klimatskom, smaku sveta.

Ipak, meni se čini da je po dugoročne šanse zelenih da ovo pitanje vrate na dnevni red mnogo ubitačniji sledeći malo komentarisani fakat: od 2007 naovamo emisija CO2 u SAD stalno pada, i projekcije do kraja ove godine kažu da bi emisija trebalo da padne na nivo iz 1990 godine (u ovom trenutku je negde na nivou iz 1995)! Dakle, bez ikakvog regulatornog ograničenja, bez Kjotoa, bez klimatskih indulgencija i cele ostale mašinerije organizovane centralno-planske pljačke, SAD su smanjile emisiju opakog CO2 sa oko 6 miliona metričkih tona na jedva nešto više od 5 miliona metričkih tona! Praktično dostigle kvotu koja je bila propisana nesrećnim Kjoto protokolom. Obama se obavezao propalim Kopenhagen sporazumom da smanji emisiju 17% ispod nivoa 2005 do 20020. Već sad je Amerika dostigla Obaminu kvotu. Nismo videli nikakvo slavlje u Beloj kući. Zašto?

Odgovor je vrlo jasan i  glasi - ovo se desilo bez ikakve zasluge vlade, zapravo uprkos svemu što je vlada učnnila. Za ovaj veliki pad emisija CO2 odgovorna je stara dobra i ubitačna nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Razlog što se gas života sve manje emituje u SAD je što elektrane na ugalj sve više izlaze iz upotrebe, a izlaze iz upotrebe jer se prirodni gas pokazuje mnogo jeftinijim od uglja. A pokazuje se jeftinijim od uglja zbog supermoderne tehnike bušenja zvane "hidrauličko lomljenje" ili od milja "fracking", koja omogućava da se dođe do neuporedivo većih rezervi prirodnog gasa nego sa starim tehnikama bušenja. Zato ponuda prirodnog gasa dramatično raste, cena pada, i ugalj postaje sve skuplji i nerentabilniji. A pošto se pri korišćenju prirodnog gasa emituju minorne količine CO2, njegova ukupna emisija dramatično pada. I zato levičari, na čelu sa američkim predsednikom, ne vole da se o ovome priča, jer je vrlo blamantno po njihovu teoriju i praksu. Njihov cilj nikad nije ni bio da se smanji emisija CO2 nego da se ona iskoristi kao izgovor za nametanje državne kontrole proizvodnje i potrošnje energije, i time indirektno stavljanje pod državnu šapu što većeg dela ekonomije i ljudskog života. Ovaj novi razvoj pokazuje ogoljeno svu totalitarnost njihovih ambicija.

I što je najbolje i za ive krugove najnepodnošljivije, ceo ovaj urnebesni, slobodno tržišni hiper-Kjoto se dešava uz povećanje potrošnje i smanjenje cene energije, dakle bez racionisanja, bez kontrole, bez centralnog planiranja ili žrtvovanja bilo koje vrste. To je potpuno nepodnošljivo. Što je najgore,  i sve druge vodeće svetske sile (osim Evropljana koji su ionako jedna umereno- klimatska banana republika) okreću se "frackingu". Najveće rezerve prirodnog gasa osim SAD, Kanade i Rusije nalaze se u Kini. I Kinezi su maksimalno "napaljeni" na fracking, već su u toku niz projekata da se počne sa ekploatacijom na veliko. I za razliku od Zapada, kod njih nema nekih "regulatornih ograničenja". Oni se bave biznisom, ne spasavanjem planete. Projekcije (po pravilu konzervativne) kažu da će oslanjanje na ovu tehniku dobijanja prirodnog gasa znatno smanjiti njegovu cenu, i kad se Kinezi i Rusi ozbiljnije uključe verovatno u brzom roku desetkovati globalnu emisiju CO2.

Ovo bi trebalo da je odlična vest za envajornmentaliste, ne? Bez po muke se nazire rešenje "problema klimatskih promena". A, ne, ne budite naivni. Na Zapadu već postoji anti-fracking lobi. Procedura je opasna, potencijalno može da zagadi vodu, zemljište, ljudsko zdarvlje i treba je ili zabraniti ili ograničiti. Kao i svaki zaista efikasan izvor energije koji povećava standard i ljudima olakšava život i ovaj je "neprijatelj životne sredine". Nuklearna energija je najbezbedniji i najčistiji oblik dobijanja energije: upravo zato je stavljena na krst i praktično zabranjena u najvećem delu sveta. Fracking je taze proizvod koji enormno brzo napreduje: zeleni zapravo nisu ni imali vremena da shvate šta ih je snašlo jer se ceo ovaj trend o kome govorim dogodio u poslednjih 4 godine; pre toga je fracking igrao marginalnu ulogu. Samo jedan podatak će to zorno posvedočiti: 2000 godine udeo uglja u emisiji CO2 u Americi je bio 52%, da bi do 2008 pao na oko 48%. A onda je za samo tri godine do 2011 sa 48% pao na 32%, dok je prirodni gas porastao na 32%! Tako da oni nisu imali vremena da razviju dovoljno snažan anti-fracking lobi. Još uvek nisu podigli dovoljnu prašinu i paniku u javnosti oko "opasnosti" koje od njega prete. Delimično i zato što se posledice ove tehnike po smanjenje CO2 još ne naglašavaju dovoljno. Ali, nemajte sumnje, u narednim godinama kad ovo pitanje postane mnogo šire komentarisano, i kad postane jasno kakvu smrtnu pretnju po ekološko-industrijski kompleks predstavlja ova nova tehnologija, treba očekivati veliku ofanzivu protiv nje, sličnu onoj protiv nuklearne energije.

Fracking je smrtna opasnost za ekološke mračnjake, fracking znači život za najsiromašnije i bolji standard i jeftiniju energiju za sve ostale. Štaviše, posledice njegovog korišćenja još jednom demonstriraju moć nevidljive ruke i spontanog razvoja društva, kao i iluzornost, jalovost i destruktivnost socijalnog inžinejringa,  i političkog upravljanja društvom. Liberali bi trebalo od frackinga da naprave "posterchild" superiornosti kapitalizma i bankrota socijalističkog planiranja.

Vox Populi za fiksni kurs

Možda nismo ubedili eksperte u prednosti fiksnog kursa, ali komentatori su svakako prelomili. 

Spam filter

Mi sami komentare brišemo vrlo retko, ali sama Blogger platforma ima spam filter koji mi ne kontrolišemo, a koja ponekad ne propusti i po neki komentar koji nije spam. To mi vidimo tek ako pogledamo taj folder obrisanih spamova, što ne radimo često jer su tamo najčešće samo stvarni spamovi. Slično kao što radite sa svojim emailom.

Poenta je -- ako vam komentar nije objavljen a mislite da nema razloga za to, onda nemojte pretpostavljati da smo ga obrisali, jer je verovatnije da je u pitanju spam filter. Napišite bilo kome od nas email (imate ih kad kliknete na imena sa strane) i potražite da se komentar pusti.

To se desilo upravo sada pa sam otvorio spam folder i video da je bilo i dosta ranijih slučajeva kada su komentari ostajali blokirani, bez našeg znanja.

Copy/paste egocentrizam

Iskreno, leto je, malo sam se ulenjio, a kako sam prilično zadovoljan linkovanim intervjuem, ovo mu dođe kao da tvitujem o svemu i svačemu, tradicionalno šireći optimizam. Ili parafrazirajući reči naših političara, nije red da usraćujem sebe našoj slobodarskoj web zajednici.

Promišljena demokratija

Sećam se da je Vuk Drašković u jednom intervjuu na pitanje kako komentariše slabe pozicije SPOa prema istraživanju javnog mnjenja ironično pitao novinara da li je uopšte neophodno da se organizuju izbori kada je istraživanje već sve reklo. Vuk je delimično u pravu.

Volja građana se sprovodi indirektno (izbori) i direktno (referendum). James Fishkin sa Stanforda tvrdi da je donošenje odluka na osnovu istraživanja javnog mnjenja (promišljene demokratije) daleko bolja direktna opcija od organizovanja referenduma. Fishkin ne navodi samo očigledne razloge, značajno manje troškove, već tvrdi da bi i kvalitet odluka bio bolji. 

Prvo, dobar uzorak bi bio reprezentativniji od referenduma zbog male izlasnosti. Dobar uzorak predstavlja mišljenje 100% populacije sa pravom glasa dok referendum predstavlja mišljenje daleko manjeg broja glasača. 

Drugo, Fishkin tvrdi da bi za razliku od prosečnog glasača, svaki građanin koji bi bio u slučajno izabranom uzorku daleko savesnije pristupio analizi problematike jer bi njegov ili njen glas bio mnogo relevantniji čime bi bio rešen i problem racionalne nezainteresovanosti. 

Treće, Fishkin tvrdi da bi interesne grupe i novac uopšte imale daleko manji uticaj na konačni ishod odluka. 

Pogledajte ceo tekst ovde. Promišljena demokratija je moj slobodni prevod termina "Deliberative democracy".  

Pussy Riot i dosledni libertarijanci

Lew Rockwell je lider grupe američkih libertarijanaca okupljene oko Mises Instituta iz Alabame, grupe koja sebe smatra boljim, beskompromisnijim i doslednijim libertarijanaca od ovih sa Cato Instituta, Reason magazina ili George Mason univerziteta. Rockwell je osnivač Mises instituta, najbliži saradnik Murraya Rotbarda i dugogodišnji šef kabineta Rona Paula. Samo nemojte da vas ime "Mises" u institutu zavara -- ličnost koju Institut prvenstveno promoviše je Murray Rothbard.

Šta ovi dosledni, beskompromisni libertarijanci misle o slučaju Pussy Riot u Rusiji? Devojke su dobile po dve godine ruskog zatvora za protestni nastup u crkvi.

Evo šta kaže blog Lewa Rockwella: Zapadni mediji su pristrasni, naivni, ne razumeju suštinu slučaja i "pojednostavljeno misle da je Putin čudovište koje hoće da uništi svakoga ko se protivi njegovoj vlasti, samo zato što dolazi iz KGB-a". Ali ustvari, ceo slučaj nema veze sa gušenjem slobode govora i političkog izražavanja, već ruska pravna država sprovodi red i zakon. Kao dokaz da je to u redu, blog navodi neke članove nekih britanskih i poljskih zakona - mada je malo teže naći slučaj gde su britanske vlasti ili poljske vlasti posle 1989. nekoga stvarno poslale na robiju zbog ovakvog ili sličnog prekršaja.

Pisac bloga ima i druge ubistvene argumente protiv Pussy Riota:

- "One i nisu nikakva grupa jer nisu snimile ništa." To je, naravno, za zatvor.

- "Dobijale su grantove Soroša i organizacija koje finansira američka vlada." Samo što je to dozvoljeno i skroz legalno, svuda pa i u Rusiji.

- "Jesu li feministi? Imaju li filozofiju?" Sve jaki razlozi za gulag, nema sumnje.

Eto to kažu samozvani dosledni libertarijanci - i nije im prvi put. Zato što se protive američkoj spoljnoj politici, oni redovno upadaju u zamku podrške svim protivnicima američke spoljne politike, ma ko oni bili. Ako ste belosvetski diktator uvek možete računati na podršku ovog dela libertarijanaca. Iako je to ekipa iz koje i Ron Paul regrutuje kadrove, sam Paul je inteligentiji i ume jasno da razgraniči da protivnik vašeg protivnika nije uvek i prijatelj.

Ovo su, inače, isti oni od kojih mnogi libertarijanci uče ekonomiju. Ista ekipa je opsednuta idejom da je frakcionalno bankarstvo nekakva prevara (što je tvrdio Rothbard), kao i da je ono inflatorno (što je i Rothbard znao da nije tačno ali ih je nekako i u to ubedio). Naravno, čitajte Rothbarda po svaku cenu, pa i Rockwell i ostali imaju ponešto dobro da kažu (mada ih ja ne pratim redovno), ali budite oprezni i ne zaboravite da razmišljate svojom glavom kada to radite.

Rasime spasi se

Oduvek me fascinira Rasim Ljajić. On je deo gotovo svih vlada od 2000. godine, a kontinuitet je da se u javnosti ponaša kao dobroćudni NVO aktivista ili kao član nekog saveta bez jasnog mandata. I to je bolje od onih koji svu svoju energiju usmeravaju na još dublje ukopavanje u rupu, ali današnji intervju koji nije bio ništa posebno drugačiji od drugih me je nekako rastužio.
Novinari su istrgli jednu uopštenu i besmislenu rečenicu koja je lajtmotiv sadašnje vlade - bogati će sada da osete krizu. Na stranu ko je sve bogat - kada bi oni zaista osetili krizu kroz povećanje poreza, jer se to jedino najavljuje, efekat bi bio nikakav. Firme koje iskazuju profit ne bi ga iskazale, one koje neće da se služe računovodstvenim marifetlucima bi otišle iz Srbije, bogati bi dali još manje u budžet, a socijalisti bi dokazali da oni više mrze uspešne nego što brinu o siromašnima. Na nesreću, naši socijalisti su mnogo više pokvareni, pa će oni bogate da kazne tako što će tražiti načine da "pomognu privredi" kroz još više državnih linija za finansiranje, neslobodno trgovanje, dirigovanje cena, ukratko kroz socijalizaciju pogrešnih poslovnih odluka. Uzmeš im dinar, daš im 100. Ali ne svima.
Pitanje koje mi se nameće je koji će to vrhunski menadžer otići da radi u javno preduzeće za platu od 1400 evra, osim ako i dalje nema prostora da se zarade još dve-tri plate, a možda i ponešto više. Dakle, ili se i dalje može kraduckati ili će samo najgori menadžeri rešavati najveće probleme.
Hoće ministar i predvidljiv kurs, ali neće fiksni kurs, hoće ministar izvoz, ali kaže da je teško privući investicije, između ostalog jer i najavljuje da će kazniti uspešne firme. Ne ide to tako.
I kod zaštite standarda dosledno, štitićemo standard i onom ko zarađuje 10.000 evra i onome ko zarađuje 10.000 dinara, kroz kontrolu cena. Kolosalno rasipanje.
Sve u svemu, prolaze dani, a nova vlada se vuče po inerciji. Ni gora ni bolja od prethodne.

Psihopatologija sporta

Nedostatak sopstvenog uspeha gotovo uvek ostavlja tragove na ponašanje pojedinca, a forme psihopatologije mogu biti različite. Mi smo upravo svedoci da se jedan solidan uspeh mlade sportiskinje pretvara u najgoru psihopatologiju, kako političara manipulatora, tako i vox populi poderanih gaća sa fiks idejom da su Srbi (ah šta nisu sve) i da to treba da se promeni (i šta još ne sve). Ja bih krenuo od glave.
Duboko sam uveren da premijera, koji se osim japanskim biciklima i seoskim putevima, sada bavi i pojedinačnim sportistima, teško boli briga za našu uspešnu olimpijku. Da je tako već bi do sada našli načina da finansiraju taj sport koji omogućava nenadano mnogo slikanja i izliva brige u javnosti, a konsekventno i svojatanja tuđih uspeha u nedostatku sopstvenih. Kako je izvesno da premijer pripada onoj retko nepodeljenoj Srbiji gde 99% Srba pre 11.8 oko 22h nije ni znalo da postoji tekvando ili ga je 'ladno moglo pomešati sa trambolinom ili modernim petobojem, izvesno je da je ovo samo instant korišćenje tuđeg uspeha u cilju sopstvene promocije. Na prvi pogled šteta je što mu se nije kao BoTi namestilo da svojata Đokovića, ali ovo je i bolje, jer socijalno odgovorni premijer mora da podrži male. Vox populi PG, sa druge strane, sledi staru matricu ja sam bez uspeha - Milica je uspešna - Srbi su uspešni - ja sam uspešan. Platiti instant 100.000 evra cca iz budžeta za peglanje ovakvih frustracija je sitan novac. Nabaciti budućim generacijama da plaćaju cca barem 25 godina tri prosečne plate, a ostatak penzionerskog staža razliku između sportske i obične penzije je takođe sitnica, plaćaće ih oni koji se još nisu ni rodili.
Psihopatologija je još veća kada se navode razlozi, a oni su promovisanje Srbije u svetu. Sportisti su naši ambasadori. Nole privlači investicije, kada nema Noleta dobra je i Milica. Sušta istina. Svi, naravno, znamo koliko smo rado otišli u zemlju pobednice na 100 metara leptir na Svetskom prvenstvu u plivanju 2009. godine. Još mi se nisu stišali porivi da svoj novac investiram u zemlju pobednice u trostavu sa 60 metara na Olimpijskim igrama 1992. godine. Moje misli su uvek sa narodom zemlje koja je dala srebrenog na 400 metara mešovito na malim bazenima 2010. godine. Dakle, to je puko glupiranje. Mali narod, veliki kompleksi. I još jedna stvar koja izbija iz srži Srbije kao zemlje koja nije zajednica - ako se učini nešto dobro za svoju zemlju to treba da se meri u novcu, privilegijama, stanu, penziji... Ne traže to svi sportisti, jedan je Čavić, ali to podgreva stav da je značenje rodoljublja u Srbiji potpuno izvitopereno, a da činjenica da slušamo Bože pravde umesto Hej Sloveni nije mnogo promenila svest.
Ovakav sistem motivacije doveo je do toga da Nađa Higl opravdava onu Kineskinju koja je popravila svoj rezultat za 7-8 sekundi za godinu dana. Kada Nađa može toliko da ga pokvari, može i ona da ga popravi. Nije ni ona kriva, gde je njoj motivacija da se dalje bavi plivanjem. S druge strane, postoji poplava bavljenja sportovima koje niko neće da gleda, u kojima nema novca, ali ima nade da će se zablistati jednom na svetskom prvenstvu ili olimpijadi i rešiti problemi. Kakvo je to kolosalno usmeravanje ljudske energije u pogrešne namene.
I za kraj, ovim se šalje poruka da se stan i penzija ne zarađuju nego zaslužuju. Da je pitanje kako nagraditi fon Burga, a kako Mandićevu. Društvo kome nije jasno da se stan i penzija moraju zaraditi stoji na klimavima temeljima.
A meni je pomalo žao, kao da imam nešto protiv osobe koje je zaista uspešna u svom hobiju/poslu, jer nije lako biti prvi u svetu ni u ležanju u ladovini, a kamoli u sportu. Lepše bi bilo da je svoj uspeh unovčila kroz marketing umesto da se nad njenim ličnim dostignućem otimaju političari bez uspeha i isfrustrirani pojedinci.

Španske banke

Te 2008. godine, španske banke su uzimane kao dokaz neophodnosti veće regulacije. Ako se sećate prvog naleta finansijske krize, kad je 15 sekundi posle početka krize svima bilo jasno da su za sve krivi neoliberalizam i deregulacija (koje nije bilo), Španija je uzimana kao primer zemlje gde je dodatna i nešto stroža finansijska regulacija sprečavala bankarsku krizu. Ako se ne sećate, evo par nebitnih članaka o tome.

Kada sada pogledamo bilans, španske banke su ubedljivo najgore u Evropi. Druge zemlje su u većim dužničkim krizama od Španije, ali od banaka, španske su u najvećem problemu. Španija je jedina zemlja koja je iz interventnog fonda evrozone dobila novac specijalno za spasavanje banaka -- par drugih je dobilo za otplatu državnog duga. 

Da ima simetrije, sada bi u toj španskoj regulaciji možda trebalo da se traži krivac za problem. Možda je dodatna regulacija uzrok problema. Ali to je ideja prema kojoj postoji neobjašnjiv otpor. Pristalice regulacije u suštini jednostavno misle: što više, to bolje. Protivnici regulacije misle: višak regulacije je skup i nepotreban. Ali čak ni protivnici regulacije ne razmatraju mogućnost da neka regulacija ne mora da bude samo nepotrebni višak, već da možda sama po sebi izaziva problem. 

To ne bi trebalo da bude tako kontroverzna ideja -- regulacija menja ponašanje banaka i ako u regulaciji postoji greška, banke će se ponašati pogrešno. Nemam dokaz da je ovo bilo tako u slučaju španskih banaka, ali prilično sam siguran da važi kao princip.

Sportovi na budžetu

Objavio sam bio post sa tabelom u kojoj se nalaze svi sportski savezi i organizacije koje finansira Ministarstvo omladine i sporta.  Iz nekog razloga, ta ogromna tabela je pravila problem u prikazivanju celog bloga, pa sam morao da je skinem. U svakom slučaju, klikom na link možete doći do tabele. Otvorite fajl, imaćete priliku da čujete za neke nove sportove. Izvinjavam se i komentatoru  čiji sam komentar morao da obrišem. 

***

Kao dodatak na Slavišin post, evo tabele iz Rešenja o raspodeli sredstava za programe granskih sportskih saveza Srbije, Sportskog saveza Srbije i ostalih sportskih udruženja koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, koji sam našao na sajtu Ministarstva omladine i sporta, za 2011. godinu. Ukupan iznos je oko 1,26 mlrd dinara.

Razočaran sam što šahboks kod nas još ne postoji...

Means testing - za i protiv

Dušan Pavlović daje nekoliko predloga kako bi Grad Beograd mogao da uštedi novac. U suštini, Dušan smatra da Grad, ako već treba nekome da pomaže, treba da pomaže siromašnima, a da nema potrebe da dobro stojeći građani plaćaju subvencionisane cene vrtića, prevoza i slično.

U nemogućnosti da pronađem srpsku frazu za ovo o čemu Dušan piše, koristim englesku "means testing". To znači da, da bi se neko kvalifikovao za neku subvenciju/program socijalne pomoći, mora prvo da dokaže da nema dovoljno sredstava. Nekada se radi o prihodu, nekada o imovini, a nekada se oba kriterijuma uzimaju u obzir.

Koliko ja znam, na nacionalnom nivou postoje samo dva "means tested" programa socijalne pomoći - novčana socijalna pomoć (do nedavno se program zvao MOP - materijalno obezbeđenje porodice) i dečiji dodatak. Da ne ulazim u preterano objašnjenje, ali recimo da uslove za ove programe uglavnom ispunjavanju samo zaista siromašni, a da mnogi realno siromašni na selu ne mogu da ostvare pravo na ove programe jer imaju više od 0,5 hektara zemljišta i previsok "katastarski prihod" (što je posebno besmisleno, jer taj katastarski prihod nije revalorizovan jedno 20 godina, a čak ni inicijalno nije imao mnogo smisla). Na lokalnom nivou postoje i drugi programi koji su means tested - recimo većina gradova i opština ima programe jednokratne pomoći, gde se siromašnima daju pare, ili recimo drva za ogrev. Svi ostali socijalni programi u Srbiji (besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, penzije, subvencionisana struja, gas i grejanje i slično) nisu means tested i na njih ima pravo svako, bez obzira na materijalno stanje.

Means testing deluje kao očigledno dobra stvar - država može da smanji rashode (alternativno, poveća prihode) i tako smanji deficit, a vremenom i poreze. Dakle, deluje sasvim logično da država ne treba da subvencioniše one koji imaju pare.

Iako se generalno uglavnom slažem sa ovim pristupom, treba biti svestan dva velika problema sa means testingom.

1. Najveći problem je što means testing uvodi ogromne granične stope "poreza" (porez stavljam pod navodnike pošto se ne radi o pravom porezu, već o gubitku prava na subvenciju), naročito ako program nije dobro osmišljen. Evo primera iz koga će (valjda) biti jasno o čemu pričam.

Recimo da Pera zarađuje 10.000 dinara mesečno i da postoji socijalni program koji kaže "svi koji zarađuju manje od 11.000 dinara dobijaju od države još 3.000 dinara mesečno". Pera znači sada ima ukupni dohodak od 13.000 dinara. Onda Žika ponudi Peri da mu Pera okreči stan za 5.000 dinara. Ali, za Peru to nije 5.000, jer ako prihvati posao gubi pravo na one 3.000. Dakle, ako prihvati i okreči stan, imaće 15.000 dinara, što znači da je krečio za 2.000 dinara, odnosno granična poreska stopa (na tih dodatnih 5.000) je celih 60%. Da sam pretpotavio da je cena krečenja 1.500 dinara, Pera bi na tih 1.500 dinara prihoda platio 3.000 "poreza", odnosno poreska stopa bi bila 200%, što znači da ga krečenje u stvari košta.

Rekao sam i da je problem "ako program nije dobro osmišljen". Primer koji sam naveo je upravo takav primer loše osmišljenog programa, jer postoji oštra linija razgraničenja - ako zarađuješ 10.999 dinara dobiješ još 3.000, ako zarađuješ 11.001 ne dobiješ ništa. Dobar deo means tested programa u Srbiji (uključujući i "13. penziju") su upravo ovakvi. Rasponima problem može da se ublaži (da se granična poreska stopa snizi), ali ne može da se reši - neki pragovi prosto moraju da postoje


2. Drugi ozbiljan problem sa means testingom je što je on veoma administrativno zahtevan. Na primer, nema nikakvog smisla voditi program socijalne zaštite koji je usmeren na pojedince, a ne na porodice. Kakve veze ima što je neko bez posla i ima prihod nula, ako mu žena zarađuje 2.000 evra mesečno? Dakle, potrebno je imati vrlo dobre registre porodica (i, prethodno, razjasniti da li govorimo o porodici ili domaćinstvu, šta sa parovima koji žive zajedno, ali nisu venčani, šta sa parovima koji jesu venčani, ali ne žive zajedno, šta sa decom koja studiraju, jel su ona domaćinstvo za sebe, ili nisu i slično), a onda imati i registre o njihovim prihodima i imovini. Načelno posmatrano, sve je to moguće uraditi, svako od nas ima JMBG, Poreska uprava već ima podatke o prihodima i imovini.

U stvari, da li ima? Pa, u mnogim slučajevima nema. Često PIO fond ne zna da je neko inostrani penzioner, ne znaju koju imovinu imaju naši građani u inostranstvu (recimo u Bosni i Crnoj Gori), da ne govorim o prihodima iz sive ekonomije i poljoprivrede, kao i o neuknjiženim kućama, stanovima i vikendicama. Uzmimo i tipično seosko domaćinstvo koje jede svoje meso, sir, voće i povrće. Kako to uzeti u obzir? Nemam pojma. Možemo, naravno, reći da to nije bitno, ali onda prihvatamo da su porodica na selu i porodica u gradu koje imaju po 10.000 mesečno prihoda u novcu u istoj situaciji. A jasno je da nisu - porodica na selu skoro sigurno neće gladovati. Porodica u gradu lako može da gladuje.

Takođe, da li u obzir uzimamo lokalne troškove života? Jasno je da su 20.000 dinara prihoda u Surdulici i 20.000 u Beogradu različite stvari. A opet, čak i ako jeste "jasno", kako tačno to uzeti u obzir?

Takođe, da li u obzir uzimamo i starost i bolest? Neko ko ima 1.000 evra prihoda, ali zbog bolesti mora da izdvaja 900 evra za lekove nije tako bogat kao što izgleda samo na osnovu prihoda. Kako uzeti u obzi sposobnost/nesposobnost za rad? Da li uopšte neko ko je mlad, zdrav, obrazovan, a ne radi, treba da ima pravo na pomoć, iako ima prihode nula?


Međunarodna praksa je veoma različita. Recimo, veliki deo evropskih zemalja ima univerzalni sistem dečijih dodataka, gde svaka porodica sa decom dobija mesečno pare od države (u Engleskoj, za decu mlađu od 20 godina, dobija se po 80 oko funti mesečno po detetu). Kod nas se dečiji dodaci "means testiraju". 

Jasno je da svaki program socijalne zaštite (bilo da je means tested ili univerzalan) čini nerad relativno atraktivnijom opcijom u odnosu na rad, ali mislim da je nesumnjivo da je means testing (zbog već navedenih destimulativnih efekata visoke granične poreske stope) lošiji od univerzalnih programa po pitanju destimulisanja rada, a takođe je podložan laganju, manipulaciji, korupciji, a i administrativni trošak je visok. Sa druge strane, means tested programi su jeftiniji (jer se ne odnose na celu populaciju), pa su poreske stope niže. A porezi naravno takođe negativno utiču na rad.

Mislim da je konačnu ocenu veoma teško dati.

Ako vas ova tema zanima, predlažem kraću raspravu između Bryana Caplana i Davida Hendersona od pre par godina: inicijalni Bryanov post, Davidov odgovor, Bryanov odgovor, Bryanov ultimativni argument, David priznaje poraz.

Kako to?

B92/Tanjug su u pravu:

Skok vrednosti dinara proteklih nekoliko dana najvećim delom je posledica nastavka restriktivne monetarne politike NBS i povećanja referentne kamatne stope.

Ko bi rekao da je to moguće. Do pre neki dan nas je NBS uveravala da dinar nema veze sa NBS i njenom politikom, već da pada zbog nekonkurentne privrede.

Tekvondo na budžetu

I neizostavno su krenule priče o nagrađivanju sportista koji su svojim medaljama ugled Srbije vinuli u još više visine. Ovog puta, za sada, nisu sami sportisti ti koji traže novac i stanove, kao što je Milorad Čavić besramno radio, već to za njih traži javnost.

Javnost ako hoće, može vrlo lako da potkrepi priču delima. Neka otvore žiro račune i neka uplate kome koliko misle da treba.

Tu inicijativu može da pokrene i Olimpijski komitet Srbije i imaju odličan primer na koji se mogu ugledati: Olimpijski komitet SAD je nevladina organizacija koja ne dobija ništa iz budžeta. I gle, protivno zakonima logike, opet su osvojili najviše medalja. 

Američki olimpijski tim, uključujući i troškove priprema i putovanja, finansira se isključivo privatnim donacijama. To se sve lepo vidi na sajtu, tamo ćete naći i tačnu strukturu prihoda i troškova. Kad se kaže da američki sportisti dobiju toliko i toliko za osvojenu medalju, to daje Olimpijski komitet koji je novac sakupio dobrovoljnim privatnim donacijama. 

To je bolje za budžet, ali je pre svega zdravije za društvo. Javnost tako nema šta da traži i zahteva, već može da uštedi reči i pređe na dela.

Našla vreća zakrpu

Romney je objavio juče da će Paul Ryan da bude njegov kandidat za potpredsednika. Konzervativci su oduševljeni jer smatraju da je Ryan "fiskalni jastreb" koji će da dovede stvari u red, dok levičari već kreću sa kampanjom protiv Ryana kao uništitelja Medicarea i bezdušnog privatizatora svega i svačega.

Naravno, obe percepcije su jednako pogrešne, i stvorene su za propagandne potrebe oba štaba: Romneyu koji ima toliko putera na glavi treba neki lažni, plastični "fiskalni konzervativac" koga će da baci kao kosku Tea Partyju i motiviše ih da glasaju za njega. Obami treba isto tako fiktivni  "tržišni fundamentalista" kao strašilo.

Niko, naravno, ne veruje ozbiljno u te bajke o Ryanu. Ryan je tipičan establišment političar koji poslušno sledi naloge vrha stranke i nikad ne izleće: njegov čuveni plan fiskalne konsolidacije koji je uključivao reformu Medicarea (tzv means testing) je bio zapravo probni balon republikanaca, koji se pokazao loše i od tada je stavljen ad acta.I čak i taj plan je podrazumevao veći nivo poreza i potrošnje nego za vreme Bill Clintona i GW Busha, i (kobajagi) balansiranje budžeta 2040!.

Na sreću, osim propagande raznih zainteresovanih strana, mi imamo i druge, pouzdanije metode utvrđivanja koliko je neko zaista solidan kao "fiskalni konzervativac", a posebno ukoliko je taj 10 ili više godina u Kongresu, kao što je to slučaj sa Ryanom. A to je - kako je on glasao do sada? Da li njegovo ranije ponašanje opravdava reputaciju koju propagandisti pokušavaju da mu stvore danas.

Evo kratkog rezimea. Kad pogledate Ryanovo glasanje u Kongresu od 2001 naovamo jasno se vidi da je on vrlo daleko od bilo kakvog fiskalnog konzervativca. Evo spiska samo nekih stvari za koje je on glasao do sada.

- No Child Left Behind 2001 (nacionalizacija obrazovanja)
- Medicare Part D 2003 (najveće proširenje države blagostanja od Lindona Džonsona koje dodaje trilione i trilione novih obaveza u narednim decenijama za koje nema ko da plati)
- Subvencije za "affordable housing" 2006.
- Prvi ekonomski stimulus GW Busha 2008 (oko 100 milijardi dolara ukupno )
- Bailout automobilske industrije 2008.
- TARP bailout banaka 2008 (700 milijardi)
- Obamina druga runda stimulusa (192 milijarde dolara).
- Glasao svaki put za Obamino podizanje plafona za zaduživanje 2010 i 2011 (cena se meri opet u trilionima).

Čovek se ovde prosto pita: ima li bilo kakve big government nepodopštine koje su Bush i Obama smislili u poslednjih 10 godina a da Ryan nije glasao za nju? I to je uzdanica konzervativaca koji će da zavede fiskalni red?

Evo vam jedne deguntante ilustracije ko je i kakav je taj Paul Ryan. Ispod je jedan od najhisteričnijih govora u prilog TARP-u koji je iko održao u Kongresu, u kome Ryan bukvalno preklinje kongresmene da glasaju za bailout, inače će svet propasti:




 
Prijatno.

P.S. I naravno, ako ste pobojali da će vašingtonski "libertarijanci" možda propustiti da podrže ovog heroja slobodnog tržišta, nema razloga za brigu.

Iznenađenje, iznenađenje

Moody je upravo "doungrejdovao" slovenačke državne obveznice sa A2 na Baa2, što je samo dva stepena iznad "junk" rejtinga. Sve izvesnije je da će i njima trebati bailout vrlo uskoro. Izveštaj ovde.

Brali borovnice bez potvrde o obučenosti

Naleteo sam na sledeću vest na sajtu novoformiranog Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja. Bićete veoma srećni kada shvatite da pare koje plaćate putem poreza nisu bačene, već se koriste na polzu ubogog naroda:

Na teritoriji Vlasine kontrolisani su berači borovnica, kao i otkupna mesta u opštini Crna Trava, Surdulica i Bosilegrad. U toku kontrole zatečeni su berači borovnica bez potvrde o obučenosti berača za 2012. i ranijih godina. Oni su koristili nedozvoljena sredstva za branje borovnice, grabulje koje su im oduzete. Tokom vanrednih inspekcijskih pregleda oduzeto je 55 grabulja, a biće podneto 25 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, od čega će dva zahteva za pokretanje prekršajnog postupka biti podneta protiv DOO „Frigo -grand" Belanovica i DOO „Fungo - jug" Čukljenik, Leskovac.

Inspekcijski pregledi obavljeni su uz prisustvo policije i čuvarske službe PIO Vlasina.

Ne razumem mnogo toga u ovoj vesti....

1. Potrebna je potvrda o obučenosti da bi mogao da bereš borovnice??? Ja ih brao jednog leta na Kopaoniku, išlo mi je super bez ikakve obuke. Mora da sam prirodno talentovan za branje.

2. Shvatam da se grabuljama mnogo brže bere, ali mi nije jasno zašto uopšte čuvaju te borovnice? To raste u divljini, na padinama, nemamo valjda državno preduzeće koje se bavi pravljenjem džema i slatkog od borovnice, pa se ovo smatra krađom? Pobogu, propale bi da ih nisu oni ubrali, pustite bre ljude na miru.

3. Prisustvo policije??? Pa nisu ovo dileri droge, nisu švercovali heroin, nego BRALI BOROVNICE.

Slobodno tržište ponovo jaše

Tyler Cowen, profesor na GMU, direktor free market Mercatus centra, rado viđen gost na Cato institutu, kolumnista New York Timesa, vatreni sledbenik Milton Friedmana u ekonomskoj teoriji (jesam li propustio nešto?) piše sledeću ljubavnu odu ideji državnih subvencija svemu i svačemu a posebno ekonomskoj "nauci":

In general I am sympathetic to government funding for science, but I’d like to tack on a few points to these arguments in particular.

Is there possibly a higher external benefit to directing the attention of economists to teaching or community service rather than research?  Somehow this argument ends up underplayed when economists discuss subsidies.  Or how about subsidies for economics bloggers?  Presumably there is lots of good economics research which remains underpublicized and underutilized.  Isn’t that often the relevant choke point, not lack of new research ideas and findings?

I find it easy to believe the subsidies for economists would bring higher returns than the worst uses of federal funds.  But surely larger subsidies for economists are not the highest return projects before us.  Isn’t it worth listing which projects would be even better than subsidies for economists (or at least acknowledging that they exist)?  How about reporting “Subsidies for economists are better than farm subsidies, but not as good as medical R&D subsidies or 347 other uses of the funds”?  Presumably the goal is to bring about the best outcome possible, not just to advocate further subsidies for economists, right?  Right?  Right?  After all, that is what the economic method is all about.
Right?

A ceo post je reakcija na tekst dvojice takođe neviđenih šampiona slobodnog tržišta iz Čikaga Garry Beckera i Jamesa Heckmana koji se bune što federalna vlada smanjuje subvencije za nauku, a najviše za ekonomiju. Ako vam nije muka pročitajte. Evo karakterističnog citata:

There have also been gains as the result of federal support of the social and behavioral sciences, specifically economic research. Yet recent actions by Congress have threatened to restrict funding for basic research that focuses on economics. We believe such actions are misplaced, and would have long-term adverse effects on the economy and public health. Nonpartisan, peer-reviewed social and behavioral research is crucial in providing factual guidance to both the private and public sectors.

Shvatate? Ako vlada smanji dotok para ekonomistima, celo društvo ima da potone u mrak neznanja i gluposti. Ko bi nam pružao "guidance" u životu, da nema federalne vlade i njenih dobro plaćenih "eksperata"? Zamislite kakav haos bi nastao u monetarnoj sferi ako bismo smanjili subvencije ekonomistima koji to proučavaju. Ne bismo imali pojma šta se desilo 2008 niti kako to da sprečimo ubuduće. Bogu hvala da je vlada ulagala u tu oblast dovoljno do sada, pa smo se nekako izvukli. Hoćete da to izgubimo? Na šta bi ličio svet bez dobro plaćenih Fedovih centralno-planskih ekserata koiji kreiraju sve vrste sofistikovanih modela poslovnog ciklusa koji nas štite od istih? Jel biste vi mogli da živite u takvom svetu? Ja ne bih, bogami. Ili zamislite kad bi se smanjile subvencije laboratorijskom istraživanju reakcija ljudi u okviru bihevioralne ekonomije, stepena ljudske racionalnosti i iracionalnosti. Kako bismo onda optimalno regulisali sva moguća tržišta, od finansijskog do osiguranja, u cilju smanjenja negativnih efekata ljudske gluposti, ako nam nauka ne pruži sve detaljne analize ljudske gluposti? Ili kad bi nam uopšte moglo pasti na pamet, nama ne-ekspertima, da keš subvencije pojedincima i porodicama dugoročno stvaraju negativne efekte na radnu etiku, ako bismo sada ukinuli ili defundirali izdašne vladine programe više decenijskih istraživanja ovog problema? Ili ne daj Bože, pu-pu, daleko bilo, da se ukinu stotine miliona dotacija za analize efekata klimatskih promena na ponašanje veverica i rakuna, i slične cutting-edge istraživačke programe zaštite okoline? O tome ne smem ni da razmišljam.

A ako vam se moji argumenti ne sviđaju, vi ste zatucani srednjovekovni mrzitelj progresa, dinosaurus i sledbenik Rotbardovog kulta koji hoće samo da ekskomunicira jeretike.

Ko je smislio individualni mandat?

Tekuća praksa među američkim konzervativcima je da se osuđuje Obamacare i njegov zloglasni individualni mandat za kupovinu zdravstvenog osiguranja kao najgori atak na slobodu pojedinca od Džingis kana naovamo.

Naravno, istina je kao što znamo da su individualni mandat smislili ljudi iz konzervativne Heritage fondacije tokom 1990ih kao "free market alternativu" planovima Hilari Klinton, i da su koncept mandata podržavali svesrdno republikanski političari, na čelu sa Njut Gingričom. Obamin protivkandidat na sledećim izborima Mitt Romney je kao guverner Masačusetsa uveo identičan sistem sa individualnim mandatom, i svoj model reklamirao godinama kao recept za federalnu vladu kako da i ona reši problem rastućih troškova zdravstvenog osiguranja. Još koliko 2009 je pozivao Obamu da kopira njega. Što je ovaj i učinio, dovodeći Romnijeve glavne savetnike, kreatore Romnikera, da naprave njemu federalnu verziju iste stvari. Lično ne mogu da sačekam predsedničku debatu u kojoj će Romni da obećava kako će kao predsednik da ukine Obamacare i uvede neku "free market alternativu".

Ali, stvar zapravo stoji još gore od ovoga. Izgleda, naime, da pravi tvorac individualnog mandata nije Heritage fondacija nego Milton Friedman glavom i bradom, a da je tu ideju podržavao i Ronald Reagan ranih 1980ih.

Naravno da će fan klub Miltona Friedmana (90% vas koji ovo čitate) odmah, predvidivo, uzeti da dokazuje da Friedman nije hteo da nacionalizuje zdravstvo kao Obama i da je on smislio mandat kao "praktično" i kompromisno rešenje  u tom trenutku, i da samo izopačeni ekstremista kao ja može da poredi Friedmana sa Obamom itd, itd.

Ali, razmilite: koji put u poslednjih nekoliko meseci ili godina čujete od nekog levičara kako je on sledbenik Miltona Friedmana, i poziva se na ovo ili ono "praktično" i "kompromisno" rešenje koje je Friedman predložio? Ili čak polažu pravo na njegovo nasleđe, poput Krugmana, De Longa i sličnih kejnzijanaca? Nije li malo problematično da vašeg glavnog ideologa levičari non stop uzimaju kao autoriteta, i citiraju? U tekstu koji sam linkovao gore, naslovljenom "Hvala Milton Fridmane" jedan levičarski pisac na Salon-u kaže:

Milton Friedman took for granted the legitimacy of the welfare state, in both of its forms — means-tested public assistance for the poor and universal, middle-class social insurance. He believed it was utopian for his fellow libertarians to propose abolishing public assistance and middle-class social insurance programs outright.

He undercut any principled opposition by the right to the expansion of the welfare state. And he inadvertently strengthened the case for the existing system of welfare and social insurance by devising elaborate alternatives that proved to be deeply unpopular with the American people.
The lasting legacy of the famous University of Chicago economist in the realm of public policy is his design for an alternative welfare state that could be embraced by libertarians and conservatives. (For his part, Friedman described himself as a “classical liberal.”)

The ultra-libertarians are right. Milton Friedman engaged in unilateral intellectual surrender to the supporters of a large, generous modern welfare state. He accepted the legitimacy of a welfare state in principle, and merely sought to substitute other government programs, with limited choice among certified government contractors, for existing government monopolies.

.

Potpuno je jasno da ovde nije pitanje Friedmana ni bilo koje druge ličnosti, nego principa: da li je moguće održati i ojačati politički pokret sa ambicijom da se obraća mislećim i idealistički nastrojenim ljudima, čiji glavni zastupnik, nemilice promovisan i kanonizovan, zapravo predstavlja kamen o vratu, rudnik citata i ideja za protivničku stranu? Da li vam se, braćo i sestre libertairjanci, zaista toliko dopada perverzna igra natezanja sa socijalistima i kejnzijancima oko toga čiji je Milton Friedman i ko ima više prava da se poziva na njega? Kao što je Ejn Rend jednom s pravom rekla, ako kapitalizam propadne biće to zato što nikad nije imao kompetentne zagovornike. Jedna od velikih misterija za mene je zašto veliki broj ljudi koji vole slobodu i koji su idealisti nisu u stanju da shvate ovu prostu i jednostavnu istinu.

Pronađeni krivci za finansijsku krizu

Ovako mali Perica, tj. britanski Gardijan objašnjava svetsku finansijsku krizu -- pronašli su i imenovali konkretnih 25 krivaca za stvaranje finansijske krize. Blic prenosi imena.

Evo par činjenica koje spisak ne navodi, a koje bi svako ko razmišlja o uzrocima krize morao da ima u vidu.

Dick Fuld, direktor Lehman Brothersa, u samom vrhu liste, je pre krize bio milijarder, a finansijska kriza je njegovu ukupnu imovinu skratila za 90%. Ostao je sa 100 miliona dolara i između ostalog prodao kuću i umetničku kolekciju. Najveći deo njegovih prethodnih milijardu dolara imovine bile su akcije Lehman Brothersa, firme koju je vodio i koja je propala. Fuld je samo jedan ali tipičan slučaj -- većina čelnika najvećih banaka je slično prošla.

Nešto ispod na listi su Ralph Cioffi i Matt Tanin, niži menadžeri u Bear Sternsu. Ova dvojica su čak bila i krivično gonjena, ali su na sudu u oslobođeni. Jedan od dokaza odbrane: autentični e-mailovi u kojima se neposredno pre propasti hipotekarnih obveznica njih dvojica iskreno čude što neki dižu paniku oko veoma sigurnih hartija, hipotekarnih obveznica sa AAA rejtingom. Takođe, i oni su bili lično investirani u svoje fondove i sa krizom i lično izgubili.

Ne morate žaliti Fulda i ostale, ali ovakve činjenice su veoma važne za razumevanje krize. Po meni je glavna poruka da ni Fuld, ni gotovo bilo ko drugi, nije imao pojma šta se ustvari dešava. Ni regulatori ni eksperti, ni Ben Bernanke ni Tim Gajtner. Kompleksnost, konfuzija, nepredvidivost, nerazumevanje, neznanje, to su ključne reči za razumevanje ove krize.

Ali normalna ljudska sklonost je da se odgovornost za događaje pripisuje namernom i smišljenom delovanju ljudi. Uvek je teško shvatiti da se stvari tek tako od sebe dešavaju, da se neke loše stvari dešavaju uprkos dobrim namerama ili da dobre stvari mogu izaći iz sebičnih motiva. Zato je mnogima tako teško da poveruju u nevidljivu ruku tržišta, mnogi na ovu metaforu čak gledaju s podsmehom. I kad se nešto dobro i kad se nešto loše dogodi, ljudska sklonost, i greška, je da se razlog uvek vidi u smišljenom delovanju pojedinaca. 

Zapošljavanje i energetska efikasnost

Ministar Ilić kaže da 100.000 ljudi može da se zaposli samo na energetskoj efikasnosti. Ministar Ilić greši. Može i više. Mnogo više.

Postoji priča (koja možda nije tačna, ali to sada nije uopšte bitno) da je sedamdesetih godina Milton Fridman bio u Kini i video ljude da kopaju neki kanal lopatama. Na njegovo pianje "Zašto ne koriste bagere?" kineski birokrata je rekao "Pa zato što ovako zapošljavamo više ljudi." Na to mu je Fridman rekao "Ja sam mislio da vam je cilj da iskopate kanal. Ako vam je cilj da zaposlite što više ljudi, što im ne date kašičice umesto lopata?"

Dakle, nije pitanje koliko ljudi može da se zaposli, nego koliko je opravdano da se zaposli. A sud o  opravdanosti zapošljavanja na kraju krajeva daje tržište - ako zaradiš pare, opravdano si zaposlio ljude (stvorio si više vrednosti nego što si potrošio). Ako napraviš gubitak, radili ste uzalud (ono što ste proizveli vredi manje nego resursi, uključujući i rad, koji su iskorišćeni). Problem sa državnim projektima poput poboljšanja energetske efikasnosti je upravo u tome što o opravdanosti odlučuju ljudi poput ministara, a ne tržište. Oni opravdanost programa ne mere takvim prevaziđenim metodama poput cost benefit analize i analize profitabilnosti, već savremenim merama poput (sasvim legitimne) "koliko glasova mi ovo donosi" i (ne baš tako legitimne) "koliko ja tu mogu da se ugradim".

Kad smo već kod energetske efikasnosti, sećam se da je pre par meseci jedan moj poznanik koji je tada radio za vladu postavio na Twitteru pitanje, otprilike "Jel imate neke ideje šta bi moglo da se uradi pa da se u Srbiji poboljša energetska efikasnosti?" Nisam mu tada odgovorio, ali evo odgovora sada: povećajte cenu energije i uvedite direktnu vezu između utroška energije i cene koja se plaća. Bolje mere od toga nema.

Uzmimo za primer parno grejanje. Da li će moj račun biti za dinar niži ukoliko 50 godina stare drvene prozore zamenim novim aluminijumskim? Neće. Pa što bih ja to onda radio? Da li stvarno nemam na šta pametnije da potrošim par hiljada evra? Naravno da imam.

Slično važi i za struju. Zimus sam se krstio gledajući tadašnjeg predsednika Tadića koji u jednoj rečenici kaže "Struja mora da se štedi, energetski sistem je pred pucanjem", a već u sledećoj rečenici kaže "Naložićemo EPS-u da struja za siromašne mora da bude besplatna dok traje mraz."

Zašto bi neko štedeo nešto što je besplatno? Da sam bio u poziciji prosečne srpske siromašne osobe koja se greje na drva, istog časa bih ugasio vatru i uključio peć na trojku.

Aferim

Lazar je u prethodnom postu dao link na odličnu odluku ministra poljoprivrede. Aferim, ovim putem treba da pođu i svi ostali ministri (da donose ovakve odluke, ne da linkuju), ali nisam siguran da će baš svi biti u stanju da prepoznaju štetu od zapošljavanja na izmišljenim radnim mestima.
Kako bilo, jedna štetočinska odluka velikog ljubitelja ad hok nasilja na tržištu je ukinuta, i to je dobro. Preciznije i tačnije bi bilo reći da potreba za angažovanjem pripravnika-konsultanata nikada nije ni postojala i da rad za prosečnu platu na nepostojećim radnim mestima koji se plaća iz budžeta nije socijalna kategorija. Ovi "konsultanti" su bili nipodaštavanje konsultantske profesije, sakrivanje činjenice da državni poljoprivredni fakulteti daju loš kadar, jer oni koji predaju na njima nisu u stanju da spoznaju poljoprivredu kao tržišnu i iznad svega granu koja nije sušastveno specifična i, konačno, sami nevoljnici koji su četiri godine morali mnogo toga da nauče (što ne znači da su iz kvantiteta dobili kvalitet) su dobili potpuno pogrešan signal da im je budućnost u poljoprivrednom potemkinovskom konsaltingu. Ovako malo boli ponekoga, ali ako se istraje na ukidanju takvih velikodušnih programa socijalne pomoći koji pretenduju na glumatanje drugačije realnosti, mogli bismo da se kao društvo maknemo iz duboke rupe. Ministar je rekao i jednu pogrešnu rečenicu, a ja ću ga parafrazirati - nemamo para, pa ne obnavljamo ugovore; bolje je dati te pare na ublažavanje posledica suše. Prava rečenica je da za ovakve stvari nikada ne može biti para, a da te pare ne treba da se daju na ublažavanje posledica suše. Zašto? Zato što se posledice suše rešavaju tako što se: (a) kupi osiguranje ili (b) uradi navodnjavanje. Meni je prihvatljivo da poljoprivrednici iz budžeta dobiju pomoć zato što je rod zbog suše smanjen, samo ako u taj isti budžet vrate ta sredstva u godini kada rod bude prosečan ili nadprosečan. Zašto bih ja kao nepoljoprivrednik plaćao što neko ne želi da upravlja rizikom svog posla? Dakle, ministar je trebalo da kaže da je suša baš strašna pojava, ali samo za one koji ne kupe osiguranje i da će shodno tome naredne godine ti ljudi sigurno pametnije postupiti. Na nivou koji se njega više tiče, a to je makro nivo, trebalo bi da postavi pitanje da li je prioritet Srbije da se dva vrlo osobena ministra iz kluba "Omanem u izjavama u najviše 85% slučajeva" nadmeću u neizgradnji puteva koji nam se baš neće isplatiti ako dobiju prefiks "auto", ili da novac za državne investicije usmerimo u sistem kanala, koji nam je, što bi rekao profesor Madžar, ostavila najbolja država koju su Srbi ikada imali, i proisteklo navodnjavanje.
I za kraj, još malo o grotesknosti konsaltinga. Vrhunsko dostignuće je da se značajno uvećao broj poljoprivrednika koji trampe pšenicu za veštačko đubrivo. Kakav program, takav i autput - kakvi menadžeri takav i autoput.

Nezavisnost NBS

Narodna banka Srbije je do sada imala mnogo više nezavisnosti nego odgovornosti. NBS nikad nije bila politički nezavisna, ali je imala veliku samostalnost u izboru svojih ciljeva i instrumenata. Pri tome, nikada nije bilo jasno za šta je tačno NBS odgovorna, za šta je zadužena i šta pokušava da radi. 

U teoriji je njen glavni zadatak, koji je sama sebi postavila, bilo ciljanje inflacije, u praksi je to više bilo ciljanje kursa. Ni jedno ni drugo nije bilo uspešno -- inflacija je ciljana u veoma širokom rasponu, a da su čak i ti široko postavljeni okviri redovno probijani. Kurs je branjen proizvoljno, povremenim intervencijama bez jasne i sistmematske politike kursa, bez ideje kada se to, zašto i u kojim granicama radi. Čak je i Šoškić u nedavnim člancima pisao da je dinar prejak -- iako je za vreme svog mandata, prodajom deviznih rezervi sve vreme intervenisao upravo na njegovom jačanju. Kakva konfuzija. 

NBS ni teorijski ne može da reguliše i jedno i drugo, i kurs i inflaciju. Zato se centralne banke odlučuju za samo jedno od ta dva. Međutim, NBS je stalno razapeta između želje da stručno vodi samostalnu monetarnu politiku, odnosno cilja inflaciju, i ekonomske realnosti zemlje u kojoj je evro rezervna valuta i kurs dinara prema evru jedino pravo monetarno sidro. I onda je stalno probala obe stvari i delom zbog toga nije bila uspešna ni u jednoj.

Pri tome javnost nikada nije pošteno obaveštavana o čemu se radi, već su izveštaji NBS stalno bili manipulativni. Očigledne intervencije na jačanju dinara redovno su nazivane intervencijama za "sprečavanje velikih dnevnih oscilacija" ili "poboljšanje likvidnosti deviznog tržišta". Takva opravdanja su, međutim, dokazivo apsurdna i ekonomska javnost je već odavno trebalo da njima bude uvređena i zahteva pravo objašnjenje.

Najveća manipulacija čak i nije bila to -- najgore je bilo ubeđivanje javnosti da NBS nije odgovorna za kretanja kursa i inflacije. Širen je, i čini mi se uspešno raširen, mit da kurs dinara zavisi od realne ekonomije, od privrednika, političara i drugih stvari. Nešto pre toga, posebno za vreme Jelašića, bila je aktuelna priča da inflacija zavisi od državne potrošnje. NBS se u oba slučaja predstavljala nemoćnom u borbi protiv vetranjača ali to jednostavno nije bilo tačno. 

Tačno je da na kurs jedne valute utiče mnogo stvari, da na dinar utiču i klima i svetska cena čelika. Ali sve te stvari određuju samo tražnju za dinarima. Na strani ponude dinara, NBS je jedini igrač. Šta god da se dogodi u realnoj ekonomiji, NBS ima načina da svoju ponudu novca prilagodi toj realnosti i sačuva kurs ili inflaciju (mada ne i oba u isto vreme) na nivou na kojem hoće. 

Latvija je imala neuporedivo gori realni šok od Srbije, pa njena valuta nije ni maknula iz prostog razloga jer je njena centralna banka tako htela. Naravno, to je imalo druge posledice, cena je plaćena politički i u realnom sektoru, padom cena i plata. Ali svejedno centralna banka može da brani kurs ili drži inflaciju na nuli kad to hoće. Zato ne može da bude tačno da su za kurs krivi političari -- NBS je, da je imala volje, hrabrosti i stvarne političke nezavisnosti, mogla da ostane pri svom kursu i natera političare da sami plate cenu za svoje ponašanje. 

Prema tome, ovaj atak na nezavisnost NBS od strane nove vlade je nešto manje važna afera nego što izgleda. NBS ionako nikad nije bila politički nezavisna, a od postojeće nezavisnosti u izboru ciljeva bez prateće odgovornosti za njihovo ostvarivanje nema mnogo koristi. Naravno, najbolja pozicija za NBS je upravo ovo što se do sada radilo -- mi radimo nešto u vezi kursa i inflacije, ne možemo da preciziramo šta i zašto, niko ne sme ništa da nas pita jer smo nezavisni, a ako vam se kurs ili inflacija ne sviđaju onda nismo mi krivi. 

U zemljama sa stvarno nezavisnim centralnim bankama ove banke ustvari imaju mnogo jasniji mandat. Nekad je taj mandat dat zakonski, nekad sama centralna banka jasno objavi šta je njen cilj. U Americi zakon nalaže Fedu da nalazi balans između niske inflacije i ekonomskog rasta, dok se implicitno zna da se pod niskom inflacijom smatra ona od blizu 2%. Evropska centralna banka ima još jasniji mandat određen njenim statutom, gde eksplicitno stoji posvećenost inflaciji od najviše 2%. Na Novom Zelandu guverner se obavezuje Vladi na ostvarivanje zadate stope inflacije i ako to ne uspe da uradi sledi mu otkaz. On je nezavisan u pogledu izbora načina kako će to da ostvari, ali nije nezavisan da bira kolika će biti inflacija, niti može da se pravi nedužan ako ona iskoči iz okvira. U zemljama sa fiksnim kursom mandat je još jasniji -- jedini zadatak centralnih banaka je očuvanje kursa. 

Sada uporedite to sa NBS, koja je nezavisna u izboru svojih ciljeva i instrumenata, a da nikome ne mora da objašnjava šta su joj ciljevi niti da na bilo koji način odgovara za njihovo neispunjavanje. Neće ni ove nove izmene zakona doneti ništa bolje, ovakvo proizvoljno ponašanje će se nastaviti, osim uz možda još veću politički kontrolu. Samo nemojte misliti ni da je ovim mnogo izgubljeno. Da li će politički uticaj na NBS biti direktniji ili zaobilazniji je pitanje od male važnosti u odnosu na glavni problem koji je sve vreme postojao i koji nastavlja da postoji: opredeljenje za proizvoljnu monetarnu politiku NBS bez jasnih ciljeva i bez odgovornosti za neispunjavanje nejasnih ciljeva.

Interesantni linkovi

Interesantni momenti sa olimpijade 1948.

Detalji za koje mozda niste znali sa Magelanovog putovanja

Rent-a-criminal 

Bravo za ministra

Prvi potez ministra poljoprivrede... otpustio 1,658 agronoma. 

Još jedan razlog za fiksni kurs

Zamislite da je Srbija do sada imala fiksni kurs (i valutni odbor koji ga zakonski garantuje).

Da li bi nova vlada sada uopšte menjala guvernera? 

Ako bi i promenila guvernera čisto zbog ugodnosti pozicije, da li bi smela da menja politiku kursa? Da li bi nova vlada smela da kaže evro je u prethodne četiri godine vredeo 100 dinara, ali ćemo mi sada postaviti drugog guvernera, promeniti zakon i pustiti kurs da pliva? 

Meni se nešto čini -- ni na kraj pameti. Mislim da bi se još u predizbornoj kampanji svi bili obavezali da to neće uraditi. 

Pojeo vuk magarca

Više puta sam pisao o kartelima za džentlmene i onima koje uspostavio Grad Beograd. Oni su zabranjeni našim zakonima, a što bi se reklo našim demagoškim rečnikom strogo je zabranjeno dogovaranje o ceni svih učesnika na tržištu. Jedan od kartela koji je sada poništen je kartel taksi prevoznika u koji su taksisti, da sve bude još crnje, silom uterani uz vrlo jasne pretnje da će snositi konsekvence ako se ne ponašaju protivzakonito. Sada je moje pitanje, kada je jasno identifikovano da je Grad Beograd prisiljavao taksiste da se udružuju u kartel, ko će da plati kaznu za takvo ponašanje. Taksisti po svemu nisu krivi, onda ostaje da svi Beograđani iz svojih džepova plate što se neko igrao malog dikatatora. Ja bih kao i uvek, kada su u pitanju pravna lica, pa makar ona bila i posebne prirode, tu dodao i odgovorno lice.

Očekujemo istu odluku i za još jednu sličnu meru, zabranu trošenja novca na alkohol u noćnim satima, osim ako isti ne trošite u kafićima.

Provincijada

Da se nadovežem na prethodni post, i po tračarenju i multiplikovanju izmišljotina cela zemlja kao da je neki mali provincijski gradić. Evo šta danas mrtav 'ladan kaže B92: 

Da napomenemo, za one koje možda ne znaju, američki sportisti nisu podležni antidoping kontroli zato što američka vlada garantuje za njih.

I to rekoše sve sa autoritarnim "za one koji ne znaju." 

Da ovo nema veze s mozgom može se utvrditi čak i logičkom dedukcijom, a gde su vam tek granice ako imate i internet? Proguglovao sam na više načina i od tako nečega nema ni traga ni glasa. Naprotiv, lako se dobiju linkovi kao na primer ovaj u kojem se Majkl Felps žali da baš njega namerno preterano testiraju.

Provincijalizam

Srpski MUP je 100% uspešan u pronalaženju ukradenih japanskih bicikala, to jest bicikala čiji su vlasnici japanski državljani. S jedne strane takva visoka učinkovitost raduje, ostavlja nam nadu da će MUP da se interesuje i kada Peri Periću ukradu automobil ispred kuće, kada neka Milica Janković konstantno dobija batine u porodici ili štogod već. Od nečega se mora poći. Ono što je smešno je naš provincijalizam koji je pratio celu priču sa lepim krajem. 'Ajde zamislite da se Kameron ili Merkel slikaju sa nevoljnikom kome je ukraden bicikl i čiju su krađu rešili nadležni organi unutrašnjih poslova.

Provincijalizam neodoljivo izbija i iz RTS. Ustvari, reč je o nekim dubljim kompleksima ili jadu koji je vidljiv iz načina na koji komentatori RTS prenose Olimpijadu. Nije samo u pitanju to što uglavnom nemaju blage veze o sportovima koje prenose, pa su groteskni, nedotupavi i nadmeni, nego što u sport ubacuju takve idiotske emotivne konotacije kišne gliste na asfaltu koji se puni ljudima i polako zagreva posle kiše. Propratiti Felpsovu 18. medalju sa "vratilo mu se za Peking" može samo retard, bez obzira na to što je plivanje valjda najprecenjeniji sport, gde samo čekam trku na 136 metara polumešovito. I nije samo to, ovo je samo najsvežija baljezgarija. Na sreću imam slobodu izbora, Hrvati nisu skremblovani, ima i još poneki kanal na kablovskoj, ali kada želim da gledam naše selekcije nema mi spasa osim "mute". Nikad ponosniji na svoje konzistentno delovanje u vezi harača za "Javni servis evropske Srbije".

Sušta suprotnost našem provincijalizmu je otvaranje Olimpijade. Moja impresija je da je iz celog otvaranja bilo jasno da Britanci nemaju potrebe da se dokazuju bilo kome, posebno ne celom svetu.

Konkurs za naslov

Kad se danas ovde već bavimo Friedmanom, Kejnsom i drugim ekonomistima, da onda objavim da o ovim stvarima upravo završavam rukopis knjige koja bi trebalo da bude objavljena u narednih nekoliko meseci. Motiv za knjigu je bilo upravo razgraničavanje različitih teorijskih pravaca u današnjoj makroekonomiji, posebno u kontekstu debata oko svetske finansijske krize i krize evrozone.

Sadržaj otprilike ide ovako: Velika depresija iz 1930-ih, Kejns i kejnzijanizam; Milton Friedman i monetarizam; ukratko o novim kejnzijanzima, novim klasičarima i austrijancima; o uzrocima i posledicama američke finansijske krize; evropska dužnička kriza, evrozona i evro; fiskalni stimulusi i intervencije Feda i Evropske centralne banke; i tekuće ekonomske debate o svemu ovome.

Radi se dakle o savremenim događajima u konteksu ekonomskih ideja i debata koje se oko njih vode. Ali za razumevanje današnjih debata, od Krugmana do savremenih monetarista, potrebno je najpre razumeti osnove različitih teorija, počev od Kejnsa i Friedmana. Zato je dobar deo knjige posvećen razjašnjenju suprostavljenih teorija, posebno ove dvojice ekonomista, i na sadašnja dešavanja gleda se najviše sa aspekta njihovih ideja. Knjiga nije akademskog tipa već je namenjena široj javnosti -- upravo je bio cilj ove teorije prikazati na jednostavan i razumljiv način kako bi se videle njihova praktične implikacije danas.

Sve je to skoro gotovo, a između ostalog nedostaje dobar naslov. Zato bih hteo da ovom prilikom pitam za predloge naslova za knjigu. Sadržaj znate, komentari su otvoreni, a pobednik konkursa dobija primerak knjige. 

Idejno-politička diferencijacija

Stariji i sredovečni čitaoci se svakako sećaju da ovaj izraz iz naslova potiče iz komunističkog vremena. Značenje za komunističke vlasti je otprilike bilo: otkrivanje smutljivaca i njihovo skraćivanje za glavu". No, pravo značenje reči je naravno komplikovanije: razlučivanje oštrijih razlika među ljudima koji slično misle, ili zaoštrenije i normativnije, "odvajanje žita od kukolja". Ja bih se usudio dodati - dublja analiza koja otkriva da se ispod površine prividnih sličnosti kriju duboke, nekad i nepremostive teorijske razlike.

Ja se stoga uvek iznova iznenadim kad se suočim sa žestokim prigovorima za "zelotstvo", "ekstremizam", "progon jeretika" kada pokušam da idejno diferenciram unutar libertarijanizma, da pokažem da recimo Mises i Friedman nisu isto, i da to koji od njih će biti uzet kao paradigma liberalne filozofije dramatično zavisi kako će filozofija izgledati. Pokušaji da se suzbije ili kritikuje takva analitička, diferencirajuća procedura za mene nisu stvar tolerancije i širokih pogleda, nego površnosti i intelektualne lenjosti - zadovoljavanja jednostavnim parolama i polusitinama umesto ozbiljne analize.Ta sentimentalna parola "drugovi ne sektašimo" i "formirajmo veliki šator" meni se čini kao recept za katastrofu. Nama, kao libertairjancima, treba mnogo više sektašenja, i mnogo manji šator, tj rigidnija i ekstremnija doktrina. Pa ćemo onda da povećamo NAŠ šator prijemom drugih pod njega, a nećemo da nam drugi naprave šator i prime nas unutra. Na to se svodi, ukratko dilema Friedman v Mises.

Dodatni, perverzni zaplet je da su isti oni koji kukaju nad sektašenjem mizesovaca i sami veliki sektaši: samo spominjanje Mizesa i Rothbarda je u mainstream libertarijanskim krugovima u Americi zabranjeno najstrožim tabuom. Meni je jedan američki profesor (libertarijanac) rekao da bih trebao da izbacim jedan od svojih objavljenih radova iz CVja jer se u njemu spominje mizesovski izraz "prakseologija"! Ako čitate Cato, Reason magazin i slične mainstream portale utisak koji imate je da su jedini libertarijanci na svetu Milton Friedman i John Stossel, i možda pomalo Hajek, ali Hajek umereni filozof, ne Hajek mizesovski ekonomista iz 1930ih. Celokupni libertarijanski kompleks u DC-ju, i po inercijji na mnogih drugim mestima, izgrađen je na tabuizaciji i brisanju iz istorije Ludviga von Misesa i promociji Hajeka (donekle) i Friedmana bezuslovno kao svetaca zaštitnika libertarijanizma. Sa eksplicitnim opravdanjem da je Mises sa svojim sledbenicima "suviše ekstreman". I desetine miliona dolara su potrošene na tu tabuizaciju! A onda smo ja i meni slični ekstremisti i sektaši...

Zašto mislim da je ta slikovita dilema Friedman vs Mises vitalno važna za libertarijanizam, ja sam napisao pre oko godinu dana ovde. Nemam šta bitno da dodam ni danas. Evo citata:

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Neverovatno

U Indiji se desila neverovatna stvar. 

Polovina Indije je paralisana, a više od 600 miliona ljudi ostalo je bez struje nakon novog kolapsa energetskog sistema u toj zemlji, najvećeg u istoriji.

...

Prema prvim informacijama, za popravku sistema biće potrebno najmanje nekoliko sati, a samo pojedini gradovi koji koriste usluge privatnih električnih mreža imaju struju.

Kako je to moguće, kad znamo da su državni monopoli bolji od privatnih, nemam pojma.

Friedman, Mises i konzervativci

Daily Beast ima dva zabavna članka koji čine celinu. U prvom, neokon David Frum, pisac govora G.W: Busha poznat kao tvorac kovanice "osovina zla" i veliki kritičar pro-tržišnog skretanja republikanske stranke (humor), žali nad tužnim faktom da konzervativci u Americi (navodno) napuštaju Friedmana i okreću se Austrijancima, prevashodno Misesu. Njegovo objašnjenje je da je to stoga što su konzervativci glupi i intelektualno lenji, a Mises tvrdi da je ekonomska teorija imuna na empirijsko opovrgavanje, te oni nalaze njega privlačnijim od empiriste i pozitviste Friedmana.

Drugi članak koji potpisuje Nicholas Wappshot komentariše zaboravljeni esej Miltona Friedmana iz 1988 u kome ovaj hvali Kejzna, ali i britanski socijalizam generalno. Zaključak članka je da libertarijanci bez mnogo prava svojataju Friedmana, koji je bio mnogo manje ekstreman u odbrani slobodnog tržišta nego što se to obično veruje.

Šteta što nije poslao na vreme svoje nalaze Frumu. Možda bi ga ubedio da se desničari okreću Misesu ne zato što su intelektualno lenji, nego zato što je on dosledniji i i radikalniji zagovornik slobodnog tržišta od Friedmana. Znate, Okamova britva...

No, za čitaoce Tržišnog Rešenja ovo nije ništa novo. Oni znaju odavno kako stoji stvar oko Freidmana i Misesa. Ne treba im ni David Frum ni Nichoas Wapshot da to shvate.

Olimpijada i bankomati

Olimpijske igre u Londonu su odlično organizovane. U gradu nema prevelikih gužvi i saobraćaj funkcioniše više manje normalno, što je za većinu stanovnika najvažnije. Izgleda da je konačan račun od 12 milijardi funti, ili 10 milijardi preko planiranog budžeta, dovoljno za kvalitetnu organizaciju.

Jedna od kritika je mali broj bankomata u gradu. U okolini nekoliko lokacija gde se održavaju igre ih čak uopšte nema. Na nekim lokacijama je problem dogovor sa Visa karticom gde su bankomati uklonjeni za vreme olimpijade, dok ih na nekim lokacijama jednostavno nikada nije ni bilo. Dakle nije u pitanju samo loše planiranje već i činjenica da London ima relativno mali broj bankomata. Čitavi kvartovi su bez ijednog aparata.

Prvo što mi je palo na pamet je da je u pitanju tržišna greška. Tražnja nesumnjivo postoji a ni ponuda privatnih banaka nije zanemarljiva. Šta onda objašnjava nestašicu? Cena. Banke iz višeg nacionalnog interesa uglavnom ne naplaćuju korišćenje bankomata pa im se onda i ne isplati da šire mrežu. Nije im zakonom zabranjeno da naplaćuju naknade, u Engleskoj banke još uvek nisu proglašene narodnim neprijateljem, ali ih vlada očigledno ucenjuje mogućim povećanjem poreza u slučaju da se ogluše o preporuke. 

Libor, ponovo

Još nešto o manipulaciji Liborom. Da sumiram prethodni post o tome -- kamatne stope fundamentalno određuje tržište, celokupna ponuda i celokupna tražnja; zatim njima manipulišu centralne banke; i na kraju privatne banke kao Barclays mogu ove stope pomeriti gore ili dole samo vrlo marginalno, najviše za par promila mada ni to nije sigurno.

Međutim, na koju stranu ih pomeraju? Iz halabuke koja se povodom ove afere protiv velikih banaka -- čiji, inače, simpatizer nisam, jer se tu već odavno više radi o javno-privatnim partnerstvima nego o privatnom tržišnom biznisu -- može se steći utisak kao da su banke manipulacijama sistematski pljačkale dužnike. 

Međutim, u daljem razvoju događaja kad je afera jednom otvorena (i naduvana iznad svakih proporcija), vidimo ovakve stvari -- neke druge banke sada tuže Barclays zbog manipulacija Libora naniže. 

Kada se razmisli o procesu definisanja Libora, jasno je da banke koje ga definišu imaju svaki motiv da Libor guraju naniže a ne naviše. Libor se formira na osnovu procena banaka po kojoj kamati navodno mogu dobiti novac u toku tog dana. Kamatna stopa po kojoj dobijate novac je signal vaše sigurnosti, merilo poverenja koje drugi imaju u vas. Ako ste u problemu, poslednje što hoćete da uradite je da na sastanku sa ostalih najvećim bankama to priznate. Zato svaka banka ima motiv da kamatnu stopu po kojoj je navodno u mogućnosti da pozajmljuje prikaže što nižom. To je uvek slučaj, ali je posebno tako u periodima finansijskih kriza.

Na ovo su ukazivala razna svedočenja koja su u međuvremenu isplivala, a sada i tužbe za obeštećenje zajmodavaca. U okvirima u kojima je Libor uopšte mogao biti manipulisan, on je manipulisan nadole. U korist dužnika, na štetu kreditora. 

Niko za guvernera

Imam predlog za rešenje dileme oko smene ili izbora guvernera. Šoškić se nije pokazao -- nemojte mi verovati na reč nego gledajte stope inflacije i kretanja kursa. Od Jorgovanke se ne očekuje ništa bolje jer je jednako ili više politički zavisna od prethodnih guvernera. Zato, inspirisan jednom od omiljenih karikatura, predlažem nikog. Da li vam niko odgovara za guvernera? 

Ovo nije šala -- u slučaju centralnih banaka, niko je sasvim moguće praktično rešenje. Milton Friedman je svojevremeno predlagao kompjuter koji pomoću jednostavnog softvera obavlja sav posao centralne banke. I to u zemlji najvažnije svetske valute. U našem slučaju to bi radilo još lakše i softver bi bilo najbolje programirati da radi na principu valutnog odbora odnosno pravog fiksnog kursa. 

I to ako hoćete da zadržite svoju dragocenu naiconalnu valutu, tradicionalni arapski srpski dinar. Ako ne insistirate na tome, može se uvesti evro ili još bolje, dozvoliti da se u zemlji trguje u bilo kojoj valuti. To bi značilo prekonoćnu evroizaciju, mada bi i dolar, franak ili nešto drugo imali svoje niše. U tom slučaju vam guverner treba još manje. Iako zemlje kao Crna Gora imaju guvernera, to je u suštini regulatorna a ne monetarna funkcija. 

Rešenja dakle ima, ona su proverena i lako izvodljiva. Ako ne postoji interes za ovakvim rešenjem, onda javnost neka nastavi da raspravlja oko guvernera. Meni lično nije važno da li će politiku arbitrarnih kursnih intrvencija voditi stručnjak ili amater. Pravi problem je u izboru politike, ne u ličnosti.

Linkovi

1. Prvo, dva zanimljiva linka sa sajta Kuriositas: sedam čuda Ukrajine (ko bi rekao da se u Ukrajini nalazi dobro očuvani starogrčki grad?) i belo pleme u Pakistanu (naravno, i Pakistanci su pripadnici bele rase, ali ovi su BAŠ beli).

2. Veoma zanimljiv novi blog What if? u kojem autor odgovara na pitanja koristeći fiziku. Do sada postavljena pitanja su bila a) Šta bi se desilo kada bi bejzbol loptica bila bačena brzinom od 90% brzine svetlosti? (ukratko - nuklearna eksplozija) b) Kolika je šansa da na SAT testu neko slučajno pogodi tačan odgovor na sva pitanja? c) Koliko sile generiše Joda? (iznenađujuće malo, ako mene pitate, pa čemu služi onih 20.000 midihloriana po ćeliji?) i d) Šta bi se desilo kada bi se na jednom mestu našao Avogadrov broj krtica (mole of moles)? (možete da saznate bizarne efekte gravitacije na toliku količinu mesa i krzna)

3. Sugerišem da počnete da pratite blog We Meant Well. Peter Van Buren je karijerni američki diplomata koji je napisao knjigu o promašenim naporima za rekonstrukciju Iraka. Nakon toga je State Department započeo proceduru otpuštanja, a on počeo da bloguje. Blog predstavlja vrlo zanimljivu mešavinu njegovih ličnih frustracija, ozbiljne analize američke spoljne politike i stanja u State Departmentu. Evo par nedavnih postova ovde i ovde.

4. Mislim da sam linkovao ranije na blog Agrarije za koji, između ostalih, piše Goran Živkov. Goran jeste moj dobar drug, ali mislim sam objektivan kada kažem da se radi o najboljem domaćem stručnjaku za poljoprivredu. Evo dva reprezentativna posta ovde i ovde. Goran se razume i u hranu. Ako vam se jedu Petrovački kulen, Dalmatinski pršut ili Paški sir, preporučujem Balkanluk.

5. Ko bi reko? Evo šta piše Wall Street Journal:

As they flee the euro-zone debt crisis, a growing number of large global bond funds are diving into the shallow debt markets of small countries like Serbia, Iraq and Hungary. The billion-dollar funds dwarf local banks and investors who also purchase the debt, giving them outsize stature in these fringe markets.

Isti članak pokazuje Srbiju bez Vojvodine, a državnog sekretara Dušana Nikezića potpisuju kao Mikezić. Imajući na umu ove očigledne propuste, možda cela priča o tome kako američki finansijeri beže u sigurne zemlje poput Srbije, Mađarske i Iraka i nije baš tačna? Videćemo.

6. Skrećem pažnju na blog The Honest Courtesan, evo kako je sebe opisala blogerka:


I've been a librarian, a housewife, a call girl and a madam, and now I'm married and retired to our small country estate in the rural Southern US and blogging about prostitutes, our rights and experiences and the way society oppresses the world's only female-dominated profession while self-proclaimed "feminists" support the outrage. 

7. Budžetski deficit na zanimljivom mestu - Vatican runs $19 million deficit. Jedna od mera štednje:


Vatican Radio, however, is expected to save hundreds of thousands of euros a year in energy costs each year after it cut back short and medium-wave transmissions to Europe and the United States from its main transmission point in Rome.

8. Nekoliko pogrešnih i jedan možda tačan odgovor na vekovno pitanje. 

Statistika

Pogledajte sledeću tabelu koja pokazuje rast realnog medijalnog dohotka po kategorijama zaposlenih u Americi u periodu 1980 - 2005:

Beli muškarci 15%
Ostali muškarci 16%
Bele žene 75%
Ostale žene 62%

Dobro, a šta mislite, za koliko je porastao realni medijalni dohodak u ovom periou? Za nekih 30%, sigurno, možda i više?

Ne, porastao je za samo 3%. Kako?

Tako što je došlo do značajne promene strukture zaposlenih. Evo cele tabele:

	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Rast
Beli muškarci	42%	30700	37%	35200	15%
Ostali muškarci	7%	19300	12%	22300	16%
Bele žene	43%	11200	39%	19600	75%
Ostale žene	8%	10200	12%	16500	62%
Ukupno		25000		25700	3%

Suština je da iako je svaka kategorija zaposlenih imala veoma visok rast dohotka, usled priliva imigranata i drugih demografskih promena. srednji dohodak je vrlo malo porastao.

Evo primera koji treba da pojasni sta se desilo. Pretpostavimo da 1980. godine imamo samo tri osobe u Americi, koji zaradjuju 1000, 1200 i 1300 dolara. Medijalni dohodak je, dakle, 1200 dolara. U nekoj drugoj zemlji, dve druge osobe rade za 50 i 70 dolara. Onda te dve osobe dodju u Ameriku. Snimimo ponovo situaciju 25 godina kasnije. Prve tri osobe sada realno zaradjuju 1250, 1500 i 1625 dolara (realni rast od 25% svima), a dva imigranta zaradjuju 500 i 700 dolara. Medijalni dohodak je sada 1250 dolara. Mi zaključimo da zemlja ide do djavola, za 25 godina je medijalni dohodak porastao samo sa 1200 na 1250 dolara, iako se svakom starosedeocu dohodak povećao za 25%, a imigrantima se udesetostručio.

Podakte sam preuzeo iz knjige Unintended Consequences, a na ovu tabelu je ukazao Greg Mankiw.

Trinaesta penzija

Jedno od obećanja buduće koalicije na vlasti je da će biti isplaćena dodatna pomoć od 15.000 dinara svim penzionerima koji imaju manje od 15.000 dinara mesečno. To nije ništa novo. Grad Beograd to radi već godinama, a i koalicioni sporazum na nivou Beograda između Đilasa i socijalista (PUPS-a) predviđa istu stvar. 


Osnovna ideja je, naravno, da se pomogne posebno ugroženima. 


Problem je u tome što činjenica da neko ima penziju ispod 15.000 dinara uopšte ne podrazumeva da se radi o posebno ugroženoj osobi. Verodostojni podaci ne postoje, ali ja mislim da može da se tvrdi da su ugroženiji i zaslužniji oni koji imaju penziju oko recimo 20.000 dinara, nego oni koji imaju manje od 15.000 dinara.


Radi se o tome da tako niska penzija verovatno znači izuzetno kratak radni staž (pogledajte strane 34-39 Statističkog godišnjeg biltena za 2011. godinu koji objavljuje PIO fond). Vrlo verovatno se radi ili o muškarcu sa manje od 25, ili o želi sa manje od 20 godina staža. Tako kratak radni staž implicira da osoba verovatno ima neki drugi izvor finansiranja, osim ako se ne radi o invalidskoj penziji. Može da se radi o ženi koja se relativno dobro udala i prestala da radi, može da se radi o osobi koja je dodatnih 15 godina radila u Nemačkoj i ostvarila pravo i na tamošnju penziju. Možda imaju neki prihod od nekretnine, možda im pomažu deca.


Ja uopšte ne sumnjam da među onima sa penzijama nižim od 15.000 dinara ima i dosta onih koji su zaista siromašni. Ali, "ima ih dosta" nije dobar kriterijum za vođenje socijalne politike. 


Recimo, verujem da bi daleko bolje targetirali siromašne kada bi rekli "svi građani Crne Trave dobijaju po 15.000 dinara". I tamo ih ima dosta siromašnih.Ima i starih osoba koje nemaju nikakve prihode. A tek Romi. Da ne pominjem ovakve slučajeve.


Sada vidim da i Saša Radulović na B92 blogu piše na sličnu temu sa sličnom poentom. 

Kukate na Ivicu, a?

Kao što mi na blogu povremeno kažemo, socijalista je onaj koji oseća dužnost da pomogne (komegod i kakogod) i to namerava da učini tvojim novcem (empirijski je utvrđeno da u novčaniku socijaliste živi zvečarka). Uvek im je preče da mrze bogate nego da pomognu siromašnima, a gotovo svi imaju neizmernu ljubav prema tuđim parama. Francuska je većinski izabrala jednog takvog jer im je prethodni predsednik bio odveć nizak, švalerast i hteo je da ih šalje u penziju posle 60. godine. Naravno, svaki izbor ima svoju cenu, a cenu će platiti upravo onaj sloj koji je tako entuzijastično izabrao po svemu sudeći jednog solidnog štetočinu.
Najavio je Oland da će da oporezuje dodatno sve one koji zarađuju preko milion evra godišnje i to progresivno, almost sky is the limit, ipak zaustavio se čovek na do 75%. Svi znamo da je to rešenje koje je lišeno pameti, a pogotovo rasta & razvoja o kome voli da priča - jednostrano kazniti one koji stvaraju vrednost u Francuskoj, odnosno najbolji deo te zemlje. Ali, ne leži vraže, produktivnom delu francuskog društva nije do toga da plaća iz svog džepa tuđe ideološke vragolije, pa su odlučili da kao i 1790-ih od ovih novih jakobinaca potraže spas u Velikoj Britaniji. Kameron je rekao jednu lepu rečenicu: "Poželeću im dobrodošlicu, a oni će moći da plaćaju porez u Britaniji čime će izdvajati novac za našu zdravstvenu službu, školstvo i ostalo."
E sada, zašto pišem o još jednoj potvrdi da socijalizam ne proizvodi ništa dobro, a da sposobni ljudi nisu magarci koji čekaju da im se natovari buljuk onih koji nisu uspeli da urade nešto od svog života. U Srbiji nažalost imamo Robina Huda i njegovog pradedu, sa sve ovaploćenjima naših autentičnih hajduka, uz inspirativne role Paracelzijusa. Iole pametna vlada u Srbiji bi se manula toga da kopa po đubretu i da pomalo piškiriški uz vetar, nego bi rekla - dobrodošli braćo draga ko ste da ste, volimo vas više nego sebe, a posebno vaše pare koje će kod nas biti sigurne. Međutim, Robinu, malom Džonu i ostaloj veseloj bratiji niko ne bi poverovao, pa jedinstvena šansa odlazi tamo gde i treba da ide.

Kad zamirišu Jorgovani

Guverner Šoškić se ubrzano prilagođava duhu vremena:

Po našim selima i gradovima mnogo više su nicali kafe-barovi, kladionice, trgovinski centri i banke, a mnogo manje savremena poljoprivredna gazdinstva i fabrike. ... Počeli smo da uvozimo „sve i svašta” (kašu od paradajza iz Italije, šibice iz Bugarske, jabuke iz Holandije, cipele iz Kine...), što bi inače sigurno moglo da se proizvodi i u Srbiji...