Nezavisnost NBS

Narodna banka Srbije je do sada imala mnogo više nezavisnosti nego odgovornosti. NBS nikad nije bila politički nezavisna, ali je imala veliku samostalnost u izboru svojih ciljeva i instrumenata. Pri tome, nikada nije bilo jasno za šta je tačno NBS odgovorna, za šta je zadužena i šta pokušava da radi. 

U teoriji je njen glavni zadatak, koji je sama sebi postavila, bilo ciljanje inflacije, u praksi je to više bilo ciljanje kursa. Ni jedno ni drugo nije bilo uspešno -- inflacija je ciljana u veoma širokom rasponu, a da su čak i ti široko postavljeni okviri redovno probijani. Kurs je branjen proizvoljno, povremenim intervencijama bez jasne i sistmematske politike kursa, bez ideje kada se to, zašto i u kojim granicama radi. Čak je i Šoškić u nedavnim člancima pisao da je dinar prejak -- iako je za vreme svog mandata, prodajom deviznih rezervi sve vreme intervenisao upravo na njegovom jačanju. Kakva konfuzija. 

NBS ni teorijski ne može da reguliše i jedno i drugo, i kurs i inflaciju. Zato se centralne banke odlučuju za samo jedno od ta dva. Međutim, NBS je stalno razapeta između želje da stručno vodi samostalnu monetarnu politiku, odnosno cilja inflaciju, i ekonomske realnosti zemlje u kojoj je evro rezervna valuta i kurs dinara prema evru jedino pravo monetarno sidro. I onda je stalno probala obe stvari i delom zbog toga nije bila uspešna ni u jednoj.

Pri tome javnost nikada nije pošteno obaveštavana o čemu se radi, već su izveštaji NBS stalno bili manipulativni. Očigledne intervencije na jačanju dinara redovno su nazivane intervencijama za "sprečavanje velikih dnevnih oscilacija" ili "poboljšanje likvidnosti deviznog tržišta". Takva opravdanja su, međutim, dokazivo apsurdna i ekonomska javnost je već odavno trebalo da njima bude uvređena i zahteva pravo objašnjenje.

Najveća manipulacija čak i nije bila to -- najgore je bilo ubeđivanje javnosti da NBS nije odgovorna za kretanja kursa i inflacije. Širen je, i čini mi se uspešno raširen, mit da kurs dinara zavisi od realne ekonomije, od privrednika, političara i drugih stvari. Nešto pre toga, posebno za vreme Jelašića, bila je aktuelna priča da inflacija zavisi od državne potrošnje. NBS se u oba slučaja predstavljala nemoćnom u borbi protiv vetranjača ali to jednostavno nije bilo tačno. 

Tačno je da na kurs jedne valute utiče mnogo stvari, da na dinar utiču i klima i svetska cena čelika. Ali sve te stvari određuju samo tražnju za dinarima. Na strani ponude dinara, NBS je jedini igrač. Šta god da se dogodi u realnoj ekonomiji, NBS ima načina da svoju ponudu novca prilagodi toj realnosti i sačuva kurs ili inflaciju (mada ne i oba u isto vreme) na nivou na kojem hoće. 

Latvija je imala neuporedivo gori realni šok od Srbije, pa njena valuta nije ni maknula iz prostog razloga jer je njena centralna banka tako htela. Naravno, to je imalo druge posledice, cena je plaćena politički i u realnom sektoru, padom cena i plata. Ali svejedno centralna banka može da brani kurs ili drži inflaciju na nuli kad to hoće. Zato ne može da bude tačno da su za kurs krivi političari -- NBS je, da je imala volje, hrabrosti i stvarne političke nezavisnosti, mogla da ostane pri svom kursu i natera političare da sami plate cenu za svoje ponašanje. 

Prema tome, ovaj atak na nezavisnost NBS od strane nove vlade je nešto manje važna afera nego što izgleda. NBS ionako nikad nije bila politički nezavisna, a od postojeće nezavisnosti u izboru ciljeva bez prateće odgovornosti za njihovo ostvarivanje nema mnogo koristi. Naravno, najbolja pozicija za NBS je upravo ovo što se do sada radilo -- mi radimo nešto u vezi kursa i inflacije, ne možemo da preciziramo šta i zašto, niko ne sme ništa da nas pita jer smo nezavisni, a ako vam se kurs ili inflacija ne sviđaju onda nismo mi krivi. 

U zemljama sa stvarno nezavisnim centralnim bankama ove banke ustvari imaju mnogo jasniji mandat. Nekad je taj mandat dat zakonski, nekad sama centralna banka jasno objavi šta je njen cilj. U Americi zakon nalaže Fedu da nalazi balans između niske inflacije i ekonomskog rasta, dok se implicitno zna da se pod niskom inflacijom smatra ona od blizu 2%. Evropska centralna banka ima još jasniji mandat određen njenim statutom, gde eksplicitno stoji posvećenost inflaciji od najviše 2%. Na Novom Zelandu guverner se obavezuje Vladi na ostvarivanje zadate stope inflacije i ako to ne uspe da uradi sledi mu otkaz. On je nezavisan u pogledu izbora načina kako će to da ostvari, ali nije nezavisan da bira kolika će biti inflacija, niti može da se pravi nedužan ako ona iskoči iz okvira. U zemljama sa fiksnim kursom mandat je još jasniji -- jedini zadatak centralnih banaka je očuvanje kursa. 

Sada uporedite to sa NBS, koja je nezavisna u izboru svojih ciljeva i instrumenata, a da nikome ne mora da objašnjava šta su joj ciljevi niti da na bilo koji način odgovara za njihovo neispunjavanje. Neće ni ove nove izmene zakona doneti ništa bolje, ovakvo proizvoljno ponašanje će se nastaviti, osim uz možda još veću politički kontrolu. Samo nemojte misliti ni da je ovim mnogo izgubljeno. Da li će politički uticaj na NBS biti direktniji ili zaobilazniji je pitanje od male važnosti u odnosu na glavni problem koji je sve vreme postojao i koji nastavlja da postoji: opredeljenje za proizvoljnu monetarnu politiku NBS bez jasnih ciljeva i bez odgovornosti za neispunjavanje nejasnih ciljeva.