Pages

31 July 2012

Idejno-politička diferencijacija

Stariji i sredovečni čitaoci se svakako sećaju da ovaj izraz iz naslova potiče iz komunističkog vremena. Značenje za komunističke vlasti je otprilike bilo: otkrivanje smutljivaca i njihovo skraćivanje za glavu". No, pravo značenje reči je naravno komplikovanije: razlučivanje oštrijih razlika među ljudima koji slično misle, ili zaoštrenije i normativnije, "odvajanje žita od kukolja". Ja bih se usudio dodati - dublja analiza koja otkriva da se ispod površine prividnih sličnosti kriju duboke, nekad i nepremostive teorijske razlike.

Ja se stoga uvek iznova iznenadim kad se suočim sa žestokim prigovorima za "zelotstvo", "ekstremizam", "progon jeretika" kada pokušam da idejno diferenciram unutar libertarijanizma, da pokažem da recimo Mises i Friedman nisu isto, i da to koji od njih će biti uzet kao paradigma liberalne filozofije dramatično zavisi kako će filozofija izgledati. Pokušaji da se suzbije ili kritikuje takva analitička, diferencirajuća procedura za mene nisu stvar tolerancije i širokih pogleda, nego površnosti i intelektualne lenjosti - zadovoljavanja jednostavnim parolama i polusitinama umesto ozbiljne analize.Ta sentimentalna parola "drugovi ne sektašimo" i "formirajmo veliki šator" meni se čini kao recept za katastrofu. Nama, kao libertairjancima, treba mnogo više sektašenja, i mnogo manji šator, tj rigidnija i ekstremnija doktrina. Pa ćemo onda da povećamo NAŠ šator prijemom drugih pod njega, a nećemo da nam drugi naprave šator i prime nas unutra. Na to se svodi, ukratko dilema Friedman v Mises.

Dodatni, perverzni zaplet je da su isti oni koji kukaju nad sektašenjem mizesovaca i sami veliki sektaši: samo spominjanje Mizesa i Rothbarda je u mainstream libertarijanskim krugovima u Americi zabranjeno najstrožim tabuom. Meni je jedan američki profesor (libertarijanac) rekao da bih trebao da izbacim jedan od svojih objavljenih radova iz CVja jer se u njemu spominje mizesovski izraz "prakseologija"! Ako čitate Cato, Reason magazin i slične mainstream portale utisak koji imate je da su jedini libertarijanci na svetu Milton Friedman i John Stossel, i možda pomalo Hajek, ali Hajek umereni filozof, ne Hajek mizesovski ekonomista iz 1930ih. Celokupni libertarijanski kompleks u DC-ju, i po inercijji na mnogih drugim mestima, izgrađen je na tabuizaciji i brisanju iz istorije Ludviga von Misesa i promociji Hajeka (donekle) i Friedmana bezuslovno kao svetaca zaštitnika libertarijanizma. Sa eksplicitnim opravdanjem da je Mises sa svojim sledbenicima "suviše ekstreman". I desetine miliona dolara su potrošene na tu tabuizaciju! A onda smo ja i meni slični ekstremisti i sektaši...

Zašto mislim da je ta slikovita dilema Friedman vs Mises vitalno važna za libertarijanizam, ja sam napisao pre oko godinu dana ovde. Nemam šta bitno da dodam ni danas. Evo citata:


Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)


Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

20 comments:

Zvonko M. said...

Friedman je dobar "za početnike", da se upoznaju sa osnovnim pojmovima slobodnog tržista i libertarijanizma. Ali nije ni blizu dubini misli jednog Mizesa.

Čisto Ivane da znaš da nisi sam... :)

Slaviša Tasić said...

Zvonko,

To možda važi ako govorite o liberalizmu, odnosno njegovim popularnim knjigama tipa Sloboda izbora.

Kada se radi o ekonomskim, posebno njegovim monetarnim temama, Friedman je to razumeo bolje nego iko.

Dorćolac said...

Ček, ček, da li je ovo isti Ivan Janković koji je nedavno optuživao Rona Pola za zilotstvo i nesklonost da pruži ruku Santorumu i Bakmanovoj? :)) http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/12/prva-velika-glupost-ron-paula.html

S jedne strane, više je nego nasušno potrebno gajiti kulturu ultimativnog promišljanja načelnih problema - u svakoj oblasti, pa i u ekonomiji. Međutim, ništa manji problem od "prebliskog" postavljanja granice dosega određene škole mišljenja (kao u slučaju Fridmana i libertarijanizma) nije ni određivanje "ekstremne" granice. Koliko je meni poznato, Ivan je anarhista, te je moguće postaviti pitanje zašto onda Fridmana ili Hajeka meri Mizesom, a Mizesa ne meri Rotbardom? Po kom to teorijskom kriterijumu su jazovi unutar minarhističkih koncepcija nepremostiviji od razlike najdoslednijeg minarhiste i deontoloških anarhista?

Drugi i još važniji problem: šta ćemo sa konkretnom realnošću koja je miljama svetlosnih godina daleko i od A. Smita, da ne pričam o doslednijim autorima? Zašto ne postoji libertarijanska "tranziciona" sub-teorija koja će se metodski baviti paradigmama dinamičkog ushođenja konkretnih ekonomskih sistema do željene utopijske paradigme (pogotovo za zemlje u razvoju)? Ne možemo se večito vaditi na ceteris paribus. Ali tu se čak i Slaviša postavlja kao apriorni dogmatik, kamoli Ivan. Meni, međutim, po tom pitanju više godi jedan Friedrih List nego i najmanje zadrt klasični liberal, kamoli zagovornik Vašingtonskog konsenzusa, ali to je već za drugu temu. Htedoh samo reći da po mom mišljenju treba stvarnost radikalno objašnjavati na dva nivoa: načelnom, tj. "Dinge an sich" :) i "dinamičko-pozitivističkom". Ali ih ne treba mešati, sem u najintimnijim željama ih spajati u dalekom horizontu, kao železničke šine. :) U suprotnom, postajemo ili "mističari" koji su zagledani u nebesa i ne vide pred sobom banderu u koju će da udare, ili vulgarni kompromiseri, tipa Reason/Cato (mada bih ja bio mnogo milostiviji prema njima).

Dorćolac said...

No, možda razliku ne moramo tražiti u radikalnosti teorijskog zahvata, koliko u subjektivnoj pizmi i resantimanu?
http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard75.html

Ivan Jankovic said...

Dorcolac,

jedno je politicar a drugo ideolog. Politicar mora d apravi kormpromise i saveznistva, ideolog ne.

Zvonko,
upravo tako, Friedman je odlican kad govori o opstim stvarima, o tome zasto je kontrola renti losa, zasto je slobodna trgovina dobra a regulativa losa, ali cim krene o tehnickim stvarima tipa monetarne teorije ili politike, ili metodologije, to postaje potpuna katrastrofa. Danas je Friedman glavna uzdanica za citiranje svih inflacionista, i na levici i na desnici.

Zvonko M. said...

Pa nije mi još uvek jasan. Čovek je definitivno bio genije, ali nekako je nedosledan i u nekim stvarima površan. Znači, svako ko ima mogućnost da "kreira novac" krade od drugih, makad uvećavao "monetary supply" za samo 0.01%. Ako odštampa jedan dolar opet je ukrao od svih onih koji imaju dolare. To je neizbežan i vrlo jednostavan zaključak. Za libertarijance 1+1.

E sad, izgleda da je on razmišljao pragmatično - šta može najbolje da uradi u okviru postojećeg sistema. Ako već postoji Fed, onda bi to bilo "najmanja šteta". Možda je smatrao da je potpuna promena sistema nemoguća.

Što se mene tiče - End the Fed bre!

Ivan Jankovic said...

Zvonko,
Friedman se formirao u uslovima jakog centralnog planiranja i popularnosti socijalizma medju americkim intelektualcima. Cikaska skola je smatrana vrlo levicarskom sve do 1950ih godina. On je poceo kao radikalni levicar da bi se onda postupno menjao. Njegova monetarna teorija nije originalna, ona je potpuno preuzeta od Irvinga Fishera koga Friedman smatra najvecim ekonomistom svih vremena. To je jedna vrlo primitivna i gruba kvantitativna teorija novca koja kaze da agregatno kolicina novca puta opticaj mora da bude jednaka proizvodu cena i prozivodnje. Ako se brzina opticaja smanji usled krize, centralna banka treba da stampa pare i "baca ih iz helikoptera". Friedmanov glavni doprinos monetarnoj istoriji je tvrdnja da je veliku depresiju izazvao Fed time sto nije stampao dovoljno para da spreci "deflaciju". Ideal su stabilne cene, i ako je opsti nivo cena stabilan, ne moze biti nikakvih strukturnih poremacaja niti kreditne inflacije. Njegov guru Fisher je pet dana pred slom berze 1929 tvrdio da je americki prosperitet vecan i neunistiv, da je "dostigao trajni plato". I izgubio je svu ustedjevinu tokom krize.

Druga, ali blisko povezana stvar je da je Friedman kejnzijanac u metodoloskom smislu. To znaci da za njega samo agregatne velicine igraju neku ulogu: kolicina novca, opticaj, inflacija potrosackih cena, nezaposlenost. On se krece u tom kejnzijanskom okviru uvek. To je u osnovi jedan centralno-planski mentalitet: problem je kako najbolje vlada moze da nastimuje makroekonomske agregate. Friedman kaze da je najbolje tako sto ce da drzi konstantno rastucu monetarnu masu i skeptican je prema fiskalnoj politici. Kejnzijanci naprotiv kazu da je u uslovima krize zbog zamke likvidnosti monetarna politika kao instrument centralnog planiranja neefikasna i treba nam fiskalni stimulus. To je u osnovi jedna rasprava unutar porodice. To ljudi cesto ne razumeju. Obe struje veruju da je "makroekonomska" politika kljuc propseriteta.

Tako da nije cudno to dvojstvo: gde god je Friedman umakao svom obrazovanju i intelektualnim uticajima on je vrlo lucidan i logican; gde god je u mrezi svojih cikaskih terorijskih ideja, on je potpuna katastrofa. Rothbard je jednom rekao u sali da medju ekonomistima postoji zakon "komparativne slabosti"; oni teze da se specijalizuju u onome u cemu su najgori, a ne najbolji; Fridman je recimo super u svemu osim u monetarnim stvarima, ali je uzeo da se specijalizuje i glavni doprinos da bas u tome.

vedran2006 said...

@Ivan

ja sam samo čekao da na kraju članka napišeš da bi streljao sve koji se ne bi slagali sa tobom. prvo Friedmana i njegove sljedbenike.

Meni nije jasno što želiš postići ovim člancima? Jel tebi jasno da većina svjetskog stanovništva navija za socijalizam, države intervencije, veliku državu, da se raspada sve oko nas a ti krenuo u sveti rat unutar libertijanizma.

Zanimljivo je i to da što je ideogija radikalnija, recimo u načelu više brani osobne slobode, i nije spremna na kompromise, tim više podsjeća na fašizam.

Zvonko M. said...

Ivane, razumemo se 100%. Makroekonomija moze da bude samo deskriptivna, jer "kvalitet" odredjuje struktura, a makro-parametri su samo posledica. Njihove ideje su - da prevedem na inzinjerski jezik - odprilike kao da pokvaren kompjuter popravljas tako sto ces povecati napon napajanja umesto da zamenis neispravan deo.

Za takvo njihovo iracionalno ponasanje vidim dva uzroka. Prvo, zelja ekonomista da imitiraju "prirodne nauke" poput fizike i hemije gde mozes da "upravljas" eksperimentima preko parametara. Drugo, nezasita pohlepa politicara kojima bogatstva i moci nikada nije dosta. U kombinaciji, ta dva nam daju ovo tragicno stanje ekonomske nauke koje imamo danas. Oni su kao neki srednjevekovni dvorski carobnjaci ili alhemicari.

Rotbard genijalan, po obicaju... :)

vedran2006 said...

@Zvonko M

kreiranje novca samo po sebi nije nikakva krađa dokle god se odvija bez prisile. opće je poznato da se zlato iskopava, i da imamo zlatni standard što je vjerujem po vama u duhu libertijanstva, imali bismo iskopavanje zlata - pandan kreiranju novca.
opće je poznata informacija da je recimo u jednom periodu iskopavanje novog zlata bilo otprilike i do 3% ukupnog zlata u opticaju (nisam 100% siguran za podatak ali tako nešto).

suština problema koja čini tiskanje novca krađom je činjenica da se to sve vrši pod prisilom. prisilom države trenutno, a i u slučaju zlatnog standarda bi to na neki način po meni bilo prisila, iako bi određeni aspekti te prisile bili nešto blaži.

pravo, libertijansko rješenje, je zapravo slobodno tržište gdje svatko može tiskati novac (praktički svaka banka) te kroz mehanizme konkurencije rješiti probleme koji proizlaze faktički iz monopolističke pozicije države, a ne iz čina tiskanja novca.

to je recimo moje viđenje.

vedran2006 said...

ili filozofski,

ako je novac roba, a je, upravo najlikvidnija roba, onda ako je čin tiskanja krađa, tom logikom slijedi i da VW proizvodnjom Passata "krade" postojeće vlasnike Passata jer njima opada cijena.

taj i takav argument praktički uništava u potpunosti ičiju slobodu da proizvodi bilo što, a složit ćete so to nikako nije u duhu libertijanizma.

a ne vidim slučaj u tome da se ograniči neka roba, a druge ne, to je u najmanju ruku nedosljedno, što bi kolegu Ivana moglo zasmetati pa bi vas mogao proglasiti socijalistom :)

Zvonko M. said...

Vedrane,

Prvo - hvala na komentaru. Nije mi namera da se raspravljam, vec da razjasnimo stvari.

"Kreiranje novca" je kradja pre svega u kontekstu o kojem razgovaramo - drzava, centralna banka i nametnuta valuta.

Sto se "iskopavanja zlata" tice, to je privredna delatnost koja nosi svoje rizike, treba uloziti kapital itd. Znaci nije tako jednostavno kao stampanje bezvrednog papira. Prosecnom coveku se, u principu, vise isplati da gura kolica u Walmartu za minimalac nego da se bavi iskopavanjem zlata.

VW Passat se ne koristi za razmenu, vec kao prevozno sredstvo. Zato on za tebe "ne gubi vrednost" bez obzira koliko je novih proizvedeno - i dalje mozes kvalitetno da se vozis. Kada bi se Passati koristili kao novac, tj. sredstvo razmene, onda bi nas i te kako interesovalo koliko novih auta je VW proizveo i slicno.

Ali to su samo detalji. Svodi se upravo na ono sto si odlicno primetio - problem je prisila. Da nije prisile, ne bi bilo nikakvih problema.

Zvonko M. said...

Pojasnjeje - sta to znaci da je iskopavanje zlata "privredna delatnost"? Znaci da je onaj ko iskopa kilogram zlata to doslovno zaradio kao bilo ko drugi ko se bavi trgovinom ili proizvodnjom. On je morao da ulozi kapital, imao odredjeni rizik itd.

Zato to ne moze da se uporedi sa stampanjem papira.

vedran2006 said...

@Zvonko

slažemo se, ali primjeti jednu stvar. vrlo često u tom kontekstu novca i tiskanja i prislie, kao rješenje vidjet ćeš skrivenu prisilu.
često se spominje da nam treba konstantna ponuda novca, da je u tome rješenje.
Ograničavanje ponude nećega, ili bilo kakvo ograničavanje znamo koje efekte proizvodi. Rješili smo problem prisilne inflacije, ali što je sa prisilnom deflacijom. Recimo hoarding zlata je definitivno dobitna strategija u takvom okruženju. Logički je praktički svejedno jel vrijednost novca u razmjeni pada ili raste. S jedne strane pad vrijednosti potkrada štediše, a s druge rast potkrada proizvođače, zar ne?

Znamo kako tržišni mehanizmi funkcioniraju, i ako svaki libertijanac vidi rješenje svih problema u slobodnom tržištu ne vidim zašto kod novca mijenjamo logiku i pribjegavamo ograničavanju (što je pak tipična intervencionistička metoda)

Imamo čitav niz ekonomista između ostalog i Rothbard koji je pribjegao toj logici. mogu li ga ja zbog toga prozvati socijalistom?

Zvonko M. said...

Ne menjamo logiku. Kada libertarijanac kaze "gold standard" on u stvari misli - puno bolji izraz - "sound money", tj. cvrst, opipljiv novac. Npr. poslusaj sta kaze Ron Paul. Ne radi se o opet o prisili da se koristi zlato ili nesto drugo, kako mnogi pogresno razumeju.

Sustina jeste - prepustiti trzistu da odabere novac i onda ce konkurencija uciniti svoje.

vedran2006 said...

@Zvonko

upravo tako sound money. mi se razumijemo. problem nastaje oko definicije kakav sound money treba biti. da nekažem da se treba vratiti definiciji novca kroz njegovu svrhu (spomenuli ste jednu od njih sredstvo razmjene)

Nadam se da primjećujete pogrešku u logici kada kažete da je kopanje zlata ok jer je zato uložen kapital.
Pogreška je u tome što je i za papirnati novac utrošen kapital (papir, zlatna nit, strojevi, dizajn..)
i u jednom i u drugom slučaju je motiv ekonomski (vrijednost novčanice/zlata > uloženih troškova).

Drugi argument koji ste dali kada ste rekli da je proizvodnja VW opravdana, a da je tiskanje novca pogreška također je pogrešna.

Naime složit ćete se u slobodnom tržištu ne bi postojao samo jedan oblik novca (zadržimo se na funkciji razmjene). Naime ako je ok prisiliti "proizvođača" novca na suzdržavanje od tiskanja, zašo onda recimo jedan dio populacije ne bi mogao izabrati recimo VW passat kao sredstvo razmjene i onda na osnovu toga tražiti zabranu proizvodnje VW.

Poanta koju ja hoću pokazati je da tiskanje novca kao takvog nikad nemože biti nemoralno, a kamoli zabranjeno. Već sama činjenica da VW proizvodi passate na traci trebala bi obeshrabriti nekoga da koristi tu vrstu robe kao sredstvo razmjene, tako je isto i sa papirnatim novcem.

nadam se da sam uspio izraziti što sam htio :)

vedran2006 said...

@zvonko

također treba biti oprezan sa zaključcima što netko misli kad nešto kaže.
recimo Rothbard kad kaže gold standard ja mislim da zapravo misli na full reserve bankarstvo. što je još jedan sukon sa slobodnim tržištem. pustimo slobodnom tržištu da odredi idealnu razinu rezervi, a ne zazivajmo intervenciju kroz ograničavanje rezerve na isključivo potpunu.

Zvonko M. said...

Razumeli smo se, u svakom slucaju zanimljiva tema. Kamo srece da se u nasim krajevima dodje bar do Friedmana...

Evo i Tom Woods se ukljucio u diskusiju: :D

http://www.lewrockwell.com/lewrockwell-show/2012/07/31/297-the-anti-rothbard-cult/

Dorćolac said...

:)))

http://www.youtube.com/watch?v=SCouYdxesKI

charlie said...

Evo kad se priča več o Friedmanu:
Donald Boudreaux: Was Milton Friedman a Secret Admirer of Keynes?
http://online.wsj.com/article/SB10000872396390443687504577563013539649838.html?mod=djemEditorialPage_h