Rad u Kyklosu

Mnogi od vas su upoznati sa mojim viđenjem uzroka svetske finansijske krize: kriza je najvećim delom posledica obimne i prekomplikovane finansijske regulacije, koja je donela: a) konfuziju u pogledu rizičnosti različitih vrsta kredita i papira, b) unifikaciju ponašanja u finansijskom sektoru, tendenciju da se svi usmere na slične vrste navodno sigurne aktive. Kad se ispostavi da izvesna aktiva baš i nije tako sigurna (vidi pod a), implodira gotovo ceo finansijski sektor.

Sada mislim da to nije dovoljno i da se u objašnjenju uzroka može napraviti još jedan korak. Direktan problem na koji prethodno objašnjenje nailazi je to što uloga privatnog sektora nije bila baš tako pasivna. Dosadašnje objašnjenje je krivicu finansijskog sektora videlo u tome što su banke dobrovoljno prepustile najveći deo analize rizika državi, a svoju ulogu svele na administrativno ispunjenje kriterijuma. To stoji i dalje, ali sada mislim da je iza svega toga zajedno jedan dublji, kognitivni problem. 

Na primer, neki ključni igrači u finansijskom sektoru, neke od najvećih banaka, nisu morale da slede regulatorne pondere rizika, već im je bilo dozvoljeno da bazelske kriterijume ispunjavaju uz pomoć sopstvenih modela rizika. Agencije za rejting su svoje procene takođe zasnivale na sličnim modelima, a to su radila i sva ključna regulatorna tela od bazelskog komiteta do centralnih banaka i nacionalnih regulatora. Ovo bi trebalo da bude znak da nešto nije bilo u redu sa samim modelima procene rizika -- da iza svih regulatornih i grešaka privatnog sektora, stoji jedan zajednički kognitivni problem, problem u proceni, jedna zajednička zabluda regulatora i privatnog sektora (ili bar vodećih krupnih igrača u privatnom sektoru).

Ovo je, između ostalog, tema mog rada upravo objavljenog u Kyklosu. Direktnije, tema je taj kognitivni problem i njegove posledice na ekonomsku misao uopšte, od naučnog metoda do finansijske prakse. Pitanje koje postavljam je da li zablude od centralnog planiranja, preko formalizacije u ekonomskom metodu, do modernog finansijskog tretiranja rizika imaju zajedničku kognitivnu i čak neurološku pozadinu? 

Sažetak rada možete naći ovde; celom tekstu možete pristupiti samo ako ste na nekoj akademskoj mreži, ili mi samo pošaljite email i ja ću vam poslati rad.

Socijalna politika vlade

Govoreći o Dušanu Bajatoviću, Branko Ružić kaže:

On je uradio mnogo na poslovanju “Srbijagasa” i socijalnoj politici koju Srbija vodi preko tog preduzeća.

Kada to kaže, Ružić suštinski kaže da je Srbijagas, prodajući gas potrošačima ispod uvozne cene i ne jureći baš dužnike da plate za taj gas, vodio vladinu socijalnu politku. Tu je potpuno u pravu jer vlada nije dozvolila da cena gasa poraste makar na nivo koji pokriva troškove uvoznog gasa.

Ali, važnije pitanje je - kakva je uopšte ta socijalna politika vlade, koliko siromašni imaju koristi od nje? (Kada govorim o "vladi", ne mislim samo na sadašnju vladu, već i na prethodnu, pošto se tu politika, koliko ja vidim, uopšte nije promenila.)

Pogledajte u sledećoj tabeli podatke o siromaštvu i načinu zagrevanja stana, za 2011. godinu. U redovima možete videti različite načine zagrevanja stana, a u kolonama možete videti decil po potrošnji. Tabela je preuzeta iz Ankete o potrošnji domaćinstava, strana 84.

(Ukratko, za one kojima nije jasno, prvi decil čini 10% domaćinstava koja imaju najnižu potrošnju po članu domaćinstva (ukupnu potrošnju, ne samo na grejanje), dok deseti decil čini 10% najbogatijih domaćinstava, koja najviše troše.)

Na šta se greju najsiromašniji? Čak 87% se greje na "čvrsta goriva", čitaj - drva i ugalj. Ko procenat se greje na gas? Celih 0,2%. Pa ko se onda greje na gas? Kao što možete i sami da vidite, gornji decili se mnogo više greju na gas, a maksimum je upravo u najbogatijem, desetom decilu, sa 8,2%.

Dakle, ako je vladina socijalna politika "Neka se bogatiji greju što jeftinije!", onda - da, Srbijagas tu zaista jeste dosta pomogao.

(Nevezano za ovu temu, šteta je što ugalj i drvo nisu razdvojeni u anketi, pa ne znamo koji procenat domaćinstava se greje na drva, to jest, po novogovoru, na biomasu. Evo nedavnog posta Meta Ridlija na tu temu.) 

Birokratske prečice

Pre izvesnog vremena je ministar najavio novi Zakon o opštem upravnom postupku po kojem će državni organi sami pribavljati dokumenta koja izdaju drugi državni organi. To, naravno, deluje sasvim logično, kao i ideja o kojoj se ranije pričalo - takozvano "ćutanje administracije", gde bi se podrazumevalo da je organ dao saglasnost, ukoliko ne donese rešenje u nekom zakonom predviđenom roku.

Obe ideje deluju primamljivo i logično, ali se ja bojim da se radi samo o prečicama, kojima se žele postići neki efekti bez prave reforme državne uprave i temeljne deregulacije. A meni se čini da je veoma veliko pitanje da li će se bilo kakvi efekti uopšte postići. Sve zavisi od detalja primene.

Razmotrite upravo primer koji daje Blic u linkovanom članku - vađenje lične karte bez prilaganja krštenice.

Sada je situacija takva da treba prvo da odeš kod matičara da izvadiš krštenicu, a onda odeš u MUP da izvadiš ličnu kartu. Buduća situacija može da ima jedan od dva oblika:

1. Odeš u MUP, oni pristupe elektronskoj bazi krštenica i izdaju ti odmah ličnu kartu.
2. Odeš u MUP da podneseš zahtev za ličnu kartu. Oni kažu "Mi ćemo sada da pošaljemo dopis matičnoj službi. Oni će da nam odgovore u zakonskom roku. Onda nama teče zakonski rok da izdamo ličnu kartu. Dođite za 4-6 nedelja da vidite dokle je predmet stigao".

Dakle, ako se sve pretvori u situaciju 2, onda je to lošije od sadašnje situacije, gde krštenicu sam možeš da izvadiš praktično odmah.

Ili, razmislite o "ćutanju administracije". Svako razmišlja u smislu "Podneseš zahtev za izdavanje saglasnosti, ako ti ne odgovore u roku od 2 nedelje, smatra se da su dali saglasnost". To deluje logično i više nego opravdano. Ali, zamislite sledeće moguće situacije i zloupotrebe.

1. Želim da uradim nešto što je fundamentalno štetno po društvo i gde nema šanse da bi mi bilo koji državni organ dao saglasnost. Ja podnesem zahtev i podmitim onoga što radi u pisarnici da se predmet zagubi na par nedelja. Nakon dve nedelje smatram da sam dobio saglasnost. Dok se oni opasulje i shvate šta se desilo, stvar je gotova.

2. Za dobijanje saglasnosti organa B potrebna je saglasnost organa A. Odem u organ A i podnesem zahtev 10. jula. Oni odbiju moj zahtev 20. jula i pošalju mi ga poštom. Ja ga namerno ne preuzmem. Onda odem u organ B 25. jula i kažem "Ja sam podneo zahtev, nisam primio nikakav odgovor, molim da mi vi izdate saglasnost jer mi oni nisu odgovorili u zakonskom roku, pa se podrazumeva da su dali saglasnost." Ako organ B nema mogućnost da ispita da li je organ A izdao saglasnost, stvar je besmislena. A, ako ima mogućnost da se raspita, onda to podrazumeva dopis, čekanje na odgovor i praktično istu situaciju u kojoj smo sada.

3. Svaki državni organ, kada dođe u cajtnot, po difoltu odbije zahtev, pa se ti žali.

Sve u svemu, meni ideje poput ćutanja administracije, kancelarija za brze odgovore i slično ukazuje na to da su političari vrlo svesni problema sa birokratijom i da žele da ga reše, ali da prosto ne znaju kako i onda predlažu tako neka polurešenja koja neće u praksi zaživeti. Problem je što niko neće temeljno da dereguliše privredne aktivnosti. Najčešće nije problem u tome što se na odluku čeka 2 meseca, već je problem u tome što je odluka uopšte potrebna.

Prosečna plata u maju manja za 10%!

To je vest koju je pre jedno dve nedelje preneo Novi Magazin, a vrlo sličnu vest su preneli i ostali mediji. Evo teksta:

Prosečna neto zarada u Srbiji u maju je bila 41.821 dinar (363 evra), što je realno i nominalno manje za 10,1 odsto nego u aprilu ove godine, objavio je Republički zavod za statistiku.

I sad, šta da kažete na vest da je u jednom mesecu prosečna plata smanjena za 10% u odnosu na prethodni mesec? Jel nam se ponovo dešavaju devedesete?

Ne, evo šta je bila vest mesec dana ranije:

Neto plata je realno viša za 10,7 odsto, a nominalno viša za 11,6 odsto nego u martu ove godine.

Dakle, u aprilu je bila za 10% viša nego u martu, a u maju je bila za 10% niža nego u aprilu, što će reći da je, okvirno, bila na nivou martovske zarade. Zašto se to desilo? Pa, jednostavno, neke firme su iplatile deo "majske" plate u aprilu, pred prvomajske i uskršnje praznike, ili su isplatile neke bonuse, ili regrese. Dakle, u suštini se ništa nije desilo.

Koja onda poenta mog posta? Pa, poenta je da nijedan medij nije dao nikakav komentar ovog saopštenja RZS. Svi su u aprilu prosto preneli da je "plata porasla za 10%", a u maju su preneli da je "plata pala za 10%". Niko nije dodao, bilo za prvu, bilo za drugu vest "što je verovatno efekat prevremenog isplaćivanja majskih zarada i/ili regresa pred praznike". Ali, ako malo pogledate komentare na te vesti, videćete da su, vezano za aprilski podatak, ljudi masovno hvalili novu vlast i kako njena politika očigledno daje rezultate, dok su za majski podatak masovno kritikovali vlast i tvrdili da je, eto, konačno svima jasno da je nova vlast potpuno nekompetentna. (Naravno, makar 10 pametnjakovića je pomenulo čuveno "Ja jedem kupus, ti meso, u proseku jedemo sarmu") A, desilo se bukvalno jedno veliko ništa.

Dakle, delimično su krivi mediji koji prenesu saopštenje a da ga i ne pročitaju. Ali, ako već znaš da su mediji takvi kakvi su - površni, zašto onda Republički zavod za statistiku ne doda u svoje saopštenje neki mali komentar?

Recimo, iz godine u godinu se ponavlja ista priča sa platama oko nove godine. Plata u decembru skoči u odnosu na novembar za 15 ili 20%, a onda u januaru padne za tih istih 15 ili 20%. Krajem svakog februara imamo vest "Plata u januaru manja za 20% u odnosu na decembar!" (evo vesti za 2013, 2012 i 2011, za ranije me mrzelo da tražim). Dakle, svako od tih saopštenja RZS, bilo za decembar (koje pokazuje neverovatan mesečni rast prosečne plate) bilo za januar (koje pokazuje isti takav pad), slobodno može da sadrži i komentar "što se u najvećoj meri može objasniti činjenicom da veliki deo poslodavaca isplaćuje u decembru novogodišnje bonuse". Time se ne bi svake godine ljudi preko neta natezali kako i zašto je prosečna plata pala ili porasla za 15 ili 20% u roku od samo mesec dana. Naravno, svaki (ili skoro svaki) ekonomista u Srbiji koji iole prati statističke podate zna da rast plate u decembru i pad plate u januaru ne znači bukvalno ništa. Isto znaju i svi zaposleni u RZS. Zašto onda to i ne napišu?

Ne poznajem dovoljno ljudi tamo da bih mogao da sudim, ali imam utisak da oni preterano gledaju da se slučajno nekome ne zamere, a sebe vide isključivo kao nekoga ko prikuplja i objavljuje podatke. Prosto, ne žele da budu optuženi za bilo koju subjektivnu ocenu. Ako njih pitate za ove plate oko nove godine, oni će verovarno reći "Pa mi smo dali i stopu rasta u odnosu na isti mesec prošle godine, jasno je da se ništa nije desilo".

Ali onda se postavlja pitanje koja je uloga RZS-a. Ako je uloga da dostavlja podatke ekspertima, onda je ovo što rade sasvim adekvatno. Ali, ako već pišu saopštenja za javnost, koja dostavljaju novinarima i za koja znaju da novinari neće bukvalno jednu reč dodati, onda smatram da bi neki kratak komentar bio sasvim adekvatan.

Da budem sasvim jasan, ja ne očekujem od RZS-a da daje političke ocene tipa "nezaposlenost se povećala jer je onaj kreten od ministra doneo propis kojim se...", ali očekujem da ukažu na objektivne faktore koji su očigledno relevantni.

Recimo, kada je pre godinu i po dana bio onaj mraz u februaru, saopštenje za industrijsku proizvodnju je samo reklo da je "industrijska proizvodnja niža za 12.9% u odnosu na isti mesec prošle godine", ne pominjući uopšte da je bila proglašena elementarna nepogoda, da ljudi danima nisu radili. Ali, ajde, tada je ljudima to bilo jasno, znali su šta se dešava. Ali zato, kada su došli podaci za 2013. godinu i kada su podaci pokazali da je "industrijska proizvodnja u februaru porasla za 13,1% u odnosu na isti mesec prošle godine", mislim da su trebali da dodaju rečenicu "Podsećamo da je industrijska proizvodnja u februaru 2012. godine bila izuzetno niska usled vanredno loših vremenskih uslova, te da je, usled toga, i godišnja stopa rasta vanredno visoka."

Pošto nije bilo Nirmberga za komuniste

...Onda ceo slovenački politički i pravosudni vrh učestvuje u manifestaciji kojom se slavi komunizam i njegovi razni Himleri, Gerinzi i Ajhmani, poput Če Gevare, Josipa Broza i sličnih. Sve to u zemlji koja je bukvalno izgrađena na kosturnicama komunističkih žrtava: po procenama njihove bivše vlade po jamama rasutim diljem Slovenije leži oko 100 000 pobijenih svih jugoslovenskih nacionalnosti, od toga skoro 15 000 Slovenaca. A "demokratski" politički vrh 2013 proslavlja zločince i njihovu ideologiju, zajedno sa kulturnim kremom, rok muzičarima i ostalima. Predsednica vlade peva "Bandiera rossa e triumfera, eviva comunismo"!



HT: Steve Pejovich

Starenje stanovništva u Srbiji

Fiskalni savet je objavio studiju Gorana Peneva pod nazivom Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060. godine.

Evo jednog nalaza:

Prema rezultatima projekcija, stanovništvo Srbije bi u 2060. godini moglo da se kreće u intervalu od 3864 hiljade (konstantna varijanta) do 6344 hiljade (varijanta visokog fertiliteta). To, s jedne strane, znači da bi u poluvekovnom periodu 2010-2060. ostvarenje "maksimalne" varijante (značajno povećanje fertiliteta, smanjenje mortaliteta, pozitivan migracioni saldo) uslovilo smanjenje stanovništva zemlje za gotovo milion lica (949 hiljada ili 13%). S druge strane, realizacija pretpostavki na kojima je bazirana "minimalna" varijanta (zadržavanje vrednosti sve tri komponente populacione dinamike na nivou s početka projekcionog perioda) dovelo bi bezmalo do prepolovljavanja broja stanovnika Srbije (smanjenje od 3 miliona 429 hiljada lica ili za 47 % u odnosu na 2010).

 

Za objašnjenje toga šta znači koja boja (koje su pretpostavke kog scenarija), moraćete da pročitate studiju. Ovako, na prvi pogled, pretpostavke koje stoje iza crvene i žute linije meni ne deluju previše realno. Plava predstavlja pesimistički scenario, a on se zasniva na pretpostavci da će stvari ostati kakve su sada. Ja bih to nazvao "realnim" scenarijem, a "pesimistički" bi podrazumevao dalje pogoršanje demografskih kretanja.

Drugi zanimljiv nalaz, naročito iz ugla penzijskog sistema (ali i sistema zdravstvene zaštite), je da će 2060. godine udeo stanovništva starijeg od 65 godina biti skoro 30%, dok je danas oko 17%, a na jednog starijeg od 65 godina će jedva biti dvoje starosti 20-64, dok ih je danas skoro četiri.

Naravno, iako se stvari sa fertilitetom i mortalitetom menjaju sporo, ipak se menjaju. Moguće je da nam sledi neki baby boom, ali ova studija pokazuje da čak ni baby boom ne bi mnogo promenio situaciju, jer je broj potencijalnih roditelja danas nedovoljno veliki. Sa druge strane, tu su i migracije. "Crveni scenario" pretpostavlja da će Srbija ubuduće privlačiti imigrante, što je moguće, ali meni ne deluje previše realno. A sasvim mi realno deluje da će nakon članstva u EU (kad god do toga dođe), par stotina hiljada ljudi otići odavde.

Ali, pravo pitanje nije koliko će stanovnika živeti u Srbiji, nego šta to znači, da li to treba da nas brine ili ne. Kao i uvek, odgovor dosta zaviti od politika koje će država voditi. Ukoliko se zadržimo na postojećem državnom penzijskom i zdravstvenom sistemu, ove projekcije jasno ukazuju da će se desiti jedna od sledećih stvari, ili (što je najverovatnije) neka njihova kombinacija:

1. Porezi će morati da budu mnogo viši

2. Ostala javna potrošnja (osim penzija i zdravstva) će morati da bude veoma niska (ako je nekome za utehu, broj dece će biti mali, pa će troškovi obrazovanja isto biti relativno niski)

3. Penzije će biti veoma niske, kao i kvalitet zdravstvene zaštite

Pomeranje starosne granice za odlazak u penziju, naročito za žene, može bitno da olakša finansijski položaj državnog penzijskog sistema. Odokativno gledano, 2060. ne bi smelo da se odlazi u penziju pre 70. ili čak 75. godine. Reforma penzijskog sistema u pravcu uvođenja drugog stuba može možda donekle da pomogne, ali, čini mi se, ne previše. 

Sve u svemu, reforma penzijskog sistema je verovatno najvažniji dugoročni problem sa kojim se Srbija suočava. Takođe, što se rešenje više odlaže, postaje sve teže rešiti ga, jer politički značaj penzionera i starijih radnika raste.

Problem, čini mi se, još uvek nije toliko teško rešiti, niti to mora da bude preterano politički skupo. Očigledno je potrebno podići granicu za odlazak u penziju, ali to ne mora da bude sutra. Recimo, podizanje granice za muškarce za 2 meseca godišnje, a za 4 meseca godišnje za žene bi nas, za 30 godina, dovelo do toga da i muškarci i žene odlaze u penziju sa 70 godina.

Za kraj, pohvale Fiskalnom savetu što su ovako nešto objavili. Jedna stvar je načelno pričati da će "stanovništvo stariti", a potpuno druga stvar je imati konkretne cifre.

Mene jedino plaši to što će medijima i političarima, ukoliko naravno uopšte vide ovu studiju, ona biti poziv "durade nešto" po pitanju nataliteta (poput, recimo, večere ljubavi, ili slanja neženja na more), a ne da urade nešto po pitanju troškova penzijskog i zdravstvenog sistema.

Lekcija iz Egipta

Nisam siguran da li je u pitanju izjava izgubljena u prevodu, budući da se vrte dve varijante koje su vrlo slične. Međutim jedna varijanata te rečenice koja je stigla iz Egipta u kojoj vojska kaže da će

"proliti svoju krv braneći Egipat od bilo kog teroriste, ekstremiste ili budale"

bez ulaženja u stvarne motive vojske, moju skepsu da više od 50% Egipćana želi da prihvati evropski model demokratije i nedovoljno dokaza o tome da li Abdel Fatah al-Sisi ima išta slično osim slova "A" na početku imena sa svi znate već kime, nam govori da demokratija pod ustavom upravo znači da budale ne mogu da od zemlje prave zemlju budaliju, samo zato što ih ima 50%+1.

Predlog za himnu Srbije

Iako za ovaj spot znaju svi poklonici domaće alternative, danas sam shvatio da je ovo idealna nova himna Srbije.

Konkurencija

Stojim u redu u mesari u supermarketu iza starije gospođe (recimo, ima 70 godina) i slušam njen razgovor sa prodavcem (koji, recimo, ima 25-30 godina)..

Gdja: Dajte mi, molim Vas, pola kila mlevene junetine od ovog ovde parčeta.
Mesar: Važi.
Gdja: Vidite kako je lepo ovo danas, mogu ja da odredim od kojeg komada ćete mi samleti meso.
Mesar: Pa to je valjda oduvek bilo tako.
Gdja: A ne... Vi ste mladi, pa se ne sećate, ali nije to tako ranije bilo. Ranije je meso bilo već samleveno, pa mušterija nije ni znala šta tu u stvari ima. Tada si mogao da biraš koji komad će da ti samelju jedino ako si bio prijatelj sa mesarom, a ostali nisu mogli da biraju, nego šta ti zapadne. A sada, em mogu da biram komad, em ako mi se ne svidi meso, ako bude mnogo žilavo, ili bajato - odem u drugu prodavnicu. Hvala bogu, ima vas na svakom ćošku.
Mesar: Meni kažu kolege da je ranije bilo bolje.
Gdja: Pa jeste bilo bolje mesarima, jer su bili važni i mogli su da kradu, ali mušterijama je sigurno bolje sada.

Glas razuma o EU

Ne znam u čemu je trik, ali je tužno da ne postoji srpski liberal koji bi ovako nešto rekao, nego moramo da čekamo na Amerikanca, Stevea Pejovicha (tj. osim mene čije je "srpstvo" takođe upitno :)). Komentar je izrečen u povodu razmene diplomata između Kosova i Srbije pod pritiskom EU:

Whether we like it or not, the recognition of Kosovo as an independent state is inevitable, long-overdue and, therefore, the rational choice for Serbia to make.  However, it appears that the exchange of diplomats (which is de facto the recognition of Kosovo) is not a free and rational choice. It is the price Serbia paid for a chance (not even certainty) to join EU. If so, I think that the decision of Serbian government is degrading.

Moreover, the decision is also stupid. Instead of using Kosovo as a chip to bargain for the best deal, the government of Serbia has made a bad one. It recognized Kosovo as an independent state in exchange for transferring much of the country's sovereignty to the bureaucracy in Brussels.

Richard Esptein i špijuniranje

Na sajtu Hoover instituta, Epstein opravdava NSA špijuniranje i opisuje galamu koju su oko istog podigli libertarijanci i drugi kao izraz paranoje i nedovoljnog poverenja u vlast. Libertarijanac kritikuje ljude što ne veruju vladi! Što je najgore, Epstein sve vreme implicira, koristeći sve moguće advokatske trikove, da je ovde reč o debati između onih koji misle da vlada treba ili da ne treba da prikuplja podatke. Ali, problem je drugi: što vlada to već radi ilegalno godinama i što je sada samo otkrivena sa rukom u pekmezu. Jedini razlog zašto debata danas uopšte postoji je što su neki ljudi rizikovali sopstveni život i slobodu (Snowden, ali ne samo on) da bi obavestili javnost o ovim programima. Glavni whistleblower je izložen pretnjama smrću i električnom stolicom zato što je obelodanio ovo, a naš libertarijanac ismeva i njega i ostale "paranoike", i podržava vladu, tvrdeći da je ok to što ona radi, iako bi do prekjuče tvrdio da su sve te priče o ilegalnom prikupljanju podataka teorija zavere i paranoja. Ko bi još bio toliko lud da pomisli da bi vlada mogla da laže. Još jedna ilustracija da je u Americi sve manje jasno gde prestaje neokonizam a počinje libertarijanizam. Zaista je simptomatično da su političari poput Ted Cruza ili Rand Paula mnogo solidniji od nekih od glavnih teoretičara libertarijanizma.

Jednostavan problem koji profesor Epstein, u svim svojim advokatskim sofizmima, nije ni dotakao je jednostavna istina: vlada Sjedinjenih Država, lider slobodnog sveta, "land of the free, home of the brave", snima sve telefonske razgovore i svu email komunikaciju svih građana na svojoj teritoriji i skladišti ih na neodređeno vreme na više lokacija, od kojih je izgradnja samo jedne koštala 2 milijarde dolara. I sakriva od javnosti podatke o postojanju ovih programa, a kada bude otkrivena, preti da čoveka koji je to učinio pošalje na električnu stolicu kao izdajnika i stranog špijuna.

Epstein takođe veruje Obami na reč da vlada ne može da koristi prikupljene podatke niti da targetira određene pojedince bez eksplicitnog sudskog naloga. Međutim, top Secret dokumenti dobijeni od Snowdena koje danas objavljuje Guardian pokazuju naprotiv da vladi ne treba nikakav specijalni sudski nalog za ove svrhe. FISA sud koji je  zadužen za navodno izdavanje takvih naloga, zapravo izdaje samo opšta ovlašćenja, neku vrstu carte blanshe agentima NSA da koriste podatke zašta god oni, a ne sud procene, i da šijuniraju pojedince koje oni (tj njihovi politički nalogodavci), a ne sud odrede. Sud nema nikakvog uticaja, a kamoli da daje "naloge", ko će da se šijunira, kako, kad i zašto. Veliko iznenađenje - ko bi očekivao da bi vlast mogla opet tako okrutno da obmane našeg dobronamernog profesora:

Once armed with these general orders, the NSA is empowered to compel telephone and internet companies to turn over to it the communications of any individual identified by the NSA. The Fisa court plays no role in the selection of those individuals, nor does it monitor who is selected by the NSA.

Možda ćete reći, pa šta, oni snimaju, ali ko nema šta da krije taj nema čega ni da se plaši. Međutim, poenta je da nisi ti taj ko definiše da li imaš ili nemaš šta da kriješ, nego vlada. To što danas nisi na listi, ne znači da nećeš biti sutra. Evo vrlo zornih primera. General Petreus je bio nateran prošle godine da podnese ostavku, posle otkrića afere koju je imao sa jednom novinarkom. Po svoj prilici operaciju diskreditovanja su orkestrirali Obamini lojalisti da bi sprečili da Petreus razotkrije istinu o napadu na konzulat u Bangaziju koja bi bila kompromitantna po Obamu (kao što smo videli, jeste). Ostavku je podneo tačno nedelju dana pre nego što je trebalo da svedoči u Kongresu. Ali, ključna stvar je da su oni (FBI) koristili urpavo ovu tajnu bazu podataka (metadata) i opšta ovlašćenja koja su dobili od FISA suda da bi locirali prepisku između Petreusa i njegove ljubavnice. Nije im trebao nikakav poseban "sudski nalog" da ga šijuniraju. I onda su ga ucenili da podnese ostavku i da to uradi na dan Obaminog izbora da bi minimizovali efekte medijske prašine. General Petreus, heroj rata u Avganistanu i Iraku i direktor CIAe ucenjen i smenjen korišćenjem "meta-podataka" koje je Snowden razotkrio! Treba vam jači dokaz da vlada može (i hoće) da zloupotrebi ovaj sistem?

Ili uzmimo drugi primer: IRS skandal sa maltretiranjem Tea Party organizacija. Jedan od načina kako je to rađeno je slanje detaljnih upitnika sa svim vrstama sumanutih pitanja tipa "jel se bavvite kriminalom" itd. Ali neka su bila vrlo konkretna: više grupa je navelo da su dobijali pitanja o njihovim ličnim i profesionalnim odnosima sa osobama o kojima IRS nije mogao da zna ništa, i jedini način da povežu aplikante sa tim drugim osobama je bilo pristupom email ili telefonskoj komunikaciji. Stvarno verujete da je neki sud izdao nalog za špijuniranje ovih organizacija? I još mislite da nemate šta da krijete? To zavisi od Vlade, IRS, ministarstva pravde, CIA i FBI, i njihove trenutne procene da li ste vi "državni neprijatelj" ili ne. Ne od vašeg ponašanja ili vaše logike. Ako žele da vas unište ili kompromituju oni će to uraditi i ne postoji način da se od toga zaštitite.

Epstein spada u istu grupu sa nekim drugim "konzervativnim" teoretičarima koji se slažu da je vlada vrlo nesposobna da upravlja ekonomijom, pa joj tu treba smanjiti ovlašćenja i strogo kontrolisati, ali je zato vrlo kompetentna i dobronamerna kad je reč o nacionalnoj bezbednosti: tu liberalni skepticizam ne važi a bezakonje i administrativna samovolja izvršne vlasti su sasvim cool. Što više moći za vladu to bolje. A ko se ne slaže, taj je ili ludak ili komunista.

Liberalne crte Teravada budizma

Budizam kao religija se najčešće smatra potpuno apolitičnom, ili se pak povezuje sa idejama pacifizma ili envajornmentalizma. Okrenutost sebi, meditaciji, navodna nezainteresovanost za zemaljske stvari, .navodno odbacivanje materijalizma, glavni su razlozi ovakvog uverenja. Najređe od svega se može čuti ideja da je budizam na bilo koji način konzistentan sa kapitalizmom. Ali ja mislim da bar neke verzije jesu.

Najpre, samo definisanje budizma kao religije je problematično: budisti imaju direktno ateističku kosmologiju i materijalističku filozofiju duha. To znači da veruju da je kosmos večan, nenastao, u stalnom cikličnom kretanju, da ne postoji Bog. S druge strane, ljudski subjekat je samo privremeni agregat različitih materijalnih i "duhovnih" elemenata koji su svi propadljivi i privremeni. Ne postoji duša, ili subjekt ili sopstvo, ili svest, kao nezavisna "supstancija". Ne postoji "ja", duh je za budiste samo glagol a ne imenica, kako kaže jedan filozof, samo metafora aktivnosti i dešavanja a ne označitelj nečeg stabilnog, nepromenljivog i "stvarno" postojećeg.

Ovo su temeljne doktrine koje prihvataju obe glavne struje, Mahajana i Teravada. Međutim, Teravada budizam koji dominira na Šri Lanci, Tajlandu, Laosu, Burmi, Kambodži i delimično Indiji, ima neke dodatne elemente koje ga čine mnogo više u skladu sa liberalnim idejama. Najpre, teravadisti veruju da Buda nije propovedao izdvajanje iz sveta već aktivnu participaciju. Znamo da su u ranom periodu budizma trgovci bili glavni preobraćenici u ovu religiju. U jednoj priči Teravada kanona neki trgovac dolazi da pita Budu kakav bi život trebalo da vodi, i ovaj mu objašnjava da treba da usavrši svoju veštinu ili zanat do najboljeg mogućeg stepena, da dela moralno ispravno prema drugim ljudima i da brani svoju pravedno stečenu imovinu svim sredstvima od lopova (ne mogu da odolim spekulaciji koga bi sve Buda danas svrstao u ovu kategoriju). Ideja da su obični budisti okrenuti samo meditaciji i individualnom prosvetljenju a zanemaraju praktične delatnosti je stoga pogrešna (makar u Teravada tradiciji), i praksa laičkih budista je sasvim konzistentna sa kapitalizmom, i čak direktno ohrabrivana od samog Bude.

Takođe, jedna vrlo značajna doktrinarna razlika postoji između Teravade i Mahajane koja je na drugi način relevantna za našu temu. Glavni ideal budizma, prosvetljenje ("nibbana" ili "nirvana"), u Teravada tradiciji je individualno postignuće: sleđenjem moralnih pravila, meditacijom i učenjem pojedinac može da dosegne probuđenje ili prosvetljenje u nekom od uzastopnih života. Ali, sve je to strogo individualni proces, niko nikome ne može da pomogne direktno. Glavna vrlina i glavni moralna vrednost Teravada budizma je oslanjanje isključivo na sebe u najvažnijim stvarima života, u  samousavršavanju, učenju, i samospoznaji. U određenom smislu, reč je o sofisticiranijoj i sveobuhvatnijoj verziji "vrline sebičnosti" Ejn Rand. Jedini način kako pojedinac može pomoći drugima da dosegnnu prosvećenje je primerom i ohrabrenjem koje njegov sopstveni individualni uspeh pruža. U meri u kojoj religijski duh Teravade uopšte utiče na širu političku kulturum, rekao bih da je on direktno pro-kapitalistički i individualistički.

Nasuprot tome, Mahajana budizam koji je dominantan na Tibetu, u Kini, Japanu, Koreji i Mongoliji je kolektivistički. Iako se slažu u osnovnim kosmološkim i filozofskim učenjima sa teravadistima, sledbenici Mahajane veruju da su solidarnost i saosećanje, a ne oslanjanje na sebe, glavne i najvažnije vrline. I to se vidi u njihovoj doktrini "bodisatve": bodisatva je vernik koji se zaklinje da neće sam ući u nirvanu pre nego što obezbedi da svi drugi postignu isto stanje. On će raditi na sebi, usavršavati se, i kad stigne na domak probuđenja vratiće se natrag da pomnogne nesrećnoj sabraći da i sami brže napreduju. Niko ne treba da bude spašen dok svi ne budu spašeni. Ovo je donekle slično evanđelističkim formama protestantizma koji smatra da svaki vernik mora da učini maksimum napora na eliminisanju grešnog ponašanja u ovom životu da bi i sam bio spasen. U slučaju Mahajana budizma ti dobrovoljno polažeš zakletvu da nećeš postići probuđenje pre nego što učiniš da ga i svi drugi postignu. u meri u kojoj Mahajana budizam utiče na političku kulturu, taj uticaj je jasno kolektivistički i sentimentalistički. Ima čak možda jednu pomalo kičersku crtu.

Kad se analizira odnos svetskih religija sa kapitalizmom, precedenti se nalaze i u hrišćanstvu, i u judaizmu i u islamu, a potpuno ignoriše budizam. Meni se čini da Teravada tradicija potpuno konzistentna sa liberalnim idejama.

Update: kao dokaz da svi veliki umovi misle isto, evo kako Slavoj Žižek takođe veruje da je budizam pro-kapitalistička ujdurma i da bi Veber danas trebalo da preimenuje svoju studiju u "Globalni kapitalizam i etika budizma".  :)

Špijuniranje, IRS i posledice

Najčešće su ljudi koji govore o tome kako američka vlada špijunira stanovništvo portretisani kao paranoici i marcisoidni egoisti koji skreću pažnju na sebe sumanutim teorijama. Mejnstrim mediji su prednjačili u ismevanju svih koji su recimo tvrdili da vlada direktno prisluškuje sve telefonske razgovore ili snima svu email komunikaciju, bez obzira o kome se radi, koja onda u nekom trenutku može biti iskorišćena protiv osobe.

Ipak, od pre nekoliko dana kada je NSA whistle blower Edward Snowden dao Guardianu podatke koji potvrđuju sve prethodne "teorije zavera", svi su prinuđeni da to prihvate. New York Times u svom uvodniku čak problematizuje ranije negiranje ovih činjenica od strane obaveštajnih zvaničnika u Kongresu.

Naravno, nemajte nikakvih iluzija da su veliki mediji srećni zbog ovoga: naprotiv, oni su učestvovali sve vreme u prikrivanju i zataškavanju ovoga godinama. Ja sam znao za sve detalje koje je Snowden objavio pre neki dan najmanje godinu dana ranije. Ako sam ja znao, svakako su New York Times i Washington Post mogli da znaju. Ako su znali, kao što jesu, zašto nisu objavili?

Kako sam ja znao? Vrlo jednostavno, gledao sam youtube video (zapravo više njih) u kojima nekoliko bivših visokih zvaničnika NSA, koji su u međuvremenu podneli ostavku zbog neslaganja sa onim što se radi, sve to objašnjavaju do u detalje. Nema apsolutno ničeg što je Edward Snowden pre neki dan objavio a što oni nisu, čak mnogo detaljnije, razotkrili pre više godina. Svako ko je želeo da zna, znao je.Fakat da glavni mediji u Americi nisu to nikad objavili govori samo da su oni učestvovali u zataškavanju i zaštiti vlade od kritike. Jednostavno. Jedan od najuticajnijih konzervativnih radio voditelja Mark Levin isto tvrdi da on nije znao ništa i da je čuo prvi put pre neki dan od Snowdena. To što je podržavao istu stvar pod Bushom nema veze.

Ima nekoliko zanimljivih konsekvenci svega ovoga. Prvo, ovo trerba posmatrati sa libertarijanske tačke gledišta zajedno sa skandalom vezanim za IRS koji je izgleda godinama diskriminisao desničarske grupe koje su tražile neprofitni status, odlažući odgovore na njihove aplikacije, tražeći liste donora, preteći im kriminalnim progonom itd. Taj skandal je stvorio vrlo jako osećanje kod mnogih Amerikanaca da je federalna vlada gomila nasilnika i kriminalaca koji zloupotrebljavaju moć da maltretiraju narod i da je kolektivistička teorija o birokratiji kao neutralnom i nepristrasnom akteru čista fikcija. Zatim se ispostavilo da je Obamina adminsitracija ilegalno prisluškivala u špijunirala novinare AP i Fox Newsa. Sada ovaj novi i još veći skandal sa opštim nezakonitim špijuniranjem stavlja tačku na "i". Svako ko bi hteo da državu predstavi kao dobrodušnog korektora tržišnih grešaka i onog ko rešava probleme i pomaže nemoćnima prosto deluje smešno. Država više izgleda kao kriminalna banda predatora. I to je strateški dobro za libertarijanizam - fakat da najmoćnija vlada na svetu izgleda kao kriminalna banda, na čelu sa predsednikom dobitnikom Nobelove nagrade za mir.

U okviru libertarijanizma ovo vrši stratešku preraspodelu uticaja od onih koji tvrde da je problem sa državom što je neefikasna i glupa, iako dobronamerna, i nije u stanju da rešava probleme, kao onima koji veruju da je država instrument opresije, da vrlo dobro zna šta radi i da je oličenje zla. Ostrašćena mržnja prema državi je vrlo dobra i blagotvorna konsekvenca svega što se trenutno dešava.

Druga poenta koju ja izvodim odavde ima veze sa statusom kategorije "respektabilnosti" kako  unutar libertarijanskog pokreta tako i izvan njega. Državni činovnici, državne institucije, zvanični mejnstrim mediji su se svečano zaklinjali da nema špijuniranja, da je birokratije "neutralna", da predsednik nije znao da je u Bangaziju bio teroristički napad i tako dalje. Sve to se pokazuje kao laž. Država direktno i stalno laže. Ako vam je IQ 100 i iznad zaista će biti teško da vas se ponovo ubedi u verodostojnost bilo čega što oficijalni državni organi i njihovi mediji tvrde. Čak i kada je to što tvrde tačno. Potpuni kolaps kredibiliteta zvaničnih institucija na kome počiva moć države je vrlo zdrava konsekvenca svih ovih skandala: država ima silu ali nema kredibilitet, bez koga dugoročno teško da će moći da održi sadašnji stepen kontrole. Kad sledeći put čujete opanjkavanja nekog kao "teoretičara zavere", verovatno ćete se brzo setiti da je priča o internet i telefonskom špijuniranju bila "zavera" koju su ti isti ismevali, pre nego što je postala istina koju su morali kiselo da priznaju. Recimo, Obamin serifikat je validan - država jemči svojim kreditilitetom i kune se. Haahaha, dobra šala. Ili Fed nije uradio ništa loše sa bailoutom moramo podatke o recipijentima da držimo u tajnosti, kunemo se da je sve ok. Zlato je u Fort Knoxu, zar ne verujete državi? Obamacare neće da košta ništa i IRS će nepristrasno da ga sprovodi (ovde već počinju grčevi od smeha). I tako redom. Srećno kolektivisti.

Ukratno, svedočimo potpunoj demistifikaciji koncepta države na velikoj sceni, na najboljem mogućem primeru: ako je američka vlada ovakva banda, šta tek možemo očekivati od ruske, kineske ili srpske? Mislim da ljudi koji veruju u slobodu treba da budu zahvalni za ovaj moćni argument koji dobijaju iz Amerike ovih dana i nedelja.

Update: Ups, izgleda da se respektabilni libertarijanci i konzervativci u DC ne slažu sa ovakvim ekstremističkim pristupom. Da bi zagriženi Obamisti mogli da brane ovo nije toliko iznenađujuće. Ali da National Review i Cato Institute brane državno špijuniranje, to je već...ne znam kako bih to opisao osim kao tragikomično i istovremeno jednako demistifikujuće i razgolićujuće kao i ono što Obama radi. 

Kako treba da funkcioniše sloboda govora

Rusofilni taliban, Marko Grgurović, predložio je jedno zastarelo rešenje prema kojem u vrtiću treba razdvajati dečake i devojčice jer će se tako obe grupe pravilnije razvijati, svaka u željenom pravcu u skladu sa svojim prirodnim predispozicijama. Grguroviće, je, dakle, predložio nešto što se ni po čemu suštinski ne razlikuje od predloga raznoraznih fanatika koji su imali svoje ideje u vezi drugih nacija, ljudi različe seksualnosti, Kosova i sl. Dakle, zastupao je nepopularne, a ja bih rekao nedotupave stavove. Međutim, za razliku od nekih ranijih slučajeva kada je prećeno (ah, u Srbiji se uvek preti, mi smo jedna od retkih zemalja gde se preti primenom zakona) i ponešto urađeno na sankcionisanju verbalnog delikta, sada je sve prošlo kako i treba  kada su ekstremisti u pitanju. On je na sve strane ismejan, njegovi stavovi su odbačeni i on je sa svojim talibanizmom smešten gde i treba da bude. Njegovo neosporno pravo je da otvori privatni vrtić i da tamo odvaja dečake i devojčice, jer zasigurno ima podršku za svoje stavove u Srbiji kod dela populacije. Takođe, njegovo pravo je i da se zalaže za ove stavove kolikogod hoće, a moje je pravo da ga smatram baš onim što jeste. Nema potrebe za velikim bratom koji bi sankcionisao, nema potrebe da on postane mučenik. Ako njegovo zalaganje ostane samo na nivou predloga, on ne treba da bude smenjen sa mesta na kome se nalazi ako sve ono što je opis njegovog posla radi na pravi način. 

Biznis u Srbiji

Novosti pišu o tome zašto Ikea, Lidl i drugi lanci još nisu u Srbiji. Ukratko, komplikovane procedure, neregulisana imovinska pitanja pri kupovini zemljišta, dozvole za gradnju i druge birokratske zavrzlame.

Ali evo šta o tome kaže Rasim Ljajić:

"U stalnom smo kontaktu sa predstavnicima „Ikee“, razgovarali smo i prošlog meseca i rečeno nam je da su kupili treću parcelu i da je u toku proces dobijanja dozvola za gradnju "- kaže za „Novosti“ Rasim Ljajić, ministar spoljne i unutrašnje trgovine Srbije. 

" Ponudili smo im pomoć, a oni su istakli da se to odvija svojim tokom. Inače, u planu je da „Ikea“ u Beogradu bude regionalni centar za tržišta Slovenije, Hrvatske, Srbije i Rumunije." 

Eto tako funkcioniše sistem u Srbiji: prvo napravite vizantijske procedure, a zatim se lično angažujete, razgovarate sa predstavnicima Ikee, nudite pomoć, činite usluge. Ljajić čak ne vidi da je tu nešto sporno, pa se javno hvali da je "nudio pomoć" trgovinskim lancima.

Nemojte više nuditi pomoć, već promenite sistem. Pojednostavite procedure tako da "pomoć" ministra ulagačima ne bude potrebna. Ne mora svaka strana investicija prvo da prođe kroz ruke ministarstva. Nema Ikea šta da "razgovara" sa predstavnicima vlasti. Može da kupi zemljište, dobije neophodne dozvole i počne da gradi. Da je to tako lanci bi odavno bili tu.  

Privatnost

Ne znam koliko imam prijatelja i poznanika u realnom životu, verovatno par stotina. Na Fejsbuku sam pronašao praktično sve koje sam tražio, iz srednje škole, sa faksa, sa postdiplomskih, raznorazne ljude sa kojima sam radio, dalje rođake...

Elem, jedan od onih retkih poznanika koji nemaju Fejsbuk profil je moj kolega sa studija u Americi koji godinama radi za Senatski komitet za državnu bezbednost.

Sada mi je jasno i zašto.

Perceptivna čudesa

Laureat godine je, što nije čudno, Milan Nikolić. Ako je odlazak DS u opoziciju doneo nešto dobro Srbiji to je da imamo manje izjava istog u medijima. Međutim, kada je prostora manje, to se da nadoknaditi intenzitetom. Stoga MIlan Nikolić dolazi do veoma osebujnih zaključaka:

"Najveći deo naših ekonomista su neoliberali, a neoliberali su izazvali krizu i ne znaju kako se iz nje izlazi. Tek nekoliko ozbiljnih ekonomista imamo koji ne pripadaju ovoj školi, ali njima ne pada na pamet da se bave savetovanjem."

Šta reći? I ja mislim da Srbija ne može da propadne pored tolikih nalazišta dijamanata i nafte, a i ako sve to nije dovoljno, zna se da smo višestruki šampioni sveta u fudbalu i atletska velesila.

Reinhart i Rogoff ponovo

Čitam knjigu koju je pomenuti dvojac objavio 2009 pod naslovom "This Time is Different", i čija osnovna teza je da je fenomen poslovnih ciklusa i finansijskih kriza univerzalan, da se ponavlja vekovima sa istim ili vrlo sličnim simptomima i posledicama i da su, štaviše, uzroci uvek isti. Najveći deo knjige je zapravo ekonomska istorija u kojoj autori nude gomile i gomile podataka o raznim finansijskim krizama od 12-veka naovamo, sa sve tabelama, grafikonima, ciframa kretanja dohotka, novčane mase, juriša na banke i svega ostalog.

Međutim svakako najzanimljiviji, i za mene najrelevantniji aspekt knjige je to da ona pokazuje da je cela rasprava koja se poslednjih godina vodi između većine levičara i većine liberala o uzrocima finansijske krize 2008 bespredmetna. Naime, rasprava se svodi na to da li je kriva regulacija ili deregulacija. Levičari će insistirati da je ovo drugo slučaj, da je odustvo volje da se banke drže pod kontrolom, a posebno ukidanje Glass Steagallovog zakona podstaklo rast finansijskih spekulacija na tržištu koji je doveo do konačnog sloma i da je lekcija koju treba izvući da je neoliberalizam koji je stajao iza ovog pasivnog pristupa države pogrešan i da se  mora više i bolje regulisati. Liberali uzvraćaju istom merom: ne da nije kriva deregulacija, nego je finansijski sektor zapravo najregulisaniji a pravi uzroci krize nametanje bazelskih kriterijuma, Fannie i Freddie i agencije za procenu hartija od vrednosti koje su operisale pod režimom moralnog hazarda jer im je država dala kvazi-monopol. Međutim, bez obzira na ovo neslaganje, obe škole mišljenja se slažu da je kriza bila neki unikatni fenomen uzrokovan određenim vrlo specifičnim tipom problema u regulatornom okviru države, koji se mogao i morao izbeći boljom regulacijom, ili manjom regulacijom, ili većom regulacijom, zavisno od gledišta.

Reinhart i Rogoff "sipaju hladnu vodu" na ovu pretpostavku. Ne, tvrde oni, najnovija kriza se ni po čemu ne razlikuje od svih prethodnih: uvek prvo dolazi do finanijskog i spekulativnog buma, sa brzim porastom cena akcija i bumom nekretnina i tržišta kapitalnih dobara, da bi u drugoj fazi došlo do pada profita, nesigurnosti i nepoverenja u finansijski sistem, juriša na banke i drugih formi finansijske panike, drastične korekcije naduvenih cena nadole i na kraju ekonomske recesije koja likvidira značajan deo fiktivnih dobitaka iz ere buma. Sve smo to videli u poslednjoj recesiji i sve smo to videli u svim prethodnim krizama i panikama. Nema ničeg novog, tvrde Reinhart i Rogoff.

Stvar postaje još bolja kad dođemo do njihove analize uzroka. Kao što je fenomen univerzalan, i osnovni uzroci su univerzalni i uvek isti. Citiram iz predgovora:

If there is one common theme to the vast range of crises we consider in this book, it is that excessive debt accumulation, whether it be by the government, banks, corporations or consumers often poses greater systemic risk than it seems during a boom. Infusions of cash can make a government look like it is providing greater growth to its economy than it really is. Private sector borrowing binges can inflate housing and stock prices far beyond their long-term sustainable levels, and make banks seem more stable and profitable than they really are. Such large-scale debt build ups pose risks because they make an economy vulnerable to crises of confidence, particularly when debt is short term and needs to be constantly refinanced. Debt-fueled booms all too often provide false affirmation of a government's policies, a financial institutions ability to make outsized profits or a country's standard of living. 

Ovo meni jako liči na relativno primitivnu, rudimentarnu verziju Austrijske teorije poslovnog ciklusa (sličnu onoj koju propagairaju recimo Peter Schiff ili David Stockman). Svi suštinski elementi su tu: preterano zaduživanje, kreditna ekspanzija, neodrživi rast, bum cena nakretnina i berze i tako dalje. Jedino fale konkretni mehanizmi kojima sve ovo stvara boom-bust ciklus, poput "intertemporalne misalokacije resursa", produžavanje stepena "zaobilaznosti" proizvodnje veštačkim sniženjem kamatnih stopa i sličnih teorijskih finesa.

No, nezavisno od svega toga, ključni doprinos knjige je po mom sudu naglašavanje činjenice koja se ne može previše neglasiti, a to je da ono što se desilo 2008 nije ništa novo, specifično i neviđeno, nego isti fenomen koji gledamo vekovima, da su uzroci i posledice isti, i da moramo imati neki opšti pristup i opštu teoriju (ovakvu ili onakvu) koja se ne odnosi samo na poslednji primer, nego i na sve prethodne, ako želimo da razumemo šta se dogodilo 2008.

Lepa izjava i mnogo tuge

"Zaista mislim da mora da se povuče crta i da se kaže - nema više samoupravljanja. Radnici ako žele da upravljaju fabrikom onda neka plaćaju gubitke te fabrike. Ako traže da država plaća te gubitke, odnosno svi građani Srbije, onda nemoj da odlučuju kako treba da se upravlja."

Šteta što ja stvarno ne mogu da išta poverujem autoru te inače odlične izjave koja ilustruje štetočinstvo većine sindikata u Srbiji. Posebno ako iza nje sledi neki projekt gde umesto gubitaša plaćamo debelo iz svog džepa najbogatijim ljudima sveta da vode svoj biznis u Srbiji.

Fleksibilnost

Znate kako je jedan od argumenata fiksnog kursa bila fleksibilnost i mogućnost samostalne monetarne politike NBS? (I to je bio jedan legitiman argument, za razliku od nebuloza tipa da je fiksni kurs nemoguć sa trgovinskim deficitom ili sa nekonkurentnom ekonomijom.) E, sada ćete na delu videti tu fleksibilnost. Čim su počele priče o bankrotu, NBS će biti prva koja će priteći u pomoć. Kad za mere štednje nema volje i snage, najlakše rešenje je da u NBS pritisnu Ctrl+P. Tome fleksibilnost služi.

Evro je već počeo da raste i ako se ne dogodi čudo i prione na štednju, onda je ovo samo početak dužeg trenda. A za inflaciju će biti krivi monopolisti i supermarketi.

Odbrani novčanik

LibeK nastavlja da iznenađuje kvalitetom, ozbiljnošću i obimom inicijativa -- najnovija, već pomenuta je Odbrani novčanik koja se zalaže za smanjenje poreza, državne potrošnje i državnog zaduživanja. Evo jednog besplatnog saveta u vezi ove i sličnih inicijativa. 

Kod ideje o smanjenju državne potrošnje postoji jedan paradoks javnog mnjenja. Ako ljude upitate da li su za manju državnu potrošnju, niže poreze i sporije državno zaduživanje, lako ćete dobiti pozitivne odgovore. Pogledajte rezultate nekoliko zemalja -- svi, od SAD do Italije i Portugala su za smanjenje potrošnje. Ali pitanje je ovim ispitanicima postavljeno načelno, na generalnom nivou: da li ste za veću ili manju državnu potrošnju? Economist misli da je vredno pomena što odgovor glasi "manju"; ja mislim da je informativna vrednost ove ankete nula. 

Da je isto pitanje bilo postavljeno na nivou pojedinačnih stavki potrošnje, rezultati bi bili vrlo drugačiji. Kada iste ljude upitate da li su za smanjenje bilo kog konkretnog dela potrošnje, upadate u problem. Osim nekoliko populističkih stavki ("manje plate poslanicima"), javno mnjenje će podržati ili tražiti veću potrošnju po gotovo svim stavkama. Ovo je poznata pojava, način na koji se pitanje potrošnje postavlja opredeljuje odgovor na pitanje.

To je važno imati na umu kod ovakvih inicijativa. Ako se zalažete za "niže poreze" ili "državnu štednju", dobićete široku podršku, ali ste sebi postavili prelak zadatak. Ako predložite da se ukinu poljoprivredne subvencije, ili da se reformiše PIO, ili bar ukinu nacionalne penzije ili smanji potrošnja za "kulturu", ili sport ili obrazovanje, ili gotovo bilo šta drugo osim nekoliko trivijalnih stavki, onda ćete već naići na nerazumevanje i otpor. Ali to je jedini način da se ostvari uticaj i stvarno utiče na javno mnjenje.

Žene i libertarijanizam

U svetu u kome su "jednakost" i "inkluzivnost" vrlo važne kategorije, statistički dsipariteti bilo koje vrste predstavljaju zabrinjavajući fenomen: bilo rasni, bilo polni bilo koji god treći: Ako ima 30% žena u politici to je problem, ako među 20% najsiromašnijih ima 60% crnaca to je problem. I tako redom.

Čovek bi očekivao da makar libertarijanci nemaju takve probleme: mi smo individualisti, mi ne verujemo u te kolektivističke gluposti o jednakim srazmerama različitih arbitrarno kreiranih grupa ljudi i tako dalje. Mi verujemo u slobodu pojedinca, slobodu izbora i svaki ishod koji iz njih sledi smatramo legitimnim. Manji procenat žena nego muškaraca u libertarijanizmu je s naše tačke gledišta irelevantan, isto kao i procenat plavih u odnosu na smeđe.

Međutim, neki libertarijanci misle da nije tako. Julie Borowski, američki lbiertarijanski komentator, napravila je prošle zime jedan youtube video koji je izazvao veliku debatu. Jullie je tvrdila da je manji procenat žena u libertarijanskom pokretu posledica fakta da su žene podložnije socijalnim pritiscima i konformizmu od muškaraca a libertarijanizam je vrlo nekonformistička ideologija koja zahteva spremnost da budete izopšteni, tretirani kao čudak i slično. Libertarijanci, ako žele da privuku veći broj žena moraju da ga učine više šik, da ga povežu sa umetnošću i zabavom i tako olakšaju posao ženama koje hoce da postanu deo pokreta. Uzgred je oplela po "libertenskom" životnom stilu koji modni magazini promovišu, skupa sa levičarskom politikom.

Naravno da je cela mašinerija politički korektnog levog libertarijanzma odmah ustala da žigoše Julin seksizam i predrasude i sve redom što možete da zamislite.

Brian Caplan je dodatno zabiberio stvar teorijom da statistička diskrepanca o kojoj je reč ne može da se izbegne jer muškarci u mnogo većem procentu nego žene teže da misle a ne da osećaju. Libertarijanizam je logička i racionalna doktrina koja ide protiv svih popularnih i opšteprihvaćenih formi altruizma, stoga libertairjanizam nikada ne može u jednakoj meri biti privlačan i za muškarce i za žene, jer ljudi koji prevashodno "osećaju" (bili oni muškarci ili žene, ali žena ima više) nikad neće prihvatiti pogled na svet zasnovan na nemilosrdnoj logici koja ide direktno protiv altruizma. Stoga se treba manuti ćorava posla  (on to ne kaže, već mulja kako se ipak treba truditi sa propagandom, ali da će rezultati biti ograničeni).

Jedna nova studija baca međutim dodatno zanimljivo svetlo na celu ovu debatu. Studija je anonimno istraživanje hiljada ispitanika putem interneta. Imali su mogućnost da se ideološki definišu na razne načine, i oko 12 000 njih su se deklarisali kao libertarijanci, znatno veći broj kao "liberali" i "konzervativci". Morali su da odgovore na veliki broj pitanja koja su merila različite aspekte njihove ličnosti i ideoloških opredeljenja. Uz to, trebalo je da se deklarišu kog su pola.

Ima nekoliko zanimljivih stvari sa libertarijancima. Prvo, potvrđena je stara predrasuda da ima više muškaraca nego žena, pošto su oko 80% samodeklarisanih libertarijanaca bili muškarci a samo oko 20% žene. Ali, najrelevantjiji nalaz je bio vezan za njihove ideološke i lične stavove. Muškarci i žene libertarijanci su imali praktično identičan ideološki i psihološki profil: radikalnni individualisti,  pojam individualne slobode im je ključna vrednost i imaju naglašenu tendenciju da daju prednost logici u odnosu na emocije i altruizam. Žene libertarijanci su jednaki gadni desničari, "posesivni individualisti" i bezdušne logičke mašine kao i muške kolege. Nema nikakve razlike. S druge strane, muškarci i žene koji su se deklarisali kao konzervativci i liberali pokazivali su takođe jednak odnos razuma i emocija koju dotične grupe u proseku imaju.

Ovo je vrlo interesantno. Ispada da ogorman broj žena - ako je verovati ovoj studiji, petina ukupne libertarijanske populacije - nema nikakav problem da ga prihvati ovakvog kakav jeste: ni socijalni, ni psihološki ni kulturološki. Njima nije trebala nikakva specijalna propaganda, nikakvo zašećerivanje ni prepakivanje.

Glavna pouka koju ja izvodim odavde je da su žene koje prihvataju libertarijanizam pod postojećim okolnostima najbolji i naperspektivniji deo te populacije, koji možemo da zahvatimo. Ako učinimo išta da libertarijanizam približimo ostalima, to bi značilo da ga učinimo glupljim, emotivnijim i ispraznijim, da bismo time konkurisali ispraznosti, gluposti i sentimentalizmu levičarskih ideologija koje žene u većini prihvataju. Stoga je jedina poenta svih tih priča o činjenju libertarijanizma "atraktivnijim za žene" da se libertarijanizam učini atraktivnijim za gluplje, a manje atraktivnim za pametnije žene (koje ga i sad prihvataju, i koje će ga, jednako kao i pametni muškarci, odbaciti ako postane samo još jedna levičarska sentimentalna tlapnja, u šta, uzgred budi rečeno, mnogi libertarijanci danas svojski pokušavaju da ga pretvore).

Akademsko objavljivanje

U monetarnoj ekonomiji postoji nešto što se zove Goodhartov zakon (Goodhart's law), koji kaže: kada merilo postane cilj, ono prestaje da bude dobro merilo. Ovo se može primeniti u različitim kontekstima: u monetarnom i još više finansijskom, recimo kod raznih merila rizika. Ali može se primeniti i u raznim drugim oblastima.

Na primer, kod akademskog objavljivanja. Na zapadu je tržište mnogo konkurentnije (da citiram Kristijana G., mala bara, mnogo krokodila) ali i transparentnije. Kao i svuda, lobiranje i poznanstva neizbežno igraju ulogu, važne su i stavri poput ličnog utiska, ali uz sve to, na dugi rok, za dobijanje akademskih pozicija najvažniji je broj nečijih publikacija u referisanim časopisima (ponderisan rejtingom tih časopisa).

Sada, ako uzmete publikacije kao merilo kvaliteta, one zaista jesu jedno dosta objektivno i neutralno merilo.  Međutim, kada je merilo postalo cilj sam po sebi, ono je prestalo da bude dobro merilo -- danas akademici ne objavljuju zato što imaju nešto da kažu, već zato što je to put do akademskih pozicija: prvo do docentske, pa vanredne, pa redovne profesure.

To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor. Ali ima i svoje mane: što bi rekao James Buchanan, granični doprinos prosečnog akademskog rada u ekonomiji je nula. Ili kao što kaže Alchianov zakon (Armen Alchian), 99% ekonomskih publikacija je ili pogrešno ili irelevantno.

Skoro sam, na primer, video jednog mog poznanika, ekonomistu srednjeg ranga u SAD, kojeg inače jako cenim, da na Facebooku objavljuje: "rad prihvaćen!" Ništa o radu, šta je radom hteo da kaže, da li je ideja važna ili tačna -- samo to da je neki rad o nečemu prihvaćen od strane referisanog časopisa, jer to je poenta. I ovo nije izuzetak nego pravilo; na taj način se govori o publikacijama, govori se o njihovom broju, rejtingu, načinima i strategijama da ih časopisi prihvate, a ne o onome zbog čega radovi postoje, o njihovoj suštini, o idejnom ili empirijskom doprinosu.

Nekako ne mogu da zamislim da su Mises, Hayek ili Keynes pisali svoje radove da bi povećali broj publikacija; ustvari pouzdano znam da nisu, pisali su ih jer su imali nešto važno da kažu.

Ovo ne znači da publikacije nisu potrebne, naprotiv. Niti znači da imam neko bolje merilo, nemam. Niti imam lični problem sa tim, jer imam dobar broj radova u međunarodnim referisanim časopisima (a uz to mislim da su stvari o kojima u njima govorim važne). Samo znam da ovde nešto ne štima, da ima nešto trulo u načinu na koji se danas govori o akademskom objavljivanju, u motivima, a na kraju i u rezultatima. Publikacije su nekad bile smisleno merilo; ali otkad su se pretvorile u cilj, njihov prosečan kvalitet opada, a njihov broj je slab indikator vrednosti nečijih ideja.

Koliko vredi život?

Steven Landsburg kaže da je najbolji način da se izračuna vrednost života razlika u platama između relativno opasnih i manje opasnih zanimanja. Na primer, ako je ukrotitelj slonova plaćen 20,000 a ukrotitelj lavova koji ima pola procenta veću verovatnoću da nastrada na radnom mestu plaćen 40,000, onda vrednost života iznosi oko 4 miliona dolara. Landsburg citira studije koje navode da je vrednost života u Americi 1980-ih godina ovom metodom procenjena na 8 - 12 miliona današnjih dolara. 

Dok je ovaj metod računjanja vrednosti života može biti interesantan akademicima jer pokazuje subjektivnu vrednost života, teško je zamisliti neku praktičnu primenu. Normalno je da ljudi imaju visoko mišljenje o vrednosti sopstvenog života ali objektivna vrednost, koliko bi neko drugi bio spreman da plati za taj život na slobodnom tržištu, je svakako interesantnije pitanje. 

Ovaj problem je imao i Kenneth Feinberg kada je dobio zadatak da raspodeli 7 milijardi dolara državne kompenzacije porodicama žrtava i povređenima u napadu jedanaestog septembra kada je poginulo 5,500 ljudi. Feinberg je odlučio da vrednuje živote ljudi na isti način na koji se tradicionalno vrednuju preduzeća, odnosno svaki život je vredan onoliko koliko bi novca mogao da zaradi u budućnosti. Porodice ljudi koji su u trenutku napada zaradjivali više, dobili su i veću nadoknadu. Porodice mlađih ljudi, koji su imali duži radni vek pred sobom su takođe dobijale veću isplatu i slično. Feinberg je diskreciono povećao isplate pri dnu i smanjio ih pri vrhu tako da su isplate bile od $0.3 do $6m po nastradalom. Prosečna isplata je bila oko $1.8m, daleko manje od subjektivnih $8 - $12m. Prilično jednostavan i ja bih rekao pravedan sistem. Feinberg je pak zaključio da je 11. septembar bio izuzetak i da je u drugim slučajevima primenjivao raspodelu na jednake delove kao što je uradio posle incidenta na Virginia Techu. 

Kada bi primenili Feinbergovu formulu da izračunamo vrednost života prosečnog Amerikanca, ne uzimajući u obzir godine, došli bi do cifre od oko $0.83m. Sa prosečnom platom od $50,000 godišnje, diskotnom stopom od 8% (oportunitetni trošak) i terminalnim rastom od 2% (godišnji rast prosečne zarade), dobijamo pomenutih $830,000. 

Ako vas zanima u Srbiji, sa prosečnom platom od 350 evra (4,200 godišnje), istom diskontnom stopom i terminalnim rastom, vrednost prosečnog života izlazi na 70,000 evra ($91,000).  Deluje skromno. Sa druge strane pravo pitanje nije koliko vrednujete sopstveni život već koliko ste spremni da platite za tuđi? 

Svetski BDP

Nedeljnik prenosi podatke ekonomiste Zdravkovića: 
"Udeo Srbije u svetskom BDP-u prema najnovijoj bazi podataka MMF-a u 2012. godini bio je 0,095 odsto, a procenjuje se da će za ovu godinu imati minimalan pad na 0,094 odsto. To je identično udelu u svetskoj ekonomiji u 1993. godini. On je pokazao da je udeo Srbije u svetskom BDP-u iz poslednje godine Titove vladavine 1979. iznosio tačno 0.347 odsto što znači da se u Titovo vreme živelo više nego tri puta bolje u odnosu na danas. 

Ovaj udeo u svetskoj ekonomiji, odnosno relativan životni standard u odnosu na ostale je interesantan ugao gledanja. Međutim, iz podatka o tome nikako ne sledi zaključak iz poslednje rečenice citata, da se u Titovo vreme živelo tri puta bolje nego danas. Jedino što se može reći je da Srbija po stopi rasta BDP relativno zaostaje u odnosu na ponderisani ostatak sveta. A čak ni to ne govori previše, jer tako mereno zaostaju i sve druge zemlje -- praktično svi osim Kine, Indije i nekoliko drugih zemalja sa vanredno brzim rastom. Razlog je što je nekoliko ogromnih azijskih zemalja imalo izuzetno visoke stope rasta u poslednjih 30 godina.

Poenta je, ako uzmete bilo koju evropsku zemlju, uključujući i one sa uspešnim tranzicijama, dobćete slične rezultate.

Marš poreskih obveznika

Libek organizuje festival poreskih obveznika. Svaka čast na praktičnoj demonstraciji liberalizma, nadam se da će sva četiri dana biti jednako dobri i da će uspeti da privuku medije da pokriju događaj.

Samoodbrana, drugi put

Saško Bogovski iz Žarkova je čovek koji rizikuje da završi u zatvoru i to će se gotovo sigurno dogoditi jer verovatno nema novca i veza da iskrivi stvarnost, kako već mogu ljudi koji imaju dovoljno istih u Srbiji. On će biti žrtva sistema u kojem nije dozvoljeno odbraniti svoj posed od napadača koji u njega upadne sa iz aviona očigledno lošom namerom, bez da ga je vlasnik prethodno pozvao. Neverovatno je da se u našem zakonu utvrđuje da li je gospodin lopov naoružan, kako je nameravao da koristi oružje u vašem sopstvenom stanu, da li ste ispravno procenili koliki stepen sile će da upotrebi prema vama, da li ste previše upotrebili oružje da bi odbranili svoju imovinu i život, umesto da se konstatuje samo činjenica da je razbojnik upao u kuću i sam sebi presudio. Sašo B. bi u normalnoj zemlji dobio orden u lokalnoj sredini, bio bi u vestima i zajednica bi mu pomogla da prebrodi traumu koju je imao usled ugrožavanja sopstvenog poseda i činjenice da će na duši nositi čoveka, pa makar i razbojnika. Nije to lak krst.

Stoga je pitanje samoodbrane fundamentalnije pitanje od mnogih drugih koja se pominju u javnosti. Ovo pitanje govori o prioritetima jednog društva, da li je bitniji stan/kuća kao zamak u koji sva sila države Srbije ne sme da uđe bez sudskog naloga ili su bitnija prava bandita koji se svih prava odrekao kada je odlučio da nekome provali u stan. Pitanje svih pitanja je da li je pravo na odbranu svoje imovine i svog života na svom posedu od ničim izazvanog napada sankrosantno ili je to relativno. Ako se pročitaju komentari čitalaca na pomenuti članak, iz mnogobrojnih studija slučajeva vidimo da je Srbija bolesna država jer razbojnici, silovatelji i ostala neizreciva bagra imaju mnogo više prava i ponekad neverovatnog razumevanja za svoje nepodopštine od žrtava, posebno onih žrtava koji se usprotive.

Ne mogu se oteti utisku da je ovakav tretman razbojnika, najdirektnije nasleđe nekih razbojnika starije generacije kojima su privatna imovina i život vlasnika imovine bili krajnje relevantna kategorija. U državi u kojoj je lopovluk, nasilje i razbojništvo životni stil koji ne nailazi na jasan odgovor države, ljudi kao Saško  su jedan od glavnih razloga da lopovi ne "zakucaju" na vrata vaše kuće.

Narodna incijativa je krenula http://www.peticije24.com/podrska_sasku, ali od skupljanja potpisa preko Internet portala do akcije koja rezultira u promeni zakona dug je put.

Mala socijalistička groteska

Link ka članku koji ilustruje grotesknost socijalizma. 

Laki tekst o Zlatnom luku

Danas je stigla vest da je McDonald's (AKA Mek u ovom postu)  raskinuo ugovor sa svojim frašizerom u Makedoniji i da će Makedonci neko vreme živeti bez Meka. Blago njima, rekoše naši lokalisti, AKA specijalisti za identifikovanje opasnosti od HARP, GMO, pomračenja Sunca/Meseca, sapuna... Čudna je ta mržnja kod značajnog dela populacije u Srbiji i svetu prema Meku.

Ja sam mekoljubac i jedan od rituala mi je da kada putujem po svetu vidim kako se globalni brend prilagođava lokalnom tržištu i kakav je rezultat. Najgori Mek na svetu, barem gde sam ja bio, je u Indoneziji - ostrvo Bali. Oni nemaju ijedan sastojak koji je bitan za Big Mek u svojoj ishrani (ne jedu govedinu, ne koriste sir u ishrani, pšenični hleb im je na nivou egzotike, pa je i kvalitet isti, a salatu peru toplom vodom da se turisti ne zaraze amebama). Rezultat je smehotresan. Drugo mesto po odvratnosti samog Meka je njegova domovina, gde je 90% Mekova rupčaga sa odvratnom hranom, gde zaista u velikom procentu jedu ljudi sa margina društva (mada u SAD ima i gorih fast food lanaca koji su dno dna). S druge strane, u mnogim zemljama reč je o pristojnim restoranima gde se za mali novac može pojesti solidan obrok. Srbija mi se visoko kotira na listi dobrih Mek praksi, mada i mi postajemo svet, budući da su toaleti u proseku sve prljaviji, a radnici sve gluplji (što je dobar znak jer ne valja kada pametan svet radi u u Meku). Međutim, najfascinantnija stvar je da je neko uspeo da osmisli koncept koji će se primiti u toliko različitih kultura sveta - osnovni proizvodi su svugde isti, a da li se u produženom meniju nalazi gaspačo, gazirana jabuka ili nešto treće je stvar glokalizacije. Kolikogod nekome deluje paradoksalno, Mek je najbolji restoran na svetu, to su izglasale stotine miliona ljudi sa svih krajeva planete, bez da ih je iko prisilio da tamo jedu.

Mek svima daje mogućnost da biraju šta će jesti. Nije obavezno jesti pomfrit i piti gazirane sokove, zdrave salatne i sokovne alternative odavno postoje - loša kombinacija za zdravlje  može se napraviti u svakom restoranu. Ko je pratio srpski fast food zna da je Mek svake godine identifikovan kao besprekoran u svim standardima higijene, usklađenosti krajnjih proizvoda sa listama sastojaka koje se objavljuju i valjda jedini koji ima pljeskavice koje su od 100% mesa. Tako da se ja sada odjavljujem, jer sam nešto ogladneo, samo ne znam da li ću put Terazija ili Zelenjaka.

SPC ili Vatikan - ko su bolji komunisti?

Narodu je potrebna socijalna pravda, jer, živimo u vremenu kada bogataši otimaju tuđe, a sirotinje je sve više.

"Bog je došao na ovaj svet da nas nauči kako treba da delimo jedni drugima, a ne da otimamo jedni od drugih

kaže Amfilohije Radović u svojoj vaskršnjoj poslanici. Čisto da ne zaostane za papom.

Kralj ne može ući

Od tolikih istorijskih državničkih govora koji se citiraju, štampaju i preštampavaju, meni je najdraži ovaj isečak iz jednog govora Williama Pitta starijeg, britanskog premijera, iz 1763.  U tih par rečenica stala je suština liberalne zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija -- ograničene vlade, vladavine prava i privatne svojone: 

• "Najsiromašniji čovek u svokoj kolibi može prkositi svoj sili britanske krune. Koliba može biti krhka; njen krov se može tresti; može vetar duvati kroz nju; oluja može ući, kiša može ući -- ali Kralj Engleske ne može ući. Sva njegova vojna sila ne sme se usuditi da pređe prag urušenog utočišta!"

Evo i originala: 

• "The poorest man may in his cottage bid defiance to all the force of the Crown. It may be frail; its roof may shake; the wind may blow through it; the storms may enter, the rain may enter,—but the King of England cannot enter; all his forces dare not cross the threshold of the ruined tenement!"

Cene

Rastko ima odličnu analizu razlika u potrošačkim cenama između Srbije i SAD.