Richard Esptein i špijuniranje

Na sajtu Hoover instituta, Epstein opravdava NSA špijuniranje i opisuje galamu koju su oko istog podigli libertarijanci i drugi kao izraz paranoje i nedovoljnog poverenja u vlast. Libertarijanac kritikuje ljude što ne veruju vladi! Što je najgore, Epstein sve vreme implicira, koristeći sve moguće advokatske trikove, da je ovde reč o debati između onih koji misle da vlada treba ili da ne treba da prikuplja podatke. Ali, problem je drugi: što vlada to već radi ilegalno godinama i što je sada samo otkrivena sa rukom u pekmezu. Jedini razlog zašto debata danas uopšte postoji je što su neki ljudi rizikovali sopstveni život i slobodu (Snowden, ali ne samo on) da bi obavestili javnost o ovim programima. Glavni whistleblower je izložen pretnjama smrću i električnom stolicom zato što je obelodanio ovo, a naš libertarijanac ismeva i njega i ostale "paranoike", i podržava vladu, tvrdeći da je ok to što ona radi, iako bi do prekjuče tvrdio da su sve te priče o ilegalnom prikupljanju podataka teorija zavere i paranoja. Ko bi još bio toliko lud da pomisli da bi vlada mogla da laže. Još jedna ilustracija da je u Americi sve manje jasno gde prestaje neokonizam a počinje libertarijanizam. Zaista je simptomatično da su političari poput Ted Cruza ili Rand Paula mnogo solidniji od nekih od glavnih teoretičara libertarijanizma.

Jednostavan problem koji profesor Epstein, u svim svojim advokatskim sofizmima, nije ni dotakao je jednostavna istina: vlada Sjedinjenih Država, lider slobodnog sveta, "land of the free, home of the brave", snima sve telefonske razgovore i svu email komunikaciju svih građana na svojoj teritoriji i skladišti ih na neodređeno vreme na više lokacija, od kojih je izgradnja samo jedne koštala 2 milijarde dolara. I sakriva od javnosti podatke o postojanju ovih programa, a kada bude otkrivena, preti da čoveka koji je to učinio pošalje na električnu stolicu kao izdajnika i stranog špijuna.

Epstein takođe veruje Obami na reč da vlada ne može da koristi prikupljene podatke niti da targetira određene pojedince bez eksplicitnog sudskog naloga. Međutim, top Secret dokumenti dobijeni od Snowdena koje danas objavljuje Guardian pokazuju naprotiv da vladi ne treba nikakav specijalni sudski nalog za ove svrhe. FISA sud koji je  zadužen za navodno izdavanje takvih naloga, zapravo izdaje samo opšta ovlašćenja, neku vrstu carte blanshe agentima NSA da koriste podatke zašta god oni, a ne sud procene, i da šijuniraju pojedince koje oni (tj njihovi politički nalogodavci), a ne sud odrede. Sud nema nikakvog uticaja, a kamoli da daje "naloge", ko će da se šijunira, kako, kad i zašto. Veliko iznenađenje - ko bi očekivao da bi vlast mogla opet tako okrutno da obmane našeg dobronamernog profesora:

Once armed with these general orders, the NSA is empowered to compel telephone and internet companies to turn over to it the communications of any individual identified by the NSA. The Fisa court plays no role in the selection of those individuals, nor does it monitor who is selected by the NSA.

Možda ćete reći, pa šta, oni snimaju, ali ko nema šta da krije taj nema čega ni da se plaši. Međutim, poenta je da nisi ti taj ko definiše da li imaš ili nemaš šta da kriješ, nego vlada. To što danas nisi na listi, ne znači da nećeš biti sutra. Evo vrlo zornih primera. General Petreus je bio nateran prošle godine da podnese ostavku, posle otkrića afere koju je imao sa jednom novinarkom. Po svoj prilici operaciju diskreditovanja su orkestrirali Obamini lojalisti da bi sprečili da Petreus razotkrije istinu o napadu na konzulat u Bangaziju koja bi bila kompromitantna po Obamu (kao što smo videli, jeste). Ostavku je podneo tačno nedelju dana pre nego što je trebalo da svedoči u Kongresu. Ali, ključna stvar je da su oni (FBI) koristili urpavo ovu tajnu bazu podataka (metadata) i opšta ovlašćenja koja su dobili od FISA suda da bi locirali prepisku između Petreusa i njegove ljubavnice. Nije im trebao nikakav poseban "sudski nalog" da ga šijuniraju. I onda su ga ucenili da podnese ostavku i da to uradi na dan Obaminog izbora da bi minimizovali efekte medijske prašine. General Petreus, heroj rata u Avganistanu i Iraku i direktor CIAe ucenjen i smenjen korišćenjem "meta-podataka" koje je Snowden razotkrio! Treba vam jači dokaz da vlada može (i hoće) da zloupotrebi ovaj sistem?

Ili uzmimo drugi primer: IRS skandal sa maltretiranjem Tea Party organizacija. Jedan od načina kako je to rađeno je slanje detaljnih upitnika sa svim vrstama sumanutih pitanja tipa "jel se bavvite kriminalom" itd. Ali neka su bila vrlo konkretna: više grupa je navelo da su dobijali pitanja o njihovim ličnim i profesionalnim odnosima sa osobama o kojima IRS nije mogao da zna ništa, i jedini način da povežu aplikante sa tim drugim osobama je bilo pristupom email ili telefonskoj komunikaciji. Stvarno verujete da je neki sud izdao nalog za špijuniranje ovih organizacija? I još mislite da nemate šta da krijete? To zavisi od Vlade, IRS, ministarstva pravde, CIA i FBI, i njihove trenutne procene da li ste vi "državni neprijatelj" ili ne. Ne od vašeg ponašanja ili vaše logike. Ako žele da vas unište ili kompromituju oni će to uraditi i ne postoji način da se od toga zaštitite.

Epstein spada u istu grupu sa nekim drugim "konzervativnim" teoretičarima koji se slažu da je vlada vrlo nesposobna da upravlja ekonomijom, pa joj tu treba smanjiti ovlašćenja i strogo kontrolisati, ali je zato vrlo kompetentna i dobronamerna kad je reč o nacionalnoj bezbednosti: tu liberalni skepticizam ne važi a bezakonje i administrativna samovolja izvršne vlasti su sasvim cool. Što više moći za vladu to bolje. A ko se ne slaže, taj je ili ludak ili komunista.

Liberalne crte Teravada budizma

Budizam kao religija se najčešće smatra potpuno apolitičnom, ili se pak povezuje sa idejama pacifizma ili envajornmentalizma. Okrenutost sebi, meditaciji, navodna nezainteresovanost za zemaljske stvari, .navodno odbacivanje materijalizma, glavni su razlozi ovakvog uverenja. Najređe od svega se može čuti ideja da je budizam na bilo koji način konzistentan sa kapitalizmom. Ali ja mislim da bar neke verzije jesu.

Najpre, samo definisanje budizma kao religije je problematično: budisti imaju direktno ateističku kosmologiju i materijalističku filozofiju duha. To znači da veruju da je kosmos večan, nenastao, u stalnom cikličnom kretanju, da ne postoji Bog. S druge strane, ljudski subjekat je samo privremeni agregat različitih materijalnih i "duhovnih" elemenata koji su svi propadljivi i privremeni. Ne postoji duša, ili subjekt ili sopstvo, ili svest, kao nezavisna "supstancija". Ne postoji "ja", duh je za budiste samo glagol a ne imenica, kako kaže jedan filozof, samo metafora aktivnosti i dešavanja a ne označitelj nečeg stabilnog, nepromenljivog i "stvarno" postojećeg.

Ovo su temeljne doktrine koje prihvataju obe glavne struje, Mahajana i Teravada. Međutim, Teravada budizam koji dominira na Šri Lanci, Tajlandu, Laosu, Burmi, Kambodži i delimično Indiji, ima neke dodatne elemente koje ga čine mnogo više u skladu sa liberalnim idejama. Najpre, teravadisti veruju da Buda nije propovedao izdvajanje iz sveta već aktivnu participaciju. Znamo da su u ranom periodu budizma trgovci bili glavni preobraćenici u ovu religiju. U jednoj priči Teravada kanona neki trgovac dolazi da pita Budu kakav bi život trebalo da vodi, i ovaj mu objašnjava da treba da usavrši svoju veštinu ili zanat do najboljeg mogućeg stepena, da dela moralno ispravno prema drugim ljudima i da brani svoju pravedno stečenu imovinu svim sredstvima od lopova (ne mogu da odolim spekulaciji koga bi sve Buda danas svrstao u ovu kategoriju). Ideja da su obični budisti okrenuti samo meditaciji i individualnom prosvetljenju a zanemaraju praktične delatnosti je stoga pogrešna (makar u Teravada tradiciji), i praksa laičkih budista je sasvim konzistentna sa kapitalizmom, i čak direktno ohrabrivana od samog Bude.

Takođe, jedna vrlo značajna doktrinarna razlika postoji između Teravade i Mahajane koja je na drugi način relevantna za našu temu. Glavni ideal budizma, prosvetljenje ("nibbana" ili "nirvana"), u Teravada tradiciji je individualno postignuće: sleđenjem moralnih pravila, meditacijom i učenjem pojedinac može da dosegne probuđenje ili prosvetljenje u nekom od uzastopnih života. Ali, sve je to strogo individualni proces, niko nikome ne može da pomogne direktno. Glavna vrlina i glavni moralna vrednost Teravada budizma je oslanjanje isključivo na sebe u najvažnijim stvarima života, u  samousavršavanju, učenju, i samospoznaji. U određenom smislu, reč je o sofisticiranijoj i sveobuhvatnijoj verziji "vrline sebičnosti" Ejn Rand. Jedini način kako pojedinac može pomoći drugima da dosegnnu prosvećenje je primerom i ohrabrenjem koje njegov sopstveni individualni uspeh pruža. U meri u kojoj religijski duh Teravade uopšte utiče na širu političku kulturum, rekao bih da je on direktno pro-kapitalistički i individualistički.

Nasuprot tome, Mahajana budizam koji je dominantan na Tibetu, u Kini, Japanu, Koreji i Mongoliji je kolektivistički. Iako se slažu u osnovnim kosmološkim i filozofskim učenjima sa teravadistima, sledbenici Mahajane veruju da su solidarnost i saosećanje, a ne oslanjanje na sebe, glavne i najvažnije vrline. I to se vidi u njihovoj doktrini "bodisatve": bodisatva je vernik koji se zaklinje da neće sam ući u nirvanu pre nego što obezbedi da svi drugi postignu isto stanje. On će raditi na sebi, usavršavati se, i kad stigne na domak probuđenja vratiće se natrag da pomnogne nesrećnoj sabraći da i sami brže napreduju. Niko ne treba da bude spašen dok svi ne budu spašeni. Ovo je donekle slično evanđelističkim formama protestantizma koji smatra da svaki vernik mora da učini maksimum napora na eliminisanju grešnog ponašanja u ovom životu da bi i sam bio spasen. U slučaju Mahajana budizma ti dobrovoljno polažeš zakletvu da nećeš postići probuđenje pre nego što učiniš da ga i svi drugi postignu. u meri u kojoj Mahajana budizam utiče na političku kulturu, taj uticaj je jasno kolektivistički i sentimentalistički. Ima čak možda jednu pomalo kičersku crtu.

Kad se analizira odnos svetskih religija sa kapitalizmom, precedenti se nalaze i u hrišćanstvu, i u judaizmu i u islamu, a potpuno ignoriše budizam. Meni se čini da Teravada tradicija potpuno konzistentna sa liberalnim idejama.

Update: kao dokaz da svi veliki umovi misle isto, evo kako Slavoj Žižek takođe veruje da je budizam pro-kapitalistička ujdurma i da bi Veber danas trebalo da preimenuje svoju studiju u "Globalni kapitalizam i etika budizma".  :)

Špijuniranje, IRS i posledice

Najčešće su ljudi koji govore o tome kako američka vlada špijunira stanovništvo portretisani kao paranoici i marcisoidni egoisti koji skreću pažnju na sebe sumanutim teorijama. Mejnstrim mediji su prednjačili u ismevanju svih koji su recimo tvrdili da vlada direktno prisluškuje sve telefonske razgovore ili snima svu email komunikaciju, bez obzira o kome se radi, koja onda u nekom trenutku može biti iskorišćena protiv osobe.

Ipak, od pre nekoliko dana kada je NSA whistle blower Edward Snowden dao Guardianu podatke koji potvrđuju sve prethodne "teorije zavera", svi su prinuđeni da to prihvate. New York Times u svom uvodniku čak problematizuje ranije negiranje ovih činjenica od strane obaveštajnih zvaničnika u Kongresu.

Naravno, nemajte nikakvih iluzija da su veliki mediji srećni zbog ovoga: naprotiv, oni su učestvovali sve vreme u prikrivanju i zataškavanju ovoga godinama. Ja sam znao za sve detalje koje je Snowden objavio pre neki dan najmanje godinu dana ranije. Ako sam ja znao, svakako su New York Times i Washington Post mogli da znaju. Ako su znali, kao što jesu, zašto nisu objavili?

Kako sam ja znao? Vrlo jednostavno, gledao sam youtube video (zapravo više njih) u kojima nekoliko bivših visokih zvaničnika NSA, koji su u međuvremenu podneli ostavku zbog neslaganja sa onim što se radi, sve to objašnjavaju do u detalje. Nema apsolutno ničeg što je Edward Snowden pre neki dan objavio a što oni nisu, čak mnogo detaljnije, razotkrili pre više godina. Svako ko je želeo da zna, znao je.Fakat da glavni mediji u Americi nisu to nikad objavili govori samo da su oni učestvovali u zataškavanju i zaštiti vlade od kritike. Jednostavno. Jedan od najuticajnijih konzervativnih radio voditelja Mark Levin isto tvrdi da on nije znao ništa i da je čuo prvi put pre neki dan od Snowdena. To što je podržavao istu stvar pod Bushom nema veze.

Ima nekoliko zanimljivih konsekvenci svega ovoga. Prvo, ovo trerba posmatrati sa libertarijanske tačke gledišta zajedno sa skandalom vezanim za IRS koji je izgleda godinama diskriminisao desničarske grupe koje su tražile neprofitni status, odlažući odgovore na njihove aplikacije, tražeći liste donora, preteći im kriminalnim progonom itd. Taj skandal je stvorio vrlo jako osećanje kod mnogih Amerikanaca da je federalna vlada gomila nasilnika i kriminalaca koji zloupotrebljavaju moć da maltretiraju narod i da je kolektivistička teorija o birokratiji kao neutralnom i nepristrasnom akteru čista fikcija. Zatim se ispostavilo da je Obamina adminsitracija ilegalno prisluškivala u špijunirala novinare AP i Fox Newsa. Sada ovaj novi i još veći skandal sa opštim nezakonitim špijuniranjem stavlja tačku na "i". Svako ko bi hteo da državu predstavi kao dobrodušnog korektora tržišnih grešaka i onog ko rešava probleme i pomaže nemoćnima prosto deluje smešno. Država više izgleda kao kriminalna banda predatora. I to je strateški dobro za libertarijanizam - fakat da najmoćnija vlada na svetu izgleda kao kriminalna banda, na čelu sa predsednikom dobitnikom Nobelove nagrade za mir.

U okviru libertarijanizma ovo vrši stratešku preraspodelu uticaja od onih koji tvrde da je problem sa državom što je neefikasna i glupa, iako dobronamerna, i nije u stanju da rešava probleme, kao onima koji veruju da je država instrument opresije, da vrlo dobro zna šta radi i da je oličenje zla. Ostrašćena mržnja prema državi je vrlo dobra i blagotvorna konsekvenca svega što se trenutno dešava.

Druga poenta koju ja izvodim odavde ima veze sa statusom kategorije "respektabilnosti" kako  unutar libertarijanskog pokreta tako i izvan njega. Državni činovnici, državne institucije, zvanični mejnstrim mediji su se svečano zaklinjali da nema špijuniranja, da je birokratije "neutralna", da predsednik nije znao da je u Bangaziju bio teroristički napad i tako dalje. Sve to se pokazuje kao laž. Država direktno i stalno laže. Ako vam je IQ 100 i iznad zaista će biti teško da vas se ponovo ubedi u verodostojnost bilo čega što oficijalni državni organi i njihovi mediji tvrde. Čak i kada je to što tvrde tačno. Potpuni kolaps kredibiliteta zvaničnih institucija na kome počiva moć države je vrlo zdrava konsekvenca svih ovih skandala: država ima silu ali nema kredibilitet, bez koga dugoročno teško da će moći da održi sadašnji stepen kontrole. Kad sledeći put čujete opanjkavanja nekog kao "teoretičara zavere", verovatno ćete se brzo setiti da je priča o internet i telefonskom špijuniranju bila "zavera" koju su ti isti ismevali, pre nego što je postala istina koju su morali kiselo da priznaju. Recimo, Obamin serifikat je validan - država jemči svojim kreditilitetom i kune se. Haahaha, dobra šala. Ili Fed nije uradio ništa loše sa bailoutom moramo podatke o recipijentima da držimo u tajnosti, kunemo se da je sve ok. Zlato je u Fort Knoxu, zar ne verujete državi? Obamacare neće da košta ništa i IRS će nepristrasno da ga sprovodi (ovde već počinju grčevi od smeha). I tako redom. Srećno kolektivisti.

Ukratno, svedočimo potpunoj demistifikaciji koncepta države na velikoj sceni, na najboljem mogućem primeru: ako je američka vlada ovakva banda, šta tek možemo očekivati od ruske, kineske ili srpske? Mislim da ljudi koji veruju u slobodu treba da budu zahvalni za ovaj moćni argument koji dobijaju iz Amerike ovih dana i nedelja.

Update: Ups, izgleda da se respektabilni libertarijanci i konzervativci u DC ne slažu sa ovakvim ekstremističkim pristupom. Da bi zagriženi Obamisti mogli da brane ovo nije toliko iznenađujuće. Ali da National Review i Cato Institute brane državno špijuniranje, to je već...ne znam kako bih to opisao osim kao tragikomično i istovremeno jednako demistifikujuće i razgolićujuće kao i ono što Obama radi. 

Kako treba da funkcioniše sloboda govora

Rusofilni taliban, Marko Grgurović, predložio je jedno zastarelo rešenje prema kojem u vrtiću treba razdvajati dečake i devojčice jer će se tako obe grupe pravilnije razvijati, svaka u željenom pravcu u skladu sa svojim prirodnim predispozicijama. Grguroviće, je, dakle, predložio nešto što se ni po čemu suštinski ne razlikuje od predloga raznoraznih fanatika koji su imali svoje ideje u vezi drugih nacija, ljudi različe seksualnosti, Kosova i sl. Dakle, zastupao je nepopularne, a ja bih rekao nedotupave stavove. Međutim, za razliku od nekih ranijih slučajeva kada je prećeno (ah, u Srbiji se uvek preti, mi smo jedna od retkih zemalja gde se preti primenom zakona) i ponešto urađeno na sankcionisanju verbalnog delikta, sada je sve prošlo kako i treba  kada su ekstremisti u pitanju. On je na sve strane ismejan, njegovi stavovi su odbačeni i on je sa svojim talibanizmom smešten gde i treba da bude. Njegovo neosporno pravo je da otvori privatni vrtić i da tamo odvaja dečake i devojčice, jer zasigurno ima podršku za svoje stavove u Srbiji kod dela populacije. Takođe, njegovo pravo je i da se zalaže za ove stavove kolikogod hoće, a moje je pravo da ga smatram baš onim što jeste. Nema potrebe za velikim bratom koji bi sankcionisao, nema potrebe da on postane mučenik. Ako njegovo zalaganje ostane samo na nivou predloga, on ne treba da bude smenjen sa mesta na kome se nalazi ako sve ono što je opis njegovog posla radi na pravi način. 

Biznis u Srbiji

Novosti pišu o tome zašto Ikea, Lidl i drugi lanci još nisu u Srbiji. Ukratko, komplikovane procedure, neregulisana imovinska pitanja pri kupovini zemljišta, dozvole za gradnju i druge birokratske zavrzlame.

Ali evo šta o tome kaže Rasim Ljajić:

"U stalnom smo kontaktu sa predstavnicima „Ikee“, razgovarali smo i prošlog meseca i rečeno nam je da su kupili treću parcelu i da je u toku proces dobijanja dozvola za gradnju "- kaže za „Novosti“ Rasim Ljajić, ministar spoljne i unutrašnje trgovine Srbije. 

" Ponudili smo im pomoć, a oni su istakli da se to odvija svojim tokom. Inače, u planu je da „Ikea“ u Beogradu bude regionalni centar za tržišta Slovenije, Hrvatske, Srbije i Rumunije." 

Eto tako funkcioniše sistem u Srbiji: prvo napravite vizantijske procedure, a zatim se lično angažujete, razgovarate sa predstavnicima Ikee, nudite pomoć, činite usluge. Ljajić čak ne vidi da je tu nešto sporno, pa se javno hvali da je "nudio pomoć" trgovinskim lancima.

Nemojte više nuditi pomoć, već promenite sistem. Pojednostavite procedure tako da "pomoć" ministra ulagačima ne bude potrebna. Ne mora svaka strana investicija prvo da prođe kroz ruke ministarstva. Nema Ikea šta da "razgovara" sa predstavnicima vlasti. Može da kupi zemljište, dobije neophodne dozvole i počne da gradi. Da je to tako lanci bi odavno bili tu.  

Privatnost

Ne znam koliko imam prijatelja i poznanika u realnom životu, verovatno par stotina. Na Fejsbuku sam pronašao praktično sve koje sam tražio, iz srednje škole, sa faksa, sa postdiplomskih, raznorazne ljude sa kojima sam radio, dalje rođake...

Elem, jedan od onih retkih poznanika koji nemaju Fejsbuk profil je moj kolega sa studija u Americi koji godinama radi za Senatski komitet za državnu bezbednost.

Sada mi je jasno i zašto.

Perceptivna čudesa

Laureat godine je, što nije čudno, Milan Nikolić. Ako je odlazak DS u opoziciju doneo nešto dobro Srbiji to je da imamo manje izjava istog u medijima. Međutim, kada je prostora manje, to se da nadoknaditi intenzitetom. Stoga MIlan Nikolić dolazi do veoma osebujnih zaključaka:

"Najveći deo naših ekonomista su neoliberali, a neoliberali su izazvali krizu i ne znaju kako se iz nje izlazi. Tek nekoliko ozbiljnih ekonomista imamo koji ne pripadaju ovoj školi, ali njima ne pada na pamet da se bave savetovanjem."

Šta reći? I ja mislim da Srbija ne može da propadne pored tolikih nalazišta dijamanata i nafte, a i ako sve to nije dovoljno, zna se da smo višestruki šampioni sveta u fudbalu i atletska velesila.

Reinhart i Rogoff ponovo

Čitam knjigu koju je pomenuti dvojac objavio 2009 pod naslovom "This Time is Different", i čija osnovna teza je da je fenomen poslovnih ciklusa i finansijskih kriza univerzalan, da se ponavlja vekovima sa istim ili vrlo sličnim simptomima i posledicama i da su, štaviše, uzroci uvek isti. Najveći deo knjige je zapravo ekonomska istorija u kojoj autori nude gomile i gomile podataka o raznim finansijskim krizama od 12-veka naovamo, sa sve tabelama, grafikonima, ciframa kretanja dohotka, novčane mase, juriša na banke i svega ostalog.

Međutim svakako najzanimljiviji, i za mene najrelevantniji aspekt knjige je to da ona pokazuje da je cela rasprava koja se poslednjih godina vodi između većine levičara i većine liberala o uzrocima finansijske krize 2008 bespredmetna. Naime, rasprava se svodi na to da li je kriva regulacija ili deregulacija. Levičari će insistirati da je ovo drugo slučaj, da je odustvo volje da se banke drže pod kontrolom, a posebno ukidanje Glass Steagallovog zakona podstaklo rast finansijskih spekulacija na tržištu koji je doveo do konačnog sloma i da je lekcija koju treba izvući da je neoliberalizam koji je stajao iza ovog pasivnog pristupa države pogrešan i da se  mora više i bolje regulisati. Liberali uzvraćaju istom merom: ne da nije kriva deregulacija, nego je finansijski sektor zapravo najregulisaniji a pravi uzroci krize nametanje bazelskih kriterijuma, Fannie i Freddie i agencije za procenu hartija od vrednosti koje su operisale pod režimom moralnog hazarda jer im je država dala kvazi-monopol. Međutim, bez obzira na ovo neslaganje, obe škole mišljenja se slažu da je kriza bila neki unikatni fenomen uzrokovan određenim vrlo specifičnim tipom problema u regulatornom okviru države, koji se mogao i morao izbeći boljom regulacijom, ili manjom regulacijom, ili većom regulacijom, zavisno od gledišta.

Reinhart i Rogoff "sipaju hladnu vodu" na ovu pretpostavku. Ne, tvrde oni, najnovija kriza se ni po čemu ne razlikuje od svih prethodnih: uvek prvo dolazi do finanijskog i spekulativnog buma, sa brzim porastom cena akcija i bumom nekretnina i tržišta kapitalnih dobara, da bi u drugoj fazi došlo do pada profita, nesigurnosti i nepoverenja u finansijski sistem, juriša na banke i drugih formi finansijske panike, drastične korekcije naduvenih cena nadole i na kraju ekonomske recesije koja likvidira značajan deo fiktivnih dobitaka iz ere buma. Sve smo to videli u poslednjoj recesiji i sve smo to videli u svim prethodnim krizama i panikama. Nema ničeg novog, tvrde Reinhart i Rogoff.

Stvar postaje još bolja kad dođemo do njihove analize uzroka. Kao što je fenomen univerzalan, i osnovni uzroci su univerzalni i uvek isti. Citiram iz predgovora:

If there is one common theme to the vast range of crises we consider in this book, it is that excessive debt accumulation, whether it be by the government, banks, corporations or consumers often poses greater systemic risk than it seems during a boom. Infusions of cash can make a government look like it is providing greater growth to its economy than it really is. Private sector borrowing binges can inflate housing and stock prices far beyond their long-term sustainable levels, and make banks seem more stable and profitable than they really are. Such large-scale debt build ups pose risks because they make an economy vulnerable to crises of confidence, particularly when debt is short term and needs to be constantly refinanced. Debt-fueled booms all too often provide false affirmation of a government's policies, a financial institutions ability to make outsized profits or a country's standard of living. 

Ovo meni jako liči na relativno primitivnu, rudimentarnu verziju Austrijske teorije poslovnog ciklusa (sličnu onoj koju propagairaju recimo Peter Schiff ili David Stockman). Svi suštinski elementi su tu: preterano zaduživanje, kreditna ekspanzija, neodrživi rast, bum cena nakretnina i berze i tako dalje. Jedino fale konkretni mehanizmi kojima sve ovo stvara boom-bust ciklus, poput "intertemporalne misalokacije resursa", produžavanje stepena "zaobilaznosti" proizvodnje veštačkim sniženjem kamatnih stopa i sličnih teorijskih finesa.

No, nezavisno od svega toga, ključni doprinos knjige je po mom sudu naglašavanje činjenice koja se ne može previše neglasiti, a to je da ono što se desilo 2008 nije ništa novo, specifično i neviđeno, nego isti fenomen koji gledamo vekovima, da su uzroci i posledice isti, i da moramo imati neki opšti pristup i opštu teoriju (ovakvu ili onakvu) koja se ne odnosi samo na poslednji primer, nego i na sve prethodne, ako želimo da razumemo šta se dogodilo 2008.

Lepa izjava i mnogo tuge

"Zaista mislim da mora da se povuče crta i da se kaže - nema više samoupravljanja. Radnici ako žele da upravljaju fabrikom onda neka plaćaju gubitke te fabrike. Ako traže da država plaća te gubitke, odnosno svi građani Srbije, onda nemoj da odlučuju kako treba da se upravlja."

Šteta što ja stvarno ne mogu da išta poverujem autoru te inače odlične izjave koja ilustruje štetočinstvo većine sindikata u Srbiji. Posebno ako iza nje sledi neki projekt gde umesto gubitaša plaćamo debelo iz svog džepa najbogatijim ljudima sveta da vode svoj biznis u Srbiji.

Fleksibilnost

Znate kako je jedan od argumenata fiksnog kursa bila fleksibilnost i mogućnost samostalne monetarne politike NBS? (I to je bio jedan legitiman argument, za razliku od nebuloza tipa da je fiksni kurs nemoguć sa trgovinskim deficitom ili sa nekonkurentnom ekonomijom.) E, sada ćete na delu videti tu fleksibilnost. Čim su počele priče o bankrotu, NBS će biti prva koja će priteći u pomoć. Kad za mere štednje nema volje i snage, najlakše rešenje je da u NBS pritisnu Ctrl+P. Tome fleksibilnost služi.

Evro je već počeo da raste i ako se ne dogodi čudo i prione na štednju, onda je ovo samo početak dužeg trenda. A za inflaciju će biti krivi monopolisti i supermarketi.

Odbrani novčanik

LibeK nastavlja da iznenađuje kvalitetom, ozbiljnošću i obimom inicijativa -- najnovija, već pomenuta je Odbrani novčanik koja se zalaže za smanjenje poreza, državne potrošnje i državnog zaduživanja. Evo jednog besplatnog saveta u vezi ove i sličnih inicijativa. 

Kod ideje o smanjenju državne potrošnje postoji jedan paradoks javnog mnjenja. Ako ljude upitate da li su za manju državnu potrošnju, niže poreze i sporije državno zaduživanje, lako ćete dobiti pozitivne odgovore. Pogledajte rezultate nekoliko zemalja -- svi, od SAD do Italije i Portugala su za smanjenje potrošnje. Ali pitanje je ovim ispitanicima postavljeno načelno, na generalnom nivou: da li ste za veću ili manju državnu potrošnju? Economist misli da je vredno pomena što odgovor glasi "manju"; ja mislim da je informativna vrednost ove ankete nula. 

Da je isto pitanje bilo postavljeno na nivou pojedinačnih stavki potrošnje, rezultati bi bili vrlo drugačiji. Kada iste ljude upitate da li su za smanjenje bilo kog konkretnog dela potrošnje, upadate u problem. Osim nekoliko populističkih stavki ("manje plate poslanicima"), javno mnjenje će podržati ili tražiti veću potrošnju po gotovo svim stavkama. Ovo je poznata pojava, način na koji se pitanje potrošnje postavlja opredeljuje odgovor na pitanje.

To je važno imati na umu kod ovakvih inicijativa. Ako se zalažete za "niže poreze" ili "državnu štednju", dobićete široku podršku, ali ste sebi postavili prelak zadatak. Ako predložite da se ukinu poljoprivredne subvencije, ili da se reformiše PIO, ili bar ukinu nacionalne penzije ili smanji potrošnja za "kulturu", ili sport ili obrazovanje, ili gotovo bilo šta drugo osim nekoliko trivijalnih stavki, onda ćete već naići na nerazumevanje i otpor. Ali to je jedini način da se ostvari uticaj i stvarno utiče na javno mnjenje.

Žene i libertarijanizam

U svetu u kome su "jednakost" i "inkluzivnost" vrlo važne kategorije, statistički dsipariteti bilo koje vrste predstavljaju zabrinjavajući fenomen: bilo rasni, bilo polni bilo koji god treći: Ako ima 30% žena u politici to je problem, ako među 20% najsiromašnijih ima 60% crnaca to je problem. I tako redom.

Čovek bi očekivao da makar libertarijanci nemaju takve probleme: mi smo individualisti, mi ne verujemo u te kolektivističke gluposti o jednakim srazmerama različitih arbitrarno kreiranih grupa ljudi i tako dalje. Mi verujemo u slobodu pojedinca, slobodu izbora i svaki ishod koji iz njih sledi smatramo legitimnim. Manji procenat žena nego muškaraca u libertarijanizmu je s naše tačke gledišta irelevantan, isto kao i procenat plavih u odnosu na smeđe.

Međutim, neki libertarijanci misle da nije tako. Julie Borowski, američki lbiertarijanski komentator, napravila je prošle zime jedan youtube video koji je izazvao veliku debatu. Jullie je tvrdila da je manji procenat žena u libertarijanskom pokretu posledica fakta da su žene podložnije socijalnim pritiscima i konformizmu od muškaraca a libertarijanizam je vrlo nekonformistička ideologija koja zahteva spremnost da budete izopšteni, tretirani kao čudak i slično. Libertarijanci, ako žele da privuku veći broj žena moraju da ga učine više šik, da ga povežu sa umetnošću i zabavom i tako olakšaju posao ženama koje hoce da postanu deo pokreta. Uzgred je oplela po "libertenskom" životnom stilu koji modni magazini promovišu, skupa sa levičarskom politikom.

Naravno da je cela mašinerija politički korektnog levog libertarijanzma odmah ustala da žigoše Julin seksizam i predrasude i sve redom što možete da zamislite.

Brian Caplan je dodatno zabiberio stvar teorijom da statistička diskrepanca o kojoj je reč ne može da se izbegne jer muškarci u mnogo većem procentu nego žene teže da misle a ne da osećaju. Libertarijanizam je logička i racionalna doktrina koja ide protiv svih popularnih i opšteprihvaćenih formi altruizma, stoga libertairjanizam nikada ne može u jednakoj meri biti privlačan i za muškarce i za žene, jer ljudi koji prevashodno "osećaju" (bili oni muškarci ili žene, ali žena ima više) nikad neće prihvatiti pogled na svet zasnovan na nemilosrdnoj logici koja ide direktno protiv altruizma. Stoga se treba manuti ćorava posla  (on to ne kaže, već mulja kako se ipak treba truditi sa propagandom, ali da će rezultati biti ograničeni).

Jedna nova studija baca međutim dodatno zanimljivo svetlo na celu ovu debatu. Studija je anonimno istraživanje hiljada ispitanika putem interneta. Imali su mogućnost da se ideološki definišu na razne načine, i oko 12 000 njih su se deklarisali kao libertarijanci, znatno veći broj kao "liberali" i "konzervativci". Morali su da odgovore na veliki broj pitanja koja su merila različite aspekte njihove ličnosti i ideoloških opredeljenja. Uz to, trebalo je da se deklarišu kog su pola.

Ima nekoliko zanimljivih stvari sa libertarijancima. Prvo, potvrđena je stara predrasuda da ima više muškaraca nego žena, pošto su oko 80% samodeklarisanih libertarijanaca bili muškarci a samo oko 20% žene. Ali, najrelevantjiji nalaz je bio vezan za njihove ideološke i lične stavove. Muškarci i žene libertarijanci su imali praktično identičan ideološki i psihološki profil: radikalnni individualisti,  pojam individualne slobode im je ključna vrednost i imaju naglašenu tendenciju da daju prednost logici u odnosu na emocije i altruizam. Žene libertarijanci su jednaki gadni desničari, "posesivni individualisti" i bezdušne logičke mašine kao i muške kolege. Nema nikakve razlike. S druge strane, muškarci i žene koji su se deklarisali kao konzervativci i liberali pokazivali su takođe jednak odnos razuma i emocija koju dotične grupe u proseku imaju.

Ovo je vrlo interesantno. Ispada da ogorman broj žena - ako je verovati ovoj studiji, petina ukupne libertarijanske populacije - nema nikakav problem da ga prihvati ovakvog kakav jeste: ni socijalni, ni psihološki ni kulturološki. Njima nije trebala nikakva specijalna propaganda, nikakvo zašećerivanje ni prepakivanje.

Glavna pouka koju ja izvodim odavde je da su žene koje prihvataju libertarijanizam pod postojećim okolnostima najbolji i naperspektivniji deo te populacije, koji možemo da zahvatimo. Ako učinimo išta da libertarijanizam približimo ostalima, to bi značilo da ga učinimo glupljim, emotivnijim i ispraznijim, da bismo time konkurisali ispraznosti, gluposti i sentimentalizmu levičarskih ideologija koje žene u većini prihvataju. Stoga je jedina poenta svih tih priča o činjenju libertarijanizma "atraktivnijim za žene" da se libertarijanizam učini atraktivnijim za gluplje, a manje atraktivnim za pametnije žene (koje ga i sad prihvataju, i koje će ga, jednako kao i pametni muškarci, odbaciti ako postane samo još jedna levičarska sentimentalna tlapnja, u šta, uzgred budi rečeno, mnogi libertarijanci danas svojski pokušavaju da ga pretvore).

Akademsko objavljivanje

U monetarnoj ekonomiji postoji nešto što se zove Goodhartov zakon (Goodhart's law), koji kaže: kada merilo postane cilj, ono prestaje da bude dobro merilo. Ovo se može primeniti u različitim kontekstima: u monetarnom i još više finansijskom, recimo kod raznih merila rizika. Ali može se primeniti i u raznim drugim oblastima.

Na primer, kod akademskog objavljivanja. Na zapadu je tržište mnogo konkurentnije (da citiram Kristijana G., mala bara, mnogo krokodila) ali i transparentnije. Kao i svuda, lobiranje i poznanstva neizbežno igraju ulogu, važne su i stavri poput ličnog utiska, ali uz sve to, na dugi rok, za dobijanje akademskih pozicija najvažniji je broj nečijih publikacija u referisanim časopisima (ponderisan rejtingom tih časopisa).

Sada, ako uzmete publikacije kao merilo kvaliteta, one zaista jesu jedno dosta objektivno i neutralno merilo.  Međutim, kada je merilo postalo cilj sam po sebi, ono je prestalo da bude dobro merilo -- danas akademici ne objavljuju zato što imaju nešto da kažu, već zato što je to put do akademskih pozicija: prvo do docentske, pa vanredne, pa redovne profesure.

To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor. Ali ima i svoje mane: što bi rekao James Buchanan, granični doprinos prosečnog akademskog rada u ekonomiji je nula. Ili kao što kaže Alchianov zakon (Armen Alchian), 99% ekonomskih publikacija je ili pogrešno ili irelevantno.

Skoro sam, na primer, video jednog mog poznanika, ekonomistu srednjeg ranga u SAD, kojeg inače jako cenim, da na Facebooku objavljuje: "rad prihvaćen!" Ništa o radu, šta je radom hteo da kaže, da li je ideja važna ili tačna -- samo to da je neki rad o nečemu prihvaćen od strane referisanog časopisa, jer to je poenta. I ovo nije izuzetak nego pravilo; na taj način se govori o publikacijama, govori se o njihovom broju, rejtingu, načinima i strategijama da ih časopisi prihvate, a ne o onome zbog čega radovi postoje, o njihovoj suštini, o idejnom ili empirijskom doprinosu.

Nekako ne mogu da zamislim da su Mises, Hayek ili Keynes pisali svoje radove da bi povećali broj publikacija; ustvari pouzdano znam da nisu, pisali su ih jer su imali nešto važno da kažu.

Ovo ne znači da publikacije nisu potrebne, naprotiv. Niti znači da imam neko bolje merilo, nemam. Niti imam lični problem sa tim, jer imam dobar broj radova u međunarodnim referisanim časopisima (a uz to mislim da su stvari o kojima u njima govorim važne). Samo znam da ovde nešto ne štima, da ima nešto trulo u načinu na koji se danas govori o akademskom objavljivanju, u motivima, a na kraju i u rezultatima. Publikacije su nekad bile smisleno merilo; ali otkad su se pretvorile u cilj, njihov prosečan kvalitet opada, a njihov broj je slab indikator vrednosti nečijih ideja.

Koliko vredi život?

Steven Landsburg kaže da je najbolji način da se izračuna vrednost života razlika u platama između relativno opasnih i manje opasnih zanimanja. Na primer, ako je ukrotitelj slonova plaćen 20,000 a ukrotitelj lavova koji ima pola procenta veću verovatnoću da nastrada na radnom mestu plaćen 40,000, onda vrednost života iznosi oko 4 miliona dolara. Landsburg citira studije koje navode da je vrednost života u Americi 1980-ih godina ovom metodom procenjena na 8 - 12 miliona današnjih dolara. 

Dok je ovaj metod računjanja vrednosti života može biti interesantan akademicima jer pokazuje subjektivnu vrednost života, teško je zamisliti neku praktičnu primenu. Normalno je da ljudi imaju visoko mišljenje o vrednosti sopstvenog života ali objektivna vrednost, koliko bi neko drugi bio spreman da plati za taj život na slobodnom tržištu, je svakako interesantnije pitanje. 

Ovaj problem je imao i Kenneth Feinberg kada je dobio zadatak da raspodeli 7 milijardi dolara državne kompenzacije porodicama žrtava i povređenima u napadu jedanaestog septembra kada je poginulo 5,500 ljudi. Feinberg je odlučio da vrednuje živote ljudi na isti način na koji se tradicionalno vrednuju preduzeća, odnosno svaki život je vredan onoliko koliko bi novca mogao da zaradi u budućnosti. Porodice ljudi koji su u trenutku napada zaradjivali više, dobili su i veću nadoknadu. Porodice mlađih ljudi, koji su imali duži radni vek pred sobom su takođe dobijale veću isplatu i slično. Feinberg je diskreciono povećao isplate pri dnu i smanjio ih pri vrhu tako da su isplate bile od $0.3 do $6m po nastradalom. Prosečna isplata je bila oko $1.8m, daleko manje od subjektivnih $8 - $12m. Prilično jednostavan i ja bih rekao pravedan sistem. Feinberg je pak zaključio da je 11. septembar bio izuzetak i da je u drugim slučajevima primenjivao raspodelu na jednake delove kao što je uradio posle incidenta na Virginia Techu. 

Kada bi primenili Feinbergovu formulu da izračunamo vrednost života prosečnog Amerikanca, ne uzimajući u obzir godine, došli bi do cifre od oko $0.83m. Sa prosečnom platom od $50,000 godišnje, diskotnom stopom od 8% (oportunitetni trošak) i terminalnim rastom od 2% (godišnji rast prosečne zarade), dobijamo pomenutih $830,000. 

Ako vas zanima u Srbiji, sa prosečnom platom od 350 evra (4,200 godišnje), istom diskontnom stopom i terminalnim rastom, vrednost prosečnog života izlazi na 70,000 evra ($91,000).  Deluje skromno. Sa druge strane pravo pitanje nije koliko vrednujete sopstveni život već koliko ste spremni da platite za tuđi? 

Svetski BDP

Nedeljnik prenosi podatke ekonomiste Zdravkovića: 
"Udeo Srbije u svetskom BDP-u prema najnovijoj bazi podataka MMF-a u 2012. godini bio je 0,095 odsto, a procenjuje se da će za ovu godinu imati minimalan pad na 0,094 odsto. To je identično udelu u svetskoj ekonomiji u 1993. godini. On je pokazao da je udeo Srbije u svetskom BDP-u iz poslednje godine Titove vladavine 1979. iznosio tačno 0.347 odsto što znači da se u Titovo vreme živelo više nego tri puta bolje u odnosu na danas. 

Ovaj udeo u svetskoj ekonomiji, odnosno relativan životni standard u odnosu na ostale je interesantan ugao gledanja. Međutim, iz podatka o tome nikako ne sledi zaključak iz poslednje rečenice citata, da se u Titovo vreme živelo tri puta bolje nego danas. Jedino što se može reći je da Srbija po stopi rasta BDP relativno zaostaje u odnosu na ponderisani ostatak sveta. A čak ni to ne govori previše, jer tako mereno zaostaju i sve druge zemlje -- praktično svi osim Kine, Indije i nekoliko drugih zemalja sa vanredno brzim rastom. Razlog je što je nekoliko ogromnih azijskih zemalja imalo izuzetno visoke stope rasta u poslednjih 30 godina.

Poenta je, ako uzmete bilo koju evropsku zemlju, uključujući i one sa uspešnim tranzicijama, dobćete slične rezultate.

Marš poreskih obveznika

Libek organizuje festival poreskih obveznika. Svaka čast na praktičnoj demonstraciji liberalizma, nadam se da će sva četiri dana biti jednako dobri i da će uspeti da privuku medije da pokriju događaj.

Samoodbrana, drugi put

Saško Bogovski iz Žarkova je čovek koji rizikuje da završi u zatvoru i to će se gotovo sigurno dogoditi jer verovatno nema novca i veza da iskrivi stvarnost, kako već mogu ljudi koji imaju dovoljno istih u Srbiji. On će biti žrtva sistema u kojem nije dozvoljeno odbraniti svoj posed od napadača koji u njega upadne sa iz aviona očigledno lošom namerom, bez da ga je vlasnik prethodno pozvao. Neverovatno je da se u našem zakonu utvrđuje da li je gospodin lopov naoružan, kako je nameravao da koristi oružje u vašem sopstvenom stanu, da li ste ispravno procenili koliki stepen sile će da upotrebi prema vama, da li ste previše upotrebili oružje da bi odbranili svoju imovinu i život, umesto da se konstatuje samo činjenica da je razbojnik upao u kuću i sam sebi presudio. Sašo B. bi u normalnoj zemlji dobio orden u lokalnoj sredini, bio bi u vestima i zajednica bi mu pomogla da prebrodi traumu koju je imao usled ugrožavanja sopstvenog poseda i činjenice da će na duši nositi čoveka, pa makar i razbojnika. Nije to lak krst.

Stoga je pitanje samoodbrane fundamentalnije pitanje od mnogih drugih koja se pominju u javnosti. Ovo pitanje govori o prioritetima jednog društva, da li je bitniji stan/kuća kao zamak u koji sva sila države Srbije ne sme da uđe bez sudskog naloga ili su bitnija prava bandita koji se svih prava odrekao kada je odlučio da nekome provali u stan. Pitanje svih pitanja je da li je pravo na odbranu svoje imovine i svog života na svom posedu od ničim izazvanog napada sankrosantno ili je to relativno. Ako se pročitaju komentari čitalaca na pomenuti članak, iz mnogobrojnih studija slučajeva vidimo da je Srbija bolesna država jer razbojnici, silovatelji i ostala neizreciva bagra imaju mnogo više prava i ponekad neverovatnog razumevanja za svoje nepodopštine od žrtava, posebno onih žrtava koji se usprotive.

Ne mogu se oteti utisku da je ovakav tretman razbojnika, najdirektnije nasleđe nekih razbojnika starije generacije kojima su privatna imovina i život vlasnika imovine bili krajnje relevantna kategorija. U državi u kojoj je lopovluk, nasilje i razbojništvo životni stil koji ne nailazi na jasan odgovor države, ljudi kao Saško  su jedan od glavnih razloga da lopovi ne "zakucaju" na vrata vaše kuće.

Narodna incijativa je krenula http://www.peticije24.com/podrska_sasku, ali od skupljanja potpisa preko Internet portala do akcije koja rezultira u promeni zakona dug je put.

Mala socijalistička groteska

Link ka članku koji ilustruje grotesknost socijalizma. 

Laki tekst o Zlatnom luku

Danas je stigla vest da je McDonald's (AKA Mek u ovom postu)  raskinuo ugovor sa svojim frašizerom u Makedoniji i da će Makedonci neko vreme živeti bez Meka. Blago njima, rekoše naši lokalisti, AKA specijalisti za identifikovanje opasnosti od HARP, GMO, pomračenja Sunca/Meseca, sapuna... Čudna je ta mržnja kod značajnog dela populacije u Srbiji i svetu prema Meku.

Ja sam mekoljubac i jedan od rituala mi je da kada putujem po svetu vidim kako se globalni brend prilagođava lokalnom tržištu i kakav je rezultat. Najgori Mek na svetu, barem gde sam ja bio, je u Indoneziji - ostrvo Bali. Oni nemaju ijedan sastojak koji je bitan za Big Mek u svojoj ishrani (ne jedu govedinu, ne koriste sir u ishrani, pšenični hleb im je na nivou egzotike, pa je i kvalitet isti, a salatu peru toplom vodom da se turisti ne zaraze amebama). Rezultat je smehotresan. Drugo mesto po odvratnosti samog Meka je njegova domovina, gde je 90% Mekova rupčaga sa odvratnom hranom, gde zaista u velikom procentu jedu ljudi sa margina društva (mada u SAD ima i gorih fast food lanaca koji su dno dna). S druge strane, u mnogim zemljama reč je o pristojnim restoranima gde se za mali novac može pojesti solidan obrok. Srbija mi se visoko kotira na listi dobrih Mek praksi, mada i mi postajemo svet, budući da su toaleti u proseku sve prljaviji, a radnici sve gluplji (što je dobar znak jer ne valja kada pametan svet radi u u Meku). Međutim, najfascinantnija stvar je da je neko uspeo da osmisli koncept koji će se primiti u toliko različitih kultura sveta - osnovni proizvodi su svugde isti, a da li se u produženom meniju nalazi gaspačo, gazirana jabuka ili nešto treće je stvar glokalizacije. Kolikogod nekome deluje paradoksalno, Mek je najbolji restoran na svetu, to su izglasale stotine miliona ljudi sa svih krajeva planete, bez da ih je iko prisilio da tamo jedu.

Mek svima daje mogućnost da biraju šta će jesti. Nije obavezno jesti pomfrit i piti gazirane sokove, zdrave salatne i sokovne alternative odavno postoje - loša kombinacija za zdravlje  može se napraviti u svakom restoranu. Ko je pratio srpski fast food zna da je Mek svake godine identifikovan kao besprekoran u svim standardima higijene, usklađenosti krajnjih proizvoda sa listama sastojaka koje se objavljuju i valjda jedini koji ima pljeskavice koje su od 100% mesa. Tako da se ja sada odjavljujem, jer sam nešto ogladneo, samo ne znam da li ću put Terazija ili Zelenjaka.

SPC ili Vatikan - ko su bolji komunisti?

Narodu je potrebna socijalna pravda, jer, živimo u vremenu kada bogataši otimaju tuđe, a sirotinje je sve više.

"Bog je došao na ovaj svet da nas nauči kako treba da delimo jedni drugima, a ne da otimamo jedni od drugih

kaže Amfilohije Radović u svojoj vaskršnjoj poslanici. Čisto da ne zaostane za papom.

Kralj ne može ući

Od tolikih istorijskih državničkih govora koji se citiraju, štampaju i preštampavaju, meni je najdraži ovaj isečak iz jednog govora Williama Pitta starijeg, britanskog premijera, iz 1763.  U tih par rečenica stala je suština liberalne zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija -- ograničene vlade, vladavine prava i privatne svojone: 

• "Najsiromašniji čovek u svokoj kolibi može prkositi svoj sili britanske krune. Koliba može biti krhka; njen krov se može tresti; može vetar duvati kroz nju; oluja može ući, kiša može ući -- ali Kralj Engleske ne može ući. Sva njegova vojna sila ne sme se usuditi da pređe prag urušenog utočišta!"

Evo i originala: 

• "The poorest man may in his cottage bid defiance to all the force of the Crown. It may be frail; its roof may shake; the wind may blow through it; the storms may enter, the rain may enter,—but the King of England cannot enter; all his forces dare not cross the threshold of the ruined tenement!"

Cene

Rastko ima odličnu analizu razlika u potrošačkim cenama između Srbije i SAD.

Miopija zaštite potrošača

U poslednje vreme dva argumenta poluprofesionalnih zaštitnika potrošača mi vređaju logiku na elementarnom nivou. Prvi je takozvano varanje potrošača na težini/mernim jedinicama. Problem je što su čokolade danas najčešće u pakovanjima od 90 ili 80 grama, da je kiselo mleko prešlo prvo sa mililitara na grame, a potom se i gramaža smanjila i tako dalje. I, elem, potrošači su naivni i neko ih tu zakida, iako je poznato da se elementarna pismenost u našeg sveta iskazuje tako da "neko zna u pare & kantar". Posle toga idu slova, mogu se i sricati. Prava je istina da potrošači žele da dobiju jedinicu onoga što vole da kupuju po nižoj ceni i da su spremni da kupe manje proizvoda za nižu cenu, posebno ako je reč o proizvodima čija cena rasta brže od stope inflacije. Tržišni test kod čokolada je pokazao da kupci hoće manje za nižu cenu, dok su prakse više za istu cenu odbačene (na primer Soko Štark je pokušao da prodaje čokolade od 110 grama, inicijativa je propala). Poenta je da tržište nagrađuje one koji nude nešto manja pakovanja. Baš kao što se na pijaci odavno sve prodaje na grame/dekagrame. Da tržište kažnjava ovakve prakse ne bi ih bilo, 100 gramaši bi pobedili u slatkoj trci. S druge strane, tamo gde nema rasta cena bržeg od inflacije dodatni mililitri su standardna ponuda, na primer kod piva.

Druga primedba tiče se roka trajanja današnje tehnike i to je top pitanje na više portala danas. Istina je da neke stvari traju kraće, da su stariji pandani današnje opreme trajali duže, ali nikako da se postave ključna pitanja. Na primer, koliko je bila cena prosečne veš mašine 1990. godine, a koliko je danas? Ne mora čak ni da se radi diskont za cene iz 1990. godine. Koliko je 1990. godine koštao prosečan televizor, a koliko košta danas? Ovde neću uključivati i rast performansi koji prati nove generacije uređaja. I sa dva ograničenja koja su data, desio se neverovatan pad cena. Deo je plod napretka u svim oblastima, deo je plod ušteda koje delom idu na uštrb dugovečnosti. Kako bilo i tržište je ovde reklo da ište jeftinije, ali i nešto kratkotrajnije. Ko hoće i danas može da kupi skuplje, a dugotrajnije, ali to uglavnom žele samo neke tržišne niše. Miele nije izbor naroda, iako traje jako dugo. Ne isplati se, bolje je kupiti tri obične veš mašine za 30 godina nego jedan Miele. Razvoj argumentacije za grane sa kontinuelnim i brzim inovacijama je bespredmetan. Šta vredi kupiti TV koji će trajati 20 godina. Do tada će standard verovatno biti blizu virtuelne realnosti i interaktivnosti i umreženosti koju danas teško možemo zamisliti. Čemu dugotrajnost onoga što svakako zastareva.

Sve u svemu, kupac je taj koji primarno određuje šta će se proizvoditi, proizvođači mogu i utiču povratno, ali ipak u manjoj meri. A i ja hoću i jare i pare na nivou želja, ali znam da ne može baš sve.

EU, Srbija, kultura i implicitna tržišta

Implicitna tržišta su mesta gde se može mnogo toga saznati i ujedno mesta gde mnogi ekonomisti koji žive udobno zašuškani u svetu modela pokazuju da ne razumeju suštinu interakcija između različitih učesnika na tržištu i prirodu ljudskog ponašanja. Tokom mojih poslednjih nekoliko putovanja po zemljama EU primetio sam da postoje suštinske razlike u načinu na koji se koristi marketing miks u neformalnoj grani prosjačenja. Inače, prosjačenje je ozbiljan biznis, kod nas najčešće organizovan na jednom od najefikasnijih principa organizacije formalnih grupa u neformalnim granama - principu bande. Jasno se zna hijerarhija u "firmi" koja se bavi tim poslom, postoji fizička podela tržišta, tržište se brani silom itd. Tu i tamo ima i slobodnih strelaca, ali to nije dominatna praksa. Sam posao je s moje tačke gledišta legitiman koliko i svi drugi ulični poslovi koji su vrlo slični (muziciranje, portretisanje itd...), dok god se to čini bez uznemiravanja potencijalnih "kupaca" i dok se radnicima ne usraćuju životne prilike (čitaj deci uskraćuje osnovno obrazovanje). Posao je klasična siva zona, zakon ga brani, ali u praksi se toleriše.

Kao i u svakoj maloprodaji prosjaci imaju svoj marketing miks. Lokacija je broj jedan. Nije potrebno obrazlagati. Proizvod ima mesto broj 2, a to može biti majka sa malim detetom (decom), telesna mana, nakaznost, tugaljiva priča, vapaj za ispunjenjem osnovnih potreba po Maslovu i tako dalje... U Srbiji definitivno prevlađuju socijalne priče, smoreni profil prosjaka uz tu i tamo poneku energičnu prosjakinju koja traži sadaku i želi vam sve najbolje dok se nada "kupovini", odnosno stavlja vam u izgled sve najgore kada je iskulirate. Promocija se svodi na priču i već pomenute kombinacije. Konačno, cena se ogleda u strukturi novca koji ostaje u posudi gde se novac ostaje ili verbalnom pozivu. Cena se razlikuje od mesta do mesta i skladu je sa  kupovnom moći ljudi koji su target. Strategija može biti opšta, kada prosjak ide na ekonomiju obima i ne radi gotovo ništa ili delimično kastomizovana kada prosjak aktivno traži pare od pojedinaca.

Za razliku od Srbije,  prosjačenje u EU ima drugačiji marketing miks, a rekao bih i da je razvoj ljudskih resursa na višem nivou. Samo tako mogu objasniti barem dva profila prosjaka kojih u Srbiji nema. Prvi je profil prosjaka sa psom ili dva psa. Ovo je najpopularniji model prosjačenja u većini centralnih zona gde je i tržište najveće. Životinje i mala deca su idealni u marketingu, a kako u većini zemalja EU mala deca nisu baš tako često moguća kao instrument marketinga na način kako je to u Srbiji, pas je došao na njihovo mesto. Drugi profil je profil žene koja moli na najponizniji način. Reč je prosjakinjama koje su prekrivene od glave do pete i koje kleče lica gotovo prislonjenog zemlji i u tom položaju ostaju jako dugo, bez da kažu ijednu reč. Ovo je klasična pozicija osobe koja moli koja izaziva veliku nelagodi kod značajnog procenta populacije i ovaj oblik "promocije" je školski primer primene teorije u praksi. Konačno, EU ima i treći profil koji nije toliko prisutan u Srbiji, a to je profil osobe koja po svemu može da radi, a neće, i gde svoju aktivnost najčešće obavlja potpuno smorenim prosjačenjem. Kod nas ovaj profil radi drugačije, najčešće kroz sitne pravare za 100-200 dinara.

Šta reći za zaključak. Ja bih rekao da će Srbija biti na dobrom putu kada pas postane instrument marketing miksa prosjačenja. 

Kurs ostaje fluktuirajući

Na vest da je NBS na sastanku sa stručnjacima odlučila da kurs ostane fluktuirajući, naišao sam na ovaj komentar:

Ako nekom nije jasno zasto Srbija ekonomski i na svaki drugi nacin umire, eto vam jos jednog dokaza. Problemi na sve strane, posebno u losem radu NBS, a oni organizuju skup istomisljenika (guverneri bivisi i sadasnji, clanovi Saveta guvernera bivsi i sadasnji, "ekonomisti") da bi utvrdili da imaju isto misljenje. Kakvo nepotrebno trosenje vremena i omalovazavanje inteligencije srpske javnosti.

Odlično rečeno i nemam šta da dodam. Inače, mene je NBS pozvala na taj sastanak jednim jako lepim i formalnim e-mailom; odgovorio sam da jesam zainteresovan i pitao za datum; a onda više nisam dobio nikakav odgovor. Ili su zaboravili ili su se predomislili.

Insajderski izvori mi kažu da je od učesnika skupa jedino Labus odstupio od mišljenja većine. Labus se i ranije javno izjašnjavao za fiksni kurs u vidu jednostranog uvođenja evra, pa nije problem da to otkrijem.

Jedino pitanje koje se postavlja je da li su ovde u pitanju interesi ili neznanje. Mislim da ima elemenata obe stvari. Jedan broj ekonomista je vezan za NBS i upravne odbore banaka i tu su u pitanju lični interesi. Ali u isto vreme, najveći broj njih, sa retkim izuzecima, uopšte ne zna kako da brani ideju plivajućeg kursa, već uporno govori o konkurentnosti, spoljnotrgovinskom deficitu i sličnim stvarima koje sa održivošću kursa nemaju blage veze. Ne znam koje od ta dva je veća tragedija. 

Reinhart i Rogoff

Ova prenaduvana afera i dalje traje. Ukratko, ugledni ekonomisti Carmen Reinhart i Ken Rogoff napisali su pre par godina rad koji na osnovu istorijskih podataka zaključuje da kad učešće duga u BDP premaši 90%, stopa ekonomskog rasta te zemlje bude manja. Sada je druga grupa ekonomista otkrila grešku u tom radu -- jedna priznata greška je bila u formuli u Excelu, a druge nedokazane optužbe su za selektivno biranje podataka. Evo šta mislim o celoj stvari. 

Prvo, ova studija se sada odjednom predstavlja kao da je bila neki ključni dokaz za evropske politike štednje iz prethodnih godina. Mediji širom sveta objavljuju da je glavni argument za štednju bio baziran na matematičkoj grešci.

Iskreno, ja tek sada po izbijanju afere prvi put čujem da je taj papir bio tako važan u izboru politika štednje (a i štednje je inače bilo jedino ako štednju definišemo kao nešto manji deficit od mogućeg). Više pažnje od ovog rada izazvala je knjiga istih autora na sličnu temu i čiji podaci nisu sporni, kao i istovremeni vrlo dobri radovi C. Reinhart o finansijskoj represiji. Ja do sada nisam ni primetio da su oni imali taj poseban papir koji sadrži nešto što knjiga ne sadrži. A siguran sam da nije znala ni Angela Merkel.  Ali sada je u interesu međunarodnog kejnzijanstva da se taj papir predstavi kao ključni rad koji je doveo do štednje.

Drugo, da li neko stvarno formira mišljenja na osnovu istorijskih korelacija poput ovih?  Zna se da je udeo duga u GDP vrlo nepouzdan indikator krize zaduženosti -- Slovenija je u krizi sa 50% (vidi ispod), Japan u isto vreme ima još malo pa 250% i nikom ništa. Dalje, taj indikator ne samo da je nepouzdan i relativan, već u sebi sadrži GDP. Uz dati dug, niska stopa rasta GDP sama po sebi uzrokuje visok dug/GDP racio. Zatim, rad R&R tvrdi da je 90% nekakva magična granica - nakon što je zemlje podelio u četiri grupe: manje od 30, 30-60, 60-90 i preko 90%. Takvom metodom su lako mogli dobiti granicu i od 70 ili 150% da su hteli. 

Dakle, rezultat je, kao i većina rezultata u stvarima makroekonomije, dobijen na osnovu proizvoljnih podela, raznolikih istorijskih podataka smešteni u istu kolumnu, mešanja baba i žaba, upoređivanja potpuno različitih zemalja u različitim vremenima na osnovu tog jednog nepouzdnog indikatora. Takve stvari se mogu konsultovati ili poslužiti za ilustraciju, ali namerne ili nenamerne distorzije koje su u njima moguće daleko prevazilaze uticaj napšravljene računske greške. Pravi skandal je ako neko na osnovu ovakvih makro merenja stvarno donosi nekakve zaključke, a ne računska greška.

Sve u svemu, niti rad R&R treba uzeti kao referencu za donošenje zaključaka o politici štednje ili raste, niti je to u praksi bilo urađeno kao što se sada pokušava prikazati.  Zato i cela afera zavređuje mnogo manje pažnje nego što joj je poklonjeno.

Zašto je Slovenija u krizi?

Slovenija nije u riziku bankrota zbog prevelikog zaduživanja - ona je zadužena manje od ostatka evrozone - već zbog velike količine sada nenaplativih kredita koje su njene banke odobrile.

Koje banke? Obratite pažnju na poslednju sliku (iz FT), onu u donjem desnom uglu. Ona pokazuje loše kredite kao procenat ukupnih, po vrsti banaka: puna crvena linija su domaće državne banke, plava su domaće privatne banke, i donja isprekidana crvena su strane banke.

Drugim rečima, Sloveniju u bankrot guraju: domaće državne banke, a samo nešto manje od njih, domaće privatne banke. Strane banke su se ponašale pametnije.

U Srbiji se više od decenije ispreda legenda o mudroj slovenačkoj politici očuvanja domaćih i posebno domaćih državnih banaka. Evo rezultata. Sada čekamo da isti izvori za slovenačku krizu optuže "neoliberalizam".

Vesti iz budućnosti

Kada ste zemlja koja relativno zaostaje za nekim susedima, onda možete da čitate vesti iz budućnosti. Hrvatska je jedna od  zemalja iz kojih nam stižu vesti iz srpske budućenosti za 7-10 godina. Nema u ovom članku o efektima podsticaja za poljoprivredu ništa posebno novo, ali je ovo rezultat koji će se desiti u Srbiji koja je tek krenula da obilno podstiče (doduše dosta često samo da obećava podsticaje) poljoprivredu. Drugo,  prose;an Hrvat je gotovo jednak mrzitelj ekonomske slobode kao i prosečan Srbin (uz nešto bolje institucije koje su im ostale iz vremena "Najbolje države koju su Srbi ikada imali AKA Žuto crne monarhije").

Sloboda, 1887 i 2013

Za ljude koji misle da je svet, na čelu sa Amerikom, slobodniji danas neko pre sto godina, možete li da zamislite amerilkog predsednika danas, da kaže išta uporedivo sa ovim:

When we consider that the theory of our institutions guarantees to every citizen the full enjoyment of all the fruits of his industry and enterprise, with only such deduction as may be his share toward the careful and economical maintenance of the Government which protects him, it is plain that the exaction of more than this is indefensible extortion and a culpable betrayal of American Fairness and justice.

Danas se ni mnogi libertarijanski filozof ne bi usudio da ovako nešto kaže, iz straha da ga ne proglase za ekstremistu, a nekmoli američki predsednik u svom godišnjem govoru o stanju nacije, a kao opravdanje zašto neće da koristi federalne budžetske pare da pomaže farmerima i .ugroženima od poplava, suša i uragana.

Global book, II

Global book je snizio cene.

Prema zvaničnoj verziji, smanjili su marže posle pritiska naših komentatora.

Međutim, ja sumnjam u nešto drugo: da su cene GB ustvari izražene u zlatu. Sa drastičnim padom cene zlata u poslednjih nekoliko dana, pale su i cene GB knjiga.

Jedna slika i posledice

Ako kliše da slika govori više od hiljadu reči igde vredi, onda je to ova slika:

Raznobojni "špageti" u sredini su individualni klimatski modeli IPCC, tj njihove projekcije porasta temperature, a crna linija prosek modela. Plave i crvene linije na dnu su stvarni temperaturni trendovi na planeti Zemlji od 1979 do danas, mereni putem satelita. Plava linija su podaci grupe sa Univerziteta Alabama,koju vode skeptici, John Christy i Roy Spencer, a crvena linija je Remote Rensing System iz Kalifornije koju vode "alarmisti", Frank Wentz and Carl Miers. I jedni i drugi koriste iste podatke samo primenjuju donekle različite metode analize tih podataka. Kao što vidite, razlike su minimalne, čak je pad temperature od 2000 na ovamo veći kod RSS. Nulta anomalija je prosek 1979-1983, a dalje temperature su definisane kao odstupanje (anomalije) od tog proseka. Umesto da poraste skoro jedan stepen, stvarni trend je jedva 0.3 stepena, tri puta manje od projektovanog, a negde od 1996-97 naovamo nema nikakvog trenda ili je negativan, zavisi koju godinu uzmete.

Glavni razlog za optimizam u pogledu cele te farse zvane klimatske promene je što priroda očigledno ne sarađuje i što je sve teže to prikriti. Sve češće se pojavljuju članci u mainstream medijima koji pokušavaju da objasne zašto je došlo do ove "pauze" u globalnom zagrevanju (podrazumeva se da će "od utorka" zagrevanje da se obnovi). Ubeđivati nekog da cene nafte i uglja treba da "skoče u nebo" kako se ranije izvoleo izraziti predsednik Obama, a da istovremeno skoro 20 godina nema nikakvog zagrevanja, a poslednjih 12 ili 13 svedočimo globalnom zahlađenju, nije baš najlakša stvar na svetu. Korišćenje poplava, oluja, suša ili, u najnovije vreme, čak i hladnoće kao alternativnih strašila, u nedostatku zagrevanja, ima svoje limite,i deluje mnogo manje uverljivo. Da bi ta propaganda upalila priroda mora da sarađuje makar minimalno, a ona, iz samo njoj znanih razloga, u ovom trenutku želi da se naruga alarmistima.

Friedman i Abba Lerner

Abba Lerner je bio Hajekov i Robbinsov student 1930ih na London School of Economics. U početku sledbenik Austrijske teorije, pod uticajem svojih mentora, sa pojavom Kejnzove Opšte teorije, postaće doktrinarni kejnzijanac, i čak "tržišni socijalista". Evo, kako u svojoj autobiografiji, "Two Lucky People", Lernerovu konverziju vidi Milton Friedman, i kako objašnjava zašto on, Friedman, za razliku od Lernera nikad nije postao kejnzijanac:

We were affected very differently by the Keynesian revolution—Lerner becoming an enthusiastic convert and one of the most effective expositors and interpreters of Keynes, I remaining largely unaffected and if anything somewhat hostile…Lerner was trained at the London School of Economics, where the dominant view was that the depression was an inevitable result of the prior boom, that it was deepened by the attempts to prevent prices and wages from falling and firms from going bankrupt, that the monetary authorities had brought on the depression by inflationary policies before the crash and had prolonged it by “easy money” policies thereafter; that the only sound policy was to let the depression run its course, bring down money costs, and eliminate weak and unsound firms. 

By contrast with this dismal picture, the news seeping out of Cambridge (England) about Keynes’s interpretation of the depression and of the right policy to cure it must have come like a flash of light on a dark night… It is easy to see how a young, vigorous, and generous mind would have been attracted to it…

The intellectual climate at Chicago had been wholly different. My teachers regarded the depression as largely the product of misguided policy—or at least as greatly intensified by such policies. They blamed the monetary and fiscal authorities for permitting banks to fail and the quantity of deposits to decline. Far from preaching the need to let deflation and bankruptcy run their course, they issued repeated pronunciations calling for governmental action to stem the deflation—as J. Rennie Davis put it, “Frank H. Knight, Henry Simons, Jacob Viner, and their Chicago colleagues argued throughout the early 1930′s for the use of large and continuous deficit budgets to combat the mass unemployment and deflation of the times.”

There was nothing in these views to repel a student; or to make Keynes attractive. On the contrary, so far as policy was concerned, Keynes had nothing to offer those of us who had sat at the feet of Simons, Mints, Knight, and Viner.

Shvatate? Lerneru su Hajek i Robins isprali mozak svojim likvidacionističkim besmislicama, i u takvim uslovima Kejnz je za mladog Lernera po Friedmanu morao biti "zrak svetla u mračnoj noći". Ali, njima, starim asovima i znalcima u Čikagu, koji su čitali Henry Simonsa i Frank Knighta, nije trebao Kejnz da shvate da masovno štampanje para i veliki budžetski deficiti te spašavanje banaka predstavljaju jedini izlaz iz recesije. Oni nisu živeli u mraku neznanja, njima Hajek i Robins nisu isprali mozak.

Ne sumnjajte uopšte da su Paul Krugman i Brad de Long odmah preneli ovo i podvukli,koliko su republikanci zastranili kad su njima ideje Miltona Friedmana radikalni socijalizam. Upravo onaj mehanizam o kome sam ovde pisao: uzmeš polovičnog i nedoslednog zagovornika neke doktrine, koji u ključnim tačkama podržava tvoje teze, i onda ga proglasiš za glavnog predstavnika te doktrine, i kažeš: svako ko se ne slaže sa ovim je ekstremista jer čak i ovaj najekstremniji liberal Friedman kaže da je Kejnz car u odnosu na Hajeka .

Jasno je da u ovom trenutku postoji samo spor između kejnzijanaca i Austrijanaca u stvarima ekonomske politike. Pri tome postoje nekoliko kejnzijanskih frakcija koje se nazivaju različitim imenima (kejnzijanci, novi kenjzijanci, tržišni monetaristi, obični monetaristi, itd), ali to ništa ne menja na stvari. Engleski kejnzijanizam 1930ih razlikovao po imenu od čikaškog modela ali kao što smo videli ne po suštini; spor je kao i 1930 između onih koji veruju u inflaciju, deficite i bailoute kao izlaz iz krize na jednoj strani (kakvim se god imenima zaodevali), i onih koji veruju u tržišnu strogu pravdu i pasivnost države, na drugoj. Zbog nepopulanrosti i ogoljenosti pljačke poreskog obveznika koju je donela nova era kejnzijanizma pod Bušom i Obamom, mnogi bivši desni kejnzijanci polako prihvataju austrijsku retoriku i preporuke šta da se radi (tj ne radi), iako možda ne i austrijsku teoriju.  I to je ono što toliko "baguje" Krugmana i De Longa: oni vide da uticaj "likvidacionističkih" ideja raste, posebno u "laičkoj" javnosti, uprkos univerzitetima, uprkos Fedu, uprkos medijima, uprkos libertarijanskim think tankovima koji glorifikuju i beatifikuju Friedmana. I zato skoro svaki dan imate po neki napad na Austrijance ili neku odu mudrosti Miltona Friedmana. Klatno se pomera u desno, i oni su toga svesni, i čine sve da ga zaustave stalnim podsećanjem ljudi koji generalno imaju pozitivan stav o Friedmanu da je ovaj po njihovim kriterijima bio socijalista. Klade se na to da će ljubav prema Friedmanu biti jača od mržnje i otpora prema njima. Mislim da je to dosta tanka i nerealna nada.

Reason Magazine i američki Ustav

Reason Magazine ima dva teksta koji se bave tumačenjem američkog Ustava. Ne zna se koji je gori, Libertarijanski centralizam "gone wild".

U prvom, kritikuju se i levičari i konzervativci što ne istrajavaju dovoljno na konceptu Living Constitution. Da, upravo tako: liberali ga primenjuju samo na pitanja abortusa, gej brakova i prava optuženih a konzervativci samo na pitanje 2-og amandmana i prava na nošenje oružja.

In cases from Griswold (privacy) to Miranda (criminal law) to Roe (abortion) to Lawrence (sexual liberty) to Hollingsworth and Windsor (today’s gay-marriage disputes), progressives consistently (and correctly) have advocated an expansive reading of the Constitution—one that recognizes new rights even where doing so might seem a bit of a stretch.

Dakle, iako je progresivno tumačenje Ustava "stretch" tj "budženje", to je u redu jer Ustav ionako ništa ne znači,. Jedini problem sa progresivcima je što su bezobrazni pa neće svoj potpuni prezir za Ustav da dosledno primene i na 2-i amandman i da prihvate "pravo na nošenje oružja" (izmišljeno od strane konzervativaca kao doktrina 1980ih) kao ustavno. Da podsetim, drugi amandman je donet kao zaštita državama od federalne tiranije, kao garancija da Kongres neće pokušavati da razoruža milicije država, ne kao pravo pojedinca da bude zaštićen od zakona samih država protiv nošenja oružja. 

Slično tome, problem sa konzervativcima je što svoje Living Constitution zelotstvo koje pokazuju na pitanjima 2-og amandmana ne primenjuju na abortus i gej brakove, nego zakeraju i govore o originalnom značenju određenih ustavnih odredbi da bi ograničili kreativnost Vrhovnog suda.

Dakle, tekst je libertarijanski pledoaje za Living Constitution na steroidima. Umesto da odbace Living Cosntitution, i levičari i desničari treba da dodaju gas do daske. Ali, opet, to nije nešto sasvim novo, ako znamo da je guru cele ove grupe Richard Epstein u jednoj debati sa progresivcima javno priznao da njegov cilj nije da se bori za originalno značenje Ustava, nego ga usmeri da "evoluira" u pravcu Lochner ere, tj libertarijanskog centralizma, gde bi Vrhovni sud sprovodio, umesto Ustava, filozofiju Adama Smita i Fridriha Hajeka (onako kako ih Epstein razume). Dosta je bilo evolucije ka socijalnom inžinjeringu, sad mi hoćemo igračku nazad, da je "evoluiramo" natrag ka laissez-faireu. Jedini dodatak na Espteinov "Lochner Living Constitutionalism" ovde je gej-vutra-multikulti nonsens. Libertarijanski Living Constituion, izdanje 2013 = Lochner + gay-vutra-multikulti.

Drugi tekst, je opet o 14-om amandmanu. Reklamiran na njihovoj fajsbuk stranici kao "must read", tekst poredi odnos prema 14 om amandmannu Rand i Ron Paula i zaključuje da je Rand mnogo boljji. Zašto? Evo šta je Rand Paul rekao:

Many Republicans do believe that decentralization of power is the best policy, that government is more efficient, more just, and more personal when it is smaller and more local.

But Republicans also realize that there are occasions of such egregious injustice that require federal involvement, and that is precisely what the 14th Amendment and the Civil Rights Act were intended to do--protect citizens from state and local tyranny.

Posle ovog citata, člankopisac sa Reasona se okreće Ronu koji je tvrdio da se peti amamndman ne može primenjivati na države. Onda pobednosno zaključuje da Ron time podržava lokalnu tiraniju a Rand, kao dobar libertarijanski centralista, ne.

Naravno, problem sa ovim je što člankopisac ne zna da je Civil Right Act o kome govori Rand Paul imao vrlo usku primenu, samo je štitio najelementarnija ljudska prava novooslobođenih robova poput slobode i suđenja pred porotom, da se nije odnosio čak ni na pravo glasa. Ideja da je 14-i amandman blanko ček federalnoj vladi da "štiti ljudska prava" protiv država je izmišljen 50 godina kasnije sa doktrinom inkorporacije, tj doktrinom da je 14 amandman inkorporirao odredbe Bill of Rights i učinio ih primenjivim protiv država. Ta doktrina je prvi put formulisana 1925 godine, a 14 amandman "usvojen" 1868.

Ali, gore od toga, člankopisac ne zna da oni koji se protive ekstenzivnom tumačenju 14-og amandmana najčešće ukazuju upravo na činjenicu da je taj amandman bio zamišljen kao konstitucionalizacija Civil Rights Acta o kome govori Rand Paul, zakona koji je davao samo elementarna ljudska prava na život, lično vlasništvo i pravično suđenje crncima, i ništa više. Pisac pogrešno misli da Rand podržava doktrinu inkrorporacije, dok on zapravo čini potpuno suprotno od toga, zastupa, jednako kao i njegov otac, staro i minimalističko tumačenje 14-og amandmana.

Šta drugo, nego da ponovim tužnu mantru koja mi se uvek javi kad pročitam neki dubokomisaoni "must read" libertarijanskih centralista - sa ovakvim saveznicima kome trebaju neprijatelji.

P.S. Kao začin na sve ovo evo jedne pikenterije. Mnoge države u Americi trenutno su u procesu nulifikacije različitih federalnih zakona: najpoznatiji skorašnji primeri su nulifikovanje federalnih zakona o marihuani u nekoliko država. Takođe, mnoge druge stvari se dešavaju uključujući nulifikaciju Obamacarea u više država. Recimo, predstavnički dom Kongresa države Oklahoma izglasao je zakon kojim se Obamacare proglašava ništavnim na teritoriji Oklahome. Međutim, šef zakonodavnog komiteta Senata, republikanac(!), stopira glasanje u Senatu i naziva nulifikaciju "kanceroznom opasnom doktrinom koja uništava temelje republike" a kao autoritete za tu tvrdnju navodi eksperte Heritage fondacije i Cato instituta.

Ekonomski interes

B92:
Rusija je obećala da će dozvoliti bescarinski uvoz određene kvote Fijatovih automobila, proizvedenih u Srbiji, iako to nije njen ekonomski interes, kaže Dačić: 
"Ako bi se gledao ekonomski interes, oni su apsolutno protiv toga, jedino zbog tog našeg privilegovanog partnerstva, odnosno statusa koji imamo ovde (u Rusiji), oni će izaći u susret tim zahtevima", 

Ne razumem kako je ekonomski interes Rusije da kupuju skuplje automobile, da ograničavaju ponudu vozila i konkurenciju prodavaca na svom tržištu. Ako je carina u ekonomskom interesu zemlje zašto je onda ne podignu još i mnogo više ili zabrane uvoz automobila u potpunosti?

Kod ovakvih stvari se obično jave plitki teoretičari da objasne zašto je državna intervencija potrebna. Ali u slučaju trgovine čak ni teoretičari nisu našli opravdaje za intervenciju. Od Krugmana do Friedmana, svi su saglasni: carine i trgovinska ograničenja najviše štete vama samima.

Potpuno isto važi za izvozne subvencije: sami sebi nanosite štetu subvencionisanjem sopstvenog izvoza.