Clds, penzije opet

CLDS je izgleda pronašao konačni smisao svog liberalnog angažmana i ideološki cilj za koji će ako treba i život dati - očuvanje državnog penzionog sistema u Srbiji. Izašla je njihova nova studija o penzijama, treća ili četvrta za godinu dana (!), sa istim ili sličnim zaključcima: sistem je super, privatizacija sucks, i jedini problem je kako postojeći model učiniti efikasnijim, kroz povećanje poreza ili njegovu bolju naplatu. Evo zaključaka autorke Katarine Stanić:

Penzijski sistem u Srbiji treba da ostane obavezan i organizovan/ administriran od strane države u cilju ostvarenja oba cilja – obezbeđenje i apsolutnog i relativnog životnog standarda. Ovo pre svega važi za prosečnog radnika i one koji zarađuju oko proseka. Za deo prihoda koji je značajno iznad proseka, održanje prhoda u starosti treba da se više osloni na dobrovoljno osiguranje i štednju, a za one koji su ispod proseka potrebno je još dodatno, van penzijskog osiguranja, ali naravno u okviru državnog sektora, obezbediti ostvarenje apsolutnog životnog standarda

U ovoj novoj studiji nema čak više ni usputnog spominjanja ni kritikovanja ideje delimične privatizacije (o potpunoj da ne govorimo) kao u nekim prethodnim. Prosto se uzima kao samoočigledna istina da sistem treba da ostane kakav jeste. I dodaje se priznanje da je sistem potpuno kaput, jer za one sa niskim dohotkom treba da se daju dodatne subvencije, mimo regularnog penzijskog "osiguranja". Pošto takav sistem košta i koštaće sve više, jedna od preporuka je:

Osnovni problem finansiranja penzija je prihodna strana – visoka nezaposlenost i neuplaćivanje doprinosa na punu zaradu. Potrebno je poboljšati naplatu doprinosa i prijavljivanje pune osnovnice.

Dakle, ukratko - pay-as-you-go kao sudbina i energičnije uterivanje poreza kao put njegovog očuvanja.

Kao kontralek za ovo depresivno štivo evo jednog lucidnog objašnjenja šta ne valja sa sistemom. I preporuka u pisanoj formi.

Markuze 2010

Priča o studentskim kreditima i rastu zaduženosti u obrazovanju (o kojoj sam pisala nedavno) postala je predmet interesovanja “levih” pristupa obrazovanju. Izgleda da je došlo do preokreta u krugovima društvenih teoretičara o obrazovanju koji se još uvek drže “klasne paradigme”. Pre trideset godina, dominirala je Burdijeova teorija društvene reprodukcije koja glasi: obrazovanje služi tome da omogući generacijsko obnavljanje postojeće klasne podele društva. Sistem je tako podešen da privileguje buržuje, pošto vrednuje njihove klasno odgajene predispozicije, sve što čini prednost u školi - od estetskog ukusa do društvenih veza. Masovni porast broja studenata nije bilo lako objasniti ovom paradigmom. Masovnost studiranja je shvaćena kao nova forma klasne reprodukcije (dobri i loši univerziteti) ili kao sistemska maska za problem nezaposlenosti (obdaništa za veliku decu).

Današnja priča o rastućem obrazovno-kreditnom balonu nužno okreće levo orijentisanu teoriju naglavačke. Novi diskurs obrazovne proletarizacije  (Edufactory) bazira se na ideji da su univerziteti nove fabrike,odnosno da se nekadašnja borba radnika i kapitalista premešta na novo polje obrazovanja. Novi način porobljavanja koristi suptilni mehanizam kreditnog zaduživanja. Nekada radnici nisu smeli ući u univerzitetske hramove, a danas ih mame šargarepom.

Obe pozicije zanemaruju istu stvar - racionalnost samih đaka/studenta. Ideja da nije reč o prinudi učenika da odaberu škole koje donose brzo zaposlenje, pojavila se 1973. Na osnovu podataka o školovanju francuskih đaka, Rejmon Budon je pokazao da nema tako direktnog preslikavanja društvene pozicije na obrazovnu putanju. Njegova teza je da obrazovne odluke nisu ni rezultat tvrdog materijalističkog determinizma, ali ni maksimizacijskog principa procene koristi i štete. Kalkulacije su sasvim specifične, gradualne, kontekstualne, određene preferencijama nečije “referentne grupe”. Šta to znači? Kada neko procenuje da li da uđe u tu avanturu studiranja on procenuje koliko se to isplati i da li donosi socijalnu, novčanu i drugu korist u odnosu na njegovo konkretni socijalni kontekst - porodične želje, lične sposobnosti i ambicije. To se čini u svakoj fazi obrazovnog puta iznova, u svakoj tački, u skladu sa trenutnim stanjem stvari. Vrlo zdravorazumski zvuči, ali trebalo je vremena da se ovaj model prihvati.

Osnova procene pojedinca kako će trasirati svoju obrazovnu putanju uvek se zasniva na određenim pretpostavkama o stvarnosti. I tu je ključni previd Edufactory-ja i Burdijea. Oni posmatraju masovne mekdonalds diplome samo kao odraz sistematskog uvlačenja proletarijata u obrazovno i kreditno ropstvo. Novi proleteri su prinuđeni da idu u školu ceo život da bi imali posao, jer treba održavati u pogonu “mašinu” novog edukacijskog kapitalizma. Neka je sve ovo i istina, ali novi revolucionari zaboravljaju da u osnovi ovog procesa stoji jedna opšteprihvaćena pretpostavka: veći obrazovni nivo, direktno vodi većem blagostanju. Nisu samo proleteri bili upecani na ovu ideju, već i državni darodavci koji su sipali miljarde zarad “ulaganja u obrazovanje”. Deo tog ulaganja su i krediti. Trojkaš je dobio od države signal da ovakvo zaduživanje donosi potencijalno dugoročno blagostanje uz mali rizik. Zato je spustio svoju lestvicu za procenu rizika što ne bi inače uradio. Isti efekat ima direktno finansiranje univerziteta. Uvek se indukuje instant-konkurencija za državne resurse onih koji proizvode/prodaju diplome. U Britaniji je visokoobrazovna industrija veća od farmaceutske (s tim što 60% prihoda čine javni izvori, kako se navodi u Browne reportu).  Konačan efekat trke britanskih univerziteta jeste, između ostalog, ono što je već srpskim studentima poznato: nearly all parents with children at university hear disturbing reports of overcrowded ‘seminars’ and minimal contact hours or attention to written work.

Shelby Steele o Obami

U predvečerje verovatnog izbornog debakla demokrata sledećeg utorka, gde će republikanci sigurno osvojiti Kongres i verovatno prići opasno blizu većine i u Senatu, Shelby Steale, uz Thomasa Sowella i Waltera Williamsa najpronicljiviji analitičar "crne Amerike" daje po mom sudu najbolje objašnjenje Obame koje je do sada napisano:

There is an "otherness" about Mr. Obama, the sense that he is somehow not truly American. "Birthers" doubt that he was born on American soil. Others believe that he is secretly a Muslim, or in quiet simpatico with his old friends, Rev. Jeremiah Wright and Bill Ayers, now icons of American radicalism.

But Barack Obama is not an "other" so much as he is a child of the 1960s. His coming of age paralleled exactly the unfolding of a new "counterculture" American identity. And this new American identity—and the post-1960s liberalism it spawned—is grounded in a remarkable irony: bad faith in America as virtue itself, bad faith in the classic American identity of constitutional freedom and capitalism as the way to a better America. So Mr. Obama is very definitely an American, and he has a broad American constituency. He is simply the first president we have seen grounded in this counterculture American identity. When he bows to foreign leaders, he is not displaying "otherness" but the counterculture Americanism of honorable self-effacement in which America acknowledges its own capacity for evil as prelude to engagement.

Upravo to je moja teza od samog početka. Obama je prosto konvencionalni koledž-liberal, prvi američki predsednik vaspitan i školovan u kontrakulturi 1960ih, prvi koji je učio marksizam u školi od 6 do 26 godine, prvi za koga je vera u marksitističke, feminističke, "antikolonijalne" i druge slične budalaštine i njihovo javno propovedanje bila stvar konformizma i napredovanja u "sistemu". Američkom sistemu, ne nekom "stranom". Ignoranti popu Njut Gingriča misle da su Obamin "antikolonijalizam" i prezir prema Americi posledica njegovog kenijskog porekla (otac mu je bio Kenijac). Ali, antikolonijalizam i antiamerikanizam su dogme akademskog establišmenta u kome je Obama vaspitan i u kome je živeo pre svoje političke karijere. Ne postoji taj kenijski nacionalista koji se može meriti sa razmaženim detetom viših klasa u Americi u mržnji na samu Ameriku i kapitalizam.

Obamino prijateljstvo sa Bil Ejersom, bivšim komunističkim teroristom je bilo karakterisano kao neki poseban problem Obaminog karaktera i njegove "zle prirode". Ali, isti Ejers je uvaženi profesor Univerziteta Ilinois i "obrazovni reformator", dočekivan sa ovacijama na koledžima, među studentima i profesorima. On je heroj u svetu u kome Obama živi. I taj svet je Amerika. Zašto je Obamino uvažavanje Ejersa problem a ceo sistem koji Ejersu omogućava da bude cenjen nije?

Ne, naravno da je problem u sistemu, ne u Obami. Zato i mislim da je moja definicija koju Steele substantivira možda najkoncizniji opis Obamine ideologije i njegovog političkog "habitusa" - on je jedan prosečni, standardni, konvencionalni američki liberal sa koledža. Ne, neki "musulman" poslat sa strane da uništi Ameriku. (I) on je Amerika, tj njen reprezent. Tužna, dekadentna, kolektivistička, socijalistička Amerika, ali Amerika.

Demokratizacija

Pokušavam da pronađem vremensku seriju koja bi pokazala kretanje broja ljudi koji žive u demokratskim društvima i ne mogu da nađem. Našao sam dve druge stvari, koje će vam možda biti zanimljive.

Prvo, našao sam kretanje broja država koje su kategorisane kao demokratija, anokratija i autokratija. Grafikon je malo sumnjiv, jer se broj zemalja dramatično promenio tokom dvadesetog veka. Tako je recimo brzi uspon crvene linije od 1950. do 1975. verovatno posledica dekolonizacije, kada je stvoreno dosta diktatura. Sa druge strane, brzi pad crvene linije negde od 1975. godine nesumnjivo pozitivna stvar. Ali, kao što rekoh, ovde se radi o broju država, a ne o stanovništvu.

Drugo, našao sam istraživanje Economist Intelligence Unita iz 2008. po kojem 49,9% ljudi živi u iole demokratskim državama, dok 50,1% živi u autoritarnim i hibridnim režimima. Problem je što je EIU počeo sa tim istraživanjem tek 2006, tako da nema istorijskih podataka.

Vezivanje prosečne penzije za prosečnu platu

Jedan od zahteva sindikalaca je da se u zakon o PIO unese odredba po kojoj prosečna penzija ne može da padne ispod 60% prosečne plate. To je loše. Zašto?

Zato što "prosečna penzija" ne znači ništa - to je uprosečavanje baba i žaba. Evo jednog primera.

Pretpostavimo da postoje samo 3 penzionera - Pera, Mika i Živka. Pera je 40 godina radio za prosečnu platu, a danas ima penziju 30.000 dinara, Mika je radio 20 godina, posle se povredio i sada je invalid, ima penziju 16.000 dinara, a Živka je radila 15 godina, onda se dobro udala, rodila dvoje dece i čekala starosnu penziju. Taj dan je došao i danas ima penziju 8.000 dinara. Prosečna penzija je dakle 18.000 dinara, a pretpostavimo i da je prosečna plata u Srbiji 30.000 dinara, što nam daje "minimalno dozvoljeno" učešće prosečne penzije u prosečnoj plati od 60%.

Onda jednog dana umre Pera. Efekat je da prosečna penzija pada na svega 12.000 dinara. Sindikati se bune i kažu kako penzioneri gladuju, iako NIKO nije išta gladniji nego što je bio do juče. Efekat zakonske odredbe da prosečna penzija ne sme da padne ispod 60% prosečne plate je da se penzije moraju povećati za punih 50% kako bi se prosek održao na 18.000 dinara. Sa druge strane, da je umesto Pere umrla Živka, prosečna penzija bi bila visokih 23.000 dinara, odnosno čak 77% prosečne plate, a sindikati bi bili srećni i zadovoljni.

Skrećem pažnju i da Pera koji je celog života imao prosečnu platu, u ovom primeru ima penziju koja je jednaka prosečnoj plati, što znači da je sistem veoma, veoma, velikodušan, koliki god da je odnos prosečne penzije i prosečne plate.

Kurs, inflacija, NBS

Guverner Šoškić o deviznom kursu:

Naša privredna struktura u ovom trenutku, a to je posledica desetogodišnjih tranzicionih promena, nije takva da svojim izvozom može da generiše dovoljan devizni priliv . Srbija ima stalni debalans u razmeni sa inostranstvom i platnobilansni deficit iznad devet odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je osnovni razlog pritiska na deviznom tržištu.

Ne bih rekao. Platnobilansni deficit nije uzrok kretanja kursa, on je, ad nauseum na ovom blogu, posledica odnosa štednje i investicija u zemlji, ili direktnije u našem slučaju, priliva deviza. Kretanje deviznog kursa je takođe funkcija priliva deviza, što je veći priliv strane valute dinar više jača. Obe stvari dakle, platnobilansni deficit i devizni kurs, zavise od priliva deviza u istom smeru -- veći priliv deviza znači i veći deficit i jači dinar. Zato povezivanje slabijeg dinara sa većim deficitom, iako Šoškić nije jedini koji će to izgovoriti, nema ekonomskog smisla.

Opet guverner:

On je rekao da će stabilnost deviznog kursa dolaziti postepeno uz rast BDP-a, koji bi u budućnosti trebalo da bude zasnovan na rastu izvoza. Ocenjujući da će prodaja „Telekoma Srbija" eventualno doneti kratkoročnu stabilnost kursa, Šoškić je naveo da „suština nije da prodajemo i da na taj način generišemo prilive, već da postanemo zemlja u koju se investira, u kojoj se otvaraju radna mesta i u kojoj se proizvodi nešto da bi se izvozilo".

Stabilnost deviznog kursa nema mnogo veze ni sa rastom GDP-ja, pa ni sa rastom izvoza. Opet sve zavisi od razlike priliva i odliva deviza u zemlju. Izvoz je samo jedan deo ukupnog priliva deviza i obično posledica većeg izvoza bude to da se onda više i uvozi. Ako su cene nivelisane veličina koja će se prilagoditi neće biti kurs nego uvoz.

I tako dolazimo do ključne tačke, odgovornosti NBS za pad kursa i inflaciju. NBS se mogla donekle izuzimati od optužbi za inflaciju u vreme dok je kurs dinara stajao ili rastao. To je značilo da je veliki priliv deviza, od stranih ulaganja preko remitendi do bankarskih kredita, gurao cene na gore i istovremeno jačao kurs. Sada kada priliv deviza ne podiže cene šta ih podiže? Odgovor je samo jedan. Pogledaću ovih dana kad budem imao više vremena rast različitih monetarnih agregata, ali jasno je da je posle smanjenja deviznog priliva sve teže izuzimati NBS od odgovornosti za inflaciju. Kada istovremeno kurs valute pada i inflacija raste obično je odgovornost kod centralne banke.

Ilegalna partija pokera

Piše Press:

Petorica policajaca brutalno su pretukla Nikolu Šešelja (26), sina lidera radikala Vojislava Šešelja, jer je ilegalno igrao poker!

Naravno, policija ne sme da bije građane čak i da je igranje pokera zaista zabranjeno. Ali, pošto igranje pokera u Srbiji NIJE zabranjeno, tek mi onda ništa nije jasno.

MMF i budžet

Vladimir Gligorov o propustu MMF-a da primeti inflaciju:

"Zašto se MMF toliko bavi budžetom, meni nikada nije bilo jasno. Posebno je nejasna opsednutost fiskalnim deficitom..."

Slažem se, ni meni to već odavno nije jasno:

"Zašto MMF insistira na budžetskom deficitu po skoro svaku cenu i u bilo kojim uslovima, meni uopšte nije jasno i voleo bih da znam geneologiju te opsesije."

Prohibicija

Razne države zabranjuju ili otežavaju konzumiranje raznih stvari - alkohola, droge, masti, šećera i slično. Često ima komičnih situacija.

Tako recimo američka država Misuri i dalje zabranjuje ljudima kupovinu margarina (u stvari, ne znam da li je "i dalje", pošto je članak objavljen krajem 2009.)

Though the state no longer enforces laws that restrict the sale of imitation butter, the penalties could still make those who sell illegal dairy products spend up to a month in jail and pay a $100 fine for first-time offenders, and the punishment for repeat offenders is six months in jail and a $500 fine, according to a 2008 Associated Press report.

The law was likely put into practice to protect Missouri’s dairy industry from imitation butter in the early 20th century, according to the Missouri Department of Agriculture.

Skandal

Ovo je nečuveno, da neki ekspert koji nema nikakvu vezu dođe na jedno takvo dobro plaćeno mesto kao što je predsednik upravnog odbora. Ako ćemo od sada tako svuda zapošljavati ljude, pitam se čemu uopšte rodbinske i prijateljske veze služe? - čudi se Obradović.

Prenosi njuz.net

Sajnfeldonomija

Pogledajte sajt Economics of Seinfeld (i link je zanimljiv - yadayadayadaecon.com) na kojem možete da pogledate vrlo zanimljive lekcije iz ekonomske teorije, kroz isečke iz sjajne serije.

Na samom sajtu nema video snimaka, ali daju kratak opis scene, epizodu i vreme određene scene. Na primer, jedna od epizoda na dobar način objašnjava koncept dominantne strategije. Evo citata sa sajta:

George thinks he has been offered a job, but the man offering it to him got interrupted in the middle of the offer, and will be on vacation for the next week. George, unsure whether an offer has actually been extended, decides that his best strategy is to show up. If the job was indeed his, this is the right move. But even if the job is not, he believes that the benefits outweigh the costs.

Ili,  epizoda koja objašnjava koncept moralnog hazarda:

Jerry's car is stolen, so he rents a car. The rental company doesn't give him the car he reserved; he gets a small economy car. They ask if he wants insurance, and he replies, “Yes, because I'm going to beat the hell out of this car.”

Ko je voleo Sajnfelda, neka pogleda i Curb your enthusiasm. Autor i glavni glumac je Leri Dejvid, koautor Sajnfelda i osoba na osnovu koje je napravljen lik Džordža Konstance.

Papricirana salama

Sećate li se talasa inovacija u srpskoj industriji u vreme sumraka Milosevićevog režima? Na Marjanovićevo zamrzavanje cena većina firmi je odgovorila uvođenjem niza "novih" proizvoda. Tako sam te 1999. godine jeo papriciranu salamu (u narodu poznatu kao kulen) i još pregršt novih đakonija.

Iz Nemačke nam stižu nova rešenja za grejanje, mini grejalice koje kao propratni efekat imaju nešto svetlosti. Da budem iskren gospodin je formalno u pravu, ali što je bitnije i suštinski. Ako nekoga cena i kvalitet ne mogu privući ka novim sijalicama, onda ne treba zabranjivati nešto što ljudi vole, a što sigurno nije u vrhu štetnosti. Ako edisonka i stvara veću štetu nego štedljivica, onda neka se izračuna koliko je to, doda neka taksa i ljudima ostavi izbor kakvu će svetlost noću imati u svojim domovima. Budući da Klaus ne odustaje od edisonki, intuicija mi govori ko je u pravu.

Ridley i ja

Lepo iznenađenje -- Matt Ridley u Wall Stret Journalu piše o mom članku koji sam linkovao pre neki dan:

Slavisa Tasic, of the University of Kiev, wrote a paper recently for the Istituto Bruno Leoni in Italy about this omission. He argues that market participants are not the only ones who make mistakes, yet he notes drily that "in the mainstream economic literature there is a near complete absence of concern that regulatory design might suffer from lack of competence." Public servants are human, too.

Mr. Tasic identifies five mistakes that government regulators often make: action bias, motivated reasoning, the focusing illusion, the affect heuristic and illusions of competence. ...

Svaka paralela je namerna

Iz Belgije stižu tonovi koji govore o tome da kada neko ne želi da bude zajedno, ne treba na silu sprečvati razlaz. Pa bilo Kosovo, Srpska, Flandrija, Škotska...I kolikogod nekome izgledalo čudno, iracionalno, nazadno, ljudima je stalo do nacionalnog identiteta, a ako se u to može upakovati i ekonomska priča tim bolje.

Kolateralna korist lupetanja

Sindikati u Srbiji su jadni u svakom pogledu. To nije ništa novo. Neki su u dobu polutki i sličnih besmislica. Drugi halabuču, a onda nisu u stanju da izvedu ni 100 "gladnih radnika". Treći su klasični drumski razbojnici koji u dilu sa državom štrajkuju, iako radnicima u takvim firmama ama baš ništa ne nedostaje. Ima i onih sa mentalitetom drumskih razbojnika koji su toliko namireni da samo po inerciji 1.9 malo zaprete, tek da se ne zaboravi da je sudbina Srbije da neko bude plaćen mnogo iznad proseka za sličan rad, a da ima očajan output.

Danas smo videli klasično lupetanje, sa elementima tipa 3, jer to je ipak najunosniji sindikalni rad. Gospodin kome su stavovi slični stajlingu, reče da firme treba oduzeti bitangama. Ja moram da se saglasim sa ovim principom. U potunosti. Kako je privatno vlasništvo u Srbiji nepovredivo (valjda, ustav je naša sigurna brana relanosti) firme treba oduzeti bitangama. Javne firme, društvene firme, firme koje se predstavljaju da su državna tela treba da budu privatizacijom/gašenjem lišene menadžmenta bitangi. Kamo sreće da se to uradi. Takođe, bitangama koje su de facto vlasnici jer uživaju vlasnička prava u privatnim firmama iako nisu formalni vlasnici, takođe treba onemogućiti da rade sve ono što rade bitange. Ako bi se sprovela ovakva maksima obračuna sa bitangama Srbija bi mnogo brže postala prosperitetna zemlja.

Ljubisav bitange vidi negde drugde. Umesto da pokušava da bude Tito, Krcun ili neka druga bitanga iz šume, dovoljno je da kaže da svi u Srbiji treba da imaju ista prava i da za sve zakon važi jednako. Ako bi to bio slučaj, bitange koje on vidi bi postale uzorni borci za sijaset prava, ne zato što to vole nego što bi konačno bili izloženi sudu tržišta.

Kao svaki pravi srpski demagog nalupetao je on još dosta toga za kratko vreme, ne želeći da poveže posledice i uzroke i tražeći rešenja koja bi posledice učinile još gorim. Žalosno je što su ovakvi sindikati istinski neprijatelji radnika, a sreća je da su nesposobni za bilo šta osim da naprave povremenu štetu i preduzetnicima i bitangama.

Jednom braća

Ko nije već gledao, neka obavezno pogleda ESPN-ov dokumentarni film "Once brothers" na You Tube-u. Film govori o jugoslovenskoj košarci, odnosima Divca i Dražena Petrovića, ratu...

Deo je dužeg serijala 30 for 30.

Ja svakako nisam neki jugonostalgičar, ali mi nije bilo lako dok sam gledao film.

Kejnz u New York Timesu

Kad New York Times proglasi Kejnza "mrtvim" onda znajte da je dogorelo do nokata! U novom članku, Times govori o užasu koji se odigrava u Evropi, gde Velika Britanija eliminiše 130 milijardi dolara državne potrošnje i otpušta 500 000 zaposlenih u javnom sektoru, a ostali je slede, ili čak nadmašuju. Naravno, članak donosi oširnu kuknjavu razočaranih kejnzijanaca iz Amerike poput De Longa i Stiglitza koji predviđaju da će nastati veliki potop i opšta kuga u svetu zbog ovih mera štednje.

Smešna strana cele stvari je kad se samo setimo da je pre godinu dana masa mudrih komentatora s obe strane Atlantika dubokoumno zaključila da je došao kraj kapitalizma i renesansa Kejnza. Godinu dana kasnije, u njega je prestao da veruje i New York Times. Izgleda da se drže još samo profesori sa Kolumbije i Berklija, koji kao "sirak tužni bez igde ikoga" žaluju i tuguju zbog propasti sveta koji je otišao dođavola.

Šta se dogodilo?

Kada je započela globalna ekonomska kriza, govorilo se o kraju kapitalizma. Govorilo se o tome kako je slobodno tržište još jednom demonstriralo svoju inherentnu nestabilnost i kako je sada valjda i najvećim talibanima jasno da država mora da se žestoko umeša. Očekivano je da kriza, praćena većom nezaposlenošću, povećanjem siromaštva i padom životnog standarda, skine sa vlasti neoliberale koji su dominirali politikom u razvijenim zemljama u poslednjih 20 godina i na vlast vrati prave levičare.

Možda samo jedan komentar vezano za prethodnu rečenicu koja nekome možda može da bude sporna. Na vlasti jesu često bile socijaldemokrate (laburisti u Britaniji, socijalisti u Francuskoj, socijaldemokrate sa zelenima u Nemačkoj, demokrate u Americi), ali su manje-više svi sprovodili neoliberalnu ekonomsku politiku - slobodna trgovina, privatizacija, ograničena deregulacija, ograničenje prava na socijalnu zaštitu, liberalizacija tržišta rada, smanjenje poreza i slično. Ako su negde demonstrirali svoja levičarska ubeđenja, onda su to ili bila raznorazna druga društvena pitanja (prava manjina i slično), ili po pitanju ekologije (mada je veliko pitanje da li su evropski konzervativci išta bolji po tom pitanju). Nije bilo nacionalizacija firmi, nije bilo dramatičnog povećavanja poreza, uvođenja novih skupih državnih programa.

Elem, tokom krize se desilo nešto potpuno suprotno od onoga što su mnogi očekivali (a neki poput mene se i plašili) - iz izbora u izbore na vlast dolaze desničari, koji obećavaju još niže poreze, dalje smanjenje uticaja države i reformu javnog sektora. 

Praktično jedini bitan izuzetak je Amerika, gde je na vlast došao Obama, ali je to, iz današnje perspektive, već bilo davno. Juče sam preneo pisanje WRM-a o političkoj situaciji u Americi, a ako ne verujete, pogledajte podatke Gallupovog istraživanja od pre dve nedelje po kojem se 54% ljudi izjašnjava da su "konzervativci". To je ubedljivo najviši procenat u poslednjih 20 godina. Videćemo šta će se desiti na izborima 2. novembra, ali niko ne predviđa dobar rezultat za demokrate.

U Engleskoj su od nedavno na vlasti konzervativci sa liberalima, u Švedskoj su po prvi put u istoriji desničari dobili drugi mandat za redom, u Holandiji su formirali vladu, u Letoniji su desničari ostali na vlasti i pored pada BDP od skoro 20% i žestokih mera štednje.

Takođe, ne morate da gledate izbore, možete da gledate šta države rade. Osim Amerike, nema nijedne zemlje u kojoj je reakcija na krizu bila "socijalistička". Jeste, države su tu i tamo davale pare velikim firmama i bankama, pretile da će strožije regulisati finansijska tržišta, ali su ih visoki deficiti i javni dugovi ubrzo primorali da okrenu priču na štednju, reformu penzijskih sistema i smanjenje javne uprave. Da ne pominjem Kubu i Rusiju (vest u linku je da planiraju privatizaciju udela u 900 državnih preduzeća i banaka).

Ne kažem ja da je kriza dovela do neke velike liberalne revolucije, samo skrećem pažnju da nema govora o nekoj socijalističkoj revoluciji. Ako uopšte ima nekog trenda, on je suprotan.

Sloboda ili karma

Članak psihologa Jonathana Haidta u WSJ mi rešava neke dileme o učesnicima američkih Tea Parties (jer taman sam bio dokazivao da ljudi ustvari hoće državno mešanje u ekonomiju, kad se pojavio masovni antidržavni pokret). Iako imam najdublje poštovanje prema Tea Party pokretu i uopšte sistemu vrednosti koji te ljude karakteriše (ukratko: marljivost, poštenje i nesebičnost na delima, a ne rečima), narativ o čajankama kao libertarijanskom pokretu protiv velike države nije se skroz uklapao u neke činjenice. Recimo, posetioci čajanki nikad nisu bili protiv velikih državnih programa kao što je Medicare, nemaju primedbi na vojne intervencije, ne pokazuju da im smeta eksponencijalni rast ekonomske regulacije, podržavaju zabranu gradnje njujorške džamije na privatnoj svojini.

Haidt objašnjava šta je u srži pokreta -- to nije individualna sloboda ili minimalna vlada, to je "karma". Karma znači da svako treba da snosi posledice svojih postupaka, dobre ili loše. U američkom društvu država se već decenijama meša u delovanje karme, ublažava posledice loših odluka (na primer spasavanje banaka) i nagrađuje one koji nisu zaslužili (država blagostanja, afirmativna akcija). Trend postoji odavno, ali je kulminirao Obaminom administracijom. Ljudi dakle nisu ustali da brane individualnu slobodu ni slobodno tržište, nego nešto drugačije vrednosti. Te vrednosti su same po sebi za divljenje, u najvećem broju slučajeva poklapaju se sa klasičnim liberalnim idejama, ali nisu sasvim isto.

Sve ovo čajankama ne oduzima mnogo u pogledu efekata. Na kraju krajeva i originalna Bostonska čajanka nije bila nikakva borba protiv nepravednih nameta kao što se to kasnije predstavljalo, nego protest lokalnih uvoznika čaja i protekcionista protiv britanske konkurencije.

Izbori u Švedskoj

Desilo se nešto što se nikada u istoriji nije desilo - levičari su izgubili dva izbora za redom.  Naime, u prethodnih 78 godina, na vlasti su levičari bili punih 65. Desničari su dolazili na vlast tu i tamo, ali nikada nisu uspevali da opstanu na vlasti nakon sledećih izbora. Sada se to dogodilo. Kako i zašto?

Engleski Spectator kaže sledeće:

When the recession came, Sweden was badly hurt, as one would expect from an export-orientated economy trading with a stricken continent. But the damage was limited because Sweden had properly regulated financial institutions (having been stung by a serious financial crisis in the 1990s. Banks which had embarked on misadventures in the Baltic cleaned up their own mess. The government entered the recession with a surplus. A Gordon Brown figure would have been impossible in Sweden because its laws prohibit politicians running up the national debt in boom years.

Like most of Europe, Sweden launched a stimulus, but Reinfeldt set aside two thirds of his for a tax cut. Corporation tax fell from 28 per cent to 26.3 per cent, taxes on jobs were cut further still while income tax thresholds were raised. Determined not to let a crisis go to waste, he declared the tax cuts permanent. So while Brown was planning to increase National Insurance, the Swedes were doing the reverse and explaining why. 'If you tax work higher, you will get fewer people in work,' said the education minister, Jan Björklund. 'But if you tax work less you will get more in work.' This was a battle of ideas, and it was a battle that Reinfeldt and his coalition allies were winning.

 Pogledajte i tekstove na sajtu Reutersa, i jednom od sajtova na engleskom koji prate događaje u Švedskoj.

Via Meadia

Par nedelja nisam stigao da pratim blog Waltera Russela Meada Via Meadia, pa tek sada linkujem na nekoliko odličnih postova (članaka, u stvari).

1. Post o savremenoj američkoj politici. WRM misli da , ukoliko demokrate ubrzo nešto ne promene, nemaju budućnost: 

In fact, the only real economic policy today that has any chance of working in the United States today is to promote the emergence of small business.  Many of those businesses will fail; some will become thriving though never large enterprises; a few will become world-changing giants like Microsoft and Google.

Unfortunately for Democrats, the policies needed to support the emergence of an entrepreneurial, small-business-fueled society are almost the opposite of the classical policies that 20th-century Democratic ideology supports.  Large business usually welcomes government intervention in the economy — if only because large businesses have the power to influence the government policies that affect them most directly.  Regulations that raise the cost of entry into the market (everything from minimum wage laws, extensive paperwork requirements, taxes, environmental regulations, health care and other social mandates) benefit well-capitalized, large firms who thrive on economies of scale by making it hard for feisty newcomers to emerge and challenge existing product lines and business models.

The grand strategy of Democratic policy in the 20th century was to use the confluence of interests between big established business and organized labor to set up a nationally regulated marketplace that served major interests of both groups. That strategy for all its shortcomings arguably once served the national interest better than any conceivable alternative.  Now, it’s a recipe for economic disaster in the long run, and for electoral failure next month.

2. O Kjoto prevari. Mead ukazuje na vrlo zanimljiv članak iz Guardiana, u kojem se navodi da, iako Evropa smanjuje emisiju ugljen dioksida u proizvodnji, ako posmatrate potrošnju (i uvoz) emisija je skočila za 40% od 1990. godine. U suštini, Evropljani su jedino naterali firme da se odsele u Istočnu Aziju. 

EU “progress” on greenhouse gasses in the last twenty years was a mirage.  And the only reason that the EU can pretend to look green is that it was outsourcing economic growth to countries like China.  Those 95 US senators were totally right; twenty years of the Kyoto Protocol have brought the world twenty years of rising greenhouse gas emissions and twenty years of job migration to low wage, low regulation havens in the Third World.

It is extremely rare for 95 US senators to be right about anything; it is not, unfortunately, rare for environmentalists to come up with grotesquely bad policy ideas.

3. Post o Gruziji i komunizmu, u kojem WRM opisuje svoje prvo lično iskustvo sa zemljama iza gvozdene zavese.

As a radical teenager growing up in the midst of the anti-Vietnam War movement I had always figured that since the government was lying to us about so much in Indochina, maybe they were lying about communism as well.  The Pol Pot genocide?  That, the radical leaders of the young boomer generation told us, was a natural and regrettable consequence of America’s interference in Cambodia.  We had destabilized Cambodia; naturally, there was a genocide now — and it was really our fault, much more than the communists’.  And it was probably overreported anyway, and at least some of the people killed had probably done some bad things.  And episodes like that could simply not be compared to the moral horror that was Nazism.  I had my doubts, but they said it with great conviction.  And Richard Nixon really was a bad guy.  Why shouldn’t the genocide also be his fault?  As a kid, I really, really wanted the world to make sense.

By the time I reached the Soviet border, a lot of that early left-wing soft sympathy for communism had fallen away.  Driving through the wasted urban landscapes of central and eastern Europe, it was hard to avoid noticing that the evil capitalist pigs were actually much nicer to the environment than the enlightened and idealistic socialist workers had managed to be.  The filth of late-communist Poland was hard to take; I stood outside Krakow one day in a beautiful field by the side of the road, with a fresh breeze blowing through the grass.  I took a deep breath and nearly choked; it was like standing directly behind the exhaust pipe of a big, dirty bus.  The air in that part of Poland was so polluted that kids used to have to go down to the salt mines, hundreds of feet below the earth’s surface, to get something approaching fresh air.... 

As in Yugoslavia, I got to know people who were nerving themselves up to massacre their neighbors and drive innocent people out of their homes.  I saw how the worst nationalistic paranoias and chauvinisms raged unchecked under Soviet rule — while in the capitalist west most Europeans had left that murderous claptrap behind long ago.  Communism, it seemed to me then and still seems to me now, is not the opposite of fascism: it is fascism’s blood-brother, its complementary twin.  The two live together in a vicious symbiotic relationship; scratch a Red and you’ll find a Brown.  Better yet, scratch either one deeply enough and you will find a Black: someone so caught up in the will to power that crimes and atrocities don’t even count anymore.

If we want to increase freedom, we want to increase the number of countries

Između ostalog, Kaže Peter Thiel.


Peter Thiel - The Seasteading Institute Conference 2009 from The Seasteading Institute on Vimeo.


On je, inače, jedan od osnivača Pay Pala i jedan od prvih investitora u Facebook.

Grčka

Pročitajte članak o Grčkoj u New York Timesu. Par citata:

Greece is the last Soviet-style economy in Europe

For selling a cancer drug for $4,200, Mr. Stournaras said, a pharmacist makes a profit of around $1,400. That’s a movement of the elbow that is more expensive than one of Roger Federer's. 

The IOBE report found it was more expensive to truck something from Athens to Thebes, about 45 miles, than from Athens to Rome, a distance of more than 600 miles. Businessmen say it is cheaper to ship goods here from China than it is to move them from Athens to the island of Rhodes, 285 miles away.

Internet mafija

Od kolevke pa do groba...

Jedan od državnih monopola koji je na čudan način dobio krila u vreme otimanja Mobtela se brani velikim prilježnošću. I kako bi drugačije jer ne može da se u Srbiji kocka na svoju ruku i da se od toga zarađuje. Pa još preko Interneta.

Ja smatram da je jedina greška organizatora što lepo nisu prebacili sve aktivnosti izvan Srbije, i račune i opremu - onda bi mogli da kažu da su se lepo narugali besmislenoj politici. Nisu trebali ići daleko, mogli su to i da rade i na "neotuđivom delu naše teritorije". Ovako se država hvali kao da je u najmanju ruku uhvatila... ma takve i ne želi i/ili ne sme da hvata.

Još ako saznaju za FMC Internet izborne kladionice gde se neovlašćeno zarađuju i dve večere svake tri godine, a klijenti su rezidenti najrazličitijih zemalja.

Dve godine u zatvoru

Alex Tabarrok linkuje na sjajnu ispovest coveka koji je prethodne dve godine proveo u zatvoru.

Vrlo, vrlo zanimljivo.

Šta radi konkurencija

Slobodno tržište nastavlja sa odličnim postovima. Posebno skrećem pažnju na dva. Prvi, u kojem Branko analizira intervju Jugoslava Ćosića sa Milkom Forcan i drugi, u kojem analizira post Saše Radulovića sa B92 bloga.

Agro gerila nastavlja tradiciju sa relativno retkim, ali vrlo dobrim postovima. U poslednjem su dali 22 linka, od kojih je velika većina zaista zanimljiva. U pretposlednjem postu detaljno se secira tekst Aleksandra Radovića, koji je objavljen na NSPM. Bolji tekst o krizi na srpskom jeziku teško da ćete moći da nađete. Osim onih na TR, naravno.

Club von Neumann je za sada interesantan. Tri posta u par dana, nadam se da će uspeti da održe taj tempo.

Poenta svega ovoga je da izgleda da je liberalna blogosfera u Srbiji konačno malo živnula. Imamo (barem) četiri bloga sa petnaestak blogera koji se prilično ozbiljno bave manje-više sličnim temama. Ako imate sličan blog, pošaljite link. Ako još nemate blog, šta čekate?

Koliko je veliki balon obrazovanja?

Naišla sam na temu o zaduženosti američkih i kanadskih studenata i mislim da se nekako nadovezuje na Željkin post o balonu obrazovanja. Detaljnu ekonomsku strane problema  imate ovde.

Državno finansiranje visokog obrazovanja podstaklo je rast studentskih dugova u SAD i Kanadi. Lista univerziteta sa najvećim dugovima pokazuje da tu ima veoma različitih univerziteta. Studentski krediti koje garantuje država i direktni federalni krediti čine najveći deo studentskih kredita (100 milijardi dolara godišnje u odnosu na 10 milijardi privatnih). Od 2003/4 prosečni kumulativni dug se povećavao u proseku za 5.6% odnosno 1139 dolara godišnje po studentu. Procena privatnog i državnog duga  u SAD (jun 2010): 833 milijardi dolara.Trenutno stanje dugovanja možete videti na ovom semaforu.

Državna uprava se domišlja kako da ovo stanje sredi. Uvedene su razne inovacije, konsolidacije dugova, čak je primenjen model peer-to-peer rotacionih šema Muhameda Junusa. Posebno je zanimljiva aktuelna priča o mahinacijama univerziteta u vezi sa federalnim programom kreditiranja Pell Grant. Možda ovo treba imati na umu kada se govori o vaučerizaciji srpskog visokog školstva.

Steve Pejovich

U svom elementu, o liberalnom socijalizmu, u češkom časopisu New Perspectives in Political Economy. Kratak citat iz apstrakta:

Two important lessons of all socialist experiments to date are: socialism has repeatedly failed to duplicate the accomplishments of capitalism, and socialism refuses to die.

Obavezno štivo.

Club von Neumann

Postoje dve vrste ljudi na svetu -- John von Neumann i mi ostali.

Tako je jedan austrijski fizičar opisao univerzalnog genija i tvorca teorije igara Johna von Neumanna.

Sada su dva naša redovna komentatora započela novi tržišno ekonomski blog i nazvala ga po Neumannu. Početak obećava.

Big Mac indeks

Izašao je novi Big Mac indeks Economista. Ako se dolar uzme za referentnu tačku, odatle izgleda da je evro malo precenjen a juan dosta potcenjen.

Big Mac indeks naravno nije najpouzdaniji, ali jeste nekakav indikator realnosti kursa. Dinara na ovoj kratkoj listi nema, ali na sajtu McDonalds Beograda piše da Big Mac košta 210 dinara, što je oko 2.8 dolara. Poredeći to sa cenama u Americi i evro zoni, dobija se da je dinar potcenjen za skoro 30% u odnosu na dolar i za preko 40% u odnosu na evro.

Zašto Dulić gradi stanove?

Masovna državna stanogradnja koju planira vlada Srbije i ministar Dulić je jako štetna ideja. Ako iza nje stoje privatni interesi onda je sve jasno. Ali u slučaju da Dulić, ili deo javnosti, veruje da država time radi nešto korisno za građane, moramo da ih razuverimo dekonstuisanjem ministrovog objašnjenja.

On (Dulić) je objasnio da je "jasno da danas prosečna srpska porodica po tržišnim cenama u pojedinim gradovima ne može da dođe do krova nad glavom".

To samo znači da je standard u Srbiji nizak. To je ista tvrdnja samo okrenuta drugačije - "visoke cene" i "male plate" su jedna ista stvar. Ali kada se država bavi stanogradnjom, kao i proizvodnjom bilo čega, to ne povećava nego snižava životni standard. To neću posebno dokazivati jer o tome nema nesuglasica među pristojnim svetom, od Friedmana do Krugmana. Postoje opravdanja za državnu izgradnju javnih dobara, ali stanovi nisu javna dobra. Državno ulaganje u stanove da bi ljudi mogli priuštiti stan ima smisla koliko i državna proizvodnja automobila da bi ljudi mogli priuštiti automobil ili državna fabrika kompjutera da bi kompjuteri postali pristupačniji -- dakle krajnji efekat je suprotan od željenog. Praksa socijalizma je to pokazala.

Druga mogućnost je da Dulić misli da nije problem u životnom standardu uopšte, nego da su stanovi posebno precenjeni u odnosu na drugu robu, pa je potrebno tu razliku smanjiti, iako se time ne povećava standard u celosti. Ako su stanovi precenjeni, očigledan razlog za to je restriktivan sistem građevinskih dozvola. Svaka restrikcija proizvodnje povećava cene.

Dulić kaže:

Ovo je intervencija države, koja bi mogla da dovede do toga da privatni investitori imaju manji profit od prodaje kvadrata nego što je to do danas bila praksa.

Ako su profiti visoki u odnosu na prosek, onda je to iz istog razloga zbog kojeg su i cene visoke u odnosu na ostale cene, zbog restrikcija gradnje. Kada bi se dozvole za sađenje paradajza izdavale samo izuzetno, privilegovanima, srećnim dobitnicima ili rođacima, onda bi i paradajz bio relativno skup u odnosu na drugu robu, a profiti u toj grani visoki. To se, striktno govoreći, pošto je proizvedeno nasilnom državnom intervencijom a ne tržišnom akcijom i ne zove profit nego renta.

Pretpostavimo da je lako dobiti sve potrebne dozvole za gradnju, ali da su cene stanova ipak nekako previsoke. Takva situacija je na tržištu neodrživa i recimo Marks u Kapitalu (najozbiljnije) daje odličan opis funkcionisanja tržišta u takvim situacijama. Kada vide visoke cene i visoke profite u nekoj grani, investitori će pohrliti u granu i proizvodnja u njoj će rasti sve dok cene ne padnu toliko da se profiti u toj grani izjednače sa normalnim profitom u ostatku ekonomije. Tako se cene snižavaju a profit padne sve dotle dok investitoru nije svejedno da li novac drži u banci ili ulaže u stanogradnju ili bilo šta drugo. To je prirodan mehanizam tržišta i tu nema mesta državnoj intervenciji. Ako država ne smeta, visoki profiti su neodrživi i cene padaju na ravnotežni nivo.

Za direktnu državnu stanogradnju nema apsolutno nikakvog opravdanja. Interesantno je samo videti zašto nema većeg javnog negodovanja ekonomista i novinara o ovome. Možda je razlog u tome što se stanovi percipiraju kao skupi, a zaboravlja se da njihova cena nije tržišna nego je posledica državne intervencije, direktnih državnih restrikcija proizvodnje. Možda se, zbog veličine projekta, stanogradnja brka i sa javnim dobrima poput infrastrukture, puteva ili mostova. Stanovi i kuće su međutim, klasična privatna, ne javna dobra. Jedina intervencija koja je potrebna je reformisanje sistema dozvola za gradnju.

Pošto ekonomskog opravdanja nema, ja se nadam da se Dulićev projekat sprovodi isključivo iz ličnih interesa ministra i nekolicine profitera, jer bio bih jako razočaran da se zemlja ovako osiromašuje samo iz čistog neznanja.

Definicija reči naučnik

Pogledajte ostavku Hala Luisa, američkog fizičara, koju je poslao Američkom udruženju fizičara. Citat:

The giants no longer walk the earth, and the money flood has become the raison d'être of much physics research, the vital sustenance of much more, and it provides the support for untold numbers of professional jobs. For reasons that will soon become clear my former pride at being an APS Fellow all these years has been turned into shame, and I am forced, with no pleasure at all, to offer you my resignation from the Society.


It is of course, the global warming scam, with the (literally) trillions of dollars driving it, that has corrupted so many scientists, and has carried APS before it like a rogue wave. It is the greatest and most successful pseudoscientific fraud I have seen in my long life as a physicist. Anyone who has the faintest doubt that this is so should force himself to read the ClimateGate documents, which lay it bare. (Montford's book organizes the facts very well.) I don't believe that any real physicist, nay scientist, can read that stuff without revulsion. I would almost make that revulsion a definition of the word scientist.

Novi Rim

Amerika je poznata po striktnom odvajanju države od religije. Čak je fascinantno, kada obilazite Vašington, koliko u stvari nedostaje hrišćanske simbolike. Ali zato grčko-rimske simbolike ima koliko hoćete - praktično sve zgrade su izgrađene u tom stilu. Na primer, spomenici Linkolnu i Džefersonu.

Ali, evo i dve stvari koje običan prolaznik može da zaobiđe. Prvo, slika koja se nalazi sa unutrašnje strane ogromne kupole zgrade Kongresa - Vašingtonova apoteoza. Apoteoza, otprilike, znači "obožavanje", odnosno proglašavanje neke ličnosti bogom. Slika je naslikana 1865. godine i, iako donekle liči na hrišćanske freske, na njoj je Vašington u stvari okružen rimskim bogovima i boginjama, poput Minerve, Neptuna i Merkura.

Druga zanimljiva stvar je statua Vašingtona po liku Zevsa.

Stajala je neko vreme u Kongresu, a pošto je bila kontroverzna, prebacivana je sa mesta na mesto. Sada se nalazi u Muzeju američke istorije.

Ako na Vikipediji pogledate unos za pojam "New Rome", videćete raznorazne gradove koji su koristili taj naziv - od Konstantinopolja, preko Moskve, Pariza, čak i Trnova u Bugarskoj. Iz nekog razloga, nema Vašingtona. Pogledajte i zanimljivu stranicu pod nazivom The Classical Temple Architecture and Pagan Symbolism of Washington DC.

Karleuša

Nemojte potcenjivati političku filozofiju Jelene Karleuše. Pre svega nemojte da vas jezik kolumne zavara, to obično nije dobar pokazatelj kvaliteta misli. Da je tako, postmodernisti bi bili najbolji filozofi a ne predmet sprdnje. Mnogo učenih ljudi ovih dana na NSPM pristojnim i visokoparnim jezikom o istim temama piše potpuno apsurdne stvari.

(Primer, Mario Kalik: "Tako i prava homoseksualaca moraju u društvu biti upotpunjena njihovim obavezama. Ove obaveze nastaju kao posledica neispunjavanja od strane homoseksualaca moralne dužnosti rađanja, odnosno stvaranja dece, zbog čega oni neminovno bivaju obavezani da taj dug nadoknade na neki drugi način. ... Ako postoje, na primer, porezi na alkohol, cigarete ili kocku, ne vidi se zašto nešto slično ne primeniti na upražnjavanje homoseksualnosti." )

Sa druge strane, Karleušine tvrdnje su, znala to ona ili ne, u potpunom skladu sa idejama individualizma i liberalizma. Štaviše i izbor ovakvog jezika je taktika skretanja pažnje i rušenja tabua kojoj su pribegavali mnogi kasnije ugledni pisci, slikari i filozofi.

Kada sam video kolumnu setio sam se jedne TV rasprave o šundu sa početka 2000-ih, gde su osim Karleuše gosti bili čini mi se Branislav Lečić i još par uvaženih intelektualaca. Svi do jednog su zagovarali kojekakve državne politike borbe protiv šunda, dok je Karleuša, sama i najmlađa u studiju jedina govorila nešto smisleno -- da ako je šund ono što ljudi hoće onda ih treba pustiti da to slušaju; i da je šund muzika, ako se ona može definisati, reakcija na postojeću tražnju, a ne nekakav namerni, smišljeni proizvod Miloševićeve politike, kako su ovi stručnjaci tvrdili i što je tada zaista bila preovlađujuća dogma. U međuvremenu sam propusito veći deo njene političke misli, a onda me je ova kolumna sada opet prijatno iznenadila.

Preporuka

Pre neki dan sam saznao za domaći sajt njuz.net, koji je nešto poput domaće verzije Oniona - gomila smešnih izmišljenih vesti. Nekoliko zanimljivih tekstova:


1. Sith u akciji
2. Privatnici traže da se stvore uslovi da i njihovi zaposleni ne moraju da rade
3. Legenda - 3 gola za 8 minuta

Racionalnost i regulacija

Ovde možete naći rad o tome koji sam pisao za jednu konferenciju.

Javni dug u svetu

Slika je sa jako lepog interaktivnog sajta Economista sa podacima o zaduženosti zemalja.

Najbogatije zemlje su istovremeno i najviše u crvenom, ali to ne znači da uzročnost vodi od većeg duga ka većem bogatstvu. Japan, SAD i EU su najzaduženije zato što najlakše mogu da se zaduže. Vlade se danas po tom pitanju ne razlikuju mnogo, izgleda da svako pokušava da pozajmi sve što može, sve dok im neko to daje po pristojnim kamatama. Pravo ograničenje je od strane poverioca, Japanu se toleriše dug od 200% GDP-a, kod Srbije je i 40% kritično.

Nobel za ekonomiju

Da ponovim, radi se samo o nagradi švedske centralne banke, koja je nagradu pokrenula 1968., nazvala je nagradom "u memoriju Alfreda Nobela" i dodeljuje je u sličnom iznosu i u isto vreme kao što se dodeljuju originalne nagrade iz Nobelove zaostavštine. Sam Nobel je u jednom pismu napisao da ekonomiju "mrzi iz dna duše". Mada u godini kad mi dobitnik odgovara ja sve to nekako zaboravim da pomenem.

Ove godine dobitnici su Peter Diamond, Dale Mortensen i Christopher Pissarides, za radove na polju nezaposlenosti. Izbor je dosta neočekivan, nisu bili na listama kandidata koje su cirkulisale po blogovima ili kladionicama. Na žalost, ne mogu da kažem ništa iz prve ruke o njima, nisam čitao njihove radove, ali koliko sada vidim listajući blogove njihovi ključni radovi su teorijska modeliranja tržišta rada. To je vrsta ekonomije koja me najmanje privlači i krajnje iskreno uopšte ne razumem kakav je doprinos ovakvog modeliranja nauci. Tu se ne radi o otkrivanju novih teorijskih fenomena, ni o novim empirijskim saznanjima, nego o formalizaciji i etiketiranju inače sasvim jednostavnih, ponekad očiglednih stvari. Jedna od njih je recimo ideja da je tržište rada složenije od tržišta uniformnih proizvoda kao što su zlato ili nafta. Uniformna tržišta se lako nađu u ravnoteži, ponuda i tražnja se uvek sretnu i jedino je pitanje na kojoj ceni. Kod radne snage stvar je složenija jer ima različitih profila zanimanja, ekonomija je dinamična i zahtevi su promenljivi, tržišta radne snage su zbog raznih stvari nefleksibilna, tako da je u takvoj situaciji moguće imati manjak jedne vrste radne snage, a ipak veliku nezaposlenost u ekonomiji uopšte. Očigledno da u pitanju nije revolucionarna ideja, ali deo igre savremene akademske ekonomije je to prikazati u vidu formalnog matematičkog modela. Ako nešto bitno ne propuštam, to je suština radova ovih dobitnika -- evo jednog od najvažnijih radova jednog od dobitnika pa prosudite i sami.

Evo i jednog politički nekorektnog ali veoma dobrog komentara.

Prokopijević u Peščaniku

O novom "modelu razvoja" srpske Vlade:

...tvorci „novog“ modela tvrde da znaju ono što se ne može znati, a to su brojke o ulaganjima, rastu ili izvozu, a uopšte ne navode ono što bi morali znati, jer bi morali da sugerišu – kojim sredstvima bi se to postiglo. To je ta dedukcija socijalnih inženjera, kao ona kojom su nekada komunisti planovima probali da projektuju realnost. Poznato je kako se to neslavno završilo.

Nobel za mir

Nobelov komitet kao da je progutao neku pilulu razuma ove godine. Posle mrskog neoliberala koji je juče dobio nagradu za književnost, nagradu za mir dobio je kineski disident Liu Ksiaobo. Čovek se trenutno nalazi u zatvoru, između ostalog što je tražio da pravosudni sistem prestane da bude pod kontrolom Komunističke partije. Kao dodatna so na ranu, Liu je postao slavan krajem 1980ih kad je izjavio da je Hong Kong postao tako uspešan zahvaljujući 300 godina kolonijalizma, i da se on boji da ostatku Kine ne bi bilo dovoljno ni 300 godina kolonijalne uprave da se dovede u red.

Ovo je bilo sasvim neočekivano: posle Al Gora i Obame, ja sam očekivao da je Nensi Pelosi možda najsolidniji kandidat ove godine. Da se malo "izdženderišu" dobitnici Nobelove nagrade iz Demokratske stranke. Umesto toga, dobili smo nešto nezabeleženo u istoriji Nobelovih nagrada: dva krajnje politički nekorektna laureata za dva dana! Šta je sledeće - Nobel za ekonomiju Hezus Huerta de Sotou?

Nobel za Maria Vargasa Ljosu

Ispravljena je nepravda naneta Borhesu, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. je Mario Vargas Ljosa!

Evo mog posta od pre tri godine gde kažem da je Ljosa "jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost." Izvinjavam se sada Šveđanima.

Evo Ivanovog posta o jednom od Ljosinih romana, a ima ih dosta u srpskom prevodu.

Ljosin sin Alvaro je takođe poznati politički pisac klasično liberalne orijentacije. Tyler Cowen kaže kad već nije mogao za ekonomiju dobro da je dobio za književnost.

Ulaganje u zlato?

Javni poziv za upis i uplatu investicionih jedinica fonda Ilirika gold počeće krajem meseca.

"Prinosi fondova koji ulažu u zlato u poslednjih šest-sedam godina kreću se izmedju 20 i 30 odsto godišnje", kaže portfolio menadžer Ilirike Predrag Pavićević i podsetio da se zlato među investitorima smatra "sigurnom lukom u nemirnim vremenima".

To je trebalo uraditi pre dve godine, ali nisam siguran da je dobra ideja sada. Ustvari je to što su fondovi ostvarivali po 20-30% godišnje već nekoliko godina znak da sada ne treba ulagati u njih. Zlato nema neke sopstvene karakteristike nego se kreće u suprotnom smeru od inflacije svetskih valuta i svetske ekonomije. U proteklih par godina je njegova cena već porasla zbog ekonomske krize, neizvesnosti i loših očekivanja od svih alternativnih ulaganja. Ako mislite da će svetska ekonomija i dalje ići nadole -- što nije nerealno -- onda kupovina zlata ima smisla. Biće zanimljivo videti reakciju cene zlata na američke izbore u novembru.

Ni inflacija svetskih valuta se ne očekuje, tako kažu tržišta. Sa druge strane centralne banke su odštampale mnogo novca, koji za sada još uvek stoji u bankama ali kad jednom krene da se pretače u kredite neće ga biti lako povući. Takođe i SAD i EU i UK i Japan i imaju velike javne dugove, a najlakši izlaz iz toga je inflacija. Mene zato zbunjuje zašto u svetu nema inflacionih očekivanja. Ako i vi mislite da svet greši u prognozi onda je to razlog za zlato.

Sve u svemu, pretpostavke za dalji rast zlata nisu skroz nerealne, ali teško je kupiti bilo šta kad vidite da je cena već na istorijskom maksimumu.

Poslednja žrtva

Miša Đurković, naučni saradnik, otkriva šta se zapravo desilo 5. oktobra:

Pošto je u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje, kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je Milošević namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju.

Rat i ekonomija

Za sto godina na današnju makroekonomiju gledaće se kao što se sada gleda na pseudonauke poput eugenike ili frenologije. Izgleda kao nauka, nije lako za razumevanje, autoriteti mudro zbore i puk ih obično ne razume, državne strukture ih prihvataju ili aktivno podržavaju. Sistem je uhodan, proizvodi nove đake i favorizuje one koje drže liniju i tako uspeva da nastavi mitove i dok sve više i više autsajdera uviđa da je car go. To počinju da naslućuju i sami autoriteti, ali veliki broj njih je lično i profesionalno duboko investiran u disciplinu da ne može to tek tako sebi priznati.

Evo primera: Paul Krugman i Martin Feldstein, dva vodeća svetska makroekonomska autoriteta, na suprotnim stranama ideološkog spektra (Feldstein je republikanac, za Krugmana već znamo), slažu se u jednom -- rat bi bio najbolje preostalo rešenje za izlazak iz sadašnje ekonomske krize. Ne predlažu nekakav konkretni rat, ali govore "teorijski", sa ekonomske tačke. Tako je rekla nauka. Podigneš javnu potrošnju, poraste multiplikator, poraste GDP, a to je krajnji cilj ekonomije kako je oni vide.

Ovo je, naravno, klasična zabluda razbijenog prozora, o kojoj smo toliko puta govorili. Ako deca razbiju prozor, tačno je da se kreira posao i povećava promet staklorescu. To je ono što vide Krugman i Feldstein. Ono što ne vide je, da bi bez razbijenog prozora novac koji je otišao na njegovu zamenu bio upotrebljen za nešto drugo. Tako bi se stvorila nova, neto vrednost, a zamenom prozora resursi su potrošeni samo da se stvari vrate u prethodno stanje. Razbijanje uništava, a ne stvara vrednost. Krugman je pokazao ovo nerazumevanje već jednom kad je posle 11. septembra tvrdio da teroristički napadi mogu biti i dobra vest za američku ekonomiju, jer će podstaći građevinski industriju (i nove prozore bukvalno).

Apsurd se još bolje vidi ovako -- pošto pravi rat košta života, zašto ne bi, čisto kao sredstvo ekonomske politike, vodili jedan masovni lažni rat? Proizvoditi rakete i lansirati ih u okean, graditi kasarne pa ih rušiti, voziti tenkove i marširati vojsku levo i desno po teksaškoj pustinji, pucati u vazduh i tako dalje. Tako će se kreirati tražnja jednaka pravom ratu, multiplikator i sve to. Šta vrhunski makroekonomski autoriteti današnjice misle, da li bi to podstaklo ekonomski prosperitet? Ako ne, u čemu je razlika?

Što je rekao Orvel, morate biti intelektualac da biste poverovali u takvu glupost.

Kad lajkuješ državu

Bill Easterly skreće pažnju na zanimljiv tekst u WSJ-u, koji počinje sledećom rečenicom

The Internet poses a challenge for authoritarian regimes around the world. But Vietnam's leaders think they have figured out a new way to tame it—by launching their own, Communist-friendly answer to popular social-networking sites like Facebook.

It's called go.vn, and state-owned Vietnam Multimedia Corp. launched a trial version on revolutionary hero Ho Chi Minh's birthday, May 19. A full version is due to go up at the end of the year. Many of its features will be familiar to anybody versed in tagging, poking and defriending: People can post photos, link to friends and ping messages back and forth online.

The catch is that users have to submit their full names and government-issued identity numbers before they can access the site.

Deset godina kasnije

Idealna vest za 5. oktobar:

Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić kaže da je stav države da Srbija mora da ima svoju vazduhoplovnu kompaniju.

Ministar je Mrkonjić, a ako kliknete na link obratite pažnju i na sliku iza njega.

Bez obzira na to, ja se ne bih pridruživao žalopojkama kako se za deset godina ništa nije promenilo. Ko to misli zaboravio je kako je izgledalo ranije. Politička, demokratska reforma je protekla mnogo bolje od ekonomske, ali tu nema mesta iznenađenju jer je već tada bilo jasno da korenitih reformi tipa Češke ili Estonije ne može biti. Pošto volja da se to uradi nije postojala ni među elitama ni među narodom rezultat je to što jeste. Ne možete hteti da imate nacionalna javna preduzeća ili državne fondove za razvoj, a da onda očekujete da u tim stvarima nema korupcije ili da podržavljenom ekonomijom upravljaju "stručnjaci". To je šizofreno. Kada je već negde 2001. postalo jasno da su najprogresivnije snage u zemlji proevropski levi liberali, odakle je onda trebalo da se pojavi Mart Laar ili Vaclav Klaus? Još tada je bilo jasno da će reforme ići otprilike ovim, umerenim, tempom. Nemojmo sada glumiti uvređenost.

Kad država posluje

Kako državno ulaganje u strateški projekat izgleda u praksi, na primeru niškog aerodroma. Vest izgleda kao da je iz Oniona:

Iako se ambiciozno planiralo da se godišnje “uknjiži” 100.000 putnika i tako niški aerodrom konačno postane samoodrživ, takva priželjkivanja pokazala su se do sada nerealnim.

Niški aerodrom ni subvencije grada nisu dovele na pozitivnu nulu. Zbog činjenice da ovo JP od osnivanja nije nikada imalo dovoljan broj letova i putnika, grad Niš je odrešio kesu i pristupio novom načinu subvencionisanja. Najpre je krajem prošle godine potpisan ugovor sa italijanskom kompanijom “Vind džet”, kojoj se plaća 120 miliona dinara da bi održavala liniju Niš - Forli - Niš, za koju grad “garantuje” 100 mesta u avionu, a razliku, ukoliko postoji, pokriva iz budžeta. Zatim je u februaru grad Niš sa “Montenegro erlajnsom” potpisao ugovor o poslovnoj-tehničkoj saradnji o svakodnevnoj liniji od Niša do Podgorice, a potom i do devet evropskih destinacija. Niš je od crnogorskog avioprevoznika za svaki let zakupio 40 mesta u ekonomskoj klasi, po ceni od 199 evra za povratnu kartu.

Grad za svaki let kupuje avionske karte? Linija Niš-Forli?

Rezultat je:

Ukupno je tokom ova tri meseca prevezeno 6.312 putnika, odnosno u proseku - 28 po letu!

Tekst u JEEH

Moj tekst o teoriji firme objavljen je u Journal des Economistes et des Etudes Humanies (JEEH). Apstrakt je ovde.

Ko želi PDF sa celim tekstom neka ostavi mejl i ja ću mu poslati.