Pages

15 October 2010

Zašto Dulić gradi stanove?

Masovna državna stanogradnja koju planira vlada Srbije i ministar Dulić je jako štetna ideja. Ako iza nje stoje privatni interesi onda je sve jasno. Ali u slučaju da Dulić, ili deo javnosti, veruje da država time radi nešto korisno za građane, moramo da ih razuverimo dekonstuisanjem ministrovog objašnjenja.

On (Dulić) je objasnio da je "jasno da danas prosečna srpska porodica po tržišnim cenama u pojedinim gradovima ne može da dođe do krova nad glavom".

To samo znači da je standard u Srbiji nizak. To je ista tvrdnja samo okrenuta drugačije - "visoke cene" i "male plate" su jedna ista stvar. Ali kada se država bavi stanogradnjom, kao i proizvodnjom bilo čega, to ne povećava nego snižava životni standard. To neću posebno dokazivati jer o tome nema nesuglasica među pristojnim svetom, od Friedmana do Krugmana. Postoje opravdanja za državnu izgradnju javnih dobara, ali stanovi nisu javna dobra. Državno ulaganje u stanove da bi ljudi mogli priuštiti stan ima smisla koliko i državna proizvodnja automobila da bi ljudi mogli priuštiti automobil ili državna fabrika kompjutera da bi kompjuteri postali pristupačniji -- dakle krajnji efekat je suprotan od željenog. Praksa socijalizma je to pokazala.

Druga mogućnost je da Dulić misli da nije problem u životnom standardu uopšte, nego da su stanovi posebno precenjeni u odnosu na drugu robu, pa je potrebno tu razliku smanjiti, iako se time ne povećava standard u celosti. Ako su stanovi precenjeni, očigledan razlog za to je restriktivan sistem građevinskih dozvola. Svaka restrikcija proizvodnje povećava cene.

Dulić kaže:
Ovo je intervencija države, koja bi mogla da dovede do toga da privatni investitori imaju manji profit od prodaje kvadrata nego što je to do danas bila praksa.

Ako su profiti visoki u odnosu na prosek, onda je to iz istog razloga zbog kojeg su i cene visoke u odnosu na ostale cene, zbog restrikcija gradnje. Kada bi se dozvole za sađenje paradajza izdavale samo izuzetno, privilegovanima, srećnim dobitnicima ili rođacima, onda bi i paradajz bio relativno skup u odnosu na drugu robu, a profiti u toj grani visoki. To se, striktno govoreći, pošto je proizvedeno nasilnom državnom intervencijom a ne tržišnom akcijom i ne zove profit nego renta.

Pretpostavimo da je lako dobiti sve potrebne dozvole za gradnju, ali da su cene stanova ipak nekako previsoke. Takva situacija je na tržištu neodrživa i recimo Marks u Kapitalu (najozbiljnije) daje odličan opis funkcionisanja tržišta u takvim situacijama. Kada vide visoke cene i visoke profite u nekoj grani, investitori će pohrliti u granu i proizvodnja u njoj će rasti sve dok cene ne padnu toliko da se profiti u toj grani izjednače sa normalnim profitom u ostatku ekonomije. Tako se cene snižavaju a profit padne sve dotle dok investitoru nije svejedno da li novac drži u banci ili ulaže u stanogradnju ili bilo šta drugo. To je prirodan mehanizam tržišta i tu nema mesta državnoj intervenciji. Ako država ne smeta, visoki profiti su neodrživi i cene padaju na ravnotežni nivo.

Za direktnu državnu stanogradnju nema apsolutno nikakvog opravdanja. Interesantno je samo videti zašto nema većeg javnog negodovanja ekonomista i novinara o ovome. Možda je razlog u tome što se stanovi percipiraju kao skupi, a zaboravlja se da njihova cena nije tržišna nego je posledica državne intervencije, direktnih državnih restrikcija proizvodnje. Možda se, zbog veličine projekta, stanogradnja brka i sa javnim dobrima poput infrastrukture, puteva ili mostova. Stanovi i kuće su međutim, klasična privatna, ne javna dobra. Jedina intervencija koja je potrebna je reformisanje sistema dozvola za gradnju.

Pošto ekonomskog opravdanja nema, ja se nadam da se Dulićev projekat sprovodi isključivo iz ličnih interesa ministra i nekolicine profitera, jer bio bih jako razočaran da se zemlja ovako osiromašuje samo iz čistog neznanja.

5 comments:

Pavle Mihajlović said...

Ima još jedan element koji mislim da treba istaći. Stanovi u Beogradu i drugim većim gradovima u Srbiji su skupi i zbog toga što se mnogo ljudi sliva u gradove. To se uklapa u vaš komentar Slaviša, jer takva uvećana tražnja nailazi na skraćenu ponudu suzbijenu restriktivnim dozvolama za gradnju, nerešenim imovinskim pitanjima nad zemljom i sl...

No dodatni efekat ovakvim mera je i to da povećava slivanje ljudi u Beograd što opet pravi distorzije. Samo slivanje nije problem, ali ono se ovde vrši iz neekonomskog rezona.

Dulić je ranije govorio da su u pitanju neprofitni stanovi. Dakle ako planira da izgradi milion kvadrata, a kvadrat ga košta 1290 evra npr. to je onda preko milijardu evra, slupano u neprofitne aktivnosti, a prethodno kroz poreze oduzeto od građana. Koliki li je ekonomski trošak dugoročno izgubljene vrednosti?

perica said...

Država u liku i delu ministra Dulića radi korisnu stvar za građane Duliće koji se bave građevinskim biznisom.

Budimir said...

I ovaj primer, kao uostalom i gotovo sve što radi "demokratska vlada" (subvencije, razvojne banke, NIP i sl) pokazuje da nije reč o slučajnosti. Ovde se radi o udruzenom zločinackom poduhvatu premijera, ministara i državnih sekretara sa ciljem potpunog ekonomskog i biološkog uništenja građana Republike Srbije. Argumentacija u prilog ovakve skraćene teze nalazi se u tzv. notornim činjenicama, dakle u faktima koje svaki građanin sa elementarnom količinom mozga ima priliku da evidentira svakodnevno. Budimir Drinčić, advokat

perica said...

To je i moj stav: državni aparat Srbije je zločinačko udruženje.

Saša said...

Ministar Dulić krade od siromašnih da bi dao bogatima... Klasična superhikovska mera :)