There is an "otherness" about Mr. Obama, the sense that he is somehow not truly American. "Birthers" doubt that he was born on American soil. Others believe that he is secretly a Muslim, or in quiet simpatico with his old friends, Rev. Jeremiah Wright and Bill Ayers, now icons of American radicalism.
But Barack Obama is not an "other" so much as he is a child of the 1960s. His coming of age paralleled exactly the unfolding of a new "counterculture" American identity. And this new American identity—and the post-1960s liberalism it spawned—is grounded in a remarkable irony: bad faith in America as virtue itself, bad faith in the classic American identity of constitutional freedom and capitalism as the way to a better America. So Mr. Obama is very definitely an American, and he has a broad American constituency. He is simply the first president we have seen grounded in this counterculture American identity. When he bows to foreign leaders, he is not displaying "otherness" but the counterculture Americanism of honorable self-effacement in which America acknowledges its own capacity for evil as prelude to engagement.
Upravo to je moja teza od samog početka. Obama je prosto konvencionalni koledž-liberal, prvi američki predsednik vaspitan i školovan u kontrakulturi 1960ih, prvi koji je učio marksizam u školi od 6 do 26 godine, prvi za koga je vera u marksitističke, feminističke, "antikolonijalne" i druge slične budalaštine i njihovo javno propovedanje bila stvar konformizma i napredovanja u "sistemu". Američkom sistemu, ne nekom "stranom". Ignoranti popu Njut Gingriča misle da su Obamin "antikolonijalizam" i prezir prema Americi posledica njegovog kenijskog porekla (otac mu je bio Kenijac). Ali, antikolonijalizam i antiamerikanizam su dogme akademskog establišmenta u kome je Obama vaspitan i u kome je živeo pre svoje političke karijere. Ne postoji taj kenijski nacionalista koji se može meriti sa razmaženim detetom viših klasa u Americi u mržnji na samu Ameriku i kapitalizam.
Obamino prijateljstvo sa Bil Ejersom, bivšim komunističkim teroristom je bilo karakterisano kao neki poseban problem Obaminog karaktera i njegove "zle prirode". Ali, isti Ejers je uvaženi profesor Univerziteta Ilinois i "obrazovni reformator", dočekivan sa ovacijama na koledžima, među studentima i profesorima. On je heroj u svetu u kome Obama živi. I taj svet je Amerika. Zašto je Obamino uvažavanje Ejersa problem a ceo sistem koji Ejersu omogućava da bude cenjen nije?
Ne, naravno da je problem u sistemu, ne u Obami. Zato i mislim da je moja definicija koju Steele substantivira možda najkoncizniji opis Obamine ideologije i njegovog političkog "habitusa" - on je jedan prosečni, standardni, konvencionalni američki liberal sa koledža. Ne, neki "musulman" poslat sa strane da uništi Ameriku. (I) on je Amerika, tj njen reprezent. Tužna, dekadentna, kolektivistička, socijalistička Amerika, ali Amerika.
5 comments:
Dobra analiza Sh.Steela, a sviđa mi se i vaš uvid da su "kršteničari" (bili) promašili temu. Ne kažem da istinito i transparentno iznošenje podataka o ličnoj istoriji Predsednika SAD nije važno, ali u slučaju Obame je ipak očigledno cepidlačenje.
Zanimljivo je da je nepopularnost Obame ipak znatno manja od nepopularnosti sadašnjeg kongresnog i senatskog vođstva. Mislim da je i tu američko javno mnenje bilo vrlo pronicljivo, i da je osetilo ko je stvarno ekstremista koji hoće da progura socijalističke zakone po svaku cenu, a ko (predsednik) koji doduše deli socijalističke ideale ali ipak sanja o dvopartijskom dogovoru, ne krši osnovne demokratske uzuse (nije dao da se glasa o zdravstvenom zakonu dok se ne popuni senat, iako je znao da će novi sastav biti s manje demokrata) i bar donekle ima mere u onome što radi. Kad je izabran, ja sam za Obamu predviđao da će naneti SAD ograničenu štetu, i da nije smak sveta što je izabran. Zasad mislim da tako stvari i idu.
Sad, može li se ponoviti 1994 - da Obama, kao Klinton, posle mid-term poraza stavi prst na čelo, izjavi da je big government mrtva i krene u saradnju s novom većinom na lečenju rana zadatih američkoj ekonomiji tokom proteklih dve ali i više godina - mislim da zavisi i od njega ali i od te nove većine, tj. koliko će ona uopšte da se bavi razvlašćivanjem politike u ekonomiji a koliko krstaškim ratom protiv "kontrakulturnog" nasleđa u SAD.
O ovom poslednjem: nije palo s neba, niti uvezeno, nego proisteklo iz stvarnih problema tadašnje Amerike, poput rasne segregacije, neravnopravnosti žena a o LGBT i da ne govorimo, premalene kontrole javnosti nad tajnim službama, korumpiranosti policije, duplih aršina u zaštiti ljudskih prava raznih Amerikanaca, hipokrizije u oblasti seksualnog morala, sveopšte prohibicionističke kulture, itd. Danas Amerika niti treba da i dalje saginje glavu i stidi se, niti da pljuje po šezdesetim godinama kao nekakvom autugolu, već da bude ponosna što je izmenila sebe na način na koji mnogi njeni kritičari još nisu. Kao i da shvati da lične slobode treba da budu ukorenjene u ekonomskim slobodama i svojinskim pravima da bi bile održive.
Demokrate idu ka porazu, a ja se nadam da će on biti početak njihovog otrežnjenja (od ideje da od SAD naprave kopiju Kube). Republikanci idu ka pobedi a ja se nadam da se u njoj neće uzneti toliko da pomisle da je ideja o SAD kao kopiji Saudi Arabije (samo s drugom bojom zastave) ostvariva.
Tehnička greška, dvaput poslao isti komentar, moderator neka ga izbriše, jer ja ne umem.
Lighhouse,
ja se slazem da su krstenicari promasili temu u smislu da mnogi od njih veruju da je vazno ne samo ustanoviti u kojoj je tacno bolnici i gde Obama rodjen (jer je to krajnje nejasno) nego da bi evenetualno otkrice da je rodjen u Keniji reklo nesto o njegovoj politici.
Za mene je Obama zapravo upozorenje o onome sto moze slediti u narednim decenijama kad generacije novih Obama sa koledza stasaju. On je prvi predsednik koji odrazava uverenja americke intelektualne klase. On je tipicni predstavnik obrazovno-informativnog kompleksa. To je najdublji razlog njegove svojevremene popularnosti kod novinara i inteligencije, ne rasno pitanje i slicne stvari. Klasna borba, antikolonijalizam, nacionalizacija firmi i banaka, nacionalizacija zdravstvenog osiguranja i obrazovanja (sve iz Manifesta komunsiticke partije), koncepcijski otpor prema ideji konstitutcionalizma (setite se da je Obama otvoreno napadao Founding Fathers zbog "ludacke kosulje" u koju su postavili Ameriku svojim dizajnom ustanova). Sve ovo deluje naivnim i dobronamernim ljudima kao neka nevidjena aberacija, kao "drugost" sto bi reko Shelby Steele. Ali, to nije drugost, to je americka intelektualna klasa 101.
Inace, mislim da Obama nece staviti prst na celo. Za razliku od Klintona koji je oportunista i makijavelista, Obama je ideoloski zelot, covek koji ima agendu i on ce radije biti predsednik u jednom mandatu nego predsednik koji je izdao stvar socijalizma (to je vise puta ponovio, bez reci "socijalizam" naravno). Mozete biti sigurni u to. Verujte mojoj prognozi. :) Ja sam bio jedini ovde koji je od pocetka tvrdio da nema teorijske sanse da ce Obama "vladati iz centra", bez obzira kakve savetnike imenovao. Nema sanse da ce on staviti prst na celo sada. Pre neki dan je izjavio da mu ne pada na pamet da ista menja i da republikanci mogu samo da ga slede, tj "sede na zadnjem sedistu". Pozvao je, potpuno nesvesno parafrazirajuci Cikago mafiju, LAtino glasace da "kazne nase neprijatelje i nagrade nase prijatelje". To je covek koji Ameriku dozivljava kao neprijateljsku teoritoriju, naseljenu neprijateljski nastrojenim ljudima, nezahvalnim i priglupim, koje on mora da prevaspita tako sto ce prethodno transformisati njihov nazadni politicki i ekonomski sistem. Klinton nije imao tu ideolosku dimenziju. I ta ideoloska dimenzija ce vrlo verovanto doci glave Obami 2012.
Ne znam Lighhouse ko zastupa ideje Saudijske Arabije u Americi? To tvrde jedino tamosnji levicari koji ne poznaju americku istoriju. Pa recimo one koji tvrde da establishment clause iz prvog amandmana ne znaci "razdvajanje crkve od drzave" nazivaju talibanima. Ali, u Americi ne postoji razdvajanje crkve od drzave. Postoji jedna odluka progresivistickog Vrhovnog suda iz 1947 koja tvrdi nesto takvo, ali koja je zasnovana na direktnom falsifikatu Ustava. Ustav kaze da "Kongres nece donositi zakone kojima se uspostavlja drzavna religija". Ne kaze da u javnim ili privatnim skolama ne treba da bude molitva ili da se predaje religijska nastava. Ili cak da drzave nece imati zvanicne crkve. Naprotiv, mnoge americke drzave su imale ustanovljenu drzavnu crkvu u vreme donosenja Ustava i kasnije.
"Ne postoji taj kenijski nacionalista koji se može meriti sa razmaženim detetom viših klasa u Americi u mržnji na samu Ameriku i kapitalizam."
Veliš imaju i oni svoju dedinjsku decu.
Post a Comment