Hayekov Put u ropstvo

Ovde je u stripu.

Hayekova teza iz Puta u ropstvo, da planiranje uvek zahteva još planiranja što na kraju vodi u opštu represiju, nije se ispostavila tačnom. Francuska i druge evropske zemlje, Japan, Indija su imale ekonomsko planiranje počev od II svetskog rata, ali to nije ugrozilo ostale lične slobode i na kraju nije vodilo ka više nego ka sve manje planiranja. Zemlje kao SFR Jugoslavija i Mađarska su funkcionisale u prelaznom tipu socijalizma i nisu se kretale ka sovjetskom modelu nego naprotiv, postepeno uvodile političke slobode i elemente tržišta sve do sloma komunizma.

Tačno je da postoji neravnoteža između političkih i ekonomskih sloboda, ali po pravilu prevagne u korist demokratije i pretežno tržišne privrede. Nema obratnog slučaja, da je neko počeo da se meša u privredu i onda malo po malo završio u komunističkoj diktaturi.

Naravno da je knjiga bila izuzetno važna u trenutku kad je pisana (1944.) i prodata je sa velikim uspehom iako su i ekonomisti i javno mnjenje bili protivtržišno nastrojeni. Ali glavna teza nije prošla test vremena.

Kratka diskusija o Đeliću, Stiglicu i katalaksiji

Ovde.

Online pirati kupuju ostrvo

Ovde.

State of the Union

Evo sa malim zakašnjenjem da prokomentarišem novi govor o stanju nacije predsednika Buša.

Govor je doneo neke novosti u odnosu na nekoliko ranijih. Predsednik Buš se okrenuo domaćim pitanjima u velikoj meri. Tu je predložio nekoliko interesantnih stvari; promene u sistemu zdravstvene zaštite, ideju da će voditi dvopartijsku poresku politiku i posebno zanimljivo, nadovezao se na zalaganje njegovog brata, guvernera Floride, za veće korišćenje etanola umesto nafte.

Odličan sempl komentara Bušovog govora od strane Cato-vih eksperata. Vrlo interesesantna okolnost je da oni nisu baš impresionirani Bušovom etanolskom retorikom, i da je etanol mnogo skuplji i opasniji po okolinu nego što se misli. Kako god bilo, čini mi se da je dosta erodirana ustaljena propaganda o "naftaškom" karakteru Bušove politike koja je navodno morala da osvoji Irak da bi "došla do nafte". Kada je pre nekoliko meseci u jednoj raspravi na ovom blogu to neko ustvrdio, ja sam se pozvao na tadašnji predlog Džeba Buša za ukidanjem carina na etanol. Koji zaštitinik naftaških interesa bi predlagao mere koje idu direktno protiv interesa naftaša? Sada se njegov stariji brat pridružuje kampanji, javno propagirajući u predsedničkom govoru korišćenje etanola umesto nafte. Ne verujem da će naftaši biti oduševljeni time.

Linkovi

1) Slike svetskih lidera iz mladosti.

2) Leskovac konačno u International Herald Tribune.

3) Članak koji kaže da je jedina svrha Davosa slikanje. Ali to mi u Srbiji već znamo.

Koliko vredi Kosovo?

Efekat posedovanja znači da su ljudi skloni da nešto što imaju vrednuju više nego što bi bili spremni da za njega plate. Svoj bicikl bih prodao za 30 evra, ali da mi neko ponudi isti takav ne bih dao više od 20.

To je slučaj sa Kosovom. To je zemlja sa 95% Albanaca i 5% Srba i ostalih manjina. Da Kosovo nije ili da nikad nije bilo u Srbiji, Srbima ne bi palo na pamet da nekako pokušaju da ga pridobiju. Šta će im komad zemlje sa neprijateljski raspoloženim stanovništvom? Ako već imaju nacionalne ideje, mnogo više smisla bi imalo da se usmere na Republiku Srpsku.

Ali pošto je Kosovo bilo i nominalno još uvek pripada Srbiji, Srbi ili barem političari među njima su ubeđeni da im ono nešto vredi.

Iluzija je prepoznatljiva po tome što se ne čuje ni jedan praktičan argument za ostanak Kosova u Srbiji, nego se sve svodi na neke principe, uvek je bilo srpsko, nema prekrajanja granica, presedan itd.

Boža 3

Već će me proglasiti za Koštuničinog čoveka koliko agitujem protiv Bože, taman što sam pre neki dan na jedvite jade izbegao rizicima da u 33-oj preko noći budem unapređen u doktrinarnog "čedistu".

Dakle, ko nije čitao Božin blog na b 92 sa sve srceparajućim, nepodeljeno pozitivnim komentarima čitalaca neka vidi ovde njegove utiske sa prvog dana na samitu u Davosu:
Napokon, veoma sam srechan shto je jedan od najpoznatijih ekonomista sveta, nobelovac Dzozef Stiglic, pristao da postane savetnik buduche vlade Srbije za pitanja institucionalnih reformi i ravnomernog razvoja gde je on bez premca. Narochito smo razgovarali o uspostavljanju istinske nezavisnosti nashih regulatornih tela kao shto su Agencija za energetiku, za telekomunikacije, ili Radiodifuzna agencija. Dogovorili smo da se izrade programi ozhivljavanja privrede u siromashnijim delovima nashe zemlje. Dzozef Stiglic je jako pojachanje nasheg reformskog potencijala. , kaže naš budući premijer.

Sad se pitam, da neće možda Joe Stiglitz da bude taj Ministar za "ravnomerni regionalni razvoj". Takođe bi me sad zanimalo mišljenje LDP koji podržava 110% Božu kao premijera. Kako se ovo uklapa u njihov izborni program?

O tome kakva je Božina orijentacija i šta se od njega može očekivati dovoljno govori činjenica da njega toliko impresionira ekonomista koji se "proslavio" zalaganjima za insajdersku privatizaciju, kontrolu kapitala, otpor fiskalnoj i monetarnoj disciplini koje traži MMF i slobodnoj trgovini. Pogledajte ovde, ovde i ovde nekoliko tekstova o Stiglitzovim postignućima kao ekonomskog savetnika i kreatora ekonomske politike.

Još malo od Bože

Pre nekoliko dana u emisiji Poligraf, Boža Đelić, mogući sledeći premijer Vlade Srbija izjavljuje, na pitanje o odnosima sa Dinkićem:
"Bilo je nekoliko interesantnih ideja, na primer, kad govorite o gospodinu Dinkiću, on je napomenuo da je veoma važno da Vlada ima podpredsednika za ravnomerni regionalni razvoj Srbije. Slažemo se, i to je dobra ideja. Mi smo rekli da moramo da imamo podpredsednika Vlade za investicije, strane i domaće, ne kapitalne, tj. javne, nego za privatne, i koliko sam čuo i drugi misle da je to dobro. Za građane to nije formiranje neke nove birokratije, ali to je davanje veoma visokog, da kažem, prioriteta nekim ključnim stvarima i složićemo se da sa jedne strane, ravnomerni razvoj naše zemlje, a sa druge strane, privlačenje investicija, su dva ključna cilja".

Dakle, potpredsednici za ravnomerni regionalni razvoj i privatne investicije. Nisu dovoljni ministri za lokalnu samoupravu, privredu i privatizaciju, ekonomske odnose sa inostranstvom, nije dovoljna agencija za promociju stranih ulaganja ili kako se već zove, nego nam trebaju još dva potpredsenika koji bi "pojačali" već postojeću birokratiju. Bolje bi bilo da je ova ideja samo iznuđeno rešenje da se nađe mesto za neke političare, a ne da je koncepcijska stvar, kako meni izgleda.

A posle Harvarda, Metro

Sa predsednikom „Metro grupe“, najvećeg trgovinskog lanca u istočnoj Evropi, gospodinom Hubnerom dogovorio sam se da u naredne tri godine investiraju 110 miliona evra u Srbiju i otvore 3.000 novih radnih mesta.

Boža Đelić misli da smo glupi. Ne znam kako ovo inače da objasnim. Dogovorio se za 110 miliona evra. Juče. Na brzinu. Obradio ih za 110 miliona. A onda, u liftu, još i ovo:

O dodatnim investicijama od 50 miliona evra razgovarao sam sa Dimitrijem Papleksopulosom, generalnim direktorom „Titan cementa“.

Kosovo

Izgleda da se stvari sa određivanjem statusa Kosova odvijaju onako kako je većina posmatrača i očekivala. Ahtisari je izneo svoj plan u kome se ne pominje reč nezavisnost, ali je jasno da se ona uvodi.

Prema planu su Rusi bili skeptični, a zapadne sile ga jednoglasno podržale. Mislim da je sada lopta u dvorištu srpskih političara.

No ključno pitanje na koje oni treba da odgovore NAMA U SRBIJI jeste: da li je spoljnopolitički prioritet Srbije članstvo U EU i NATO, ili pak u savezu sa Rusijom i Belosrusijom kao Miloševiću i Šešelju? Ako je ono prvo (kao što skoro svi uglas pričaju) onda su sve nade u ruski veto u SB, bez obzira na to koliko su zaista realne, u stvari bespredmentne i pogrešne, jer Srbija treba da se okrene Zapadu i da od njega traži podršku za ostvarenje svojih nacionalnih interesa, a ne od Rusije. Ako uprkos proklamovanoj proevropskoj orijentaciji, Srbija nema podršku Zapada za svoju politiku prema Kosovu, onda mora da uradi jednu od dve stvari: ili da promeni svoje ponašanje, svoju politiku generalno a možda i prema Kosovu, da bi svoje interese uskladila sa zapadnim, ili da se odrekne evropskih i evroatlanskih integracija i okrene Rusiji. Ne možeš da pojedeš kolač i da ga imaš istovremeno. Da ti Evropa bude glavna nada i perspektiva, a da se uzdaš u Rusiju kao saveznika protiv Evrope. To je šizofrena i samoubilačka politika. Koštunica i drugi srpski prvaci (a i deo javnosti) još žive u Miloševićevoj iluziji da Berlinski zid nije pao i da se spoljna politika ove zemlje može temeljiti na traženju podrške za svoje interese u Rusiji (jer tu podrška nije uslovljena Mladićem i reformama) a u dobijanju para i tržišta na Zapadu. To vreme je okončano. Sada je vreme odluke - Sribja na Zapadu ili na Istoku. Nema trećeg puta.

Ovde je izvod iz članka u Gardijanu gde se iznosi procena da će srpski nacionalisti biti ućutkani tek kad dožive poslednji i konačan poraz, na Kosovu, i da je sadašnje strahovanje zapada da će ih ojačati proglašenjem nezavisnosti pogrešno. Mislim da je to vrlo tačno zapažanje koje se u prošlosti pokazalo opravdanim.

10.7%

To je ekonomski rast Kine u 2006., najveći u poslednjih 11 godina. I četvrta godina za redom sa rastom od preko 10%.

Tačno je da se Kina oslobađa, ali verujem da nije neophodna premudra ekonomska politika da se ovakva ekspanzija postigne. Pomislite samo na to da su Kinezi preuzeli bivše Robne kuće u mestima kao što su Vranje ili Knjaževac i napravili od njih lokale. Kako uopšte dođu dotle i još uspeju da se bave biznisom bez ikakvog poznavanja ljudi, jezika, tržišta? U zemlji gde je nezaposlenost 30%? Da ne pominjem Chinatowne u svetskim metropolama, kao i da je dugo važilo za Kineze i Indijce da su uspešni svuda, osim u Kini i Indiji.

Sada to više ne važi, a razlika je jedino što ih sada u sopstvenim zemljama manje sprečavaju. Bila je veća umetnost komunista sprečiti ovakav potencijal za rast. Ovo sada je lako.

Plate menadžera

Plate vrhunskih medažera u SAD su poslednjih godina vrtoglavo porasle, ne samo u apsolutnom iznosu nego i u poređenju sa kretanjem ostalih plata. Grafik govori.

Nema jednostavnog objašnjenja -- najlakše je reći da tržište tako diriguje, ali tržište je uvek radilo a nagli porast se dešava tek nedavno. Osim toga, tržište menadžera nije tipično. Menadžere biraju i plaćaju upravni odbori u kojima često sede menadžeri drugih firmi, što znači da ima nekih reciprociteta i skoro kartelske zainteresovanosti za održavanje visokih plata.

Jedan od faktora je sigurno veliki internet bum iz 90-ih. Vrednosti akcija su rasle i plate menadžera kao posledica. Ali u vreme dok su svi bili optimistični mnogi su sklopili dugoročne ugovore, koji važe i sada kada je bum prestao. Tako se događaju slučajevi poput Boba Nardellija koji je bio CEO Home Depota od 2000 do 2006. Za to vreme je plaćen $125 miliona i nakon otpuštanja dobio otpremninu od još $200 miliona, a za vreme njegovog mandata akcije firme su pale za 12%.

Biće zanimljivo videti dalje kretanje plata posle buke koja se digla povodom nekoliko ovakvih slučajeva u poslednje vreme. Da li se radi o anomaliji ili ipak o dugoročnom trendu.

Ahmedinedžad i mudri ljudi u Americi

Dosta slušamo poslednjih nedelja da je Bušova bliskoistočna politika poptpuno iracionalna i pogrešna, i da razum i umerenost treba da prevladaju u Vašingtonu.

Ipak, moglo bi ispasti da su strahovi preterani. Po iranskom predsedniku Ahmedinedžadu, američki napad na Iran se neće desiti jer "tamo ima mnogo mudrih ljudi koji neće dozvoliti da se to dogodi". Dakle, nisu baš sve sami ludaci u Americi. Ima i pametnih.

Pretpostavljam da Ahedinedžad misli na iste one mudre ljude koji zagovaraju momentalno povlačenje iz Iraka. To bi mu takođe jako godilo. Ako "mudri ljudi" prevladaju u Vašingtonu, njegovi snovi bi se mogli i ostvariti.

Fridman i Velika depresija

U mnogim prikazima debata vezanih za uzroke i posledice Velike depresije u Americi koje sam imao prilike da čitam do sada, navode se dva različita tipa odgovora na to pitanje: jedan, tradicionalni kejnzijanski i njudilovski, koji kaže da je tržište sa svojim inherentnim nestabilnostima bilo uzrok krize koju je država morala da reši, i drugi tuip odgovora, po kome nije bila reč o grešci tržišta već o pogrešnoj državnoj politici, i to se drugo gledište pripisuje uglavnom nedavno preminulom Miltonu Fridmanu. Smatra se da je on dao free market teoriju uzroka poslovnog ciklusa i posebno Velike depresije.

Ovde je odličan članak koji pokazuje koliko je to pojednostavljeno, a možda i sasvim pogrešno gledište. Sam Fridman zaista jeste okrivio FED za Veliku depresiju, ali ne za to što je nekontrolisanom ekspanzijom kredita 20 ih godina stvorio vrlo visoku relativnu inflaciju, virtuelno niske kamatne stope i poremetio međuvremensku alokaciju kapitala, što je sve vodilo preinvestiranju u kapitalno intenzivne projekte, već stoga što nije uspeo da odži stabilan nivo cena koji on smatra monetarnim idealom, što je dozvoilo deflatorni kolaps u jednom trenutku. Drugim rečima, što nije bio dovoljno uporan u pumpanju bankarske inflacije i odžavanju niskih kamata! Tako gledano, Fridmanovo objašnjenje bi zapravo bilo jednako inflacionističko kao i kejnzijansko - ono što on zapravo kaže jeste da je sve bilo u redu do pojave deflatornog pritiska i na kraju juriša na banke, a da se katastrofa mogla izbeći proglašenjem neradnog dana i odbijanjem isplata kredita dok se ne naštampaju dodatne pare za komercijalne banke. Dakle, zaključak bi bio da je FED vodio nedovoljno doslednu inflacionističku politiku.

Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li su za dužinu i oštrinu depresije bili odgovorni stepen inflatornog preinvestiranja ili nedovoljno brza reakcija na deflatorno dezinvestiranje. To je i dalje predmet debate: čak i neki Austrijanci, poput Robinsa i Haberlera, su kasnije prihvatili fridmanovsko gledište da se Velika depresija mogla ublažiti monetarnim ad hoc merama. Ali, važno je zapaziti da to gledište može da bude označeno ovako ili onako, ali najmanje kao nekakva "free market" teorija poslovnog ciklusa.

Kina usvojila novu petoletku

Da, Kina još uvek ima petogodišnje planove. Samo što nisu ono što su bili, ovaj poslednji predviđa liberalizaciju banaka i finansijskih tržišta. Možda je vreme da ih preimenuju u strategije.

Za ekonomiste

Nova Googleova igračka: GDP per capita u vremenu.

Janković na RTS-u

Na Trećem programu Radio Beograda, večeras u 20.50, tekst Ivana Jankovića »Američki antitrust – istorijski koreni i teorijski smisao«.

Urbane legende

Ne znam da li još uvek uče decu u školama da se Kineski zid vidi sa Meseca -- valjda zato što je dugačak, jer je širok samo desetak metara.

Ovde je lista 20 popularnih mitova.

Slovenački Tribunal

Od nedavno u Sloveniji izlazi libertarijanski orijentisani dvonedeljnik Tribunal. U ovom broju naći ćete tekstove S.Pejovića, M.Prokopijevića i razne zanimljive stvari.

Jutro posle

Vlada DS-DSS-G17 je gotovo izvesna.

Možda je najveći dobitnik izbora G17. Nije bilo sigurno ni da će ući u parlament, a sada nema vlade bez njih. To ima uticaja i na izbor premijera jer Đelić sada sigurno to neće biti. Što znači da najveće šanse ima Koštunica.

Ali biće zanimljivo videti borbu za Ministarstvo finansija između Dinkića i Đelića. Možda će morati da formiraju za svakog po jedno.

Da li će se Al Gore istopiti?

Zeleni Al Gore je očigledno izbegao paralelni intervju sa vodećim skeptikom Bjornom Lomborgom. Detalji ovde.

Dinamitom za rušenje zgrada na Jovanovića

Šta se zapravo desilo sinoć? Neko je podmetnuo dinamit da ubije ili bar zaplaši Čedu Jovanovića, ili je on sam podmetnuo petarde, da bi skrenuo pažnju na sebe i ispao žrtva, kako sledi iz policijskog saopštenja u kome se kaže da ispod kola nije bila nikakva eksplozivna naprava već ovlažene petarde?

Nenad Milić, bivši zamenik Ministra policije a sad član LDP kaže da nisu u pitanju nikakve petarde već "pet šest štapina eksploziva", i to vitezita, izuzetno snažnog industrijskog eksploziva koji služi za rušenje građevinskih objekata, što su izjavili ljudi iz MUP-a koji su vršili uviđaj!!! Kako se kasnije u zvaničnom saopštenju MUP-a vitezit pretvorio u petarde, možemo samo da nagađamo.

Ovde je kljakava, cenzurisana vest B 92 o ovom događaju, bez mogućnosti da čitaoci šalju komentare što je inače uobičajeno (sa smešnim obrazloženjem da ih je, zbog izborne ćutnje, tako savetovao advokat), a ovde reakcija samog LDP-a.

Nisam primetio da DS, DSS, mediji, udruženja novinara, NGO-i i ostali imaju šta priopćiti. O ministru policije da i ne govorimo. Ćutanje vlasti može da znači oklevanje da se Čedi da dodatni publicitet pred same izbore (kad i ovako izgleda da će dobiti previše glasova za njihov ukus), ali mnogo pre da i oni sami imaju neke veze sa incidentom.

Jer, kao i u svakom krimi zapletu, pita se: ko ima motiv? Mislim da je ovde odgovor dosta očigledan i jednostavan. Onaj ko žrtvu patološki mrzi i godinama proglašava kriminalcem i narkomanom i kome ona na predstojećim izborima može dramatično pomrsiti račune, uključujući i isterivanje iz buduće vlade. Čini se da je vlast, ili neka njihova kriminalna ispostava, podmentula eksploziv, ali bez želje da ga detonira i ubije Jovanovića, već samo da ga zastraši. To objašnjava i činjenicu da su ga ljudi iz njegovog obezbeđenja tako lako otkrili. On je i bio postavljen da bi bio otkriven i poruka "narkomanu" odaslata (kao što mu je "poetski" odaslata i sa bine novogodišnjeg koncerta pre neki dan).

Mislim da im je to ispao prilično glup i kontraproduktivan potez, što će se verovanto videti i po rezultatima izbora.

Pssss

B92 blogovi poštuju izbornu tišinu i čak su komentari na vesti ukinuti.

Ali ima li izborna tišina smisla u doba interneta? Ovaj blog pripada Googleu i tehnički nema nikakve veze sa Srbijom, a jednako se vidi u Srbiji kao i sajt B92 ili Politike.

Da bih pokazao da se izborna tišina više ne može kontrolisati, pozivam vas da glasate za Obrena. I komentari su otvoreni.

Okrugli sto o Litvinenku

Front page maagizine je organizovao vrlo zanimljiv panel o ubistvu Aleksandra Litvinenka, bivšeg ruskog špijuna i novinara, inače Putinovog protivnika koji je otrovan pre mesec i po metodom i supstancom koje je KGB ranije vrlo široko koristio (o tome je na Tržišnom rešenju već bilo dosta reči).

Među panelistima su bivši KGB direktor Oleg Kalugin, Ričard Pajps, poznati istoričar Rusije i Sovjetskog Saveza, disident Vladimir Bukovski i još dvojica bivših bezbednosnih oficira istočnoevropskih službi.

Posebno je vredno spomena svedočenje iz prve ruke Ion Mihai Pacepe, prebeglog šefa bivše rumunske Sekuritetee, koji je bio prisutan na sastanku na kome je Hruščov ubedio tadašnjeg rumunskog diktatora Georgiu Deža da treba likvidirati spoljne neprijatelje i onda optužiti CIA-u čime se "ubijaju dve muve jendim udarcem". Takođe svedoči da je Brežnjev preko KGB poslao radioaktivni talijum Čaušeskuu (isti onaj kojim su ubijani protivnici Kremlja za vreme komunizma i posle i kojim je ubijen i Litvinenko):

In the late 1970s, Leonid Brezhnev gave Ceausescu, via the KGB, radioactive thallium that could be inserted in food to silently kill his own political enemies abroad. The substance was described to Ceausescu as a new generation of the radioactive thallium weapon unsuccessfully used against Khokhlov in West Germany in 1957. (Khokhlov lost all his hair but did not die.) Ceausescu baptized it with the codename “Radu” (from radioactive), and he used it to secretly kill his own political enemies. The polonium 210 that killed Litvinenko looks to me just like an upgraded form of “Radu.”

U ovoj raspravi ima još jedna zanimljiva informacija koja je, za razliku od prethodne, za mene bila potpuna novost: u Rusiji postoji čak i zakonsko pokriće za teorističke aktivnosti FSB u inostranstvu. Ruska Duma je prošlog leta donela zakon kojim se ruskom predsedniku daje moć da koristi službe bezbednosti za eliminisanje "ekstremista" čak i u inostranstvu, pri čemu se definicija ekstremista proširuje sa naoružanih teorističkih grupa i na političke protivnike koji šire neprijateljsku propagandu:

Consider this: in July of this year, the Russian Duma passed a law authorizing the Russian President to use secret services as "death squads" in order to eliminate "extremists" -- even on the foreign territory (Federal Law of 27 July 2006 N 153-F3).

At the same time, the Duma amended another law, expanding the definition of "extremism" to include anyone "libellously" critical of the current Russian regime (Federal Law of 27 July 2006 N 148-F3)

Političke analize prirode Putinovog režima koje se u ovom panelu prirodno nadovezuju na temu Litvinenko ne kazuju mnogo toga novog, čak ni u delu analiza istorijskog zaleđa ruskog autoritarizma i oslanjanja na policijske metode vladavine, ali sve skupa deluje kao dosta realistična i moram priznati, tužna slika Rusije XXI veka. To je slika polufašističke diktature u kojoj vlada jedna kriminalizovana klika bivših KGB-ovaca koji progone i ubijaju političke protivnike, guše svaku nezavisnu misao i medij, i nacionalizuju veliki deo imovine privatnih lica. A sve uz podršku Zapada.

Moj završni komentar je vezan za pogrešnu procenu Putina koju sam i sam imao u prvih dve ili tri godine njegove vladavine. Za razliku od dobrih posmatrača i poznavalaca Rusije, poput Pajpsa, Ljube Sirca ili Džeralda Posta koji su odmah tvrdili da je Putin običan KGB-ovac, aparatčik željan neograničene vlasti i moći a vrlo ograničene vizije, koji će učiniti sve da obnovi diktaturu u Rusiji, ja sam imao iluziju da Putin želi da reformiše zemlju u pravcu mnogo većeg otvaranja, liberalizacije itd, a da je njegov pomalo tvrdi i autoritarni stil vladanja oprostiv i privremen. Izgledalo je čak u jednom trenutku da ide u pravom smeru u ekonomskoj politici, angažmanom Andreja Ilarionova i uvođenjem nekih mera liberalizacije i smanjenja poreza. Ali, sve je bilo vrlo prividno i kratkotrajno. Sad vidim koliko je bilo pogrešno verovati u njega i koliko je bio u pravu Džerald Post, inače politički psiholog, koji je tvrdio da je Putinov mentalni sklop vrlo sličan Miloševićevom.

Indeks ekonomskih sloboda 2007

Izašao je novi indeks Heritage fondacije, sa promenjenom i poboljšanom metodologijom. I dalje neprikosnoveni Hong Kong pa Singapur, onda Australija, SAD, Novi Zeland, UK, Irska... Pogledajte celu listu.

Nije mi jasno zašto i Fraser institut i Heritage i dalje izostavljaju Srbiju sa ovih lista. Ovog puta Heritage kaže da je zbog nasilja i političkog haosa u zemlji, a izostavljeni su još jedino Irak, Sudan i Kongo. I da čitaju samo Tržišno rešenje opet ne bi mislili da je ovde sve tako crno.

Boris Tadić je pre nekoliko meseci održao govor u Heritage fondaciji i to u organizaciji Kima Holmesa, urednika Indeksa. Možda bi trebalo da ga podseti da nije više 1999. Ovaj indeks gleda veliki broj ozbiljnih ljudi i nije najbolja reklama imati Srbiju u društvu sa Irakom, Sudanom i Kongom. Za investitore je važnije šta kaže indeks iza kojeg stoje Heritage & Wall Street Journal nego plaćeni oglas na CNN-u.

Restitucija

Evo zašto sam protiv.

Prvo, kada su komunisti preuzeli vlast prvo su ubili mnogo ljudi, onda su političke protivnike poslali u zatvor i prinudni rad, ukinuli su slobodu govora i druge lične i političke slobode i na kraju nas ekonomski, socijalno i moralno sve unazadili. E da, oduzeli su i dosta privatne svojine. Ako naslednici bivših vlasnika imaju pravo na nadoknadu, imaju ga i svi ostali koji su u komunizmu oštećeni. A to su svi. Ko onda plaća odštetu?

Recimo Borislav Pekić je proveo svoje najbolje godine u zatvoru i posle morao da emigrira zato što je u gimnazijskim danima organizovao neku smešnu đačku političku grupu. Ko je više oštećen, on ili neko čijem je dedi oduzet lokal u centru?

Drugo, po predstavnicima Lige za zaštitu privatne svojine država bivšim vlasnicima duguje između 50 i 100 milijardi evra. Ali ko je tačno država? Kada se radi o novcu, država ne postoji -- postoje samo poreski obveznici a država je administrator. Kako to da su poreski obveznici iz 2007. dužni nekome čijim je precima nešto oduzeto 1945? Ako prihvatite da sadašnji građani Srbije jesu dužni i odgovorni za to, onda ne treba samo da vrate tu svojinu, nego i da idu u zatvor zbog komunističke pljačke iz 1945.

Treće, argument liberalnih ekonomista da se restitucijom pokazuje da država štiti privatnu svojinu je samozavaravanje. Restitucija nečega što je odavno nestalo nije zaštita postojeće privatne svojine, nego njena preraspodela. I to klasični slučaj preraspodele kada male i organizovane interesne grupe kao što je Liga za zaštitu (sic!) privatne svojine mogu mnogo da dobiju malim oporezivanjem velikog broja nezainteresovanih građana.

Novi Kongres u akciji 2

Novi demokratski Kongres, i njegova predsednica Nensi Pelosi, u koje su i neki američki libertarijanci, poput Niskanena i Lindsaya sa Cato instituta polagali velike nade da će smanjiti kobni rast federalne države, imaju sledeću agendu:

- povećavaju poreze naftnim kompanijama.
- povećavaju minimalnu nadnicu
- obećavaju da će sprečiti "bilo kakvu privatizaciju" social security sistema,
- obećavaju donošenje zakona kojim će se administrativno određivati cene lekova.

Hladan tuš za sve "optimiste", čini mi se.

Ni sad mi nije jasno na osnovu čega su neki američki libertarijanci očekivali išta pozitivno od demokratskog Kongresa, kad ovi nikad nisu ni obećavali (a kamoli da će uraditi) ništa što bi išlo u pravcu deregulacije i smanjenja države. Naprotiv, kao što vidimo, od prvog časa ne kriju svoje namere da primene standardnu tax and spend filozofiju Demokratske stranke.

A ovde je analiza pitanja ko je pravi pobednik kongresnih izbora, i indirektno objašnjenje najavljenih zakonskih mera, kao i onoga što sledi u budućnosti:

The Democrats’ capture of Congress gives unprecedented power to the Congressional Progressive Caucus (CPC)—the organized left wing of the party. Among its expected 70 members in the 110th Congress, at least seven are slated to chair powerful congressional committees and a dozen or more will head subcommittees. In 2005 the Caucus created a fundraising arm, the American Progressive Caucus Policy Foundation (APCPF), whose capacity to inflict long-term damage on American liberty should not be underestimated.

Dakle, ekstremni levičari unutar Demokratske stranke su dobili krila i 12 novih mesta u Kongresu, a neko očekuje da taj Kongres bude sa više sluha za libertarijanske ideje od prethodnog.

Novi Kongres u akciji 1

Posle Rockefeller-is-out-of-line/">pretnje dvoje uticajnih senatora Exxon mobilu da prestane sa finansiranjem grupa skeptičnih prema alarmističkim teorijama o globalnom zagrevanju, izgleda da je Exxon mobile shvatio poruku. Stopirali su svoje finansiranje skeptičkih grupa poput Competitive Enterprise Institute i Cato Institute, i pristupili pregovorima o smanjenju CO2.

Sapienti sat.

P. S. Mora da su alarmisti toliko uplašeni da histerično na sve načine pokušavaju da ućutkaju nekoliko firmi koje podržavaju skeptike. Pre godinu-dve su tražili da se zabrani knjiga Bjerna Lomborga Skeptical Environmentalist. Imate ovde i ovde neke komentare vezane za delatnosti novih američkih zakonodavaca po pitanju Exxon Mobilea.

Prognoza

Grupne procene daju neočekivano dobre rezultate. U slučaju iz 1907. na stočnoj pijaci 787 prolaznika je igralo nagradnu igru pogađanja težine vola. Neko je posle igre pokupio sve listiće i izračunao prosek. Prosek svih listića je bio 1197, a vo je težio 1198 funti. James Surowiecki ima knjigu "Mudrost gomile" punu ovakvih primera. Iako pojedinačne varijacije mogu biti velike, kod velikih grupa se one u proseku potiru. Veliki broj laika ima bolje šanse da pogodi neku veličinu ili nešto predvidi nego mali broj eksperata.

Mnogo manja grupa laika okupljena oko Centra za slobodno tržište, uključujući i mene, igrala je nagradnu igru prognoze izbora. Na prethodnim izborima grupna prognoza CST je bila veoma blizu konačnim rezultatima. Ovo je sadašnja prognoza:

• SRS -- 86 mandata
  
• DS -- 68
• DSS&NS -- 49
• G17+ -- 16
• LDP & Co -- 19
• Stranka vojvođanskih Mađara -- 4
• Liga za Sandžak -- 3
  
• Koalicija Albanaca Preševske doline -- 2
• Mađarska sloga -- 2
• Unija Roma Srbije -- 1

Izlaznost: 53.6%

Srpski univerzitet u bolonjskoj močvari

Kritika bolonjskog procesa u Vremenu. Prava insajderska - autor Dušan Pavlović sa FPN. Njegova analiza kaže otprilike bolonjski proces unosi samo formalne promene na državnim univerzitetima. Meni je ovo logična opservacija, pošto ne izgleda prirodno da subjekt i objekt reforme budu isti ljudi. Mada, ko zna, ako se baron Minhauzen izvukao iz močvare vukući samog sebe za perčin... Izgleda da Pavlović prećutno sumnja u kapacitete srpskog akademskog Minhauzena (ali o tome najmanje govori). Cela priča počinje da se vrti oko - države.

Kvalitet obrazovnog procesa po Bolonji zahteva male grupe, mentorski pristup i slično. E sad, kako to postići na fakultetima koji imaju sumanute cifre upisanih studenata? Pavlović rešava jednačinu za uspešan izalazak iz močvare:

Varijanta A: povećati broj nastavnika. To bi značilo smanjenje plata svima, probleme oko pronalaženja kvalitetnog kadra, problem sa prostorom. Ne ide.

Varijanta B: smanjiti broj studenata. To bi značilo manje školarina, odnosno manje para, odnosno manje plate nastavnika. To bi značilo i manje sredstava iz budžeta. Ne ide.

Varijanta C: smanjiti broj studenata i povećati školarine. To bi bilo "socijalno neprihvatljivo" (citiram). Ne ide.

Varijanta D: smanjiti broj studenata prema proceni fakulteta, povećati budžetska sredstva fakultetima tako "da uprave fakulteta, prilikom pravljenja te procene, ne budu opterećene novcem i platama". Bingo. Ovo je za Pavlovića pravo rešenje. Ako se to ne uradi, doći će do pogubnog ishoda tržišne bitke između privatnih i državnih fakulteta: odliva kadrova i studenata sa državnih fakulteta...

Ja stvarno ne znam zašto tu "katastrofu" Pavlović ne posmatra sa vedrije strane. Uprava i nastavnici konačno će moći da prestanu sa ponižavajućim cenkanjem oko broja studenata. Država će imati manje troškove oko nalaženja dovoljnog broja hangara da smesti one hiljade i hiljade nesrećnika koji upisuju državne fakultete. Da ne pominjem dobrobit studenata (u svim ustanovama). Državni fakulteti će nastaviti da žive u srećnoj zajednici living apart together, neće država dirati svoje omiljene feudalce. To smo već videli. Ceo sistem je istumban (bar formalno), novi zakon je uveden, svi su u bolonjskoj močvari do guše,..a jedina organizaciona promena za koju znam na državnim fakultetima jeste onaj anšlus više škole za vaspitače koji je nedavno izvrši Učiteljski fakultet u Bgd.

Ulaganje u obrazovanje?

Kada vidim kako "efikasno" može biti konstantno i rastuće ulaganje u obrazovanje, stvarno ozbiljno posumnjam u ekspertizu ljudi iz mnogih srpskih stranaka. Bar što se tiče obrazovanja.

Politiko-guruima koji nas navlače da meditiramo uz mantru Ulaganje u obrazovanje = bolje obrazovanje, evo malo razočaravajućih podataka. Ovu Plemenitu Istinu obaraju podaci iz jednog srodnog obrazovnog sistema (makar po efikasnosti). Poslednjih 30 godina u Francuskoj cena školovanja učenika osnovne škole povećana je za 80%. To je imalo sledeće efekte: 6% sedamnaestogodišnjaka danas ima ozbiljne teškoće u čitanju, a 60 000 mladih napusti obrazovni sistem svake godine bez kvalifikacija.

Web-glasač

Probajte ovde da testirate svoje političke stavove, a oni će vam zauzvrat reći kojoj stranci u Srbiji ste najbliži. Test je malo left biased, mislim da je neka omladinska grupa za ljudska prava, ali nije loša zabava.

Ja sam ispao SPO-ovac.

Bušova nova iračka politika

Pre nekoliko dana, američki predsednik je objavio svoju novu strategiju za Irak, po kojoj će posleti dodatnih 21 000 vojnika tamo da bi pomogli iračkoj vladi u stabilizovanju situacije. Uzgred, on je jasno opisao Iran kao zemlju koja podržava teror u Iraku, što uopšte nije u skladu sa preporukama ISG koji su tražili, između ostalog, povlačenje i pregovore sa Iranom i Sirijom. Tako da bi se moglo reći da je mlađi Buš odbio da sluša savetnike svog tate, što po meni treba pozdraviti.

Od komentara, ovde je pohvalni tekst o novom Bušovom iračkom kursu, ovde Cato-v uobičajeni pledoaje za povlačenje i priznanje poraza, a ovde mislim najbolji, Heritage-ov izveštaj.

Imidž je sve, žeđ je ništa

Italijanski automobilski tim Draco Multiracing zahvalan je srpskim poreskim obveznicima:

We are grateful for the interest shown in Serbia (which has involved many important bodies from the Ministry of Sport to many big industry) concerning this project and which permitted it to be finalised... The country is investing greatly in sport and in young people taking part in sporting events and for this reason it believes that the project drawn up for Pavlovic is a good step to go towards the world of Formula 1, and for the image of the country as a whole.

Državne firme i budžet Srbije podržavaju vozača Miloša Pavlovića iz potpuno opskurnog razloga -- ako Miloš osvoji šampionat u kojem sada vozi imaće šansu da se oproba za Formulu 1, pa ako mu i to uspe, Srbija kao celina imaće koristi od toga. Popraviće nam se (ionako dobar) imidž. U međuvremenu Miloš vozi, a vlasnici timova su zahvalni Srbiji.

Ta priča sa ulaganjem u imidž cele zemlje mi nikako ne ide u glavu. Brazil je imao ne Miloša nego Airtona Senu, a Pelea, Romaria i ostale da i ne pominjem, ali nisam primetio da im je nešto pomoglo. A možete li da se setite nekog Novozelanđanina?

Boža završava za Harvard

Sa mojim profesorom sa Harvarda dogovorio sam se da svake godine tri do pet naših studenata tamo studira.

Izgleda da je Harvard ukinuo standardnu proceduru prijema. Sada treba samo da se javite premijeru Đeliću.

Nije samo jasno da li to već važi ili će važiti samo ako on postane premijer. Ako je prvo, šta se čeka? Ako je drugo, nije li to ucena?

Ekonomski program LDP-a

Ovde sam ukratko raspravljao o ekonomskim programima DS i G 17 plus.

Međutim, sad nam je predstavljen i program LDP koji je pisao Vladimir Gligorov.

To izgleda dosta bolje od svega drugog što se može pročitati kod naših stranaka. Liberalizacija otvaranje, smanjenje državne potrošnje, državnih intervencija u privredu itd. Posebno značajnim smatram obećanje da treba smanjiti potrošnju države ispod 40% GDP, naglašavanje fiskalne decentalizacije i veće uloge tržišnih mehanizama u zdravstvu, školstvu i penzionom sistemu.

Iako i u ovom programu ima neodređenog fraziranja, ipak, program je daleko ispred svih drugih koje sam do sada video po jasnoći mera koje perdlaže i stepenu njihovog tržišnog usmerenja.

Kao što Washington Post i WSJ podržavaju kandidate pred izbore, evo da ja kao deo TR predložim: ako uopšte glasate na narednim izborima - glasajte za LDP koaliciju.

Boudreaux o globalnom zagrevanju

Ovde. Svako ko zna o kome pričam ne potrebuje dalje ubeđivanje da čita. Za one koji ne znaju - Donald J. Boudreaux, dekan Ekonomskog fakulteta na George Mason Univerzitetu, i moderator Cafe Hayek bloga.

Antitrust u Evropi

Dobar tekst gde se analizira praksa evropske antimonopolske politike u slučajevima Grundig United Brands. Staro pravilo da antitrustni zvaničnici teže da umesto potrošača odluče šta je korisno za njih i ovde je na delu. Sledeća dva pasaža opisuju neke elementarne činjenice koje bi bile dovoljne da se ti zakoni potpuno ukinu:

After the antitrust measure, then, the market is not more competitive. Instead it simply has a different competitive structure. Is the post-intervention structure more efficient than the unhampered one? Because this intervention favors one group of customers at the expense of another, it is impossible to tell. What we can know is that the structure of the competition has been changed away from the pattern driven by consumer demand toward a criterion arbitrarily determined by the antitrust authority,
i
From an economical point of view, however, the cost of entry cannot be considered a barrier to entry. Of course, every business requires initial investments and the larger the business the higher will be the upfront cost. But to consider the cost of entry an illegitimate barrier is to say that anyone — no matter how poor, inexperienced, or inefficient — should be able to compete with United Brand.

Ekonomisti o politici

Teskt Branka Milanovića i reakcija Vlade Gligorova. Glavno pitanje je da li je SRS "sistemska" stranka. Milanović kaže da nije, Gligorov kaže da ako SRS nije, onda po istim kriterijumima ni neke druge kao DS ili DSS nisu.

Ja vidim zašto je SRS ekstremna, ali ne vidim zašto nije sistemska. To su postali na izborima 2000. godine kada su posle prebrojavanja glasova među prvima proglasili Koštunicu pobednikom. Par godina kasnije DS je manipulisao poslaničkim karticama i glasanjem u Skupštini Srbije. Po pitanju prihvatanja pravila igre izborne demokratije, SRS je jedna od boljih na srpskoj političkoj sceni.

Opet bizarno o slobodnoj volji

Nedavno sam imala komentar o tekstu iz Economist-a u kome se prognozira kako će liberalna teorija uskoro izgubiti smisao. Poenta tog teksta bila je sledeća: liberalizam počiva na slobodnoj volji, a nje više neće biti kada hiper-uber nauka otkrije sve determinizme koji deluju u prirodi&društvu, a koji su, naravno, obavezno materijalni, hemijski, fizički...

Autor je naveo primer nekakve totalno nevoljno indukovane pedofilije, odnosno slučaj čoveka koji (samo?) zbog tumora postaje pedofil. Sličan slučaj nađoh ovde: duboko religiozni čovek izgubio je seksualne inhibicije nakon pada sa krana. Postao je gotovo raspomamljeni seksualni manijak i počeo vrlo neprikladno da se ponaša za jednog finog oženjenog, posvećenog i religioznog tipa. Elem, kakve veze imaju budućnost liberalne misli, sloboda volje i ovaj nesrećni čovek? Epilog priče je u tome što je dotični Mr. dobio naknadu od 3 miliona funti za ovu svoju bizarnu nezgodu. Eto ga liberalizam. Živ i zdrav. Slobodna volja metafizičarima, sloboda volje liberalima!

Surovo i s predumišljajem

Evo šta je uradio ovaj Ivy League profesor ekonomije. Neverovatno. Ovde još.

Ne znam šta se dobija za ovo, ali u Pensilvaniji ima smrtne kazne.

Slava mu!?

Politika ne prestaje da žali za Sadamom. U svečanom tonu:

Нема сумње да је Садам био окрутни диктатор. Био је уверен да је све што је чинио радио за величину Ирака. Зато је без кајања стао под вешала. Одбио је повез преко очију, није ни врат хтео да повије док су му намицали омчу.

Posebno su osetljivi što je vešanje izvedeno jutro pre Bajrama i što ga dželat nije sačekao završi molitvu. Možda oni jesu ali Iračani nisu. Svi znaju da je Sadam do svrgavanja bio potpuni nevernik koji se samo povremeno prikazivao u religioznom svetlu da bi odobrovoljio narod. Njegov sin Udaj je imao specijalnu palatu sa haremom i kolekcijom alkohola, kao pravi musliman. (Drugi je čuvao tigrove). Ubio je sve najveće šiitske sveštenike koje je stigao -- između ostalih i celu porodicu al-Sadr, zbog čega sada mladi i neuki Muktada kao jedini preživeli al-Sadr može da radi šta hoće. Niko drugi nego Sadam nije kriv i za postojanje fenomena Muktade. Pa naravno da će njegovi sledbenici snimiti i staviti na internet.

Ministry of Silly Walks

Pajtonovci bi danas našli nepresušnu inspiraciju u inovacijama francuske politike&birokratije. Nakon ministarstava socijalne kohezije, solidarnosti, decentralizacije i sličnih bizarnih tela, naziremo uvođenje još jednog - za beskućnike. Nova politička mantra glasi kao ona reklama: "Gajba za sve"! Širak planira da realizuje ljudsko pravo na stan. Kome trebaju kvadrati, ode kod nadležnih i nema više niko da kampuje pored Sene. Ta performativna parada sa beskućnicima je, usput budi rečeno, divan primer rentsikerske škole smera "uhvati na sentiš" koju praktikuje organizacija zabavnog naziva Deca Don Kihota ( "Les Enfants de Don Quichotte").

Ne znam šta je brižnu Marijanu sprečavalo do sada u realizaciji ovog plemenitog prava na stan(kad ga i francuski ustav pominje). Možda to što ideja mnogo liči na scenario za nastavak onih dragih serija Leteći cirkus...ili Yes, Prime Minister?

Nauka, bre

Svetska oligarhija, dok u potpunosti ne ostvari svoj cilj – potčinjavanje svojim interesima privrede određene konkretne zemlje i izvlačenjem iz njih maksimalnih profita – nekoliko godina unapred pronalazi i priprema domaću kvazi elitu (pre svega, mondijalističke provinijencije koja po svom mentalnom sklopu ima materijalistički pogled na svet i u skladu sa njim usvojeni sistem vrednosti) koja bi u pogodnom trenutku zauzela ključna mesta u državi. Kada se stvore političke pretpostavke za to, od naročitog značaja je da se pripadnici te elite nađu i na mestima sa kojih treba da se kreiraju i sprovode ekonomske promene u zemlji. Preko njih se nude već gotova rešenja za vođenje ekonomske politike (po pravilu, u duhu Vašingtonskog konsenzusa ), predlažu se i “nezavisni” ekonomski eksperti i savetnici iz inostranstva, te se obećava izdašna ekonomska pomoć.

Ovo je sa sajta onog naučnog časopisa kojeg, kako smo saznali, osim Telekoma Srbije finansira i Ministarstvo za nauku itd.

Hvala ti Ivice

"Mi smo 10 godina uspešno čuvali Srbiju od tranzicije"
Ivica Dačić

Što se mene tiče ovo je izjava godine 2007, takmičenje je završeno.

Čudesno jak dinar

Za Mlađena Kovačeviča rast dinara je čudo:

Као један од индикатора пада конкурентности привреде, али истовремено као последица прецењене вредности националне валуте, јесте изражен раст спољнотрговинског и дефицита текућих трансакција са иностранством. ...
Додајмо да је у прошлој години био готово девет пута већи него 2000. године. Иако у таквим условима вредност динара расте, а приори је јасно да је то последица стицаја околности, боље рећи тешких деформација и на страни понуде и на страни тражње девиза. Поготово је нелогично да је амерички долар толико изгубио вредност према динару, ако се зна да Србија ни у једној битној делатности, у последњих неколико година, па ни у 2006, није смањила огроман јаз у односу на привредна кретања у САД.

Akademik Kovačević iznosi teoriju da spoljnotrgovinski bilans i kurs zavise od konkurentnosti; da konkurentnost Srbije pada u odnosu na SAD a deficit raste; ali da dinar, umesto da zbog toga pada u odnosu na dolar, nekako ipak raste.

Dakle iznosi teoriju, onda kaže da je stvarnost demantuje, i onda to nazove čudom! Kaže nelogično je. Ne pada mu na pamet da mu je možda teorija pogrešna. Teorija je u redu, ali greši dinar, nije obavešten u kojem smeru treba da se kreće.

Već sam se izjašnjavao na blogu i drugim mestima, ali da ponovim šta mislim o ovome: Kurs dinara raste zbog velikog priliva investicija, doznaka i donacija u zemlju i što Vlada ograničavanjem izlaska kapitala i destimulisanjem uvoza ne dozvoljava devizama da izađu iz zemlje. Deficit postoji zbog te iste stvari, velikog priliva deviza. Da nema ograničenja izlazu deviza iz zemlje deficit bi bio još veći (što bi bilo dobro) a kurs dinara prirodno niži (što bi takođe bilo dobro). Takozvana konkurentnost nema veze sa ovim. I spoljnotrgovinski bilans i kurs su najvećim delom posledica kapitalnih tokova.

O tzv. apsorpcionom kapacitetu ekonomije

Lihtenštajn ima više registrovanih firmi nego stanovnika.

Mit

Ako bacite žabu u vrelu vodu odmah će skočiti napolje. Ali ako je stavite u hladnu i polako zagrevate, ostaće u vodi i kuvati do smrti.

To ipak nije tačno.

Prazno 14 ambasada zbog stranačkih interesa!

Blic je u panici, ne zna šta da radi...

A šta bi se tačno promenilo da je tih 14 ambasada puno?

Diplomatija je najprecenjenija državna funkcija. Srbiji je dovoljno desetak ambasada u svetu. Letos kad je počeo rat u Libanu mediji su osuli drvlje i kamenje po Ambasadi Srbije u Siriji zaduženoj i za Liban jer nije na vreme pomogla famoznom Marku Ristanoviću da se evakuiše iz Libana. Pa šta je ambasada, osiguravajuće društvo? Osim nekoliko ključnih ambasada kao što su Vašington, Brisel, Moskva itd. Srbiji je potrebno vrlo malo stalnih misija. U principu ambasade najviše koriste dijaspori, tj. onima koji i ne plaćaju porez za njih.

Ali diplomatija je uopšte prekrivena misterijom i prećutno se podrazumeva da se u tim ambasadama nešto važno dešava. To važi i za druge zemlje, ne samo Srbiju.

NSPM

Nova srpska politička misao se upravo diskvalifikovala. Obratite pažnju na ktitora na vrhu sajta. Ko će pomoći ako ne javno preduzeće, čiji je direktor slučajno u rukovodstvu DSS-a.

Što ne znači da ponekad nemaju dobre tekstove, npr. kolega Janković ili Zoran Ćirjaković.

Kampanja?

Kako je moguće da u jeku predizborne kampanje neko obećava povećanje poreza? Da li je Parivodić zaboravio na izbore ili glasače u Srbiji porezi i te sitnice ne interesuju?

Skoro savršen post

David Boaz.

Redakcijski komentari

Ne znam na osnovu čega naši mediji donose ovakve zaključke. Ovo je iz redakcijskih komentara:
Danas:
Taj svet je mirno, gotovo bez glasa protesta, posmatrao lakrdiju od suđenja u Bagadu, koje se svelo na puki preki sud gde se od prvog udarca čekića presedavajućeg sudskog veća znalo kakav će biti konačan ishod.
Politika:
Остало је запамћено и да су америчке окупационе власти у Ираку одмах по „ослобађању” ове несрећне земље суспендовале смртну казну и да су је вратиле на снагу пошто је Садам ухваћен, с намером да и на њему буде примењена. Садаму је судио „ирачки” суд, али су Американци обучавали судије и плаћали судске рачуне.

Ovi komentari su toliko proizvoljni da je žalosno na kojem nivou se odvija javna rasprava u Srbiji. Ni izdaleka ne odgovaraju istini. I ne radi se o drugačijem mišljenju, već o falsifikovanju podatka.

Zbog čega je suđenje bilo lakrdija kao što kaže Danas? Tužilac je izabrao jedan lako dokaziv slučaj od mnogih koje je mogao. Svedoka je bilo na pretek a zločin jasan.

To da je smrtna kazna uvedena zbog Sadama, kao što kaže Politika je notorna neistina, što je poznato svakome ko i površno prati Irak. Smrtna kazna je uvedena iračkim ustavom. Ustav su pisali Iračani i stranci nisu mogli da učestvuju u procesu. UN, Ambasada SAD ili organizacije kao USAID su pokušavale da se umešaju ali im nije polazilo za rukom. Dobile su gotov tekst ustava kada ga je irački ustavni komitet završio. Smrtnu kanzu je bilo ukinulo okupaciono administraciono telo za vreme svoje prelazne vlasti, ali su je onda Iračani sa predajom vlasti ponovo ustavom uveli.

Enron i ekonomisti

Jonathan Weil je novinar koji je prvi posumnjao da Enron nije tako sjajan kao što je izgledalo. Njegov članak je 2000. izazvao lavinu reakcija što se završilo bankrotom Enrona.

Weil and the Enron officials then had a long conversation about how certain Enron was about its estimates of future earnings. “They were telling me how brilliant the people who put together their mathematical models were,” Weil says. “These were M.I.T. Ph.D.s. I said, ‘Were your mathematical models last year telling you that the California electricity markets would be going berserk this year? No? Why not?’ They said, ‘Well, this is one of those crazy events.’

Ceo tekst.

Protest protiv dolaska 2007

U Parizu.

Da država stane iza nas

Aleksandar Šapić nam želi:
Najveća želja velikog vaterpolo asa je da u našoj državi konačno svi počnu da žive kako treba, a recept za tako nešto vidi u velikom radu i u jakoj državi koja će stati iza svojih građana.