Kralj sunce i njegove sluge

U Španiji je upravo vlada donela "kraljevski dekret" kojim se uvodi porez svakome ko "ilegalno" pokušava da koristi sunčevu energiju za sopstvene potrebe, recimo stavljanjem sve jeftinijih solarnih ploča na krovove. Porez je dovoljno visok da svakom ko bi hteo da instalira sopstvenu solarnu poloču čini mnnogo isplativijim da kupuje struju od postojećih dobavljača. Što je verovatno sve što treba da znate o razlozima za ovaj porez.

Interesantna je evolucija načina na koji su socijalno odgovorne vlade kroz istoriju štitile svoje proizvođače ugrožene nelojalnom konkurencijom sunca. U 19 veku francuska vlada je po rečima Frederika Bastiata bila suočena sa peticijom proizvođača sveća da se zabrani korišćenje sunca, nametanjem obaveza vlasnicima "stambenih objekata" da postavljaju zavese, roletne i druge zamračivače. Danas španska kraljevska vlada zabranjuje postavljanje solarnih ploča da bi zaštitila hidro-elektrane i proizvođače i distributere prirodnog gasa. Jedina razlika je u napretku tehnologije, logika je ista. I da, umalo da zaboravim, Bastiatova "peticija proizvođača sveća" je crnohumorna satira na račun protekcionizma, dok je španski "porez na sunce" stvarnost.

Asimetrične informacije 2

Dušan i ja nastavljamo raspravu na temu asimetrije informacija i zdravstvenog osiguranja. Ovde je Dušanov inicijalni članak, ovde je moj odgovor, a ovde je Dušanov odgovor na odgovor.  Kako ne bi postalo preteško pratiti ko je šta kada rekao (što je uobičajen problem u ovakvim raspravama), pokušaću da idem tačku po tačku. Citat Dušanovih reči je dat italic fontom.

1. Mislim da Marku nedostaju teorijski i empirijski dokazi za tvrdnju da je tržište efikasnije od države u slučaju eliminisanja negativne selekcije.

Ja to nikada nisam ni tvrdio. Naravno da država, uvođenjem obaveznog zdravstvenog osiguranja, u potpunosti rešava problem negativne selekcije, dok tržište putem različitih cena u zavisnosti od rizika taj problem rešava na svakako ne idealan način. Ja mislim da to uopšte nije sporno. Naravno, kada je osiguranje obavezno, onda nikakve selekcije ni nema, ni pozitivne ni negativne, jer prosto svi moraju da budu osigurani, hteli to oni ili ne.

Moja tvrdnja je da a) problem negativne selekcije kod zdravstvenog osiguranja nije preterano ozbiljan jer osiguravajuća društva mogu da relativno dobro procene rizik i adekvatno ga naplate i b) iako država može da reši taj (manji) problem, to sve jedno nije dovoljno dobar argument za državnu intervenciju jer je korist verovatno manja od štete. Ja, inače, mislim da je neki oblik državne intervencije u zdravstvu danas praktično nemoguće zaobići, ali da bismo znali šta tačno "država treba duradi" treba prethodno tačno da identifikujemo problem. A, po meni, državna intervencija će pre dovesti do problema negativne selekcije nego što će ga rešiti, time što se insistira na jedinstvenoj ceni zdravstvenog osiguranja.

2. Marko me kritikuje zbog toga što pretpostavljam da ljudi znaju koliko su bolesni, a da osiguravajuća društva (OD) to ne znaju. U tome se sastoji informaciona asimetrija: vi znate nešto što drugi ne zna. Zaista, kako OD može da zna da li sam sklon da pijan sednem za volan, da li redovno posećujem ginekologa, da li redovno dajem krv na analizu, da li me suprug fizički maltretira, koliko cigareta i masnoće dnevno unesem u svoj organizam, kakvim se poslom bavim (da li ceo dan provedem na nogama, pa dobijem proširene vene; ili ceo dan sedim ispred računara i zaradim spondilozu) itd? 

Naravno da OD ne može neke stvari da zna ex ante, ali svakako može da zna ex post. Dakle, ugovor o zdravstvenom osiguranju može da navede (i, koliko ja znam, obično i navodi) sve različite slučajeve u kojima će OD odbiti da pokrije troškove lečenja. Na primer, ako voziš pijan, pa se povrediš, OD može da odbije pokrivanje troškova. Što se tiče poseta ginekologu, broja analiza krvi, naravno da OD te informacije ima - pa ono plaća te preglede! Broj popušenih cigareta i količina unesene masti se ne mogu direktno videti, ali se mogu videti efekti - rendgenski snimak pluća i analiza krvi pokazuju stanje pluća i visinu holesterola i ostalih masnoća u krvi, a to je ono što je zaista bitno - različiti ljudi različito reaguju na unete masti, tako da nije sam unos ni toliko bitan, već stanje krvnih sudova i srca. Ja tu zaista ne vidim problem.

U stvari, ovde mi nije jasno zašto Dušan toliko forsira priču o tome da pacijent/osiguranik zna više od OD/lekara. Ako igde postoji problem sa asimetrijom informacija kod zdravstvenih usluga, onda je problem u tome što lekar zna više od pacijenta. Ja ne mislim da je potencijalni problem u tome što rizični pacijent može da prevari OD, već u tome što pokvareni lekar može da prevari pacijenta da radi analize i različite zahvate koji uopšte nisu potrebni, a kako bi sebi obezbedio posao i naplatio novac od osiguranja. Sva sreća, pa i za to postoji kakvo-takvo tržišno rešenje - traženje mišljenja od drugog lekara.

3. U narednih nekoliko pasusa Dušan navodi primer koji je manje-više realan. U nekom trenutku, kada napune dovoljno godina, zdravstvena zaštita nekih ljudi postaje skuplja. Dušan ispravno navodi dva moguća rešenja tog problema - ili će taj trošak da se "razlije" na sve, ili će cena za ove "skuplje" morati da skoči. Ukoliko se primeni prvo rešenje (jedinstvena cena), ovi zdraviji će prosto napustiti sistem, jer plaćaju više nego što je njihov očekivani trošak budućeg lečenja. Ukoliko se primeni drugo rešenje (gde je cena prilagođena riziku), Dušan tvrdi da će osiguranje postati preskupo za bolesne i/ili siromašne i kaže da se suštinski to dogodilo u Americi pre Obamacarea.

Sve ovo je, zanemarujući neke ne previše bitne detalje, tačno. Ali, mora se primetiti da u slučaju tržišnog rešenja (naplaćivanje cene koja je proporcionalna tiziku) problem negativne selekcije ne postoji. Do problema negativne selekcije dolazi samo ako država zabrani cenovnu diskriminaciju u skladu sa rizikom. Država dakle generiše problem negativne selekcije, a ne rešava ga.

Ostaje pitanje šta onda raditi sa bolesnim, a siromašnim ljudima. Ko treba da plati za njihovo lečenje? Dobro pitanje, ali o tome ću nešto napisati narednih dana, jer mislim da nema veze sa asimetrijom informacija.

4. Gorenapisano je bio moj odgovor na centralnu tezu: da bi se sprečilo da najzdraviji počnu da napuštaju sistem osiguranja, neophodno je da neku primora ljude da ostanu u sistemu. 

Da, ali samo ako se insistira na politici - ista cena osiguranja za sve.

Takođe, ja ne vidim kakve to tačno veze ima sa asimetrijom informacija. Čak i da su svi savršeno informisani, da i pacijenti i OD znaju tačno budući trošak lečenja, do negativne selekcije će doći isključivo ukoliko se insistira na jedinstvenoj ceni. Ali, problem je u jedinstvenoj ceni, ne u asimetriji informacija.

5.  Da li je državna intervencija univerzalno rešenje za probleme koji se javljaju na tržištu zdravstvenog osiguranja? Ne, nije. Kako Marko ispravno primećuje, obavezno državno zdravstveno osiguranje stvara problem moralnog hazarda (Zašto bih pazio na zdravlje ako znam da sam osiguran?). Ali ja zapravo nigde nisam tvrdio da je državna intervencija univerzalno rešenje za tržište zdravstvenog osiguranja, već da državna intervencija rešava problem negativne selekcije koji proizilazi iz asimetrije informacija.

Ako je samo to bila tvrdnja, onda se ja u potpunosti slažem. Kao što sam na početku posta već i rekao, naravno da se uvođenjem obaveznog osiguranja rešava problem negativne selekcije. 

Ali, to ne znači da je to pametno rešenje, meni to liči na ubijanje muve bazukom. Jeste, muve su problem i stvarno znaju da nerviraju, ali da li rešavanje problema muva opravdava ispaljivanje bazuke u sopstvenom stanu? Verovatno ne. 

Država neke probleme može svakako da "reši" bolje nego tržište. Uzmimo na primer zagađenje vazduha koje država može lako da reši, tako što bi zabranila industriju i korišćenje motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Tržište može da proba da reši problem zagađenosti, ali tako efikasno rešenje, koje bi u potpunosti "rešilo" problem zagađenosti tržište svakako ne može da pronađe. Ali, u tom slučaju, ako mene pitate, lek je gori od bolesti.

6. Naposletku, Marko uočava da ovde onde brkam zdravstvenu uslugu i zdravstveno osiguranje, jer to nije isto. Slažem se. Mislio sam na tržište zdravstvenog osiguranja, ne na tržište zdravstvenih usluga. Izvinjavam se što sam bio neprecizan i tako možda zbunio neke čitaoce. Nepreciznost, međutim, nije uticala na suštinu argumenta. 

Ja mislim da razlika jeste suštinska, nisam to naveo samo zato što sam cepidlaka. Ljudi ne žele dobro zdravstveno osiguranje, ljudi žele dobru zdravstvenu zaštitu. Svi su u Srbiji nominalno osigurani, a opet daleko od toga da su zadovoljni. Zašto? Pa zato što im nije stalo do osiguranja, već do zdravstvene zaštite, do kvaliteta, dostupnosti i cene konkretnih zdravstvenih usluga. 

Dakle, to što je možda tržište privatnog zdravstvenog osiguranja neefikasno, ne znači da je nužno da se država umeša, ako je cilj dobro funkcionisanje zdravstvene zaštite. Evo jedne analogije.

Zamislite državu u kojoj se razmišlja o uvođenju prehrambenog osiguranja. Recimo da neko proceni da je sadašnji sistem, gde se hrana plaća "iz džepa" nepravedan jer ima ljudi koji su gladni, pa zbog toga žele da uvedu sistem osiguranja protiv gladi. Ideja je da, kada ogladnis, prosto odes u prodavnicu, kupiš hranu, a račun plati osiguravajuće društvo. Neki ekonomista razmotri probem i kaže da će privatni sistem biti neefikasan zbog negativne selekcije - OD ne može unapred da proceni ko koliko jede, moraće da utvrdi jedinstvenu cenu, što dovodi do toga da oni koji malo jedu ne žele osiguranje, tako da se sistem raspada jer ostaju samo žderonje, a cena je veoma visoka. Na osnovu toga, ekonomista zaključuje da je nužno uvesti obavezno osiguranje, kako bi sistem bio održiv. Gde je greška u analizi?

Pa greška je u tome što je uopšte pretpostavljeno da je osiguranje dobar mehanizam za rešavanje ovog konkretnog problema. Dakle, samim tim što privatno prehrambeno osiguranje ne može da funkcioniše, to nikako ne znači da tržište hrane ne može da funkcioniše, a to je ono što je bitno. Nije ljudima bitno da budu osigurani, bitno im je da ne budu gladni (bolesni). Meni se čini da sadašnji sistem državnog zdravstvenog osiguranja ima upravo karakteristike navedenog prehrambenog osiguranja, jer pokriva i neke troškove koji su mali, redovni i potpuno predvidivi.

Mi ne znamo kako bi tačno funkcionisalo tržište zdravstvenih usluga da nema državnog osiguranja i drugih državnih regulacija (poreski podsticaji, sertifikacija zdravstvenih radnika i ustanova, regulacija lekova i slično). Ja mislim da bi uloga privatnih osiguravajućih kuća u potpuno privatnom sistemu bila relativno mala (recimo, možda bi pokrivali 30-40% ukupnih troškova), da bi ljudi uzimali zdravstveno osiguranje samo za ekstremno retke i velike troškove (recimo, komplikovane i skupe operacije, duge boravke u bolnici, hemoterapiju), a da bi veliki deo troškova (pregledi kod lekara opšte prakse, rutinske operacije, zubari, naočare) plaćali iz džepa. Moguće je čak i da bi neko preuzeo deo tih troškova na sebe. Recimo, meni nije nezamislivo da velike firme, koje zapošljavaju hiljade ljudi, otvore ambulante za svoje zaposlene (kao što sada mnoge firme imaju menze), gde bi rutinski pregledi i neki manji medicinski tretmani bili besplatni, ili veoma jeftini, za zaposlene i njihove porodice. Takođe, ne sumnjam da bi neke nevladine organizacije (poput, recimo, verskih zajednica) osnivale bolnice, kao i da bi neki lekari, bilo iz altruističkih, bilo iz marketinških razloga, ponekad radili za džabe. 

Poenta je da mislim da se sada zdravstveno osiguranje izrodilo u nešto što sa pravim osiguranjem nema previše veze. Pravo osiguranje podrazumeva relativno nisku verovatnoću nekog događaja koji može da ima katastrofalne finansijske posledice po osiguranika. Državno plaćanje aspirina ili vađenje zuba prosto, po mom mišljenju, ne zadovoljava taj kriterijum. 

Asimetrične informacije

Dušan Pavlović je objavio post u kojem, kroz primer negativne selekcije u zdravstvu, pokazuje zašto je u načelu potrebna država, odnosno zašto je u konkretnom primeru potrebno državno zdravstveno osiguranje.

Mislim da Dušan u postu pravi nekoliko grešaka, probaću da ih sistematizujem ovako.

1. Dušan prvo kaže:

Može li svako tržište bez pomoći državne intervencije da obezbedi uslugu koja se na tržištu? Tvrdim da postoje tržišta gde to nije moguće. Radi se o tržištu zdravstvenih usluga (i još nekim na kojima se prodaje osiguranje). Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi.

Dušan olako prelazi sa "tržišta zdravstvenih usluga" na "zdravstveno osiguranje". To svakako nisu iste stvari (kao što tržište kasko osiguranja i tržište automehaničara nisu iste stvari), finansiranje zdravstvenih usluga putem zdravstvenog osiguranja je relativno nova stvar, milenijumima je pružanje zdravstvenih usluga funkcionisalo u potpunosti bez osiguranja - pozoveš lekara, on dođe, pregleda te, prepiše terapiju, ti mu platiš i to je to. Dakle, možda tržište zdravstvenog osiguranja ne funkcioniše (to ćemo videti kasnije), ali čak i da je to tako, ne znači nužno i da tržište zdravstvenih usluga ne funkcioniše.

2. U sledećim rečenicama ima par problema:

Zdravstveno osiguranje može da funkcioniše jedino ako ga kupi dovoljno veliki broj ljudi. Ali osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija). Zamislite sada da se društvo sastoji od 100 pojedinaca. Od toga 50 spada u grupu zdravih, a 50 u grupu sklonih češćem razboljevanju. (Nazovimo ove druge uslovno “bolesniji”. To su ljudi koji možda imaju genetske predispozicije za bolesti, manje vode računa o zdravlju, ili su stariji pa se lakše razboljevaju.)

Prvi problem je kada Dušan kaže "osiguravajuće društvo (OD) ne može znati pouzdano zdravstveno stanje svakog pojedinca (informaciona asimetrija)". To je svakako tačno, ali to uopšte nije nužan uslov za iole efikasno tržište, naročito kada govorimo o osiguranju. Ni na tržištu osiguranja protiv požara osiguravajuće društvo ne zna "pouzdano" koja kuća ima koju šansu da izgori. U stvari, kada bi OD znalo pouzdano kakvo je zdravstveno stanje kog pacijenta, uopšte ne bi bilo potrebe za osiguranjem - rizik je preduslov postojanja tržišta bilo kog osiguranja.

Drugo, pojam "informacione asimetrije" uopšte ne znači da jedna strana (u ovom slučaju osiguravajuće društvo) ne može pouzdano nešto da zna, već da jedna strana u transakciji zna više od druge strane. Sada se zapitajte - koliko je česta situacija da neki čovek zna više o svom zdravlju nego lekar nakon temeljnog pregleda? Mislim, da je tako, lekari nam ne bi ni trebali - mi idemo kod lekara upravo zato što oni o našem zdravstvenom stanju mogu da znaju više nego mi, mi idemo kod njih da nam oni kažu šta nam fali. Naravno, nekada je neke stvari moguće sakriti od lekara, ali ukoliko lekar ima nalog od osiguravajućeg društva da vas temeljno pregleda, stvari nije tako lako sakriti.

3. Treće, primer koji Dušan navodi (sa zdravim pacijentima čije bi osiguranje koštalo 1 i bolesnim čije bi osiguranje koštalo 10) uopšte ne pokazuje da bi tržište lečenja bilo neefikasno, već, upravo pokazuje da bi tržište bilo efikasno - oni čije lečenje košta 10 bi platili 10, a oni čije lečenje košta 1 bi platili 1.

Osnovni problem sa Dušanovim primerom je što nema rizika na strani pacijenta. Bolesni ljudi znaju da su bolesni, zdravi znaju da su zdravi, tako da se pitanje "kako naterati zdrave da plate za troškove lečenja bolesnih" u stvari maskira pričom o negativnoj selekciji. Realnost u primeru naravno mora da bude pojednostavljena, ali isključiti rizik i pretpostaviti da ljudi znaju kojoj kategoriji pripadaju je, po mom mišljenju, duboko pogrešno. U realnosti ljudi ne znaju da li će biti bolesni ili zdravi, upravo zato i traže zdravstveno osiguranje.

4. U zaključku, Dušan kaže:

Postoji, razume se, jedan način da se ova usluga obezbedi -- obavezno zdravstveno osiguranje koja eliminiše problem asimetrije informacija i negativne selekcije. A obavezno zdravstveno osiguranje može da obezbedi samo država. Takvo državno rešenje stavra okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite.

Čak i da pretpostavimo da je do sada bilo sve tačno, da tržište ne može da pruži iole zadovoljavajuće zdravstveno osiguranje, iz toga uopšte ne sledi da je državno rešenje bolje, a kamoli da se "stvara okvir za efikasno tržište zdravstvene zaštite". Zdravstveno osiguranje je upravo odličan primer za problem sa državnim rešenjima, jer se sa druge strane problema asimetrije informacije krije problem moralnog hazarda. U suštini, kada "država reši" problem asimetrije informacija tako što uvede obavezno osiguranje, simultano stvara problem moralnog hazarda epskih razmera, koji se onda opet mora rešavati. I to je upravo karakteristično za državno rešenje - skače se iz problema u problem, problem nastao regulacijom se rešava sa još regulacije i onda još regulacije. Nema tu govora o bilo kakvoj efikasnosti, jedino možemo da razgovaramo u kategorijama manje ili više lošeg.

5. Mislim da ako bi Dušan pitao 100 ljudi sa ulice (ili recimo poslanike iz Parlamenta) zašto imamo državno zdravsteno osiguranje, bukvalno niko ne bi rekao "zato što problem asimetrije informacija onemogućava funkcionisanje privatnog tržišta". Svih 100 bi rekli nešto u smislu "Zato što država mora da garantuje da svi, bez obzira na materijalno stanje, mogu da se leče." Dakle, program državnog zdravstvenog osiguranja je program preraspodele dohotka od zdravih ka bolesnima. Ništa više i ništa manje od toga. Ekonomska teorija tu samo nudi neku ex post racionalizaciju. Pojam asimetrije informacija se pojavio 60-ih godina prošlog veka, 80 godina nakon što je Bizmark uveo državno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj, a to naravno nije imalo nikakve veze sa nesavršenošću tržišta, već sa čisto političkim kalkulacijama.

6. Zagovornici državnih rešenja često i ne shvataju koliko su rešenja koja predlažu komplikovana. Verovatno ne postoji bolji primer upravo od zdravstva. Nije teško načelno reći da "treba uvesti obavezno zdravstveno osiguranje", ali razmislite o detaljima takve državne regulacije. Prvo je potrebno definisati šta je uopšte "zdravstvo", koji je to set usluga koji se smatra "zdravstvenim"? Jel obuhvata samo popravku zuba ili i stavljanje zlatnih plombi? Na osnovu kojih kriterijuma se takve odluke uopšte donose? Jel imaš pravo na uklanjanje celulita, na promenu pola, na naočare? Koje naočare i zašto? Ko donosi odluke o lečenju? U kom smislu je to superiorno u odnosu na privatno zdravstveno osiguranje, gde sam osiguranik ima slobodu izbora između različitih polisa?

Načelno posmatrano, nevezano za zdravsteno osiguranje, ja mislim da je asimetrija informacija ubedljivo najslabili argument za državnu intervenciju. Drugi argumenti (javna dobra, eksterni efekti, monopoli) naravno imaju svoje slabosti, ali imaju i, po mom mišljenju, daleko bolje teorijsko utemeljenje.

Klasičan rad na ovu temu, za koji je Akerlof dobio Nobelovu nagradu pre desetak godina pokazuje da, pošto prodavac automobila bolje poznaje karakteristike automobila nego kupac, lako može da se desi da tržište ne funkcioniše. Jedini problem sa ovime je što je tržište još pre nekoliko milenijuma našlo makar dva rešenja za ovaj problem. Najočiglednije rešenje je reputacija prodavca. Prodavac koji ima reputaciju prevaranta neće dugo preživeti na tržištu. Upravo tome služe marke i brendovi - polovni Mercedes je skuplji od polovnog Juga između ostalog i zato jer je kvalitetniji auto, manje se kvari i dugotrajniji je.

Ali, šta raditi u uslovima u kojima reputacija ne može da funkcioniše? Pa, čak ni tu nije problem rešiti asimetriju informacija - garancijom. Dakle, ako ja kao kupac ne mogu da procenim kvalitet proizvoda, tražiću garanciju prodavca da se proizvod neće pokvariti neko vreme.

Kako bi to moglo da funkcioniše u zdravstvu? Recimo, tako što, kada zaključiš polisu, osiguravajuća kuća ti ne pokriva nikakve troškove prvih 6 meseci. Time si ti, de facto, dao šestomesečnu garanciju na svoje zdravlje.

Sve to naravno ne garantuje da će tržište funkcionisati savršeno, da niko nikada neće biti prevaren i da će svi živeti srećno i dugovečno. Pitanje je relativno - da li bolje funkcioniše tržište sa svim svojim problemima ili država sa svim svojim problemima?

PS. Dušan je u međuvremenu odgovorio na svom blogu. Napisaću komentar u narednih dan-dva.

Nove ideje za novi identitet DS

DS je izašao sa još jednom idejom koja je je nastavak politike koja ovu stranku gura u pravcu teške levičarske demagogije i meni se čine u politčku istoriju Srbije. Mene su pozvali iz nekog razloga da im budem dekor na tom skupu, nisam stigao iz nekih poslovnih razloga da kažem šta mislimo tome, ali sam u pismenoj formi poslao odgovor koji je i u ovom postu. Preskačem jedino deo gde sam tvrdio da niko neće da kupuje od DS ono što već godinama nude drugi etablirani demagozi, pa makar ih pojačao najopasniji prodavac ekonomske magle gospodin Katić.

***

Kada je reč o efektima, set mera 1 bi doveo do toga da bude još manje plasmana u privredi. Banke mogu i da povuku svoje plasmane iz Srbije. Ono što banke ne mogu, to je da žmure na rizike. Kamate neće pasti u momentu kada se ruše najveći dužnici bankarskog sektora. Banke već sada u suštini imaju velike potencijalne gubitke koji će se ogoliti na ovaj ili onaj način i neće imati hepiend na kraju. Očekivati da će neko da sipa pare austrijskih, nemačkih ili drugih penzionera u firme koje su rizične je nerealno, kamate će pasti kada mi od Srbije stvorimo uređen sistem. Do tada jako teško. Mere tipa inflacija + marža su prejednostavne, svaki plasman ima svoj rizik, obavezna rezervisanja i još ponešto. Jedna greška i vi morate da 5-6 plasmana odradite da biste bili na nuli.  Kako bilo, ovakve mere bi dovele samo do još  manjeg obima kreditiranja, a eventualno bi banke kroz još jedan krug pokušale da spasu svoje plasmane u firmama gde su se već zaglibile, što one ustvari i rade. Ako baš hoćete da se ovaj proces gde niko nije srećan završi, banke treba da tamo gde nema nade da se u dogledno vreme stvari poprave uđu u vlasništvu i same kusaju svoje odluke.

Za stambene kredite ne znam kako mogu biti niži nego sada.

Kada je reč o drugom paketu mera, većina banaka i koristi srednji kurs NBS. One koje ne koriste bi trebalo da budu kažnjene na tržištu, valjda. Na klijentima je da se informišu, kredit nije kupovina paradajza. Kada je reč o bankomatima ne vidim ijedan razlog zašto bi neko ko je klijent druge banke mogao za sitne pare da koristi usluge druge banke. To je kao da kupim godišnju kartu za skijanje na Zlatiboru, a da hoću da se za iste pare skijam na Kopaoniku. Ne ide. Bankarske provizije uopšte nisu tako visoke, a pogotovo ne 1000 dinara na nivou domaćinstva, ali bi klijenti mogli da krenu da koriste e-banking. Kada uđu u banke oni uzimaju vreme nekoga ko od toga treba da zaradi platu. Kod kursa je ista stvar, banke koje imaju bolje kurseve bolje prolaze u masi. One koje imaju visok spred za građanstvo ustvari ne žele da se smaraju sa sitnim transakcijama. Za to postoje menjačnice. Trošak za obradu kredita možete odmah ukinuti i on će vam se pojaviti u za neki promil višoj kamati. Troškovi se ne ukidaju sekirom. Privremena otplata kredita je za banku isto što i kada biste vi nekome rentirali kuću na pet godina, a on posle tri godine kaže, ja nešto ne bih da i dalje rentiram, odoh ja svojim putem, a vi onda morate da smislite kome da izdate kuću u te dve godine. To košta.

Kada je reč o sistemskim merama tu imate punu podršku za prve dve. Pare koje su otete kroz nezakonito povećanje fiksnog dela moraju da se retroaktivno vrate. Subvencionisanje kamatnih stopa treba u potpunosti ukinuti jer se najčešće država zaduži kod banaka da bi subvencionisala kamatne stope na kredite koje privreda vuče od banaka. Meru tri će banke lako zaobići tako da je bez veze, a i sama mera je bez veze jer smisao svakog posla je da zarađujete, ako banke ne mogu da plasiraju sredstva nije tu problem do njih. To je kao da kažnjavate prodavca zato što nije uspeo nešto da proda. Mera 4 će najbolje uspeti ako to budu radili portali koji su privatni i koji se već sada lepo razvijaju. I ti saveti treba da koštaju nešto jer valjda znanje ima neku cenu na tržištu.

Rad u Kyklosu

Mnogi od vas su upoznati sa mojim viđenjem uzroka svetske finansijske krize: kriza je najvećim delom posledica obimne i prekomplikovane finansijske regulacije, koja je donela: a) konfuziju u pogledu rizičnosti različitih vrsta kredita i papira, b) unifikaciju ponašanja u finansijskom sektoru, tendenciju da se svi usmere na slične vrste navodno sigurne aktive. Kad se ispostavi da izvesna aktiva baš i nije tako sigurna (vidi pod a), implodira gotovo ceo finansijski sektor.

Sada mislim da to nije dovoljno i da se u objašnjenju uzroka može napraviti još jedan korak. Direktan problem na koji prethodno objašnjenje nailazi je to što uloga privatnog sektora nije bila baš tako pasivna. Dosadašnje objašnjenje je krivicu finansijskog sektora videlo u tome što su banke dobrovoljno prepustile najveći deo analize rizika državi, a svoju ulogu svele na administrativno ispunjenje kriterijuma. To stoji i dalje, ali sada mislim da je iza svega toga zajedno jedan dublji, kognitivni problem. 

Na primer, neki ključni igrači u finansijskom sektoru, neke od najvećih banaka, nisu morale da slede regulatorne pondere rizika, već im je bilo dozvoljeno da bazelske kriterijume ispunjavaju uz pomoć sopstvenih modela rizika. Agencije za rejting su svoje procene takođe zasnivale na sličnim modelima, a to su radila i sva ključna regulatorna tela od bazelskog komiteta do centralnih banaka i nacionalnih regulatora. Ovo bi trebalo da bude znak da nešto nije bilo u redu sa samim modelima procene rizika -- da iza svih regulatornih i grešaka privatnog sektora, stoji jedan zajednički kognitivni problem, problem u proceni, jedna zajednička zabluda regulatora i privatnog sektora (ili bar vodećih krupnih igrača u privatnom sektoru).

Ovo je, između ostalog, tema mog rada upravo objavljenog u Kyklosu. Direktnije, tema je taj kognitivni problem i njegove posledice na ekonomsku misao uopšte, od naučnog metoda do finansijske prakse. Pitanje koje postavljam je da li zablude od centralnog planiranja, preko formalizacije u ekonomskom metodu, do modernog finansijskog tretiranja rizika imaju zajedničku kognitivnu i čak neurološku pozadinu? 

Sažetak rada možete naći ovde; celom tekstu možete pristupiti samo ako ste na nekoj akademskoj mreži, ili mi samo pošaljite email i ja ću vam poslati rad.

Socijalna politika vlade

Govoreći o Dušanu Bajatoviću, Branko Ružić kaže:

On je uradio mnogo na poslovanju “Srbijagasa” i socijalnoj politici koju Srbija vodi preko tog preduzeća.

Kada to kaže, Ružić suštinski kaže da je Srbijagas, prodajući gas potrošačima ispod uvozne cene i ne jureći baš dužnike da plate za taj gas, vodio vladinu socijalnu politku. Tu je potpuno u pravu jer vlada nije dozvolila da cena gasa poraste makar na nivo koji pokriva troškove uvoznog gasa.

Ali, važnije pitanje je - kakva je uopšte ta socijalna politika vlade, koliko siromašni imaju koristi od nje? (Kada govorim o "vladi", ne mislim samo na sadašnju vladu, već i na prethodnu, pošto se tu politika, koliko ja vidim, uopšte nije promenila.)

Pogledajte u sledećoj tabeli podatke o siromaštvu i načinu zagrevanja stana, za 2011. godinu. U redovima možete videti različite načine zagrevanja stana, a u kolonama možete videti decil po potrošnji. Tabela je preuzeta iz Ankete o potrošnji domaćinstava, strana 84.

(Ukratko, za one kojima nije jasno, prvi decil čini 10% domaćinstava koja imaju najnižu potrošnju po članu domaćinstva (ukupnu potrošnju, ne samo na grejanje), dok deseti decil čini 10% najbogatijih domaćinstava, koja najviše troše.)

Na šta se greju najsiromašniji? Čak 87% se greje na "čvrsta goriva", čitaj - drva i ugalj. Ko procenat se greje na gas? Celih 0,2%. Pa ko se onda greje na gas? Kao što možete i sami da vidite, gornji decili se mnogo više greju na gas, a maksimum je upravo u najbogatijem, desetom decilu, sa 8,2%.

Dakle, ako je vladina socijalna politika "Neka se bogatiji greju što jeftinije!", onda - da, Srbijagas tu zaista jeste dosta pomogao.

(Nevezano za ovu temu, šteta je što ugalj i drvo nisu razdvojeni u anketi, pa ne znamo koji procenat domaćinstava se greje na drva, to jest, po novogovoru, na biomasu. Evo nedavnog posta Meta Ridlija na tu temu.) 

Birokratske prečice

Pre izvesnog vremena je ministar najavio novi Zakon o opštem upravnom postupku po kojem će državni organi sami pribavljati dokumenta koja izdaju drugi državni organi. To, naravno, deluje sasvim logično, kao i ideja o kojoj se ranije pričalo - takozvano "ćutanje administracije", gde bi se podrazumevalo da je organ dao saglasnost, ukoliko ne donese rešenje u nekom zakonom predviđenom roku.

Obe ideje deluju primamljivo i logično, ali se ja bojim da se radi samo o prečicama, kojima se žele postići neki efekti bez prave reforme državne uprave i temeljne deregulacije. A meni se čini da je veoma veliko pitanje da li će se bilo kakvi efekti uopšte postići. Sve zavisi od detalja primene.

Razmotrite upravo primer koji daje Blic u linkovanom članku - vađenje lične karte bez prilaganja krštenice.

Sada je situacija takva da treba prvo da odeš kod matičara da izvadiš krštenicu, a onda odeš u MUP da izvadiš ličnu kartu. Buduća situacija može da ima jedan od dva oblika:

1. Odeš u MUP, oni pristupe elektronskoj bazi krštenica i izdaju ti odmah ličnu kartu.
2. Odeš u MUP da podneseš zahtev za ličnu kartu. Oni kažu "Mi ćemo sada da pošaljemo dopis matičnoj službi. Oni će da nam odgovore u zakonskom roku. Onda nama teče zakonski rok da izdamo ličnu kartu. Dođite za 4-6 nedelja da vidite dokle je predmet stigao".

Dakle, ako se sve pretvori u situaciju 2, onda je to lošije od sadašnje situacije, gde krštenicu sam možeš da izvadiš praktično odmah.

Ili, razmislite o "ćutanju administracije". Svako razmišlja u smislu "Podneseš zahtev za izdavanje saglasnosti, ako ti ne odgovore u roku od 2 nedelje, smatra se da su dali saglasnost". To deluje logično i više nego opravdano. Ali, zamislite sledeće moguće situacije i zloupotrebe.

1. Želim da uradim nešto što je fundamentalno štetno po društvo i gde nema šanse da bi mi bilo koji državni organ dao saglasnost. Ja podnesem zahtev i podmitim onoga što radi u pisarnici da se predmet zagubi na par nedelja. Nakon dve nedelje smatram da sam dobio saglasnost. Dok se oni opasulje i shvate šta se desilo, stvar je gotova.

2. Za dobijanje saglasnosti organa B potrebna je saglasnost organa A. Odem u organ A i podnesem zahtev 10. jula. Oni odbiju moj zahtev 20. jula i pošalju mi ga poštom. Ja ga namerno ne preuzmem. Onda odem u organ B 25. jula i kažem "Ja sam podneo zahtev, nisam primio nikakav odgovor, molim da mi vi izdate saglasnost jer mi oni nisu odgovorili u zakonskom roku, pa se podrazumeva da su dali saglasnost." Ako organ B nema mogućnost da ispita da li je organ A izdao saglasnost, stvar je besmislena. A, ako ima mogućnost da se raspita, onda to podrazumeva dopis, čekanje na odgovor i praktično istu situaciju u kojoj smo sada.

3. Svaki državni organ, kada dođe u cajtnot, po difoltu odbije zahtev, pa se ti žali.

Sve u svemu, meni ideje poput ćutanja administracije, kancelarija za brze odgovore i slično ukazuje na to da su političari vrlo svesni problema sa birokratijom i da žele da ga reše, ali da prosto ne znaju kako i onda predlažu tako neka polurešenja koja neće u praksi zaživeti. Problem je što niko neće temeljno da dereguliše privredne aktivnosti. Najčešće nije problem u tome što se na odluku čeka 2 meseca, već je problem u tome što je odluka uopšte potrebna.

Prosečna plata u maju manja za 10%!

To je vest koju je pre jedno dve nedelje preneo Novi Magazin, a vrlo sličnu vest su preneli i ostali mediji. Evo teksta:

Prosečna neto zarada u Srbiji u maju je bila 41.821 dinar (363 evra), što je realno i nominalno manje za 10,1 odsto nego u aprilu ove godine, objavio je Republički zavod za statistiku.

I sad, šta da kažete na vest da je u jednom mesecu prosečna plata smanjena za 10% u odnosu na prethodni mesec? Jel nam se ponovo dešavaju devedesete?

Ne, evo šta je bila vest mesec dana ranije:

Neto plata je realno viša za 10,7 odsto, a nominalno viša za 11,6 odsto nego u martu ove godine.

Dakle, u aprilu je bila za 10% viša nego u martu, a u maju je bila za 10% niža nego u aprilu, što će reći da je, okvirno, bila na nivou martovske zarade. Zašto se to desilo? Pa, jednostavno, neke firme su iplatile deo "majske" plate u aprilu, pred prvomajske i uskršnje praznike, ili su isplatile neke bonuse, ili regrese. Dakle, u suštini se ništa nije desilo.

Koja onda poenta mog posta? Pa, poenta je da nijedan medij nije dao nikakav komentar ovog saopštenja RZS. Svi su u aprilu prosto preneli da je "plata porasla za 10%", a u maju su preneli da je "plata pala za 10%". Niko nije dodao, bilo za prvu, bilo za drugu vest "što je verovatno efekat prevremenog isplaćivanja majskih zarada i/ili regresa pred praznike". Ali, ako malo pogledate komentare na te vesti, videćete da su, vezano za aprilski podatak, ljudi masovno hvalili novu vlast i kako njena politika očigledno daje rezultate, dok su za majski podatak masovno kritikovali vlast i tvrdili da je, eto, konačno svima jasno da je nova vlast potpuno nekompetentna. (Naravno, makar 10 pametnjakovića je pomenulo čuveno "Ja jedem kupus, ti meso, u proseku jedemo sarmu") A, desilo se bukvalno jedno veliko ništa.

Dakle, delimično su krivi mediji koji prenesu saopštenje a da ga i ne pročitaju. Ali, ako već znaš da su mediji takvi kakvi su - površni, zašto onda Republički zavod za statistiku ne doda u svoje saopštenje neki mali komentar?

Recimo, iz godine u godinu se ponavlja ista priča sa platama oko nove godine. Plata u decembru skoči u odnosu na novembar za 15 ili 20%, a onda u januaru padne za tih istih 15 ili 20%. Krajem svakog februara imamo vest "Plata u januaru manja za 20% u odnosu na decembar!" (evo vesti za 2013, 2012 i 2011, za ranije me mrzelo da tražim). Dakle, svako od tih saopštenja RZS, bilo za decembar (koje pokazuje neverovatan mesečni rast prosečne plate) bilo za januar (koje pokazuje isti takav pad), slobodno može da sadrži i komentar "što se u najvećoj meri može objasniti činjenicom da veliki deo poslodavaca isplaćuje u decembru novogodišnje bonuse". Time se ne bi svake godine ljudi preko neta natezali kako i zašto je prosečna plata pala ili porasla za 15 ili 20% u roku od samo mesec dana. Naravno, svaki (ili skoro svaki) ekonomista u Srbiji koji iole prati statističke podate zna da rast plate u decembru i pad plate u januaru ne znači bukvalno ništa. Isto znaju i svi zaposleni u RZS. Zašto onda to i ne napišu?

Ne poznajem dovoljno ljudi tamo da bih mogao da sudim, ali imam utisak da oni preterano gledaju da se slučajno nekome ne zamere, a sebe vide isključivo kao nekoga ko prikuplja i objavljuje podatke. Prosto, ne žele da budu optuženi za bilo koju subjektivnu ocenu. Ako njih pitate za ove plate oko nove godine, oni će verovarno reći "Pa mi smo dali i stopu rasta u odnosu na isti mesec prošle godine, jasno je da se ništa nije desilo".

Ali onda se postavlja pitanje koja je uloga RZS-a. Ako je uloga da dostavlja podatke ekspertima, onda je ovo što rade sasvim adekvatno. Ali, ako već pišu saopštenja za javnost, koja dostavljaju novinarima i za koja znaju da novinari neće bukvalno jednu reč dodati, onda smatram da bi neki kratak komentar bio sasvim adekvatan.

Da budem sasvim jasan, ja ne očekujem od RZS-a da daje političke ocene tipa "nezaposlenost se povećala jer je onaj kreten od ministra doneo propis kojim se...", ali očekujem da ukažu na objektivne faktore koji su očigledno relevantni.

Recimo, kada je pre godinu i po dana bio onaj mraz u februaru, saopštenje za industrijsku proizvodnju je samo reklo da je "industrijska proizvodnja niža za 12.9% u odnosu na isti mesec prošle godine", ne pominjući uopšte da je bila proglašena elementarna nepogoda, da ljudi danima nisu radili. Ali, ajde, tada je ljudima to bilo jasno, znali su šta se dešava. Ali zato, kada su došli podaci za 2013. godinu i kada su podaci pokazali da je "industrijska proizvodnja u februaru porasla za 13,1% u odnosu na isti mesec prošle godine", mislim da su trebali da dodaju rečenicu "Podsećamo da je industrijska proizvodnja u februaru 2012. godine bila izuzetno niska usled vanredno loših vremenskih uslova, te da je, usled toga, i godišnja stopa rasta vanredno visoka."

Pošto nije bilo Nirmberga za komuniste

...Onda ceo slovenački politički i pravosudni vrh učestvuje u manifestaciji kojom se slavi komunizam i njegovi razni Himleri, Gerinzi i Ajhmani, poput Če Gevare, Josipa Broza i sličnih. Sve to u zemlji koja je bukvalno izgrađena na kosturnicama komunističkih žrtava: po procenama njihove bivše vlade po jamama rasutim diljem Slovenije leži oko 100 000 pobijenih svih jugoslovenskih nacionalnosti, od toga skoro 15 000 Slovenaca. A "demokratski" politički vrh 2013 proslavlja zločince i njihovu ideologiju, zajedno sa kulturnim kremom, rok muzičarima i ostalima. Predsednica vlade peva "Bandiera rossa e triumfera, eviva comunismo"!



HT: Steve Pejovich

Starenje stanovništva u Srbiji

Fiskalni savet je objavio studiju Gorana Peneva pod nazivom Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060. godine.

Evo jednog nalaza:

Prema rezultatima projekcija, stanovništvo Srbije bi u 2060. godini moglo da se kreće u intervalu od 3864 hiljade (konstantna varijanta) do 6344 hiljade (varijanta visokog fertiliteta). To, s jedne strane, znači da bi u poluvekovnom periodu 2010-2060. ostvarenje "maksimalne" varijante (značajno povećanje fertiliteta, smanjenje mortaliteta, pozitivan migracioni saldo) uslovilo smanjenje stanovništva zemlje za gotovo milion lica (949 hiljada ili 13%). S druge strane, realizacija pretpostavki na kojima je bazirana "minimalna" varijanta (zadržavanje vrednosti sve tri komponente populacione dinamike na nivou s početka projekcionog perioda) dovelo bi bezmalo do prepolovljavanja broja stanovnika Srbije (smanjenje od 3 miliona 429 hiljada lica ili za 47 % u odnosu na 2010).

 

Za objašnjenje toga šta znači koja boja (koje su pretpostavke kog scenarija), moraćete da pročitate studiju. Ovako, na prvi pogled, pretpostavke koje stoje iza crvene i žute linije meni ne deluju previše realno. Plava predstavlja pesimistički scenario, a on se zasniva na pretpostavci da će stvari ostati kakve su sada. Ja bih to nazvao "realnim" scenarijem, a "pesimistički" bi podrazumevao dalje pogoršanje demografskih kretanja.

Drugi zanimljiv nalaz, naročito iz ugla penzijskog sistema (ali i sistema zdravstvene zaštite), je da će 2060. godine udeo stanovništva starijeg od 65 godina biti skoro 30%, dok je danas oko 17%, a na jednog starijeg od 65 godina će jedva biti dvoje starosti 20-64, dok ih je danas skoro četiri.

Naravno, iako se stvari sa fertilitetom i mortalitetom menjaju sporo, ipak se menjaju. Moguće je da nam sledi neki baby boom, ali ova studija pokazuje da čak ni baby boom ne bi mnogo promenio situaciju, jer je broj potencijalnih roditelja danas nedovoljno veliki. Sa druge strane, tu su i migracije. "Crveni scenario" pretpostavlja da će Srbija ubuduće privlačiti imigrante, što je moguće, ali meni ne deluje previše realno. A sasvim mi realno deluje da će nakon članstva u EU (kad god do toga dođe), par stotina hiljada ljudi otići odavde.

Ali, pravo pitanje nije koliko će stanovnika živeti u Srbiji, nego šta to znači, da li to treba da nas brine ili ne. Kao i uvek, odgovor dosta zaviti od politika koje će država voditi. Ukoliko se zadržimo na postojećem državnom penzijskom i zdravstvenom sistemu, ove projekcije jasno ukazuju da će se desiti jedna od sledećih stvari, ili (što je najverovatnije) neka njihova kombinacija:

1. Porezi će morati da budu mnogo viši

2. Ostala javna potrošnja (osim penzija i zdravstva) će morati da bude veoma niska (ako je nekome za utehu, broj dece će biti mali, pa će troškovi obrazovanja isto biti relativno niski)

3. Penzije će biti veoma niske, kao i kvalitet zdravstvene zaštite

Pomeranje starosne granice za odlazak u penziju, naročito za žene, može bitno da olakša finansijski položaj državnog penzijskog sistema. Odokativno gledano, 2060. ne bi smelo da se odlazi u penziju pre 70. ili čak 75. godine. Reforma penzijskog sistema u pravcu uvođenja drugog stuba može možda donekle da pomogne, ali, čini mi se, ne previše. 

Sve u svemu, reforma penzijskog sistema je verovatno najvažniji dugoročni problem sa kojim se Srbija suočava. Takođe, što se rešenje više odlaže, postaje sve teže rešiti ga, jer politički značaj penzionera i starijih radnika raste.

Problem, čini mi se, još uvek nije toliko teško rešiti, niti to mora da bude preterano politički skupo. Očigledno je potrebno podići granicu za odlazak u penziju, ali to ne mora da bude sutra. Recimo, podizanje granice za muškarce za 2 meseca godišnje, a za 4 meseca godišnje za žene bi nas, za 30 godina, dovelo do toga da i muškarci i žene odlaze u penziju sa 70 godina.

Za kraj, pohvale Fiskalnom savetu što su ovako nešto objavili. Jedna stvar je načelno pričati da će "stanovništvo stariti", a potpuno druga stvar je imati konkretne cifre.

Mene jedino plaši to što će medijima i političarima, ukoliko naravno uopšte vide ovu studiju, ona biti poziv "durade nešto" po pitanju nataliteta (poput, recimo, večere ljubavi, ili slanja neženja na more), a ne da urade nešto po pitanju troškova penzijskog i zdravstvenog sistema.

Lekcija iz Egipta

Nisam siguran da li je u pitanju izjava izgubljena u prevodu, budući da se vrte dve varijante koje su vrlo slične. Međutim jedna varijanata te rečenice koja je stigla iz Egipta u kojoj vojska kaže da će

"proliti svoju krv braneći Egipat od bilo kog teroriste, ekstremiste ili budale"

bez ulaženja u stvarne motive vojske, moju skepsu da više od 50% Egipćana želi da prihvati evropski model demokratije i nedovoljno dokaza o tome da li Abdel Fatah al-Sisi ima išta slično osim slova "A" na početku imena sa svi znate već kime, nam govori da demokratija pod ustavom upravo znači da budale ne mogu da od zemlje prave zemlju budaliju, samo zato što ih ima 50%+1.

Predlog za himnu Srbije

Iako za ovaj spot znaju svi poklonici domaće alternative, danas sam shvatio da je ovo idealna nova himna Srbije.

Konkurencija

Stojim u redu u mesari u supermarketu iza starije gospođe (recimo, ima 70 godina) i slušam njen razgovor sa prodavcem (koji, recimo, ima 25-30 godina)..

Gdja: Dajte mi, molim Vas, pola kila mlevene junetine od ovog ovde parčeta.
Mesar: Važi.
Gdja: Vidite kako je lepo ovo danas, mogu ja da odredim od kojeg komada ćete mi samleti meso.
Mesar: Pa to je valjda oduvek bilo tako.
Gdja: A ne... Vi ste mladi, pa se ne sećate, ali nije to tako ranije bilo. Ranije je meso bilo već samleveno, pa mušterija nije ni znala šta tu u stvari ima. Tada si mogao da biraš koji komad će da ti samelju jedino ako si bio prijatelj sa mesarom, a ostali nisu mogli da biraju, nego šta ti zapadne. A sada, em mogu da biram komad, em ako mi se ne svidi meso, ako bude mnogo žilavo, ili bajato - odem u drugu prodavnicu. Hvala bogu, ima vas na svakom ćošku.
Mesar: Meni kažu kolege da je ranije bilo bolje.
Gdja: Pa jeste bilo bolje mesarima, jer su bili važni i mogli su da kradu, ali mušterijama je sigurno bolje sada.

Glas razuma o EU

Ne znam u čemu je trik, ali je tužno da ne postoji srpski liberal koji bi ovako nešto rekao, nego moramo da čekamo na Amerikanca, Stevea Pejovicha (tj. osim mene čije je "srpstvo" takođe upitno :)). Komentar je izrečen u povodu razmene diplomata između Kosova i Srbije pod pritiskom EU:

Whether we like it or not, the recognition of Kosovo as an independent state is inevitable, long-overdue and, therefore, the rational choice for Serbia to make.  However, it appears that the exchange of diplomats (which is de facto the recognition of Kosovo) is not a free and rational choice. It is the price Serbia paid for a chance (not even certainty) to join EU. If so, I think that the decision of Serbian government is degrading.

Moreover, the decision is also stupid. Instead of using Kosovo as a chip to bargain for the best deal, the government of Serbia has made a bad one. It recognized Kosovo as an independent state in exchange for transferring much of the country's sovereignty to the bureaucracy in Brussels.

Richard Esptein i špijuniranje

Na sajtu Hoover instituta, Epstein opravdava NSA špijuniranje i opisuje galamu koju su oko istog podigli libertarijanci i drugi kao izraz paranoje i nedovoljnog poverenja u vlast. Libertarijanac kritikuje ljude što ne veruju vladi! Što je najgore, Epstein sve vreme implicira, koristeći sve moguće advokatske trikove, da je ovde reč o debati između onih koji misle da vlada treba ili da ne treba da prikuplja podatke. Ali, problem je drugi: što vlada to već radi ilegalno godinama i što je sada samo otkrivena sa rukom u pekmezu. Jedini razlog zašto debata danas uopšte postoji je što su neki ljudi rizikovali sopstveni život i slobodu (Snowden, ali ne samo on) da bi obavestili javnost o ovim programima. Glavni whistleblower je izložen pretnjama smrću i električnom stolicom zato što je obelodanio ovo, a naš libertarijanac ismeva i njega i ostale "paranoike", i podržava vladu, tvrdeći da je ok to što ona radi, iako bi do prekjuče tvrdio da su sve te priče o ilegalnom prikupljanju podataka teorija zavere i paranoja. Ko bi još bio toliko lud da pomisli da bi vlada mogla da laže. Još jedna ilustracija da je u Americi sve manje jasno gde prestaje neokonizam a počinje libertarijanizam. Zaista je simptomatično da su političari poput Ted Cruza ili Rand Paula mnogo solidniji od nekih od glavnih teoretičara libertarijanizma.

Jednostavan problem koji profesor Epstein, u svim svojim advokatskim sofizmima, nije ni dotakao je jednostavna istina: vlada Sjedinjenih Država, lider slobodnog sveta, "land of the free, home of the brave", snima sve telefonske razgovore i svu email komunikaciju svih građana na svojoj teritoriji i skladišti ih na neodređeno vreme na više lokacija, od kojih je izgradnja samo jedne koštala 2 milijarde dolara. I sakriva od javnosti podatke o postojanju ovih programa, a kada bude otkrivena, preti da čoveka koji je to učinio pošalje na električnu stolicu kao izdajnika i stranog špijuna.

Epstein takođe veruje Obami na reč da vlada ne može da koristi prikupljene podatke niti da targetira određene pojedince bez eksplicitnog sudskog naloga. Međutim, top Secret dokumenti dobijeni od Snowdena koje danas objavljuje Guardian pokazuju naprotiv da vladi ne treba nikakav specijalni sudski nalog za ove svrhe. FISA sud koji je  zadužen za navodno izdavanje takvih naloga, zapravo izdaje samo opšta ovlašćenja, neku vrstu carte blanshe agentima NSA da koriste podatke zašta god oni, a ne sud procene, i da šijuniraju pojedince koje oni (tj njihovi politički nalogodavci), a ne sud odrede. Sud nema nikakvog uticaja, a kamoli da daje "naloge", ko će da se šijunira, kako, kad i zašto. Veliko iznenađenje - ko bi očekivao da bi vlast mogla opet tako okrutno da obmane našeg dobronamernog profesora:

Once armed with these general orders, the NSA is empowered to compel telephone and internet companies to turn over to it the communications of any individual identified by the NSA. The Fisa court plays no role in the selection of those individuals, nor does it monitor who is selected by the NSA.

Možda ćete reći, pa šta, oni snimaju, ali ko nema šta da krije taj nema čega ni da se plaši. Međutim, poenta je da nisi ti taj ko definiše da li imaš ili nemaš šta da kriješ, nego vlada. To što danas nisi na listi, ne znači da nećeš biti sutra. Evo vrlo zornih primera. General Petreus je bio nateran prošle godine da podnese ostavku, posle otkrića afere koju je imao sa jednom novinarkom. Po svoj prilici operaciju diskreditovanja su orkestrirali Obamini lojalisti da bi sprečili da Petreus razotkrije istinu o napadu na konzulat u Bangaziju koja bi bila kompromitantna po Obamu (kao što smo videli, jeste). Ostavku je podneo tačno nedelju dana pre nego što je trebalo da svedoči u Kongresu. Ali, ključna stvar je da su oni (FBI) koristili urpavo ovu tajnu bazu podataka (metadata) i opšta ovlašćenja koja su dobili od FISA suda da bi locirali prepisku između Petreusa i njegove ljubavnice. Nije im trebao nikakav poseban "sudski nalog" da ga šijuniraju. I onda su ga ucenili da podnese ostavku i da to uradi na dan Obaminog izbora da bi minimizovali efekte medijske prašine. General Petreus, heroj rata u Avganistanu i Iraku i direktor CIAe ucenjen i smenjen korišćenjem "meta-podataka" koje je Snowden razotkrio! Treba vam jači dokaz da vlada može (i hoće) da zloupotrebi ovaj sistem?

Ili uzmimo drugi primer: IRS skandal sa maltretiranjem Tea Party organizacija. Jedan od načina kako je to rađeno je slanje detaljnih upitnika sa svim vrstama sumanutih pitanja tipa "jel se bavvite kriminalom" itd. Ali neka su bila vrlo konkretna: više grupa je navelo da su dobijali pitanja o njihovim ličnim i profesionalnim odnosima sa osobama o kojima IRS nije mogao da zna ništa, i jedini način da povežu aplikante sa tim drugim osobama je bilo pristupom email ili telefonskoj komunikaciji. Stvarno verujete da je neki sud izdao nalog za špijuniranje ovih organizacija? I još mislite da nemate šta da krijete? To zavisi od Vlade, IRS, ministarstva pravde, CIA i FBI, i njihove trenutne procene da li ste vi "državni neprijatelj" ili ne. Ne od vašeg ponašanja ili vaše logike. Ako žele da vas unište ili kompromituju oni će to uraditi i ne postoji način da se od toga zaštitite.

Epstein spada u istu grupu sa nekim drugim "konzervativnim" teoretičarima koji se slažu da je vlada vrlo nesposobna da upravlja ekonomijom, pa joj tu treba smanjiti ovlašćenja i strogo kontrolisati, ali je zato vrlo kompetentna i dobronamerna kad je reč o nacionalnoj bezbednosti: tu liberalni skepticizam ne važi a bezakonje i administrativna samovolja izvršne vlasti su sasvim cool. Što više moći za vladu to bolje. A ko se ne slaže, taj je ili ludak ili komunista.

Liberalne crte Teravada budizma

Budizam kao religija se najčešće smatra potpuno apolitičnom, ili se pak povezuje sa idejama pacifizma ili envajornmentalizma. Okrenutost sebi, meditaciji, navodna nezainteresovanost za zemaljske stvari, .navodno odbacivanje materijalizma, glavni su razlozi ovakvog uverenja. Najređe od svega se može čuti ideja da je budizam na bilo koji način konzistentan sa kapitalizmom. Ali ja mislim da bar neke verzije jesu.

Najpre, samo definisanje budizma kao religije je problematično: budisti imaju direktno ateističku kosmologiju i materijalističku filozofiju duha. To znači da veruju da je kosmos večan, nenastao, u stalnom cikličnom kretanju, da ne postoji Bog. S druge strane, ljudski subjekat je samo privremeni agregat različitih materijalnih i "duhovnih" elemenata koji su svi propadljivi i privremeni. Ne postoji duša, ili subjekt ili sopstvo, ili svest, kao nezavisna "supstancija". Ne postoji "ja", duh je za budiste samo glagol a ne imenica, kako kaže jedan filozof, samo metafora aktivnosti i dešavanja a ne označitelj nečeg stabilnog, nepromenljivog i "stvarno" postojećeg.

Ovo su temeljne doktrine koje prihvataju obe glavne struje, Mahajana i Teravada. Međutim, Teravada budizam koji dominira na Šri Lanci, Tajlandu, Laosu, Burmi, Kambodži i delimično Indiji, ima neke dodatne elemente koje ga čine mnogo više u skladu sa liberalnim idejama. Najpre, teravadisti veruju da Buda nije propovedao izdvajanje iz sveta već aktivnu participaciju. Znamo da su u ranom periodu budizma trgovci bili glavni preobraćenici u ovu religiju. U jednoj priči Teravada kanona neki trgovac dolazi da pita Budu kakav bi život trebalo da vodi, i ovaj mu objašnjava da treba da usavrši svoju veštinu ili zanat do najboljeg mogućeg stepena, da dela moralno ispravno prema drugim ljudima i da brani svoju pravedno stečenu imovinu svim sredstvima od lopova (ne mogu da odolim spekulaciji koga bi sve Buda danas svrstao u ovu kategoriju). Ideja da su obični budisti okrenuti samo meditaciji i individualnom prosvetljenju a zanemaraju praktične delatnosti je stoga pogrešna (makar u Teravada tradiciji), i praksa laičkih budista je sasvim konzistentna sa kapitalizmom, i čak direktno ohrabrivana od samog Bude.

Takođe, jedna vrlo značajna doktrinarna razlika postoji između Teravade i Mahajane koja je na drugi način relevantna za našu temu. Glavni ideal budizma, prosvetljenje ("nibbana" ili "nirvana"), u Teravada tradiciji je individualno postignuće: sleđenjem moralnih pravila, meditacijom i učenjem pojedinac može da dosegne probuđenje ili prosvetljenje u nekom od uzastopnih života. Ali, sve je to strogo individualni proces, niko nikome ne može da pomogne direktno. Glavna vrlina i glavni moralna vrednost Teravada budizma je oslanjanje isključivo na sebe u najvažnijim stvarima života, u  samousavršavanju, učenju, i samospoznaji. U određenom smislu, reč je o sofisticiranijoj i sveobuhvatnijoj verziji "vrline sebičnosti" Ejn Rand. Jedini način kako pojedinac može pomoći drugima da dosegnnu prosvećenje je primerom i ohrabrenjem koje njegov sopstveni individualni uspeh pruža. U meri u kojoj religijski duh Teravade uopšte utiče na širu političku kulturum, rekao bih da je on direktno pro-kapitalistički i individualistički.

Nasuprot tome, Mahajana budizam koji je dominantan na Tibetu, u Kini, Japanu, Koreji i Mongoliji je kolektivistički. Iako se slažu u osnovnim kosmološkim i filozofskim učenjima sa teravadistima, sledbenici Mahajane veruju da su solidarnost i saosećanje, a ne oslanjanje na sebe, glavne i najvažnije vrline. I to se vidi u njihovoj doktrini "bodisatve": bodisatva je vernik koji se zaklinje da neće sam ući u nirvanu pre nego što obezbedi da svi drugi postignu isto stanje. On će raditi na sebi, usavršavati se, i kad stigne na domak probuđenja vratiće se natrag da pomnogne nesrećnoj sabraći da i sami brže napreduju. Niko ne treba da bude spašen dok svi ne budu spašeni. Ovo je donekle slično evanđelističkim formama protestantizma koji smatra da svaki vernik mora da učini maksimum napora na eliminisanju grešnog ponašanja u ovom životu da bi i sam bio spasen. U slučaju Mahajana budizma ti dobrovoljno polažeš zakletvu da nećeš postići probuđenje pre nego što učiniš da ga i svi drugi postignu. u meri u kojoj Mahajana budizam utiče na političku kulturu, taj uticaj je jasno kolektivistički i sentimentalistički. Ima čak možda jednu pomalo kičersku crtu.

Kad se analizira odnos svetskih religija sa kapitalizmom, precedenti se nalaze i u hrišćanstvu, i u judaizmu i u islamu, a potpuno ignoriše budizam. Meni se čini da Teravada tradicija potpuno konzistentna sa liberalnim idejama.

Update: kao dokaz da svi veliki umovi misle isto, evo kako Slavoj Žižek takođe veruje da je budizam pro-kapitalistička ujdurma i da bi Veber danas trebalo da preimenuje svoju studiju u "Globalni kapitalizam i etika budizma".  :)

Špijuniranje, IRS i posledice

Najčešće su ljudi koji govore o tome kako američka vlada špijunira stanovništvo portretisani kao paranoici i marcisoidni egoisti koji skreću pažnju na sebe sumanutim teorijama. Mejnstrim mediji su prednjačili u ismevanju svih koji su recimo tvrdili da vlada direktno prisluškuje sve telefonske razgovore ili snima svu email komunikaciju, bez obzira o kome se radi, koja onda u nekom trenutku može biti iskorišćena protiv osobe.

Ipak, od pre nekoliko dana kada je NSA whistle blower Edward Snowden dao Guardianu podatke koji potvrđuju sve prethodne "teorije zavera", svi su prinuđeni da to prihvate. New York Times u svom uvodniku čak problematizuje ranije negiranje ovih činjenica od strane obaveštajnih zvaničnika u Kongresu.

Naravno, nemajte nikakvih iluzija da su veliki mediji srećni zbog ovoga: naprotiv, oni su učestvovali sve vreme u prikrivanju i zataškavanju ovoga godinama. Ja sam znao za sve detalje koje je Snowden objavio pre neki dan najmanje godinu dana ranije. Ako sam ja znao, svakako su New York Times i Washington Post mogli da znaju. Ako su znali, kao što jesu, zašto nisu objavili?

Kako sam ja znao? Vrlo jednostavno, gledao sam youtube video (zapravo više njih) u kojima nekoliko bivših visokih zvaničnika NSA, koji su u međuvremenu podneli ostavku zbog neslaganja sa onim što se radi, sve to objašnjavaju do u detalje. Nema apsolutno ničeg što je Edward Snowden pre neki dan objavio a što oni nisu, čak mnogo detaljnije, razotkrili pre više godina. Svako ko je želeo da zna, znao je.Fakat da glavni mediji u Americi nisu to nikad objavili govori samo da su oni učestvovali u zataškavanju i zaštiti vlade od kritike. Jednostavno. Jedan od najuticajnijih konzervativnih radio voditelja Mark Levin isto tvrdi da on nije znao ništa i da je čuo prvi put pre neki dan od Snowdena. To što je podržavao istu stvar pod Bushom nema veze.

Ima nekoliko zanimljivih konsekvenci svega ovoga. Prvo, ovo trerba posmatrati sa libertarijanske tačke gledišta zajedno sa skandalom vezanim za IRS koji je izgleda godinama diskriminisao desničarske grupe koje su tražile neprofitni status, odlažući odgovore na njihove aplikacije, tražeći liste donora, preteći im kriminalnim progonom itd. Taj skandal je stvorio vrlo jako osećanje kod mnogih Amerikanaca da je federalna vlada gomila nasilnika i kriminalaca koji zloupotrebljavaju moć da maltretiraju narod i da je kolektivistička teorija o birokratiji kao neutralnom i nepristrasnom akteru čista fikcija. Zatim se ispostavilo da je Obamina adminsitracija ilegalno prisluškivala u špijunirala novinare AP i Fox Newsa. Sada ovaj novi i još veći skandal sa opštim nezakonitim špijuniranjem stavlja tačku na "i". Svako ko bi hteo da državu predstavi kao dobrodušnog korektora tržišnih grešaka i onog ko rešava probleme i pomaže nemoćnima prosto deluje smešno. Država više izgleda kao kriminalna banda predatora. I to je strateški dobro za libertarijanizam - fakat da najmoćnija vlada na svetu izgleda kao kriminalna banda, na čelu sa predsednikom dobitnikom Nobelove nagrade za mir.

U okviru libertarijanizma ovo vrši stratešku preraspodelu uticaja od onih koji tvrde da je problem sa državom što je neefikasna i glupa, iako dobronamerna, i nije u stanju da rešava probleme, kao onima koji veruju da je država instrument opresije, da vrlo dobro zna šta radi i da je oličenje zla. Ostrašćena mržnja prema državi je vrlo dobra i blagotvorna konsekvenca svega što se trenutno dešava.

Druga poenta koju ja izvodim odavde ima veze sa statusom kategorije "respektabilnosti" kako  unutar libertarijanskog pokreta tako i izvan njega. Državni činovnici, državne institucije, zvanični mejnstrim mediji su se svečano zaklinjali da nema špijuniranja, da je birokratije "neutralna", da predsednik nije znao da je u Bangaziju bio teroristički napad i tako dalje. Sve to se pokazuje kao laž. Država direktno i stalno laže. Ako vam je IQ 100 i iznad zaista će biti teško da vas se ponovo ubedi u verodostojnost bilo čega što oficijalni državni organi i njihovi mediji tvrde. Čak i kada je to što tvrde tačno. Potpuni kolaps kredibiliteta zvaničnih institucija na kome počiva moć države je vrlo zdrava konsekvenca svih ovih skandala: država ima silu ali nema kredibilitet, bez koga dugoročno teško da će moći da održi sadašnji stepen kontrole. Kad sledeći put čujete opanjkavanja nekog kao "teoretičara zavere", verovatno ćete se brzo setiti da je priča o internet i telefonskom špijuniranju bila "zavera" koju su ti isti ismevali, pre nego što je postala istina koju su morali kiselo da priznaju. Recimo, Obamin serifikat je validan - država jemči svojim kreditilitetom i kune se. Haahaha, dobra šala. Ili Fed nije uradio ništa loše sa bailoutom moramo podatke o recipijentima da držimo u tajnosti, kunemo se da je sve ok. Zlato je u Fort Knoxu, zar ne verujete državi? Obamacare neće da košta ništa i IRS će nepristrasno da ga sprovodi (ovde već počinju grčevi od smeha). I tako redom. Srećno kolektivisti.

Ukratno, svedočimo potpunoj demistifikaciji koncepta države na velikoj sceni, na najboljem mogućem primeru: ako je američka vlada ovakva banda, šta tek možemo očekivati od ruske, kineske ili srpske? Mislim da ljudi koji veruju u slobodu treba da budu zahvalni za ovaj moćni argument koji dobijaju iz Amerike ovih dana i nedelja.

Update: Ups, izgleda da se respektabilni libertarijanci i konzervativci u DC ne slažu sa ovakvim ekstremističkim pristupom. Da bi zagriženi Obamisti mogli da brane ovo nije toliko iznenađujuće. Ali da National Review i Cato Institute brane državno špijuniranje, to je već...ne znam kako bih to opisao osim kao tragikomično i istovremeno jednako demistifikujuće i razgolićujuće kao i ono što Obama radi. 

Kako treba da funkcioniše sloboda govora

Rusofilni taliban, Marko Grgurović, predložio je jedno zastarelo rešenje prema kojem u vrtiću treba razdvajati dečake i devojčice jer će se tako obe grupe pravilnije razvijati, svaka u željenom pravcu u skladu sa svojim prirodnim predispozicijama. Grguroviće, je, dakle, predložio nešto što se ni po čemu suštinski ne razlikuje od predloga raznoraznih fanatika koji su imali svoje ideje u vezi drugih nacija, ljudi različe seksualnosti, Kosova i sl. Dakle, zastupao je nepopularne, a ja bih rekao nedotupave stavove. Međutim, za razliku od nekih ranijih slučajeva kada je prećeno (ah, u Srbiji se uvek preti, mi smo jedna od retkih zemalja gde se preti primenom zakona) i ponešto urađeno na sankcionisanju verbalnog delikta, sada je sve prošlo kako i treba  kada su ekstremisti u pitanju. On je na sve strane ismejan, njegovi stavovi su odbačeni i on je sa svojim talibanizmom smešten gde i treba da bude. Njegovo neosporno pravo je da otvori privatni vrtić i da tamo odvaja dečake i devojčice, jer zasigurno ima podršku za svoje stavove u Srbiji kod dela populacije. Takođe, njegovo pravo je i da se zalaže za ove stavove kolikogod hoće, a moje je pravo da ga smatram baš onim što jeste. Nema potrebe za velikim bratom koji bi sankcionisao, nema potrebe da on postane mučenik. Ako njegovo zalaganje ostane samo na nivou predloga, on ne treba da bude smenjen sa mesta na kome se nalazi ako sve ono što je opis njegovog posla radi na pravi način. 

Biznis u Srbiji

Novosti pišu o tome zašto Ikea, Lidl i drugi lanci još nisu u Srbiji. Ukratko, komplikovane procedure, neregulisana imovinska pitanja pri kupovini zemljišta, dozvole za gradnju i druge birokratske zavrzlame.

Ali evo šta o tome kaže Rasim Ljajić:

"U stalnom smo kontaktu sa predstavnicima „Ikee“, razgovarali smo i prošlog meseca i rečeno nam je da su kupili treću parcelu i da je u toku proces dobijanja dozvola za gradnju "- kaže za „Novosti“ Rasim Ljajić, ministar spoljne i unutrašnje trgovine Srbije. 

" Ponudili smo im pomoć, a oni su istakli da se to odvija svojim tokom. Inače, u planu je da „Ikea“ u Beogradu bude regionalni centar za tržišta Slovenije, Hrvatske, Srbije i Rumunije." 

Eto tako funkcioniše sistem u Srbiji: prvo napravite vizantijske procedure, a zatim se lično angažujete, razgovarate sa predstavnicima Ikee, nudite pomoć, činite usluge. Ljajić čak ne vidi da je tu nešto sporno, pa se javno hvali da je "nudio pomoć" trgovinskim lancima.

Nemojte više nuditi pomoć, već promenite sistem. Pojednostavite procedure tako da "pomoć" ministra ulagačima ne bude potrebna. Ne mora svaka strana investicija prvo da prođe kroz ruke ministarstva. Nema Ikea šta da "razgovara" sa predstavnicima vlasti. Može da kupi zemljište, dobije neophodne dozvole i počne da gradi. Da je to tako lanci bi odavno bili tu.  

Privatnost

Ne znam koliko imam prijatelja i poznanika u realnom životu, verovatno par stotina. Na Fejsbuku sam pronašao praktično sve koje sam tražio, iz srednje škole, sa faksa, sa postdiplomskih, raznorazne ljude sa kojima sam radio, dalje rođake...

Elem, jedan od onih retkih poznanika koji nemaju Fejsbuk profil je moj kolega sa studija u Americi koji godinama radi za Senatski komitet za državnu bezbednost.

Sada mi je jasno i zašto.

Perceptivna čudesa

Laureat godine je, što nije čudno, Milan Nikolić. Ako je odlazak DS u opoziciju doneo nešto dobro Srbiji to je da imamo manje izjava istog u medijima. Međutim, kada je prostora manje, to se da nadoknaditi intenzitetom. Stoga MIlan Nikolić dolazi do veoma osebujnih zaključaka:

"Najveći deo naših ekonomista su neoliberali, a neoliberali su izazvali krizu i ne znaju kako se iz nje izlazi. Tek nekoliko ozbiljnih ekonomista imamo koji ne pripadaju ovoj školi, ali njima ne pada na pamet da se bave savetovanjem."

Šta reći? I ja mislim da Srbija ne može da propadne pored tolikih nalazišta dijamanata i nafte, a i ako sve to nije dovoljno, zna se da smo višestruki šampioni sveta u fudbalu i atletska velesila.